Spremite se da upoznate Milicu J, Gorana, Milicu C, Vladu, Sofiju, Vasila, Tamaru, Bojanu i Dina!

Ova rubrika predstavlja deo kampanje #O_jednoj_izolovanoj_mladosti

koju sprovodi Omladinski programBeogradskog centra za ljudska prava.

Podsećamo vas da nam uvek možete pisati na mejl youth@bgcentar.org.rs ili preko poruke na insta-gramu.

Iza sedam gora i sedam mora, iza sedam reka i sedam planina, sedam dolina i sedam kotlina, nalaze se ostrva nade... Uz pomoć poruke u boci i goluba pismonoše, mladi nam

šalju svoje priče sa izolovanih ostrva.

U okviru rubrike „Priče sa izolovanih ostrva“ poz-vali smo naše prijatelje i prijateljice, mlade ljude, da sa nama podele svoju priču o vremenu koje provode izolovani, ali i o tome kako se osećaju u ovakvim uslovima. Ovim putem im se svima zah-valjujemo na hrabrosti, iskrenosti i želji da svoje priče podele sa svima nama.

specijal #1

2

Milica Janković„Onaj blagi osmejak ostade, kao da mi se u dušu urezao. To je nada! To smo mi, mali, ali veliki, vrlo tvrdoglavi i ratoborni ljudi.“

Ja sam Milica Janković. Imam 24 godine. Tre-nutno sam u samoizolaciji koju sam počela 12.

marta, dok se činilo da je sve to, tamo daleko... Taj korak sam napravila zbog toga što borbu sa koronavirusom srčani bolesnici obično gube. Imam aortnu stenozu. To je urođena srčana mana. Dok nije počelo vanredno stanje smatrala sam da živim sasvim normalno sa ovim problemom. Putovala sam, izlazila, družila se. Jedino što nisam nikada smela bilo je da se bavim nekim sportom, mada, pokušala sam kao klinka. Nije išlo. Među-tim, pronašla sam se u šahu, on je umni, a ne fizički sport. Kada smo imali problem sa epidemi-jom malih boginja, znala sam da ne bih smela da ih dobijem, ali situacija, koliko pamtim, nije bila ovoliko loša. Dosta ljudi je primilo vakcinu protiv boginja tokom detinjstva i nije bila u pitanju pan-demija, već epidemija u određenim gradovima. Bilo je lakše zaštititi se! Sad ne postoji vakcina, bar ne još uvek. Virus je potpuno nepoznat kako stručnja cima – tako i nama, laicima. Trenutno pijem s vama kafu, a s kim ću je piti sutra? Na ovo pitanje ne znam odgovor. Osećanja su mi pomešana. U jednom trenutku me je baš briga, zato što kapiram da više od ovoga što radim ne

mogu. U drugom trenutku se zezam i smišljam viceve. U trećem shvatim koliko ljudi u svetu dnev-no umire i potonem. Onda opet, ispočetka... Kafa, misli, muzika, nešto za grickanje... Malo sviram, derem se, a komšiluk ne tapše, pa malo pokuša-vam da pišem ili sređujem kuću. Izolacija mi teško pada, ali trudim se da ne dramim. Trudim se da ne smaram ni sebe, ni druge...koronavirusa, nalazi se izmorena medicinska sestra koja je zaspala nad tastaturom. U pitanju je sestra Elena Paljarini koja radi u bolnici u Lombardiji, regiji u severnom delu Italije koji je bio najgore pogođen pandemijom.

Budimo solidarni, držimo se propisanih mera i saveta, jer time čuvamo i sebe i druge!

Pijem prvu jutarnju kafu. Sedim pored prozora, ali otvoren je samo na „kip“, pa slušam ptičice.

Palim cigaretu i jutarnji mir razbija zvuk sirene hitne pomoći. Mislim: „Jao, samo da ne idu po nekoga koga volim!“ Kola jure pored moje kuće. „Bože, samo da ne idu po nekoga ko je star ili hronični bolesnik“. Razmišljam o tim stvarima i više mi priroda ne pomaže da se opustim. Znam, ko-liko god da sam izolovana i koliko god da poštu-jem pravila, nisam zaštićena dovoljno. Ne, neko mora da mi donese namirnice iz prodavnice. Ne, moja majka radi... Mesec dana sedim kod kuće i ne izlazim van dvorišta, a navikla sam da putujem, da me nema. Svega sam se odrekla, kao i mnogi drugi, a opet nije dovoljno. Imunokompromito-vana sam, podložna i rizična. Nemam kondicije i pušim. „Samo da nije neko koga poznajem i neko

. . .

3

Sedeo je u dvorištu i drao se: „Ženo, daj da izbušim neku rupu na ovoj prokletoj maski, da mogu da pušim... Ovaj, da dišem!“ Žena se iz kuće pridruži-la urlanju: „Poješće te korona, budalo!“ On se ne predaje, tako je to kod zavisnika. Kaže: „Nek’ me pojede, samo da još jednu zapalim!“ Humor je fil-ter, kanal, kako god... Tu je da nam olakša situaci-ju i ubrza protok vremena. Grlim ga poput mekog, babinog jastuka. Samo to što se prisećam ovakvih scena mi popravlja raspoloženje i stvara nabore na maski koji su skriveni osmeh. Nosim praznu šolju u kuhinju i odlazim na spavanje. Maska mi je velika, pa je ne mogu zakačiti iza ušiju, nego je „okačim“ na rep. Sad skidoh gumicu i masku odjednom. Onaj blagi osmejak ostade, kao da mi se u dušu urezao. To je nada! To smo mi, mali, ali veliki, vrlo tvrdoglavi i ratoborni ljudi.

Veče je. Sunce je negde pobeglo, sakrilo se. Otvorila sam širom prozor. Stavila sam masku

i rukavice. Osećam se kao da sam na nekom ta-jnom zadatku, a ne u svojoj sobi s pogledom na kuminu šupu... Skuvala sam sebi kafu, još jednu. Nek’ ova bude umesto čaše mleka pred spavanje. Zbog maske sam u šolju stavila trsku i sve vreme je ispod nje. Prisećam se današnjeg dana... Posle one hitne pomoći komšija je popravio raspoloženje.

ko je jako star ili jako mlad, i samo da ne dođu sutra po mene“ - govorim tiho praznoj sobi. Hitna pomoć se gubi u daljini. Opet vlada mir i pesma ptica s grana. Stavljam slušalice i puštam audio knjigu. Tonem polako u nečiji tuđi, drugi svet...

. . .

4

Goran Dimitrijević„Leta će biti, a i ljubavi i mora i brodova i... svega.“

Dobrodošli na moje malo ostrvo u mojoj glavi... Ili možda u mom srcu. Najgora stvar

koju možeš da uradiš osobi koja pati od teške depresije je da je zatvoriš da ne izlazi nigde. Neposredno pred odlazak na ovo ostrvo doživeo sam brodolom sa ljubavlju i ostao sam sam. Sasvim sam. Ja imam načine da prevaziđem tugu, ali svi ti načini traže od mene da putujem, da radim nešto napolju, da šetam, da vozim bicikl. Jako je teško kada ti se sve to zabrani. Pogotovo kada više nemaš strukturu da nastaviš dalje. I onda tako ležiš i pitaš se kako... Da li postoji neki način da preživim bez ljubavi na ovom ostrvu tuge? Teško je, definitivno jeste. Teško je kada čekaš nekoga da dođe i znaš da će doći, a ipak ne dolazi i ne želiš da bude tako, ali ne postoji način da to promeniš. Teško je kada znaš da su neki ljudi u izolaciji sa svojim voljenima, a ti si sam. Ali dobro, još uvek imam sebe, valjda. Da se vratimo na temu... Kako izlečiti slom-ljeno srce na izolovanom ostrvu? Pa dobro, nije tako strašno... Jeste strašno, ali nije previše... Odmoriću, odspavaću i pevaću... Ima dosta načina da se zaleči slomljeno srce... Jedan od njih je da radiš šta god ti želiš sa ovim vremenom i da ne patiš za nekim s kim ti je bilo lepo, nego da budeš srećan. Sreća u nesreći je da ništa nije večno, ni ljubav, ni ova epidemija. Proći će, a onda ću da se grlim sa ljudima na biciklu na nekom putovanju. A sada, odoh da se odmorim, sanjarim i skupim energiju za sve. Leta će biti, a i ljubavi i mora i brodova i... svega.

Mislim, okej je ova izolacija... Pevam, igram igrice, kuvam, gledam TV, gledam vesti...

Slušam i plačem od sreće koliko su ljudi solidarni, pa plačem koliko je sve ovo strašno, pa čujem da se vidi svetlo na kraju tunela... To je kao kada na ostrvu vidiš helikopter, ali je jako daleko, a ti veruješ da će on doći i sutra i da će biti bliže i da će te jednog dana videti i spasiti te. Sve ovo jeste

jedna lekcija, ali lekcija da moramo biti priprem-ljeni na ovakve stvari. Tužno jeste, žao mi je svih tih ljudi, svih tih doktora koji su učili, trudili se, da bi umrli za nečiji život. Mislim, ne znam da li je to protraćen život, ne znam ni šta oni misle, ne znam ni kroz šta su sve oni prošli da bi jednog dana umrli jer neko nije bio kod kuće. Ne znam, plašim se, kada vidim brojke uplašim se i plačem, ali onda pogledam one pozitivne i tražim samo pozitivne jer sve će biti pozitivno... Biće pozitivan ishod. Verujem. Ne znam da li sam u pravu, ali ostajem kod kuće, nemam šta da tražim napolju jer nema ostalih ljudi. Ja volim ljude, volim srećne ljude, kako hodaju, kose travu, kako žive život. I ne razumem toliki nedostatak empatije, bilo lažno ili ne, bio ti pozitivan na virus ili ne, koliko je teško da staviš prokletu masku? Danas u prodavnici čekam svoj red noseći masku, ulaze ispred mene, smeju se što je nosim. Boli me uvo da li ćeš ga dobiti ti, ja ne želim. Zapravo, ne boli me uvo, ja svojom maskom štitim tebe, ne sebe. Ti rizikuješ da ja obolim i da ja možda umrem, jer ja nemam isti imunitet kao ti, a ti nemaš isti mentalitet kao ja... Ali opet, čekaj red, ne ulazi preko reda, stavi masku. Ja ne želim da budem razlog zbog koga bi neko umro, jer ne moram. I ne, ne slušam sistem. Već slušam svoje srce.

. . .

5

Milica Crkvenjakov„Nekako kada su nam likovi u igrama jedan pored drugog, osećaj je kao da smo i mi tu zajedno.“

Tokom ovog vremena nesigurnosti i panike, svi tražimo neki način da se opustimo i odvratimo

pažnju od situacije. Za mene su to video igre. One su jedina stvar koja zahteva toliko pažnje da nemam mesta u mozgu da razmišljam o drugim stvarima. Na svu sreću, sve velike kompanije video igara su prepoznale potrebu za njima i sve daju neke svoje igre besplatno da bismo imali šta da igramo. Ali ako biste radije da se družite sa ukućanima i podalje od ekrana, tu su društ-vene igre. Ako nemate policu posvećenu njima, postoji gomila za koje vam ne treba ništa sem dobre volje, kao što je pantomima ili „mafija”.

Fale mi svi prijatelji iz života „od ranije”. Ni sa kime ne mogu da se vidim, a sad će mi

i rođendan. Nekada, ako se samo čujemo ili video-četujemo, nije to to, bude neprijatno pošto nismo navikli da ne radimo ništa dok pričamo. Tu dolaze video igre. Beskrajni sati zezanja, smeha, čavrljanja i priče. I sve vreme dok pričamo, nešto radimo. To je najbolja zamena za druženje uživo.

Preporučujem Stick Fight , Ibb & Obb , Degrees of Separation , bruh.io, cards against humanity onlajn, a ima ih još hiljade drugih! Nešto što odgovara svačijem nivou znanja video igara, jačini kompjutera i svačijem novčaniku. Ako u samoj igri nema voice-četa, skočite na Discord ili šta god vam odgovara i uživajte. Nekako kada su nam likovi u igrama jedan pored drugog, osećaj je kao da smo i mi tu zajedno.

Tokom izolacije, imam više vremena nego što mogu da potrošim. Ovo mi je dalo priliku da

se posvetim svom Jutjub kanalu, ali sam ubrzo shvatila da samo beskrajno snimanje i editovanje daje nekvalitetne snimke. Da bih dobila nešto što mi se sviđa, moram da sačekam i razmišljam o tome. Ali nije mi uvek lako da samo sedim sa svojim mislima, brzo se tu ubace i one koje nisu baš poželjne. Shvatila sam da je lek tome da delim ideje koje imam sa drugima. Na taj način razvijam temu i smišljam šta želim da kažem, ali sam aktivna i nisam sama. Isto se može prime-niti na bilo koju umetnost. Prvo sam mislila da nikoga ne zanima da priča sa mnom o tome, ali svi smo u ovome zajedno i sa druge strane su takođe ljudi koji jedva čekaju da im se neko javi i da o nečemu pričaju, pošto su i oni sami. Shvatila sam i da mi ne prija da gledam stalno u vesti, a pogotovo komentare, tako da sam sa telefona obrisala aplikacije preko kojih sam to gledala. To mi je baš pomoglo da pročistim misli i ne nerviram se. Ovo je stvarno vreme kada moramo da posebno slušamo sebe i prilagodimo svoje okruženje - i fizičko i digitalno - da nam odgovara.

. . .

. . .

6

Vladimir Jovanović„Zato hajdemo svi zajedno da budemo hrabri i strpljivi, jer će sunce doći do nas da nas obasja i dopuni energijom kako bismo bili jači nego ikad.“

Zaspale duše u mraku

Zdravo, dobro došli na moje izolovano ostrvo. Kako ste danas?

Hajmo da zaplovimo zajedno i vidimo kako je tamo...Kako plovimo pustim i tihim ulicama koje postaju jako mračne, dolazimo do jednog malog i skromnog ostrva na kome nas čeka jedan mladić. Mladić je u svojoj duši veoma bogat toplom i iskrenom energijom koja bi vas uvek obasjala, i učinila da se osetite jako prijatno, veselo i nasmejano. Međutim, na izolovanom ostrvu je mladićeva duša zaspala, zbog čega je postepeno počeo da ga prekriva mrak.Sada se verovatno pitate kako je takva jedna duša mogla da zaspi, i da li su onda i ostale duše zaspale? Da li su onda sve duše zaspale zbog nedostatka pozitivne energije koja nema mogućnost da se širi među njima uživo? Gde je nestala ona vesela duša?

Ona nije nestala, veći i dalje leži u mladiću. Ona je samo zaspala, jer nije smela da izlazi van svog ostrva da usput ne bi pokupila virus i zarazila druge. Sad mislite verovatno da ta duša samo brine za sebe, ali to je netačno. Ona zna da bi možda i uspela da preleži virus, ali isto tako zna da bi mogla nekog drugog da zarazi, nekog ko nije tako jak. Ona se uplašila da time ne isključi plamen koji daje život drugim dušama.Znate li šta sve toj duši fali? Fali joj priroda, šetnja sa ljudima koji su tu za iskren zagrljaj, sa ljudima sa kojima se može uživati uz reku, šumu i cvrkut prirode. A fali joj i istina.Nakon izbijanja vanredne situacije, digla se velika panika zbog koje su se širile informacije koje su bile istinite, ali i one koje to nisu bile. Širile su se kao upaljena šibica. Šta je tu opas-nost? Nije to kada neko greškom zameni istinu za laž, već je prava opasnost kada slučajno dozvolimo da poverujemo u tu laž. Onda polako gubimo osećaj za istinom i pravdom. U ovakvim situacijama ima dosta praznih i loših duša koje će to zloupotrebiti i namerno manipulisati i kršiti sve ono što bi trebalo da se poštuje i sprovodi. Istina postoji, i bitno je ne izgubiti nadu za njom.

Buđenje

A šta vi radite na svojim pustim ostrvima?Na našem skromnom ostrvu se jedna mlada

duša polako budi iz mraka i počinje da privlači sunce do njega. Ona više ne želi da spava, jer ne želi da dopusti da se nešto loše dogodi. A šta se sve loše može dogoditi? Mogu nam srušiti istinu, ako se protiv toga ne pobunimo. Ako se ne pobunimo, društvo može otići skroz

7

u desnu stranu i postati totalitarno i mizogeno. Tada bi zavladao samo jedan sloj društva kome bi drugi deo društva verno služio. Ova duša želi to da spreči, zato se budi. Ona poručuje drugim dušama da mogu putem svojih telefona slati pozitivnu i ohrabrujuću energiju svojim bližnjim dušama koje su upale u trans nemira i depresije, da ne bi nestale u mraku i crnilu.Ova duša polako pokreće ostale uspavane duše da se bude i otvore svoju energiju dobrote. Ona je polako počela da im pomaže da prebrode ovu oluju koja nas je sve zadesila, i polako počinje da uspeva u tome. Kroz maglu počinje da se probija sunce koje nam dolazi sa pozitivnom energijom. Zato hajdemo svi zajedno da budemo hrabri i strpljivi, jer će sunce doći do nas da nas obasja i dopuni energijom kako bismo bili jači nego ikad. Šaljem vam zagrljaj i poljubac sa ostrva koje postaje sve svetlije!

Velika svetlosna energija na ostrvu

Čini mi se da sunce polako dolazi na ovo izolo-vano ostrvo, i mislim da će uskoro zasijati na

svim ostrvima i da ćemo polako moći da se vratimo svojim običnim aktivnostima. Ali ne smemo zabo-raviti da nepravda i laž i dalje vladaju, zato ne treba da prestanemo da se borimo protiv njih i za mentalno zdravu državu! Ako ne počnemo od svog ostrva, kako onda mislimo da ćemo prome-niti ostala izolovana ostrva. Moramo svi biti hrabri u trenutnoj borbi, i ne smemo dozvoliti da virus dođe do nas i naše duše. Kada se ovo sve završi, moći ćemo da zagrlimo sve ljude, da čuvamo i uživamo u prirodi, i da pre svega budemo srećni. Znam da mnogo ljudi ne može da bude srećno i pozitivno, ali to se ipak krije u svakoj duši, u svakome od nas. Krije se i zaključano je, zato hajmo svi zajedno da pronađemo ključeve i otvorimo dušu kako bismo uživali, hajmo da očistimo glavu od loših vesti i energije, da radimo sve lepe stvari koje nas čine srećnima. Verujem da možemo pronaći način kako to da uradimo i dok smo zatvoreni u svojim kućama, dok ne dođe vreme kada će se vratiti ono naše i kada ćemo udahnuti novi život u nas. Ja vam svima šaljem iskreni zagrljaj! Skuvajte sebi kafu ili čaj, okrenite svoje ljude i podelite pozitivnu energiju sa njima, koliko god da je to teško. Ostanite zdravi, veseli i srećni! GRLIM VAS! ❤

8

Sofija Živković (Seul, Južna Koreja)

„Pitala sam se još nešto, kako mi znamo kada je sve ovo gotovo? Kada smo bezbedni? Kada može sve da bude kao što je bilo?“

Imam ritual koji sam razvila pre spavanja.Skoro svake noći uključim da slušam vesti pre

nego što zaspim. Primetila sam da već duže vreme ne mogu da se naspavam. Ne mogu da spavam dok slušam vesti. Dok slušam o broje-vima koji predstavljaju ljudske živote. Naravno, razmišljam o tome da jedan od tih brojeva može biti neko od moje porodice ili mojih prijatelja.

Potom razmišljam o tome kakav je osećaj kada ti neko ograniči slobodu, kako to utiče na psihu? Kako to utiče na ljude koji su mi bliski, ali toliko daleko? Sada sam promenila ritual.Koreja nije pod karantinom, ovde se slobodno krećemo. Slobodno, ali veoma disciplinovano. Danas je ovde bilo ukupno 8 novih slučajeva, i sve se polako vraća u normalu. Ako ne nosiš zaštitnu masku na ulici, ljudi će te mrsko gledati, zabranjen je ulaz u velike zgrade bez maske. Na ulazu u velike kompanije i restorane često mere temperaturu svakome ko ulazi. Ali vidim da se ljudi plaše. Vidim kako gledaju nekog kada kašlje ili kija. Ili taj pritisak koji osetim kad pokušavam da zadržim kašljanje zato što sam se zagrcnula... Pitala sam se još nešto, kako mi znamo kada je sve ovo gotovo? Kada smo bezbedni? Kada može sve da bude kao što je bilo?

9

Vasil Pašanjski

„Ovaj karantin mi je dao i slobodu da se posvetim i sebi i svojim prijateljima. Shvatio sam koliko mogu da pređem svoje anksiozne granice, i koliko su me sputavale u tome da samo uživam sam sa sobom.“

Ja sam Vasil Pašanjski, imam 25 godina. Pijem kafu sa vama, jer ne znam kako bih drugačije

pričao, a da nisam mnogo anksiozan. Izolacija mi je jako teško pala. Sve se svodi na to da ujutru ustanem, doručkujem, popijem kafu, prošetam psa, čitam, pišem i istražujem nove teme o kojima bih pisao, a zatim pričao i vodio debate sa ljudima. Onda sačekam veče, odradim vežbe i prošetam psa, pustim film i sve u krug. Jako je monotono. Do polovine karantina nisam shvatio da sam ugrožena grupa. Na poslu sam se pridržavao svega, rukavice, maska, dok me Menadžerka nije pozvala i rekla da idem kući, i da se ne pojavljujem dok se sve ne smiri. Shvatio sam da sam ugrožen u momentu u kom je posle 15 dana došlo do moje sledeće terapije. Ja sam transrodna osoba, ne volim da se označavam kao da je to sve što sam ja, ali kad je došlo do toga da neću otići na svoj zakazani pregled, na kontrolu, da neću završiti preglede u bolnici kako bih znao kakva mi je doza terapije, shvatio sam da to nije jedini razlog zbog kog spadam u ugroženu grupu.

Živim sa cimerkom, koja većinu vremena radi od kuće. Ne može da promeni smenu, pa

sam ja primoram da idem do prodavnice među ljude najčešće. Iza svih tih monotonih stvari, rešio sam da svoju terasu pretvorim u svoje najveće blago. Tamo sad gajim cveće, pretvaram se da je obala na primorju, dok slušam zvukove talasa kako udaraju o stenu, sunčam se i zamišljam da će sve jako brzo da se završi. Najteže mi pada momenat kad me Baka pozove, zbog toga što je slepa, nepokretna i dementna, i živi u domu. Često zaboravi šta se događa i pita me kad dolazim. Njen dom je za mene sad na drugoj strani sveta. Postao sam prisniji sa svojim psom. Sa njim čak najviše pričam, uvek ima mudar savet (dubok uzdah i grokot). Ovaj karantin mi je dao i slobodu da se posvetim i sebi i svojim prijateljima. Shvatio sam koliko mogu da pređem svoje anksiozne granice, i koliko su me sputavale u tome da samo uživam sam sa sobom. Svaki dan sam u kostimu nekog drugog: Van Gog, Tom Sojer, batica u meksičkom klubu.

Evo, došli smo i do kraja ove kafe. Savet koji bih vam dao je – nikako, ali nikako nemojte

da se šišate u karantinu. Nećete hteti ni na prozor da izađete, a kamoli na terasu, ako imate mogućnosti.

. . .

10

Tamara Mihajlović„Želim nam svima da se ovo što pre završi i da se vratimo svojim životima... Malo svesniji da je čitavo društvo jedan veliki orga-nizam koji se uzajamno prepliće i zavisi od svih nas, a ne samo od pojedinaca.“

Pismo sa izolovanog ostrva Dragi svi,

Nije mi idilično. Mada će možda nekima delo-vati da jeste. Volim da se krećem i da budem

aktivna u svim segmentima života, pa mi je u prvih par dana izolacije ova situacija baš teško pala. Imala sam osećaj da nije fer da mi taj virus kvari planove - položiti sve ispite u aprilu, spremati tezu od maja, putovati ovde, planinariti tamo, ići na sladoled, družiti se sa drugarima.. Kao, odakle mu pravo?! I dok su mi stizala obaveštenja o otkazivanju svih mogućih i nemogućih događaja, predavanja i druženja, samo sam prihvatila situaciju. Sela sam sa sobom i rekla: „Okej, nisi ovako isplanirala svoje proleće 2020, pomerićeš rokove i iskoris-tićeš maksimalno ovu situaciju“. I jesam, prve tri

nedelje sam spavala 16 sati. Kao mačka. Nisam radila ništa. Ako se ne računaju neke kulinarske egzibicije, standardni trening i čišćenje po kući, onda stvarno ništa nisam radila sem toga. I da znate, to je okej. Nisam se bavila nikakvim obav-ezama koje bi mi zahtevale intelektualni napor. Imala sam samo potrebu da se isključim. Dane provodim u dvorištu i u kući. Izađem jednom u tri nedelje u prodavnicu. I iskreno – okej mi je. Brzo sam se prilagodila situaciji. Žao mi je ljudi koji se bore ili su izgubili bitku sa virusom. Ljudi koji rade 24/7 već mesec i po dana bez dana odmora. Medicinara koji rade duple smene. Želim nam svima da se ovo što pre završi i da se vratimo svojim životima. Možda malo drugačiji. Malo ljubazniji i osećajniji prema prodavcima, vozačima, medicinarima koji rade u ovo vreme. Malo svesniji da je čitavo društvo jedan veliki organizam koji se uzajamno prepliće i zavisi od svih nas, a ne samo od pojedinaca.

Oni mudri kažu da je ovo vreme koje nam je namenjeno da se menjamo. Fizički. Psihički.

Duhovno. Bilo kako bilo, trudim se da ga koristim maksimalno – provodim vreme vozeći bicikl (sama naravno) u šumi i radeći jogu. Svaki dan imam svoje jogi vreme u toku koga praktikujem asane i meditaciju. To mi nije nikakva nova aktiv-nost, jer se njome bavim godinama, ali sad imam više vremena, pa mogu neomentano da vežbam satima. Ne znam da li znate da danas postoji veliki broj jogija koji drže onlajn časove, i da u ovoj situaciji dosta njih strimuje besplatne časove za sve nas? Potrebno je samo da ukucate Kino Yoga na Jutjubu i videćete već zakazane časove uživo koje možete pratiti na svojoj terasi, u sobi, dvorištu... Gde god da ste! Pored Kino, jedna od meni vrlo dragih je i Lesley Fightmaster sa svojim časovima na Jutjubu. Za one koji su zaintereso-vani za neke power ili interval treninge, ali da su povezani sa jogom, takve časove možete naći na kanalu Ali Kamenova Yoga , isto na Jutjubu. Nadam se da ćete probati da uvedete neke od časova u svoju nedeljnu rutinu. Meni su sve one inspirativne, svaka na svoj način i od svake sam nešto naučila. :)Na kraju, svima nama, želim da razvijamo strpljenje i toleranciju. U društvu u kom sve dobi-jamo instant, nismo naučeni da trpimo i čekamo. Sad treba da usvojimo ritam prirode i da čekamo. I ovo će proći. #StayAtHome

. . .

11

Bojana Ćorilić

„Ustani, bori se. Veruj mi, iz svog iskustva, mogu da kažem da je za sve potrebno vreme i da sve prođe. Proći će i ovo. Život će se nastaviti, na tebi je da li ćeš i ti.“

„Sve dok te život ne zbaci sa sedla, nisi ni svestan koliko si jak .“

Pozdrav svima. Zovem se Bojana Ćorilić i šaljem vam velike pozdrave sa svog izolovanog ostrva,

iz stana gde živim sa roditeljima. Kao osoba koja je svašta proživela u poslednjih par godina, ovde sam da malo popričam sa vama, da vam dočaram kako da iz ovoga izađete jači. Za one koji me ne poznaju, ja sam osoba koja je preživela veliku tragediju, pucnjavu u kojoj je primila neko-liko metaka, komu, borbu sa sistemom, borbu sa predrasudama i još par stvari. Posle svega toga, sad sam osoba sa invaliditetom, robot-devojka koja ne odustaje. Iako sam mislila da mi se život konačno vratio u normalu, evo i nje - korona. Iskrena da budem, već sam mislila da mi se život malo podsmeva kad mi govori: „Bojana, već pola

12

godine ti se ništa nije desilo, ne može to tako!“ xD Šalu na stranu, život me je ponovo zbacio sa sedla. Ali ovaj put je bilo drugačije. Brojna padanja poslednjih par godina su me ojačala. Ovaj put se ne borim samo za sebe, već i za svoje bližnje. Kako živim sa rodite ljima koji su ugrožena grupa, moram da se pazim.Kad te život zbaci sa sedla, šta ćeš uraditi? Da li ćeš ustati ili ćeš ostati dole? Odluka je tvoja. Život će te stalno testirati, ali znaj da ništa nije toliko strašno kako izgleda. Ustani, bori se. Veruj mi, iz svog iskustva, mogu da kažem da je za sve potrebno vreme i da sve prođe. Proći će i ovo. Život će se nastaviti, na tebi je da li ćeš i ti. Jači si nego što misliš. Sad je bitno da jačaš svoju psihu i da izdržiš ovu izolaciju. Znam da to možeš!

„Šta znači socijalno dista nciranje?“

Opet ja! Pozdrav svima, ovde Bojana, robot-devojka. Danas bih htela da popričam sa

vama o socijalnom distanciranju i šta to uopšte znači. To je termin koji se svuda pojavljuje, kako na televiziji, na internetu, tako i u svakodnevnici. Šta uopšte znači socijalno distanciranje? Svakod-nevno nam govore da ne treba da se okupljamo i da izbegavamo fizički kontakt, da održavamo socijalno distanciranje. Ali, čekaj malo, te dve stvari ne znače isto. Jedno je okupljanje i fizički kontakt, a drugo socijalno distanciranje. Soci-jalno distanciranje bi značilo da izbegavamo bilo kakav kontakt sa ljudima, kako fizički, tako i na daljinu. To nije cilj, jer jedna od stvari koja nas čini čovekom je komunikacija sa drugim ljudima. U današnje veme, zahvaljujući tehnologijama, čovek može da održava kontakt sa drugim ljudima na sto načina i to bez fizičkog kontakta. Ključ „preživljavanja“ ove izolacije, ovog vandrednog stanja, je ta komunikacija ljudi na daljinu, tj. održavanje socijalizacije ljudi. Okupljanja i fizički kontakt treba da se izbegavaju, ali socijalizacija ne. Treba održavati fizičko distanciranje, a ne socijalno. Znam da je teško videti svoje najmilije samo preko kamere, ali razmišljajte na ovaj način: tako ih spašavate. Održavajte odnose sa ljudima, upoznajte nove ljude onlajn, jer na taj način hranite svoju psihu i jačate je, a psiha je jako bitna u ovoj izolaciji. Čovek je biće koje je po prirodi društveno. Negujte tu njegovu stranu.

„Ćao,kako si? Da li radiš na sebi?“

Pozdrav sa izolovanog ostrva od robot-devojke, Bojane. Kako ste?

Da li ste primetili kako pitanje „Kako si?“ ima sada drugačije značenje, ima neku dubinu? Pre ove celokupne situacije, to pitanje se uvek postavljalo onako usput, kao neka uzrečica. Sada, ljudi su postali prisniji i stvarno ih zanima. Vidite da je ova kriza i nevolja donela i nešto dobro. Ljudi su krenuli više da slušaju jedni druge i da pomažu jedni drugima. Zajedno smo jači, otporniji. Svrha svakog čoveka je da voli i da bude voljen. Zato, glavna stvar koju radim u ovoj izolaciji je održa-vanje kontakata sa ljudima i sa svojom porod-icom. Posle svega što mi se desilo u poslednjih par godina, shvatila sam da je porodica, tj. ljubav najbitnija. Možda jesmo fizički izolovani, ali nismo psihički. Sada je vreme da radiš malo i na sebi. Šta to znači? Za svaku osobu to znači različito. Za mene lično, to bi značilo da malo usporim i napunim svoje baterije. Pre ovog karantina i izolacije, baš sam puno bila aktivna i baterija mi se praz-nila. Taman koristim ovo vreme da se odmorim i napunim baterije. Radim na svom obrazovanju, treniram u sobi, pišem, gledam filmove/serije, jednostavno radim stvari koje me trenutno ispun-javaju. To znači rad na sebi – kada radiš stvari koje te ispunjavaju.

. . .

. . .

13

Dino Ušanović

„Pitate li se kad sam zadnji put zagrljen? Ja sam zadnji put zagrljen prije 27 dana... Virtuelni svijet nikad nije bio virtuelniji. Zagrlite me!“

Ja sam prosječno gradsko dijete, maturant sarajevske gimnazije. U ponedeljak se pričalo

o nekom virusu u Kini, a već u srijedu rekoše: „Možda vam je ovo zadnji školski dan“. Par dana poslije toga posljednji put sam zagrljen.Kako se sve desilo? Ne znam i ne mogu da znam.

Gdje god se okrenem priča se o tom virusu. Razdaljina među ostrvima mora biti veća od metar. Ostrva! Pitate li se kad sam zadnji put zagrljen? Ja sam zadnji put zagrljen prije 27 dana. Dokle više ovako? Nosite ovo, radite ovo, u ovo vrijeme nema vani... Virtuelni svijet nikad nije bio virtuelniji. Zagrlite me!Veze se gube među ostrvima. More je postalo opasno za plovidbu. Dok jedan prijatelj brije noge, drugi razmišlja o lažnom grobu u dvorištu, a treći želi provaliti u teretanu. Mama negoduje zbog dijete, babo se žali na promet na poslu, brat srastao u kompjutersku stolicu. Ja? U meni još živi zadnji zagrljaj. Zagrlite me.Navikao sam da zagrlim i isplačem. Kad otplovim s izolovanog ostrva, okačit ću natpis na sebe „besplatni zagrljaji“ i sve ću da vas izgrlim. Zagrlite me...

Kampanja #O_jednoj_izolovanoj_mladosti se re-alizuje uz podršku Tima Ujedinjenih nacija za ljud-ska prava.

Autor svih ilustracija je Nebojša Petrović.

Vaš Omladinski program Beogradskog centra za ljudska prava

Nadamo se da ste u ovoj plovidbi do izolovanih ostrva uživali koliko i mi!

Za kraj, uživajte i čuvajte vaša ostrva nade i pros-tore slobode.

Šaljemo vam jedan veliki virtuelni zagrljaj!