qwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwert

yuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiop

asdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfg

hjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzx

cvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvbn

mqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwe

rtyuiopasdfghjklzxcvbnmqwertyui

opasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasd

fghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjkl

zxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxcvb

nmqwertyuiopasdfghjklzxcvbnmq

wertyuiopasdfghjklzxcvbnmqwerty

uiopasdfghjklzxcvbnmqwertyuiopa

sdfghjklzxcvbnmqwertyuiopasdfgh

jklzxcvbnmqwertyuiopasdfghjklzxc

vbnmrtyuiopasdfghjklzxcvbnmq

MAJ 2O15

Željko Lj. Krstić

P

age1

ećina onih koji rade u državnim ustanovama svakodnevno se

suočavaju sa fenomenom personalizacije, odnosno oslovljavanju svojih

pretpostavljenih po njihovim nadimcima ili imenima. Tepa se obično

načelnicima službi : Cici, Veci, Mici...Sekretarice se obično oslovljavaju po

njihovim imenima: Mira, Sneža....Dok se direktori ili upravnici ustanova

uglavnom oslovljavaju po nadimcima ili prezimenima: Arsenijević, Božić,

Grujičić... TakoĎe se tepa , obično glavnom čoveku u redakciji ili ustanovi:

Manjo, Zoki, Verkan, Laske , Misa, Bobek... Sve to govori da u našim ustanovma

postoji visok stepen intimizacije, koji isključuje pokušaj depersonalizacije

pojedinaca i službi u kojima su zaposleni.

O fenomenu personalizacije, govori i način komunikacije preko interne

dokumentacije. Tako će prosečan zaposleni govoriti o Cicinim, Micinim, Natinim

dokumentima ili papirima, a pri tome ne mora ili neće znati kojoj službi ti

dokumenti pripadaju. Osim intimizacije i personalizacije, komunikacija u jednoj

državno ustanovi govori o jednom veoma bitnom principu – subjektivnosti. On

dolazi do izražaja prilikom odokativnog ocenjivanja saradnika, kod kojih kao

mera rada nikako da se uvede obim i kvalitet rada. Mnogima je bitno da im proĎe

vreme. Za one retke koji rade smatraju se da su karijeristi ili radoholočari.

V

P

age2

Da bi se navedeni problemi rešili potrebno je izvršiti depersonalizaciju

naših ustanova u kojima bi se pojedinci oslovljavali i prepoznavali po funkciji

koju obavljaju a ne po svojim nadimcima ili prezimenima. Nedostatak

depersonalizacije stvara prostor za manipulaciju u kojoj se pojedinci odlično

snalaze. Zahvaljujući tome pojedini imaju veću moć nego što im formalna

funkcija to dozvoljava. TakoĎe poznato je da se pojedinci odlično snalaze u

nedefinisanim situacijama, po principu da odlično „plivaju u mutnoj vodi“. To su

Mutivode i Mutikaše koje postoje u svakoj našoj ustanovi. Oni su zaduženi za tzv.

unutrašnje kuhinje koje postoje u svakom kolektivu. U tim kuhinjama se prave

nevidljive liste, koje odredjuju mesto pojedinca na `meniju`, odnosno mestu

zaposlnih u nezvaničnoj hijerarhiji. Pri svemu se dešava i fenomen, po kome

pojedinac može imati niži položaj ( vozač) a veliku neformalnu moć. I takvim

pojedincima se tepa ne iz milošte, već iz osećaja da ta ličnost poseduje

nevidljivu moć..TakoĎe kroz tepanje pojedini se oslobaĎaju straha od

pretpostavljenih.

MeĎutim, tepanje se ne zadržava samo prema rukovodiocima u državnim

ustanovama. Ono se proteže i prema vrhovima državne piramide. Naime direktori

Uprave i sekretari Ministarstava se spominju po imenu i prezimenu, kao i resorni

ministri. Zanimljivo je da se u poslednje vreme tepa premijeru, kao i predsedniku

Republike. To govori da se čitav državni apart personalizovao i intimizirao, što

je svakako znak njegove slabosti a ne profesionalnosti.

davno sam uočio postojanje

sindroma dece prema profesiji

svojih roditelja. Tako se u

našem društvu vrlo lako mogu

prepoznati deca: vojnih lica ( prepotentna,

autoritarna, vole vlast i moć, ambiciozna,

disciplinovana, proračunata do sitnih

detalja, materijalisti, egoisti ...) prosvetnih

radnika ( skromna, poštena, individualci,

skloni konstruktivnoj kritici, naivna,

rodoljubiva, pravdoljubiva, altruisti...)

trgovaca ( samouverena, hvalisava, sklona

P

age3

hedonizmu, solidnih postignuća) . TakoĎe se može govoriti o postojanju dece

sličnih osobina koja potiču iz seokih porodica ( otresita, poslušna, proračunata,

sitničava, uporna, vredna, umeju da odlože svoje potrebe) i deca iz radničkih

porodica ( skromna, pouzdana, umeju da trpe nemaštinu, željna da preteknu svoje

roditelje.) Njima su slična i deca roditelja iz starih tradicionalnih privatnih zanata (

sajdžije, frizeri, pekari...) Njihova deca su vredna, skromna ali i visprena.

Deca uspešnih roditelja, javnih ličnosti (pojedinih doktora, novinara,

političara, tajkuna ), estrade - muzičara, uspešnih sportista i novokomponovanih

tzv. kontroverznih biznismena uglavnom su neambiciozna, zadovoljena sa svih

strana, bez ambicija, ‘malokrvana’, lako se predaju pri nailasku na bilo kakvu

prepreku ili problem. Nisu sposobna da odlože ni jednu trenutnu potrebu, kao što

su glad, potrebu za posedovaljem dobara (motora, automobila, džipova, mobilnih

telefona). Manipulativni su. Lako se odaju porocima: PAS-u, alkoholu, kocki...

Najidealniji su oni brakovi u kojima su supružnici - deca iz istih porodica,

što je retko. Obično dolazi do ukrštanja, izmeĎu dece iz različitih porodičnih

esnafa. Čini se da su po principu suprotnosti nastali mnogi brakovi, i da je veoma

teško uočiti bilo koju pravilnost, osim one poznate kao ’dobre prilike’. Očito da je

to tradicionalno pravilo u odabiru supužnika!?! Ne retko se dešava da ako je viza

za ulazak u brak samo materijalni interes, da on zna da izaĎe na nos . U

odreĎivanju prilike svog života, jedan od kriterijuma je i očuvanje porodičnog

kapitala. Nekada je bilo sramota da muškac ’ode ženi u kuću’, odnosno da se ’uda’.

Sa raspadom socijalističkog koncepta tzv. dogovorne ekonomije čini se da je to u

poslednjih tridesetak godina postala normalna pojava, pogotovo kada su upitanju

ženska deca iz imućnih porodica. Postalo je ’’in’’ da njima u kuću dolaze

muškarci i nastavljaju da vode već razvijen porodični biznis. Zanimljivo je da su

te porodice poznate po većem broju muške dece koji je veći od proseka.

TakoĎe se može zaključiti da se uvećava broj tzv. ’atomskih’ porodica u

kojima žive samo roditelji i njihova deca. Vreme trogeneracijskih porodica polako

prolazi. Shvatilo se da sloboda nema svoju cenu i da svi žele svoj komfor bez

komande u kući. Priča o čeljadima koja nisu besna i ako je kuća tesna, izgleda da

gubi na značaju. Niko ne želi da trpi ako nije prisiljen. U svemu tome postoji

jedno nepisano pravilo, koje se odnosi na decu koja potiču iz bilo koje porodice (

vojničke, trgovačke, privatničke, radničke, seljačke) a ono se odnosi na fizičko

odvajanje dece.

P

age4

U čovekovom životu postoje dva roĎenja; jedno kada dete ugleda svet a drugo

kada se ekonomski odvoji od svoje primarne porodice i počne da živi samostalno.

To je ta ’pupčana vrpca’ koju svaki pojedinac mora preseći ako misli da bude

gospodar svog života.

Slika u ugljenu : dve preslice s početka 20 veka u Srbiji.

а је којим случајем 1945 г. победио покрет Драже Михаиловића

историја би изгледала овако: Најпре би био ухваћен Јосип Броз-

Тито коме би се експресно судило . Тито би био ослобођен због

недостатка доказа за сарадњу са фашистима али и због спољњег

фактора : Ватикана и Енглеза ( Винстона Черчила). Ј.Б.Т. би све до своје

смрти био легални представник опозиције о којој ћемо нешто више

касније рећи.

P

age5

Потом би се расписали вишепартијски избори у којима би Народна

радикална странка добила тесну већину и право да формира Владу, уз помоћ

представника мањинских народа у Србији ( Мађара, Албанаца..) Први

председник владе би био вероватно проф. Слободан Јовановић.

Карађорђевићи би се одрекли својих претензија према Југославији и

стварила би се се Краљевина Србија. Краљ Србије би био Петар Други

Карађорђевић.

Комунистичка партија би била легализована и учествовала би на

изборима где би добила тридесет одсто гласова. Демократе би добиле до

двадесет одсто гласова бирачка. Милан Недић би постао наш први

амбасадор у САД. Радикали би направили већинску владу са

представницима странака националних мањина: Албанаца, Мађара.

Мулиманима би се дала могућност да се изразе да ли су Срби муслиманске

вероисповести, ако желе. Сремски фронт као симбол страдања српске

омладине, не би постојао. У оквиру Комунистичке партије створила би се

екстремна левица која би била за сарадњу са Стаљином. Њима би се

судило или би им се дала могућност да иду у СССР. Поред екстремне

левице која би се залагала за сарадњу са СССР-ом, постојала би и екстремна

десница. Своју организацију `Збор` водио би Димитрије Љотић.

Пошто је познато да се екстреми привлаче, у једном тренутку

Љотићевци и Стаљинисти би направили тајну коалицију, чији би циљ био

да се Србија дестабилизујује. Њима би се временом прикључили и

екстремисти, из националних мањина, и то пре свега из редова Албанаца и

Муслимана. Они би временомом прерасли у јединствену политичку странку

, која би се борила против монархије и за увођење републике. Шездесетих

година би се одржао референдум на коме су Републикаци и добили већину.

Монархисти нису хтели да се помире са том чињеницом тако да би избио

грађански рат . Без правог победника он би трајао пуних двадест година.

Осамдесетих година умро би Ј.Б. Тито као доживотни вођа

Комунистичке партије, која је имала велику подршку Несврстаних земаља.

Исте године умро би и Дража Михаиловоћ, који би одмах после рата био

склоњен из политичког живота.

P

age6

Живео би повучено у својој вили на Дедињу, и избегавао било какво

појављивање у јавности. Писао би мемоаре. Сваке године би одлазио на

гроб Незнаном јунаку на Авали. Био би председник Комисије за очување

традиције ратника из Првог светског рата. Деца би у школи учила да је

војска Д.М. победила војску Ј.Б.Тита , и да су тако Монархисти дошли на

власт уместо Комуниста.

Сматрало би се да је су којим случајем Комунисти победили да би

Дражу ликвидирали. Приликом поласка у сеоским школама ђаци би

полагали заклетву са малим шајкачама и обучени у сукнено одело. У

градовима би шила комплет одела, тако да би првачићи носили мале сакое

са краватама, белим кошуљама и шеширима. Девојчице би носиле беле

кошуље и сукњице. Веронаука би била обевезан предмет. У фудбалу би

постојали два велика клуба : „Четник“ и „ Кокарда“, који би сваке

године играли дербије. Поред њих били би : „ Четири оцила“, „

Равногорци“, „ Калабићевци “...

У селу Ба би се направио меморијални центар у родној кући

Ђенерала Драже, који би обилазили туристи после пoсете Струганику и

куће Живојина Мишића. Од познатих туристичких дестинација поред цркве

на Опленцу код Тополе ту би било и село Лелић одакле потиче Нешко

Недић и Николај Велимировић, који би после рата постао патријарх

Српске првославне цркве. У српској кинематографији главни филмови би

били: Хватање Ј.Б.Тита, Битка на Јелици, Врхови Равне горе. Осим

фимова биле би и серије: Повратак великих, Салаш у Глоговом риту.

Војвода.

Државни празници би били верски: Божић и Ускрс. Свети Сава би се

славио по школама као просветитељска слава. Главни град Србије био би

Краљево. Приватнички еснафи би били веома развијени. У свим

професијама би била обавезна градација на : калфе, шегрте и маjсторе. О

томе би се водило посебно рачуна у политици, али и осталим професијама.

Не би се форсирала идеја бескласног друштва. Сељаци би били сељаци.

Знало би се тачно ко су грађни. Покретљивост становништва би била

минимална....