SR - Subjekti Vanparnicnog Postupka

SADRŽAJ

Uvod.................................................................................................................................................2

1. Vanparnični postupak.............................................................................................................3

2. SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA.............................................................................9

2.1. Sud..................................................................................................................................10

2.2. Učesnici..........................................................................................................................12

2.2.1. Sposobnost subjekta vanparničnog postupka 13

3. Zaključak....................................................................................................................................14

Literatura........................................................................................................................................15

Subjekti vanparničkog postupka

Uvod

Subjekti prava su glavni elementi pravnog odnosa. Zbog njih ti odnosi i postoje, da bi se

zadovoljio interes jednog od njih ili interesi i jednoga i drugoga. Subjekti prava su ljudi - fizička

lica i društvene tvorevine – pravna lica koji imaju pravne obaveze i ovlašćenja s obzirom na neke

objekte prava. U svakom pravnom odnosu postoje najmanje dva pravna subjekta. Nije moguće

biti u pravnom odnosu sa samim sobom. Dakle, subjekti prava mogu biti fizička osoba ili pravna

osoba. Statusno pravo je skup pravnih pravila koja se bave pitanjima subjekata prava, posebno

njihova nastanka, prestanka, pravnog položaja te pravne i radne sposobnosti. Subjekti prava

mogu biti fizčka ili pravna lica.

Fizičko lice ili osoba je je izraz koji u pravu označava individualno, samostalno ljudsko biće. U

pravnoj nauci, fizičko lice je samosvesno ljudsko biće podložno fizičkim zakonima, za razliku od

pravnog lica. Dakle, ljudi postaju fizički subjekti samim svojim rođenjem i takvi ostaju do svoje

smrti. Pod fizičkim licima u pravu podrazumevaju se ljudi koji rođenjem postaju pravni subjekti i

kao takvi ostaju sve do smrti. Pored toga u pravu je zaštićeno i začeto dete koje još nije rođeno u

pogledu prava nasleđivanja pod uslovom da se rodi živo i u ljudskom obliku. U određenim

situacijama postoji pravni interes da se pojedina fizička lica koja su nestala proglase umrlim.

Ovakva rešenja o proglašenju nestalog lica za umrlo, sadrži samo predpostavku o smrti umrlog i

proizvodi svoje dejstvo dok se ne dokaže suprotno.

Sposobnost biti subjekt vanparničnog postupka imaju fizička i pravna lica, te odreñeni oblici

udruživanja koji nemaju svojstvo pravnih lica, a pod istim uslovima pod kojima im se

svojstvostranke priznaje u parničnom postupku.

Zakonsko zastupanje je kao i u parničnom postupku. Osim toga, u nizu vanparničnih stvari daje

se mogućnost i poslovno nesposobnim licima da preduzimaju procesne radnje.

U radu će biti obrađeni najbitniji aspekti subjekata vanaprničnog postupka.

2


1. Vanparnični postupak

Vanparnični postupak je posebna vrsta građanskog sudskog postupka koji je prilageđen

specifičnim karakteristikama građanskopravnih odnosa o kojima se raspravlja i odlučuje u tom

postupku. Problem definisanja vanparničnog postupka je prisutan u pravnoj teoriji zbog

raznovrsnosti građanskopravnih odnosa o kojima se odlučuje u ovom postupku. Uobičajno je da

se za vanparnični postupak kaže daje to nesporni postupak, a za parnični postupak da je to sporni

postupak. Ovi nazivi su rezultat pokušaja da se vanparnični i parnični postupak razgraniče

primenom kriterijuma spora. Međutim, ovaj kriterijum se ne može u celini prihvatiti jer se

pojedine pravne stvari u parnici rešavaju i kad nema spora, i obrnuto imamo primere

vanparničnih stvari koje se rešavaju u vanparničnom postupku, a prisutan je spor između

vanparničnih stranaka (npr. određivanje nakanade za eksproprisanu imovinu).

Vanparnični postupak ne predstavlja jedinstvenu procesnu celinu jer se, zapravo, ne radi o

jednom postupku već o više različitih postupaka. Te različite vanparnične postupke možemo

grupisati u četiri osnovne grupe, a što proizilazi iz čl. 1. Zakona o vanparničnom postupku

Republike Srbije. Ovim članom je propisano da sudovi postupaju i odlučuju o:1 1. ličnim

stvarima, 2. porodičnim stvarima, 3. imovinskim stvarima i 4. drugim pravnim stvarima.

Posebna grana građanskog sudskog postupka, koji se po svom predmetu i svojim načelima

razlikuje od ostale dve grane parničnog i izvršnog postupka. Definiše se negativno kao

onaj postupak koji nije parnični. U vanparničnim stvarima spor ne postoji. Ovaj postupak je

preventivan i vodi se u cilju da do spora ne dođe.

Može se reći da vanparnični postupak služi uglavnom uređivanju odnosa a ne odlučivanju koje bi

za cilj imalo rešavanje situacija u kojima je zbog povrede prava došlo do sukoba interesa.

Načela se u ovom postupku razlikuju od načela parničnog postupka po sledećem: veća elastičnost

procesnih instituta, smanjena strogost u formalnom smislu, otvorena mogućnost pokretanja

postupka po službenoj dužnosti od strane suda, otvorena mogućnost postupanje samo s jednom

strankom, orijentiranost na pomoć i dr.2

1 Prof.dr Aleksandar Radovanov, Gradjansko procesno pravo , Novi Sad 2009. str. 339.2 Dušica Palačković: "Subjekti vanparničkog postupka u našem pravnom sistemu", Pravni fakultet, Beograd 1995.

3


U vanparničnom postupku ne rešavaju se sporovi, već se on pokreće, u prvom redu, radi zaštite

ličnih i imovinskih interesa pravnih subjekata. Vanparnični postupak nije homogen; postoje

različite vrste vanparničnih postupaka koje su određene po svom predmetu (zaostavština se

raspravlja u ostavinskom postupku; lice se oglašava umrlim u postupku proglašenja nestalog lica

za umrlo i dokazivanju smrti...).

Zbog ovakve heterogenosti vanparničnog postupka nije moguće izvešti jasnu demarkacionu liniju

između parničnog i vanparničnog postupka, onako kako se to čini u odnosu na upravni i krivični

postupak, gde je glavni kriterijum razgraničenja predmet postupka.

Zbog toga se kao kriterijum za razgraničavanje ovde koristi naredba zakonodavca, pa ako je

zakonodavac predvideo da je određeni postupak vanparnični, onda ce on biti takav, i obrnuto.

Kada se u praksi radi o pravoj vanparničnoj stvari, onda je sigurno da će se ona raspravljati u

vanparničnom postupku, pošto nema spora, tj. suprotstavljenih interesa učesnika u postupku.

Prave vanparnične stvari su one stvari u kojima ne postoji suprotstavljen interes učesnika u

postupku. Između učesnika može da postoji de facto spor, ali ne i spor u materijalnopravnom

smislu. U prave vanparnične stvari spadaju sve one u kojima se odlučuje o statusu fizičkih lica:

a) postupak lišenja poslovne sposobnosti.

b) postupak za zadržavanje lica u ludnici.

v) proglašenje nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti.

g) produženje roditeljskog prava.

d) davanje dozvole za stupanje u brak.

dj) postupak za utvrđenje radne sposobnosti.

U prave vanparnicne stvari spadaju i pravne stvari koje su imovinskopravnog karatera, stvari čije

rešavanje neposredno određuje imovinskopravnu poziciju učesnika u vanparničnom postupku:

raspravljanje zaostavštine, zemljišnoknjižne stvari, protest menice i čeka, sastavljanje,

potvrđivanje, čuvanje i poništaj isprava.

4


Kada se radi o nepravoj vanparničnoj stvari, kada postoje suprotstavljeni interesi učesnika, kao

merila za razgraničenje ove dve vrste postupka mogu da posluže i drugi teoretski kriterijumi za

razgraničenje.

Kod nepravih vanparničnih stvari zakonodavac ponekad izričito određuje da one treba da se

rasprave u vanparničnom postupku, a ponekad to čini sudska praksa, kao što je to slučaj kod

egzekvature.

Takođe, u nepravim vanparničnim postupcima spor postoji, ali je zakonodavac iz razloga

celishodnosti odredio da se treba raspraviti po pravilima vanparničnog postupka. Teorija spora

može da se dopuni i dvostranačkim karakterom parnićnog postupka.

Kad pravila vanparničnog procesnog prava ne regulišu neko pitanje na poseban način, usvim

vanparničnim postupcima supsidijarno se primenjuju odredbe parničnog procesnog prava.

Vanparnični postupak pokreće se predlogom fizičkog ili pravnog lica, kao i predlogom organa

određenog ovim ili drugim zakonom. Vanparnični postupak sud pokreće po službenoj dužnosti u

slučajevima i pod uslovima određenim ovim ili drugim zakonom. Ako postupak nije pokrenuo

organ koji je zakonom ovlašćen da pokreće postupak, sud će ga bez odlaganja obavestiti da je

postupak pokrenut na predlog ovlašćenog lica. Sud može ovlašćenom organu odrediti rok za

prijavljivanje učešća u postupku i po isteku tog roka zastati sa postupkom ako je to potrebno radi

zaštite učesnika u postupku ili radi zaštite društvenih interesa.3

Učesnik u vanparničnom postupku je lice koje je postupak pokrenulo, lice o čijim se pravima ili

pravnim interesima odlučuje u postupku, kao i organi koji učestvuju u postupku na osnovu

zakonskog ovlašćenja da postupak pokreće, bez obzira da li je postupak pokrenuo ili je kasnije

stupio u postupak.

Predlagač u smislu ovog zakona je lice, odnosno organ po čijem predlogu je postupak pokrenut, a

protivnik predlagača je lice prema kome se pravo ili pravni interes predlagača ostvaruje.

Svojstvo učesnika u postupku, s pravnim dejstvom u određenoj pravnoj stvari, sud može izuzetno

priznati i onim oblicima udruživanja koji nemaju svojstvo pravnog lica i za koja nije posebnim

3 Zakon o vanparničnom postupku, "Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS", br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon i 85/2012.

5


propisima određeno da mogu biti učesnici u vanparničnom postupku ako ispunjavaju uslove iz

člana 77 stav 3 Zakona o parničnom postupku, i ako se predmet vanparnične stvari neposredno na

njih odnosi.

Izuzetno, sud može dozvoliti da učenik koji nema poslovne sposobnosti, pored radnji na koje je

zakonom ovlašćen preduzima i druge radnje u postupku radi ostvarenja svojih prava i pravnih

interesa, ako smatra da je u stanju da shvati značenje i pravne posledice tih radnji.

Predlog za pokretanje vanparničkog postupka može se povući do donošenja prvostepenog

rešenja.

Prijedlog podnesen od više osoba povlači se njihovom zajedničkom izjavom, osim ako zakonom

nije drugačije određeno.

Prijedlog se može povući i nakon donošenja prvostepenog rešenja sve dok postupak nije

pravosnažno okončan, ako se time ne sprečavaju prava drugih učesnika na koje se rešenje odnosi

ili ako ostali učesnici na to pristanu.

Ako je predlog povučen posle donošenja prvostepenog rešenja, prvostepeni sud će rešenje ukinuti

i postupak obustaviti.

Smatra se da je prijedlog povučen kad predlagač ne dođe na prvo ročište, pod uslovom da je bio

uredno pozvan, a ne postoje opšta poznate okolnosti koje su ga sprečile da dođe na ročište.

Opravdane razloge izostanka sud može uvažiti i bez izjašnjavanja ostalih učesnika sve dok im ne

uputi rešenje o povlačenju predloga.

U vanparničnom postupku, sud se može po službenoj dužnosti oglasiti mesno ne nadležnim

najkasnije na prvom ročištu, a ako ročište nije održano, do poduzimanja prve radnje koju je po

pozivu suda učesnik preduzeo.

Ako se u toku postupka izmene okolnosti na kojima je mesna nadležnost suda zasnovana, sud

koji vodi postupak može predmet ustupiti sudu, koji je prema izmenjenim okolnostima mesno

nadležan, ako je očigledno da će se pred tim sudom postupak lakše sprovesti, ili ako je to u

interesu osobe pod posebnom zaštitom.

6


Kada se predmet ustupa drugom sudu u interesu osobe pod posebnom zaštitom, sud će pre

ustupanja predmeta pozvati organ starateljstva da u određenom roku da svoje mišljenje o

celishodnosti ustupanja. Ako organ starsteljstva u ostavljenom roku ne dostavi mišljenje, sud će

postupiti prema okolnostima slučaja vodeći računa o interesima osobe pod posebnom zaštitom.

Najvažnija obeležja vanparničnog postupka su:4

a) U većini predmeta interesi učesnika su istovrsni, a ne međusobno suprotstavljeni;

b) Procesna forma je izgubila na svojoj strogosti u odnosu na parnični postupak.

Procesne norme samookvirno uobličavaju postupak, a sudu ostavljaju da ga

konkretizuje u skladu sa zahtevima konkretnih slučajeva. Elastičnost forme je u službi

ostvarenja načela efikasnosti.

c) Za najtipičnije vanparnične postupke može se reći da je u njima došlo do izražaja

načelo oficijelnosti u pokretanju postupka, načelo inkvizitornosti u prikupljanju

procesne građe i načelo efikasnosti u odvijanju postupka.

d) Za odluke u vanparničnom postupku je karakteristično da se njima uređuju pravni

odnosi. Time je odstupljeno od pravila parničnog postupka u kome se odlučuje po

principu „ili-ili”.

e) U vanparničnom postupku sve odluke nisu podobne za materijalnu pravosnažnost. To

su konstitutivne odluke kojima se stvaraju nove pravne situacije i uređuju odnosi za

budućnost.

4 Dušica Palačković: " Subjekti vanparničkog postupka u našem pravnom sistemu ", Pravni fakultet, Beograd 1995.

7


PRAVNA PRIRODA VANPARNIČNOG POSTUPKA

Utvrdimo pojm i predmet vanparničnog postupka, njegova osnovna načela, ustanovljavanje

granice između parničnog i vanparničnog postupka, tegranice između vanparnične i upravne

vlasti. Pojavljuju se više teorija:

- Prema teoriji spora, u parničnom postupku se rešavaju pitanja u kojima se javlja spor ili

suprotnost privatnopravnih interesa, a u vanparničnom postupku sud postupa samo onda

kad nema nikakvog spora i kad treba doneti odgovarajuće mere ili preduzeti odgovarajuću

procesnu radnju u zajedničkom interesu svih učesnika. Ovo shvatanje izloženo je kritici

jer postojanje spora ne može biti pouzdan kriterij za razdvajanje parničnog postupka od

vanparničnog.

- Teorija stranaka je slična teorija prethodnoj, prema kojoj učesnici parničnog postupka od

suda zahtevaju neku radnju u zajedničkom interesu. Za razliku od parnične procedure, gde

je pojam stranke određen uz primenu isključivo procesnopravnih kriterija, u

vanparničnom postupku je pojam učesnika određen primenom mešovitih,

procesnopravnih i materijalnopravnih kriterija. Osnovni nedostatak ove teorije je u

nesveobuhvatnosti, jer uzima samo kriterij učesnika u postupku

- Teorija svrhe, takođe poznata pod nazivom teorija represije i prevencije smatra faktor

svrhe određujućim za razlikovanje parničnog kao represivnog i vanparničnog kao

preventivnog postupka. Glavna zamerka ovoj teoriji je što i parnični i vanparnični

postupak mogu jednako služiti i preventivnoj i represivnoj svrsi.

- Teorija redovnog i vanrednog puta pružanja pravne zaštite govori da je vanparnični

postupak vanredni put za traženje i realizaciju pravne zaštite ugroženih subjektivnih

građanskih prava, za razliku od parničnog postupka koji predstavlja redovni put za

realizaciju tog cilja. Prema ovoj teoriji, parničnim postupkom zakonodavac uređuje

područja gde želi da do jačeg izražaja dođe princip zakonitosti. S druge strane, u

vanparnični postupak se svrstavaju pitanja kod kojih je u većoj meri izražen zahtev

celishodnosti.

- Po teoriji konstitutivnih akata , u vanparničnom postupku sudovi donose odluke koje

imaju konstitutivan karakter, za razliku od parničnog postupka gde odluke sudova imaju

8


uglavnom deklaratoran karakter. Zamerka ovom učenju je nedoslednost, pošto i odluke u

vanparničnom postupku često imaju deklaratoran karakter.

- Teorija tutele govori o tome da u vanparničnim stvarima dominira javni interes, za

razliku od parničnog postupka, koji je opredeljen privatnim interesom stranaka.

Neutemeljenost ove podele vidljiva je iz činjenice da se i u vanparničnom postupku

rešavaju imovinskopravne stvari u privatnom interesu (npr. susedi ili suvlasnici). S druge

strane, u parničnom postupku vezanom za bračne i paternitetske odnose naglašen je javni

interes.

2. SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA

Subjekti vanparničnog postupka su: sud, stranke (predlagač i protivpredlagač, učesnici). Zakon o

vanparničnom postupku Srbije definiše pojam učesnika. Učesnik u vanparničnom postupku je

lice koje je pokrenulo postupak, zatim lice o čijim pravima se odlučuje, kao i organi koji

učestvuju u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja da pokrenu postupak.

Stranke u postupku su tužilac i tuženi i oni postaju stranke na osnovu volje tužioca koji je tako

opredelio u tužbi, što znači da njihov materijalnopravni odnos, odnosno stvarna legitimacija, ne

utiče na to da stiču svojstvo stranke u parnici u procesnom smislu. U vanparničnom postupku

svojstvo učesnika nema samo ono lice koje je podnelo predlog već i lice o čijim pravama ili

pravnim interesima se odlučuje u tom postupku, što znači da je učesnik i ono lice koje i nije

obuhvaćeno u predlogu, ali o čijem pravu je odlučeno meritornom odlukom vanparničnog suda.

Za razliku od parničnog postupka koji je zasnovan na dvostranačkoj konstrukciji, vanparnični

postupak može biti i jednostranački.

Dok u parnici tužilac i tuženi moraju biti određeni već u momentu podnošenja tužbe, dotle u

vanparničnom postupku svi učesnici ne moraju biti označeni u momentu podnošenja predloga

već mogu stupiti u postupak i kasnije, pri čemu njihovo stupanje u postupak ne zavisi od

pristanka dotadašnjih učesnika.

Zakon određuje da se vanparnični postupak pokreće ili na predlog stranke tj. učesnika, ili na

predlog organa koji je određen zakonom. Vanparnični postupak sud pokreće po službenoj

dužnosti u slučajevima koji su određeni zakonom: i pod uslovima koje je zakon predvideo. U

predlogu se može odrediti i protivnik predlagača, naravno u postupcima gde imamo dva ili više

9


učesnika sa suprotnim interesima. Svojstvo učesnika se priznaje i organu starateljstva i javnom

tužiocu. Organ sgarateljsgva može podneti predlog za lišenje poslovne sposobnosti; za

produženje roditeljskog prava, za proglašenje nestalog lica za umrlo. Postupak može pokrenuti

javni tužilac. Kada je reč o stranačkoj sposobnosti tada važe pravila isto kao i u ZPP-u, a što

znači da svako fizičko i prazno lice imaju stranačku sposobnost u vanparničnom postupku.

Takođe, sud u vanparničnom postupku može priznati stranačku sposobnost i oblicima udruživalja

koji nemaju svojstvo pravnog lica ako ispunjavaju uslove iz člana 77. st. 3. ZPP.5

2.1. Sud

Glavni ili obavezni učesnici u postupku su oni učesnici bez kojih nijedan spostupak nije moguće

provesti i tu spadaju: organ koji vodi postupak i stranka. Oni su neophodni da bi uopšte došlo do

pokretanja, vođenja i okončanja jednog postupka. Pored organa (oko kojeg se „sav postupak

kreće“ – koji je „spiritus movens“)6 i koji je u predmetnoj stvari i mesno nadležan, u postupku se

može pojaviti i tzv. „izvršni organ“, koji u vezi sa tom stvari obavlja samo pojedine radnje.

Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom

utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost.

Sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom,

opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.7

Sudska vlast pripada sudovima i nezavisna je od zakonodavne i izvršne vlasti. Sudske odluke su

obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati

samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku. Svako je dužan da poštuje izvršnu sudsku

odluku.

Sudska nadležnost određuje se Ustavom i zakonom. Sud ne može odbiti da postupa i odlučuje u

stvari za koju je nadležan.

5 Zakon o parničkom postupku, "Sl. glasnik RS", br. 72/2011.6 Lazo M. Kostić, Administrativno ravo K. Jugoslavije II, Beograd, 1936., str. 123.7

Zakon o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008 od 22.12.2008.)

10


Sudija koji sudi određuje se nezavisno od toga ko su stranke i kakve su okolnosti pravne stvari.

Samo sudska vlast može sudijama da raspoređuje predmete, po unapred utvrđenim pravilima. U

svakoj situaciji je zabranjeno uticati na sud.

Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije i pripada sudovima opšte i posebne

nadležnosti.

Sudovi opšte nadležnosti su osnovni sudovi, viši sudovi, apelacioni sudovi i

Vrhovni kasacioni sud (najviši sud u Republici Srbiji).

Sudovi posebne nadležnosti su privredni sudovi, Privredni apelacioni sud,

prekršajni sudovi, Viši prekršajni sud i Upravni sud.

Ostali sudovi republičkog ranga - Privredni apelacioni sud, Viši prekršajni sud i

Upravni sud osnivaju se za teritoriju Republike Srbije, sa sedištima u Beogradu.

Osnovni, viši, apelacioni, privredni i prekršajni sudovi - Osnovni sud osniva se za

teritoriju grada, odnosno jedne ili više opština, a viši sud za područje jednog ili više

osnovnih sudova.

Ako u toku postupka dođe do izmene okolnosti na osnovu kojih je određena nadležnost suda, sud

može ustupiti predmet sudu koji je prema novim okolnostima nadležan, ako će pred tim sudom

postupak biti brže okončan, u interesu učesnika postupka.

U vanparničnom postupku sud po službenoj dužnosti posebno vodi računa i preduzima mere radi

zaštite prava i pravnih interesa maloletnika o kojima se roditelji ne staraju, kao i drugih lica koja

nisu u mogućnosti da se sama brinu o zaštiti svojih prava i interesa.

Kad se u postupku odlučuje o pravima i pravnim interesima maloletnika i drugih lica pod

posebnom društvenom zaštitom, sud će obavestiti organ starateljstva o pokretanju postupka,

pozivati ga na ročišta i dostavljati mu podneske učesnika i odluke protiv kojih je dozvoljen pravni

lek, bez obzira da li organ starateljstva učestvuje u postupku.

Kad smatra da je to potrebno, sud će pozvati organ starateljstva da učestvuje u postupku i odrediti

mu rok u kome može prijaviti svoje učešće. Dok ne istekne ovaj rok sud će zastati sa postupkom,

ali organ starateljstva može svoje pravo da učestvuje u postupku koristiti i posle proteka tog roka.

11


Organ starateljstva koji učestvuje u postupku, i kad zakonom nije ovlašćen da pokreće postupak,

ovlašćen je da preduzima sve radnje u postupku radi zaštite prava i pravnih interesa maloletnika i

drugih lica pod posebnom društvenom zaštitom, a naročito da iznosi činjenice koje učesnici nisu

naveli da predlaže izvođenja dokaza i da izjavljuju pravne lekove.

U vanparničnom postupku sud može postaviti privremenog zastupnika svakom učesniku u

postupku kad za to postoje uslovi iz člana 84 Zakona o parničnom postupku. Sud može dozvoliti

da učesnik, koji nema poslovne sposobnosti, pored radnji na koje je zakonom ovlašćen, radi

ostvarenja svojih prava i pravnih interesa, preduzima i druge radnje u postupku, ako smatra da je

u stanju da shvati značenje i pravne posledice tih radnji.

2.2. Učesnici

Pod pojmom „učesnici“ podrazumevaju se subjekti vanparničnog postupka.

U vanparničnom postupku se pojam učesnika određuje u procesnopravnom i u

materijalnopravnom smislu. U materijalnopravnom smislu učesnici su sva ona lica na čija prava i

interese može uticati donesena odluka. Prema ovom kriteriju, pojam učesnika se određuje

posebno u vanparničnim postupcima koji se pokreću po službenoj dužnosti (npr. ostavinski

postupak odnosno ostavinska rasprava). U procesnopravnom smislu učesnik je lice koje se nalazi

u ulozi predlagača (tj. pokreće postupak) i onoga prema kome je prijedlog upravljen, odnosno

povodom koga je postupak pokrenut.

Postoje:

a) Materijalnopravni učesnik je lice o čijim pravima i obavezama odlučuje u postupku, kao i lice

ciji je status ili imovinskopravni položaj tangiran odlukom vanparničnog suda. Ova lica su

materijalnopravni učesnici, bez obzira da li formalno učestvuju u postupku.

U kontencioznim vanparnicnim stvarima, pojam materijalnog učenika se poklapa s pojmom

formalnog učesnika.

b) Formalni učesnik u postupku koji se pokreće po službenoj dužnosti - U ovim postupcima

formalni učesnik je svako lice, odnosno organ kome zakon daje ovlašćenje da podnese predlog za

pokretanje postupka ili da preduzima procesne radnje. Ako to lice zaista i preduzme procesne

12


radnje na čije preduzimanje ga ovlašćuje zakon, ono je formalni učesnik u postupku. Formalni

učesnik u ovakvim postupcima može da bude samo neko lice iz kruga lica koja su ujedno i

materijalnopravni ucenici.

Materijalnopravni učesnik postaje formalni učesnik:

* kada se u postupku odlučuje o njegovim pravima i interesima.

* kada preduzima procesne radnje.

2.2.1. Sposobnost subjekta vanparničnog postupka

Sposobnost imaju fizička i pravna lica, te određeni oblici udruživanja koji nemaju svojstvo

pravnih lica, a pod istim uslovima pod kojima im se svojstvo stranke priznaje u parničnom

postupku.

Zakonsko zastupanje je kao i u parničnom postupku. Osim toga, u nizu vanparničnih stvari daje

se mogućnost i poslovno nesposobnim licima da preduzimaju procesne radnje. Npr, lice kome je

oduzeta poslovna sposobnost može podnijeti prijedlog da mu se sposobnost vrati.

13


3. Zaključak

Ono što je najbitnije zaključiti jeste sledeće:

1. Pod pojmom „učesnici“ podrazumijevaju se subjekti vanparničnog postupka.

2. Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana,

zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost.

Sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno

zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih

ugovora.

3. U vanparničnom postupku se pojam učesnika određuje u procesnopravnom i u

materijalnopravnom smislu. U materijalnopravnom smislu učesnici su sva ona lica na čija

prava i interese može uticati donesena odluka. Prema ovom kriteriju, pojam učesnika se

određuje posebno u vanparničnim postupcima koji se pokreću po službenoj dužnosti. U

procesnopravnom smislu učesnik je lice koje se nalazi u ulozi predlagača - pokreće

postupak) i onoga prema kome je predlog upravljen, odnosno povodom koga je postupak

pokrenut.

14


Literatura

1. Prof.dr Aleksandar Radovanov, Gradjansko procesno pravo, Novi Sad 2009.

2. Dušica Palačković: "Subjekti vanparničkog postupka u našem pravnom sistemu", Pravni

fakultet, Beograd 1995.

3. Lazo M. Kostić, Administrativno ravo K. Jugoslavije II, Beograd, 1936

4. Zakon o parničkom postupku, "Sl. glasnik RS", br. 72/2011.

5. Zakon o vanparničnom postupku, "Sl. glasnik SRS", br. 25/82 i 48/88 i "Sl. glasnik RS",

br. 46/95 - dr. zakon, 18/2005 - dr. zakon i 85/2012.

6. Zakon o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008 od 22.12.2008.)

15

Documents

SR - Subjekti Vanparnicnog Postupka