PSIHOLOGIJA, 1998, 1-2, 45-66

UDK 159.942.4

45

Stid: šara ili nedovršena celina? -defragmentacija jednog osećanja-

VENCISLAV RADOVANOVIĆ

Filozofski fakultet, Beograd

Pojava stida protumačena terminima geštalt terapije, u okviru šireg fenomenološkog stanovišta koje stid opisuje kao: (a) po čitavu ličnost obuhvatno; (b) teško saopštivo, (c) osećanje neočekivane i bespomoćne izloženosti, (d) situacione i opšte neprimerenosti, te (e) poljuljanog poverenja, ali i (f) trenutne suočenosti sa egzistencijalnom tragedijom. Slede razmatranja o njegovoj adaptivnoj funkciji u okviru zdravog funkcionisanja jedinke, ali i mogućim malformacijama ponašanja kao posledicama patološkog odvijanja ovih emotivnih procesa, koje novija psihologija već ustaljeno razlikuje od osećanja krivice, tako da govori o čitavim 'razvojnim osama' duž ova dva komplementarna osećanja. Posebno se razrađuje Eriksonovo stanovište o suprotstavljenosti stida (kao vida samosumnje) i autonomije ponašanja na drugom stupnju modela razvojnih kriza, sa podrobnijim razmatranjem njihovih implikacija po (re)organizaciju fenomenološkog polja pojedinca, bilo da je stid trenutna ('ovde i sada') šara na granicama kontakta i povlačenja sa socijalnom realnošću ili uvod u proces dovršenja ranije započetih celina, kojem je potrebna terapijska podrška. Ključne reči: stid, geštalt terapija, emocije.

"Ljudi manje crvene zbog svojih nedela nego zbog svojih slabosti i sujete."

Žan de la Brijer: "Teofrastovi Karakteri "

V. Radovanović

46

Rasejano po kontekstima teorija, razdrobljeno unutar ograničenih područja primenjene psihologije, a svuda metodološki skučeno na opisnu eksploraciju, proučavanje stida gotovo da nema jače empirijsko uporište van istraživanja moralnog sazrevanja unutar (normativne) razvojne i (donekle) procesa socijali-zacije u okviru socijalne psihologije. Svakako, egzistencijalistički pravci imali su šta da kažu na tu temu, a antropologija i filozofija da ponude svoja razmatranja, ali psihologija nije uvek uspevala da takvim sadržajima dã osobenije tonove i tako pruži zaokruženo i samosvojno shvatanje ovog "kognitivnog osećanja", neumitno prisutnog i manifestno sličnog bez obzira na različitost kultura i vrstu napetosti koja u njima vlada. Posledično, manje protivrečno deluje i zapažanje da klinička psihologija - koja se, bar u oblasti psihoterapijske prakse, svakodnevno bavi stidom - ima malo obuhvatnih i sistematskih istraživanja na tu temu, a da su klinički psiholozi, uopštavajući svoja iskustvena saznanja, ovaj složeni splet afektivno-kognitivnih pojava mahom sveli na jedan od čestih ali premostivih otpora radnom savezu i daljem terapijskom napredovanju.

Ipak, bilo bi nesmotreno zaključiti da je ovakva rasparčanost tumačenja jedino ishod metodoloških neminovnosti ili uočljive činjenice da je posredi složeno osećanje, opterećeno kognitivnim viškom značenja, koje ga od protočne emocije preobražava u vrstu afektivnog stanja ličnosti. Pre bi se reklo da su i naizgled protivrečna složenost konstrukta stida i njegova fragmentarna objašnjenja posledice istog uzroka - životne i pojmovne suprotstavljenosti procesa socijalizacije i personalizacije, karakteristične za sve kulture bez obzira na način njihovog sankcionisanja.

Iz ranog i dugotrajnog sudara konformirajućih pritisaka da se priklonimo grupnim normama sa devijantnim težnjama svakoga pojedinca da se samoostvari i otkrije lični izraz opšteljudskih potreba - nastojanja da ih kategoriše u skladu sa 'ovde i sada' načelom i tako učini jedinstvenim i neponovljivim sadržajima svoga identiteta - nastaju specifična iskustva osećanja stida i osećanja krivice; i to ne samo kao "moralnih osećanja", kako će ih nazvati savremena psihologija (Brabeck & Gorman, 1986), već prevashodno kao uzajamno odeljenih razvojnih osa, koje predstavljaju visoko organizujuće činioce procesa oblikovanja karaktera i sticanja identiteta svakog pojedinca.

Ali, prvi značajniji pokušaji da se odredi i opiše osećanje stida zatekli su i ostavili za sobom pojmovno neraščišćenu i jezički pometenu situaciju, kao još jedan dokaz da je osećanje stida u stvari skup raznorodnih pojava, a ne jedinstven ponašajni čin, jasnih mehanizama i jednoznačne funkcije.

Tako su frojdisti, i jedan deo egzistencijalista, bili zagovornici postavke da je čitav čovekov život doslovno preplavljen osećanjem krivice i da je ono jedna od glavnih kobi ljudske sudbine. A to se osećanje krivice ispoljavalo kroz čin samo-prebacivanja, zasnovan na internalizovanim (mahom roditeljskim) vrednostima, i prerastalo u osećanje stida ukoliko bi za to saznala i socijalna okolina; rečju, osećanje stida javljalo se kad pojedinac nije uspevao da se ponaša u skladu sa sopstvenim očekivanjima, s tim što je prebacivanje dolazilo i od značajnih pred-stavnika normi koje propisuju društveno poželjnu vrstu ponašanja u datim okol-nostima. (Slično većini neofrojdista, ostavljamo po strani, ovlašnu i ortodoksnu

Stid: šara ili nedovršena celina?

47

primedbu samoga Frojda (Freud, Standard edition, 1964, str. 132), koji je zapisao da stid "... ima svoju svrhu, verujemo, u prikrivanju genitalnih nedostataka.")

Rečeno jezikom geštalta, osećanje stida postajalo je šara i izbijalo u prvi plan opažajnog polja, kako bi predupredilo širenje osećanja krivice na čitavo polje, što bi moglo da ošteti homeostatičku uravnoteženost organizma i rastoči izvestan broj 'ovde i sada' zatvorenih oblika. Tako bi se, bar teorijski, česta situaciona preklapanja osećanja krivice i stida mogla razlikovati na osnovu kriterijuma granica, s tim što bi stid imao više odlike 'spoljnjeg' iskustva, gde su drugi (oni što mogu da kritikuju, ponižavaju ili ismeju) vrsta publike, dok je osećanje krivice s unutrašnje strane linije koja dodiruje socijalnu realnost, sa kojom bi pojedinac bio u donekle konfluentnom odnosu. I jedno i drugo osećanje bilo bi, tako, pratilac istoga procesa osvešćenja (stid) a potom i preuzimanja odgovornosti za sopstvene postupke (krivica). Terapijska prorada 'ovde i sada' ispoljenih sadržaja ovih osećanja ne bi nužno vodila i dovršenju onih životnih poslova čiji nepotpuni geštalt i jeste izvor anksioznosti, toliko svojstvene za oba osećanja, ali bi neadaptivno ponašanje ušlo u obim klijentovog uvida i poboljšalo geštalt njegovog polja, uz odgovarajuće smanjenje osećanja lične nelagode.

Ali, da li je takva odredba (koja ne razlikuje toliko sadržaj koliko pravac aktiviranja ova dva komplementarna osećanja) delotvorna kada treba odrediti pozadinu ovakvih šara i sravniti je sa podacima koje o istoj pojavi nude druge discipline (recimo, lingvistika i kulturologija)? I može li ovakvo razvrstavanje da ima snagu modela kada samo u našem jeziku postoje dva izraza koja - iako u rečnicima slove za sinonime - upućuju na različite složaje osećanja stida, koje kao da nekom afektivnom prečicom uspostavlja kontakt sa dotle neosvešćenim delovima našeg 'ja' (organizma)?

Naime, kod nas je u odomaćenoj upotrebi sintagma nemati ni stida ni srama, s tim što izraz sram(ota) ovde, kao i u drugim kontekstima, najčešće označava društvenu nepriličnost kakvog postupka, odnosno "stanje, položaj koji izaziva prezir, poniženje" (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1973); tako se kaže osramotiti u smislu obeščastiti, oduzeti nekome socijalni ugled, ili sramotan - onaj koji izaziva prezir u očima drugih, nečastan. A stid je "osećanje velike neugodnosti, zbunjenosti, kajanja zbog nekog neugodnog, ružnog postupka, čina ili zbog sopstvenih mana, nedostataka" (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1973). Već i to što stideti se ima samo povratni oblik (stideti sebe) rečito govori o tome da je osnovna kateksija stida usmerena na sopstvenu ličnost, da šarom postaje čitava njena struktura (stidimo se sebe), čak i kad je povod takvog neprijatnog osećanja samo jedan njen deo. Izgleda da je onda semiotički ispravno zaključiti da osramoćenost može i ne mora da kod obeščašćenog izazove i osećanje stida, a da stid može ali i ne mora da bude vrsta predohrane pred sramotom. U tom slučaju, sram bi pre bio mešavina osećanja krivice (griža) i stida (anksioznosti), dok bi stid upućivao na preovlađujuće osećanje lične nelagode zbog niskog samovrednovanja, a verovatno i straha da bi to mogli da opaze drugi, te potom javnim sramoćenjem trajno potvrde našu samoprocenu.

Ma koliko prigodna, čak i ova ovlašna psiholingvistička zapažanja svedoče o tome da su osećanje stida i osećanje krivice u dijalektičkoj sprezi, i da ih je stoga

V. Radovanović

48

teško pojmovno polarizovati. Nastavi li se sa započetom jezičkom analizom, izgleda uputnije konstruisati osu na čijim su suprotnim krajevima kategorije sram(an) i čast(an), i sa osom suprotstavljenih pojmova stid-a i ponos-a sklopiti koordinatni sistem jednog čitkijeg izlaganja ove teme. Konačno, da ovakvo usmerenje nudi izlaz iz do sada neraščišćene slike odnosa između osećanja stida i krivice, ohrabruje i činjenica da izraz nevin (ne-kriv) označava vid društvenog priznanja, dok reč bestidan imenuje pojmovno suprotstavljenu kategoriju nečasnosti. A potvrdu ovakvih značenjskih deoba nudi i aksiomatska prihvaćenost stanovišta da je stid korelat narušenog samopoštovanja (što znači, vezan za ono najopštije osećanje ličnog identiteta), dok je osećanje krivice pratilac ogrešenja o društveno propisane zakone i pravila, ustaljena moralna načela i široko prihvaćene običaje kulture u kojoj živimo.1

Ispostaviće se da je više reda i trajnije preusmerenje u razmatranju osećanja stida i krivice unelo gledište Gerharta Pirsa (Piers, 1953, prema Lynd, 1958, str. 22), koji je kao merilo njihovog razlikovanja - umesto izvora procene (da li je posredi tuđa ili sopstvena kritika) - uzeo bihejvioralni sadržaj koji im je prethodio (da li je reč o ogrešenju o određene zabrane i manje-više uspelim pokušajima socijalnog prilagođavanja ili o neuspehu u ostvarenju sopstvenih ideala, koji naravno uvek imaju i svoj društveni vid, mada se ne iscrpljuju u njemu). Pirsova paradigma je upravo preokrenula do tada ustaljeno verovanje da je osećanje stida stvar spoljne procene (tuđeg prezira i osude) i to pripisala osećanju krivice, a za osećanje stida vezala konotaciju unutrašnje samoprocene koja osvešćuje osećanje da je ono 'ovde i sada' učinjeno nedostojno slike o sebi, i da nailazeća nelagoda može postati još bolnija ako to primeti i naša okolina.

I kako to često biva, prevratničko je razgraničenje (osećanje krivice poručuje: "Ja nisam dobar", a osećanje stida: "Ja ne vredim"2 ubrzo postalo opšte mesto i svojevrsno upozorenje da je neophodna nova sinteza već iscrpljenih opisa odeljenih kategorija. No, do tog je značajnijeg pomaka - koji je danas uvreženo, mada još nedovoljno razrađeno, gledište ogromne većine profesionalaca - došlo tek 1950. objavljivanjem "Detinjstva i društva" Erika Eriksona (Erikson, 1975).

————————

1 Vratimo se još jednom jezičkim razmatranjima samo da bismo ukazali na to da je izraz stidljiv ("onaj koji lako oseti stid, plašljiv" - Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1973, str. 956-957) empirijska psihologija operacionalizovala tako da označava pojedinca koji ispoljava "sklonost ka izbegavanju socijalnih interakcija i neuspešnost u primerenom učestvovanju u socijalnim situacijama" (Pilkonis, 1977; str. 596), a da je, pokušavajući da izbegne istraživački redukcionizam, uvela kategoriju samoosetljivosti ("self-consciousness"; Turner et al, 1978, str. 285), deleći je na (a) ličnu - uobičajeno bavljenje sopstvenim mislima, osećanjima i motivima; i (b) javnu - brigu za sebe kao socijalnu pojavu i utisak koji ostavljamo na druge. Ali, i kada ima socijalno anksioznog klijenta, geštalt terapeut će nastojati da šaru njegove stidljivosti (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1973, str. 956-957), poveže sa pozadinom tako da novoostvareni geštalt povrati egzistencijalnu dimenziju i značaj u terapijom restrukturiranom polju klijenta.

2 Sama formulacija pripada Francu Aleksanderu (Alexander, prema Lynd, 1958, str. 22), ali u stvari slikovito rezimira Pirsovu teorijsku inovaciju.

Stid: šara ili nedovršena celina?

49

Otada, kombinujući komparativno-kulturološke zaključke i psiholingvistička raščlanjavanja, antropološki usmereni psiholozi uspeli su da vidno obogate fenomeno-loški opis osećanja stida i načinã njegovog ispoljavanja. Evo sažetka tih postavki3 koje danas predstavljaju provereni rečnik psihosocijalnih razmatranja o stidu:

1. Stid je osećanje NEOČEKIVANE BESPOMOĆNE IZLOŽENOSTI

U većini kultura, bez obzira na stepen njihove razvijenosti i idiosinkrazije,

izrazna reakcija na osećanje stida jeste pokrivanje lica, skrivanje "ogoljenog" mesta4 ili želja da se uklonimo (čitavog sebe, da nas nema) iz situacije koja ukazuje na ranjive delove naše ličnosti. Takođe, postoji potreba da se skrije i sãmo doživljavanje stida (počinjemo da se stidimo što se stidimo, dođe nam da 'propadnemo u zemlju'), kako okolina ne bi primetila i prihvatila našu samo-procenu (recimo, 'Ja sam slab'), a stid od ličnog fenomena prerastao u sram (do-bijajući i društvenu dimenziju). Pošto, u najvećem broju slučajeva, postoji gotovo refleksna unutrašnja reakcija potiskivanja stida - kao neprijatnog i bolnog iskustva - nju bismo mogli protumačiti i kao simbolično unutrašnje pokrivanje, a to pretpostavlja prethodno ogoljavanje, izloženost dotle skrivenih, zaštićenih delova sebe (otuda doživljaj iznenadnosti i preosetljivosti), utoliko nelagodnije jer su mu najčešće prethodili na izgled beznačajni, čak prijatni, a svakako ni malo upozo-ravajući događaji. Empirijska istraživanja (Izard, 1977, str. 391-393), ukazuju na to da je od svih negativnih emocija, upravo stid u najvećoj meri povezan sa osećanjem radosti i uzbuđenja, a da je, posle straha, njegov drugi po snazi korelat - interesovanje, to jest osećanje privlačnosti, i radoznalost! Priključeni donekle isključivom zapažanju većeg broja kliničara da se stid može javiti samo u kontekstu saobraćanja sa osobom čija osećanja i mišljenja cenimo (Lewis, 1971, str. 42), ovi nalazi ukazuju na to da nagrizajuće dejstvo stida počiva i na činjenici da je, u najvećem broju slučajeva, pri pojavi postiđujuće draži, ličnost bila otvorena za prijatnost, lišena opreza jer je svoja interesovanja i energiju usmerila ka

————————

3 Osnovne postavke - prema Lynd (1958) i Wheeler (1997); njihova razrada - autor ovoga članka.

4 Kulturolozi bi ovde lingvistima mogli da navedu starozavetni odlomak o tome da odrasli sinovi, zatekavši opijenog i usnulog roditelja, ".. uzeše haljinu, i ogrnuše je obojica na ramena svoja, i idući natraške pokriše njom golotinju oca svojega, licem natrag okrenuvši se da ne vide golotinje oca svojega..." (Mojsije I, 9:20-29); a lingvisti kulturolozima - da se u velikom broju kultura osoba koja se bez ustručavanja telesno ogoli pred drugima naziva bestidnom. Konačno, i mit o Adamu i Evi sažima osnovnu mehaniku stida: osvešćivanjem sopstvene slabosti (volje podlegle kušnji) koja je dovela do ponašanja neprimerenog postojećim normama i okolnostima (raj), par postaje svestan i telesne izloženosti tog slaboga mesta (svoje golotinje) i pokriva stidne delove kao uzročnike niskog samovrednovanja (ispoljavanje stida).

V. Radovanović

50

hiperkateksiranoj šari, ne očekujući pozleđujuće kočenje aktivnosti koja je bila izvor osećanja radosti i bolno izmeštanje uspostavljene homeostaze.

Čak se i važeće psihološko tumačenje pratećeg crvenila, tog po Darvinu najljudskijeg emocionalnog izraza koji se ne sreće kod životinja, uklapa u ovakvo viđenje interakcije stida sa ostalim emocijama: zajapurenost je vrsta fizičkog belega (znači i neuklonjivog zapisa izloženog pogledima drugih), neverbalna poruka o postojanju ranjivog mesta, čiju izloženost želimo da prikrijemo i simbolično po-reknemo neverbalnim govorom ruku koje pokrivaju lice5.

No, stid se javlja i kad drugi nisu prisutni, što znači da je sržni mehanizam samo-izloženost, uvid u (osvešćenje) do tada nespoznate delove sopstvene ličnosti (najčešće one nepriznate, koje ne smatramo ego-saglasnim), za koje nismo želeli da preuzmemo odgovornost i čiji geštalt do sada nismo zatvorili, izbegavajući čak da ih u svome polju oblikujemo kao šaru. Otuda verovatno i taj osećaj zatečenosti kod uvek iznenadne pojave stida, kao i osećaj da nam stvari izmiču kontroli i da u trenutku ne znamo kako da reagujemo. Zanimljivo je da ovom svojstvu bespo-moćnosti i iznenadne izloženosti geštalt terapija suprotstavlja kategoriju podrške, koju definiše kao pružanje onog "što mi je potrebno da bih stigao tamo kuda sam krenuo, počev od podrške koja mi je neophodna da bih znao kuda želim i kuda mi je potrebno da se zaputim" (Wheeler, 1994, str. 14). I da nastavimo jezikom geštalta, odsustvo podrške karakteristično je za polje odlikovano stresom i otpo-rom, uz propratno osećanje usamljenosti. Stoga je prva i najnužnija podrška razu-mevanje i vrednovanje iskustvenog polja koje će klijent i terapeut uceliniti zaje-dničkim snagama; i pri tom proraditi kulturom uslovljene introjekte, po kojima je prihvatanje podrške slabost a društvena međuzavisnost pretnja samostalnosti selfa.

Ako je geštaltistička operacionalizacija stida: "stanje sloma, ili pretećeg sloma, na granici koja nas i spaja i razdvaja od drugih" (Wheeler, 1994, str. 17), onda je nužan, mada ne uvek i dovoljan, uslov objedinjenosti polja osvešćivanje nužnosti veza i iskustvenog dodira sa drugima - dakle, neophodnosti prihvatanja podrške, i uklanjanja osećanja stida i usamljenosti koje je izraz prisilnog i krutog ospoljavanja introjekta da je psihička izolovanost vrsta emocionalne autonomije, što je ujedno i kulturalno prihvaćena operacionalizacija zrelosti pojedinca.

Prevedeno na fenomenološki jezik - kojim geštalt kao da uvek započinje i dovršava svoja razmatranja i njihove celine - to bi značilo da je stid afektivni odgovor, na spoljnim i unutrašnjim okolnostima, potegnuto pitanje identiteta, čija poruka glasi: to što se 'ovde i sada' događa nije moj svet, ja mu ne pripadam i on ne pripada meni; ali, ja sam taj koji je ovde slabiji, neprilagođen i nezadovoljan, sada i ranjiv pred većinom drugih, ovde brojnijih, prilagođenijih i jačih, sada i svesnih da sam manjkavo drukčiji od njih.

————————

5 Postoji škotska poslovica koja glasi: "Kad srce izgubi nadu, lice izgubi stid." A o neverbalnim reakcijama (koje D, Moris naziva "iskopčavanje"), kao izrazu i komentarima sopstvenog osećanja stida, vidi Moris, 1979, str. 164-165.

Stid: šara ili nedovršena celina?

51

2. Stid je osećanje NESAGLASNOSTI i/ili NEPRIMERENOSTI

Za razliku od osećanja krivice, kod stida ne postoji osećanje da smo učinili nešto "što ne valja" (prekršili propis kojeg se većina drugih drži), već zaključak da smo učinili nešto nedostojno slike koju smo imali o sebi ili želeli da drugi imaju o nama. Bez obzira da li konkretne društvene vrednosti prihvatamo kao svoje ili smatramo da su nam tuđe, to iznenadno osećanje nesaglasnosti sa društvenim 'ovde i sada' (poremećene homeostaze i nedovršenog geštalta u graničnoj zoni organizma i sredine) očigledno ukazuje na dosadašnje neprihvatanje odgovornosti za svoje pravo "ja". Ukoliko se takva pozicija i takva organizacija polja učini hroničnom, javlja se retrofleksivni naboj stida, kojim "neurotičar ... ne unesrećuje samo sebe, već svojim samorušilačkim ponašanjem kažnjava i sve one kojima je stalo do njega" (Perls, 1973, str. 73).

S obzirom da je povod stidne reakcije na izgled beznačajan, jačina ne-prijatnosti koju izaziva i osećanje bespomoćnosti koje ona uzrokuje svojom izne-nadnošću samo su dodatni pojačivači osećanja opšte nesaglasnosti kod začetnika ovakvog ponašanja. Ako smo se zbog iznenadne izloženosti stideli što se stidimo, sada se afektivna generalizacija širi tako da se osećamo postiđeni i zbog toga što tako neprimereno reagujemo na nesaglasnost, čiju smo nepriličnost ustanovili tek 'sada i ovde'. Možda je i to deo objašnjenja zašto se stid tako teško komunicira, što takođe doprinosi njegovom neprijatnom afektivnom naboju.

3. Stid je osećanje POLJULJANOG POVERENJA

Iznenadna ogoljenost neke duboko lične neadekvatnosti neminovno poko-leba čovekovo poverenje u zaključke koje je do tada imao, u one osnovne postavke o sebi i drugima, spoljnoj i unutrašnjoj realnosti, na kojima je temeljio svoje 'ovde i sada' ponašanje. Štaviše, što su takva očekivanja bila pozitivnija i veća (setimo se povezanosti stida sa osećanjem prijatnosti i zainteresovanosti), to je naknadna posramljenost dejstvenija, a stid utoliko prodorniji i, geštaltistički protumačeno, pojavno i energetski primetnije potencirana šara. Da takvo bolno osećanje seže zaista duboko, govori i činjenica da je jedna od nasušnih i ranih detetovih potreba osećanje sigurnosti - poverenje u fizički, lični i socijalni svet koji ga okružuje - te da stoga dete stalno proverava, preoblikuje i prevrednuje svoju unutrašnju sliku objektivne stvarnosti. Iznenadna poljuljanost te subjektivne uverenosti da je sve u redu, naglo suočavanje sa nesaglasnošću onoga što se mislilo i onoga što jeste, kao i posledično osećanje lične neadekvatnosti i nepoverenja u svoje sudove izaziva bolnu strepnju i temeljnu samosumnju. Naravno, reč je o razgradnji oblika koje treba ponovo uceliniti, a potom funkcionalnije reorganizovati čitavo polje: postaviti primerenije granice u koje se može imati više poverenja, i koje će, pre svega, biti realniji putokaz budućih očekivanja. Stid nas upozorava da se sada i ovde ne možemo pouzdati u dotadašnje geštalte, pogotovo ne u one koji treba da zadovolje

V. Radovanović

52

holističke odgovore tipa 'Ko sam ja?' i 'Gde pripadam?' ('Gde je moje mesto na ovom svetu?'). Stid, drugim rečima, hiperkateksira šaru nedostatnih granica na mestima kontakta sa sredinom i akutnu potrebu za jasnom preartikulacijom projektovanih, introjektovanih, retrofleksivnih i konfluentnih oblika koji više ne mogu da, svojom odbrambenom funkcijom, ovde i sada zatvore homeostatički geštalt.

To bi značilo da sumnja u svoju društvenu grupu i vrednosti koje smo izgradili svakodnevnim interakcijama sa njenim članovima može da podrije sãme osnove identiteta pojedinca, što je retko kada slučaj sa osećanjem krivice, pogotovo ako je reč o nekom konkretnom prekršaju. A sve to pojačava socijalnu distancu prema drugima i, u krajnjim okolnostima, vodi osećanju koje egzistencijalisti nazivaju životnim besmislom i otuđenjem, to jest osećanju nepripadanja, izolovanosti i egzistencijalne samoće.

Naravno, "u izvesnom stepenu svi iskusimo gubitak tog ranog poverenja, koji može da za sobom ostavi nostalgiju za poznatim slikama neukaljanim promenom. Ali stepen u kojem izvestan oblik tog ranog poverenja traje u nekoj osobi, i način na koji se preobražava u zrelo i uviđajuće poverenje, određuje one važne smernice njenog budućeg osećanja identiteta" (Lynd, 1958, str. 49).

4. Stid je osećanje koje se odnosi na ČITAVU LIČNOST

Podrobnijoj razradi prethodne i ove stavke vratićemo se kod raščlanjavanja Eriksonovog gledišta. Za sada će biti dovoljno da se kaže da kod epizode stida biva ogoljen čitav self ('Stidim se što sam to što jesam'), kao i sredina u kojoj živimo, a to ujedno objašnjava povezanost stida sa ličnim identitetom. Osećanje krivice najčešće podrazumeva nagrizajuću anksioznost, kao i poduže vremensko razdoblje tokom kojeg se razmatraju razlozi za i protiv učinjenog. Stid se javlja iznenada, a prateća je nelagodnost izazvana time što je lična neadekvatnost postala vidljiva nama sãmima a možda i okolini. Za iskustvom koje je izazvalo osećanje krivice može da sledi priznanje, kazna, oprost ili rehabilitacija, što znači da je takvo osećanje moguće ublažiti, čak poništiti; reč je o delu selfa koji se može izdvojiti pa i odstraniti.

Nikakva posebna radnja ne može da obustavi ili ublaži obuhvatno osećanje stida, kad god, recimo, ne ostvarimo postavljeni cilj, što u najvećem broju slučajeva i sãmi tumačimo kao znak svojih nedostataka i ukupne manje vrednosti. Ne bez osnova, ovde geštalt terapija upućuje na jezik odgovornosti i preporučuje razradu formulacije "postiđujem sebe".

Štaviše, u stanju smo da se tako osetimo ('postidimo sebe') i zbog svojih roditelja i rođaka, koji jesu (a zbog toga još snažnije postaju) prošireni deo nas. "Bez obzira koliko se gadio sebe, u ponečemu možda i mogu da se promenim. Ali činjenica da su oni moji roditelji, da sam ja njihov izdanak, ne dã se ničim izmeniti" (Lynd, 1958, str. 54). Parafrazirana, ova se tvrdnja može primeniti i na stid koji roditelji mogu da osete zbog svoje dece, koji je katkada dublji i od onog izazvanog niskom samoprocenom sopstvene ličnosti. "I kao što stid zbog svojih roditelja, i sa

Stid: šara ili nedovršena celina?

53

njima, u izvesnom smislu stavlja na probu granice do kojih prihvatamo sebe, tako se i stid zbog svoje dece, i sa njima - njihovim osećanjima manje vrednosti i neuspeha, njihovim razočaranjima u pozitivna očekivanja od drugih i sveta - bliži proveri granica sopstvene vere u mogućnosti života" (Lynd, 1958, str. 59-60).

Stid kao čin neprihvatanja sebe onakvim kakvi smo se ispostavili upravo ovde i sada (u postiđujućoj situaciji) nije uvek samo pitanje granica prema spoljnem, to je i podeljenost (ego-psiholozi bi rekli: cepanje) identiteta na ono što je dobro i rđavo (psihoanalitičari bi rekli: na 'ja' i 'ne-ja'). Geštalt terapeuti bi rekli da je, pojavno, posredi neusklađenost (pre, necelovitost!) mišljenja i delanja (ne-osvešćena disfunkcionalnost orijentacionih procesa - afekata i vrednosti - pri uspostavljanju granica), tako da su energizovani samo procesi usmereni na sop-stvenu ličnost, ne i oni koji bi trebalo da dopru do sredinskog dela polja i tamo preinače 'fiksirane geštalte', primerivši ih zdravom zadovoljenju potreba i homeo-statičkoj preustrojenosti pojedinca. "U terapiji, dakle, treba da ponovo uspostavimo neurotičarevu sposobnost razlikovanja. Treba da mu pomognemo da ponovo otkrije šta je on, a šta nije on; šta ga ispunjava, a šta osujećuje. Treba da ga vodimo ka integraciji. Treba da mu pomognemo da nađe pravu ravnotežu i granicu između sebe i ostalog sveta" (Perls, 1973, str. 73).

5. Stid je osećanje SUOČENOSTI SA EGZISTENCIJALNOM TRAGEDIJOM

Poistovećenje sa drugim osobama koje se nalaze u situacijama postiđenosti, ukazuje na otkrivalačku dimenziju ovoga osećanja, kao i transcendentnu dimenziju koje ovo osećanje može da poprimi u egzistencijalno presudnim situacijama. Lični neuspeh, ranjivost, gubljenje poverenja, osećanje izolovanosti i nesigurni odgovori na pitanja 'Ko sam ja?' i 'Gde pripadam?' dovode vremenom do 'tragičnog osećanja života' i čovekove izloženosti sudbinskim menama, to jest širih vrednosti pripadnosti čovečanstvu i njegovoj borbi protiv besmisla, umesto identifikacija sa neposrednim društvenim vrednostima i sadržajima lokalne kulture. Stoga je lakše, smatraju egzistencijalisti, suočiti se sa grehom, krivicom i kaznom, jer je svaka od tih kategorija potvrda svojevrsnog reda i izvesnog smisla, nego podneti osećanje bespomoćne ogoljenosti pred zaključkom da čovekov život nema dubljeg smisla.

Ilustrovano, potvrđivano, osporavano pa ponovo potvrđeno i ponovo osporeno kroz filozofiju, umetnost i svakodnevno životno iskustvo, ovakvo sta-novište može da i u ovo izlaganje unese dobrodošle polemičke živosti. Radikalniji glasovi među praktičarima geštalt terapije svakako bi mogli da stave ozbiljne primedbe na suštinsko pitanje lične odgovornosti za ono što nam se događa u životu, i na ispoljavanje stida kao pratioca osvešćenja te odgovornosti. Zaista, nije lako odgovoriti na primedbu da je velikom broju ljudi lakše da tvrdi kako život nema smisla nego da sebi prizna da su sãmi podbacili tamo gde ga je trebalo naći, i to bar u razmerama u kojima su mnogi drugi uspeli. Ontološki gledano, postoje mnogi (što znači nijedan određen) odgovori na tako bitna pitanja o smislu i suštini

V. Radovanović

54

života i sveta. Ali, čini nam se da Perlsov terapeutski pravac, najpre svojom "geštalt molitvom", a onda i insistiranjem na procesima i odgovorima na pitanje kako, ne dovodi u pitanje tragičnu nesaznatljivost ljudske sudbine i njene uzročnosti. Štaviše, on kao da prećutno uvažava takva saznajna ograničenja, ističući neproduktivnu učestalost pitanja zašto i reprezentativnu zastupljenost mogućih uzročnika u sãmoj ('ovde i sada') pojavnosti tekućih procesa. Jednostavno rečeno, geštalt terapija samosvojno varira epistomološki optimizam da je, kad već nema izvesnih odgovora na pitanja o smislu življenja, utešno bar to što čovek, tragajući za njima, sve bolje misli o sãmom problemu: dakle, osvešćivanje + prihvatanje odgovornosti = adaptivno zatvaranje oblika.

6. Stid je osećanje koje je TEŠKO KOMUNICIRATI

Čak je i osećanje krivice nešto što se, kroz priznanje pa i osudu okoline, može podeliti sa drugima i tako učiniti homeostatičkim delom pozadine našeg socijalnog polja.

Upravo stoga što počinje od na izgled nevažnog detalja a može da se razlije po čitavom identitetu i pokrene suštinsku samoprocenu sebe i života, složeno osećanje stida je neužiženi afekat, koji je teško izraziti i podeliti sa drugima. Ono pojačava osećanje odvojenosti pojedinca od socijalnog konteksta, i u najvećem broju slučajeva pretvara se u osećanje odbačenosti a onda i samoodbacivanja. Neminovno, jača osećanje usamljenosti, koje se u ne malom broju slučajeva neu-rotično sumira sa nezatvorenim oblikom separacionog straha, što samo doprinosi upečatljivosti utiska o ličnoj izolovanosti i osnažuje uverenost pojedinca u neis-kazivost njegovog afektivnog stanja. Za psihoanalitičare, osećanje nelagode koje stiže počinioca postidnog čina predstavlja derivat straha od napuštanja i izo-lovanosti6, ali ostaje činjenica da je osećanje stida ne samo izraz straha od kazne u vidu društvenog prezira i odbačenosti već i izolujući čin po sebi (možda i kao posledica samoprezira).

Osećanje krivice, smatraju savremeni psiholozi, daje koliko-toliko povezanu predstavu ličnog prestupa, koji se stoga može smatrati šarom čija se uloga u homeostatičkom izmeštanju može manje-više kontrolisati - osvestiti a možda i restrukturirati. Ali stid predstavlja epizodu beznormnosti, bilo da prihvatimo njenu sociološku odredbu ("Stanje u društvu ili grupi u kojoj je došlo do sloma socijalne strukture... opšti nedostatak društvenih vrednosti i raspadanje kulturnih normi; može da se javi u uslovima kao što su oni koji slede izvesne katastrofe, na primer, zemljotres, rat" (Reber, 1995, str. 39-40), masovne ekonomske migracije ili izbeglištvo), bilo da se priklonimo onoj psihološki fokusiranoj definiciji: "Stanje u kojem članovi na izgled dobro organizovanog društva osete izolovanost i društvenu

————————

6 "...duboko ukorenjena anksioznost koja prati stid zasniva se na strahu od roditelja koji 'zgađen' odlazi...", Piers & Singer, 1953, str. 11, prema Lynd, 1958, str. 67.

Stid: šara ili nedovršena celina?

55

neuključenost, kao posledicu visoko specijalizovane društvene strukture koja sprečava bliskost i prisnost" (Reber, 1995, str. 39-40). Kako dobaciti do drugih osećanja koja ne samo da želimo da refleksno skrijemo (preoseljivost, osećanje manje vrednosti, sumnjičavost u ličnu osmišljenost jednoobraznih i obuhvatnih društvenih procesa), nego za koja, van oveštalih i negativnih stereotipa, i nema druge ustaljene društvene kodifikovanosti?

Taj prodorni psihološki zemljotres koji u trenutku zadrma ustrojstvo čitave ličnosti i pokrene osipanje trošnog dela njenog samopouzdanja, ta unutrašnja katastrofa koju prati urušavanje samopoštovanja i zbunjujući odron aktiviteta, to posledično osećanje bespomoćnosti i besa pri zakasneloj pomisli da je nešto i bilo moguće preduzeti, to naknadno samoprebacivanje zbog nedoraslog suočavanja sa postidnom stvarnošću i uvek isto samopravdanje da je nelagoda koja kulja kroz raseline ličnosti toliko jaka da je nije moguće ni rasplašiti ni sprečiti da izbije na površinu ponašanja - sve to nije moglo da ostane bez odbrambenog psihološkog predziđa, koje - mada sadrži niz neurotično rešenih kontakata organizam-sredina - ipak uspeva da smanji osećaj prisilne otvorenosti (izloženosti) pred drugima i povrati krhku homeostazu 'ovde i sada' funkcionisanja.

Za praktičare geštalt terapije, možda su od svega najzanimljivija upravo dva osnovna pravca odbrambenih malformacija do kojih dovodi teškoća komuniciranja stida7 i to kako se oni ospoljavaju u 'ovde i sada' komunikaciji. Dolazi do beskompromisne zaštite selfa - neprepoznavanje i nepriznavanje unutrašnje rane (geštalt glasovi bi kazali: dolazi do 'glumatanja'), izolacioni učinak se maskira (a) depersonalizacijom (najčešće 'intelektualisanjem', koje predstavlja vrstu (samo)zavaravanja da smo stvar prevazišli na ličnom planu) i (b) saobražavanjem društveno poželjnim obrascima reagovanja (kruti konformizam).

Takva neurotična sukobljenost personalnih i socijalizovanih 'fiksiranih celina' ima svoj disforični vektor koji vodi ka krajnostima: (1) (hipo)maničnosti - besu kao vidu samorazornog ovladavanja stidom ili (2) (sub)depresivnosti - retrofleksivnoj zakočenosti težnje za doradom i preoblikovanjem granica; a najčešće oscilirajućem i komplementarnom spoju obeju. Tamo gde osećanje besa služi za hipomanično uravnoteženje naraslog osećanja stida, verovatno je najčešća uloga buntovnika - dolazi do prisilnog antikonformizma (što ipak podrazumeva zavisnost ličnog ponašanja od ponašanja grupe, samo sa negativnim predznakom u odnosu na konformizam), kao i do rigidnog pojačavanja upravo postidnog ponašanja koje je samo vid 'glumatajuće' i povišene odbrane pred depresivnom iscpljenošću zbog nerazrešenih i hiperkateksiranih šara.

Ali ukoliko je pojedinac u stanju da se suoči sa doživljajem stida, da izdrži prateću napetost i nelagodu, da ga ne potisne i ne negira (održi neosvešćenim), onda je ono dobar podatak o stanju selfa (organizma) i konstruktivna natuknica o mogućem radu na sebi. Rečju, stid postaje šara koja osvešćuje moguće veze sa pozadinom i nudi ideju o zatvaranju oblika, čije je necelovitosti ovo, ma koliko

————————

7 Osnovna podela prema Lynd, 1958, str. 71.

V. Radovanović

56

prodorno, osećanje tek uvodna najava. A tu je, onda, i izvorište zdrave dejstvenosti stida na:8

(A) razvoj empatičnosti (propustljivost granica za osećanja i mišljenja drugih), što pojačava grupnu kohezivnost (dakle, stid se organizuje u funkcionalnu celinu personalnog filtera procesa socijalizacije);

(B) unapređivanje autonomnosti

- preko podsticanja objektivne samousmerenosti (čak i na šemu tela), samoosetljivosti i, u normalnim okolnostima, samokritičnosti, čiji bilans treba da u krajnjem ishodu vodi ka samopoštovanju;

- preko zaštite osetljivih zona ličnosti (kroz samoprocenu i sledstveno izbegavanje osetljivih situacija) do punije i osnažene oformljenosti identiteta;

- preko ukazivanja na neophodnost razvoja veština potrebnih za opstanak pojedinca i grupe, pošto je osoba koja nema ličnu i socijalnu kompetentnost u najvećoj meri izložena osećanju stida, a sãmim tim i najviše motivisana da ustanovi i unapredi svoje jake strane;

(C) podsticanje procesa samoprevazilaženja, koji bi trebalo da se razvojno nadoveže na formirani lični identitet, nastao uzglobljenim i zdravim spajanjem socijalizovanog (A) i onog personalizovanog (B) toka razvoja jedinke

- preko proširenja ponašajnog repertoara i situacija u kojima smemo da rizikujemo izlaganje svojih fizičkih, afektivnih, kognitivnih i socijalnih kapaciteta sopstvenoj i tuđoj proceni;

- preko proširenja sposobnosti za uzajamnu ljubav, u okviru koje je izlaganje sopstvene intime posledica snage koju daje samopoštovanje i poštovanje druge osobe, kao i priznavanje onih nepersonalnih vrednosti i opredeljenja koje obe strane poštuju; dakle, oslobođenost od stida kao vid poverenja u sopstvenu afektivnu strukturu i vere u pravo na samoizraz kao deo osećanja lične slobode i autonomnosti;

- preko funkcije podsticanja i usmeravanja u procesu dovršenja lične

jednačine savesti (pošto moralnost podrazumeva verodostojno i samostalno odlu-čivanje o pravednosti, a ne puko priklanjanje društvenim normama ili detinjasto baratanje ismevanjem i kritikovanjem drugih).

Upravo je Eriksonova (1950) teorija razvojnih kriza - već i time što je postala

pojmovna okosnica premoćnog tabora istraživača i praktičara - otvorila nove

————————

8 Kompilacija, parafraza i razrada podela koje su o zdravim funkcijama stida dali: Lynd, 1958, str. 235-241; Izard, 1977, str. 400-403; i Brabeck & Gorman, 1986, str. 104.

Stid: šara ili nedovršena celina?

57

mogućnosti da se prikupi niz do sada navedenih podataka o fenomenologiji procesa i funkcionalnoj usmerenosti osećanja stida (Erikson, 1975). Istraživači su, naime, kao pojmovnu potku, iskoristili implicitnu logiku nerazrešenih afektivno-kognitivnih sukoba, čiji razvojni sled i složaj obrazuje produbljeno osećanje stida, da bi ono, zatim, svojim primesama obojilo afektivni stil čitave ličnosti i time podstaklo dalju negativnu personalizaciju identiteta. Početni zamah ovakvoj disforiji daje manjkava dimenzija bazičnog poverenja, koja bi - kao početni od Eriksonovih osam razvojnih stupnjeva identiteta (Prilog I) - trebalo da je celoviti proizvod sklada između novorođenčeta i osobe koja se o njemu stara; s tim što se u oštrijim nerazrešenostima ove razvojne krize, bazično nepoverenje širi i na druge ljude iz detetove neposredne a onda i dalje okoline. "Ovo survavanje poverenja u druge ljude i njihovo tumačenje sveta predstavlja suštinski elemenat stidljivosti. A taj slom ima za ishod zakočenost koja nije voljna već prisilna, osećanje da čovek nije željen, osećanje da ga ne shvataju, da je izopšten, da nema poverenja u sopstvene snage i moć da shvati šta mu se to poručuje."9 Rečju, proces koji je otpočeo nepoverenjem u roditelje i zahvatio neposrednu socijalnu sredinu završava nagrizajućim sumnjom u sãmoga sebe, što dovodi do toga da pojedinac nije u stanju da u punoj meri ostvari svoju 'autonomnost' - uverenost (poverenje) u sopstveno pravo odlučivanja. Tako narušena celovitost mišljenja, osećanja i delanja proizvodi rasplinutu, slobodno lebdeću anksioznost, a posledična šara jeste odbojnost prema sopstvenoj voljnosti. Iako je egzistencijalna zebnja (nelagoda izazvana narušenom homeostazom i osećanjem necelovitosti - rekli bi geštaltisti) prikriveno prisutna u svakoj razvojnoj krizi, njeno je prisustvo manifestno naglašeno kod postiđenog identiteta (setimo se da stid gotovo uvek ostavlja utisak sveobuhvatnosti, čak i kad je posredi beznačajan povod), i to u obliku sumnje "koja pojedinca navodi na iracionalno ponašanje, iracionalni beg; štaviše iracionalno poricanje opasnosti" (Erikson, 1975, str. 360-363). Pa kad se neko već toliko stidi sebe, kakav je ovde i sada, i sumnja u pravo na sopstvena htenja (neosvešćen šta želi da čini kao svoje, nije u stanju ni da preuzme odgovornost za ono što želi da čini i što zaista čini - reinterpretirali bi geštaltistički glasovi), onda je neminovno da stvori (najčešće visok) ego ideal, uzor šta bi trebalo (ili bi želeo) da čini, te da svoje buduće porive i postupke primeri takvoj (često strogoj) samoproceni.

I mada se osećanje krivice javlja kasnije od stida - kada dete odmakne u

kognitivnom razvoju i tako bude u stanju da kroz proces socijalizacije usvoji određena pravila i norme; i mada je takvo osećanje specifično vezano za prekršaj konkretnih zabrana - za razliku od stida koji seže dublje, jer je gore biti osuđen u svojim nego u tuđim očima; osećanja stida i krivice najčešće se javljaju u istoj životnoj situaciji, kočeći ne samo delatnost već preduzimljivost pojedinca uopšte, slabeći mu motivaciju da usavrši svoju kompetentnost i jačajući sumnju u sopstvenu doraslost izazovima koje je sãm sebi postavio.

————————

9 Rezime gledišta Hilde Lewinsky, prema Lynd, 1958, str. 267.

V. Radovanović

58

Sumnja u druge i sebe kao tumače sveta, prema kojem smo razvili nepo-verenje i pre nego što smo počeli da ozbiljnije otkrivamo smisao njegovih složenih odnosa, prateće osećanje krivice zbog prekršaja konkretnih konformističkih obrazaca efikasnosti - počinjenih najčešće tokom pokušaja da se kompenzatorno dosegne ego ideal - sve bi to zbirno moglo da opiše sadržaj obuhvatnog osećanja niže vrednosti, kao negativnog razrešenja Eriksonove treće razvojne krize u procesu sticanja identiteta. Svakako da je jedan od daljih, kumulativnih ishoda takve inferiorne slike o sebi oslabljeno osećanje ličnog identiteta, pometnja oko sopstvene uloge u životu i opšte osećanje nesigurnosti u kontinuitet sopstvene ličnosti. A to, nadalje, vodi osećanju izolovanosti, pa onda i stvarnom otuđenju i nesposobnosti da se bude blizak sa drugima, tako da se posledična (stvarna i retrofleksivno oblikovana) ravnodušnost širi i na potrebu da se doprinese društvu. Sada je sve to već neurotična sputanost životne produktivnosti, čije trajanje nerazrešivo vezuje za "očajanje, neizvesnost i strah", tematizovane onim što smo učinili i što činimo, kao i uspostavljenim odnosima u čijim okvirima živimo. Umesto da izgradnju identiteta dovrši verom u nađeni životni smisao - kao ishodom iskustvene i misaone operacionalizacije odgovora na pitanje 'Ko sam ja?' i 'Kakav je svet čiji sam deo?' - necelovita ličnost, nezatvorenog egzistencijalnog geštalta, zauzima depresivnu poziciju. A ona je omeđena nejasnim i disfunkcionalnim granicama kontakta sa sredinskim delom polja, ispunjenim kognitivno-afektivnim šarama (energizovanih stidom), čija je moguća veza sa (personalnom i socijalnom) pozadinom iskrivljena vizurom mehanizama odbrane, koji ne dopuštaju osvešćenje i homeostatičko preuzimanje odgovornosti za nezavršene poslove i nezadovoljene potrebe koje i dalje traju.

Ali to je pesimističko viđenje neurotičnih ishoda neuspešno razrešenih kriza u razvoju identiteta, kao i parališućeg i samorazornog dejstva stida.10 No budući da on, kao što smo videli11, ima i svoju pozitivnu svrhovitost, delovala je opravdano Eriksonova klasifikacija razvoja na onaj koji se odvija (1) duž ose osećanja stida i onaj koji se odvija pretežno (2) duž ose osećanja krivice (Prilog II). Još je možda, kao argument, presudnije zdravorazumsko zapažanje da do punog osvešćenja onoga što čovek jeste i optimalnog razvoja kompetentnosti da organizuje homeostatički osmišljeno polje socijalne realnosti nije moguće doći jedino strogim poštovanjem socijalnih pravila i ispravljanjem grešaka koje u njihovoj primeni počinimo. Pa ako je takav izrazito krut i konformističan način socijalizovanja pojedinca (psihoanalitički obojeni tumači rekli bi - na osnovu zabranjujućeg 'nad-ja') ono što ga čini normiranim i sličnim ostalim članovima društva, odgovor na pitanje 'Ko sam ja?' zahteva i zaokružen odgovor na komplementarno potpitanje: po čemu sam različit od drugih, u čemu sam neponovljiv, i kojim to personalizovanim vrednostima težim. Razvoj duž ose osećanja stida nudi moguće odgovore na takvu zapitanost i njihovu procenu na osnovu ego ideala (kako bi to

————————

10 Vidi str. 11 ovoga rada.

11 Vidi str. 12 ovoga rada.

Stid: šara ili nedovršena celina?

59

obznanili neopsihoanalitičari), to jest: traganje za opažajnim i značenjskim strukturiranjem životne pozadine u skladu sa - kako bi se na ovo nadovezali geštalt-terapeuti - pet osnovnih Perlsovih pitanja (šara): 1. 'Šta radite?'; 2. 'Šta osećate?'; 3. 'Šta želite?'; 4. 'Šta izbegavate?'; 5. 'Šta očekujete?'

Rečite po sebi, iskustveno prisutne u svima, implikacije razvoja duž ose stida ostavljaju utisak da ih nije potrebno posebno raščlanjavati. Dodatno svetlo na njihov skriveni višak značenja baca stavka koja ukazuje na sposobnost tako oformljenog pojedinca da, u svome nekonformizmu, bude 'otvorene svesti'12 za mnogostrukost životnih izbora i postupaka13, za razliku od onih 'odlučnih i is-pravnih' koji nerado preuzimaju rizik da ne budu u pravu i da se nađu u neizvesnoj situaciji koja može da dovede i do gubljenja društvenog statusa. Želeći da prevaziđe sopstveno osećanje stida, pojedinac sa drukčije oformljenim identitetom pojačava procese personalizacije i teži od konteksta nezavisnom ponašanju ('da čini svoje') - ka fleksibilnim šarama i dinamičnim celinama, koje, kao što znamo, nije moguće dugo i veštački održavati. I, ako stvari zdravo teku, razvija fleksibilnu frustracionu toleranciju, ojačanu usmerenjem na procese koji se odvijaju u polju (ne toliko na proizvod i uspeh, kao društveno propisani ishod važnijih aktivnosti pojedinca). Bojeći svoje procese i vrednosti subjektivno, u skladu sa ego-idealom, takva osoba neminovno kreće u pravcu originalnosti (lične neponovljivosti), koju psihologija smatra nužnim a minimalnim kriterijumom kreativnosti. Vremenom, ona razvija povišenu osetljivost (geštaltistički shvaćenu "osvešćenost") za probleme i spremno se upuštajući u situacije koje smatra poželjnim, umesto da bude postranični gledalac koji izbegava sopstvenu i zadovoljava se komentarisanjem tuđe odgovornosti, elastično i prilagodljvo kombinuje društvene zabrane sa ličnim htenjima u radno izvodivu, preciznu 'ovde i sada' celinu, lišenu neurotičnog perfekcionizma.

Nezrela osoba najčešće nije u stanju da podnese anksioznost koju podra-zumevaju nejasne, višeznačne situacije, zahtevajući od pojedinca prevrednovanje i preinačenje smisla (restrukturaciju šara i dovršenje celina) koje one ovde i sada imaju za njega. Takvoj su ličnosti potrebne jasne, nedvosmislene situacije u okviru kojih nema ličnog razrešavanja značenjskih protivrečnosti, gde se odgovornost za postupke i posledice prebacuje na društvenu kodifikaciju koja nameće siguran, proveren zato što je za sve isti, pa sãmim tim i 'tačan' odgovor. Osoba sa pozitivno rešenim kriznim previranjima, dovoljno čvrsta da izdrži egzistencijalne neizvesnosti, razvija posebnu vrstu moralnog imperativa: "Mogu, prema tome - hoću", za razliku od onih čija savesnost i društveno priznato iskustvo počiva na motivacionom načelu: "Moram, prema tome - hoću".

————————

12 Duha, iskustva... - sve su to sinonimi za antologijsku Rokičevu (Rokeach Milton) definiciju neautoritarnosti i fleksibilnog stila ponašanja u procesu prilagođavanja realnosti.

13 Stara budistička poslovica glasi: "Ko pogodi jednu, promaši ostale mete".

V. Radovanović

60

Konačno, postavlja se pitanje šta je suprotnost stidu, ako je ovaj izazvan (samo)prezirom. Bestidnost je negativna kvalifikacija, a pojam ponosa14 bi mogao da obuhvati tu oslobođenost od povratne sprege niskog (samo)vrednovanja i sumnje u sebe. Stid je naličje narcizma govorili su psihoanalitičari, i gotovo da su bili u pravu tamo gde je on, kao svoju prevazilazeću suprotnost, imao osećanje ponosa - od sebe ili drugih priznato osećanje (nad)moći nad drugima.15 Uvereni da je društveno priznat uspeh jedino merilo da nam ni drugi a ni mi sãmi nemamo šta da prebacimo, nesvesni da smo tako ipak zavisni od tuđeg mišljenja a ne iznad njega, nismo u stanju da obavimo zadatak samoprevazilaženja (sagledavanja sebe u široj istorijskoj i ljudskoj perspektivi - što je takođe vid samooslobađanja), pošto nismo ni razvili autonomnost identiteta koja može da bude adaptivna pozadina mnogih socijalnih i personalnih šara. Takvo osećanje ponosa (koje nalikuje popularnoj definiciji sujete) previše je uslovljeno društvenim 'ovde i sada' da se sa promenom takvog ustrojstva ne bi lako vratilo u agregaciju stida.

Ali otpočeti sa narcizmom i sublimisati ga u stvaralaštvo (po humanistima, vrhovni kriterijum zdravlja u procesu samoostvarenja, a u Eriksonovoj klasifikaciji naznačen stupnjem generativnosti), znači izboriti se za osećanje ponosa koje suštinski počiva na samopoštovanju, a ono na autonomnosti zadobijenoj ličnom kompetentnošću i verodostojnim životnim stilom. Tu moć nad drugima gubi svoju središno mesto, jer se ovladava ostvarenjem sopstvenih moći i time postiže optimalni egzistencijalni odgovor na izazove sopstvenog ego ideala; rečju, jedino osećanje sopstvene kompetentnosti vodi zdravom osećanju samopoštovanja (i spontanom osećanju da 'čineći svoje' budemo autonomni tako što ćemo pustiti i druge da čine svoje, konstruktivno prihvatajući da se u tome i ne moramo sresti, i da se tu onda ništa ne može).

Ako je osećanje ponosa i samopoštovanja zasnovanog na stvaralačkoj kompe-tentnosti vrhunski ishod identiteta razvijenog duž ose stida, onda je geštaltističkom viđenju pogotovo bliska Eriksonova kategorija bazičnih vrlina - "jer bez njih i njihovog ponovnog javljanja, od pokoljenja do pokoljenja, svi drugi, promeni podložniji sistemi ljudskih vrednosti, gube svoj duh i značaj" (Erikson, 1975, str. 266). Nastale uspostavljanjem pogodnih odnosa na svakom od kriznih stupnjeva razvoja ovoga psihosocijalnog modela koji pokriva čitav životni raspon čoveka, one su ujedno trajni, obuhvatni i radni sadržaj našega samopoštovanja, temelj lične i društvene oslobođenosti i bazični crtež osećanja ponosa koji vodi stvaralaštvu i u njemu se revitalizuje.

————————

14 "Ponos 1 a. osećanje sopstvene vrednosti ili vrednosti nekog svog bliskog. (...) 3. preterano visokog mišljenje o sebi i omalovažavanje drugih, uobraženost, oholost. (...)", Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1971, str. 697.

15 Još su u antičkim tragedijama junaci sudbinski kažnjavani zbog svoga hibrisa - obesti i oholosti.

Stid: šara ili nedovršena celina?

61

"Bazično poverenje naspram Bazičnog nepoverenja: PORIV i NADA.

Autonomnost naspram Stida i sumnje: SAMOKONTROLA i SNAGA VOLJE.

Inicijativnost naspram Osećanja krivice: USMERENOST i CILJ.

Prilježnost naspram Inferiornosti: METOD i KOMPETENTNOST.

Identitet naspram Pometnje oko uloga: PRIVRZENOST i VERNOST.

Bliskost naspram Izolovanosti: VEZANOST i LJUBAV.

Generativnost naspram Stagnacije: PRODUKTIVNOST i STARANJE.

Integrisanost "ja" naspram Očajanja: SAMOODRICANJE i MUDROST."

(Erikson, 1975, str. 266)

Najzad, možda su upravo te vrednosti i razrešni udarac sãmom naslovu ovoga rada i neudoumici koja je bila njegovo polazište: stid je nagla i prodorna hiperkateksija koja kao šaru izdvaja čitav identitet pojedinca, restrukturirajući njegovu osvešćenost o nezavršenim celinama. I upravo ta zdrava dejstvenost stida, koja osvešćuje postojeće stanje i ukazuje na potrebu njegove promene, vezuje šaru početnog pitanja za sasvim drugu pozadinu, omogućavajući novu optiku do-sadašnjeg razmatranja - "Stid: nedovršeno samopoštovanje ili odloženo samo-prevazilaženje."

V. Radovanović

62

Prilog I:

Prikaz Eriksonovih razvojnih stupnjeva u formiranju identiteta pojedinca

(Prema Seifert, 1983, str. 111)

POZITIVAN vid stupnja odnosno krize

NASPRAMNEGATIVAN

vid stupnja odnosno krize Bazično poverenje: uzajamni sklad, upravljanje i zadovoljstvo osobom koja se stara.

Nepoverenje: nedostatak uzajamnog sklada, upravljanja i zadovoljstva oso-bom koja se stara.

Autonomnost: poverenje u sopstveno pravo da se donose odluke.

Stid: strah i odbojnost prema sopstvenoj voljnosti

Inicijativnost: poverenje u sopstvene konkretne planove i postupke.

Krivica: prebacivanje sebi zbog konkretnih planova i postupaka.

Prilježnost: motivisanost da se usavrše određene veštine i poverenje u sopstvene sposobnosti da se to i učini.

Inferiornost: nesamopouzdanje i ravnodušnost prema postizanju određenih veština.

Identitet: uverenje u sopstveni kontinuitet kao ličnosti.

Pometnja oko uloge: nesigurnost u po-gledu sopstvenog kontinuiteta kao lič-nosti.

Bliskost: motivisanost i samopouzdanje da se postane blizak sa drugima.

Izolovanost: nedostatak samopouzdanja i ravnodušnost prema postizanju blisko-sti sa drugima.

Generativnost: motivisanost i samopouzdanje da se značajno doprinese društvu.

Stagnacija: nedostatak samo- pouzdanja i ravnodušnost prema doprinosu društvu.

Integrisanost: verovanje u suštinsku ispravnost rada i odnosa uspostav-ljenih u životu.

Očajanje: neizvesnost i strah u pogledu ispravnosti životnih odnosa i rada.

Stid: šara ili nedovršena celina?

63

Prilog II:

Odlike osnovnih razvojnih osa identiteta (Prema Eriksonu, Lynd, 1958, str. 208-209)

OSA OSEĆANJA STIDA OSA OSEĆANJA KRIVICE

- Tiče se čitavog selfa. - Tiče se svakog pojedinog i odeljenog čina. - Podrazumeva nedosezanje nekog

ideala. - Podrazumeva prekršaj nekog konkretnog

propisa ili zabrane. - Podrazumeva celovit odgovor koji

sadrži i uvid, nešto više od običnog zbira različitih reakcija.

- Podrazumeva zbirni proces; napredovanje ka zreloj ličnosti ukljanjanjem pogrešnih i njihovu zamenu ispravnim postupcima.

- Podrazumeva postupanje u skladu sa

zahtevima koje pojedinac postavlja sãm sebi, a koji su (naročito u pogledu kvaliteta) stroži od onih spoljnih; s tim što svaki postupak mora da zadovolji kvalitet koji se očekuje i od celine.

- Podrazumeva takmičenje; procenu na nekoj od postojećih mernih skala; postupanje u skladu sa propisima o socijalno poželjnom ponašanju.

- Izglaganje onog najosetljivijeg dela

selfa, najčešće sãmom sebi; izlaganje nečeg što se ne može sakriti.

- Izlaganje konkretnog neprihvatljivog vladanja, s tim što je važno pred kim se to ispoljava; pokazivanje nečeg što inače treba da ostane skriveno.

- Zabrinutost za neizmenjiva telesna

svojstva; za način na koji se krećemo, nespretnost, itd.

- Zabrinutost za kršenje društvenih propisa (reda, učtivosti, ispravnosti i pravednosti,itd.)

- Osećanje da smo voleli pogrešnu

osobu, ili da sãmi nismo pravi izbor za osobu koju volimo.

- Osećanje da smo u nekoj konkretnoj situaciji nepravedno i pozleđujuće postupili prema nekome koga volimo.

V. Radovanović

64

OSA OSEĆANJA STIDA OSA OSEĆANJA KRIVICE

- Preplavljujuće osećanje prema

prijatelju, bračnom partneru ili deci, čiji su deo i dobrota i privrženost, s tim što se oni ne ističu posebno.

- Biti dobar i privržen prijatelj, bračni partner ili roditelj.

- Poverenje kao proces otkrivanja, koji

post upno otklanja strah od izlaganja, a što nije voljni čin već se odvija napo-redo sa sãmim procesom sticanja iskustva.

- Poverenje zasnovano na shvatanju da afektivnom ulaganju ne prethodi ponašanje u smislu izdaje ili neprivrženosti.

- Unutrašnje duboka osećanja besa,

ljubomore ili zlobe u spolja neznačajnim okolnostima, poznatim jedino nama sãmima.

- Osećanjã besa, ljubomore ili zlobe, izazvana društveno priznatim uzročnicima.

- Sposobnost da se živi sa izvesnim

stepenom neodlučnosti (mnogostruke mogućnosti), čak i kad to podrazume-va izvestan stepen anksioznosti.

- Ističe se sposobnost odlučivanja bolja je bilo kakva odluka, nego je ne doneti.

- Osećanje stida pred nekim ko nam

veruje kad ne opravdamo poverenje. - Osećanje krivice pred nekim ko nas je

optužio imajući ili ne prave razloge. - Isticanje kvaliteta iskustva, a ne samo

njegovog sadržaja. - Isticanje sadržaja iskustva stečenog na

radu, u dokolici, ili ličnim odnosima. - Prevazilaženje osećanja stida može da

dovede do osećanja identiteta i slobode. - Prevladavanje osećanja krivice vodi ka

osećanju ispravnosti odnosno pravednosti.

Stid: šara ili nedovršena celina?

65

Reference

Brabeck, M. & Gorman, M. (1986): Emotions and morality (Chapter V), u Knowles, K. and McLean, G. (eds.), Psychological foundations of Moral Education and Character Development, N. Y.: University Press of America.

Erikson, H. E. (1975): Childhood and society, (1950), London: Penguin books.

Freud, S. (1964): New introductury lectures on psychoanalysis, (1933), Standard edition, Vol. 22, London: Hogarth press.

Izard, C. E. (1977): Human emotions, N.Y. & London: Plenum Press.

Lewis, H. (1971): Shame and guilt in neurosis, N. Y.: International Universities Press.

Lynd, M. H. (1958): On Shame and the Search for Identity, London: Routledge & Kegan Paul.

Moris, D. (1979): Otkrivanje čoveka, Beograd: Jugoslavija.

Perls, F. (1973): Geštaltistički pristup psihoterapiji, Beograd: Vuk Karadžić.

Pilkonis, P. A. (1977): The behavioral consequences of shyness, Journal of Personality, Vol. 45, No. 4, str. 596-611.

Reber, A. S. (1995): The Penguin Dictionary of Psychoogy, London: Penguin Books.

Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (1973): Novi Sad: Matica Srpska.

Seifert, K. (1983): Educational Psychology, Boston: Houghton Mifflin comp.

Turner R. G. et all. (1978): Correlates of self-consciousness, Journal of Personality assessment, Vol. 42, No. 3, str. 285-289.

Wheeler G. (1994): Introduction: why gestalt?, u Wheeler, G. & Backman, S. (eds.), On Intimate Ground: a Gestalt Approach to Working with Couples, San Francisco: Jossey-Bass Publishers, str. 1-30.

Shame - figure or unfinished gestalt

VENCISLAV RADOVANOVIĆ

The occurrence of shame is explained in gestalt therapy terms under the wider phenomenological viewpoint describing shame as: (a) entire personality encom-passing, (b) arduously utterable, (c) feeling of unexpected and helpless exposure, (d) situational and general inadequacy and (e) shaken confidence but also (f) immediate encounter with existential tragedy. We have discussed its adaptive function for the healthy functioning of an individual and the possible malformation of the behaviour as the consequences of the pathological proceeding of these emotional processes. The

V. Radovanović

66

contemporary psychology already commonly distinguishes the shame from the feeling of guilt and speaks about the entire "development axis" along these two complementary feelings. Ericson's viewpoint on the counteraction of the shame (as the form of self-doubt) and the autonomy of the behavior on the second level of the development crisis model is particularly discussed. More detailed discussion includes its implications on (re)organization of the person's phenomenological field whether the shame is the momentary ("here and now") figure on the borderlines of the contact with and withdrawal from the social reality or an introduction to the process of finishing the previously started gestalts requiring therapeutical support. Key words: shame, gestalt therapy, emotions.