Sto jedna rečenica o opremi knjige-Titan Dizajn Beograd

Saturday, July 30, 2011 9:08:15 PM

UOPŠTE

(1) Uloga opreme knjige je trostruka: mora da prenese tekst, a time i da zadovolji zahtev efikasne i osmišljene reprodukcije sadržaja, mora biti primerena potrebama čitaoca i, na kraju, mora težiti stvaranju lepe knjige, pri čemu lepota opreme ne sme da nadjača ostale elemente.

(2) Ko god primi odgovornost za opremu knjige, bilo da je to grafičar knjige ili njen proizvodjač, dobro će uraditi ako najpre pročita tekst ili na neki drugi način stekne što tačniju predstavu o autorovoj nameri, o verovatnom krugu čitalaca i literarnom žanru kome delo pripara.

FORMAT

(3) Cilju publikacije mora da odgovara izbor formata. Knjiga bi trebalo da ude što lakša i nikad suviše velika. Pri odredjivanju formata knjige koja je namenjena uobičajenom čitanju, počinje se od optimalne dužine složenog reda. Za veličinu pisma od 9 ili 10 tačaka, dužina reda se kreće izmedju 18 i 22 cicera. Tražimo li najlepši odnos širine i visine strane, ukazuju nam se odnosi 11x18 cm, 11x19 cm ili 12x20 cm.

(4) Ako je na stranice neophodno smestiti široke table, formule ili ilustracije naučnih i stručnih publikacija, moguće je koristiti i širi format.Tada odnos treba da bude 2:3.Daju ga formati 14x21 cm, 16x24 cm i 18x27 cm.

(5) Kod dela bogatih reprodukcijama i fotografijama oblik se odredjuje prema vrsti i veličini slike.Ako ih je približno polovina horizontalnih i polovina vertiklanih, preporučije se kvadratni oblik, koji optički dobro deluje kada je visina nešto veća od širine, na primer, 21x24 cm ili 24x27 cm.

HARTIJA

(6) Pravac vlakana hartije (žica) kod povezanih strana mora biti paralelan sa riknom. Knjige koje su povezane upravno na smer vlakana stvaraju teškoće pri manipulaciji, sprečavaju dobro listanje i zatvaranje. Zbog toga knjiga vrlo brzo gubi dobar izgled.

(7) Za knjige namenjene uobičajenom čitanju bolje je birati hartiju boje slonovače nego krečnobelu. Kod srednje finih hartija, blaga obojenost u tonu boje slonovače ili kore jajeta deluje toplo, i na takvoj podlozui se uvek lakše čita nego na hladnobeloj.

(8) Površina hartije takodje je važna za čitanje. Najbolje su babušaste hartije, prirodne ili blago satinirane, kod kojih se primećuju samo neznatne razlike izumedju lica i naličja (gornje i mrežaste strane).

(9) Kredom oslojene hartije – ilustracione (Kunstdruck) hartije – sjaje se pri veštačkom

osvetljenju, što ometa čitanje. Takvi papiri proizvode se za fotografske publikacije i umetničke reprodukcije, i to bi trebalo da im bude jedina namena.

(10) Upotreba veoma tanke biblijske hartije olakšava manipulaciju kjigama, koje bi primenom normalnih hartija bile suviše teške. Obrnuto, upotreba kredom oslojenih hartija može poboljšati manipulaciju svezaka malog obima.

(11) Kvalitet hartije, kao i karakter njene površine, obojenost i gramatura, osobine su koje treba uzimati u obzir kada su u pitanju vrsta i obim literarnog dela. Knjige koje ne moraju biti dugotrajne neće se štampati na bezdrvnim hartijama. Kvalitet upotrebljene hartije utiče na cenu njige. Pri izboru hartije neophodno je uzimati u obzir vrstu publikacije.

(12) Vrsti hartije trebalo bi da odgovara vrsta pisma. Štampi na oslojenim hartijama odgovara klasicistička antikva, dok na hartijama zrnaste površine bolje deluje renesansna antikva.

PISMO

(13) Najvažniji element opreme knjige jeste pismo. Njegova osnovna karakteristika mora da bude dobra čitljivost. Crteži zunakova i celih reči odredjuju značaj i zvuk čitanom tekstu. Pri čitanju, oblik pisma se ne primećuje, jer praćenje redova izaziva neposrednu psihičku reakciju. Samo u pauzama čitanja i pri okretanju strana dolazi do izražaja likovnost pisma, koja može olakšati ili usporiti čitanje.

(14) Odraslom čitaocu najbolje odgovara veličina pisma od 9 ili 10 tačaka. Pismo od 8 tačaka vrlo brzo umara vid. Kod pisma većih od 12 tačaka, oko nije u stanju da obuhvati više znakova odjednom. Čitanje dužih tekstova šampanih pismom od 6 ili 7 tačaka oštećuje vid, pa pisma malih gradacija treba izbegaati.

(15) Pismo za decu, čitaoce-početnike,treba da bude krupno, oko 36 tačaka, a na kraju prvog razreda ne bi smelo da bude manje od 16 tačaka. Od drugog do četvrtog razreda najpogodnije veličine su 12 do 14 tačaka. Isto tako, za odrasle osobe sa slabijim vidom, kao i za starije osobe,biraju se, iz zdravstvenih razloga, veće gradacije pisma.

(16) Tekstovi složeni verzalom ili polucrnim pismom čitaju se sporije od tekstova složenih kurentom sa početnim verzalnim slovima. Verzal i crno pismo upotrebljavaju se samo za kratke tekstove ili za izdvajanje reči.

(17) Vrsta, rez i karakter pisma moraju odgovarati sadržaju teksta. Svako pismo izaziva odredjene asocijacije i može da bude meko ili strogo, emocionalno ili racionalno. Renesansna antikva upotrebljava se, pre svega, za slaganje beletristike, klasicistička antikva za naučna dela, a pisma bez serifa (grotesk) upotrebljiva su za tehničku litetaruru. Prilikom izbora pisma grafičar knjige treba da uzume u obzir pretpostavku o vrsti čitalaca. Za lepotu knjige izbor pisma ima veliki značaj.

DUŽINA REDA

(18) Optimalna dužina reda za pismo od 9 do 10 tačaka iznosi 18 do 22 cicera, tj. 8 do 10 cm. Pri upotrebi većeg pisma red mora biti duži, a kod manjeg pisma kraći.

(19) Za naučna dela, pre svega ona dela u kojima se pojavljuju fomule i tabele, dužina reda može biti do 28 cicra.

(20) Duži redovi primoravaju čitaoca da okreće glavu s jedne strane na drugu, što je neprijatno i zamorno. Relativno kratki redovi, manji od 14 cicera, zahtevajučesto i nepregledno deljenje reči i neujednačeno povećavanje ili smanjivanje razmaka izmedju reči, kao i suviše često slaganje bez isključivanja redova u desnom bloku. Ideali red sadrži približno 50-60 znakova.

(21) Ako dimenzije ilustracija i tabela zahtevaju slaganje širokih stubaca sloga, bolje je dati prednost dvostubačnoj ili višestubačnoj kompoziciji teksta.

ISKLJUČIVANJE

(22) Normalna širina razmaka (isključka) izmedju reči jeste trećina četverca. Kod užeg pisma razmak može biti manji, a kod širokog proporcionalno veći.

(23) Pri isključivanju redova treba nastojati da se razmaci izmedju reči optički izjednače i voditi računa o slobodnom prostoru izmedju pojedinih znakova livenog sloga koji imaju veće slepe beline.

SLAGANJE

(24) Geometrijski oblik sloga, ograničen na četvorougaonik sa slobodnih redovima iste dužine, uobičajen je još od Gutembergovogredova vremena i odgovara proznim delima. Pri slaganju poezije obično se početak redova drži u levom bloku, a na desnoj strani se redovi završavaju različito, zavisno od dužine stiha. Uobičajeni način komponovanja poezije može se ponekad primeniti i na slaganje proze, i to posebno u slučaju kada redovi nisu dovoljno dugački. Tako se sprečava prečesto deljenje reči. Slaganje slobodnih redova može veoma poboljšati izgled pojedinih knjiga, inače slaganih u bloku.

PRORED

(25) Neproredjeni redovi, složeni tesno jedan uz drugi, čitaju se teže nego oni sa umerenim proredom. Kod pisma veličine 10 tačaka sa normalnom dužinom redova najbolji je prored veličine 2 tačke. Ponekad, zavisno od vrste pisma i kompozicije sloga, moguć je razmak od 1 ili 3 tačke. Pri odredjivanju proreda treba uzeti u obzir i širinu margina.

IZDVAJANJE REČI

(26) Najsvrsishodnije i najlepše je izdvajanje reči kurzivom, koji je likovna varijanta osnovnog pisma.

(27) Druga mogućnost za izdvajanje reči je KAPITELHEN, koji se nikada ne s p a c i o n i r a. Ne treba zaboraviti da uz kapitelhen valja upotrebiti VERZAL, gde god mu je mesto (ovo se posebno odnosi na slaganje imena). U naučnim publikacijama kapitelhenom se obično

slažu lična imena.(28) Treća mogućnost izdvajanja reči postiže se polucrnom varijantom osnovnog pisma. U odnosu na obični slog, ovako izdvojene reči ili delovi teksta često suviše iskaču. Ovakav način izdvajanja trebalo bi samo izuzetno primenjivati, vodeći računa o izgledu celine sloga.

(29) Ostale mogućnosti izdvajanja – VERZAL osnovnog pisma, polucrni kurziv, crno pismo, podvlačenje reči linijom ili čak upotreba pisma druge vrste i veće gradacije – narušavaju mirni izgled i ujednačenost strane. Na taj način ugrožena je i tečnost čitanja, pa se ovakvi načini izdvajanja primenjuju samo u opravdanim slučajevima (iz didaktičkih razloga i sl.).

(30) Poseban način izdvajanja s p a c i o n i r a n j e m narušava ritam čitanja, ometa pažnju i razbija mirni izgled površine sloga. Spacioniranje kurentnih slova primenjuje se samo kad nema dgurih mogućnosti izdvajanja.

NASLOVI

(31) U običnom tekstu dovoljno je odvojiti naslov praznim redom ili većim proredom. U zavisnosti od veličine pisma i važnosti naslova, mogućno je primeniti polucrnu varijantu istog pisma, blago spacionirani verzal iste veličine ili veću gradaciju osnovnog pisma.

(32) U naučnim publikacijama i stručnim knjigama sa mnogo medjunaslova, često je bolje hijerarhiju naslova označiti različitim vrstama brojeva umesto različitim vrstama i veličinama pisma.

(33) Naslovi, zajedno sa proredima iznad i ispod njih, trebalo bi da uvek zauzimaju prostor jednak odredjenom broju redova. Prvi red teksta ispod naslova mora da drži liniju, tj. Mora da bude na istoj visini sa jednim od redova na suprotnoj strani.

(34) Medjunaslovi i naslovi poglavlja mogu se slagati simetrično ili asimetrično, pokatkad i drugim tipom pisma. Ovo je uslovljeno sadržajem knjige i njenom namenom.

BOJA

(35) Upotreba druge boje najskuplji je oblik izdvajanja. Boja za izdvajanje uvek mora da odgovara sadržaju knjige i boji hartije, kao i crnoj štamparskoj boji. Dobro su se pokazale cigla-crvena, vino-crvena, zeleno-plava i boja starog zlata.

(36) Kao što se rečenica deli interpunkcijskim znakovima, poglavlja teksta dele se pasusima. Svaki novi pasus obično počinje uvlakom (abzacom) veličine jednog četverca. Kada je poslednji red prethodnog pasusa ispunjen celom dužinom, tj. Kada je na punoj širini stupca, uvlaka ostaje jedini način deljenja. Prvi red u tekstu knjige ili prvi tred novog poglavlja, isto kao i prvi red posle većeg proreda, mogu početi bez uvlake.

FORMA SLOGA

(37) Proporcije forme sloga zavise od izabranog formata knjige. Visina stupca treba da bude u harmoničnom odnosu sa širinom sloga.

(38) Beline oko sloga olakšavaju čitanje i štite vid odvajanjem oka od nemirne pozadine.

Takodje pomažu listanju knjige. Unutrašnje beline uz povez mogu biti duže od spoljašnjih, jer je to mesto na kome se susreću složene strane. Dve otvorene susedne strane čine skladan par. Zbog toga se preporučuje da širina spoljnih belina odgovara zbiru unutrašnjih belina. U obimnijim knjigama, unutrašnje beline treba ostaviti dovoljno širokim kako na mestu savijanja strana ne bi došlo do uvlačenja forme sloga u povez.

(39) Pri odredjivanju širine margina treba se rukovoditi vrstom publikacije, izabranim pismom i valerom sloga, koji zavisi od veličine proreda. Širina margina kod džepnih izdanja ne bi trebalo da bude manja od 10 mm. Pri slaganju svetlijim pismom i uz veći prored,margine treba da budu šire nego kod pisma izrazitijeg duktusa i sa manjim proredom.

(40) Istorijska iskustva preporučuju sledeće proporcije belina uz iskorisćenje površine strane izražene u procentima:---------------------------------------------------------------------------70% 60% 40%---------------------------------------------------------------------------Unutrašnja 3 3 2Gornja 3 4 3Spoljna 3 5 4Donja 5 6 6---------------------------------------------------------------------------

Mogući su i drugi odnosi belina, s tim da uvek budu jasni i harmonični.

PAGINACIJA

(41) Paginacija se obično postavlja na spoljni ugao ili u sredinu, ispod stupca sloga, a od teksta se odvaja jednim praznim redom. Treba je složiti od brojeva osnovnog pisma teksta. Uvodne stranice sa sadržajem i završne stranice sa impresumom računaju se u broj strana, ali se ne paginiraju.

(42) Ako se za paginaciju odredi drugo mesto, ali ako se paginacija slaže brojevima iz veće gradacije pisma, mora se paziti da bude uočljiva pri listanju i da ne smeta pri čitanju.

ŽIVA KOLON CIFRA

(43) Živa kolon-cifra ili naslov u glavi strane, koji se upotrebljava u naučnim publikacijama radi bolje preglednosti teksta, obično se nalazi u gornjem delu stupca. Slaže se kapitelhenom ili kurzivom osnovnog pisma. Paginacija se slaže brojevima istog pisma kao glavni tekst i u liniji je sa naslovom, koji može biti složen za jedan stepen manjom gradacijom od teksta. Naslov i paginacija odvajaju se od glavnog teksta praznim redom ili finom linijom.

PRELOM

(44) Kod knjiga sa velikom belinom u nogama, živa kolon-cifra može se postaviti i dole, u liniji sa paginacijom.

(45) Broj redova je na svakoj stranici po pravilu isti, što se odnosi i na visinu stupca. Treba se truditi da prvi red na strani uvek bude u punoj širini. Ako se ovo ne može postići

preslaganjem redova, izuzetno se mogu prethodna ili sledeća strana povećati, odnosno skratiti za jedan red. Ovo važi pre svega za foto-slog.DELJENJE REČI (46) Nije dobro ako se na kraju reda više od tri puta uzastopno pojavi deljenje reči.

(47) Deljenje reči na kraju leve (parne) strane može se tolerisati. Treba ga izbegavati na kraju desne strane.

FUSNOTE

(48) Beleške u nogama strana (fusnote) slažu se za jednu ili dve gradacije sitnije od glavnog teksta. Proredjuju se u skladu sa proredom glavnog teksta. Računaju se u formu složene strane i ne mogu prelaziti ustanovljenu visinu. Od glavnog teksta odvajaju se praznim redom ili finom linijom iste dužine kao i ostali redovi.

BELEŠKE

(49) Beleške se označavaju podignutim brojevima (eksponentima), koji se slažu tesno uz reč na koju se odnose. Isti broj sa tačkom ponavlja se u fusnoti. Podignuti brojevi u fusnoti bili bi suviše sitni, a zagrada iza broja je suvišna.

MARGINALIJE

(50) Beleške na spoljnoj margini slažu se za jedan ili dva stepena sitnijim pismom nego što je pismo glavnog teksta. Mogu biti od običnog ili kurzivnog pisma, a slažu se kao i glavni tekst. Smeštaju se u spoljnu belinu. Prvi red marginalije stavlja se u liniju sa redom u kome se nalazi reč na koju se beleška odnosi. Marginalije se odvajaju od spoljne ivice stupca za jedan cicero i slažu se u levi odnosno u desni blok. Udaljenost marginalija od teksta zavisi od veličine pisma i proreda.

TABELE

(51) Tabele treba slagati jednostavno i pregledno. Često su dovoljne samo fine horizontalne linije, pri čemu vertikalne linije medju pojedinim rubrikama mogu biti izostavljene. Cifre mogu biti na pola četverca i složene po mogućnosti brojevima istog pisma kao i tekst.

SLIKOVNI PRILOZI

(52) Prilozi i ilustracije trebalo bi,pre svega, da odgovaraju sadržaju ili tekstu knjige, koje dopunjuju, pa zbog toga treba da budu likovno harmonični sa tipografijom knjige.

(53) Svi prilozi treba da budu u okviru formata dveju strana knjige i da odgovaraju proporcijama forme složene strane, te u seloj knjizi treba da budu komponovani tako da sačuvaju ili dobro seku ustanovljene beline.

(54) Ilustracije, likovni prilozi, crteži, vinjete, inicijalne ilustracije i dr., svojim valerom treba da odgovaraju valerskim vrednostima tipografske opreme, da čine harmoničan odnos ili zanimljiv kontrast.

(55) Duktus i izražajnost tipografskog pisma takodje treba da odgovaraju likovnim prilozima. Ilustrator i tipograf tregalo bi da što bliže saradjuju, a pri izradi projekta da se neposredno konsultuju.

(56) Najvažniji deo knjige, tekst, od koga se u opremi knjige polazi, smešten je izmedju uvodnih i završnih strana. Oprema ovih delova knjige treba da bude istog karakteta kao i oprema teksta.UVODNE STRANE (57) Uvodni deo knjige sastoji se od prednaslova na strani 1, glavnog naslova na strani 3, sadržaja na strani 5 i predgovora na strani 7. Redosled je moguće izmeniti ako se na jednu od njih stavi posveta ili ako je sadržaj duži od dve strane.

(58) Prednaslov najavljuje glavni naslov. Dovoljno je da se složi pismom glavnog teksta ili verzalom. Sadrži ime autora i naslov knjige u jednom redu koji se postavlja u glavu strane.

GLAVNI NASLOV

(59) Glavni naslov je kapija teksta i ima reprezuentativnu funkciju. Istovremeno treba da nosi glavne bibliografske podatke. Na naslovnoj strani su ime autora sa eentualnom akademskom titulom, naziv dela, eventualni podnaslov, naziv i mesto izdavača i, po mogućnosti, godina izdavanja.

(60) Naslovna strna nudi priliku tipografu da u najvećoj meri prikaže svoju maštu i sposobnosti. Veza sa glavnim tekstom može se obezbediti upotrebom istog pisma u redu sa podacima o izdavaču, ponekad i u podnaslovu. Ime autora može biti veće za jednu ili više gradacija, a u posebnim slučajevima može biti iste veličine kao naslov dela. Ovi odnosi veličina mogu se menjati kada se, na primer, radi o izdanju nekog klasika, na kome može dominirati njegovo ime.

(61) Ako se izdaje delo u više svezaka, može se primeniti dvojni naslov. U tom slučaju, na 2. stranu postavljaju se zajednički podaci koji su isti u svim sveskama, a na 3. stranu naslov odredjene sveske. Često se zajednički naslov stavlja na 3. stranu, a naslov sveske na 5. stranu.

(62) Naslovna strana može se komponovati simetrično ili asimetrično. Obe varijanet pružaju iste likovne mogućnosti. Kod romana, i u beletristici uopšte, prednost se daje simetričnoj opremi, a u stručnoj literaturi asimetričnoj. Za izbor tipografskih sredstava bitan je sadržaj dela. Jedinstvo sa glavnim tekstom publikacije se, naravno, podrazumeva.

(63) Na naslovnoj strani može se upotrebiti i druga boja (pored crne), dekorativna vinjeta ili poneki red složen drugom vrstom pisma. Naslovna strana zahteva posebnu pažnju, jer predstavlja sliku kvaliteta opreme cele knjige.

FRTONTISPIS

(64) Kod starijih izdanja, na drugoj strani često vidimo frontispis, uvodni grafički prilog, bakrorez, grafički list ili ilustraciju. Ovaj lepi običaj nastavlja se portretom autora ili nekom drugom prigodnom slikom. Celinu grafičke opreme najbolje ćemo osigurati ako frontispis zadržimo u granicama forme sloga ostalih strana.

(65) Kod mnogih stručnih publikacija i popularnih naučnijh izdanja, pa čak i knjiga iz ostalih vrsta literature, pri rešavanju glavnog naslova koristi se i strana 2. Pošto je naslovna strana ionako uvek praćena suprotnom stranom, normalno je da se na drugoj strani pojave jedan ili više redova ili ilustracija kao integralni deo glavnog naslova.

COPYRIGHT

(66) Nažalost, postala je navika da se copyright i impresum postavljaju na stranu 4.Trebalo bi shvatiti da pravni, trgovački i tehnički podaci, posle glavnog naslova i pre početka glavnog teksta, odvraćaju pažnju čitalaca (ovo se posebno odnosi na beletristiku). Zato se preporučuje postavljanje copyrighta u jednom redu na dnu strane, iz pisma koje nije veće od pisma glavnog teksta.

(67) Samo u najneophognijim slučajevima, kod džepnih izdanja ili kod udženika, koji moraju imati što ekonomičniji obim, impresum se može složiti od sitnijih slova, na 4. strani.U svakom slučaju, najbolji način postavljanja impresuma je poslednja strana knjige.

SADRŽAJ (68) Sadržaj, koji je u beletristici obično suvišan, čitalc očekuje pre glavnog teksta, medju uvodnim stranama knjige. U slučajevima kada predgovor objašnjava redosled teksta i govori o bitnim elementima dela, sadržaj dolazi posle predgovora.

(69) Sadržaj bi trebalo da bude što preglednije raščlanjen i sredjen. Najbolje je složiti ga iz osnovnog pisma ili iz pisma manjeg za jedan stepen.

(70) Pri slaganju sadržaja, umesto uobičajenih tačkastih linija mogu se tražiti lepša rešenja. Često je moguće slagati brojeve strana ispred naslova poglavlja. Takodje, nije neophodno slagati sadržaj na punu širinu forme sloga ako je moguće pronaći drugi način.

(71) Naslovi sadržaja, predgovora iuvoda mogu se slagati na isti način kao i naslovi poglavlja.

POČETAK TEKSTA

(72) Isto kao svi ostali važni delovi knjige, glavni tekst uvek počinje na desnoj, neparnoj strani.

ZAVRŠNI DEO KNJIGE, ANEKS

(73) Kod naučnih i stručnih dela završni deo sa svojim prilozima značajan je za upotrebu knjige. Završni deo knjige sastoji se obično od: 1. opštih beleški i spiska izvora, 2. spiska literature odnosno bibliografije, 3. indeksa imena i pojmova.

(74) Svi delovi aneksa slažu se iz iste vrste i veličine pisma, koje može biti za jednu ili dve tačke manje od pisma glavnog teksta. Naslovi beleški, indeksa i literature slažu se isto kao naslovi poglavlja knjige.

BELEŠKE

(75) Sve beleške slažu se kao fusnote. U tekstu se označavaju brojem iznad reči (eksponentom) na koju se beleška odnosi. Kod komplikovanijih tekstova, u kojima se pored fusnota pojavljuju i druge beleške, može se, radi razlikovanja, primeniti označavanje brojevima u zagradama složenim od osnovne veličine pisma. Uz opšte beleške u aneksu, ovi brojevi se ponavljaju zajedno sa tekstom, tako da su vidljivi na oba mesta.

SPISAK LITERATUREBIBLIOGRAFIJA

(76) Za čitaoca naučne i stručne litetarure bibliografija ima poseban značaj. Zato joj se u opremi posvećuje posebna pažnja. Imena autora slažu se kapitelhenom,naslovi dela kurzivom, a podaci o izdavaču, mestu i o samom izdanju slažu se običnim slovima. Drugi red svake bibliografske jedinice, kao i njeni redovi, slažu se uvučeno za pola četverca.

INDEX

(77) Imena i pojmovi indeksa slažu se u kratkim redovima, pa se preporučuju dvostubačne ili višestubačne strane.

(78) Za razliku od paginacije glavnog teksta, paginacija aneksa može biti složena kurzivnim brojevima.

(79) Ako se u indeksu posle nekog imena ili pojma nalazi više brojeva, koji prelaze u novi red, taj i sledeći redovi slažu se uvučeno za pola četverca.

(80) Indeks se slaže slobodnim redovima, bez isključivanja redova.

IMPRESUM

(81) U impresumu se navode naziv izdavača, godina izdavanja, imena lektora, ilustratora, urednika grafičke opreme, eventualno autora omota i korica, naziv štamparije i ostalih ustanova koje su radile na realizaciji knjige. Pored toga, u impresumu se mogu navesti vrste pisma i hartije koje su u publikaciji upotrebljene.

(82) Najbolje mesto za impresum su gornja ili donja ivicaposlednje strane. U slučaju kada se poslednji tabak završava sa više praznih strana, impresum se može staviti i na pretposlednju stranu.

ŠTAMPA

(83) Dobra štampa zahteva pažljivu pripremu (posebno pripremu štamparske forme) i ravnomerno nanošenje boje pri obostranoj štampi svih tabaka.

FORZAC

(84) knjižni blok povezan prednjim i zadnjim forzacom pričvršćen je za korice. Forzac je od nešto punije hartije koja je kolorisana tako da bojom odgovara boji hartije knjižnog bloka, poveza i kapitala rikne.

(85) Prednji i zadnji forzac mogu biti ilustrovani, ornamentisani ili iskorišćeni za neke podatke i informacije o knjizi.

POVEZ

(86) Pri šivenju i povezivanju knjiga primenjuju se različiti proizvodni postupci koji znatno utiču na cenu knjige. Jeftinije knjige kratkoga veka moraju se izdavati isto kao i one dugotrajne i skupe. U interesu čitalaca neophodno je obezbediti da svi elementi knjige ostvatre svoju funkcionalnost izborom odgovarajućeg proizvodnog postupka.

(87) Knjigovezački materijali (hartija, tekstil, plastika, koža) upotrebljeni za korice štite knjižni blok. Izbor materijala, njegova boja i struktura, značajni su za izgled knjige i treba da budu u skladu sa sadržajem i funkcijom knjige.

(88)Svojim rubovima korica je starija od knjižnog oblika, ali ne više od 7 mm. Posebno lagodne su lagane i elastične korice. Isto kao i kod papira, kod lepenke se mora paziti na smer vlakna (žice),koji treba da bude paralelan sa riknom.

(89) Šivenjem i povezivanjem, od tankih listova hartije nastaje trodimenzuionalna forma. S obzirom na to, važno je opredeljenje za oblu ili ravnu riknu. Ravna rikna deluje jednostavno i logično, ali kod obimnijih knjiga (debljih od 25 mm) postoji opasnost da se knjiga svemenom u rikni deformiše. Zato je blago i ravnomerno zaobljenje u većini slučajeva najbolje.

(90) Kvalitetno povezana knjiga ima lepo izveden falc (utisnut na toplo i na hladno), čvrsto zalepljene kapitale, obojeni obrez, traku za markiranje ili barem papirni umetak za obeležavanje strana.

(91) Od knjigovesca se mora zahtevati usko i ravnomerno sečenje trake od tula koja je vidljiva ispod forzaca.

(92) Ako preko korica dolazi zaštitni omot, povez može biti jednostavan. Najveća pažnja uvek se posvećuje rikni, jer je to deo knjige koji se u biblioteci vidi i po kome se knjiga traži. Na rikni je dovoljno označiti ime autora i naziv dela (može i u skraćenom oliku).

RIKNA

(93) Po pravilu, označava se rikna svake knjige koja je deblja od 5mm.

(94) U Nemačkoj, kod knjige od 30 cm visine, tekst na rikni štampa se odozdo nagore. Kod većih obimnijih izdanja, oznake na rikni mogu se postaviti vertikalno ili horizontalno.

(95) Kod debljih izdanja preporučuje se primena zaštitnika rikne.

PREDNJA KORICA

(96) Označavanje prednje i zadnje korice naslovom knjige nije neophodno. Preporučuje se označavanje prednje korice vinjetom ili skraćenim naslovom.

ZAŠTITNI OMOT

(97) Omot u manjoj meri treba shvatiti kao zaštitu knjige, a više, i pre svega, kao propagandno sredstvo, afiš za knjigu. Zato treba da bude savremeno oblikovan, upadljiv i izražajan, a njegova propagandna poruka treba da odgovara duhu i nameni knjige.

(98) Klapne omota najbolje su mesto za propagandne ili informativne tekstove. Tekst na prednjoj klapni najčešće objašnjava namenu knjige. Zadnja klapna obično propagira ostale publikacije izdavača. Na klapnama najbolje izgleda slaganje slobodnim redovima.

(99) Omot treba da je za jedan milimetar kraći od korica. Na taj način sprečava se njegovo lako cepanje.

(100) Kod džepnih izdanja, broširanih knjiga i sveski, korica ima takodje propagandnu funkciju. Isto kao kod omota, na zadnjoj strani se mogu štampati propagandne poruke. Na rikni džepnog izdanja, kao kod povezane knjige, naznačavaju se ime autora i naslov knjige.

KNJIGA KAOCELINA

(101) Na kraju, potrebno je još jedom naglasiti da oprema svih delova knjige treba da nosi jedinstvenu estetsku koncepciju. Svi elementi koji čine knjigu – pismo, ilustracije, tipografija, boja, povez i omot – moraju biti u harmoničnom odnosu.

izvor:Mali recnik Pisma i tipografije