Suzana Apostolov

MISTERIJA TELA

PREDGOVOR Knjigu “Misterija lica”, bilo je lakše napisati, ideje su same

dolazile, sve je imalo oblik i moglo se sjediniti u celinu. “Misterija tela” je mnogo obimnija i sve treba svrstati u celinu, a da se ne naruši koncept objašnjenja.

Šta je fiziognomika? Fiziognomika (Siang­Mien) je nauka koja po crtama lica, kretanjima, građi i držanju tela govori o osobinama ljudi, nauka koja teži da objasni karakteristike ličnosti na osnovu fizičkog izgleda. Fiziognomika ne samo da obuhvata telo, vec ukazuje i na značenje svih pokreta tela, mimiku i gestove.

Ljudi koje srećemo prvi put donose sud o nama na osnovu onog što vide, naravno donosimo i mi sud o njima. Većina njih zna da pobudi našu pažnju, da se zagledamo u njihovo lice, njihovo telo, u sam stav držanja, u samu ličnost, samog čoveka.

Šta je to što nas privlači nekim ljudima, šta je to što nas odbija od njih? To je građa njihovog tela, kretanje i držanje – fiziognomika tela.

Sa ovom knjigom otvorićete se za neka nova saznanja, nova tumačenja.

Verujem da vam se desilo i da vam se dešava, da posmatrate ljude u autobusu, kafiću, na nekom koncertu, na ulici ili bilo kom

javnom mestu, i da istovremeno pokušavate da odgonetnete neku njihovu nameru, tajnu ili da predvidite sledeću reakciju.

Sve fizičke mentalne i duhovne manifestacije ljudskih bića su manifestacije njihove sredine, koje se odražavaju na telo. Kažemo uvek, hoću da upoznam suštinu nekog čoveka onakvu kakva je samo u njemu. Hoću da upoznam pojedinca i u odnosu prema drugim ljudima, jer samo poređenje može da da ono što je lično, osobeno. Naše oko treba da je stalno otvoreno, ne samo da posmatra vec i da vreba, ne samo da tražimo već i netraženo da ulovimo.

Znamo da postoji neka veza i uslovljenost između duhovne i telesne ličnosti čoveka i da se unutrašnje izražava u spoljašnje.

Pored tog fizičkog, obraćamo pažnju svesno ili nesvesno i na njegovu mimiku i lica i tela, i pokušavamo da prodremo još dublje da saznamo njegov karakter, njegove osobine, šta njega nagoni ka daljem itd. Naravno tu je i odeća koju čovek nosi, način na koji se češlja i ukrašava telo, drugim umetnim proizvodima, predstavljaju načine izražavanja sebe.

Knjiga “Misterija tela” pomoći će vam u otkrivanju tih osoba, samo jednim pogledom, znaćete sa kim razgovarate. Da li podižemo ramena, uvlačimo vrat u ramena i isturamo bradu, kada želimo da izrazimo nedoumicu ili neznanje o nečemu ili da li sve to radi naš sagovornik? Direktnim susretom uz dobru volju i vežbom saznaćemo sve.

Činjenica je da uticaj na druge ostvarujemo, ne onim što govorimo, već onim što ne govorimo. Signali koje šaljemo neverbalno, govore o našem stavu, razumevanju, empatiji i etici. Na osnovu ovih znakova možemo prepoznati i tumačiti karakter čoveka, njegova emotivna stanja, kao i spremnost za saradnju.

Kažu „oči su ogledalo duše” tako je i telo, ogledalo kompletnog karaktera, života i bolesti jedne ličnosti. Videćete jedan ceo život na telu.

Prvi put kad sretnemo neku osobu, mi odmah, nesvesno, donosimo sud da li nam se ta osoba dopada ili ne. Shvatićemo da nas privlači lepo ošišana i uredna kosa, visoko čelo, jednaki zubi, jasne oči, lep ten i simetrične crte lica. Takođe, ukoliko je u pitanju osoba ispravnog držanja tela ­ primetno je da je takva osoba obično pozitivna i samouverena. Takva osoba uglavnom

primećuje više detalja i u svojoj okolini. Pritom se kreće brže, ali ne odaje utisak užurbanosti ili brzopletosti

Pažljivim čitanjem i posmatranjem i vi možete naučiti da otkrijete svaku misteriju tela.

OBLIK TELA Potrebno je naglasiti da je pojam fiziognomija prvi put

upotrebio Aristotel koji je verovao da čovek sadrži karakteristike određene životinje, na koju po svom izgledu podseća.

Najznačajniju tipologiju fiziognomije postavlja Šeldon koji razlikuje tri vrste telesnih tipova kojima odgovaraju određene vrste temperamenta i to:

Endomorfni ­ Karakterističan takozvani „okruglasti sklop“. Svi delovi tela uglavnom su veći no što je uobičajno, odlikuje ga velika trbušna duplja, ali ima slabije kosti i mišiće. Ovom telesnom sklopu odgovara viscerotoničan temperament koga odlikuje potreba za udobnim životom, ljubav prema hrani, izuzetno spore reakcije, potreba za društvom i ljubaznost. U prevazilaženju teških situacija pomaže mu društvo drugih ljudi.

Mezomorfni

­ Karakteriše ga takozvani „četvrtasti sklop“. Ima izuzetno krupne i snažne kosti i mišiće. Odgovara mu somatotoničan temperament koga karakteriše potreba za isticinjem, dominacijom. Veoma je energičan i sklon rizicima i pustolovinama. Stalno je u pokretu, vrlo je glasan i uvek primećen. U teškim situacijama oseća potrebu za akcijom.

Ektomorfni

­ Izuzetno je mršav, ima dugačke i tanke udove i slabe mišiće. Njemu odgovara cerebrotoničan temperament. Odlikuje ga ćutljivost, mirnoća, odmerenost. Jako je brižan i uglavnom ima slab san. U teškim situacijama beži u samoću.

Ovoj podeli, dodala bih josh dva tipa ljudi, a to su: Vitka struktura, koja odgovara uglavnom misaonom tipu i

okrugla struktura koja odgovara pikničkom tipu.

Čovek je uvek zahvalan objekat posmatranja. Posmatrajući u društvu, na uluci – oni koji nemo prolaze

mimo nas, kao i oni sa kojima razgovaramo i „imamo posla“,

„visoki gospodin“, koji nas i ne primećuje, jer mu nismo potrebni kao i prosijak koji nam prilazi, radnik, poslodavac, profesor, muž ili žena, naše ili vaše dete, na zabavama ljudi koji igraju u kolu (užarena lica, obuzeta alkoholom, u samom zanosu svadbenog veselja) i naravno lica koja su u pogrebnoj povorci – okamenjena lica.

Ljudsko telo može proizvesti preko 700.000 pokreta. Od toga razlikujemo oko 60 najčešće korišćenih diskretnih signala u govoru tela. Prepoznavanje nekih od njih može nam pomoći da bolje komuniciramo sa našom okolinom

Važno je obratiti pažnju na to da je u različitim sredinama različito i tumačenje govora tela. Jedan od retkih univerzalnih gestova u svim kulturama je osmeh i on se tumači kao pozitivan znak. U poslu je, naravno, poželjan, a u nekim kompanijama je i obavezan, kao deo odmerene poslovne ljubaznosti. Šta je sa ostalim znacima?

Znaci nervoze, kao što su pročiščavanje grla i uzdisanje, veoma lako se prepoznaju. Rastuću nervozu prepoznajemo po broju cigareta, zveckanju ključeva ili novčića u džepu, klimanju ili okretanju u stolici, kršenju ruku.

Suptilniji znaci nervoze su „bušenje" noktima po jagodicama, dodirivanje ušiju ili odeće tokom sedenja, pokrivanje usta prilikom počinjanja rečenice ili izbegavanje pogleda tokom razgovora. Ponekad se to tumači kao sumnjičavost.

Nepoverenje u sagovornika se može iskazati naginjanjem tela napred ili nazad, ili okretanjem stopala u pravcu izlaska iz prostorije. Suptilniji oblici sumnjičavosti su brzi pogledi sa strane, dodirivanje nosa ili igranje sa dugmetom dok je osoba u odlasku.

Nepostojanje volje za saradnju može se definisati promenom držanja tela, stavljanjem ruke na leđa ili držanjem za revere sakoa. Za otklanjanje ovog stava se preporučuje otvoreno pokazivanje dlanova i povremeno stavljanje dlana na grudi tokom razgovora.

Opažanje drugih osoba ­ odnosi se na opažanje, ocenjivanje

psihičkih osobina i emocionalnih stanja tih osoba, s obzirom na to da te osobine i stanja nisu neposredno vidljivi

EMOCIJE

Kroz telesno izražavanje se takođe može čitati šta neko oseća. Emocije su telesni događaji; one su bukvalno pokret ili kretanje u telu, koji se ispoljava kroz neku akciju.

Emocije su veoma bitne, jer one mogu stvoriti razne deformacije tela, a da osoba uopšte nije svestna da je razlog baš neko njeno psihičko stanje.

One su u toku svog razvoja propraćene spoljašnjim i unutrašnjim promenama. Značajni spoljašnji znaci emocija su izrazi lica, telesna napetost, glasovne reakcije i sl. Isto tako postoje i unutrašnji pratioci kao karakteristične promene u radu pojedinih organa.

Kod snažnijih emocija javljaju se izrazite promene kod disajnih i probavnih organa, zatim u radu žlezda. Kao posledica izvesnog emocionalnog stanja čovek može da se zacrveni, da prebledi, da se smeje, plače, povuče u stranu ili da priđe bliže, da zagrli ili napadne itd. ali isto tako usled straha, može neprestano jesti i dobiti višak kilograma.

Emocije kod dece javljaju se relativno rano, ali u početku su još nejasne. Sa razvojem deteta njegove emocije se ispoljavaju na određeniji način. Ukoliko se dete više razvija i njegove emocije se sve više diferenciraju kao npr. strah, ljutnja, ljubomora itd. Kod dece je urođena sposobnost za emotivno reagovanje, a ne kao reakcija straha od neke životinje ili predmeta, sve to dete stiče učenjem.

Kako se razvijaju emocije je pitanje na koje su mnogi psiholozi pokušali da daju odgovor. Želeo to čovek ili ne, emocije su sastavni deo svakog čoveka. Svi smo osuđeni da se borimo sa svojim emocijama i njihovim razvojem. Često se vodi dilema o tome koje su emocije urođene a koje nisu.

Da bi se proverilo da li su određeni oblici ponašanja usled emocionalnih reakcija urođeni, to treba da se javi i kod dece koja nisu u mogućnosti da to ponašanje nauče.

Kad je dete gnevno, ljubomorno i tvrdoglavo, roditelji i vaspitači najčešće i sami emocionalno reaguju; kažnjavaju ga u gnevu, čime se odnos između njih i deteta pogoršava.

Roditelji i nastavnici koji poznaju pojmove ljutnje ili ljubomore, bolje će razumeti detetovo nekontrolisano ponašanje. Oni takođe mogu da utiču na otklanjanje nepoželjnih emocija, a da podstaknu one poželjne.

Neke emocije: gnev, bol – patnja, ljtnja, strah, radost, ljubav, ljubomora, taština, škrtost, žalost, simpatija, ponos, oholost, stid, briga, strepnja, očekivanje, nada itd.

GNEV ­ BES Svakodnevni problemi i nagomilane frustracije, ostavljaju

tragove, ožiljke na duši. Nagomilavanje negativnih, emocionalnih iskustava, može biti okidač za ispoljavanje gneva.

Bes stvara napetost i napaja gornji deo tela gde su smešteni glavni organi napada, zubi i ruke. Besnu osobu možemo poznati po crvenom licu, stisnutim pesnicama i ustima koja reže.

Živimo u dobu kada većina ljudi hoće ono što hoće i razbesne se ako to što hoće, ne dobiju baš onda kada hoće.

Šta bi trebalo uraditi da ljudi prestanu osećati gnev? Nagomilani gnev, može se izbeći radom na sebi, izazivanjem osećanja unutrašnjeg zadovljstva (sportom, muzikom, čitanjem, šetnjom itd.)

Videli smo svi, a mnogi od nas osetili, kada gnev pomrači razum i zavlada umom. Čoveka čini nečovekom, jer razum ne upravlja njime. Postoji poređenje sa životinjama: pobesne kao psi, kidišu kao škorpije, ujedaju kao zmije. Gnev ume ljude učiniti neobuzdanim, njhove reči brbljivim, mlataraju više rukama, znaju da opsuju, uvrede itd.

Gnev izaziva borbe i ubistva itd. i što je veoma interesantno gnevni ljudi ne prepoznaju sebe. Ne poštuju nikog. Gnev je privremeno ludilo.

Gnevnim ljudima krv proključa, promeni oblik lica (crvena ili modra, izobličena), čuje se škripa zuba, vene nabreknu, glas grub,

reči nepovezane, često neartikulisane, bez reda, oči krvave itd. Gnevni ljudi podižu ruke, stežu pesnice, nogama cupkaju itd.

Dokle nas gnev može odvesti? Do rasprave. Rasprava do uvrede. Uvrede do udarca. Udarci do rana. Rane mogu odvesti u smrt.

Treba obuzdati emociju gneva.

BOL ­ PATNJA Za bol je Šekspir i master i doktor. On kaže ­ Na kraju “Kralja

Lira” vidimo oca, koji na rukama nosi mrtvu ćerku; jednako nemoćan da savlada i iskaže svoj bol, stari kralj poziva svedoke svoje nesreće, da reaguju umesto njega onako kako bi reagovao on sam. “Urlajte!” zavapio je Lir, “Vi ste svi od kamena! Da imam jezike vaše, vaše oči, ja bih od jada svod nebeski srušio.” Ovaj trenutak predstavlja vrhunac patnje koji će i blaziranog i ciničnog pripadnika učiniti sažaljivim, jer je dubina bola jednog oca prevelika i naravno pad jednog vladara. Mislim da je ovim dovoljno rečeno koliko bol može da boli.

LJUTNJA Ljutnja je emocionalno stanje koje može da varira od blage

nervoze do intezivnog besa. Kao i ostale emocije i ova je udružena sa fiziološkim i biološkim promenama u organizmu. Kada se osoba naljuti srce počne ubrzano da kuca, disanje je ubrzano, diže se krvni pritisak kao i nivo hormona adrenalina.

Ljutnja može biti podstaknuta unutrašnjim i spoljašnjim faktorima. Možete biti ljuti na neku određenu osobu ili događaj (gužva u prevozu, odložen let, politička situacija), ili vaša ljutnja može biti potstaknuta brigama vezanim za lične probleme. Sećanje na neka traumatska ili frustrirajuća iskustva može podstaknuti ljutnju.

Ljutnja može biti potisnuta i tada krije opasnost da bude usmerena na drugog. To se dešava kada ignorišete svoju ljutnju, pokušavate da ne mislite na nju i pokušavate da se skoncentrišete na nešto pozitivno. Ovde je cilj da ljutnju zustavite i pretvorite je u konstruktivnije ponašanje. Opasnost je, da ako u tome uspete, ljutnja može da se okrene protiv vas samih. Ovakva ljutnja može biti uzročnik visokog krvnog pritiska ili depresije.

Za smanjenje pritiska dobro je u ishrani koristiti beli luka, peršun, limun, ribizle i kruške. Nervne depresije i bolesti nerava pokleknuće pred pomorandžama, cveklom, graškom, belom repom, crnim lukom, šparglom, bademima, šljivama, urmama i drugim suvim voćem.

Osećaji koji leže u pozadini ljutnje, čine nas ranjivima i slabima, ljutnja je odbrambena reakcija koja nas ojačava i daje nam osećaj kontrole. Ljutnja je naučena reakcija, nije iskonska. Zbog toga možemo naučiti i promeniti ljutnju u neke zdravije reakcije. Zdravije reakcije, dovoljno je preusmeriti energiju. Preusmeravanje energije treba uraditi mimo drugih, ne javno. Dovoljno je ući u sobu meditirati ili udarati u jastuk ili vikati u autu, sa zatvorenim prozorima.

STRAH Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažaja ili

očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti ili ozbiljne pretnje. To je urođena, genetska programirana reakcija na preteći i bolan stimulans.

Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost.

Osim relanih strahova postoji neurotični strah, kao što je: strah od ispita, od prvog posla, strah od operacije itd. Strah je jedan od najnehumanijih načina upravljanja ljudima i drugim živim bićima.

U osnovi postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima.

Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje

potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji.

Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike, a da se za to ne vidi pravi razlog.

Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove, jer su oni za njih ponižavajuća slabost. Zabranjuju sebi da se plaše, jer time otkrivaju svoje slabosti, a svako od njih želeo bi da nije običan i ranjiv.

Drugi pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova pijući sredstva za smirenje.

Treći sebi zadaju mnogo aktivnosti jer misle da će na taj način da otupe ili omame uznemirenost. Ovde navedeni strahovi ne daju prave rezultate, jer se svi bave posledicama, a niko uzrokom.

Treba utvrditi šta proizvodi strah, koji je izvor straha, jer je on u nama? Tu je snažna unutrašnja pretnja, čiji je uzrok u nama samima.

Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zaposvesti i zabrana, gde su često protivurečni i neostvareni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebama da sebe kazne ili čak unište.

Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništavajuće pretnje koju samoprezir nosi. Naše zapovesti mogu biti brojne i neumoljive, zabrane kruće, strahovi postaju snažniji i stalniji. Šta činiti sa unutrašnjim strahovima? Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene. Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi, a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala. Unutrašnji strahovi, koliko god da su mučni, oni su jedan važan putokaz u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine i tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliži sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.

Svet oko nas, nas vrlo često plaši i ugrožava. To prouzrokuje nepotrebni strah u našem umu i biću. Strah može postojati u svim delovima našeg bića: našem telu, životnoj energiji, umu i srcu.

U najvecem broju slučajeva, mi osećamo strah u umu, a ne u srcu. Nekad je bio sudija, a sada je postao žrtva svog sopstvenog suda. Ako živimo u srcu koje teži, srcu koje vapi za sveprožimajućom stvarnošću jedinstva, teroru straha lako možemo učiniti kraj.

Da bi smo pobedili strah u umu, moramo da svakodnevno praznimo um. Um je pun sumnje, tame, neznanja, podozrenja i sličnih stvari. Rano ujutru, pokušajte nekih desetak minuta da nemate misli, ni dobre, ni loše, božanske ili nebožanske.

Za strah možemo reći i da je automatska reakcija ega u

slučajevima kada se on oseća ugroženim, iz bilo kog razloga.

TUGA Sama reč tuga, mnogo znači i svima je poznato njeno

značenje. Dovoljno je uzeti neke citate: Šopenhauer – na smrt naših neprijatelja možemo gledati sa

istom žalošću kao i prijatelja, jer njihovim odlaskom gubimo svedoke naših uspeha.

Dostojevski – Stara tuga, usled velike tajne života ljudskog, potpuno prelazi u tihu i umilnu radost.

Afrička izreka – Dok živiš, oplakivaću te, jer kad umreš, nećeš me više čuti.

Biblija – Niko nema pravo da svoju žalost prenosi na druge. Ivo Andrić – I tuga je jedna vrsta odbrane. Tacitus – Grlatije kukaju oni koji manje tuguju. Martialis – Samo onaj doista tuguje, ko tuguje bez svedoka. Nazor ­ Hoce ti se tuđa žalost da uspavaš svoju bol. Auerelius – Ne treba samoga sebe da ražalostim, baš ja koji

nikad nisam hteo da ražalostim svog bližnjeg. Faulkner – Između tuge i ničeg, izabraću tugu. Tennyson – Vrhunac žalosti su sećanja na srećnije dane. Zakani – U moru tuge ne vidi se obala. Brunton – Žalost dolazi od duhovne kratkovidosti. Lek je u

veri zasnovanoj na mudrosti. RADOST

Radost je najzastupljenija kad su proslave i rođenja, kad su ljubavi tu i naravno svaku radost smeh prati.

Dva najsigurnija indikatora dobrog mentlnog zdravlja su smisao za humor i dovoljno smeha u životu. Sistematsko izlaganje veselom smehu u podržavajućem okruženju menja ljudske poglede na život i doprinosi očuvanju ravnoteže između tela i uma. Smeh deluje kao regulator raspoloženja jer otklanja nagomilanu depresiju, prazni napetost, oslobađa anksioznost, podiže energiju, poboljšava socijalne odnose i samopouzdanje, usađuje stavove optimizma, tolerancije, ljubaznosti, oproštaja, milosti i promoviše mir.

Sigurno ste bili u situaciji u kojoj su u toku napornog posla i mučne atmosfere stvari izgledale da teško mogu da se pomere napred. Zatim se nešto dogodilo, ili je neko rekao nešto i svi su prasnuli u smeh. Od tog trenutka sve se promenilo na bolje i sve je odjednom postalo moguće i izvodljivo. Tenzija je popustila ljudi su počeli neposrednije da komuniciraju a stvari su počele da izgledaju čak i zabavno. Verujem da sa ovakvim iskustvom, znate koliko smeh može da pomogne u transformaciji naizgled teških situacija.

Smeh ima veoma zanimljivu istoriju, predstavićemo je u najkraćim crtama. U drevnim vremenima u Indiji postojali su mudraci koji su putovali zemljom i umesto uobičajenog propovedanja i podučavanja ljudi oni su se samo smejali.

Martin Luter je koristio oblik „Humor terapije“ u tretiranju osoba sa depresijama. Savetovao im da izbegavaju izolaciju ali da se okruže prijateljima koji se šale i navode ih na smeh.

Godine 1976. u jednom engleskom časopisu objavljen je članak Normana Kazna, novinara koji je detaljno opisao tok svoje bolesti i izlečenja. Kazna je bio oboleo od teškog oblika ankiloznog spondilitisa i toliko ophrvan bolovima, da su mu lekari davali male šanse za izlečenje. Odlučio je da preuzme sudbinu u svoje ruke, napustio bolnicu, iznajmio sobu u hotelu i svakodnevno gledao humorističke filmove kao što su „skrivena kamera“, „Braća Maks“ i sl. filmove koji su ga zasmejavali. Vrlo brzo je ustanovio da mu desetak minuta žustrog smeha omogućava oko dva sata mirnog sna. Ovo mu je prešlo u rutinu nastavio je tako da živi dok nije ozdravio. Smeh mu je opustio mišiće i pokrenuo pršljenove. Napisao je knjigu pod naslovom

„Anatomija jedne bolesti“ naveo je da je u svoj život uneo širok dijapazon pozitivnih emocija kao što su ljubav, nada, vera, želja za životom, radost i odlučnost.

Zašto vam je smeh neophodan? ­ Jača vaš imuni sistem ­ Poboljšava kardiovaskularnu fleksibilnost vašeg

organizma ­ Pomaže da razmišljate jasnije ­ Obnavlja vaše kreativne sokove ­ Neutrališe vašu konzervativnost ­ Oslobađa i transformiše vašu emocionalnu bol ­ Razvija vaše abdominalne mišiće ­ Sprečava da vaše stanje stresa i tenzije izazivaju stres i

tenziju kod ljudi u vašoj okolini. ­ Unapređuje vaše komunikacijske veštine Kada do mozga stigne određena informacija on aktivira

centar za smeh. Angažuje se više od stotinu mišića, od onih na licu do muskulature disajnih organa – profesor Karsten Nimic, direktor Instituta za humanu biologiju i antropologiju u Berlinu kaže „Povećava se snabdevanje ćelija kiseonikom, poboljšava se ventilacija pluća, metabolitički procesi se ubrzavaju, mišići opuštaju, a rad srca i cirkulacija usklađuju.

Kada se smejemo luči se SERATONIN, poznat kao hormon sreće, pa se zato oni koji se češće smeju osećaju bolje.

Pod uticajem smeha aktiviraju se T – limfociti, koji su veoma važni za zaštitu od karcinoma.

Osmeh prilikom upoznavanja otvara mnoga vrata, osmeh koji odražava nelagodnost zbog napravljene greške umanjuje njenu težinu, dok osmeh izvinjenja doprinosi rešavanju nesporazuma.

Za sam kraj preporučila bih jednu vežbu za prevazilaženje

nervoze i napetosti, dovoljno je ujutru kada ustanete i dok se umivate, sebe da pogledate u ogledalo, nasmešite se sebi. Sa takvim početkom dana, videćete da će vam svaki posao biti lakši i vašim telom strujaće opuštenost. Da se prevaziđu grčevi, smanje nervne krize i nesanica otkloni, treba unositi više salate, mandarine i kruške.

LJUBAV Definicija ljubavi – Ljubav je emocija, ali i motiv (strast,

potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost može da rasplamsa osećanje ljubavi.

Postoje razne vrste ljubavi: roditeljska, partnerska, sinovljevva, religiozna, narcisoidna itd. Potreba za ljubavlju može biti neurotička, sadistička, mazohistička. Ljubav je osećaj prijatnosti u prisustvu voljene osobe. O ljubavi se uvek pisalo, evo nekih citata:

Erich From ­ ako je osoba sposobna produktivno voleti, ona voli i sebe;

ako voli samo druge, tada uopšte nije sposobna voleti. ­ bogat nije onaj ko puno ima, već ko puno daje ­ ljubav nije živeti u prošlosti ili budućnosti, već u sadašnjosti ­ ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo Viktor Igo Svesti čitav svemir samo u jednu osobu – to je ljubav.

Bajron Svi smo mi rezultat ljubavi i zanosa. Volite neprofitabilno. Samo volite, bez očekivanja da vam se

vrati istom merom. Biće je perpetuum mobile, neprekidno pokretanje. To znači da ima u sebi večni motor koji se nikad ne može isprazniti ili pohabati. Gorivo koje ga pokreće je ljubav. Ima ga u izobilju. Ali mi to ne znamo. Zaboravili smo. A imamo tu snagu.

Kažu da je tibetanski svetac Milarepa sam, po naređenju tri puta gradio i rušio i četvrti put konačno sagradio kamenu kuću na jednom brdu vukući kamene blokove iz udaljenog kamenoloma. Ta kuća je i dan danas spomenik velikoj ljubavi jednog čoveka i sveca. Jeste da nije bila ljubav prema nekoj ženi, ali je bila neiscrpna ljubav, prema životu i Bogu.

Majka koja podiže golim rukama auto koji joj je pregazio dete, je drugi primer te neiscrpne ljubavi.

Da li uopšte treba dokazivati da je ljubav neiscrpna? Kad je crpimo iz drugih, na silu, ona se brzo isprazni. Kad je crpimo iz sebe, za druge, ljubavi nema kraja, ali ako je prosimo od drugih, brzo potrošimo svoju ljubav.

Herman Hese to lepo reče u svojoj pesmi Zavodnik: Pred mnogim sam vratima čekao I na mnoga uha šapnuo svoju pesmu. Htedoh da zavedem mnoge lepe žene… I uvek kada su se jedna usta predavala, Kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena Iluzija u grob je odlazila. Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci. Poljupci koje strasno moljah, Duge noći koje grozničavo iščekivah, Na kraju behu moji – kao zgažen cvet,

Bez mirisa, nestala bi lepota. Iz mnogih postelja ustajao sam tužan Kad od žudnje je postajala navika. Bežeći od užitaka tražio sam san, Opet novu želju i svoju samoću! Taj užitak moje je prokletstvo Jer srećnim me ne čini, Jer svaki san o njoj stvarnost uništava! Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam, Da novom uhu svoju pesmu šapnem… Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju! Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!