С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ А

Светислав Првановић:

ЛАПОТ – ОБИЧАЈ УБИЈАЊА СТАРАЦА

Како су се хумани односи међу људима споро развијали и како је човечанство тешко излазило из фазе варварства, показује обичај убијања старих људи и жена, који је забележен код многих неразвијених људских заједница.1

I

старом веку, по казивању античких писаца Хесиода, Херодота и Страбона, код народа око Каспијског језера старци

од преко шездесет година остављани су у некој згради без хране и воде и држани затворени док не помру. На много суровији начин поступало је скитско племе Масагета, које је своје остареле чланове клало, кувало и јело, уз неку врсту религиозног ритуала. Код Масагета се сматрало несрећом умрети природном смрћу.

У

Ништа боље није било ни у Европи, нарочито у балканским земљама. Кад се каже да је за лапот некада знала чак и стара Грчка, колевка најраније европске културе, онда не изненађује податак да су трачки Трибали, становници источне Србије, своје старе не само убијали, него су од њихових лешева припремали заједничке гозбе, које су се претварале у права пировања и оргије.

Тај обичај је владао и у средњем веку, и то широм света. Млечанин Марко Поло, прослављени светски путник, гледао је у Малаји како старце њихови млађи убијају, а затим поједу. На острвима Меланезије негде су их остављали да умру од глади, а негде им давали да бирају да ли да их уморе гушењем или живе сахране. Код сибирских Јакута и Чукча стари и неспособни припадници племена једноставно су убијани, а код неких америчких индијанаца остављани у дубокој прашуми, где су скапавали од глади и жеђи или су свршавали у канџама крвожедних звери.

1 Тројановић Сима: Лапот и проклетије у Срба (часопис „Искра“, 1898, 323-325); Лапот (Народна енциклопедија СХС Ст. Станојевића, св. 15, стр. 530)

У средњем веку обичај убијања изнемоглих родитеља био је дуго познат и у целој Европи, нарочито међу немачким и западнословенским племенима. Он је код полапских Словена напуштен у XI, а код лужичких Срба изгледа да се задржао и до XVI века. Код Немаца је престао тек онда кад су старци почели да деле имање синовима за живота, под условом да их они хране и одевају до смрти.

II

Са старцима је понегде тако поступано и код наших предака. Судећи према сачуваној традицији у народу, код нас је убијање вршено у источној Србији, македонској Торбешији (у области Скопља), у једном делу Црне Горе (код племена Пјешиваца, на пример) и у западним подручјима Босне и Херцеговине.2 Тешко је данас знати до када се тај сурови обичај задржао у нашој земљи. Неки су мишљења да је престао у далекој прошлости, можда још са коначним преласком из паганства у хришћанску веру. Други, напротив, указујући на још увек живо и доста раширено народно предање, сматрају да је по забаченим крајевима напуштен много доцније. Код црногорских Пјешиваца, рецимо, средином XVIII, а код хомољских Влаха тек у првој половини XIX века.

Кад се узме у обзир многовековна турска владавина, у току које је раја трпела од Турака тешке намете и насиља, али унутра, у својим међусобним односима, на свој начин, у затвореном кругу својих схватања, навика и животних услова, нарочито по забаченим крајевима, онда је јасно зашто се тај обичај могао задржати тако дуго. О узроцима због којих је вршен постоје две верзије. По једној, старци и старице су убијани из милосрђа да им се прекрате старачке муке, боловање и чамовање. По другој, пак, која је много вероватнија, то је чињено из чистог економског разлога, зато што су стари постајали неспособни за рад и падали на терет својим укућанима, а хлеба није било увек ни за младе и способне.

2 Дробњаковић Бор.: Етнологија (скрипта за студенте Више педагошке школе, 1939)

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

1

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ АУбијање су негде вршили њихови синови

и блиски рођаци, а негде цело село, и то на разне начине: у Хомољу су практиковали да им одрубе главу црталом од рала или плуга, у Тимоку их најчешће убијали мотком, у Македонији клали, у Црној Гори их ударали секиром у потиљак, у Босни тровали. Верујући да их после смрти чека бољи живот на другом свету, старци су се покоравали том древном обичају, па су своје синове–убице чак и благосиљали: „Сине мој, да си жив и здрав много година и да дочекаш старост, па и тебе син овако да испрати на онај свет!“

У источној Србији тај је обичај нешто потпуније забележен само у старом пожаревачком кругу (Осаница, Крепољин и Сиге), затим у Сврљигу (Приковац, Лалинац и Свети Аранђел) и пиротском Понишављу (Расница и Присјан). Нешто података има и за јужно Поморавље (Мала Копашница и Брза у лесковачком и Добрујевац у алексиначком крају). Ближа обавештења о томе могу се наћи у литератури3, а овде се објављују само извесни карактеристични моменти, ради упоређења са народним предањем у тимочким крајевима.

У хомољском Крепољину и Сигама старе људе су убијали кад напуне 50 година. То су у име села обављале старешине кућа, домаћини, који су водили рачуна кад на кога старца долази ред, изводили га чисто обучена насред села и убијали, а потом се разилазили кућама. Пред само убијање стављали су му на главу хлеб од пројина брашна и говорили: „Не убијамо те ми, него овај хлеб!“ Није искључено да је тако чињено и у Тимоку, где се и сад може чути клетва: „Убио га у главу хлеб који једе!“

У Сврљигу је био обичај да старца или бабу убије неко од најближе родбине, најчешће позамашном батином (тојагом), а ређе каменом или секиром. Кад се леш некуда одвуче или сахрани, сеоски биров зађе од куће до куће, вичући да је лапот у том и том селу, у тој и тој кући, и позива људе на подушје.

3 Тројановићеви радови под напоменом 1, као и написи Тихомира Р. Ђорђевића и Мих. Васиљевића у часопису „Каваџић“ (1900, с. 128-132)

У Расници, код Пирота, убиство је извршавао син. Старци су живели дуго, тобоже 150 – 200 година, и синови, да их ослободе мука, а себе терета, премлаћивали су их мотком и вукли дрвеним кукама до гробља. Кад је један од њих, на повратку, бацио куку, његов дечак, који је с њим ишао и све то гледао, узео ју је и понео кући. На питање зашто то чини, рекао је: „Кад будеш остарео, овом куком ћу ја тебе одвући.“ Доцније, пошто је о свему томе дуже размишљао, син–убица је успео да убеди сељаке да се с тим прекине.

III

О убијању стараца у тимочким крајевима у литератури до данас није објављено скоро ништа. Штета што се за то питање није заинтересовао Маринко Станојевић пре пола века, кад је народно предање било много јасније него данас. Он се на њега осврнуо само са две–три оскудне реченице. У „Зборнику I“ (страна 137), тумачећи поједине речи тимочког дијалекта, реч „лапот“ је објаснио овако: „У старо време био је у народу обичај да се престарели људи и жене убијају, да не би својим укућанима били на досади. Убијали су их сами укућани.“ На другом месту, у „Зборнику III“ (страна 55) где описује особености влашког села Злота, рекао: „Овде сам слушао о некадашњем обичају по коме су стари људи убијани, „да не једу хлеба џабе“. То се обично, веле, решавало на збору.“

Оно што је пропустио Маринко Станојевић учинио је рано преминули Властимир Станимировић, несвршени правник из Књажевца (1879 – 1904). Иза њега је остала разноврсна и богата етнографска грађа, која стоји необјављена у Српској академији наука и уметности у Београду (Етнографска збирка број 325/12). Између осталог, та грађа садржи причања народа о некадашњем убијању стараца, која је Станимировић прикупио у Тимоку, Заглавку и Буџаку. Она се овде објављују у изворном облику, онако како их је забележио сам скупљач, а аутору ових редова преписао и упутио Илија Николић, асистент Академије, на чему му се и овом приликом изражава захвалност. Измене су извршене само утолико што је интерпункција гдегде исправљена, управо прилагођена данашњем правопису.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

2

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ АОва причања нису ни потпуна, ни

довољно јасна. Али, с обзиром да су стара преко шездесет година и да их је забележио поуздан човек, вичан таквим пословима и свестан њиховог значаја, она могу да послуже као користан прилог за осветљавање предмета о коме је реч.

1. Шестигабар – Ђорђе Милоја Павловића:

Кад остарее, изнесу у планин’ да умре. Па, тагај јед’н син узне башту, он остарел па очоравел, и однесе га у планин’, а он га питал:

– Где смо с’г, синко?А он, син: на тој и тој место.– По там’ не понеси, баш сам ја туј

мојега башту остаил.– Ел си и ти твојега башту изнел?– Да не с’м ја мојега башту изнел,

не би ни ти мен’.Он си врне башту, па га кута од љуђе да га

не виде, јер је таква наредба. Онде и’ потраже да иду преко белога света, па кој отиде не зна да се врати отуд. Кад и’ потраже, пита башту: како че? – „Да узнете кобилу да поведете, а ждребе да остаите. Отуд да пуштите, па че ви кобила изведе.“ Кад се врате, они га питају:

– Кој ти каза такој да радиш?– Научил ме стар човек.– Па где је стар човек с’г?– Башта мој не убит; ја га не с’м убил.И одонде остануло да се не убијају стари

љуђе. Толко зна, толко се лага.

2. Каменица – Голуб Здравковић:

Било у старо време. Кад остареју људи, син окне комшије: „Одете на лапот!“ Дојду те убију с комшије његова башту, закачи за ногу с куку и извуче на ливаду како сваку мршу. Такој је било. Па јед’н имал остарелога башту. Начини подрумче, у подрумче начини врата и сваке згоде и рекне: „Кад би ме питали, ја чу да кажем на комшије да сам те сам утукал и извукал“. И онде је набављал све: пиће, рану и чувал за више године. Дошло време, преставил се, изгубил цар на земљу и онде било бирање. Кој најнапред види слнце, он да буде цар на земљу. И кад јутро освануло, они се сви скупили и пошли да гледају који че најнапред слнце да види. А на онога што је чувал башту си у подрум башта му овак казал: „Синко мој, да не гледаш на исток, него се, сине, назад обрачај.“

Сви гледали на исток, а он све назад гледал, па видел како слнце на јед’н баир (вис) огрејало, па једн’г каже: „Ено, људи, слнце где је!“ Они се сви окрену и виде слнце. Онде њему викну: „Кој је тебе научил да гледаш назад?“ Он неје тел једн’г да каже, дор му не дали зор и ондек он призна да га његов башта научил. – „Где ти је башта, кад велиш да си га сам убил и сам извукал?“ А он казал: „Ајде да видите где мојега башту чувам и раним, да ми се најде у невољу!“ Пошли и видели где га чува у подрум и таквој и рани. Син му станул цар на земљу. И одонде сви су манули да бију стари људи.

3. Берчиновац – Раша Живана Петровић:

Кад остарее човек, син окне: „Ајте на лапот!“ Убију и врље како пса, па ајд на рад. Завел син башту и оставил под дрво. Дошло ред, он остарее. Узне га његов син: вод’, вод’ и туј остаил. – „Е, синко ја сам мојега башту остаил, дојде ред и ти мен’ да остаиш!“ Сна’ ишла под њега па рекла: „Кад је такој, и њега че његови синови, него да оставимо... Одведе га дом, пречешљала га и пременила.

4. Равна – Петар Живадина Цокић:

Кад остарее човек, дојде време да се убије. Они се сокају, друсто: „Ајте, бре, ајте, очемо ли д’ идемо на л’пот, да убијемо старога човека!“ Неки човек волел да сачува башту, па га скута у б’чву. Дошло време че да путују проза з’м. Он одондекај си каже на башту си да че да путује проза з’м, па га пита: „Како чу, тато, д’идем там и како че пројдемо куд отодимо?“ он му каже овак: „Да поведеш кобилу и ждребе и да поведеш кучку и да понесеш кучичи мали, па тамо где наидете на вратњицу, а ти ондак да вржеш оној ждребе онде и да оставиш онија кучичи мали, па че тамо да путујете кроз онуј земљу. Отуд трукше не може да погодите: да пуштиш кучку напред да иде и кобилу да ујанеш па да пуштиш, па ју не окрећај нигде. Онеј троје што строше, ти збирај, туреј у торбу, па чувај.“ – „Па што че ми, тато, теј троје? А он казал: Ти че да видиш што че ти!“

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

3

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ АПосле, кад нестал леб, они појели и теј

троје, оживели душу. Ишли, ишли, и кад се врнули, они ајде, ајде, па искоче на исту онуј вратњицу. Оној друсто викну на оног истога човека: „Кој тебе научи?“ Он не смел да каже. Они мучили одовуд, одонуд, па де, де, док он признал те казал да има својега оца, па га он научил. – Па, бре, где си гу чувал до с’г?“ Он каже: „Ја сам га склонил и чувал б’чву“. Они му после даду одобрење и он пушти старца. И после се остави л’пот.

*

Заженил јед’н човек сина, па узне својега старога башту, па занесе на дел (вис), па га остави там, па приправи свадбу. Човек што изнел башту, остарел. Дошло време да његов син праи свадбу, па он њега изнесе на дел. – „Ја сам мојега башту остаил овде на овај дел, а ти мен занеси на онај други дел!“ Доклем, он се сети да је учинил кривдину, узне па пољуби свога башту у руку и врне у своју кућу.

5. Бучје – Станислав Илије Миленковић:

Кад остарее човек, не мож’ да ради, зберу комшил’к, сокају се: „Ајте бре, ајте, на л’пот!“ Да изврше што је редовно, убију с тојаге, с дрвје, и завучу у ровину (не су се копали). Облагали се кој види најнапред сунце, он да буде цар, па се збрали на јед’н куп да гледају. А на једног отац: „Сви нека гледају онам куде сунце искака, а ти немој да гледш онам, тике овам куде запад.“ Они гледали куде сунце искака, а он види куде сунце онам се јавило, па се т’г окрене код онија људи и рекне: „Ено сунце!“ Окрену се сви они људи и виде: оно истина сунце.

6. Кожељ – (име човека није записано):

Чул сам од стари људи. Зовне син комшије: „Ајте на лапот!“ – да убију старога човека.

Убил син башту, па га завлекал с куку да га врљи у ровину, а дете ишло по њег’. Он га врљил где га врљил, па врљил у ровину... и не обрча се. Кад појду малко место, обрне се. Кад погледа, а дете влачи куку. Он га скарал: „Што че ти кука, бре, што си ју понел?“ – „Тато, вели, ти одвлече деду с куку а ја чу да чувам за тебе.

7. Мањинац – Станислав Живадина Станковић:

Напред се били синови и баштеви. Син башту скута у подрум. Сабирали се сељане у село: кој види најнапред слнце, он че цар да буде. „Синко, кад излезнете у сељане, ти немој да гледаш кам исток!“ Они сви сељани гледају куде слнце истица, а син на старца кам запад: „Ено слнце где је!“ Они јурнули:

– Кој те научи?– Научил ме башта.– Ел жив твој башта?– Жив, скутан. Толке сам га године у

подрум чувал и ранил.И одонде се престане, они проклели да се

не убијају стари људи, докле кој траје.

IV

Интересантно је додати шта се о лапоту зна у народу данас, шездесет година после наведених причања. Аутор овог написа распитивао се о тој ствари код великог броја појединаца, са подручја целог некадашњег тимочког округа: код Тимочана староседелаца (Боровац), досељеника са Косова (Звездан и Сумраковац), из Бугарске (Велики Извор) и Румуније (Подгорац и Злот). Већина стараца из свих етничких група, а не ретко и људи средњих година, знају о томе по нешто.

Милан А. Вељковић, старац са 90 година из села Боровца, прича ово:

„Ја сам још као дечак чуо од старих људи да су старци некад стварно убијани. Узрок је био стално тежак живот, а нарочито кад наступе неродне године и народ остане без хлеба. Како сам чуо, син је оца прво убијао (не знам чиме и на ком месту), а после је дрвеном куком вукао његов леш и остављао у некој густој шуми или провалији, да га разносе зверови и птице. Кад се један од њих враћао и хтео да баци куку, његов млади син, који је деду отпратио ваљда по обичају, рекао му је: „Не бацај куку! Биће ми потребна кад ти остариш.“

На питање када је, како и зашто тај обичај напуштен, стари Вељковић је поновио причу о томе како су се сељаци опкладили ко ће први угледати сунце, па су сви гледали на исток, а само један се, по савету свога оца, окренуо на запад, угледао сунцем обасјане планинске врхове и викнуо пре свих: „Ено сунца!“

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

4

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ АЧовек је добио опкладу ― гласи прича

даље ― али је ускоро настала у целој држави таква глад због суше да су резерве пшенице поједене до последњег зрна. Да се народ спасе невоље, цар обећао велику награду ономе ко му донесе макар само шаку пшенице за семе. Онда онај старац поучи сина да раскопа по пољима мравињаке („брабинчила“), покупи зрнца која су мрави навукли за себе и однесе цару. Кад син то учини и пшеница се поново запати, цар нареди да се стари људи више не убијају.“

Предраг Цачевић, средовечан земљо-радник из Великог Извора, износи следеће:

„О томе се код нас не зна ништа одређеније. Само се од понеког старца може чути да је некад са престарелим људима тако поступано. Пре неких 200 година, а можда и више, моје село је досељено из области Тетевена у Бугарској, а овде се измешало са нешто затечених Срба, пореклом Косоваца, и сада је тешко знати да ли је ова традиција остала од једних или других. Углавном и сада се у Великом Извору за старог и неспособног каже да је „готов за мотку“. Постоји, такође, и легенда како је неко убио оца и одвукао куком ван села, али је био повео и свога сина, и кад је хтео да баци куку, син му то није дозволио. „Дај да је сачувам, рекао је младић, доћи ће и на тебе ред!“

По казивању Данице Тодоровић, старице из Звездана, и д–р Грује Милутиновића, родом из Сумраковца, предање о коме је реч може се чути и у ова два села. Да ли је оно старином њихово, донето са Косова, или је овде прихваћено доцније, од других етничких група, тешко је знати. У њему се понавља прича како је неко убијеног оца одвукао куком у пратњи свога сина и како је хтео да баци куку, а син му се успротивио: „Не бацај је, биће ми потребна за тебе!“ Осим тога, за старог се, у шали, некад каже да је „готов за мотку“, а некада за ― „секиру“. То значи да је убијање вршено мотком и секиром.

Драгољуб Јовановић, из влашког села Злота, сазнао је за тај обичај још као дечак, из причања своје бабе. Убијање је, каже он, вршено на тај начин што су млађи стављали старцу на главу хлеб и преко њега ударали секиром, говорећи при том: „Не убијамо те ми, него овај хлеб!“

Неки човек, прича Драгољуб даље, да би спасао оца такве смрти, сакрије га у бачву. Он је ускоро с другим млађим сељацима позван у војску, односно у рат. При поласку, отац га поучи да скупља у торбу и чува тврде коре хлеба које сита војска баца у почетку рата. Он је тако и чинио, и доцније, кад се рат одужио и војска почела умирати од глади, спасао је тим корама и себе и најближе другове из села. Тако су се сељаци уверили од какве им користи може бити животно искуство старих људи, и зато су престали да их убијају.

Власи из Подгорца (из насеља „Тимок“) знају само да је некада убијање стараца заиста вршено, али о томе ништа ближе не знају да кажу.

Интересантна варијанта може се чути у бољевачком Малом Извору, чији један део насељавају Власи, а други Срби, досељени са разних страна. Међу Србима, по причању старог Драгутина Марковића, може се чути једно необично предање, ко зна колико старо и каквог порекла.

Неки човек је ― тако оно гласи ― отишао на рад у поље са женом и једним дететом, а друго дете је оставио код куће са бабом. Пред полазак је насуо воду у казан, који је био високо постављен, углавио поред њега некакву „лопатку“ и научио дете како да погуби „бајку“ (бабу). Кад вода узаври, оно је требало да је ту доведе и да јој каже: „Шатке–патке, бајке на лопатке!“ Чим се она буде попела на лопату, имало је да је гурне у казан и скува за вечеру. Али „бајка“ је унуче некако навела да се оно попне, гурнула га и скувала. Увече се она некуд изгубила, а син и снаха, дошавши уморни са рада, вечерали су месо од рођеног детета, мислећи да је од бабе и чудећи се како је меко и укусно.

Та прича је, без сумње, плод народне маште, али машта је ту градила на нечем реалном. То је предање да су стари људи некад завршавали у казану, које делује невероватно, као нека тамна, далека давнина. Ко зна, можда оно вуче порекло још од дивљачних трачанских Трибала, за које се зна да су живели у источној Србији и да су своје старе убијали, кували и јели.

V

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

5

С У С Р Е Т И И Т Р А Ј А Њ АМожда би на крају требало правити неке

историјске осврте, упоређивати предања једних крајева са другима и из тога извлачити неке опште закључке. То, међутим, спада у домен стручних етнолога, којима се овде пружа само документарна грађа, прикупљена са једног неиспитаног подручја. Једино би се могла направити једна мала филолошка дигресија поводом речи „лапот“. Она је у Црној Реци уопште непозната, и раније и данас. Код староседелаца, међутим, у Тимоку и Заглавку, обичај о коме је реч свуда је пре 50 – 60 година називан лапот (негде с полугласом л’пот), али изгледа да се тај назив данас ретко може срести.

Траг имена „лапот“ може се у Тимоку чути само кад се за некога каже да много „лапоти“ (негде: „лапара“). Тиме се хоће рећи да он говори непромишљено, тј. брбља којешта, што често чине стари, умно отупели људи. Та њихова особина означава се и књижевном речју „излапео“. Код Руса „лепет“ такође значи празно брбљање. Код Хрвата се за испарљиву течност каже да брзо „хлапи“ (ишчезава, испарава), односно да је хлапљива. Можда је смело тврдити, али није ништа немогуће да је словеначко „хлапец“ (слуга) првобитно означавало старца доспелог за лапот, кога су укућани, да им не би сметао и досађивао, одвајали и држали негде по страни, више као туђинца, као што се данас држи слуга. Кад неко при јелу жури и гута храну брзо, кажемо да он једе „халапљиви“, да је „халапљив“. Можда би се постанак те речи дао објаснити тиме да је некад старцима, који су држани више гладни него сити, давано уочи лапота да се свачега наједу до воље, као што се и данас даје уочи погубљења онима који су осуђени на смрт.

Ако се упореде облици и значења наведених речи (лапот, лапоти, лапара, излапео, хлапљив, хлапец, халапљив), види се да све имају један исти корен ― „лап“ и да изражавају исту основну идеју ― неко губљење, ишчезавање, нестајање. То значи да су оне истог (старословенског) порекла и да су и данас етимолошки и појмовно блиске.

РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ:

башта – отац,влачи – вуче,излезнете – изиђете,једн’г – одмах,куп – гомила,кута – крије,напред – раније,облагали се – опкладили се,окне – зовне,пременила – обукла у ново одело,преставил се – умро,проза з’м – кроз земљу,с’г – сада,скутан – сакривен,сокају се – викну једни друге,тагај или т’г – тада,троје – мрве хлеба.

РАЗВИТАК – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1964. година, број II)

6