Arhimandrit Dr JUSTIN POPOVIĆ profesor Univerziteta

SVETOSAVLjE

KAO FILOSOFIJA ŽIVOTA

fototipsko izdanje

Izdavač: Manastir Ćelije, Valjevo Urednik i recenzent: Episkop Atanasije

Štampa: Valjevska štamparija

Valjevo. 1993.

PREDGOVOR - Vladika Nikolaj

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROGRESA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA KULTURE

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA DRUŠTVA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA VREDNOSTI I MERILA

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE

PREDGOVOR sadržaj

Evo retke knjige od retkog pisca. Justin (Blagoje) Popović rodio se od oca Spiridona i majke Anastasije, na Blagovesti 1894 god. u Vranji. Školovan je u Bogosloviji sv. Save u Beogradu, na univerzitetu u Oksfordu, najzad u Atini gde je promovisan za doktora Teologije. Poznavši rano svu sujetu i brzu prolaznost zemnoga života, on se rano zamonašio, kao i jedan drugi Vranjanac, njegov stariji savremenik, Valerijan Bošnjaković, daroviti pesnik. Kao monah Justin se predao sav bogoslovskoj nauci, zbog čega se nije hteo primiti episkopskog čina kad mu je to nuđeno. Službovao je više godina kao nastavnik bogoslovije (Karlovci, Prizren, Bitolj) dok najzad nije došao na svoje pravo mesto - za profesora Teologije na beogradskom univerzitetu. Po završenom II Svetskom ratu bio je primoran napustiti i svoju katedru i prestonicu, i povući se u jedan mali manastir, Ćelije kod Valjeva, gde i sada kao molitvenik i isposnik produžuje neumorno svoju duhovnu i književnu delatnost. Justinovo prvo delo bilo je o Dostojevskom, pisano u Oksfordu na engleskom, po tom štampano i na srpskom. To je bila prava duhovna i književna senzacija. Po oceni bližih poznavaoca Dostojevskog ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija u opšte o genijalnom ruskom piscu. Sa jeromonahom dr. Irinejem Đorđevićem, docnijim episkopom Dalmatinskim, uređivao je kroz niz godina "Hrišćanski život". Sarađivao je i na "Hrišćanskoj Misli", jednom u istini elitnom religiozno filosofskom časopisu. Onda se javila dva velika toma njegovog kapitalnog dela "Dogmatika pravoslavne Crkve", koja ga je pročula u celom pravoslavnom svetu. No, po našem mišljenju, ovo najnovije delo dr, Justina "Svetosavlje kao filosofija života" nadmaša sve ostalo što je ovaj veliki duhovnik do sada napisao, kako nacionalnom svešću i crkvenošću tako i monolitskom orijentalskom jednostavnošću sa bujičnom rečitošću, i - što je najvažnije, beskompromisnim hrišćanskim ube-đenjem I mladićskim žarom, što prosto magnetiše. Justin je nepoštedan u kritici Evrope, jer "nema sumnje, kaže on, sva je Evropa minirana vulkanskim protivrečnostima, koje ako se ne otklone mogu uskoro eksplodirati završnim uništenjem evropske kulture". No posle podrobnog i oštrog analiziranja evropskih kumira i izmišljenih surogata hrišćanstva (humanizam, pozitivizam, evolucionizam i dr.) naš avtor u stvari ne predviđa uništenje evropske kulture nego plače suhim plačem nad njenim grobom. Šta onda preostaje? Svetosavlje - za Srbe, i ne samo za Srbe. Svetosavlje nije drugo do Pravoslavno Hrišćanstvo srpskog stila i iskustva, izraženo u bogougodnim ličnostima, prvenstveno u svetom Savi Nemanjinom. Ovaj termin "Svetosavlje" potekao je u naše vreme od mlađih profesora i studenata beogradskog Bogoslovskog fakulteta, i već je ušao u opštu upotrebu ksd Srba. No u ovoj Justinovoj knjizi Svetosavlje se prvi put pretstavlja u sistemi kao jedna potpuna i zaokrugljena filosofija života. "Sveti Sava je najmudriji i najveći srpski filosof".

Značajno je i to, što su ova predavanja upravljena bila srpskoj školovanoj omladini, maturantima i studentima, i još što su držana u vreme nemačke okupacije i nezapamćenog mučenja srpskog naroda od strane pet spoljašnjih neprijatelja i dva unutrašnja. Kao što je Gotlib Fihte, u vreme stradanja (iako lakog) i poniženja nemačkog naroda pod Napoleonom, svojim znamenitim "Govorima nemačkom narodu" pravdao i hrabrio svoj narod, tako je i dr. Justin ovim svojim govorima jedinim i jedinstvenim za sve vreme trajanja Drugog Svetskog rata - uzdizao duh i nacionalni ponos srpske omladine kao naslednika i nosioca najsvetlije i najuzvišenije filosofije života u celome svetu. Ovi govori srpskog duhovnika, puni srdačne svežine, intelektualne snage i izuzetne smelosti, biće uvek dobrodošli srpskoj učenoj omladini, i neće nikad zastareti. Oni će biti duhovna hrana i budućim generacijama, putokaz i zaštita od svake zabune i negativnosti; kao kišobran i kao suncobran, štiteći dušu narodnu od straha i očajanja u vreme teških bura i od zloupotrebe slobode u vreme mirnodobskog sunčanja. Narod srpski još uvek živi u trzajima muke i bola, ali - živi i živeće i nadživeće. Neka bi mu ova retka knjiga od retkoga pisca bila od pomoći da živi punijim, svetlijim i snažnijim životom. Amerika, 1953 g. Ep. Nikolaj

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA SVETA sadržaj

Iznenađenje je biti čovek, i to-dvostruko iznenađenje: biti čovek u ovako grandioznoj i zagonetnoj vasioni. Vi to ne osećate? vi to ne uviđate? Zamislite: do ovoga trenutka vi niste postojali, i neko vas sada, ali u ovom vašem mladićskom uzrastu, sa ovim vašim saznanjem, sa ovim vašim aparatom osećanja, sa ovim brojem čula, odjednom izvede iz nebića u biće i - spusti u ovu dvoranu. Kako biste se osećali? Gle, svetlost je svuda oko vas. Šta biste pomislili o njoj? Nema sumnje, ona bi za vas bila nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, čitavo dramatično iznenađenje. A boje, a tolike boje oko vas, šta bi ste pomislili o njima? Ta i one su, svaka za sebe i sve skupa, nešto vrlo neobično, vrlo fantastično, vrlo dramatično. Pa biste ugledali jedan drugoga! Šta biste pomislili o sebi i o drugovima oko sebe? - Čudna, neobična, fantastična bića: sve samo iznenađenje do iznenađenja, a možda i - priviđenje do priviđenja! Izađete li iz ove dvorane na ulicu, gle: nad vama puklo beskrajno plavo nebo, oko vas vrve ljudi, jure automobili, promiču tramvaji, potskakuju deca, gegaju starci ... Kako biste se osećali, i šta biste pomislili o svemu tome? - Iznenađenje do iznenađenja, zar ne? priviđenje do priviđenja, zar ne? Pa još: sunce plamti nad vama, polako odmiče zapadu, nestaje ga, i gle, tama pokrije sve; a iz tamnoplavih nebesa naviru bezbrojni rojevi zvezda... Šta je sve to? - Iznenađenje do iznenađenja,... bezbrojna iznenađenja ... Već ste umorni od njih; a nešto mili u vama, smanjuje vam samosaznanje, sužava samoosećanje, i vi tonete u neki mrak, u neku tamu, nešto kao da vas vuče u nebiće, i vi biste vikali u pomoć, ali, bespomoćni, već ne osećate sebe kao sebe, kao živo biće ... San je ovladao vama ... San? Šta je to san? Nije li to vraćanje u nebiće? No gle, ti si se probudio iz sna. Opet si uleteo u biće, iz nebića u biće. I spopada te pitanje: kada čovek može da spava i sanja, nije li i sam od iste materije od koje i san? Gospodo, zagledajte u ljudsko oko ... Kakav je to radoznali nemirko koji neumorno leti od stvari do stvari, od boje do boje? A misao? Još veći nemirko i od našeg oka; stalno u pokretu, u vihoru, U letu, u poletu ka...? Misao - kakvo iznenađenje! Misliti? O! to je takva umetnost; sigurno: umetnost nad umetnostima. A osećanje? Tu je tek čudotvorna radionica, najčudotvornija u svim svetovima ... Obratite pažnju na misao: kako nastaje u vama, kako se rađa, kako nailazi? otkuda to ona dolazi: iz neke neprozirne pratmine ili iz neke svetle dubine? Misao, to je najtajanstveniji neznanko u tebi. A osećanje? - drugi neznanko pored prvoga, ne manje tajanstven od njega. A instinkt? - To je neka tama u meni koja beži od svake svetlosti; a hvata te, vuče u neke dubine, u neke nesagledne tmine. Gde je čovek najviše prisutan, gde ga ima najviše: u mislima, u osećanjima ili u instinktima? Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima. Moći misliti, to je iznenađenje, zar ne? moći osećati, to je drugo iznenađenje, zar ne? moći videti, to je treće iznenađenje, zar ne? moći čuti, to je četvrto iznenađenje, zar ne? Uostalom šta je to što nije iznenađenje u čoveku i u svetu oko čoveka? Ako čovek iole ozbiljno posmatra svet oko sebe i svet u sebi, ne može se oteti nametljivim činjenicama koje se sve slivaju u jedno saznanje i jedno osećanje: ovaj svet je i u celini i u

pojedinostima - beskrajno iznenađenje za svako misaono biće, a najpre za čoveka. Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja. A mi? - Mi smo izgubili to osećanje sveta, jer smo se izmalena postepeno navikavali na ovaj svet, na njegove pojave, na njegova zbivanja. Ustvari pak, ništa fantastičnije od stvarnosti, od naše zemaljske stvarnosti. Molim vas, zagledajte samo u majušni cvetić ljubičice ili u sićušno okce lastavice. Zar po svome sastavu nisu nešto fantastičnije od svega što ljudi mogu zamisliti? I najfantastičniji roman Žila Verna nije ni približno tako fantastičan kao jedan majušni cvet, akamoli kao ovaj svet... Što čovek više razmišlja o zagonetnosti i interesantnosti ovoga sveta, sve ga više progoni misao: stvarnost ovoga sveta je fantastičnija od svega najfantastičnijeg i zagonetnija od svega najzagonetnijeg. Ni najdarovitija ljudska fantazija, pa još podignuta na kvadrilioniti stepen, ne bi mogla zamisliti fantastičniji i zagonetniji svet od ovoga u kome mi ljudi živimo. Pretpostavite, ovaj svet ne postoji. I neko nadkozmičko Biće, po svojoj svemoćnoj volji i neobjašnjivoj želji, odredi vas da po svojoj zamisli stvorite svet. Pritom, vama se ostavlja potpuna sloboda i zamisli i akcije. Najviše Biće bi vas snabdelo materijalom koji bi vam bio potreban za stvaranje sveta. Da li biste pristali da budete arhitekt takvoga sveta? Šta biste postavili kao temelj, šta uneli kao materijal, šta odredili kao cilj? Kakva biste sve bića izmislili, u kakve ih sfere i atmosfere stavili? Da li biste izvesnim bićima dali misao i osećanje, ili biste im mesto misli i osećanja dali nešto drugo? Zar biste u neku vrstu bića uneli tugu, bol, suze, ljubav? Koliko biste, na primer, dali čula biću koje bi ličilo na čoveka? Ne biste li pogrešili ako mu date manji broj čula no što čovek ima; i još više pogrešili ako mu date veći broj? A šta bi tek bilo, ako biste mu mesto jednog srca stavili u grudi deset? Kada u svima pojedinostima izradite i podrobno razradite plan svoga sveta, jeste li sigurni, da niste nešto glavno propustili? O, sigurni ste, sigurni i vi i ja, da ste morali makar nešto propustiti, zbog čega bi se vaš svet srušio pre no što bi bio gotov. Budimo konkretni: vi biste najpre postavili temelje svome svetu. Ali, na čemu biste ih postavili? Pogledajte, ova naša planeta stoji na- vazduhu kao na temelju! A vazduh stoji na - bezvazdušnom prostoru! A bezvazdušni prostor na nekim nevidljivim česticama koje nauka naziva atomima. A atomi na - elektronima. A elektroni opet na praelektronima. A praelektroni na - fotonima. A fotoni na - nematerijalnom etru! A nematerijalni etar na - još nečem nematerijalnijem i nevidljivijem! I tako u beskraj. Jer ljudska logika, i kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz umetnost žudno hita iz manje zagonetke u veću, tone iz jedne nevidljivosti u drugu, dok ne utone u - ko zna kakve nevidljivosti! Nemojte zbog toga osuđivati ljudsku logiku. Ta ona po samoj prirodi svojoj nije u stanju da zamisli kraj onome što je nevidljivo, a to znači onome što je beskrajno. I naša logika, i naša planeta, i naš kosmos, sve je to opkoljeno nekim bezbrojnim nevidljivostima i nekim bezmernim beskrajnostima. Sva naša znanja o svetu i čoveku, sva naša prorokovanja o njima, sabiraju se u jedno znanje i jedno proroštvo. To znanje,

to proroštvo glasi: ovaj vidljivi svet stoji i postoji na - nevidljivostima, nevidljivostima kojima nema ni broja ni kraja... A, da! vama se nudi bogovska počast: da budete tvorac i arhitekt novoga sveta. Imate li za to dovoljno mašte, dovoljno uma, dovoljno srca, dovoljno snage? Evo jedne podrobnosti: u munji treba spojiti vatru sa vodom. To je paradoks, jelte? Ali, nema se kud, na takvim paradoksima počiva ovaj svet. Oni su tu, svuda oko nas, bez obzira na to, što mi ljudi, mi bedni sisari, skoro ništa od svega toga ne razumemo. Jelte, naše sisarsko veličanstvo ima pravo da se ljuti što nas nisu pitali kada su stvarali ovakav svet? Ali, eto, pruža vam se prilika da dobijete satisfakciju: izvolite stvoriti svet po svojoj zamisli i planu. Ako je vašim ljudskim moćima teško da stvore univerz, onda se iz velikog, kozmičkog sveta spustite u naš mali, naš zemaljski svet. Valjda ćete moći biti arhitekt jednog tako majušnog sveta. Jer je naš zemaljski svet prema univerzu kao celini, ne samo mali, već beskrajno mali, do nevidljivosti mali. Veliki savremeni astronom, profesor Kembridžskog univerziteta, Džems Džins tvrdi da je naša planeta prema univerzu kao "milioniti delić jednog zrna peska prema ukupnoj količini peska na svima morskim obalama ovoga sveta"[1]. Ali zagledajte ozbiljno u ovaj naš i tako majušan zemaljski svet. I tu vam je sve veoma tajanstveno i veoma zagonetno. U svemu se taji nešto neobično i kroza sve struji nešto nevidljivo. I čovek ne može da se odbrani od nametljivog pitanja: ama šta je najvažnije u ovome svetu? I ako je ozbiljno, mučenički ozbiljno razmišljao o tome, mora odgovoriti: u ovom vidljivom svetu najvažnije je ono što je nevidljivo, neopipljivo, nesagledno. Eto, radijum je najstrahovitija sila, ali sila nevidljiva. Gravitaciona teža drži i održava u čudesnom poretku bezbrojne sunčane sisteme, ali je i ona nevidljiva. I jadni homo sapiens sa tugom, ili škrgutom zuba, priznaje: temelj svega vidljivoga jeste nešto nevidljivo. Svaka vidljiva tvar svojim najunutrašnjijim nervom vezana je za nešto nevidljivo ... O, recite mi, kako se vrši prelaz iz vidljivog u nevidljivo? I opet: kako se zbiva prelaz iz nevidljivog u vidljivo? Kako se nevidljivi fotoni, praelektroni i elektroni zgušnjavaju i daju ovaj vidljivi, ovaj opipljivi, ovaj materijalni svet? Svrh svega toga, ono što je vidljivo u svetu beskrajno je manje od onog što je nevidljivo u svetu i oko sveta. "Najnovija istraživanja astronoma pokazuju da nebeska tela - planete, komete, zvezde - koja počivaju u materijalnom etru, jesu samo, takoreći, mala, jedva primetna materijalna ostrvca u kosmosu. Materija, kao što su pokazala ispitivanja nemačkog astronoma Rima, pretstavlja samo izuzetak u svemiru. Odnos celokupne materijalne mase svih nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji postoji između dvanaest čiodskih glavica i celokupnog prostora nemačke carevine. Materija je, dakle, izuzetak i u kosmičkom prostoru kao što je izuzetak u atomu"[2]. Habl misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona kubnih milja[3]. Džems Džins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kiši koja bi čitav jedan dan pljuštala nad celim Londonom." A ne smemo pri tom zaboraviti, veli Džems, da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veća od Zemlje[4]. Sunčeva masa je, po Edingtonu, teška 2,000,000,000,000,000,000,000,000,000 tona[5], a ukupna količina

materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, milona sunaca[6]. Pa ipak, ova ogromna količina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo nepreglednog prostora vasione. Čovek bi pomislio, veli Džins, da bi prostor, koji sadrži toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je prazniji nego što se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri mušice žive u celoj Evropi, pa čak i u tom slučaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji mušicama nego što je vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati[7]. Sve u svemu: nevidljivo je srce vidljivog, jezgro vidljivog. Vidljivo nije ništa drugo do ljuska oko nevidljivog. Bezbrojni su oblici u koje se oblači nevidljivo. Oblači i presvlači. Vidljivo je sunce, ali je nevidljiva sila koja ga zagreva. Vidljiva su mnogobrojna sazvežđa, ali je nevidljiva sila koja ih mudro kreće i vodi kroz bezkrajna prostranstva te se ne sudaraju. Vidljiv je magnet, ali je sila njegova nevidljiva. Vidljiva je zemlja, ali je teža njena nevidljiva. Vidljivi su okeani, ali je nevidljiva sila koja ih oslanjuje. Vidljiv je slavuj, ali je nevidljiva životna sila koja ga drži u postojanju. Vidljiva su mnoga bića na zemlji, ali je nevidljiva sila koja ih uvodi u život i drži u granicama života. Vidljiva je trava, vidljivo je bilje, vidljivo je cveće, ali je nevidljiva sila koja iz jedne iste zemlje proizvodi raznovrsne trave, raznoliko cveće, različite plodove. Tako izgleda svet oko čoveka. A šta da kažemo o samom čoveku? O, u njemu se tek odigrava najinteresantnija i najdramatičnija utakmica između nevidljivog i vidljivog. Tu se nevidljivo sa vidljivim zagrlilo strasnim zagrljajem, zagrljajem kome nema kraja ni u ovom ni u onom svetu. Pogledajte, čovek žrtvuje svoje vidljivo telo za izvesna ubeđenja svoje savesti. A gle, savest je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi je da je očima vidim. - Čovek ide u smrt za izvesnu misao, za izvesnu ideju. A gle, misao je nešto nevidljivo, ideja je nešto nevidljivo. Ako nije tako, pokažite mi ih da ih očima vidim. - Majka telom svojim vidljivim brani svoje dete kada je u opasnosti, i žrtvuje svoje vidljivo telo. Radi čega? Radi ljubavi. A gle, ljubav je nešto nevidljivo. Ako nije tako, neka mi majke pokažu tu njihovu ljubav da je očima vidim. - Šta je to misao, šta je to osećanje, šta je to savest, pokažite mi ih da ih očima vidim u njihovoj samostalnoj i veštastveno očiglednoj stvarnosti! No, vi mi ih ne možete pokazati, jer je sve to po prirodi svojoj nevidljivo. Znači: ono što je najglavnije u čoveku jeste nevidljivo. I još: čovek u stvari živi onim što je nevidljivo u njemu. Kada to nevidljivo napusti čoveka, onda telo umire. Da nije tako, i mrtvac bi, bar dok je na mrtvačkom stolu, mogao obavljati životne funkcije, jer ima ista čula, iste fizičke sastojke kao i živ čovek. Samo jedno nema: nema duše u telu, duše koja drži telo u životu, duše koja kroz oči gleda, kroz uši sluša, kroz čula dela, kroz misao umuje. Ta nevidljiva duša i jeste izvor svega vidljivog življenja čovekovog. Vama se, možda, ne sviđa što je duša nevidljiva? Ta i od tela našeg šta vidimo? Samo kožu, a sve glavne životne funkcije: funkcije nerava, srca, pluća, jetre, mozga, sve je to sakriveno od očiju naših. U nama gamižu ili vihore sve neke nevidljivosti, sve neka priviđenja. U ovom pogledu prosto je genijalna misao koju je o čoveku nedavno izrekao poznati biolog Dr. Aleksis Karel, u svome već znamenitom delu: L'homme cet inconnu. Ta misao glasi: "Svaki je od nas samo povorka priviđenja kroz koja putuje neshvatljiva realnost - la reali? inconnaissable - [8]. Čovek je zaista nešto što najmanje znamo, što

najmanje poznajemo. Dr. Karel veli: "Treba otvoreno priznati: od svih nauka, nauka o biću čovekovom pretstavlja najviše teškoće[9]. Budimo iskreni: sva tri sveta: i kosmos, i zemlja, i čovek pretstavljaju sobom neke nevidljive sile, obučene u materiju. Razgrni ma šta ili ma koga, iz svačega i iz svakoga neki nepoznati nevidljivko netremice gleda u tebe svojim tajanstvenim očima. Ali ako smo logički dosledni i duhovno smeli ljudi, dovedimo do kraja svoju misao. Ja to i hoću: sva tri vidljiva sveta: kosmos, zemlja i čovek, samo su projekcija nevidljivog u vidljivom. Vidljiva priroda je materijalna projekcija nematerijalnih, nevidljivih misli Božjih. A čovek? - Čovek je to isto i nešto daleko više od toga: čovek je vidljiva projekcija nevidljivog lika Božijeg. Svaka stvar u ovome svetu jeste ram, u koji je Bog uramio po jednu misao svoju. A sve stvari skupa sačinjavaju raskošni mozaik misli Božjih. Idući od stvari do stvari, mi idemo od jedne misli Božje do druge, od jedne freske Božje do druge. A idući od čoveka do čoveka, mi idemo od jedne ikone Božje do druge. Jer dok je Bog u stvari ovoga sveta uramio misli svoje, u čoveka je uramio lik svoj, ikonu svoju. Rečeno je u svetoj knjizi: "I stvori Bog čoveka po liku svom, po liku Božjem stvori ga"(I Moj. 1, 27). Gle, preveliki Bog uramio je lik svoj, ikonu svoju u blatnjavo telo čovečije. Zato je svaki čovek - mali bog u blatu. Da, mali bog u blatu. Ta bogolikost je ono što čoveka diže iznad svih bića i stvari, iznad svih anđela i Arhanđela, diže i uzdiže do samog Boga. Nijednog čoveka ne šalje Bog u ovaj svet bez lika svog. Zato je svaki čovek bogonosac od utrobe majke svoje. Na tajanstvenoj granici između dva sveta stoji blagi Gospod Hristos i svaku dušu koju šalje u ovaj svet obdaruje prekrasnim likom svojim. Zato je svaki čovek po prirodi hristolik, po prirodi hristonosac (Jovan 1, 9). * * * Gospodo, iza guste koprene vidljivog protežu se bezbrojne beskrajnosti nevidljivog. Ustvari, nema grube granice između vidljivog i nevidljivog, između ovostranog i onostranog, između prirodnog i natprirodnog. U svemu, po svemu i kroza sve vidljivo i nevidljivo caruje i vlada - On: čudesni i tajanstveni Bog i Gospod, Bogočovek Hristos. Po svemu vidljivom i nevidljivom On je razlio svoje božanske vrednosti, te sve od beskrajno malog do beskrajno velikog ima svoju božansku vrednost. Naročito čovek. Jer, obdaren bogolikom dušom, on pretstavlja u malome svet svih božanskih vrednosti. U tome je božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost njegove ličnosti. Božansko veličanstvo i božanska neprikosnovenost čovečije ličnosti jeste najskupocenija istina u našem čovečanskom svetu. Stoga je svaki čovek - naš brat, naš besmrtni brat, jer svaki čovek ima lik Božji u duši svojoj. I samim tim ima večnu, božansku vrednost, stoga ne treba ni jednog čoveka smatrati za materijal, za sredstvo,

za alat. I najneznatniji čovek pretstavlja apso-luttnu vrednost. Zato, kad god sretneš čoveka, reci sebi: gle, mali bog u blatu! gle, moj mili, moj besmrtni brat i večni sabrat! *** Gospodo, šta ja radim? - Samo izlažem svetosavsku filosofiju sveta. Molim vas, zaronite u Rastkovo osećanje sveta, prođite ga od vrha do dna, prođite od istoka do zapada... Recite, kakvo je osećanje sveta imao mali Rastko Nemanjin? Nema sumnje, vrlo snažno, vrlo složeno, vrlo dramatično i - sa svake strane beskrajno i beskonačno. Nad raskošnom tajnom sveta njegovo se srce mučilo kao i vaše. On je naš prvi stvarni filosof, jer je u našem narodu prvi najsnažnije i najsloženije i najdramatičnije osetio koliko je iznenađenje svet i sve što je u svetu. Filosof je Rastko postao čim je to osetio i mlado srce svoje pitanjima izrešetao: šta je svet, šta - čovek? kakav je smisao sveta, a kakav - čoveka? Postaviš li sebi ta pitanja, već si filosof; rešiš li ih rastkovski, onda si - pravi filosof. Ali tajnu sveta i čoveka Rastko je najdublje osetio, najvidovitije sagledao i najdramatičnije doživeo, znate li kada? - Kada ga je Hristos poveo i kroz ovaj svet proveo. Tada mu se otkrila večna tajna sveta i čoveka i granuo božanski smisao njihov. Pod toplim pogledom njegovim, zagrejanim molitvom i ljubavlju, svaka je tvar otvarala svoju krunicu i kazivala božansku tajnu svoju, i Rastko je uvideo da je svaka tvar - zagonetna skrivnica, zavodljiva tajiteljka misli Božjih. I njegovo ushićeno oko govorilo je njegovom uzbuđenom srcu: čuj, iz svake tvari bruji po misao Božja, a iz svih tvari skupa - bruji božanska simfonija misli Božjih, misli veličanstvenih, misli večnih. Vasiona je čarobni hram u kome obitava Bog kroz misli svoje, a čovek je sveštenik u tom hramu, sveštenik i prvosveštenik. Svaki cvetić je mirisna kadionica pred Bogom, a svaka ptičica - razdragani član svekozmičkog hora koji neućutno slavoslovi Tvorca svetova. Ti to ne osećaš? - Poveri se Rastku, i osetićeš. Uzmi njega za svog vođa kroz ovaj zagonetni svet. Pođi sa njim od jedne tvari do druge, od jednog bića do drugog, i, zagrejan njegovim osećanjem sveta, ti ćeš osetiti, nesumnjivo osetiti ovu osnovnu rastkovsku istinu o svetu: svaka tvar je čuvar po jedne misli Božje; otuda je svaka tvar - malo evanđelje Božje, jer propoveda Boga, misao Božju, jer je neumorni glasnik Božji. Nerazorivo jezgro svake tvari sačinjava misao Božja koja je u njoj, misao Božje Mudrosti, Božjeg Logosa. Otuda sve stremi, gravitira Bogu, Božjem Logosu, jer logosnom suštinom svoga bića čezne za Bogom, vuče Bogu, oraspoložuje za Boga. Božje misli su kao svetlosna zrnca, rasejana po svima tvarima, te svaka tvar zrači logosnom svetlošću, i svi zraci iz svih tvari vode i odvode večnom i neugasivom Suncu: Bogu Logosu - Gospodu Hristu. Logika sveta? Ima li ovaj svet logiku, svet u svima svojim pojedinostima i u svojoj sveobuhvatnoj celini? - Da, ima: Bog Logos je jedina logika sveta; u Logosu je i logika, samo u Logosu. To je za srpsku dušu pronašao i utvrdio, on, naš prvi istinski filosof, Rastko. Ali, taj Logos sveta nije neki zamišljeni, apstraktni, transcendentni, platonovski,

bezlični logos, već istoriski realna večna Božanska Ličnost: Bog Logos koji je postao čovek, postao telo, postao materija, i na taj način ušao u maticu naše, ovostrane, zemaljske stvarnosti, i u sferi ljudske istorije živeo i delao kao Bogočovek Isus Hristos. Pomoću tog Boga Logosa Sv. Sava je sagledao svu božansku logiku i božansku logičnost sveta, sagledao tajnu sveta u svoj njenoj božanskoj veličanstvenosti i svevrednosti, i svim bićem osetio ono što i sv. apostol Pavle: "Sve se kroz Hrista i za Hrista sazda". A to znači: sve u svetu, od anđela do crva, od sunca do atoma, ima svoj logos i svoju logiku, i to - božanski logos i božansku logiku; pa još sa ovim neminovnim dodatkom: sve u svetu postoji radi te božanske logosnosti i radi te božanske logičnosti. Bez toga, svet je alogosno i alogično čudovište. Sveti Sava je prvi od Srba obradio i razradio u sebi sveto, evanđelsko osećanje sveta. U tom osećanju sveta, u toj filosofiji sveta: Bog Logos je ne samo centar svih bića i tvari nego je i stvaralačka i životvorna i kohezivna i sintetička i promisliteljska sila u svima bićima i u svima tvarima. Sve zrači Logosom, jer je sve logosno i logično. Sve ima svoj božanski smisao, božanski cilj, božansku vrednost, sve - sem greha, sem zla. Jer u ovom svetu samo je greh bezlogosan, bezlogičan, besmislen. Crna sila koja obesmišljuje svet, obezlogosuje bića i tvari jeste greh. Bog Logos je i ušao ovaploćenjem u ovaj svet da ga ologosi, da protera iz njega greh i njegov besmisao, da zacari u njemu božanski smisao i unedri božanske vrednosti. Samo uništitelj greha u svetu može biti osmislitelj i prosvetitelj sveta. A to je jedino On, jedino - Bogočovek Hristos. Ovaploćenjem On je ušao u maticu ogrehovljenog sveta da svet očisti Bogom od greha i zla, osvetli Bogom, prosvetli Bogom i osmisli Bogom. I zaista, Bogočovek je jedini među zemaljskim bićima božanski mudro, božanski savršeno, božanski potpuno objasnio tajnu sveta i čoveka. To je svim bićem doživeo u najpunijoj meri Sveti Sava, prvi među Srbima. Doživeo, kako? - Evanđelskom svetošću. Jer se samo čoveku svetog evanđelskog života otkriva božanska tajna, božanski smisao, božanski logos, božanska logika sveta. Gospodo, ukorenite se i utemeljite u rastkovskom, u svetosavskom osećanju sveta, i vi ćete svim bićem osetiti: ono na čemu stoji svet, temelj i osnov sveta jeste - Bog Logos. Samo se na tom i takvom temelju može sagraditi čovečanski svet, pun božanske logike, božanskog smisla, božanske mudrosti, božanske večnosti. Kamen temeljac - stanac svemu večnoljudskom postavljen je jednom za svagda; - to je Gospod Hristos. Odbaci li se Hristos, odbačen je osnov sveta, izvučen je temelj ispod građevine sveta, i sve se namah survava u haos, u besmisao, u ludilo, u đavolov vodvilj. Šta je materija po svetosavskoj filosofiji sveta? - Materija je nešto božansko, nešto logosno, jer je i ona postala kroz Boga Logosa. Stoga materija zrači logosnom svetlošću i božanskom logičnošću. A i savremena nauka tvrdi da materija zrači nekom presunčanom svetlošću. Kroza sve i iz svega što mi ljudi nazivamo materijom zrači, izračuje, prozračuje, prosijava Logos. Svet svetli Bogom Logosom, Božanskom Svetlošću, Božanskom Logikom, Božanskim Razumom. Zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za sebe: "Ja sam svetlost sveta". Tome dodajte i ovo: svet živi svetlošću, jer je i satkan od logosne

svetlosti; život je život božanskom svetlošću, zato je ovaploćeni Bog Logos rekao za sebe još i ovo: "Ja sam svetlost života". I svet je svet Logosom, i život je život Logosom. Logos je i u atomu i u vasioni; od vrha do dna - sve je od Njega, sve je u Njemu, sve je kroz Njega. I samo postojanje je logosnog karaktera, jer, "sve kroz Boga Logosa postade, i bez Njega ništa ne postade što postade" (Jovan 1, 3). Sve što postoji sačinjava jednu celinu, božanski logosnu i božanski logičnu ... - Za Svetog Savu, materija i sav materijalni svet nije drugo do providni, prozirni veo kroz koji on vidi Boga i oseća Boga. Kao što nauka kroz čvrstu i gustu materiju vidi elektrone i fotone. U svetu materije iza svih vidljivih pojava taji se nevidljiva sila Božija. Svaka tvar je izvor, vrelo te sile. Koliko čudesa u jednoj kapi vode, akamoli u suncu, u zvezdama, u sazvežđima, - a tek u Tvorcu svih tih čudesa! Oko čovečje ne može da gleda u sunce, akamoli u Tvorca tolikih sunaca!... Gospodo, evanđelska svetost obeskonači čovekovu dušu božanskim beskonačnostima, i sveti čovek božanski duboko vidi svet, božanski široko oseća njegovu tajnu, božanski visoko misli o svetu. Za Svetog Savu: svaka tvar je - malo bogojavljenje, jer svaka tvar samim postojanjem svojim objavljuje Boga. Listić ljubičice, zar to nije malo bogojavljenje? Lastino oko, - zar to nije veće bogojavljenje? A zenica u tvom oku, - zar to nije veće bogojavljenje i od jednog i od drugog? Zamislite: Rastko bdi nad tajnom svetova: pred njim promiču u beskrajnim povorkama milijarde tvari, velikih i malih, i u svakoj od njih po jedno bogojavljenje, veliko ili malo; i sva se ta bogojavljenja stiču u jedno ogromno - ogromno, sveobuhvatno bogojavljenje: Bogočoveka Hrista. I ti zajedno sa Rastkom govoriš sebi: da, svaka tvar je svojim glavnim nervom vezana sa Tvorcem! da, svaka tvar je bogoglasnik! da, svaka tvar je bogojavljenje! da, ovaj svet je neprekidno i neućutno bogojavljenje; kroza nj Bog objavljuje i mudrost svoju, i ljubav svoju, i silu svoju, i istinu svoju, i pravdu svoju, i dobrotu svoju, i lepotu svoju... Samo sitne - sićušne duše ne mogu, jer ne žele, da zarone u božanske dubine sveta i tamo pronađu božansku logiku njegovu, i ideju, i misao, i smisao. Površinski paraziti, oni stalno ostaju na površini sveta, stoga i ne mogu van prašine sveta. Prašina im zatrunila oči, pa ne vide ni Boga niti išta Božje. Tvorevinu su proglasili za prvo i poslednje biće, za prvi i poslednji život, za prvu i poslednju istinu. A to je idolopoklonstvo, i izvor svakog idolopoklonstva, bilo ono duhovno ili fizičko. Gospodo, vi ste osetili, prvo načelo svetosavske filosofije sveta jeste: svet je bogojavljenje. A drugo, šta je drugo načelo? - Čovek je bogosluženje. Bogojavljenje je priroda sveta, a bogosluženje je cilj sveta. Kroz svet Bog javlja sebe. Na bogojavljenje čovek odgovara bogosluženjem. U svetu koji je bogojavljenje, sav život čovekov od početka do kraja, od vrha do dna, treba da bude neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje. Glavni posao čovekov u ovom svetu, u ovom grandioznom hramu Božjem jeste - služenje Bogu, bogosluženje. Prirodno je i logično da se u ovoj vasioni, u ovom hramu Božjem, živi - služeći Bogu. Pošto je ovaj svet bogojavljenje, prirodno je da čovek bude bogosluženje. Po svetosavskom shvatanju: čovek i nije Drugo do - sveštenoslužitelj, bogoslužitelj. On neprekidno služi Bogu: i mislima, i osećanjima i rečima, i delima, jednom rečju - celokupnim svojim životom.

Gospodo, u svetosavskoj filosofiji sveta svemoćno vladaju dva osnovna načela. Prvo je načelo: svet je bogojavljenje; a drugo je: čovek je bogosluženje. Sav život Svetoga Save u ovome svetu izgrađen je na ta dva načela: njegov život je bio neprekidno služenje Bogu, neprekidno bogosluženje, jer je ovaj svet on smatrao za veličanstveni hram Božji u kome se vrši neprekidno bogojavljenje. Najbolje se i najsavršenije služi Bogu kada se živi po Evanđelju Bogočoveka Hrista. Sveti Sava je svim bićem svojim i mislio i osećao i delao i živeo po Evanđelju Hristovom, i tako postao, i za navek ostao, najmudriji i najveći srpski filosof, koji je srpskoj duši najpotpunije i najsavršenije otkrio večni božanski smisao i sveta i čoveka. NAPOMENE: 1. The Mysterious Universe, str. 3, Cambridge, 1937. 2. Kiprijan Kern, Materijalizam i nauka, str. 106-T ("Hrišćansko delo", god. 1936, sv. 2). 3. I. G. Crowther, An outline of the Universe str. 20; 1938. 4. Zvezde i njihova kruženja, str. 148; preveo Ž. Simić, Beograd, 1938. 5. A. S. Edington, Zvezde i atomi, str. 16; Beograd, 1938. 6. Dž. Džins, Or. cit. str. 147. 7. Dž. Džins, Or. cit. str. 148. 8. L'homme, cet inconnu, str. 4; Paris, Plon, 1938. 9. tamo, str. 11.

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROGRESA sadržaj

Neka kosmička zavera postoji protiv naše planete, jer se nigde u vasioni ne umire osim na zemlji. Ostrvo smrti, jedino ostrvo na kome se umire, eto to je sumorna zvezda naša. A iznad nje, oko nje, i ispod nje kruže milijarde zvezda, na kojima nema smrti, na kojima se ne umire. Sa svih strana bezdan smrti opkoljava planetu našu. Koji je to put koji polazi sa zemlje a ne survava se u bezdan smrti? Koje je to biće koje može izbeći smrt na zemlji? Svi umiru, sve umire na ovom jezovitom ostrvu smrti. Nema tužnije sudbe od zemljine, nema očajnije tragedije od čovekove. Zašto se daje život čoveku, kada je odasvud opkoljen smrću? Zamke smrti razapete su svuda; na staze čovekove metnut je mrak. Kao ogroman i čudovišan ljigavi pauk smrt je isplela guste mreže oko počađale zvezde naše, i u njih hvata ljude kao bespomoćne muve. Sa svih strana ljudožderske strahote vijaju čoveka, i on nema kud, jer ga je smrt zatvorila odasvud. Zašto se daje svest čoveku, kada ona svuda i u svemu nailazi na smrt? Zašto se daje osećanje čoveku; da li zato da oseti kako mu je grob - otac a crvi - braća. Kroz napaćenog Jova svaki od nas dovikuje grobu: ti si otac moj, a crvima: vi ste mati moja. Svest je tužan i strašan dar čoveku, no mnogo tužniji i mnogo strašniji dar je - osećanje. A čula? Zašto su čula data čoveku: da li zato da mu budu pipci, pomoću kojih će na svakom koraku u istoriji roda ljudskog napipati smrt? Pošaljite misao svoju po ovom ostrvu smrti da vam pronađe smisao čovekovom postojanju, i ona će vam se vratiti ojađena i tužna, sva posuta hladnim pepelom smrti; pošaljite osećanje svoje, i ono će vam se vratiti izranavljeno i izgruvano po neprolaznim gudurama smrti; pružite jedno čulo svoje do kraja ma kog bića u istoriji, i ono će kao kraj njegov, kao završetak njegov nesumnjivo napipati smrt. Gospodo, smrt je najočiglednija, najuniverzalnija stvarnost u svetu. U samoj stvari, poslednja, završna stvarnost ljudskog života na zemlji jeste smrt. Recite, zar smrt nije poslednja stvarnost i moja i vaša? Svi smo mi zaraženi smrću svi bez izuzetka; bakcili smrti projeli su sva tkiva bića našeg; svaki od nas nosi u sebi hiljade smrti. Našu planetu stalno pustoši hronična epidemija smrti; nema medicine koja nas može spasti ove epidemije; nema karantina gde bi se ljudi mogli očistiti od mikroba smrti. Šta je ljudski život na zemlji ako ne: stalno grčevito otimanje od smrti, borba sa smrću, i najzad - poraz od smrti? Jer mi u medicini, u nauci, u filosofiji pobeđujemo ne samu smrt već njene preteče: bolesti i slabosti. I to ih pobeđujemo delimično i privremeno. Šta su triumfi nauke, filosofije, tehnike pred strašilnim faktom sveopšte smrtnosti svega ljudskog? Ništa drugo do graja zbunjene i preplašene dece. Ako ima tragike u svetovima, onda je centrala njena čovek. Tragično je biti čovek, o! nesravnjeno tragičnije nego biti tigar ili ovca, zmija ili ptica, puž ili komarac. Ma koliko se čovek naprezao da prevaziđe tragiku ljudskog života, on mora i osećati i saznavati da stalno ostaje zatvorenik u neotvorljivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni prozora ni vrata. Rađajući se na svet, čovek je od prvog momenta kandidat za smrt; i ne samo to, nego čim se rodi - već je osuđen na smrt. Utroba koja nas rađa nije drugo do rođena sestra groba. Izlazeći iz majčine utrobe čovek već stupa na put koji vodi u grob. Ma kojim putem išao po ovom ostrvu smrti, čovek se najzad mora iskrcati u - grob. Svaki čovek je zalogaj, koji na kraju krajeva proguta nenasita smrt, "vsejadica smert"[1]. Šta nam

ostaje, o kukavni zarobljenici smrti? Jedino: pobuna gorkog osmejka i grč nemoćnog srca. Gospodo, na dugom i strašnom putu kroz istoriju u čoveku se toliko naslagalo i nagomilalo smrti, da je smrt postala jedina kategorija, u kojoj se kreće i biva sav život ljudski, u kojoj on nastaje, ostaje, pa možda i prestaje. Kroz istoriju se u čoveku izrodilo jedno ubeđenje: ako u ovom svetu ima ičeg neophodnog, onda je to smrt. To ubeđenje postalo je morom svake istoriske epohe. Jezovita realnost smrti primorala je čovečanstvo da to ubeđenje formuliše u dogmu: smrt je neophodnost. Tu nemilu dogmu predavao je u nasleđe otac sinu, čovek čoveku, pokolenje pokolenju. Ako čovek bez predrasude zagleda u istoriju ovog čudnog sveta, mora priznati da je ovaj svet - ogromna vodenica smrti koja neprekidno melje povorke ljudi, od prvog čoveka, pa sve do poslednjeg. I mene melje, i tebe melje, prijatelju, i sve nas melje, dok nas jednog dana ili jedne noći ne samelje. Recite, može li čovek spokojan biti, i bez bunta ovaj svet primiti, kada je u ovoj vodenici smrti priklješten između dva vodenična kamena, koji će ga dotle mleti dok ga sasvim ne samelju? može li muva biti spokojna u paukovoj mreži, i miš u mišolovci? Od užasa - čovek oseća da je ovaj život neko strašno priviđenje i mračno zatočenje. Izgleda, neko nas je poslao na zatočenje odvratnom priviđenju; poslao je nas koji smo i sami od iste materije od koje i priviđenje. Dovoljno je i jedno oko čoveku pa da vidi da je naša planeta - trkalište priviđenja, trkalište kaldrmisano lobanjama ljudskim. I još: trkalište sa svih strana obzidano smrću. A vasiona? nije li to ogromna, ogromna, hermetički zatvorena grobnica, po kojoj ljudi kao očajne krtice neprestano riju, i nikako da je proriju? Svakolika istorija roda ljudskog nije drugo do zaglušna afirmacija smrti. Sve njene bure i oluje, zatišja i podvizi, svi njeni tvorci i borci, svedoče jedno, samo jedno: smrt je neophodnost; svaki je čovek neizostavno i neminovno smrtan. To je finale svakog ljudskog bića, to testament koji za sobom neizostavno ostavlja svaki žitelj naše planete. Taj testament su svakome od nas ostavili pretci naši. U njemu stoje samo ove tri reči: smrt je neophodnost. - Recite, gospodo, može li čovek sa takvim testamentom biti spokojan i srećan u ovoj vodenici smrti? je li mogućan, je li logičan, je li opravdan, je li potreban progres u svetu, u kome je smrt - najneodoljivija neophodnost? A to pitanje znači: ima li smisla ovakav svet, ovakav život, ovakav čovek? Pitanje progresa pitanje je smisla životnog. Ako je u vodenici smrti mogućan smisao života, mogućan je i progres. Odgovor pak na to pitanje mogućan je jedino kroz odgovor na pitanje smrti. Rešenjem problema smrti u samoj stvari rešava se centralni problem. Posredno i neposredno, svi se problemi u krajnjoj liniji svode na problem smrti. Ko reši problem smrti, rešio je glavne probleme ljudske svesti i savesti. Na ovom problemu probaju se svi bogovi i svi ljudi. Ako iko reši ovaj problem, onda je to istiniti Bog, i nema Drugih bogova, i - ne trebaju nam. Suočite problem smrti sa savremenom pozitivističkom naukom. Da bi rešila problem života i smrti, nauka je mobilisala sve svoje sile, ali se svi njeni napori slivaju u jedan zaključak: u svetu vladaju prirodni zakoni koji su neophodni i neizmenljivi; i smrt je prirodni zakon, zato je neophodan i neizmenljiv; u ovakvom svetu i ovakvom čoveku: smrt je neophodnost. - Eto, svoj odgovor na strašni problem smrti nauka uvija u

tajanstvenu reč: neophodnost. Ali, ona time ne rešava problem već ga samo konstatuje i afirmira. Ovakvim odgovorom nauka potvrđuje činjenicu da je smrt neophodnost. No, gospodo, baš ta činjenica i jeste najveće prokletstvo za rod ljudski. Ja moram izvući konsekvence iz ovog dogmata savremene nauke: ako je smrt neophodnost, onda ljudski život nema smisla: neophodnost ostaje neophodnošću: čovečanstvo je osuđeno na permanentni status quo ante, tj. osuđeno na permanentnu smrt, pošto je smrt neophodnost za sve ljude. "Verujemo, izjavio je nedavno čuveni astronom Džems Džins, profesor Kembridžkog univerziteta, da vasiona nije stalna, nepromenljiva sklopa. Ona živi svojim životom, putuje, kao i svi mi, putem koji vodi od rođenja do smrti. Jer nauka ne zna ni za kakvu promenu sem promene koja se sastoji u starenju, i ni za kakav napredak izuzev napretka ka grobu. U svetlosti našeg sadašnjeg znanja, primorani smo da verujemo da je cela materijalna vasiona samo jedan primer za ovo, ma da na ogromnoj skali"[2]. Pošto je smrt jedini prirodni završetak čoveka, pa i same vasione, onda je pravi progres u osnovi nemoguć; ne samo nemoguć već i nepotreban. Jer našta mi progres, kada se sastoji u tome da me svečano isprati od kolevke do groba? To je kao kad te osude na smrt, pa dželat premaže mač medom, da bi ti bilo slađe kad ti njime odrubi glavu... Našta mi progres, našta život, našta sav trud, i rad, i dužnost, i ljubav, i mržnja, i kultura, i civilizacija, kad umirem sav bez ostatka? Sve to pred čime se ljudi klanjaju: progres, kultura, civilizacija, rad, dužnost, moral, otadžbina, porodica, - sve su to vampiri koji mi krv sišu, sišu, sišu .. . Prokleti bili! Gospodo, treba biti iskren: ako je smrt neophodnost, onda je ovaj život - najpodrugljiviji dar, najodvratniji potsmeh, i glavno: užas, neizdržljivi užas... Neophodnost smrti je za nauku neuklonljiva i nepobediva; to znači: nauka ne može ni pronaći ni dati smisao životu. Pred problemom smrti izdiše i sama nauka. Mnogi govore: nauka je sila, nauka je moć. Ho recite: zar je sila, koja je bezsilna pred smrću, u samoj stvari sila? zar je moć, koja je nemoćna pred smrću, u samoj stvari moć? Nema sile mimo onu koja pobeđuje smrt. Vele: nauka je čovekoljubiva. No kakvo mi je to čovekoljublje, kad ona ostavlja čoveka u smrti? kada je nemoćna da ga odbrani od smrti? Čovekoljublje je: pobediti smrt. I nema drugog. Gospodo, suočite problem smrti sa ma kojom filosofijom, starom ili novom. Gle, sva se logika svih filosofija sliva u jedan princip: kategorije ljudskog mišljenja dokazuju nemogućnost pobede nad smrću; smrt je logična posledica trošnosti čovekova bića, stoga je smrt neizbežna neophodnost... Ovakav odgovor potstiče me na pitanje: kako filosofija može dati smisao čovekovom životu, kada tako rešava kobni problem smrti? U samoj stvari, razne filosofije i nisu drugo do aritmetika pesimizma. Kada čovek sa ivice groba posmatra svet, onda mu ni jedna filosofija ne može zasladiti gorku tajnu smrti. Suočite problem smrti sa evropskom humanističkom kulturom. Mnoge je naivne evropska kultura nadom okrilila. No slaba su to krila da bi čoveka mogla dići iznad smrti. Smrt ih nemilosrdno saseca u korenu. I kulturni se čovek oseća tragično nemoćan pred strašilnim faktom smrti. Stani na ivicu svoga groba i izmeri kulturu na terazijama svoje savesti; gle, lakša je od ništa. Pred smrću ona se savija u zgrčenu nulu. Sve njene

tekovine smrt polako nagriza i otiskuje u svoj mračni ambis. Zar kultura koja nije ustanju da pobedi smrt, u samoj stvari pretstavlja silu koja joj se od mnogih pripisuje? Kakva je korist čoveku od toga što je kulturan, kulturan u vodenici smrti, koja će danas - sutra samleti i njega i njegovu kulturu? Stavite problem smrti pred nehrišćanske religije. Sve se one muče njime; i rešavajući ga, one ga ili obilaze, ili negiraju, ili preskaču. Najtipičnije su od njih: bramanizam i budizam. Za bramanizam, smrt je kao i sav vidljivi svet: Maja, varljiva realnost, nebiće, neegzistencija. Problem smrti spada u neku vrstu samozvanih realnosti, koje valja prevazići silom volje svoje. Sav je vidljivi svet - izložba priviđenja, koja iščiljavaju u nerealne fantome. - Rešavajući na takav način problem smrti, bramanizam ga ne rešava već negira. A budizam? Budizam je punoletstvo očajanja; to je ne samo filosofija nego i religija pesimizma. Tajna nebića je prijatnija od gorke - pregorke tajne bića. Smrt je oslobođenje od okova ovog strašnog čudovišta što se svet zove. Iza smrti - blaženstvo je nirvane. - Tako, budizam ne rešava već preskače problem smrti; ne pobeđuje smrt već je očajno proklinje. Na sličan način i ostale religije ne pretstavljaju drugo do bankrotstvo pred problemom smrti. Gospodo, vrednost, pravu vrednost svake nauke, svake filosofije, svake religije, svake kulture pronaći ćete, ako ih pročitate u kontekstu sa smrću. I kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz mnogobrojne religije čovek pokušava da pobedi smrt, i nikako ne uspeva... Čovek je sam, a oko njega podmuklo ćuti bezobalni okean smrti... Zarobljen smrću, čovek riče od uzdaha srca svog, i niko da mu odgovori, niko od ljudi, niko od bogova. I ako što odmuca nauka, ili filosofija, ili kultura, sve je to slaba narkoza koja nikako ne može da uspava užasom smrti probuđenu dušu ljudsku. Pogledajte, čoveku i čovečanstvu nikuda iz proklete vodenice smrti. Naša mrgodna planeta ima i suviše centripetalne sile za sve što je smrtno, pa i za čoveka. Sav elektricitet bola, užasa, tragike, sabira se u jedan grom, grom smrti, protiv koga nema gromobrana. Smrt je vrhovno zlo, koje sintezira sva zla; vrhovni užas, koji sintezira sve užase; vrhovna tragika, koja sintezira sve tragike. Pred tim vrhovnim zlom, pred tim vrhovnim užasom, pred tom vrhovnom tragikom, obamire u nemoći i očajanju sav duh ljudski i sav rod ljudski... Progres? O, ta svaki ljudski progres šta je drugo ako ne progres ka smrti, progres ka grobu? Svi progresi u vodenici smrti završavaju smrću. Gospodo, sva delatnost roda ljudskog kroz istoriju svedoči i tvrdi jedno: čoveku je nemoguće pobediti smrt. Ali, ako je to poslednji i završni zaključak, čega radi onda živeti? čega radi stvarati istoriju, učestvovati u njoj, lomiti se po njoj? Istorija roda ljudskog, koja nije Drugo do nemilosrdna, tiranska diktatura smrti, nije li potsmeh nad ljudskim bićem i njegovim progresom? He varajmo sebe: smrt je trijumf tiranije i tragizma, i avaj - pir ironije i komizma... Jadno i komično je biće čovek, kada mu je suđeno da živi u vodenici smrti gledajući kako ona nemilosrdno melje čoveka za čovekom, naraštaj za naraštajem, i osećajući kako i njega samog postepeno melje dok ga sasvim ne samelje... Nesrećnom i ismejanom biću što se čovek zove nemoguće je, apsolutno nemoguće, pobediti smrt. Šta onda? Ima li izlaza? - Da, ima. Ono što je nemoguće čoveku, pokazalo se moguće samo jednom biću u svim svetovima. Kome? - Bogočoveku Hristu.

Bogočovek Hristos je pobedio smrt. Čime? - Svojim vaskrsenjem. I tom pobedom rešio prokleti problem smrti; rešio ga ne teoriski, ne apstraktno, ne aprioristički, već događajem, doživljajem, faktom, istoriskim faktom vaskrsenja svog iz mrtvih. Gospodo, nema događaja, ne samo u Evanđelju već i u istoriji roda ljudskog, koji je tako silno, tako ubedljivo, tako neporečno posvedočen kao vaskrsenje Hristovo. U celokupnoj svojoj istoriskoj stvarnosti i moći, hrišćanstvo je zasnovano na faktu vaskrsenja Hristovog. Svojom svepobednom silom ono je nametnulo sebe za centar hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo može svesti na događaj, onda je taj događaj - vaskrsenje Hristovo. Ako hrišćanstvo ima početak u vremenu, onda ono počinje ne od Vitlejema već od Vaskrsenja. Temelj hrišćanstva je vaskrsenje Hristovo. To je osnovni fakt; ne pođe li se od njega, ne može se odgonetnuti zagonetna ličnost Isusa Nazarećanina. Vaskrsenjem svojim Gospod Hristos je objasnio svetu Sebe, svoju Bogočovečansku ličnost. Do vaskrsenja svog On je učio o večnom životu, ali je tek vaskrsenjem dokazao da je On zaista život večni. Do vaskrsenja svog On je učio ljude pobedi nad smrću, ali je tek vaskrsenjem pobedio smrt i dao ljudima sile da i oni pobeđuju smrt i u duši i u telu svom. Jednom rečju: celokupno učenje Hristovo tek u vaskrsenju Njegovom dobija svoju opitnu, eksperimentalnu potvrdu i objašnjenje. Bez vaskrsenja Hristovog hrišćanstvo se apsolutno ne može objasniti. Molim vas, čime ćete objasniti neustrašivu propoved Apostola o vaskrslom Hristu, onih Apostola koji su se, poraženi i poplašeni golgotskom smrću Hristovom, kukavički bili razbegli od Njega? Čime ćete objasniti, čime? - Jedino vaskrsenjem Hristovim. Da je Hristos umro, a ne i vaskrsao, s pravom pita sveti Zlatoust - ko bi se usudio da Ga propoveda kao Boga i Spasitelja? Ko bi za Njim pošao, ko u smrt za Njega išao? Da Hristos nije vaskrsao, ko bi Apostole, te nemoćne očajnike i preplašene begunce, oduševio da propovedaju jednoga mrtvaca; i kakvu su nagradu mogli očekivati od mrtvaca, kakvu počast? Ta oni su pobegli od Njega živoga čim je bio uhvaćen; a posle smrti Njegove zar bi oni mogli stajati onako smelo za Njega, da On nije vaskrsao? He, ne! Oni nisu mogli ni smeli izmisliti vaskrsenje Hristovo da se ono nije desilo. Mnogo puta Spasitelj im je za života svog govorio o svom vaskrsenju, ali oni od svega toga nisu ništa razumeli. Stoga, da Hristos nije vaskrsao, oni bi, gonjeni od celog naroda, proterivani iz grada u grad, morali najzad odustati od Njega i prestati da šire glasove o nekakvom vaskrsenju Njegovom. Da se vaskrsenje Hristovo nije stvarno desilo već da su ga izmislili Apostoli, u šta bi se oni mogli uzdati propovedajući jednu takvu izmišljotinu? Da li u silu svoje reči? Ta oni su bili vrlo neuki ljudi. Da li u bogatstvo? Ta oni nisu imali ni torbe, ni štapa ni obuće. Da li u znatnost porekla? Ta oni su bili siromašni, i rođeni od siromašnih. Da li u znamenitost zavičaja? Ta oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li u svoju mnogobrojnost? Ta njih je bilo svega jedanaest. Da li u obećanja Učiteljeva? Ali, da On nije vaskrsao, onda ni ostala obećanja Njegova ne bi za njih bila verodostojna. I kako bi oni mogli ukrotiti narodni bes? Kada se hrabri Petar od straha odrekao Hrista pred služavkom, i svi ostali, videvši Ga vezana, kukavički razbegli, kako bi onda oni smeli pomisliti da idu u sve krajeve sveta i svuda usađuju izmišljenu propoved o vaskrsenju? Kada se jedan prepao od služavke, a ostali i od samog pogleda na uze, kako su se onda oni mogli održati pred carevima, vladarima i narodima, gde su mačevi, užareni kazani, usijane peći, bezbrojne

vrste svakodnevne smrti, kako ako ne tako što ih je božanskom silom svojom krepio vaskrsli Gospod Hristos? Da, da, sve je to činila sila vaskrsloga Bogočoveka. No, bez vaskrsenja Hristovog se ne bi moglo objasniti ne samo apostolstvo Apostola već ni mučeništvo Mučenika, ni ispovedništvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni čudotvorstvo Čudotvoraca, ni vera verujućih, ni ljubav ljubećih, ni nada nadajućih se, niti ikoji hrišćanski podvig. Da vera hrišćanska nije vera vaskrslog, i stoga večno živog i životvornog Bogočoveka Hrista, ko bi kroz tolike vekove milione i milione ljudi oduševljavao na veru u Hrista, na ljubav prema Njemu, na život u Njemu, i vodio ih kroz svete evanđelske vrline i podvige? Jednom rečju: da nije vaskrsenja Hristovog, hrišćanstva ne bi bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hrišćanin koji je izdahnuo i umro na krstu, a sa Njim i Njegovo učenje i Njegovo delo. Tada bi bila istinita reč nesrećnog Ničea: Prvi i poslednji hrišćanin raspet je na Golgoti. Gospodo, vaskrsenje Bogočoveka Hrista je prevrat, prvi radikalni prevrat i prva istinska revolucija u istoriji čovečanstva. Ono je podelilo istoriju na dva dela; u prvom delu vladala je deviza: smrt je neophodnost; u drugom počinje da vlada deviza: besmrtnost je neophodnost. Vaskrsenje Hristovo je vododelnica ljudske istorije: do njega - istinski progres je bio nemoguć, od njega - on postaje moguć. Iz fakta vaskrsenja Hristovog rodila se filosofija vaskrsenja, koja nepobitno pokazuje i dokazuje da je neophodnost: ne - smrt, već besmrtnost; ne - pobeda smrti, već pobeda nad smrću. U tom, jedino u tom faktu, i životu izgrađenom na tom faktu vaskrsenja Hristovog, moguć je pravi, istinski progres. Praktično ubeđenje i filosofska dogma: smrt je neophodnost, - vrhunac je i punoletstvo pesimizma. Ta dogma ima svoje postulate u principima: greh je neophodnost, zlo je neophodnost. Ali i filosofija vaskrsenja ima svoje postulate; evo njih: bezgrešnost je neophodnost, dobro je neophodnost. Kad je vaskrsenje Bogočoveka Hrista - fakt, događaj, doživljaj, onda nema ni jedne bogočovečanske vrline i osobine koja u životu ljudskom ne bi mogla postati fakt, događaj, doživljaj. Fakt vaskrsenja Hristovog nije ograničen ni vremenom ni prostorom; on je sa svake strane beskrajan i beskonačan kao i sama ličnost Bogočoveka Hrista. To je fakt i događaj svečovečanskog značaja i zamaha; on se razrasta u mnogomilioni život svih hrišćana, jer su hrišćani time hrišćani što verom u vaskrslog Gospoda Hrista po staju članovi Bogočovečanskog tela Njegovog: Crkve. Crkva i nije drugo do neprekidno i beskrajno produžavanje jednog događaja, jednog fakta: vaskrsenja Hristovog. To je novi organizam, nova realnost, beskrajna, beskonačna, besmrtna. Tu nema granica vremenskih ni prostornih. Fakt vaskrsenja Hristovog je temelj Crkve, temelj hrišćanstva i svakog hrišćanina. Ako se čovek ne nazida na njemu, nazidao se na živom pesku, jer svi temelji mimo njega nisu drugo do živi pesak. Vaskrsenjem Svojim Bogočovek je probio poročni krug smrti: izvršio prelaz iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost. U ličnosti Njegovoj izvršio je taj prelaz i čovek, ali ne kao čovek već kao Bogočovek. Zato je vaskrsenje centralni fakt: iz njega se izvodi i na njega se svodi sva hrišćanska pragmatika, sav život hrišćanina. Od čoveka se traži

jedno: da usvoji taj fakt, da doživi taj doživljaj, da vaskrsne sebe iz groba svega onoga što je smrtno, sjedinjujući putem vere dušu svoju sa vaskrslim Gospodom Hristom. Hristova pobeda nad smrću omogućila je beskrajni progres čoveka i čovečanstva ka božanskom savršenstvu. Ustvari: istinski se progres sastoji u pobedi nad smrću, u obesmrćenju i duše i tela, u spasenju od smrti, a to će reći: u spasenju od greha i zla, koji su jedini tvorci smrti. Ali ako je smrt završetak čoveka i čovečanstva, onda su sve čovekove čežnje za progresom - najprokletije i najpodrugljivije svojstvo, koje je neko ubacio u čoveka, da bi mu se što pakosnije potsmehnuo. U tom slučaju, najbolje je i najdoslednije: zamreti u očajnoj inerciji i izvršiti samoubistvo, jer bi život bio nesnosna tiranija i neizdržljiv potsmeh. Mnogi ne priznaju vaskrsenje, ne priznaju pobedu nad smrću a govore o progresu. No svi ti progresi, bili naučni, ili filosofski, ili umetnički, ili kulturni, nisu drugo do koncentrični krugovi, upisani u krugu smrti. Progres koji izneveri i napusti čoveka u smrti, nije progres već falsifikat progresa. Ako progres nije u stanju da osmisli život i smrt, da obesmrti čoveka i čovečanstvo, onda to nije progres već maskirani regres. Takvi su svi progresi sem progresa zasnovanog na vaskrslom Bogočoveku. Nije li smrt pobeđena, i besmrtnost osigurana vaskrsenjem, onda nema istinskog progresa u ovoj strašnoj vodenici smrti, onda su svi ljudi bez izuzetka robovi smrti, lakeji smrti, mlivo smrti. Ako je tako, rašta onda živeti, o vodeničari progresa u vodenici smrti? Zar zato, da me vodenica smrti na kraju krajeva samelje celog bez ostatka?... Da, da, svi progresi koji nisu zasnovani na besmrtnosti čovekove ličnosti, pretstavljaju iz sebe naivne čarolike bajke i skaske, koje nesrećni žitelj ove planete sanja, u čijem naručju? - U odvratnom naručju aždaje smrti. Reč progres u bukvalnom smislu označava svako kretanje napred. Kroz svukoliku delatnost svoju: religisku, filosofsku, naučnu, tehničku, ekonomsku, rod ljudski se, očigledno, kreće napred, ide napred, ka čemu? Nema sumnje - ka smrti, kao poslednjoj realnosti. Rođeni u vodenici smrti, odrasli u njoj, ljudi, svi ljudi sa svima svojim progresima bivaju najzad samleveni smrću. Zagledajte u tajau ljudskih progresa, i ako vam razum nije uspavan morfijumom naivnog humanizma i srce opijeno opijumom kulturnog idolopoklonstva, stvaripoklonstva, vi ćete morati otkriti da čovečanstvo kroz sve svoje progrese hita ka jednom, progresira ka jednom: ka smrti. Iza svih naših progresa stoji smrt. To je najsigurnija meta ljudskog progresa. A kada se progres završava smrću, nije li smešno nazivati ga progresom? Pametnije je nazivati ga regresom, kobnim regresom, jer sve odvodi u nebiće, u nepostojanje, u ništavilo. Ako ne želimo da namerno zavaravamo ono malo saznanja što imamo u srcu, onda moramo i saznati i osetiti da nema istinskog progresa bez pobede nad smrću, bez osiguranja besmrtnosti za čovekovu ličnost, bez osiguranja večnog života. Drugim rečima: čoveku i čovečanstvu nema progresa bez Bogočoveka Hrista, jedinog pobeditelja smrti. Jer progres je samo ono što savlađuje smrt i osigurava besmrtnost čovekovoj ličnosti; sve pak ono što ne savlađuje smrt i ne osigurava besmrtnost ljudskom biću, nije drugo do regres, fatalni regres, koji čoveka osuđuje na smrt, iza koje nema vaskrsenja. Pošto je Bogočovek Hristos jedini pobeditelj smrti, to je On i jedini osnivač i tvorac jedino istinskog progresa, progresa bogočovečanskog; a čovek, i sve što je čovečje, suviše

čovečje, u stvari je regres. Dilema je vrlo jasna: čovek ili Bogočovek, smrt ili besmrtnost?... Prijatelju, ako si makar jednom ozbiljno zapitao sebe: šta je smisao mome životu koji ovako neumorno hita ka grobu, progresira ka smrti, - ti si samo u vaskrslom Gospodu Isusu mogao naći odgovor na svoje pitanje. Ako si pak svoj lični problem proširio na celo čovečanstvo, i u besane noći i hučne dane ozbiljno pitao sebe: kakav je smisao postojanju roda ljudskog, i šta je ustvari progres ljudski, - ti si iz svih činjenica mogao izvući samo jedan zaključak: progres je sve što odvodi Hristu i vaskrsenju, jer osigurava besmrtnost i čoveku i čovečanstvu; regres je sve što odvraća od Hrista i vaskrsenja, jer gura u smrt, u nebiće i čoveka i čovečanstvo. Hristočežnjivost je vitalna sila progresa, jer se njome savlađuju smrt i smrtnost, to jest: greh i zlo, a osigurava besmrtnost i život večni. Jedini smisao ljudskog postojanja u ovoj vodenici smrti jeste lična besmrtnost svakog ljudskog bića. Bez toga, našta nam progres i usavršavanje, našta filosofija i kultura, našta nam dobro i zlo, našta Bog i svet? Osetiti se besmrtnim još za života u telu, jeste blaženstvo koje se samo Bogočovekom Hristom može pronaći i osigurati. Razvijanje osećanja besmrtnosti i njegovo pretvaranje u saznanje besmrtnosti, posao je Hristovog čoveka u ovom životu. Izgleda mi: Spasiteljevo Evanđelje i nije drugo do praktično uputstvo kako čovek može sebe smrtna preraditi u besmrtna. Praktikujući evanđelske vrline, čovek savlađuje sve što je smrtno u njemu; i ukoliko evanđelskije živi utoliko jače potiskuje iz sebe smrt i smrtnost i urasta u besmrtnost i večnost. Osećati Gospoda Hrista u sebi isto je što i osećati se besmrtnim. To osećanje besmrtnosti izvire iz osećanja Boga, jer je Bog izvor besmrtnosti i večnog života. "Šta je besmrtnost?" pita veliki hrišćanski filosof, Sv. Isak Sirin, i odgovara: "Besmrtnost je osećanje Boga". Osećati Boga znači: osećati se besmrtnim. Bog i besmrtnost su dva korelativna pojma, jer su dva korelativna fakta. Jedno je nemoguće bez drugog. Osećati Boga u sebi stalno, u svakoj misli, u svakom osećanju, u svakom postupku, i jeste besmrtnost. Steći to osećanje Boga i znači: osigurati sebi besmrtnost i život večni. Otuda samo iz vere u Boga, iz osećanja Boga ističe i osećanje lične besmrtnosti čovekove. Bogočovečanski progres se i sastoji u tome što u ljudima razvija i usavršava to osećanje lične besmrtnosti čovekove, jer do maksimuma razvija u njima osećanje Boga. Čovek Hristove vere živi osećanjem i saznanjem da je svaki čovek besmrtan i večan, te stoga ne može biti predmet ničije eksploatacije i tiranije. Osećanje besmrtnosti dolazi od osećanja Boga, a osećanje Boga ne trpi greh već ga izgoni iz čoveka, jer greh proizvodi smrt. Ako je u čoveku živo osećanje Boga, živo je sa njim i osećanje besmrtnosti koje se neumorno bori sa svim onim što usmrćuje čoveka, a to je greh, svaki greh i svako zlo. ***

Gospodo, zagledajte u osnovne principe evropskog humanističkog progresa, u njegovu metafiziku. Zar ne vidite da humanistička kultura sistematski zatupljuje u čoveku osećanje besmrtnosti dok ga sasvim ne zatupi, i čovek evropske kulture odlučno tvrdi: telo sam i samo telo. A to znači: smrtan sam i samo smrtan. Tako je humanističkom Evropom zavladala deviza: čovek je smrtno biće. To je formula humanističkog čoveka, to suština njegovog progresa. Najpre nesvesno, a zatim sistematski svesno i namerno u evropskog čoveka je kroz nauku, i kroz filosofiju, i kroz kulturu ubrizgavano saznanje da je čovek smrtan sav bez ostatka. To se saznanje postupno formiralo u ubeđenje koje glasi: smrt je neophodnost. Smrt - neophodnost! Ima li većeg užasa, i uvrede, i potsmeha: najveći neprijatelj čoveku - neophodan je čoveku! Recite, ima li tu logike, makar najmanje, makar detinjske, makar insekatske? Da nije evropski čovek, davljen i mleven u vodenici smrti, izgubio i poslednju trunku razuma, i počeo da bunca?... Opustošen je humanistički čovek, strahovito opustošen, jer je iz njega proterano i saznanje i osećanje lične besmrtnosti. A bez toga zar je čovek - potpun čovek? O, sužen je evropski čovek, fenomenalno sužen, i opatuljen, i smanjen, i sveden na razlomak i odlomak čoveka, jer je iz njega isterano svako osećanje beskrajnosti i beskonačnosti. A bez bezkonačnosti može li čovek uopšte postojati? I ako može postojati, ima li smisla njegovo postojanje? Zar bez tog osećanja beskonačnosti nije on - mrtva stvar među stvarima i prolazna životinja među životinjama? Dopustite mi paradoks: ja držim da su poneke životinje beskrajnije u svojim osećanjima i besmrtnije u svojim željama od čoveka evropskog humanističkog progresa. Smežuran, zakržljao, oveštastven, degenerisan, humanistički čovek je potpuno u pravu što je ustima svojih mudraca objavio da je postao od majmuna. Izjednačen sa životinjama po poreklu, zašto da ne izjednači sebe sa njima i u moralu. Pripadajući životinjama, zverovima po suštini svoga bića, on im pripada i po moralu. Zar se greh i zločin sve više i više ne smatraju u modernom sudskom pravosuđu za neminovnost socijalne sredine, za neophodnost prirode? Pošto u čoveku nema ničeg besmrtnog i večnog, to je sva etika, na kraju krajeva, svedena na nagonske prohteve. I humanistički čovek se u etici izjednačio sa svojim pretcima: majmunima i zverovima, i u njegovom životu zavladao je princip: homo homini lupus (čovek čoveku vuk). Drukčije nije ni moglo biti, jer se samo na osećanju čovekove besmrtnosti može zasnivati viši i bolji moral od životinjskog. Ako nema besmrtnosti i večnoga života ni u čoveku ni oko čoveka, onda je za čoveka - životinju sasvim prirodan i logičan životinjski moral; onda - da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti (I kor. 15, 33). Gospodo, relativizam u filosofiji evropskog humanističkog progresa morao je rezultirati relativizmom u etici; a relativizam je otac anarhizma i nihilizma. Otuda, na kraju svih krajeva, sva praktična etika humanističkog čoveka nije drugo do anarhija i nihilizam. Jer anarhija i nihilizam su neminovna, završna, apokaliptička faza evropskog humanističkog progresa. Idejni anarhizam i nihilizam, idejno raspadanje moralo se pojaviti u praktičnom anarhizmu i nihilizmu, u praktičnom raspadanju evropskog humanističkog čovečanstva i njegovog progresa. Zar mi nismo očevici idejnog i praktičnog anarhizma i nihilizma koji pustoše evropski kontinent? Sabirci evropskog progresa su takvi da ma kako ih vi sabirali uvek kao zbir moraju dati anarhizam i nihilizam.

Gospodo, glup je evropski čovek, katastrofalno glup, kada može, ne verujući u Boga i besmrtnost duše, verovati u progres, u smisao života, i raditi na tome. Ta našta mi progres, kada me iza njega čeka smrt? našta mi svi svetovi, sva sazvežđa, sve kulture, kada me iz njih vreba smrt, i najzad uvreba? Gde smrti ima, tu stvarno progresa nema. A ako ga ima, on je samo prokleti progres u vodenici smrti. Zato ga treba uništiti potpuno i bez traga. Tu muku od evropskog humanističkog progresa osetio je i umetnički izrazio u svojoj tragediji: Rossum's universal Robots, istaknuti čehoslovački pisac Karel Čapek. Između njegovih heroja Alkvista i Jelene vodi se ovakav dijalog: Alkvist: Ima li Nana kakav molitvenik? Jelena: Ima jedan vrlo veliki. Alkvist: I u njemu se, sigurno, nalaze molitve za razne slučajeve u životu? protiv nepogode? protiv bolesti? Jelena: Da, protiv iskušenja, protiv poplave... Alkvist: A protiv progresa, nema li? Jelena: Držim da nema. Alkvist: E, to je šteta. *** Gospodo, prema humanističkom čoveku i njegovom progresu stoji Hristov čovek, svetosavski čovek sa svojim bogočovečanskim progresom. Osnovno je načelo bogočovečanskog progresa: čovek je pravi čovek jedino Bogom, jedino Bogočovekom; drugim rečima: čovek je pravi čovek jedino besmrtnošću, tj. savlađivanjem svega smrtnoga i svake smrtnosti, pobedom nad smrću. Savlađujući u sebi greh i zlo, svetosavski čovek savlađuje time smrt i smrtnost u svome saznanju i osećanju, i sjedinjuje sebe sa Jedino Besmrtnim: Bogočovekom Hristom. Svetosavski čovek, sjedinivši sebe sa besmrtnim Bogočovekom, već je besmrtan, u ovom svetu besmrtan: njegov um već misli misao Hristovu, misao besmrtnu i večnu; a njegovo srce već oseća u sebi život Hristov, život besmrtan i večan... Po vašim očima kao da tumara pitanje: kako se to postiže u ovoj prokletoj vodenici smrti? Evo kako: verom u vaskrslog Gospoda Isusa. Poveruje li čovek svesrdno i

iskreno u vaskrslog Bogočoveka, u njegovoj se duši odmah rodi osećanje besmrtnosti, vaskrslosti, osećanje da je smrt pobeđena, a sa njom i greh i zlo. To osećanje lične besmrtnosti oduševljava i potstiče hrišćanina na sve evanđelske podvige, i on s radošću ispunjava zapovesti Hristove, i sa ushićenjem prolazi životni put od nebića do svebića, od smrti do besmrtnosti. Kao tačka koja se razraste u sve beskrajnosti, takav je čovek kada se razraste Bogočovekom: sav zrači božanskom beskrajnošću i beskrajnostima, i oseća se besmrtan i beskrajan na svima tačkama svoga bića. Tako se tragično načelo humanističkog progresa: smrt je neophodnost, zamenjuje radosnim načelom bogočovečanskog progresa: besmrtnost je neophodnost. Bogočovečanski progres ima svoj bogočovečanski moral: u njemu se sav život čovekov rukovodi i dinamizira Bogočovekom. Dobro je samo ono što je Hristovo; van toga nema istinskog dobra. Besmrtnost je glavno svojstvo Hristovog dobra. Otuda je besmrtnost neophodna u moralu Hristovog čoveka kao osećanje, kao saznanje, kao delo, kao praksa. Osećati Gospoda Hrista kao dušu svoje duše, kao život svoga života, i jeste besmrtnost čovekova, jer je time osigurana beskrajnost i beskonačnost misli, osećanja, života. Za pravog hrišćanina, besmrtnost je i prirodna i logična, a sa njom i u njoj beskrajnost i beskonačnost. To je ono što omogućava i osigurava beskrajno moralno usavršavanje, beskrajni moralni progres ka Bogu, koji je zbir svih beskrajnosti, svih beskonačnosti, svih savršenstava. Stoga je sasvim prirodan, i logičan, i opravdan kategorički imperativ bogočovečanskog progresa: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski - Bog (Matej 5, 48). Hristov čovek se kreće putem božanskog savršenstva savlađujući pomoću evanđelskih vrlina greh i zlo u sebi i u svetu oko sebe. On uvek ide napred iz dobra u dobro, iz manjeg u veće iz većeg u najveće; pri tome on nikada ne staje, ne zastajkuje, jer svako zastajkivanje znači duhovnu ukočenost, obamrlost, smrt. Kroz svaku čistu misao, kroz svako sveto osećanje, kroz svaku dobru želju i blagu reč on progresira ka vaskrsenju, ka besmrtnosti, ka večnom životu. Savlađujući greh i smrt, Hristov čovek prolazi u ovom životu tri glavne etape hrišćanskog evolucionizma: rođenje u Hristu, preobraženje u Hristu, vaskrsenje u Hristu. Krajnji cilj njegove borbe jeste: vaskrsnuti sa Hristom. A to znači: pobediti smrt. Gle, ti si već pobedio smrt, ako si svom dušom poverovao u vaskrslog Bogočoveka, jer je on rekao: "Ko veruje mene, ima život večni,... prešao je iz smrti u život" ... Tek verom u vaskrslog Bogočoveka čovek počinje da biva čovek, jer se oslobađa greha i smrti i stiče osećanje besmrtnosti. Greh je bolest koja otupljuje, zakržljuje, parališe u čoveku osećanja besmrtnosti, te čovek ni osećanjem ni mišlju ne doseže do Boga živog i istinitog. Takav čovek je osakaćen čovek, polučovek, podčovek. Bogočovek je pobedio greh i smrt vaskrsenjem, da bi čoveka razbudio na besmrtnost i život večni, da bi zakržljalo i obamrlo osećanje besmrtnosti u čoveku oživeo i podmladio, te da čovek oseti Boga i život večni kao smisao ljudskog života i na zemlji i na nebu. Ustvari, Crkva i nije drugo do božanska radionica, u kojoj se neprestano podmlađuje, osvežuje i okrepljuje, čovekovo osećanje i saznanje lične besmrtnosti i beskonačnosti. Zar molitva ne obeskonačuje dušu sjedinjujući je sa Bogom? Zar ljubav ne obesmrćuje dušu

uzdižući je do Boga? Zar milosrđe, zar dobrota, zar smernost, zar pravednost ne obesmrćuju čoveka, prenoseći njegovo biće u carstvo Hristove Istine? He varajmo sebe: svakom evanđelskom vrlinom čovek savlađuje po malo smrti u sebi, dok je najzad sasvim ne savlada i ne osigura sebi besmrtnost i život večni. U bogočovečanskom progresu čovek stalno putuje Hristom kao putem Božjim kroz istinu Božju u život večni i besmrtni. A sve to darovao je rodu ljudskom Bogočovek Hristos svojim vaskrsenjem. Sva istina svih svetova, sav smisao svih stvorenja, sva radost svih bića dati su rodu ljudskom kroz vaskrsenje Bogočoveka Hrista. Zato je vaskrsenje Hristovo najsudbonosniji događaj u istoriji sveta; od njega zavisi neprolazna, božanska vrednost ne samo svakog čoveka posebno već i svih ljudi skupa. *** Gospodo, ja sam vam u kratkim potezima izložio svetosavsku filosofiju progresa. Jer je Sv. Sava u istoriji našeg naroda najveći i najdarovitiji neimar bogočovečanskog progresa. Za naše nacionalno osećanje i saznanje ideologija i pragmatika istinskog progresa data je u ličnosti i radu Sv. Save. Jer šta je progres za Sv. Savu? Ništa drugo do savlađivanje smrti i pobeda nad smrću, a to znači: savlađivanje zla i greha, i pobeda nad zlom i grehom; a kroz to: osiguranje besmrtnosti za svačiju dušu posebno, i za našu narodnu dušu zbirno. Drugim rečima, za Sv. Savu progres je ovo: steći Gospoda Hrista, živeti Njime, u Njemu, i radi Njega, i na taj način savladati greh i smrt u sebi i u bližnjima oko sebe. Bogočovečanski progres ostvaruje se praktikovanjem bogočovečanskih, evanđelskih vrlina. Jer se time savlađuje smrt i obesmrćuje duša, obesmrćuju misli, obesmrćuju osećanja. U ličnosti Sv. Save imamo ostvaren program bogočovečanskog progresa. Hristočežnjivim podvizima on je od smrtnog preradio sebe u besmrtnog, od prolaznog u neprolaznog, od nesvetog u svetog. Za njega je čudesni Gospod Isus bio sve u svemu: sve u duši, sve u srcu, sve u životu, sve u narodu, sve u državi. Bez Hrista: i život, i srce, i duša, i narod, i država nisu ništa drugo do smrt iza koje nema vaskrsenja. Osvetivši i prosvetivši sebe životom u Hristu, Sv. Sava je postao prvi graditelj jedinog istinskog progresa u našem narodu: pobede nad smrću, nad zlom, nad grehom, nad tamom. Zato nema smrti ni u ličnosti njegovoj ni u delu njegovom, već po svemu što je njegovo razlivena je božanska besmrtnost i večnost. Savladavši evanđelskim podvizima sve grešno i smrtno u sebi, Sv. Sava je ispunio sebe besmrtnošću i večnim životom i tako postao "nastavnik i prvoprestolnik i učitelj" puta koji vodi u život, iz smrti u život. U našoj narodnoj istoriji on je uvek bio i zanavek ostao najveći i nezamenljivi narodni vođ naš iz smrti u besmrtnost, iz ovog prolaznog života u život večni. Nama, i kao pojedincima i kao narodu, evropski kulturtregeri neprestano predlažu i nameću humanistički progres koji sistematski ubija osećanje besmrtnosti u čoveku i narodu, izjednačujući ljudsko biće sa smrtnim insektima i životinjama. Ali mi imamo u Sv. Savi nepogrešnog i neustrašivog vođa bogočovečanskog progresa, koji dušu našu pretvara u besmrtnu i večnu, nevidljivo je danonoćnim molitvama vodi kroz

ovu hučnu vodenicu smrti i uvodi u carstvo Hristove besmrtnosti i večnosti, gde sva savršenstva i sve radosti zbratimljeni žive. Samo vođeni i predvođeni Sv. Savom u borbi sa grehom i smrtnošću, mi ćemo neprestano ići iz pobede u pobedu, iz pobede nad grehom u pobedu nad smrću, i tako, jedino tako u ovoj ljudožderskoj vodenici smrti osigurati sebi besmrtnost i u ovom i u onom svetu. NAPOMENE: 1. Tako Crkva naziva smrt: Sjedalen, Petak vaїi, Utro. 2. The stars in their courses, Cambridge, 1931.

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA KULTURE sadržaj

Mi živimo na geografskoj i duhovnoj vododelnici između dva sveta, između dve kulture, između Istoka i Zapada. Naša narodna duša poslata je u ovaj zagonetni svet, i rečeno joj je: živi - na oštrici mača! Može li iko od nas bez opasnosti po sebe živeti na oštrici mača? Nije li za takav život neophodno da se svi atomi bića našeg pretvore u oči neuspavljive, i sve misli duše naše u zenice neoslepljive? S jedne strane, dušu našu privlači metežni Zapad magnetskom težom svojom, a s druge - mami nas spokojni Istok tajanstvenom krasotom svojom. Pod politiranom korom Zapada tutnje vulkanske protivrečnosti; pod hrapavom korom Istoka šume bogočežnjive ponornice duha. I nas rastržu dva sveta. Kuda ćemo ići: na Istok ili na Zapad? Naša duša mora biti heruvimski vidovita i serafimski sluhovita, da bi mogla poći i ići putem, koji se neće završiti njenom smrću. He reci: neka se razdeli duša naroda našeg; neka pola pođe na Istok a pola na Zapad. Prijatelju, može li oko tvoje gledati, ako ga razdeliš? može li srce tvoje osećati, ako ga rasečeš? može li carstvo opstati, ako se razdeli? Same činjenice neporečno odgovaraju i nepobitno svedoče: ne može. Kako onda duša naroda našeg može živeti, i ne umreti, i besmrtna postati, ako se razdeli? He treba se varati, položaj naše narodne duše je Sudbonosno ozbiljan; samo se oportunist može odnositi prema njemu neozbiljno. Osnovno je načelo psihologije naroda: svaki pojedinac nosi u sebi ne samo sudbinu svoje lične već i narodne duše. Svaki je odgovoran za sve. U telu naroda našeg, duše naše isprepletane su među sobom kao korenje u zemlji, iz koga raste jedno stablo, jedno drvo. U svakome ima svačije duše, a sve duše sačinjavaju jedan nedeljivi organizam. Ako je duša moja zagnojila čirom egoizma, zar se otrovni gnoj njen neće razliti po celom organizmu narodne duše? Ako je srce tvoje zaraženo samoživošću, zar nisi postao gangrena u organizmu narodne duše, gangrena koju treba odmah otseći? Navikavaj sebe na misao: narodna duša nije nešto odvojeno od nas pojedinaca; ona je organsko jedinstvo svih duša sviju pojedinaca. Ma šta ti radio, ma šta mislio, ma šta osećao, - tvoj rad, tvoja misao, tvoje osećanje, proniče svu narodnu dušu, ulazi u nju sa svima svojim porocima i vrlinama, gadostima i radostima. Za zdravlje naše narodne duše odgovoran je svaki od nas, i najveći i najmanji, i najučeniji i najnepismeniji, i najviđeniji i najponiženiji. Kada se naša narodna duša prvi put ustumarala na raskrsnici između dva sveta, Sv. Sava ju je odlučno poveo putem Bogočoveka Hrista. Do njega, ona je bila slepa; kroz njega ona je progledala i prvi put ugledala večnu Istinu i večni smisao života. Od smrtnog, on je dušu našu okrenuo Besmrtnom, od vremenog - Večnom, od čovečjeg - Bogočovečnom. Kome ćemo ići, prijatelji moji, kada se duša naša, plava ptica naša, ustumara u kavezu tela našeg, ustumara mučena rastkovskim pitanjima: šta je život? šta smrt? našto se daje život čoveku kada se završava smrću? Spopadnu li nas ta jeziva pitanja, ko će nam odgovoriti na njih: da li evropski čovek ili Rastkov Bogočovek?

Nije li čovek zadao sebi rastkovska pitanja, budite uvereni, još nije izašao iz životinjskog stadijuma, još se nije razvio u čoveka, jer samo životinje i poživotinjeni ljudi ne zadaju sebi ta pitanja. Smatrali ko da je viši od životinja time što se raskošno odeva i hrani, ukažite mu na životinje i bilje. Gle, zar ljiljan u polju nije lepše odeven i od slavnog cara Solomona? zar nije raskošnije ukrašen i od raskošne carice Savske? Gle, zar se pčela ne hrani bolje i od svakoga Kreza, jer se cvećem hrani? A kad svetosavski ozbiljno zagledate u neke pretstavnike naše inteligencije, videćete da još nisu izišli ni iz anorganskog stanja, jer žive telom i radi tela, radi te trošne ilovačne čaure duše svoje. Ko se jedanput ozbiljno zamisli, rastkovski zamisli, nad tajanstvenim bićem što se čovek zove, on mora ili kao Rastko svim bićem poverovati u Gospoda Hrista, ili izvršiti samoubistvo, neminovno izvršiti duhovno samoubistvo, a možda i fizičko. Živeći na sudbonosnoj vododelnici kultura, naš se čovek, zahvaćen rastkovskim pitanjima, ne može smiriti dok odlučno ne pođe ili putem evropskog čoveka ili putem svetosavskog Bogočoveka. Šta ga čeka na jednom a šta na drugom putu? Čime se završava jedan a čime drugi put? Na čemu počiva kultura evropskog čoveka a na čemu kultura svetosavskog Bogočoveka? Evropska kultura počiva na čoveku kao na temelju. Čovekom se iscrpljuje njen program i cilj, njena sredstva i sadržina. Humanizam je njen glavni arhitekt. Sva je izgrađena na sofističkom principu i kriterijumu: čovek je mera svih stvari, vidljivih i nevidljivih, i to - evropski čovek. On je vrhovni stvaralac i davalac vrednosti. Istina je ono što on proglasi za istinu; smisao života je ono što on proglasi za smisao; dobro i zlo je ono što on proglasi za dobro i zlo. Kratko i iskreno rečeno: evropski čovek je sebe proglasio za boga. Zar niste primetili kako on neizmerno voli da boguje, da boguje naukom i tehnikom, filosofijom i kulturom, religijom i politikom, umetnošću i modom, - da boguje po svaku cenu, makar inkvizicijom i papizmom, makar mačem i ognjem, makar - trogloditstvom i ljudožderstvom? On je jezikom svoje humanističko-pozitivističke nauke objavio da - nema Boga. I vođen tom logikom on je smelo izveo zaključak iz toga: pošto nema Boga, onda sam ja - bog! Ništa tako ne voli evropski čovek no da se pretstavlja kao bog, mada je u ovoj vasioni kao miš u mišolovci. Da bi pokazao i dokazao svoje bogovstvo, on je objavio da su svi svetovi nad nama pusti, bez Boga i bez živih bića. On poštopoto hoće da ovlada prirodom, da je potčini sebi, zato je i organizovao sistematski pohod na prirodu, i taj pohod nazvao kulturom. U njega je upregao svoju filosofiju i nauku, svoju religiju i etiku, svoju politiku i tehniku. I uspeo da uglača neku parčad na kori materije, ali je nije preobrazio. Boreći se sa materijom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao materiju, samo kao materiju. Znate li ko je pobedio? - Ironija, jer je kultura učinila čoveka robom materije, robom stvari. Očigledna je istina: evropski čovek robuje stvarima, ne boguje nad njima. Samozvani bog poklonički metaniše pred stvarima, pred idolima koje je sam načinio. U svome pohodu protiv svega natprirodnog, on je tekovinama svoje kulture zamenio sve nadmaterijalne težnje: zamenio je nebo, zamenio dušu, zamenio besmrtnost, zamenio

večnost, zamenio Boga živog i istinitog. I kulturu promovisao za boga. Jer na ovoj pomračenoj zvezdi čovek ne može da izdrži bez boga, bez ma kakvog boga, makar bio i lažan, - takva je kobna ironija ovako ustrojenog čoveka. Zar ne primećujete da je evropski čovek, u svojoj kulturomaniji, pretvorio Evropu u fabriku idola? Gotovo svaka kulturna stvar postala je idol. Otuda je naše doba - idolopokloničko doba pre svega i iznad svega. Nijedan kontinent nije toliko poplavljen idolima kao današnja Evropa. Nigde se toliko ne metaniše pred stvarima, i nigde se toliko ne živi za stvari i radi stvari, kao u Evropi. To je idolopoklonstvo najgore vrste, jer je to klanjanje pred ilovačom. Recite, zar čovek ne klanja riđoj ilovači, kada samoživo ljubi zemljano, ilovačno telo svoje, i uporno tvrdi: telo sam i samo telo? Recite, zar evropski čovek ne klanja riđoj ilovači, kada za svoj ideal proglašava klasu, ili narod, ili čovečanstvo? Nema sumnje, Evropa ne pati od ateizma, već od politeizma; ne pati od nemanja bogova, već od premnogih bogova. Izgubivši pravoga Boga, ona je htela da svoju glad za Bogom zasiti stvaranjem mnogih lažnih bogova, idola. Od nauke i njenih hipoteza - stvorila je idole; od tehnike i njenih izuma - stvorila je idole; od religije i njenih pretstavnika - stvorila je idole; od politike i njenih partija - stvorila je idole; od mode i njenih manekena - stvorila je idole, a posred svih idola na vasioni tron egoizma posadila evropskog čoveka, evropskog Dalaj-lamu. U suštini svojoj, evropska kultura je - povampireni fetišizam, fetišizam u evropskom izdanju, u evropskom kostimu. "Gurmanstvo za stvarima" je glavna odlika evropskog čoveka. No fetišistička metafizika evropske kulture praktično se izražava fetišističkom etikom. Stari neznabožački fetišizam odlikovao se - ljudožderstvom. A zar se novi evropski fetišizam ne odlikuje isto tako - ljudožderstvom, samo maskiranim, kulturnim ljudožderstvom? Zar evropska kultura nije ustima svoje nauke proglasila kao glavni princip života - borbu za samoodržanje? Šta je to ako ne poziv na ljudožderstvo? He znači li to: čoveče, bori se za samoodržanje - svim sredstvima; bori se, ako treba, i - ljudožderstvom! glavno je: održati se u životu! Kako? -To ne podilazi pod kontrolu savesti. Život je klanica, na kojoj jači ima pravo da zakolje slabijeg. Štaviše: slabiji ljudi su materijal za jače. Pošto ni Boga ni besmrtnosti nema, onda je čoveku radi samoodržanja - sve dopušteno. Dopušten je greh, dopušteno zlo, dopušten zločin. Pozitivistička je nauka objavila: sve što biva - biva po prirodnim zakonima. U prirodi vlada kao vrhovni zakon - zakon neophodnosti. On vlada i nad ljudima, i nad svima njihovim mislima, osećanjima, stremljenjima, postupcima. Kada greše, ljudi greše po neophodnosti. Čoveče, ti nisi kriv, ni za najveći prestup svoj - nisi kriv, jer sve što činiš, činiš po prirodnoj neophodnosti... He čudite se! - greh ne može postojati za čoveka, za koga ne postoji Bog, jer je greh - greh pred Bogom. Ako Boga nema, onda - ni greha nema, ni zla nema, ni zločina nema. Metafizički nihilizam evropske kulture, izražen principom: "nema Boga", morao se pojaviti kao praktični nihilizam, čiji je princip: nema greha, sve je dozvoljeno! Obratite pažnju, svojom filosofijom i naukom, svojom tehnikom i politikom, evropska kultura

sistematski potiskuje iz čoveka sve što je besmrtno i večno, virtuozno paralizuje u njemu osećanje besmrtnosti, smanjuje mu dušu dok je najzad ne svede na - nulu. Treba se osloboditi Boga, - to je javna ili potajna čežnja mnogih neimara evropske kulture. Oni na tome rade kroz humanizam i renesans, kroz rusovljevski naturalizam i razbarušeni romantizam, kroz pozitivizam i agnosticizam, kroz racionalizam i voluntarizam, kroz parlamentarizam i revolucionizam. A smeliji među njima stvorili su lozinku: treba ubiti Boga! Najzad je najdosledniji neimar i najiskreniji ispovednik evropske kulture - Niče, sa vrha čovekomanijske piramide egoizma, objavio vest: "umro je Bog!" Kada nema ni večnog Boga, ni besmrtne duše, onda - nema ničeg apsolutnog, ničeg svevrednosnog, onda - sve je relativno, sve prolazno, sve smrtno. I zbilja, proterane su sve apsolutne vrednosti, a zacarene - relativne. Nema sumnje, relativizam je i logika, i priroda, i duša humanizma. Ajnštajnova teorija relativiteta je završna, zbirna rezultanta humanizma i svih njegovih filosofskih, naučnih, tehničkih i političkih ogranaka, no ne samo to, nego u poslednjoj liniji svojoj, humanizam nije drugo do - nihilizam. Krizu evropskog duha ovako ocrtava nemački filosof Karl Joel: "Našem pogledu na svet nedostaje potez ka celini uopšte i smisao za apsolutno. Nedostaje nam celina osvedočenja, a sa najvišom snagom osvedočenja i najviša snaga verovanja; naš moral nema velikih karaktera; naša istorija nema ličnosti kroz koje se izražava ceo narod i celo vreme u najzbijenijoj snazi. Nedostaje nam velika poezija, jer naša fantazija, otrgnuta od kosmičke celine, hvata se samo malenoga a u velikom se samo igra, jer naše pesnike ne nosi više ono kosmičko osećanje klasičara, koje je njihovim stihovima davalo viši zvuk i njihovim likovima unutrašnju nužnost. Imamo najopojnije slikarstvo tona bez melosa, najraskošniji patos bez etosa, i najšareniju instrumentaciju, ilustraciju, inscenaciju, najveštiju tehniku bez duše. Imamo najvidljiviju sredinu, najbogatiju pozornicu, najživlju radnju bez junaka, sa masama i marionetama kao junacima. Imamo režiju kao umetnost s najjačim efektom, umetnost pojava bez suštine. Imamo najbogatiji život; ali on nema mira i zaokruženosti, unutrašnje harmonije, jer mu nedostaje smisao za celinu, za izmirenje čoveka i sveta. Tako kriza filosofije postaje kriza vremena". Da, da, humanizam se nije mogao ne razviti u nihilizam. Zar može čovek ne postati nihilist, kada ne priznaje nikakvu apsolutnu vrednost? Idite koritom logike do kraja, i vi ćete morati doći do zaključka, da je relativizam - otac anarhizma. Pošto su sva bića relativna, onda - nijedno od njih nema prava da sebe nametne drugima. Pokuša li, treba ratovati do istrebljenja. Pošto su sve vrednosti relativne, kakvo pravo ima ma koja od njih, da sebe nametne za najveću i vrhovnu? Na osnovu čega tvoja istina, prijatelju, potiskuje moju, kada su i jedna i druga relativne? Pošto u čovečanskim svetovima nema ničeg apsolutnog, onda - ne postoji ni hijerarhija bića, ni hijerarhija vrednosti; postoji samo anarhija. I zaista, stvarnost je nad stvarnostima, da su nihilizam i anarhizam logički završetak evropske kulture, neizbežna završna forma evropskog humanizma i relativizma.

Humanizam se neminovno izvija u ateizam, prolazi kroz anarhizam, i završava nihilizmom. Je li neko danas ateist, znaj, ako je dosledan, sutra će biti anarhist, a preksutra nihilist. A je li ko nihilist, znaj da je do njega došao od humanizma kroz ateizam. Šta ostaje od čoveka, kada se iz tela njegovog izvuče duša? - Leš. Šta od Evrope, kada se iz tela njenog izvuče Bog? - Leš. Isterali su Boga iz vasione, zar nije postala - lešina? Šta je čovek koji poriče dušu u sebi i u svetu oko sebe? Ništa drugo do - uniformisana ilovača, hodeći mrtvački sanduk od ilovače. Rezultat je poražavajući: zaljubljen u stvari, evropski čovek je najzad i sam postao - stvar. Ličnost je obescenjena i razorena; ostao je čovek = stvar. Nema celog integralnog, besmrtnog, bogolikog čoveka, već sami razlomci čoveka, telesna ljuštura čoveka, iz koje je proteran besmrtni duh. Doduše, ljuštura je uglačana, politirana, tetovirana, ali je ipak ljuštura. Evropska kultura je obezdušila čoveka, oveštastvila ga i mehanizirala. Ona mi liči na čudovišnu mašinu koja guta ljude i prerađuje ih u stvari. Finale je dirljivo tužan i potresno tragičan: čovek - bezdušna stvar među bezdušnim stvarima. *** Takva je, u glavnim linijama svojim, kultura evropskog čoveka. A kakva je kultura svetosavskog Bogočoveka? Na čemu počiva ona? - Ona sva počiva na ličnosti Bogočoveka Hrista. Bog je postao čovek, da bi čoveka uzdigao do Boga. To je početak i završetak, između kojih se kreće pravoslavna, svetosavska kultura. Njena je deviza: Bogočovek da bude u svemu prvi, da bude sve u svemu. He samo Bog, niti samo čovek, već Bogočovek. Tu je oličeno i ostvareno najprisnije jedinstvo Boga sa čovekom: tu niti se Bog potcenjuje na račun čoveka, niti čovek na račun Boga. Tu se postiže idealna ravnoteža i ostvaruje savršena harmonija između Boga i čoveka. Punoću i savršenstvo svoje ličnosti čovek postiže kroz sjedinjenje sa Bogočovekom. Bogočovečnost je jedina kategorija, kroz koju se projavljuje sva mnogostruka delatnost pravoslavne kulture. Počinje se od Bogočoveka, a završava idealnim, integralnim, obogočovečenim čovekom. U centru svetova stoji Bogočovek Hristos; On je osovina oko koje se kreću svi svetovi, gornji i donji. On je tajanstveni centar duša, ka kome gravitiraju sve duše, gladne večne Istine i Života. On je i program i izvor svih stvaralačkih sila svetosavske kulture. Tu Bog radi, čovek sarađuje; Bog stvara čovekom, čovek stvara Bogom; tu se nastavlja božansko stvaralaštvo, i to nastavlja čovekom. Radi toga čovek iznosi iz sebe sve što je božansko, stavlja ga u akciju, u stvaralaštvo, u život. Pri tome, u tom stvaralaštvu, sve što je božansko, ne samo u čoveku nego i u svetu oko čoveka, dolazi do izraza, do akcije; sve što je božansko radi, sve što je ljudsko sarađuje. No da bi čovek uspešno sarađivao Bogu, mora naviknuti sebe: da misli Bogom, da oseća Bogom, da živi Bogom, da stvara Bogom. A sve to razotkriva nam cilj svetosavske kulture.

Kakav je cilj svetosavske kulture? Cilj je: da što više božanskog unese i ostvari u čoveku i u svetu oko čoveka; drugim rečima: da ovaploti Boga u čoveku i u svetu. Stoga je svetosavska kultura: kult Hristu Bogu, služenje Hristu Bogu. Ustvari, svetosavska kultura je neprekidno služenje Hristu Bogu, neprekidno bogosluženje: čovek služi Bogu kroz sebe i kroz svu tvar oko sebe: sistematski i planski unosi Boga i Božje u svaki svoj posao, u svako svoje stvaralaštvo; budi sve što je božansko u prirodi oko njega, da bi sva priroda služila Bogu, predvođena hristočežnjivim čovekom. Tako, sva tvar učestvuje u sveopštem bogosluženju. Jer čoveku, koji služi Bogu, služi priroda. Bogočovečanska kultura preobražava čoveka iznutra, ide iz unutrašnjeg spoljašnjem; prerađuje dušu, i dušom - telo. Za nju: telo je blizanac duše, blizanac koji dušom živi, kreće se i postoji. Izvucite iz njega dušu; šta ostaje ako ne - smrdljivi leš? Bogočovek preobražava najpre dušu, a zatim i telo. Preobražena duša preobražava telo, preobražava materiju. Cilj je bogočovečanske kulture: preobraziti ne samo čoveka i čovečanstvo, već kroz njih i svu prirodu. No, kako se postiže taj cilj? - Jedino bogočovečanskim sredstvima. A to su evanđelske vrline: vera i ljubav, nada i molitva, post i smernost, krotost i žalostivost, bogoljublje i bratoljublje. Praktikovanjem ovih vrlina izgrađuje se bogočovečanska, svetosavska kultura. Upražnjavajući ove vrline, čovek prerađuje dušu svoju iz ružne u lepu, iz mračne u svetlu, iz grešne u svetu, iz tamolike u hristoliku. I telo svoje pretvara u ram, u koji uramljuje hristoliku dušu svoju. Kroz vežbanje u evanđelskim vrlinama, čovek stiče vlast nad sobom i nad prirodom oko sebe. Izgoneći greh iz sebe, i iz sveta oko sebe, čovek izgoni i divlju i razornu silu, potpuno preobražava i sebe i svet, ukroćuje prirodu i u sebi i oko sebe. Svetitelji su najbolji primeri toga: osvetivši, preobrazivši sebe praktikovanjem evanđelskih vrlina, oni osvećuju, preobražuju i prirodu oko sebe. Mnogobrojni su svetitelji, kojima su divlje zveri služile, koji su samom pojavom svojom ukroćavali lavove, medvede i vukove. Njihovo je ophođenje sa prirodom molitveno, blago, krotko, samilosno, nežno, ne grubo, ne surovo, ne neprijateljsko, ne divlje. He spoljnje, nasilno, mehaničko nametanje, već unutrašnje, dragovoljno, lično usvajanje Gospoda Hrista neprekidnim praktikovanjem hrišćanskih vrlina - stvara carstvo Božje na zemlji, stvara pravoslavnu kulturu. Jer carstvo Božje ne dolazi spoljnim, vidljivim putevima, već unutrašnjim, duhovnim, nevidljivim. "Ono neće doći da se vidi, - objavio je Spasitelj. - Niti će kazati: evo ga ovde ili onde! Jer, gle, carstvo Božije je unutra u vama" (Luka 17, 20-21), unutra u duši Bogom stvorenoj i bogolikoj, u duši osvećenoj Duhom Svetim. Jer je "carstvo Božije pravda i mir i radost u Duhu Svetom". Da, u Duhu Svetom, ne u duhu čovekovom (Rim. 14, 17). Ono može biti u duhu čovekovom onoliko, koliko čovek ispuni sebe Duhom Svetim pomoću evanđelskih vrlina. Zato je prva i najveća zapovest svetosavske kulture: "Ištite najpre carstva Božijeg i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati" (Matej 6, 33), to jest dodaće vam se sve što vam je potrebno za održavanje telesnog života: hrana, odelo, obitalište (Mat. 6, 25-32). Sve je to samo dodatak carstvu

Božijem. A kultura Zapada ište najpre taj dodatak. U tome je njeno neznaboštvo, jer, po reči Spasovoj, neznabošci ištu najpre taj dodatak. U tome je njen tragizam, jer je dušu istrošila brinući se o stvarima. A bezgrešni Gospod rekao je jednom za svagda: "He brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u što ćete ga obući ... Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Hero ištite najpre carstva Božijeg i pravde njegove i ovo će vam se sve dodati" (Matej 6, 25; 32-33; Luk. 12, 22-31). Ogroman je registar potreba koje savremeni čovek žudno izmišlja. I radi zadovoljenja svojih mnogobrojnih besmislenih potreba, ljudi su ovu zlatnu zvezdu Božiju pretvorili u klanicu. A čovekoljubivi Gospod je davno otkrio ono što je "jedino potrebno" svakom čoveku i svemu čovečanstvu. Šta je to? - Bogočovek Hristos i sve što On sobom donosi: Božanska istina, Božanska pravda, Božanska ljubav, Božanska dobrota, Božanska svetost, Božanska besmrtnost, Božanska večnost, i sva ostala Božanska savršenstva. Eto, to je "jedino potrebno" čoveku i čovečanstvu, a sve ostale ljudske potrebe, upoređene sa ovom, toliko su sporedne, da su gotovo nepotrebne. Kada se čovek svetosavski ozbiljno zamisli nad tajnom svoga života i sveta oko sebe, onda mora doći do zaključka, da je potreba nad potrebama - odreći se svih potreba, i odlučno poći za Gospodom Hristom, poći i sjediniti se s Njim, upražnjavanjem evanđelskih podviga. He učini li to, čovek ostaje duhovno besplodan, besmislen, bezživotan; duša mu se suši, rasipa, raspada, i on postupno izumire, dok najzad sav ne umre, sav bez ostatka. Jer su božanska usta Hristova izrekla: "Kao što loza ne može roditi sama od sebe, ako ne ostane na čokotu, tako i vi, ako u meni ne budete. Ja sam čokot, a vi loze: koji obitava u meni i ja u njemu, on će roditi mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa, Ko ne ostane u meni, izbaciće se napolje, kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti" (Jov. 15, 4-6). Samo kroz duhovno organsko jedinstvo sa Bogočovekom Hristom, čovek može produžiti život svoj u život večni i biće svoje u biće večno. Čovek bogočovečanske, svetosavske kulture nikad nije sam: kad misli, on - Hristom misli; kad dela, on - Hristom dela; kad oseća on - Hristom oseća Jednom rečju: on neprestano živi Hristom Bogom. Jer šta je čovek bez Boga? - U početku polučovek, a na kraju - nečovek. Jedino u Bogočoveku, čovek nalazi punoću i savršenstvo svoga bića, nalazi svoj original, svoju beskonačnost i beskrajnost, svoju besmrtnost i večnost, svoju apsolutnu vrednost. Gospod Isus je jedini među ljudima i među bićima proglasio dušu čovečiju za najveću dragocenost u svima svetovima, gornjim i donjim. "Kakva je korist čoveku, - pita Spasitelj koji se nikad smejao nije, - ako sav svet dobije, a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?" (Matej 16, 26). Sva sunca i zvezde ne vrede koliko jedna duša. Istrošili čovek dušu svoju u porocima i gresima, neće je moći otkupiti, makar postao gospodar svih sunčanih sistema... Tu je čoveku ostavljen jedan izlaz, samo jedan, i nema drugog. Evo njega: Bogočovek Hristos je jedino osiguranje duše čovečije, osiguranje na besmrtnost i večnost. Stvarima se duša ne osigurava, već porobljava. Bogočovek oslobađa čoveka tiranije stvari. Nad Hristovim čovekom stvari nemaju vlasti, ali on ima nad njima. Svima stvarima on

određuje pravu vrednost, jer ih sve ceni Hristovom ocenom. A pošto u Hristovom cenovniku duša ljudska ima nesravnjeno veću vrednost od svih bića i stvari, to svetosavski čovek svu brigu svoju, svu pažnju svoju, posvećuje duši. Jer je svetosavska kultura prvenstveno kultura duše. Čovek je veliki jedino Bogom; - to je moto svetosavske, bogočovečanske kulture. Bez Boga, čovek nije drugo do - sedamdeset kilograma krvave ilovače. Šta su ljudi bez Boga, ako ne - grob do groba? Evropski je čovek osudio na smrt i Boga i dušu. Nije li time i sebe sama osudio na smrt, iza koje nema vaskrsenja? Svedite iskreno i nepristrasno bilans evropske filosofije, nauke, politike, kulture, civilizacije, i vi ćete videti da su one u evropskom čoveku ubile Boga i besmrtnost duše. No ako ozbiljno zagledate u tragiku ljudske istorije, vi ćete morati uvideti da bogoubistvo uvek završava samoubistvom. Setite se Jude. On je prvo Boga ubio, pa zatim sebe uništio. To je neumitni zakon koji vlada istorijom ove planete. Zgrada evropske kulture, zidana bez Hrista, mora se srušiti, vrlo brzo srušiti, prorokovao je vidoviti Dostojevski pre 90 godina, i setni Gogolj pre 100 godina... I na naše oči zbivaju se proroštva slovenskih proroka. Deset vekova zidana je evropska vavilonska kula, i nama je pala u deo tragična vizija: gle, sazidana je ogromna - nula! Nastala je sveopšta pometnja: čovek čoveka ne razume, duša dušu ne razume, narod narod ne razume. Ustao je čovek na čoveka, i carstvo na carstvo, i narod na narod, pa čak i kontinent na kontinent. Evropski čovek je došao do svoje sudbonosne vrtoglavice. Na vrh svoje vavilonske kule poveo je nadčoveka, i hteo njime da završi svoje zdanje, ali je nadčovek poludeo pod samim vrhom, i survao se s kule, a i kula za njim krha se i lomi kroz ratove i revolucije. Homo europae?cus morao je poludeti na kraju svoje kulture; Bogoubica je morao postati samoubica. Wille zur Macht pretvorilo se u Wille zur Nacht. Noć teška noć legla je na Evropu. Ruše se idoli Evrope, i nije daleko dan, kada neće ostati ni kamen na kamenu od evropske kulture, koja je gradove zidala a duše razoravala, koja je tvari obožavala a Tvorca odbacila... Zaljubljen u Evropu, ruski mislilac Hercen je dugo živeo u njoj, ali je pri kraju svoga života, pre 90 godina pisao: "Dosta smo dugo proučavali crvotočni organizam Evrope; u svima slojevima, svuda smo videli prst smrti... Evropa se približuje strašnoj kataklizmi... Političke revolucije se ruše pod teretom svoje nemoći; one su izvršile velika dela, ali nisu svršili svoj zadatak, srušile su veru, a nisu ostvarile slobodu; raspirile su u srcima želje koje nisu bile u stanju ispuniti... Ja sam prvi koji bledim, i bojim se tamne noći što nastupa... Zbogom umirući svete, zbogom Evropo!"... Pusto je nebo, jer nema Boga na njemu; pusta je zemlja, jer nema besmrtne duše na njoj; evropska kultura je svoje roblje pretvorila u groblje. I sama postala groblje. "Ja hoću da idem u Evropu, - izjavljuje Dostojevski, - i znam da idem na groblje"... Pre Prvog svetskog rata propast Evrope predosećali su i pretkazivali samo setni vidioci slovenski. Posle onog Svetskog rata to uviđaju i osećaju i poneki Evropljani. Najhrabriji i

najiskreniji među njima nesumnjivo je Špengler koji je pretprošle decenije uzbunio svet svojom potresnom knjigom: Untergang des Abendlandes. U njoj on svima sredstvima, koja mu pruža evropska nauka, filosofija, politika, tehnika, umetnost, religija, pokazuje i dokazuje da Zapad pada i propada. Od Prvog svetskog rata Evropa se nalazi u ropcu. Zapadnjačka ili faustovska kultura, po Špengleru, počela je u desetom veku posle Hrista, a sada se raspada i propada, da sasvim nestane krajem dvadeset i drugog veka. Za evropskom kulturom, rasuđuje Špengler, nastaje kultura Dostojevskoga, kultura pravoslavlja. Kroz sve svoje kulturne izume evropski čovek naglo umire i izumire. Zaljubljenost evropskog čovečanstva u sebe - to je grobnica iz koje ono ne želi, i zato ne može, da vaskrsne; zaljubljenost u svoj razum, - to je kobna strast koja pustoši evropsko čovečanstvo. Jedino je spasenje od toga: Hristos, - tvrdi Gogolj. Ali svet, "rasejan milionima blistavih predmeta, koji mu rasprštavaju misli na sve strane, nema snage da se neposredno sretne sa Hristom". Tip evropskog čoveka je bankrotirao pred osnovnim problemom života; svetosavski Bogočovek ih je rešio sve do jednoga. Evropski čovek rešio je problem života - nihilizmom; Bogočovek - večnim životom. Za evropskog darvinovsko-faustovskog čoveka glavno je u životu - samoodržanje; za Hristovog čoveka - samopožrtvovanje. Prvi veli: žrtvuj druge sebi! a drugi: žrtvuj sebe drugima!... Evropski čovek nije rešio prokleti problem smrti; Bogočovek ga je rešio - vaskrsenjem. *** Kome ćemo ići: evropskom čoveku ili svetosavskom Bogočoveku? Pođemo li prvom, pretvorićemo se u prolaznog moljca; pođemo li drugom, pretvorićemo se u besmrtnog tvorca svetosavske bogočovečanske kulture. Praktikujući evanđelske vrline, čovek čini sebe neprolaznim i večnim. Gospodo, vi nastavljate sveto delo Svetoga Save, vi stvarate pravoslavnu kulturu, vi izgrađujete, ulepšavate, obesmrćujete i svoju dušu i dušu našeg naroda, znate li kada? - Kada svetosavski verujete u Gospoda Hrista, kada Ga rastkovski volite, kada My se svetosavski molite, kada postite, kada činite milostinju, kada izgonite grehe iz sebe, kada svetosavski volite svoj narod, kada blagosiljate one koji vas kunu, kada dobro činite onima koji vas mrze, kada se Bogu molite za one koji vas gone. Jednom rečju: kada ispunjujete Evanđelje Hristovo. Znate li šta znači: biti svetosavski pravoslavan? - To znači: neprestano se boriti sa strastima i gresima u sebi i u svetu oko sebe. Sa srebroljubljem bori se - siromaštvom; sa pohotom bori se - postom i molitvom; sa gnevom bori se - krotošću; sa gordošću bori se - smernošću; sa smrću bori se - besmrtnošću; sa đavolom bori se - Bogom!... Kada misliš misao čistu i svetu, znaj - stvaraš svetosavsku kulturu. Svako tvoje plemenito osećanje, svako tvoje evanđelsko delo, svaka tvoja dobra želja - neimar je svetosavske

kulture. Sveti Sava je u nas najveći neimar bogočovečanske, pravoslavne kulture, jer je u Svetoj Gori dvadeset godina dušu svoju prerađivao evanđelskim podvizima, i tako izradio iz sebe najveću, najbesmrtniju i najčarobniju ličnost u istoriji našeg naroda. On je duši našoj proputio put iz smrti u besmrtnost, iz vremena u večnost, i poveo je putem bogočovečanske, pravoslavne kulture. Nema sumnje, principi i sile evropske kulture i civilizacije su Hristoborački. Dugo se izrađivao tip evropskog čoveka, dok nije Bogočoveka Hrista zamenio svojom filosofijom i naukom, svojom politikom i tehnikom, svojom religijom i etikom. Evropa se poslužila Hristom "samo kao mostom iz varvarstva nekulturnog u varvarstvo kulturno, tj. iz varvarstva neveštog u varvarstvo vešto"[1]. Čoveče, sei stolz und gl?cklich! = budi gord i srećan! - poručuje evropskom čoveku završitelj evropske kulture, Niče. Smыrыsь, gordый čelovъkъ! = smiri se, gordi čoveče! poručuje slovenskom čoveku apostol pravoslavne kulture, Dostojevski. Smiri se, gordi čoveče, smiri pred večnom Hristovom istinom i pravdom! U mojim zaključcima o evropskoj kulturi ima mnogo katastrofnog. Ali, neka vas to ne čudi, jer govorim o najkatastrofalnijem periodu ljudske istorije, o apokalipsisu Evrope, čije strahote lome telo njeno i duh njen. Nema sumnje, sva je Evropa minirana vulkanskim protivrečnostima, koje, ako se ne uklone, mogu uskoro eksplodirati završnim uništenjem evropske kulture... Stavljeni na opasnu vododelnicu između dve kulture, zenice naše duše peče ognjeno pitanje: evropski čovek ili svetosavski Bogočovek? Od odgovora na to pitanje, zavisi sudbina naše narodne duše i u vremenu i u večnosti. Želite li da duša našeg naroda zablista nezalaznom svetlošću; želite li da od prolazne postane neprolazna, od neslavne - slavna, od smrtne - besmrtna, od vremenske - večna, od čovečne - bogočovečna, onda izaberite svetosavskog Bogočoveka. Izaberete li Njega, šta će vam učiniti čovek? šta smrt? "Smrti, gde ti je žaoka? pakle, gde ti je pobeda?" Izaberete li Njega, vi ćete stati u red slovenskih besmrtnika, u red najboljih i najvećih Slovena, u red glavnih neimara pravoslavne bogočovečanske kulture: Svetog Save Srpskog i Svetog Sergija ruskog, Svetog Prohora Pčinjskog i Svetog Jovana Rilskog, Svetog Gavrila Lesnovskog i Svetog Serafima Sarovskog, Gogolja i Dostojevskog, i ostalih besmrtnika slovenskih. A kada ste sa njima, i sa njihovim svepobednim Gospodom Hristom, onda vas niko neće moći pobediti ni u ovom ni u onom svetu, i onda ćete biti nepobedljivi pobednici na svima bojištima u svima svetovima... NAPOMENE: 1. Episkop Nikolaj: Reči o svečoveku, str. 334.

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA DRUŠTVA sadržaj

Ako evropski kontinent ostane ičim poznat u istoriji ove planete, ostaće verovatno time što je umeo da izmisli mnogobrojne probleme a nije bio u stanju da ni jedan glavni problem reši u korist svekolikog roda ljudskog. Tu spadaju, na prvom mestu, takozvani socijalni problemi. Rešavati ih, postalo je manija maltene svih Evropljana. Ali, dopustite pitanje: ko ih rešava bez ognja i mača, bez inkvizicije i lomača? Evropski čovek stoji zbunjen, pometen i pomahnitao pred socijalnim problemima kao i pred problemom čoveka. Zašto? Zato što problemi društva, kada se svedu na svoje osnovne elemetne, nisu drugo do problem ličnosti, samo pomnožen brojem svih individua koje sačinjavaju društvo. Čovek, samim tim što je čovek, član je društvene zajednice i u nju unosi svoju psihofizičku sadržinu i problematiku. No, problematika čoveka i čovečanstva u osnovi je jedna ista. Problemi istine i pravde, života i smrti, dobra i zla, besmrtnosti i večnosti, neba i zemlje, muče i čoveka i čovečanstvo. Ali, najpre čoveka kao individuu, pa onda čovečanstvo kao kolektiv. Logički se nameće zaključak: ko reši problem čoveka, rešio je i problem društva, svakog društva, od najmalobrojnijeg do najmnogobrojnijeg: od porodice do čovečanstva. Zbog rešavanja i problema čoveka i problema društva na humanistički način, u Evropi se padalo u dve krajnosti: ili je čovek potcenjivan, maltretiran, previđan, negiran radi društva, ili društvo radi čoveka. A nama se hoće potpuna pravda i za čoveka i za društvo, pravda koja bi uvek održavala ravnotežu između čovekovih božanskih vrednosti i društvenih neprolaznih dragocenosti. Nama se hoće društvo u kome će se očuvati božanska neprikosnovenost i božansko veličanstvo čovečije ličnosti; u kome čovek neće biti potcenjen, unakažen, opatuljen, mehanizovan, robotizovan ni na račun klase, ni na račun nacije, ni na račun države, ni na račun kulture, ni na račun civilizacije, ni na račun nauke, ni na račun religije. Nama se hoće društvo u kome se ličnost i društvo dopunjuju, podržavaju, rastu jedno kroz drugo i usavršavaju jedno pomoću drugog; društvo u kome je svaki duhovno sjedinjen sa svima i svi sa svakim, u kome svaki živi kroza sve, pomoću svih, ali i svi žive kroza svakog i pomoću svakog. A to znači: nama se hoće društvo koje sobom pretstavlja i jeste jedan organizam, jedno telo, a članovi toga društva su organski delovi među sobom: ti si oko, on ruka, ja noga, ali ni jedan ne može reći drugom: ne trebaš mi, mogu bez tebe. Da bi radila, ruci je potrebno oko da je vodi i noga da je nosi; isto tako, da bi videlo, oku je potrebna ruka da ga hrani i noga da ga nosi; i opet, da bi hodila, nozi je potrebno oko da je vodi i ruka da joj sarađuje. Svi smo u organizmu društva organski delići, veliki i mali, vidljivi i nevidljivi, ali delići koji žive jedan sa drugim i pomoću drugog: svaki sarađuje svima i svi svakome. Kao u telu: da bi rasla jedna dlaka na glavi, njoj sarađuje celo telo, ali je i dlaka svojom posebnom funkcijom potrebna telu, jer čuva glavu i mudri je sprovodnik znoja. Razgledajte telo čovečije; u njemu imamo najbolji primer društva, drugovanja, saradnje, simbioze, služenja drugome, bližnjemu: svaki delić služi svima, i svi svakome; malom prstu na ruci služi tako fini organ - oko, i još finiji - mozak, ali i prst služi i oku i mozgu. Što važniji organ u telu, to odgovorniju službu vrši, i sluga je svemu što je manje od njega u telu. Srce je najvažniji organ u telu ali i najveći sluga tela: ono neprekidno služi i svakom molekilu posebno i celom telu ukupno.

He čudite se tome, tako je složeno telo: ono što je veće u njemu veće je zato, da bi služilo manjemu od sebe. Zar ne vidite: smernost je glavna vrlina koja reguliše sve odnose u ljudskom telu: ono što je veće smirava se pred manjim služeći mu; a ono što je najveće - najviše se smirava! Tako i u našem zamišljenom, idealnom društvu: veći služi manjemu, učen - neukome, mudar - prostome, bogat - siromahu; najveći je time najveći što je dobrovoljni sluga svima. Sve po onom, i prirodnom i božanskom, zakonu Bogočoveko- vom: "Koji hoće da bude veći među vama, neka vam služi. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga" (Mat. 20, 26-27). Zašto, zašto? Zato što je to zakon i za najsavršenijeg čoveka, Bogočoveka Hrista, koji "nije došao da My služe, nego da služi" (Matej 20, 28). Zaista, zar ima većeg sluge rodu ljudskom od krotkog Bogočoveka? "Ja sam među vama kao sluga" (Luka 22, 27), objavljuje On svojim sledbenicima, kao sluga koji vas, služeći vam smerno, uči Božanskoj Istini, božanskoj Pravdi, božanskoj Ljubavi, božanskoj Dobroti, božanskoj Sili, kako biste znali i mogli savladati greh, zlo i smrt, i postati božanski dobri, besmrtni i večni. He samo kao ovaploćeni čovek, već i kao Bog Logos On neprestano služi ljudima kroz sunce, kroz vazduh, kroz svetlost, kroz svu prirodu, kroz svu vasionu, služi im istrajno i smerno, samo da bi ih naučio tom vrhovnom kosmičkom i vrhovnom prirodnom zakonu božanskom: da veće služi manjemu, i to s radošću i blagošću. Zato su Njegova Bogočovečanska usta i izrekla o tom zakonu ovo: "Najveći između vas, neka vam bude sluga. Jer koji se podiže, poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se" (Luka 22, 27). Ustvari, svekoliko Evanđelje Bogočovekovo, od početka do kraja, nije drugo do savršena ilustracija i nepobitno posvedočenje tog kosmičkog božanskog zakona, ili bolje, svezakona. Gospodo, ne izgleda li vam po ovom evanđelskom svezakonu, da Bogočovek rešava idealno i realno u isto vreme i problem čoveka i problem čovečanstva, i problem ličnosti i problem društva? Jer su i čovek i čovečanstvo, i ličnost i društvo, ne samo od jednog istog psihofizičkog materijala, nego i jedan isti cilj, jedna ista celishodnost prožima sve, struji kroz sve što sačinjava njihovu suštinu. Ako pak njihov cilj nije isti, onda između njih zjapi nepremostiva provalija i njih rastržu nepomirljive suprotnosti. Samo jedinstvo cilja omogućuje idealno rešenje i problema čoveka i problema čovečanstva, i problema ličnosti i problema društva. Ali, kakvog cilja? Sigurno ne nekog privremenog, oportunističkog, konjukturnog, utilitarnog, već neprolaznog, besmrtnog, sudbinskog cilja koji prati ljudsko biće u svima svetovima u kojima se ono kreće. To je onaj besmrtni cilj, koji je Bogočovek postavio, crpeći ga iz bogolike suštine ljudske prirode. U čemu je taj cilj? Evo u čemu: ovaplotiti Boga i sva božanska savršenstva u čoveku i čovečanstvu, u ličnosti i društvu. Zar je to moguće? Moguće je sa dva nepobitna razloga: prvi, što je čovek bogoliko biće; drugi, što se Bog Logos ovaplotio u čoveka i kao Bogočovek pokazao kako je božanski idealno savršen i čovečanski realno prirodan čovek u kome se ovaplotio Bog sa svima svojim božanskim savršenstvima. I još nešto: Bogočovek je doneo i razdaje ljudima božanske vrline i sile, te svaki čovek može, ako hoće, do maksimuma ovaplotiti u sebi Boga i božanska savršenstva. Ostvarujući ovaj cilj, ljudi pretvaraju sebe u besmrtna bića i postaju članovi besmrtnog Bogočovekovog društva: bogočovečanstva. Kao što se

iz čoveka, logički i prirodno, izvija i razvija čovečanstvo, tako se iz Bogočoveka, opet logički i prirodno, izvija i razvija bogočovečanstvo. U tom Bogočovekovom društvu ljudi i žive i ponašaju se kao besmrtna bića, i to po evanđelskim zakonima koji važe i u ovom i u onom svetu. A to, jedino na ovoj planeti, društvo pravih besmrtnika i pravih bogonosaca, i onih koji se bar trude da to postanu, nije ništa drugo do - Bogočovečansko telo Njegovo - sveta Crkva Njegova... Odahnite, mi se već nalazimo u svetilištu svetosavske filosofije društva. To je novo, bogočovečansko društvo nimalo nalik na ona koja vam teoriski ili konkretno nudi humanistička sociologija evropskog čoveka. U ovom svetosavskom društvu sve se svodi na životvornu ličnost Bogočoveka Hrista. Ona je najviša vrednost i najviša dragocenost. Sve ostale vrednosti, i individualne i socijalne, izvode se iz nje kao zraci iz sunca. He treba se varati: svetosavlje je svetosavlje samo Bogočovekom, jer je hrišćanstvo - hrišćanstvo samo Bogočovekom; u tome je njegov izuzetni značaj, i vrednost, i sila. Gospod Hristos je sebe sama, svoju Bogočovečansku ličnost ostavio kao Crkvu; stoga je Crkva - Crkva samo Bogočovekom i u Bogočoveku. Sve što je svetosavsko sliva se u jednu ogromnu, sveobimnu istinu: Bogočovek je i suština, i cilj, i smisao i svevrednost Crkve; ili tačnije: Crkva i nije drugo do Bogočovek Hristos produžen u sve vekove. Bogočovek je glava telu Crkve, jedina glava. Telo Crkve raste Njime u sve beskrajnosti božanskog života; raste rastom Božjim u meru rasta punoće Bogočovečanske, jer se sve kroza Nj i za Nj sazda. Božanskom silom svojom On sve članove Crkve tajanstveno vodi obogočovečenju, jer je smisao i cilj postojanja Crkve: bogočovečanskom verom i podvizima sve dovesti u meru rasta visine Hristove, sve obogočovečiti ... Vi osećate, ja govorim o svetosavskoj Crkvi. Šta je njena suština? - Bogočovek Hristos. Otuda sve što je svetosavsko ima bogočovečanski karakter: i saznanje, i osećanje, i volja, i mišljenje, i život i društvo. Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom; Bog vodi, čovek je vođen; Bog radi, čovek sarađuje. I to ne neki transcendentni, apstraktni, zamišljeni Bog, već Bog najneposrednije istoriske stvarnosti, Bog koji je postao čovek, živeo, u kategoriji našeg, ljudskog života, i u svemu se na zemaljski očigledan način pokazao apsolutno bezgrešan, apsolutno svet, apsolutno dobar, apsolutno mudar, apsolutno pravedan, apsolutno istinit. On je i postao čovek, ostajući Bogom, da bi kao Bog dao ljudskoj prirodi božanske sile, koja bi ljude odvodila najprisnijem, bogočovečanskom jedinstvu sa Bogom. I ta božanska sila njegova neprekidno radi u Bogočovečanskom telu njegovom-Crkvi, sjedinjujući ljude sa Bogom kroz blagodatni i sveti život. Jer Crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodati Božije i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve - osim greha. U Bogočovečanskom organizmu Crkve svaki vernik je kao živa ćelija koja postaje sastavni delić njegov i živi njegovom životvornom bogočovečanskom silom. Jer, po svetosavskom shvatanju, biti član Crkve znači: saovaplotiti se Bogočoveku, postati sutelesnik njegov, organski deo bogočovečanskog tela njegovog; jednom rečju: obogočovečiti se u vasceloj realnosti svoje čovečanske ličnosti.

Gospodo, evo osnovnih principa svetosavske filosofije društva: u svemu i po svemu Crkva je na prvom mestu bogočovečanski organizam, a zatim bogočovečanska organizacija. Iz toga logički sledi i njeno bogočovečansko delovanje u svetu: sve što je Bogočovekovo - ovaplotiti u čoveku i čovečanstvu: ovaplotiti ljubav Hristovu, pravdu Hristovu, dobrotu Hristovu, mudrost Hristovu, smernost Hristovu, uopšte sve vrline Hristove. Jer se pomoću njih Hristos useljuje u čoveka i ovaploćuje u njemu. I takav čovek živi Hristom, misli Hristom, oseća Hristom, radi Hristom. Otkuda mu ta snaga? - Od samoga Hrista. Po reči sv. apostola Pavla: "Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moć daje" (Filip. 4,13). Čovek svetosavske vere, živeći u bogočovečanskom organizmu Crkve, živi uvek u zajednici "sa svima svetima" (Efes. 3, 18), koji ga tajanstveno pomažu u ostvarivanju evanđelskih zapovesti. Otuda svetosavski član Crkve živo oseća: da je jedne vere sa Apostolima, Mučenicima i Svetiteljima svih vekova, da su oni večno živi, i da sve njih jednovremeno prožima jedna ista bogočovečanska sila, jedan isti bogočovečanski život, jedna ista bogočovečanska istina. U Crkvi je prošlost uvek savremena, jer Bogočovek Hristos, koji je juče i danas onaj isti i vavek u svome bogočovečanskom telu neprekidno živi istom istinom, istom svetošću, istim dobrom, istim životom, i svu prošlost uvek čini sadašnjicom. Otuda, čovek svetosavske vere nikad nije sam već uvek u društvu svih svetih članova Crkve. I kada misli misao, on je misli sa strahom i molitvenim trepetom, jer zna da u tome na tajanstven način učestvuju svi Svetitelji. Pravoslavni su time pravoslavni što neprekidno imaju ovo osećanje bogočovečanske sabornosti, zagrevajući ga i čuvajući ga molitvom i smernošću. Oni nikada sebe ne propovedaju, nikada se ne hvale čovekom; nikada ne ostaju pri goloj čovečnosti; nikada ne idolatriziraju humanizam. Na svima putevima svojim oni ispovedaju i propovedaju Bogočoveka, ne čoveka. Njihovo je rukovodno načelo: bogočovečanski ciljevi se ostvaruju samo bogočovečanskim sredstvima; evanđelskim ciljevima se stiže samo evanđelskim putevima. Bogočovečanska ideologija hrišćanstva može se očuvati jedino bogočovečanskom metodikom hrišćanstva. Gospod Isus je i Istina i Put: ne samo Istina nego i Put, Put kojim se jedino dolazi do Istine. Otstupi li se od bogočovečanske metodike, neminovno se otstupa i od bogočovečanske ideologije, otstupa se od Bogočoveka Hrista. *** Na evropskom Zapadu hrišćanstvo se postepeno pretvaralo u humanizam. Dugo i naporno Bogočovek je smanjivan, preinačavan, sužavan, i najzad sveden na čoveka: na nepogrešnog čoveka u Rimu, i ne manje nepogrešnog čoveka u Londonu i Berlinu. Tako je postao papizam koji od Hrista uzima sve, i protestantizam koji od Hrista traži najmanje, pa često i ništa. I u lapizmu i u protestantizmu na mesto Bogočoveka istavljen je čovek i kao najviša vrednost i kao najviši kriterijum. Izvršena je bolna i tužna korekcija Bogočoveka, njegovog dela i njegovog učenja. Istrajno i uporno trudio se papizam da Bogočoveka zameni čovekom, dok u dogmatu o nepogrešivosti pape - čoveka, Bogočovek nije zauvek zamenjen prolaznim "nepogrešnim" čovekom. Jer ovim

dogmatom papa je odlučno i jasno proglašen ne samo za nešto više od čoveka, nego i od svetih Apostola, i od svetih Otaca, i od svetih Vaseljenskih sabora. Ovakvim odstupanjem od Bogočoveka, od vaseljenske Crkve kao Bogočovečanskog organizma, papizam je prevazišao Lutera, tvorca protestantizma. U samoj stvari, prvi, radikalni protest u ime humanizma protiv Bogočoveka Hrista i njegovog Bogočovečanskog organizma - Crkve - treba tražiti u papizmu, ne u luteranizmu. Papizam je stvarno prvi i najstariji protestantizam. He treba se varati: papizam i jeste najradikalniji protestantizam, jer je temelj hrišćanstva preneo sa večnog Bogočoveka na prolaznog čoveka. I to proglasio za najglavniji dogmat, a to znači: za najglavniju istinu, za najglavniju vrednost, za najglavnije merilo svih bića i stvari u svima svetovima. A protestanti su samo prihvatili ovaj dogmat u suštini, i razradili ga do užasnih razmera i detalja. U samoj stvari, protestantizam nije ništa drugo do generalno primenjeni papizam. Jer je u protestantizmu, osnovno načelo papizma sprovedeno u život od strane svakog čoveka posebno. Po primeru nepogrešivog čoveka u Rimu, svaki protestant je ponovljeni nepogrešivi čovek, jer pretenduje na ličnu nepogrešivost u stvarima vere. Može se reći: protstantizam je vulgarizirani papizam, samo lišen mistike, autoriteta i vlasti. Svođenjem hrišćanstva, sa svima njegovim beskrajnim istinama bogočovečanskim, na čoveka, učinjeno je to, da je zapadno hrišćanstvo pretvoreno u humanizam. Ovo može izgledati paradoksalno, ali je istinito svojom neodoljivom i neuklonjivom istoriskom stvarnošću. Jer je zapadno hrišćanstvo, u suštini svojoj, najodlučniji humanizam, pošto je čoveka proglasilo nepogrešivim, i bogočovečansku religiju pretvorilo u humanističku. A da je tako, pokazuje to što je Bogočovek potisnut na nebo, a na njegovo upražnjeno na zemlji mesto postavljen je njegov zamenik, Vicarius Christi papa. Kakva tragična nelogičnost: svuda prisutnom Bogu i Gospodu Hristu postavljati zamenika! Ali ova se nelogičnost ovaplotila u zapadnom hrišćanstvu: crkva je pretvorena u državu, papa je postao vladar, vladike su proglašene za knezove, sveštenici su postali vođe klerikalnih partija, vernici su proglašni za papske podanike, Evanđelje je zamenjeno vatikanskim zbornikom kanonskog prava, evanđelska etika i metodika ljubavi zamenjena je kazuistikom, jezuistikom i "svetom" inkvizicijom. A to znači: sistematskim uklanjanjem, uništavanjem svega što ne klanja papi, pa čak i nasilnim prevođenjem u papsku veru i spaljivanjem grešnika u slavu krotkoga i blagoga Gospoda Isusa! Gospodo, sve se ove činjenice same slivaju u jedan neodoljivo logičan zaključak: na Zapadu nema Crkve, nema Bogočoveka, zato nema ni pravog bogočovečanskog društva; društva, u kome je čovek čoveku besmrtni brat i večni sabrat. Humanističko hrišćanstvo je u stvari najodlučniji protest i ustanak protiv Bogočoveka Hrista i svih evanđelskih, bogočovečanskih vrednosti i merila. Istina, i u ovome provejava omiljena težnja evropskog čoveka, da sve svede na čoveka kao na osnovnu vrednost i osnovno merilo. A iza svega toga stoji jedan idol: Menschliches Allzumenschliches. Svođenjem hrišćanstva na humanizam, hrišćanstvo je, nema sumnje, uprošćeno, ali u isto vreme i - upropašćeno. Pošto je izvršen "glajhšaltung" hrišćanstva sa humanizmom, danas se pogdegde u Evropi pomišlja na povratak Bogočoveku Hristu. Poklici

pojedinaca u protestantskom svetu: Zur?ck zum Jesus! Back to Jesus! samo su nemoćni krici u mrkloj noći humanističkog Hrišćanstva, koje je napustilo bogočovečanske vrednosti i merila, i sada se guši u očajanju i nemoći. A iz dubine vekova bruje gorke reči setnog proroka Božjeg Jeremije: "Proklet čovek koji se uzda u čoveka!"... U širokoj istoriskoj perspektivi zapadnjački dogmat o nepogrešivosti čoveka nije drugo do pokušaj, da se umirući humanizam oživi i obesmrti. To je poslednja transformacija i završna glorifikacija humanizma. Posle racionalističke prosvećenosti 18. veka i kratkovidog pozitivizma 19. veka, evropskom humanizmu nije bilo ostalo ništa drugo nego da se raspadne u svojoj nemoći i u svojim protivrečnostima. Ali u tragičnom momentu religiozni humanizam mu je pritekao u pomoć, i svojom dogmom u nepogrešivosti čoveka, spasao evropski humanizam od nemile smrti. No i ako dogmatiziran, zapadni hrišćanski humanizam nije mogao ne zadržati u sebi sve pagubne protivrečnosti evropskog humanizma, koje su jednodušne u jednoj želji: u proterivanju Bogočoveka sa zemlje na nebo. Jer je humanizmu glavno i najglavnije, da čovek bude najviša vrednost i najviše merilo. Čovek, a ne Bogočovek. Gospodo, po našem svetosavskom osećanju i saznanju: hrišćanstvo je hrišćanstvo Bogočovekom, njegovom bogočovečanskom ideologijom i bogočovečanskom metodikom. To je osnovna istina na račun koje se ne mogu praviti nikakvi kompromisi. Samo kao Bogočovek, Hristos je najviša vrednost i najviše merilo. Treba biti iskren i dosledan do kraja: ako Hristos nije Bogočovek, onda je on najbezočnija varalica, jer proglašuje sebe za Boga i Gospoda. Ali evanđelska istoriska stvarnost nepobitno pokazuje i dokazuje da je Isus Hristos po svemu i svačemu savršeni Bogočovek. Stoga se ne može biti hrišćanin bez vere u Hrista kao Bogočoveka i u Crkvu kao Njegovo Bogočovečansko telo, Crkvu, u kojoj je On ostavio svu Čudesnu Ličnost svoju. Spasonosna i životvorna sila Crkve Hristove sastoji se u večnoživoj i svudaprisutnoj ličnosti Bogočoveka. Svako zamenjivanje Bogočoveka ma kakvim čovekom, i svako odabiranje iz hrišćanstva samo onoga što se sviđa čovekovom individualnom ukusu i razumu, pretvara hrišćanstvo u površni i bespomoćni humanizam. Izuzetna važnost hrišćanstva za rod ljudski sastoji se u njegovoj životvornoj i neizmenljivoj bogovečnosti, kojom ono osmišljava čovečnost uopšte, prevodeći je iz tame nebića u svetlost Svebića. Jedino svojom bogočovečanskom silom hrišćanstvo je so zemlje, so koja čuva čoveka da ne istruli u grehu i zlu. Raspline li se u razne humanizme, hrišćanstvo obljutavi, postane obljutavela so, koja nije ni za šta, osim da se prospe i da je ljudi pogaze. Svaka težnja i pokušaj da se hrišćanstvo izjednači, "glajhšaltuje" sa duhom vremena, sa prolaznim pokretima i režimima izvesnih perioda istoriskih, oduzima hrišćanstvu onu specifičnu vrednost, koja ga i čini jedinstvenom bogočovečanskom religijom u svetu. U svetosavskoj filosofiji društva pravilo je iznad svih pravila ovo: ne prilagođavati Bogočoveka Hrista duhu vremena, nego duh vremena prilagođavati duhu Hristove večnosti, Hristove bogovečnosti. Jedino tako Crkva će moći sačuvati životvornu i nezamenljivu ličnost Bogočoveka Hrista, i ostati Bogočovečansko društvo, u kome ljudi

druguju i žive pomoću božanske ljubavi i pravde, molitve i posta, krotosti i smernosti, dobrote i mudrosti, milosti i vere, bogoljublja i bratoljublja, i ostalih evanđelskih vrlina. Po svetosavskoj filosofiji života i sveta: i čovek, i društvo, i narod, i država imaju se prilagođavati Crkvi kao večnom idealu, ali se Crkva nipošto ne sme prilagođavati njima, i još manje - robovati njima. Narod ima prave vrednosti samo u toliko ukoliko živi evanđelskim vrlinama i ovaploćuje u svojoj istoriji bogočovečanske vrednosti. Što važi za narod, važi i za državu. Cilj naroda kao celine, isti je što i cilj pojedinca: ovaplotiti u sebi evanđelsku pravdu, ljubav, svetost; postati "sveti narod", (I Pet. 2, 9-10; 1. 15-16.) "Božji narod" koji svojom istorijom objavljuje božanske vrednosti i vrline. Sveti Nemanjići su tako shvatali i narod i državu; i na tome neumorno radili najpre oni sami, pa za njima i sa njima i sav srpski narod. Svima zakon behu evanđelske vrline, svima: i upravljačima narodnim i narodu - piše monah Teodosije u Životu Svetoga Save. U tome, u tome je besmrtna slava i neprolazna veličina Svetih Nemanjića. Bez evanđelskih vrlina, šta je narod? - Povorka hodećih leševa. A država? - Institucija za razaranje narodne duše i njenih večnih vrednosti. Pitam vas: ima li narod - kolektivnu savest, narodnu savest? a država - ima li savest? - Sveti Nemanjići odgovaraju: i narod ima narodnu savest, i država ima državnu savest; to je Crkva i njeno Evanđelje. Ako ovu misao proširimo i konkretnije izrazimo, ona će glasiti: Savest srpskog naroda su svetitelji, na čelu sa Svetim Savom. A ta savest našeg naroda stalno upućuje svima Srbima u svima vekovima jednu molbu, jedan savet, jedan zavet: neka vam svima, i ubogima i bogatima, i mladima i starima, i pismenima i nepismenima, i sveštenicima i učiteljima, i vojnicima i radnicima, i ministrima i vladikama, zakon budu - evanđelske vrline! Bude li tako, srpski će narod savladati sve smrti u svima svetovima, i ništa mu neće moći nauditi, ništa, ništa, ništa!

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA VREDNOSTI I MERILA sadržaj

Kada se čovek probudi iz sna kojim spava u ilovači tela svog, i duhovno progleda, onda oseti da su materija i materijalne stvarnosti oko njega u toliko stvarne, realne, u koliko ih njegov duh saznaje kao takve. I ubrzo dolazi do paradoksalnog saznanja: ljudi, kao naročita vrsta bića, dolaze do saznanja o stvarnostima u spoljašnjem materijalnom svetu pomoću svoga ljudskoga duha koji nije materijalan niti ima svojstva materijalnih stvarnosti; naprotiv, on je nešto što se ne može očima videti, niti rukama opipati, niti čulima proanalizirati, niti pokazati kao neka transubjektivna materijalna stvarnost. Ali, ako se ne može uhvatiti u oblike materijalne stvarnosti i podvesti pod kontrolu čula, duh je ipak svojom nevidljivom suštinom merilo svih vidljivih stvarnosti u svetu materije. I što čovek dublje misli, sve neodoljivije oseća i saznaje da je misao duha, iako neopipljiva, nevidljiva, nematerijalna, ipak stvarnija od svake, takozvane, objektivne stvarnosti u oblasti transubjektivne materije. Štaviše: sve stvarnosti zasnivaju svoju realnost na mislima duha, koji je po sebi nematerijalan; pomoću nematerijalnog, nevidljivog i neopipljivog ljudi i osećaju, i saznaju, i procenjuju ono što je materijalno, vidljivo i opipljivo. U tome je i preimućstvo i zagonetnost, i veličina ljudskoga duha. I probuđen čovek, vođen svojim nematerijalnim, nevidljivim duhom kroz tajanstva materijalnog, fizičkog sveta, sve više uviđa, da je njegov duh - njegova najveća i najneposrednija stvarnost, a camim tim i njegova najveća vrednost. U takvom raspoloženju čovek uskoro oseti neodoljivu istinitost Spasiteljevih reči o duši ljudskoj kao najvećoj stvarnosti i najvećoj vrednosti, stvarnosti - stvarnijoj od vascelog vidljivog sveta, i vrednosti - vrednosnijoj od svih sunčanih sistema: "Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju?" (Matej 16, 26). Drugim rečima: u vidljivom svetu nema vrednosti koja je ravna vrednosti duše ljudske, ili vrednosti kojom se duša može proceniti i isplatiti; ona više vredi nego svi svetovi skupa. U samoj stvari, ceo svoj vidljivi život, život u vremenu i prostoru, čovek zasniva na nevidljivostima, tojest na duši, na njenim mislima, na njenoj savesti. U svetu vidljivih stvarnosti i zbivanja čovek se orijentiše svojom mišlju; njome sve meri i procenjuje, njome koja je i za njega samog nevidljiva. U toliko je onda prirodnije i logičnije da se njome orijentiše i u svetu duhovnih stvarnosti i duhovnih vrednosti, koje su nematerijalne i nevidljive kao i ona sama. Misao je to što čovek upoznaje, vezuje i spaja ne samo sa svetom vidljivih, materijalnih stvarnosti, nego i sa svetom nevidljivih, duhovnih stvarnosti. Čak i krajnji senzualisti u gnoseologiji ne mogu to poreći. Mora se priznati: čovečiji duh je čudotvorna laboratorija, u kojoj se na neobjašnjivi način čulni utisci prerađuju u misli. Čovek?-Ta čovek je najčudesnija i najsavršenija radionica, u kojoj se neprekidno vrši tajanstveno prelivanje vidljivog u nevidljivo i nevidljivog u vidljivo, kao i prelivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Jer mi ljudi prirodnim nazivamo ono što je vidljivo i opipljivo, a natprirodnim ono što je nevidljivo i neopipljivo. Zagledajte čoveka: u vidljivom i opipljivom telu živi nevidljiva i neopipljiva duša; zar nije on u isto vreme i prirodno i natprirodno biće? Štaviše, ono što je prirodno u njemu živi onim što je natprirodno u njemu: telo živi dušom. Kada čovek misli misao, šta se dešava s njim? - Prekoračuje granice prirodnog i stupa u sferu natprirodnog; i

svim bićem oseća da to što je u njemu nevidljivo i natprirodno i jeste naša najneposrednija stvarnost, naša najnesumnjivija empirija, naša prva datost. U samoj stvari, mi pomoću onoga što je natprirodno u našoj prirodi dolazimo u dodir sa prirodnim i saznajemo ono što nazivamo vidljivom prirodom. Mi ljudi, mi smo prvo natprirodna pa onda prirodna bića, jer je u nas natprirodno - srce prirodnog, srž prirodnog, suština prirodnog. Jeste li videli čudotvorca? Gle, svaki čovek je čudotvorac, jer se u svakome neprekidno vrši prerađivanje prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno. Na primer, misao o milostinji, dok je u tvojoj duši, ona je nešto nevidljivo, nematerijalno, natprirodno; ostvariš li je, ti si već postao čudotvorac: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u prirodno. Ili, ti voliš roditelje; kao unutrašnje osećanje, tvoja je ljubav nešto nevidljivo, nematerijalno, natprirodno; čim je prevedeš u brigu i staranje za roditelje, ti si već učinio čudo: pretvorio si nevidljivo u vidljivo, natprirodno u prirodno. Što važi za ljudsku misao i osećanje, važi za sve što je ljudsko: svima svojim postupcima, delima, celokupnim svojim životom čovek je čudotvorac, jer pretvara nevidljivo u vidljivo, ovaploćuje natprirodno u prirodno. Čovek živi time što neprekidno projicira, transubjektivira svoj nevidljivi duh u svoj vidljivi svet prirode, i na taj način stalno ovaploćuje natprirodno u prirodno. Otkuda duhu ljudskom ta moć i sila? - Otuda, što je on sam ovaploćenje lika Božjeg, jer je sazdan po liku Božjem. Živeti, to znači: ovaploćavati božanske sile koje se taje u bogolikoj duši čovekovoj. Ovaploćavajući te sile, čovek se navikava na glavni, centralni fakt ljudske istorije: ovaploćenje Boga Logosa, Gospoda Isusa Hrista. Zar ne vidite, život svakog čoveka posebno i svih ljudi skupa, samo je uvod, priprema i predsprema za taj najsudbonosniji čin ljudske drame: Bogoovaploćenje? Jer je smisao i cilj čoveka i svega roda ljudskog: ovaplotiti Boga i sve što je Božje. Gospodo, ozbiljan posmatrač sveta, ma s koje strane pristupio materijalnim ili duhovnim stvarnostima, mora osetiti prisustvo beskrajne tajanstvenosti u svima pojavama. To je danak koji svaki mislilac mora platiti zagonetnoj misteriji sveta. Nema sumnje, pravilna orijentacija u ovom zagonetnom svetu zavisi od duha kojim se čovek orijentiše; ili tačnije: od prirode duha. A prirodu svoju duh čovečiji kazuje i pokazuje kroz iskustvo koje svojom delatnošću stvara. Iz vascelog iskustva tog izbija čežnja duha ljudskog za beskrajnošću u svima izrazima: u znanju, u životu, u postojanju. Duh ljudski neumorno čezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim životom, za beskrajnim postojanjem. A kroza sve to on hoće jedno: da savlada prolaznost, konačnost, ograničenost, a omogući i osigura neprolaznost, beskonačnost, bezgraničnost. U svima kulturama i civilizacijama, na kraju svih krajeva, sve muke duha ljudskog slivaju se u jedan gigantski napor: savladati smrt i smrtnost, a osigurati besmrtnost i život večni, osigurati ma po koju cenu. Ali, zar nas sve to ne potstiče na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta čežnja i težnja za beskrajnošću u svima pravcima? Šta je to što misao ljudsku goni iz problema u problem, iz beskrajnosti u beskrajnost? Ako se ova čežnja za beskrajnošću i može

nametnuti slabijem čoveku, onda otkud ona kod najsamostalnijih mislilaca? Štaviše, ona je u njih razrađena u najsloženiju problematiku. Sve to pokazuje da se čežnja za beskrajnošću nalazi u samoj prirodi duha ljudskog. Priroda samog saznanja teži za beskrajnim znanjem; priroda samog osećanja teži za beskrajnošću osećanja; priroda samog života teži za beskrajnim životom. Sav duh čovekov: i kroz saznanje, i kroz osećanje, i kroz volju, i kroz život hoće da je beskrajan, a to znači: besmrtan. Glad za beskrajnošću, glad za besmrtnošću jeste iskonska, metafizička glad duha ljudskog. Ona je duh ljudski gonila ka beskrajnosti i besmrtnosti kroz mnogobrojne religije, filosofije, nauke, muke i podvige. Jednom rečju: duh ljudski hoće beskrajnost, hoće besmrtnost po svaku cenu i ma u kom obliku. Očigledno je da ovu čežnju za beskrajnošću nije mogla nametnuti čoveku veštastvena priroda, pošto je sama ograničena, i nema u sebi te čežnje. Isto je tako očigledno, da je duhu ljudskom nije moglo nametnuta ni telo čovečije, pošto je i samo ograničeno. Kao jedini logičan izlaz ostaje postavka: ljudska čežnja za beskrajnošću, za besmrtnošću nalazi se u samoj suštini duha ljudskog. Sazdan po liku Božjem, čovek je sav u toj čežnji. Jer bogolikost i jeste ono u biću ljudskom što čezne za beskrajnim Božjim istinama u svima svetovima. Imanentna duhu ljudskom, ova bogolikost potstiče čoveka da se bogočežnjivo pruža i seže za svima beskrajnostima Božjim. Prirodno je za bogoliku dušu da čezne za Bogom kao za svojim originalom. Ovo nije proizvoljan zaključak, već po svemu činjeničan, jer svekoliko iskustvo roda ljudskog svedoči o toj moćnoj i tajanstvenoj čežnji duha ljudskog za beskrajnošću, za besmrtnošću, za večnim životom, bilo u ovom ili onom svetu. Ako se oslonimo na sveopšte iskustvo roda ljudskog i svedemo čoveka na njegove osnovne elemente, na praelemente, sigurno ćemo pronaći ovo: čežnja za besmrtnošću je najosnovniji elemenat, na kome počiva i u kome se bitno sastoji sav čovek. Stvarajući čoveka po liku svom, Bog je samim tim po biću njegovom razlio čežnju za božanskom beskrajnošću života, za božanskom beskrajnošću saznanja, za božanskom beskrajnošću savršenstva. Stoga se ova neizmerno gladna čežnja bića ljudskog ne može potpuno zadovoljiti i zasititi ničim do Bogom. Objavljujući kao glavni cilj čovekovog postojanja u svetu božansko savršenstvo: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski" (Matej 5, 48), - Gospod Hristos je odgovorio na osnovni zahtev i potrebu bogolikog i bogočežnjivog bića čovekovog. Bogolikost prirode ljudske ima dvostruki smisao: prvo u njoj je data suština bića čovekovog; drugo, njome je određen čoveku kao cilj života: Bog sa svima svojim beskrajnim savršenstvima. Bogolikost je suština suštine čovekovog bića, na kojoj i po kojoj čovek ima da izrađuje i izgrađuje sebe u ovom svetu. U samoj stvari: u biću čovekovom Bog je prvo, a čovek - drugo; drugim rečima: čovek je sazdan kao potencijalno bogočovečansko biće, čiji je zadatak bio da, vođeno bogolikom dušom, sebe u svemu upodobi Bogu, i tako stvarno izradi sebe u bogočovečansko biće, to jest biće u kome je čovek idealno sjedinjen sa Bogom i živi u njegovim božanskim, beskrajnim savršenstvima. Ali umesto da bogolikošću duše prožme sav svoj empiriski život, čovek je odvojio duh svoj od svega Božjeg u sebi, i otisnuo se kroz tajanstva

ovoga sveta bez Boga, to jest bez svoga prirodnog putovođe. I naišao u ovome svetu na nepremostive provalije i jezive raseline. U suštini svojoj pad se čovekov sastojao u tome što je čovek ustao protiv bogolikog ustrojstva svoga bića, napustio Boga i Božje, i sveo sebe na čistu materiju, na čistog čoveka. Prvom pobunom protiv Boga, čovek je donekle uspeo da istera Boga iz sebe, iz svoga saznanja, iz svoje volje, i da ostane pri čistoj čovečnosti, pri čistom humanizmu. Strašno je reći, ali - humanizam je u stvari osnovno zlo, prvobitno zlo čovekovo. U ime tog prvobitnog humanizma čovek je proterao Boga u nadčovečansku transcendentnost, i sav ostao pri sebi i u sebi. Ali, pri svemu tome, čovek nije mogao da potpuno obezboži sebe, da potpuno izbaci iz sebe bogolike odlike svoga duha; one su ostale da se i u njegovom humanizmu pojavljuju u obliku čežnje za beskrajnim progresom, za beskrajnim znanjem, za beskrajnim usavršavanjem, za beskrajnim postojanjem. Svesno i nesvesno, u svima borbama krje čovek vodi u svome humanizmu, on teži da povrati sebi izgubljenu bogolikost. I u tome delimično uspeva, uspeva toliko koliko je potrebno da oseti i sazna, kako on sam po sebi, pri svojoj čistoj, obezboženoj čovečnosti, ne može nikada ispraviti duh svoj, reintegrirati bogolikost bića svog. Kroza sve svoje humanističke nostalgije čovek u stvari vapije za - Bogočovekom. Otuda je pojava Bogočoveka Hrista u ovom svetu bila i prirodna, i logična, i neophodna. Jer samo Bogočovek u potpunosti otstranjuje sve muke duha ljudskog, obolelog i obezboženog humanizmom. On jedini utoljava sve gladi bogolikog bića ljudskog: i glad za beskrajnim životom, i glad za beskrajnom pravdom, i glad za beskrajnom istinom, i glad za beskrajnim dobrom, i glad za svima uopšte božanskim beskrajnostima. Najbitniji zahtevi i potrebe čovečijeg bića zadovoljeni su jednom za svagda u ličnosti Bogočoveka Hrista. Potencije bogočoveštva u biću ljudskom, koje su sputane tiranijom bogoboračkog humanizma, Bogočovek oslobađa i daje im moći da se ostvare u besmrtnoj punoći svojoj. Čovek, vođen Bogočovekom, sve svoje normira Bogom, i u ovom zagonetnom svetu živi Bogom, te tako dostiže idealno savršenstvo, i sobom pretstavlja najidealniju sintezu Božjeg i čovečjeg, duhovnog i veštastvenog, ovostranog i onostranog. Pojava Bogočoveka Hrista u svetu ljudskih realnosti, ni sa ontološkog, na sa psihološkog, ni sa istoriskog gledišta, nije iznenađenje za ljudsku prirodu. Naprotiv, ona je zadovoljila osnovne čežnje i potrebe čovečijeg bića: čežnje i potrebe za božanskim savršenstvom i večnim životom. Bogočovek ne samo nije nešto neprirodno i nepotrebno za čoveka, nego je, naprotiv, potrebniji čoveku od svega drugog, toliko potrebniji, da je sam sveistiniti Bog i Gospod Isus Hristos objavio da je On - "jedino potreban" (Luk. 10, 40-42). Zašto? Zato što je On najsavršenije, i najprirodnije, i najcelishodnije, i najlogičnije rešio problem Boga i čoveka. Kako? Pokazavši nam realno, zemaljski realno u sebi Boga, koji je apsolutna Istina, apsolutno Dobro, apsolutna Pravda, apsolutna Ljubav, apsolutna Mudrost, u savršenom jedinstvu sa čovekom; a sa tim i kroz to pokazavši nam i čoveka u njegovoj bezgrešnosti i savršenstvu. Bogočovek je podjednako realno pokazao i Boga u njegovom savršenstvu, i čoveka u njegovom savršenstvu. Kada se nepristrasno razmatra istorija roda ljudskog, mora se priznati: nema u rodu ljudskom boljeg čoveka od Isusa; a to znači: nema ni boljeg Boga, jer je Isus samo kao Bogočovek bio i jeste najbolji čovek, to jest čovek bez greha, bez zla. Samo kao takav, kao Jedini Bezgrešan, Gospod Hristos je i mogao neustrašivo pitati

svoje najljuće neprijatelje: "Koji me od vas kori za greh?" (Jovan 8, 46) i niko od njih nije mogao ukazati ni na kakav greh u Njemu. A čovek bez greha je istovremeno i najidealniji i najrealniji čovek, jer samo kao takav, on je istinski savršen, besmrtan i večan. Ovaploćenjem Boga Logosa ušla je u prirodu ljudsku svesavršena Mudrost Božanska, svesavršena Logika Božanska, svesavršeni Um Božanski. "Logos postade telo" (Jovan 1, 14), to znači: sve transcendentne vrednosti Božanske postadoše imanentne prirodi ljudskoj, jer su srodne suštini bogolike duše čovečije. Sve te večne Božanske vrednosti, ovaploćene u čoveka, stapaju se, na kraju krajeva, u jednu neizmernu i nenadmašnu vrednost: Bogočoveka Hrista. Otuda je Bogočovek prva, i najveća, i najosnovnija vrednost u svetu čovečanskom. Jer ništa nije čovečanskije od Gospoda Hrista, koji oličava u Sebi najidealnije savršenstvo svega istinski ljudskog, istinski čovečanskog. I ne samo to, nego je On, kao Bogočovek, najsavršenija sinteza Božjeg i čovečjeg, ovostranog i onostranog, prirodnog i natprirodnog, realnog i idealnog, fizičkog i metafizičkog. U Bogočovečanskoj ličnosti Gospoda Isusa postignuto je najradikalnije, najlogičnije i najpotpunije jedinstvo života ovostranog i onostranog, a kroz to: jedinstvo saznanja ovostranog i onostranog, jedinstvo osećanja čovečjeg i božanskog. A to znači: i život ljudski, i misao ljudska, i osećanje ljudsko premostili su ponor koji zjapi između čoveka i Boga, između ovog i onog sveta. Stoga Hristov čovek živo oseća jedinstvo ovog sveta sa onim, jedinstvo Boga sa čovekom, jedinstvo prirodnog sa natprirodnim. On snažno oseća i jasno saznaje kako je u njemu izvršen prelaz iz smrtnog u besmrtno, iz vremenskog u večno. To osećanje večnoga života omogućuje i osigurava Hristovom čoveku i večnost misli i besmrtnost osećanja. No i ako je na taj način Hristov čovek produžen, i proširen, i udubljen do božanskih beskrajnosti, on ipak ne gubi svoju čovečnost, svoju individualnost, nego i nadalje ostaje čovek, samo čovek - savršen, obogovečen. Tek u Bogočoveku Hristu čovek je uzdignut na najviši stepen savršenstva, na vrh iznad svih vrhova. Jer niko nije proslavio ljudsku prirodu, ljudsko biće kao Bogočovek. U njegovoj Bogočovečanskoj ličnosti učinjena je čoveku najveća pravda, najveća moguća pravda. Nigde ni u čemu nije potcenjen čovek na račun Boga, niti Bog na račun čoveka, iako je čovek nbizmerno uzveličan, i uzvišen, i proslavljen Bogom. Nema sumnje, problem dobra i zla je jedan od najtežih i najmučnijih za ljudsko saznanje. No i on je konačno i završno rešen tek Bogočovekom Hristom. I to rešen ne verbalistički, teoriski, dijalektički, nego bitno, pragmatički, bogočovečanski. Jer se Gospod Hristos u celokupnom životu svom pokazao kao ovaploćenje, kao očovečenje beskrajnog, svesavršenog i apsolutnog Dobra. Ni najvidovitije oko ne bi moglo pronaći u Njemu ni trunke zla, jer On "greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim" (I Pet. 2,22). Pa ne samo On "greha ne učini", nego uopšte - "greha u njemu nema" (Jovan 3, 5). Imajući pred sobom u licu Bogočoveka Hrista apsolutno božansko Dobro u granicama ljudskog bića, ljudske prirode, ljudsko saznanje tek od Njega i Njime određeno zna, i ljudsko srce određeno oseća šta je dobro a šta zlo. Dobro je, večno dobro - sve što Hristos jeste u svojoj bogočovečanskoj realnosti, sve što je bogočovečansko. Kao Jedini bezgrešni i svemoćan, Gospod Hristos je dao ljudskoj prirodi blagodatne sile da

može do savršenstva uspevati u božanskom dobru a savlađivati greh i zlo do konačne pobede nad njima. Zbog toga je Bogočovek Hristos najviša vrednost u svima svetovima, u kojima se kreće ljudska misao i osećanje. Kroz svu svoju istoriju čovek se pokazuje kao naročita vrsta bića time što neumorno traži osnovnu i glavnu istinu, istinu na kojoj stoje i radi koje postoje svi svetovi, pa i čovečanski. U tom traženju istine, čovek je rešavao problem istine i mitološki, i filosofski, i teistički, i ateistički, i spiritualistički, i materijalististički. I nije ga rešio, jer ga je rešavao u kategoriji čistog, obezboženog humanizma. Tek u čudesnoj ličnosti Bogočoveka Hrista javila se sva večna Istina bez ostatka. I problem istine rešen je pojavom apsolutne božanske Istine u granicama ljudske prirode. Zato je iz usta Bogočoveka Hrista izašla najsmelija izjava koju je ikada ljudsko biće dalo o sebi, izjava: "Ja sam Istina" (Jovan 14, 6). A to znači: Bogočovek Hristos je istina kao ličnost u svoj svojoj bogočovečanskoj punoći i realnosti. Ali ono što Bogočoveka Hrista naročito čini vrednošću iznad svih vrednosti jeste to što je On prvi i jedini potpuno rešio problem života i smrti, rešio ga pragmatički, realno, pokazavši u svojoj Bogočovečanskoj ličnosti ovaploćenu, učovečenu i očovečenu besmrtnost i život večni. To je pak izuzetno silno pokazao i dokazao svojim vaskrsenjem iz mrtvih i vaznesenjem u večni život Božanstva. I uopšte, celokupni bogočovečanski život Gospoda Hrista do i posle vaskrsenja očigledno je dokaz da je on zaista oličenje besmrtnosti i večnoga života, a time i gospodar nad smrću Vaskrsenjem svojim On je ljudskoj prirodi zauvek osigurao pobedu nad smrću, a vaznesenjem svojim - život besmrtni u večnosti trosunčanog Božanstva. Zato je On jedini u rodu ljudskom imao prava reći za sebe: "Ja sam vaskrsenje i život" (Jovan 11, 25). U ljudskom saznanju takmiči se tajna sveta sa tajnom čoveka. Neprozirni mrak pokriva svu tvar, i ljudska misao nikako da pronikne u njen osnovni smisao, nikako da shvati zašto postoji ovakav svet u ovakvom obliku. Tek obasjan svetlošću Bogočoveka Hrista, svet nam otvara krunicu svoga bića, i u njoj svoj pravi smisao i vrednost. Zato je Spasitelj i rekao za sebe: "Ja sam svetlost sveta" (Jovan 8, 12). U Bogočoveku i njegovoj svetlosti čovek je istinski progledao i pravi smisao sveta sagledao. Neka božanska razumnost i celishodnost razlivena je po svoj tvari. Razlivena samim Gospodom Hristom kao večnim Logosom Božjim, zbog čega je i rečeno u svetom Evanđelju: "Sve što postade - kroz Njega postade" (Jovan 1, 3). Ta logosnost i logičnost ovoga sveta, i svega što je stvoreno, postaje očigledna tek u svetlosti ovaploćenog Boga Logosa. Ljudsko saznanje, jedino kada se obasja svetlošću ovaploćenog Boga, može sagledati božanski, logosni smisao tvari, i ubediti se u istinitost Apostolovih reči: "Sve se kroz Hrista i radi Hrista sazda" (Kol. 1, 16). To znači: smisao je svake tvari posebno i svih tvari ukupno, da Bogočovekovu istinu i pravdu ostvare u sebi do krajnjih mogućnosti. Hebo i zemlja neće proći dok se na njima ne ispuni sav zakon Boga Logosa (Matej 5, 18). U Bogočoveku Hristu počelo je ozdravljenje tvari, reintegracija tvari, koja se razbolela i haotizirala prisustvom i dejstvom greha i zla (Rim. 8, 19-23).

*** Pošto je Gospod Hristos kao Bogočovek najviša vrednost, to je On kao takav u isto vreme i najviši kriterijum svih pravih vrednosti. U ovom svetu nikakvo biće, manje od Bogočoveka, ne može biti istinsko merilo vrednosti, kada je najviša vrednost - ličnost Bogočoveka. He može biti čovek, jer je daleko niža vrednost od Bogočoveka. Time što je najveća vrednost, Bogočovek je najbolji kriterijum svega Božjeg i čovečijeg i u ovom i u onom svetu. Istorija ove planete ne zna ni za boljeg Boga od Hrista, ni za boljeg čoveka od Hrista. Bogočovek je u isto vreme savršeno otkrio Boga i savršeno otkrio čoveka. Stoga nema Boga mimo Bogočoveka; niti ima čoveka mimo Bogočoveka. Šta je istina? pitao je Pilat ovaploćenu Istinu, i hteo je ušima da čuje ono što nije očima video, kao da nije jedna i ista duša i iz ušiju njegovih slušala i iz očiju njegovih gledala. Ustvari, Bogočovek Hristos je istina, ne kao reč, ne kao učenje, ne kao delatnik, već kao svesavršena i večno živa Bogočovečanska ličnost. Jedino kao takva Ličnost On je i merilo Istine. Zato je Bogočovek rekao za sebe: ne samo: "Ja sam Istina", nego i: "Ja sam Put" (Jovan 14, 6), put u samu Istinu, merilo same Istine, suština same Istine. Merilo Istine je sama Istina; a Istina je Bogočovek Hristos. Stoga sve što nije od Njega, nije od Istine. Van Njegove Bogočovečanske ličnosti Istina je ontološki nemoguća. U hrišćanstvu Istina nije diskursivni pojam, niti teorija, niti učenja, niti zbir učenja, već živa Bogočovečanska ličnost - istoriski Isus Hristos. Do Hrista, ljudi su naslućivali Istinu, ali je nisu imali; sa Hristom kao sa ovaploćenim Bogom Logosom, večna Božanska Istina sva ulazi u ovaj svet. Zato je i rečeno u presvetom Evanđelju: "Istina postade od Isusa Hrista" (Jovan 1, 17). Šta je život, pravi istinski život i merilo života? - Opet ličnost Bogočoveka Hrista, a ne Njegovo učenje, odvojeno od Njegove čudotvorne i životvorne Ličnosti. Niko nikada od ljudi nije smeo reći: ja sam život, - jer je svaki smrtan. A Bogočovek je rekao: "Ja sam život" (Jovan 14, 6). I s pravom rekao, jer je vaskrsenjem pobedio smrt, i pokazao Sebe večno živa vaznesenjem na nebo i sedenjem s desne strane Oca. Stoga je Bogočovek i Život, i merilo Života. Sve što nije od Njega - smrtno je. U Njemu život ima svoju logosnost i svoju logičnost, jer ima svoju božansku večnost. Kao večni Božanski Logos, On je život i sveživot (Jovan 1, 4), jer je život - Njime život. Gde Njega nema, tu se život pretvara u smrt, jer je On jedini koji život čini živim. Otpadanje od Njega koji je Život, uvek se završava umiranjem i smrću. Stoga se u Njemu, kao Logosu i Logici života, nalazi jedino moguće logičko opravdanje ljudskog života u kategoriji vremena i prostora. Večni život se hrani i održava večnim dobrom, i večnom pravdom, i večnom istinom, i večnom mudrošću, i večnom svetlošću. I kada je Spasitelj objavio: "Ja sam život", samim tim, On je o sebi objavio i ovo: ja sam Dobro, ja sam Pravda, ja sam Istina, ja sam Mudrost, ja sam Svetlost. Pošto je On sve to u isti mah, to je On i najviše merilo svega toga. Svojom svesavršenom ličnošću bezgrešni Bogočovek pretstavlja u rodu ljudskom jedini nepogrešni kriterijum i života, i dobra, i pravde, i istine i mudrosti, i

svetlosti. Sve u svemu: Bogočovek je najviša i najsavršenija vrednost, jedina večita vrednost, a time i zbog toga najviši i najsavršeniji kriterijum, jedini večiti kriterijum istine, života, pravde, svetlosti, dobrote i mudrosti. *** Ova svetosavska filosofija vrednosti, okrenuta licem prema zapadnoj filosofiji vrednosti, šta znači? - Znači: ustanak i prevrat; ustanak protiv osnovnog principa zapadne filosofije: "čovek je mera svih stvari"; i prevrat u celokupnom shvatanju života i sveta. Nasuprot tom humanističkom principu istavlja se svetosavski evanđelski princip: Bogočovek je mera svih bića i stvari. Bogočovek je oličenje i ovaploćenje svih božanskih i čovečanskih savršenstava, zato je On vrhovna vrednost, svevrednost, i nepogrešivo merilo svih vrednosti. Samo živeći Njime i po Njemu, čovek stiče sve neprolazne vrednosti i osposobljuje sebe da sva bića i stvari meri nepogrešivom, evanđelskom, bogočovečanskom merom. Najočigledniji i najubedljiviji primer? - Sveti Sava. Čim je Bogočovek Hristos postao za njega najviša vrednost, on je radi Njega ostavio sve dotadanje najveće vrednosti: i oca, i majku, i braću, i otadžbinu, i carstvo, i bogatstvo, i u Njemu našao - šta? Sve same neprolazne i večne vrednosti: večnu božansku Istinu, večnu božansku Ljubav, večnu božansku Pravdu, večnu božansku Dobrotu, večnu božansku Mudrost; a svrh svega: božansku besmrtnost svoju i život večni. Zato je, kao i apostol Pavle, sve ostalo smatrao za trice, samo da Hrista dobije i da se nađe u Njemu. Teškim svetogorskim podvizima, naročito molitvom i postom, Sveti Sava je uselio u svoju bogočežnjivu dušu Gospoda Hrista i sva njegova božanska savršenstva, i time postao najviša vrednost našeg naroda i naše istorije, vrednost - neprolazna, besmrtna i večna. Iz nje su se izzračile, kao zraci iz sunca, i sve ostale neprolazne vrednosti naše narodne duše i istorije. Recite, koja je to naša istoriska vrednost, a da, posredno ili neposredno, ne vodi poreklo od Svetoga Save? A sve svetosavske vrednosti, od prve do poslednje, izvode se iz Hrista, i svode se na Hrista. Svetosavlje, i kao kompleks svetosavskih ideja i kao kompleks svetosavskih metoda, izvire iz Hrista i Njegovog Evanđelja. Kada smo u slavnom nemanjićkom periodu birali najvišu vrednost naše narodne duše i naše istorije, mi smo kroz Svetoga Savu i ostale Svete Nemanjiće izabrali Hrista Boga i Njegovo Evanđelje. Tako je Hristos sa svojim Evanđeljem postao glavna determinanta i glavna stvaralačka sila naše istorije. Setite se sudbonosne Kosovske odluke! Kroz Svetoga Kneza naš se narod opredelio za carstvo nebesko i na svenarodnu žrtvu za njega. Zar ova Kosovska odluka i žrtva nije predodređena svetosavskim duhom, svetosavljem? Da, ona je i prirodna i logična posledica svetosavske filosofije vrednosti. Kosovsko Evanđelje nije ništa drugo do svetosavsko Evanđelje produženo kroz vekove. Pogledajte, svetosavsko Evanđelje putuje iz jednog srpskog pokolenja u drugo. Eno Evanđelja majke Jevrosime:

Sine Marko, jedini u majke, He bila ti moja rana kleta, Nemoj, sine, ogrešiti duše. Nemoj, sine, govoriti krivo, Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Bolje ti je izgubiti glavu, Nego svoju ogrešiti dušu. I ono je sve od Svetoga Save. U njemu je svetosavska filosofija vrednosti našla svoj dirljivi dramatični izraz: besmrtna duša čovekova je najveća vrednost čovekova; glavno je ne ogrešiti se o nju, pa makar se zamerio i roditelju, i stričevima, i celome svetu; duša se neće ogrešiti kada živi pravdom Božjom, kada je za nju pravda Božija glavni regulator svih čovekovih odnosa: i porodičnih, i ličnih, i socijalnih, i narodnih, i opštečovečanskih. Sve što je u našoj istoriji besmrtno, veliko i slavno, stvoreno je svetosavskim Evanđeljem. Ono putuje kroz sve prave Srbe, kroz sve stvaraoce i čuvaoce svetosavskih vrednosti i ideala. Na svima istoriskim bespućima, ono nam je bilo nepogrešivi putokaz; u svima tminama - sunce; u svima tugama - uteha; u svima smrtima - spasenje; u svima robovanjima - vrelo optimizma; u svima krizama - savest. Otkuda to, da svetosavsko Evanđelje postane našim narodnim Evanđeljem? Otuda, što ga je Sveti Sava svojim apostolskim i svetiteljskim radom i trudom uneo u narodnu dušu, sjedinio sa njom, učinio ga savešću njenom. A po svetosavskom Evanđelju, šta znači: biti Srbin? - To znači: Bogočoveka Hrista smatrati za najvišu vrednost i voleti ga više svega; uvek se pri dilemi privoleti Carstvu nebeskom a ne zemaljskom; i: sve rešavati "po pravdi Boga istinoga", pa makar sve demonske sile udarile na te; no i u tom strašnom slučaju: Bolje ti je izgubiti glavu, Hero svoju ogrešiti dušu!

SVETOSAVSKA FILOSOFIJA PROSVETE sadržaj

Prosveta pretstavlja činjenicu, posvedočenu, i stalno posvedočavanu svekolikim iskustvom roda ljudskog: čovek je nesavršeno i nedovršeno biće. Sve filosofije, sve religije, sve nauke, sve kulture svedoče o tome. Čovek je nešto što treba usavršiti i dovršiti. Stoga je glavni cilj prosvete: usavršiti i dovršiti čoveka. Ali, nemilosrdno se nameće neodoljivo pitanje: čime usavršiti i čime dovršiti čoveka? Ma s koje strane posmatran, čovek je svojim bićem otvoren prema drugim bićima i prema drugim svetovima. On ni u kom slučaju nije lajbnicovska zatvorena monada. Svim svojim životom, i fizičkim i psihičkim, čovek svesno i nesvesno, voljno i instinktivno, ali neprestano utkiva sebe u grandiozno i nesagledno tkivo kosmičkog sveživota. Prosveta, ako je istinski čovečanska, mora poći od te očigledne činjenice kao od osnovne logičke postavke. A kada se u istoriji roda ljudskog traga za savršenim i dovršenim čovekom, onda kroz naše saznanje vihori plameno pitanje: ko je savršen i dovršen čovek, ko? Da li Platon? - Ali, iz žeravičnog saznanja svoje nesavršenosti i svoje nedovršenosti, Platon se pretvorio u strelu čežnje za gornjim svetovima, svetovima večnih ideja i ideala. Znači, on nije savršen i dovršen čovek. Da li Buda? - Ali, vijan aždajski nemilosrdnim osećanjem svoje čovečanske nesavršenosti, Buda je sva težnje ljudskog bića za savršenstvom saterao u onostrano carstvo večne neosetljivosti i nesaosetljivosti: Nirvanu. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Mojsije? - Ali, gonjen strašnim nevoljama svoga naroda i svoje lične bespomoćnosti, Mojsije stalno vapije za nekom pomoći s neba, i nezasladivu gorčinu svoga ljudskog bića zaslađuje proročkim vizijama o nekom budućem Mesiji i Spasitelju. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Muhamed? - Ali, mučen krvožednošću svoga pakla i sladostrašćem svoga raja, Muhamed juri ovom planetom, i mačem i ognjem ostvaruje svoje proročke snove, fanatički ushićeno gazeći preko leševa krivovernih. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Kant? - Ali, izmučen nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Kant je iz tesne čaure racionalističkog kriticizma sve što je ljudsko bacio u ambis metaracionalne "Stvari po sebi", i ostavio ga na milost i nemilost neizvesnog, nepoznatog, jezivog. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Šekspir? - Ali, u svojoj nenasitoj žudnji za Savršenim i Dovršenim, Šekspir je doživeo čovekovu nesavršenost i nedovršenost u bezbroj paklenih tragičnosti, poveo ljudsko biće u gornje svetove i ostavio ga na tamošnjim putevima začuđeno i zaprepašćeno. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek.

Da li Gete? - Ali, široko i dubinski doživljujući dramu ljudskoga bića u kojoj Mefistofel igra glavnu ulogu, Gete je svojim pretsmrtnim krikom: Licht, mehr Licht! jasno pokazao koliko je nesrećan otišao iz ovog u onaj svet. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Tolstoj? - Ali, u svome stalnom i nepoštednom ratovanju sa nesavršenošću i nedovršenošću ljudskog bića, Tolstoj je došao do takvog duševnog nemira da je pred smrt, u neizdržljivoj agoniji duha, pobegao od kuće, sa namerom da pobegne od sebe sama, od svoje tužne nesavršenosti i tragične nedovršenosti. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Da li Niče? - Ali, vulkanski burno osećajući tragičnu nesavršenost i nepodnošljivu nedovršenost ljudskog bića u svima dimenzijama i stvarnostima ovoga sveta, Niče je u neobuzdanoj čežnji za višim, savršenim i dovršenim čovekom, poludeo. Znači, i on nije savršen i dovršen čovek. Tako redom, od prvog do poslednjeg čoveka: tužna povorka nesavršenih i nedovršenih ljudi. A usred njih - On, tajanstveni i čudesni Bogočovek: božanski savršen i čovečanski realan. Njegovo čovečansko dobro - božanski je savršeno i dovršeno; Njegova čovečanska istina - božanski je savršena i dovršena; Njegova čovečanska ljubav - božanski je savršena i dovršena; tako i Njegova pravda, i Njegova milost, i Njegova samilost, i Njegova besmrtnost, i Njegova večnost, i Njegova lepota; - sve je čovečanski realno, ali i božanski savršeno i dovršeno. He čudite se tome: sve čovečije On je preobrazio u Božje, usavršio i dovršio Božjim. Jednom rečju: u Njemu je sav čovek božanski usavršen i božanski dovršen. Vi ne verujete? - Probajte, zamislite ili savršenijeg Boga od Hrista ili savršenijeg čoveka od Njega. Ali, vi nećete biti u stanju da to učinite. Jer ni individualna ni kolektivna misao ljudska ne može zamisliti ni savršenijeg Boga od Hrista ni savršenijeg čoveka. I što je izuzetno i jedinstveno u svemu tome to je ovo: sva božanska savršenstva u Hristu su čovečanski realna i konkretna. I božanska istina, i božanska ljubav, i božanska pravda, i božanska dobrota, i božanska lepota, u Njemu su date kao najočiglednije ljudske stvarnosti i zemaljske konkretnosti. Nema savršenog dobra, ni savršene istine, ni savršene lepote, a da ih čovek ne nađe ovaploćenje u Njegovoj ličnosti i ostvarene u Njegovom životu. Zbog svega toga, On je taj savršeni i dovršeni čovek, koga rod ljudski, misao ljudska, srce ljudsko traži kroz svoje religije, filosofije, nauke, umetnosti, kulture. Okrenut ka prosveti, ovaj zaključak bi glasio: Hristos je taj idealni čovek, koga ljudska prosveta traži kao svoj cilj, kao svoj smisao, kao svoj ideal. Sa Njim, i od Njega, mi ljudi znamo šta je pravi čovek, šta je idealan čovek, šta je savršen čovek. U Njemu imamo obrazac, po kome svaki čovek može izraditi sebe u idealno dobrog, u idealno pravednog, u idealno savršenog i dovršenog čoveka. I to bez velikih, nesavladljivih teškoća, jer On svakome, koji se trudi, daje božanske sile da sve što je Njegovo učini svojim: i Njegovu božansku pravdu, i Njegovu božansku istinu, i Njegovu božansku ljubav, i Njegovu božansku dobrotu.

Gospodo, mi se već nalazimo na glavnom koloseku svetosavske filosofije prosvete. A to znači: naše, srpske, narodne filosofije prosvete. Sa njom, naš čovek i naš narod, i stoji i pada. Jer, šta je to svetosavska prosveta; otkuda ona? - Od Svetoga Save. A Sveti Sava, otkuda on? - Od Bogočoveka Hrista. Jer, poreklo svega svetosavskog jeste Bogočovek, i niko drugi i ništa drugo. Da, i niko drugi i ništa drugo ni u jednom od postojećih svetova. U krajnjoj liniji, sve što je svetosavsko, svodi se na bogočovečansko, na evanđelsko. Sava je postao svetim pomoću Jedino Svetog: pomoću Bogočoveka. Živeći Njime, on je božanski usavršio i dovršio sebe, jer je osvetio sebe, obogočovečio svoje biće, te je i sve njegovo postalo sveto, bogočovečansko, evanđelsko. Zagledajte ozbiljno i objektivno u unutrašnju arhitektoniku svetosavske prosvete: i plan, i građa, i program, i duša, i duh, sve je - evanđelsko, sve - bogočovečansko. Sve su njene vrednosti - božanske, svi njeni metodi - evanđelski. U njoj je Bog uvek na prvom, a čovek na drugom mestu: čovek i živi i misli i oseća i dela Bogom; a to znači: čovek se prosvećuje Bogom. I to ne nekim apstraktnim, transcendentnim, nadnebeskim, platonovsko-kantovskim Bogom, već Bogom neposredne zemaljske stvarnosti i ljudske konkretnosti, Bogom koji je postao čovek i u kategoriji čovečjeg dao sve što je božansko, besmrtno, večno. Stoga je u rodu ljudskom samo On, Bogočovek Hristos, imao pravo da od ljudi traži božansko savršenstvo: "Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski - Bog" (Matej 5, 48), - i da to božansko savršenstvo postavi i kao cilj života, i kao cilj prosvete, i kao cilj kulture, i kao cilj svekolike ljudske delatnosti. Ali, kada to čini, On u isto vreme daje ljudima sva potrebna sredstva i sve potrebne sile, pomoću kojih ljudi mogu ostvariti taj cilj, postići to božansko savršenstvo. A ta sredstva, a te sile, to su? - Svete evanđelske vrline: vera i ljubav, post i molitva, krotost i smernost, milosrđe i dobrota, nada i trpljenje, pravda i istina. Ostvarene, ove vrline daju svetog čoveka. A to znači: savršenog i dovršenog čoveka. Takav čovek zna i pravi smisao sveta i pravi smisao života, i celokupnim svojim bićem radi na ostvarenju postavljenog cilja u svima oblastima ljudske delatnosti. Satkan od svetih vrlina, on glavnom aortom svoga bića stalno crpe sve besmrtne sile iz večno živog Bogočoveka. Zato se oseća besmrtnim i večnim još u ovom svetu; zato i u svakom drugom čoveku vidi besmrtno i večno biće. Evanđelske vrline su sprovodnici božanske svetlosti; svaka od njih nizvede u čoveka po mlaz te svetlosti. Zato svetitelj zrači, svetli i prosvetljuje. On nosi u sebi "Setlost sveta" (Jovan 8, 12); ona mu osvetljuje sav svet, i on vidi njegov večni smisao i njegovu večnu vrednost. Svetlost sveta je u isto vreme i "Svetlost života" (Jovan 8, 12); ona osvetljuje put koji vodi čoveka u besmrtnost i život večni. U našem čovečanskom svetu svetlost i život su sinonimi; kao što su opet tama i smrt sinonimi. *** Sveti Sava je najveći srpski prosvetitelj, jer je najveći srpski svetitelj. Prosveta je samo projekcija svetosti, zračenje svetlosti; svetitelj svetli, i time prosvetljuje, prosvećuje. Prosveta je svim svojim bićem uslovljena svetošću; pravi prosvetitelj je u stvari samo

svetitelj. Bez svetitelja nema prosvetitelja; bez svetosti nema prosvete; bez prosvetljenja nema prosvećenja. Svetost je svetost božanskom svetlošću. Istinska prosvećenost nije drugo do zračenje svetosti; samo su svetitelji istinski prosvećeni. Jer su božansku svetlost razlili po celom biću svom praktikujući evanđelske vrline i time potisli iz sebe svaki mrak greha i tamu poroka. Evanđelska svetost, evanđelska pravednost i živi, i diše, i zrači, i dela svetlošću. Osvećujući, ona u isto vreme osvetljuje i prosvetljuje. To nam kazuje i sama etimologija srpske reči: prosveta, koja dolazi od crkvenoslovenske reči: prosvješčenije; a svjet znači svetlost, te prosveta znači prosvetljenje. Da, prosveta u stvari znači prosvetljenje, i to prosvetljenje kroz osvećenje Duhom Svetim, Duhom Hristovim, kao tvorcem, nosiocem i razdavaocem svetosti i svetlosti. Zato što su osvećeni i prosvećeni Duhom Svetim, svetitelji su prosvetitelji. Sveti Sava je Duhom Svetim rodio i preporodio svoju duhovnu decu, Srbe, i osvetio ih pomoću evanđelskih vrlina. O tome nam rečito govori tropar Sv. Savi. Naučen Svetim Savom, naš je narod zanavek izjednačio pojam prosvete sa pojmom svetosti, pojam prosvetitelja sa pojmom svetitelja. I sve to oličio u Svetom Savi kao svom prvom i najvećem svetitelju i prosvetitelju, uvek prvom i uvek najvećem. Stoga su u našem svetosavskom narodnom saznanju Crkva i škola nerazdvojni blizanci: oni i postoje, i žive, i rastu jedan sa drugim i jedan pomoću drugog. *** Prosvetu bez svetosti, prosvetu bez osvećenja Duhom Svetim, prosvetu bez usavršenja i dovršenja čoveka Bogočovekom, prosvetu bez Boga - izmislila je Evropa u svome humanističkom idolopoklonstvu. Svejedno je da li se to idolopoklonstvo pojavljuje u obožavanju pape ili u obožavanju kulture, nauke, civilizacije, tehnike, politike, mode. U svemu tome glavno je jedno: i čoveka, i društvo i svet urediti bez Boga, bez Hrista. Tako i u prosveti, glavno je: prosvetiti čoveka i čovečanstvo bez Hrista Boga. U tom smeru humanistička prosveta se dala na stvaranje novog čoveka. Plan za tog novog čoveka je klasično prost i jednostavan: u novom čoveku ne sme biti Hrista niti ičeg Hristovog. I Evropa se dala na posao: počela je stvarati čoveka bez Boga, društvo bez Boga, čovečanstvo bez Boga. Renesans je mnoga srca zalio nadom. Ta vatikanizam je sasušio bio evropskog čoveka: svojim vampirskim sholasticizmom u filosofiji i ljudožderskim jezuitizmom u etici, on je ispio evropskom čoveku stvaralačke životne sile. Najpreča je potreba: obnoviti evropskog čoveka humanističkim duhom stare Jelade, i tako sprečiti njegovu smrt. To se može izvesti, prvo: udaljavanjem evropskog čoveka od Hrista, drugo: kidanjem svih veza koje ga vezuju sa gornjim, nevidljivim svetovima.

Javlja se Ruso: čoveka treba vratiti prirodi, a proterati iz njega sve što je natprirodno; što je prirodno,to je i dobro; prirodan čovek je najbolji čovek, - u tome je sva Rusovljeva emilska etika i pedagogika. Ruso je mnogo zahvatio od prirode i uneo u čoveka. Ali, nastaje pitanje: šta je to što čini prirodu samog čoveka? - Čula, odgovara senzualistička filosofija u licu Loka i Juma. Čovek kao čulo, - to je pravi čovek. Sva priroda čoveka izvodi se iz čula i svodi na čula. Kada se odbije ono što nije potrebno čoveku, onda ostaju čula koja i čine čoveka čovekom. Ali, čovek sveden na čula, suviše je primitivan, rapav, grub, neposredan. Nasuprot njemu, racionalistička filosofija, na čelu sa Dekartom i Kantom predlaže nov tip čoveka. To je: čovek kao razum. Čovek je pre svega i iznad svega racionalno biće; razum i čini čoveka čovekom; a sve ostalo u čoveku i suviše je sporedno, da bi moglo pretendovati na glavno mesto u njegovom biću. Propušteno je ono što je najglavnije u čoveku, protestvuju voluntaristi u filosofiji, koje predvode Šopenhauer i Štirner; čovek se ne može svesti ni na čula ni na razum; on nije ni jedno ni drugo; on je na prvom mestu volja. Da, čovek kao volja, to je pravi, istinski čovek; to je - novi čovek. Tražeći novog čoveka, Evropa je zatim krenula među niža bića od čoveka, i u njima počela da traga za poreklom čoveka, e da bi, oslanjajući se na životinjski svet, stvorila na neki način čoveka bez Boga. Bilo je ne malo radosti, a i histerične vriske, kada je Evropom progrmela hipoteza da je čovek postao od majmuna i od drugih sisara. Tada je u svet evropske trome i sušičave misli uleteo Niče sa svojim olujama, burama i zemljotresima. I sa zanosom proroka i plamenog pesnika, objavio svetu svoje evanđelje o nadčoveku; Strasniji u mislima nego u osećanjima, on je iz Šopenhauerovog voluntarizma i Darvinovog evolucionizma izveo smeo i logičan zaključak: ako je majmun prelaz ka čoveku, zašto da čovek ne bude prelaz ka nadčoveku? Da, čovek je prelaz i prolaz ka nadčoveku. Da, čovek je nešto što treba savladati, prevazići. "Šta je majmun za čoveka? Smeh i žalosni stid. I to isto treba da bude čovek za nadčoveka: smeh i žalosni stid". Nadčovek je smisao zemlje i cilj istorije. Nadčovek, od čega je sačinjen? Sačinjen je od četiri glavna principa. Prvi je: treba ubiti Boga. "Vi viši ljudi, obraća se Zaratustra svojim učenicima, ovaj Bog bio je vaša najveća opasnost". Ali, ne bojte se: "umro je Bog, - objavljuje Zaratustra, - nema više opasnosti po vas, nema više smetnje da se javi nadčovek. - Drugi princip: He štedi bližnjega; što pada, to treba još gurnuti. - Treći princip: glavno je - volja za moć, bezobzirna i nepoštedna volja za moć. - Četvrti princip: sve je dopušteno; za nadčoveka nema ni dobra ni zla; on živi s one strane dobra i zla, s one strane istine i zablude, s one strane savesti i odgovornosti. Gospodo, završena je drama humanizma: stvoren je novi čovek - nadčovek. Od Rusovljevog embriona humanistički čovek se razvio u nadčoveka; renesanski čovek završio se nadčovekom. Ali, šta je u suštini nadčovek; od čega. je sagrađen? - Samo od

jednog instinkta, instinkta samoodržanja. Ali, dopustite, zar se od jednog instinkta može sagraditi i najmanja bubica, akamoli najkomplikovanije na zemlji biće - čovek? Ta u celom životinjskom svetu, u kome ima preko šest stotina hiljada vrsti životinja, nema ni jedne mušice ni pramušice, koja bi bila iskovana samo od jednog instinkta, pa makar to bio i instinkt samoodržanja. A Niče je jedan jedini instinkt proglasio za - nadčoveka. Otuda je nadčovek ustvari podčovek, a to znači nečovek. Ako hoćete, nadčovek je najdarovitija karikatura čoveka na ovoj zvezdi pomračenoj. Što važi za nadčoveka, važi i za sve njegove humanističke pretke. Rusovljev prirodni čovek nije drugo do polučovek, jer mu je oduzeto sve što je natprirodno; a polučovek je isto što i podčovek, jer su u njemu nesmetano uzrasla sva prirodna zla, pa još mažena od humanističke prosvete. A lokovski čovek kao čulo, šta je on? Razlomak čoveka proglašen za čoveka. A to je već novi podčovek, nova nakaza od čoveka. Jer šta su čula bez duše? - Violina sa pet žica, ali bez violiniste. A kantovski čovek kao razum, šta pretstavlja on? Isečak čoveka proglašen za čoveka. A gde je svet, beskrajni svet ljudskih osećanja, u kojima je i naš raj i naš pakao, - zar bez toga čovek može biti čovek? He, ne i kantovski čovek je karikatura od čoveka. A šopenhauerovsko-ničeovski čovek kao volja, čime liči na čoveka? Gde je tu duša sa svojim beskrajnostima, pa savest, pa samilost? i zar bez svega toga čovek može biti čovek? Ah, i to je karikatura od čoveka, samo nova karikatura. Razgledajte humanističku izložbu novih ljudi: polučovek do polučoveka, podčovek do potčoveka, nečovek do nečoveka, a to znači: karikatura do karikature. Sve sam čovečuljak do čovečuljka. Zar ne primećujete, humanistička prosveta evropska stvorila je sve neke čovečuljke i njima naselila Evropu. Čovečuljak je Rusovljev prirodni čovek, čovečuljak je čovek kao čulo, čovečuljak je čovek kao razum, čovečuljak je nadčovek. Sve sam zakržljali čovek; sve sami odlomci i razlomci čoveka; nigde celog, integralnog čoveka. Mi prisustvujemo tragičnoj izložbi: evropski čovek bez Boga kroz humanističku prosvetu degenerisao je u čovečuljke, u patuljke. Gospodo, evropski humanizam je izvršio svoju misiju: stvorio je novog čoveka, čoveka bez Boga i duše. Ali, gde je taj novi čovek, gde - nadčovek? Gle, on ne postoji kao individualna ličnost, ali postoji kao kolektivna sila, koja pustoši Evropu i kroz humanističku filosofiju, i kroz humanističku nauku, i kroz humanističku prosvetu i kroz humanističku kulturu, i kroz humanističku civilizaciju. Tako se izgradio specifičan tip evropskog čoveka: holbahovski l'homme-machine, homo faber, homo technicus. To je, po svemu, čovek bez Boga i bez duše. Drugim rečima: obezbožen i obezdušen čovek - robot. A robot je time robot što ne priznaje ni Boga ni dušu. U tome ga naročito podržava, znate li ko? - Eksperimentalna psihologija, Psychologie ohne Seele. To je evropska humanistička nauka o duši. Nauka o duši koja ne priznaje postojanje duše! Može li biti većeg apsurda? Ali taj apsurd je neprikosnovena palata u kojoj živi njeno

božansko veličanstvo: evropska humanistička Psychologie ohne Seele!... A pred njom klanjaju mnogobrojni evropski roboti kao pred nepogrešivim božanstvom. Gospodo, fabrika robota, eto u šta se pretvarala, i najzad pretvorila, Evropa od Renesansa do danas. A robot, to je najbedniji tip čoveka. Ko ima oči da vidi, može videti: na ovoj planeti nije bilo bednijeg, nakaznijeg i nečovečnijeg čoveka od evropskog robota. Stid i sramota, večni stid i večna sramota Evrope, to je njen "novi čovek", čovek bez Boga i duše, čovek = robot. Pošto je ubio Boga i dušu u sebi, evropski čovek već nekoliko decenija vrši postepeno samoubistvo. Jer je samoubistvo neuklonjivi pratilac bogoubistva... Prosveta bez Boga uvukla je Evropu u takav mrak, u kakav nijedan kontinent nije zapao nikad. U tom mraku niko nikoga ne raspoznaje, niko nikoga za brata ne priznaje... Gospodo, šta je cilj prosvete, ako ne: prosvetiti čoveka, osvetliti sve njegove ponore i jame, i proterati iz njega sve tame. A čovek bez Boga, bez Hrista, bez te jedine neugasive svetlosti, kako će razvejati kosmički mrak koji sa svih strana navaljuje na njega, i kako će proterati tamu iz sebe? Sa svima svojim svetlostima čovek bez Boga nije drugo do svitac u beskonačnom mraku ove vasione. A njegova nauka, njegova filosofija, njegova prosveta, njegova kultura, njegova tehnika, njegova civilizacija, to su sitne svećice koje on pali u pomrčini zemaljskih i kosmičkih zbivanja. A sve te svećice šta znače u beskrajnoj noći i mrklom mraku individualnih, socijalnih, nacionalnih, internacionalnih, problema i zbivanja? Zar se već nisu sve pogasile, i Evropom je polegao gust i težak mrak i popala je neprozirna tama? Kroz dositejevštinu ta tama je zahvatila donekle i nas Srbe. Jer dositejevština i jeste lakomislena vera u svećom humanističke nauke, u svemoć humanističke prosvete, u svemoć humanističke kulture, u svemoć humanističke tehnike, u svemoć humanističke civilizacije. Pod tragičnim uticajem dositejevštine evropska humanistička prosveta stvorila je u nas sukob između crkve i škole, koji za naš narod znači, i uvek je značio, katastrofu. Pod uticajem dositejevštine i naš se čovek počeo mehanizovati, robotizovati. Da bismo izbegli završnu katastrofu, postoji samo jedan izlaz. Koji? - Prihvatiti svetosavsku prosvetu, i potpunce je sprovesti u svima školama, od najniže do najviše, i u svima prosvetnim, narodnim i državnim ustanovama, od prve do poslednje. Svetosavska prosveta zrači, svetli i prosvećuje jedinom neugasivom svetlošću i jedinom istinitom svetlošću u svima svetovima: Bogočovekom Hristom. Nju nikakva tama, pa ni tama Evrope, ne može ni ugasiti ni obuzeti. Ona jedina progoni sve tame i iz čoveka, i iz društva, i iz naroda, i iz države. Ona, jedina istinita svetlost, osvetljava do dna svakoga čoveka, i u svakome nam otkriva našeg besmrtnog, našeg božanskog brata i večnog sabrata. I ona nas uči da se i problem čoveka, i problem društva, i problem nacije, i problem čovečanstva, mogu lako i jasno i shvatiti i rešiti samo kada se i čovek, i društvo, i nacija, i čovečanstvo pročitaju u kontekstu sa Bogočovekom Hristom. Gospodo, glavne smernice i odlike svetosavske prosvete mogle bi se formulisati ovako:

1. Čovek je biće koje se najidealnije i najrealnije može usavršiti i dovršiti Bogočovekom; 2. usavršavanje čoveka Bogočovekom biva pomoću evanđelskih vrlina; 3. prosvećen čovek u svakom čoveku vidi svog besmrtnog brata i večnog sabrata; 4. svaka ljudska delatnost: filosofija, nauka, zanatstvo, zemljoradnja, umetnost, prosveta, kultura, dobija svoju neprolaznu vrednost kada se osveti i osmisli Bogočovekom; 5. istinska prosvećenost se postiže svetim životom po Hristovom Evanđelju; 6. svetitelji su najsavršeniji prosvetitelji; što svetije čovek živi, to je bolji vaspitač i prosvetitelj; 7. škola je druga polovina srca Bogočovekova, a Crkva je prva; 8. u centru svih centara, svih ideja, svih delatnosti stoji Bogočovek Hristos i njegov Bogočovečanski kolektiv: Crkva. *** Gospodo, ovim je završen kratak pregled filosofije svetosavlja. Želeo bih da ste iz svih misli koje ste čuli, i iz svih osećanja koja su ih pratila, salili u sebi jedno ubeđenje, ovo ubeđenje: svetosavlje je entelehija, vrhovni princip, životvorni princip i sila naše duše, naše istorije, našeg naroda, našeg čoveka; ono je duša naše duše, srce našeg srca, život našeg života. Razgranato, razlistano, rascvetano i oplođeno u mladim dušama, ovo bi ubeđenje glasilo: svetosavlje je nepresušni izvor svih životvornih, stvaralačkih sila naše narodne duše, našeg narodnog srca, našeg narodnog života, našeg narodnog progresa, naše narodne prosvete, naše narodne kulture; jednom rečju: naše narodne istorije. Sve što je istinski veliko, besmrtno i večno, i u istoriji našeg naroda i u životu svakog pojedinca, veliko je, večno je, samo zato što je ovaploćenje svetosavskog duha. Napustimo li Svetoga Savu, mi ćemo napustiti našu veličinu i ono što nas čini velikima, našu besmrtnost i ono što nas čini besmrtnima, našu večnost i ono što nas čini večnima. A mi napuštamo Svetoga Savu, znate li kada? - Kada nas ponese mutna i prljava reka evropske humanističke kulture, evropske humanističke prosvete, evropske humanističke civilizacije, evropske humanističke religije, evropske humanističke nauke, kada nas ponese i odnese u mrtvo more evropsko. U tom mrtvom moru evropskom nema života ničemu svetosavskom; u njemu postupno umire i konačno izumire i naša duša, i naše srce, i naš čovek, i naš narod; jednom rečju: umire i izumire sve što je svetosavsko. Da se to ne bi desilo sa nama, današnjim potomcima Svetoga Save, potrebno je od svega potrebnog: da se svaki od nas ispuni svetosavskim životvornim duhom, kako bi i naš čovek, i naša porodica, i naše društvo, i naš narod, u svima oblastima života delali, stvarali i živeli svetosavskim duhom. Uradimo li to, onda će ime i našeg čoveka i našeg naroda postati besmrtno božanskom besmrtnošću i večno

božanskom večnošću, i biti zapisano neizbrisivim slovima u večnim letopisima neba i zemlje, letopisima koje nikakvi moljci ne mogu nagristi i pokvariti, niti ikakvi razbojnici ukrasti i uništiti.

sadržaj