7/24/2019 Tekst- Mileta Prodanovi

1/2

Ljudski faktor

U poodmakloj tehnolokoj eri svako posezanje manuelnim moe se videti

kao neka vrsta ako ne protesta, onda barem rezervisanosti u odnosu na

sveoptu lakou digitalnog, user friendly sveta. Radovi Stefana Tasia i

Luke Tripkovia uz takvo opredeljenje nose i naglaeno odustajanje od

raznobojnog univerzuma, gotovo asketsko svoenje na grizaj (u slikama), to

jest grafit (u crteima). Na onaj nain na koji danas snimljene crno-bele

fotografije ili igrani filmovi svesno evociraju neka davna vremena, vremena

sa patinom, i radovi ove dvojice umetnika barem na prvi pogled raunaju

sa igrom nazvanom retro. Ali to je varka, u podtekstu izloenih crtea i

slika stoje (izmeu ostalog) i znanja steena u informatikoj sferi, predloci

posredovani digitalizovanom fotografijom i raunarom... To su, dakle,

konceptualni kolai podeeni da stvore utisak starovremenskog, analognog

pristupa. U tom i takvom svetu, prividno sreenom i lienom trauma, nalaze

se, meutim, koreni svih nedoumica koje razdiru nae vreme. Svi oni inioci

koji uslovljavaju nau dananju nesigurnost, nau bojazan od skoranjeg

rasprskavanja globalnog poretka koji ini nam se opstaje i pretrajava po

nekoj vrsti inercije, zaeti su kao malena vorita, embrioni, iskliznua... ba

u tim sada davnim vremenima sveopteg epohalnog spokoja.

Slika na kojoj je Stefan Tasiuvezao vie svojih interesovanja prikazuje

Maksimilijana Faktorovia, patrijarha sveprisutne vetine kozmetike,

poznatijeg pod nom de plumeMax Factor. U potrazi za idealom lepote koji

e potom biti multiplikovan na filmskoj traci ovaj poljski emigrant, osniva

imperije ulepavanja i korekcija, neka vrsta praoca dananje post-humane

epoheu kojoj svetenike zamenjuju plastini hirurzi, koristio

je kalibratorlepote, spravu koja (kao i mnogo toga to se koristi u industriji lepote)

neodoljivo podsea na alate za muenje. Pred Tasievom slikom koja je u

osnovi nedvosmisleni citat, posmatraje zbunjen nije sasvim jasno da li se

to merenje obavlja u nekakvomLombrozovskomcilju. Tu sumnju podupiru i

udno izobliene lobanje koje kaopattern lebde ispred prizora i daju ritam

7/24/2019 Tekst- Mileta Prodanovi

2/2

celom prizoru. Lobanje ovde nisu samo memento mori ve slue kao

ulaznica u lavirint pitanja o lepoti, rasi, zastranjenjima istorije...

Crtee velikih formata Luke Tripkovia takoe obeleava izvesna lebdea

dvosmislenost. U naputene prostore njegovih ranijih prostora sada su seuselili ljudi. Oni su zauzeli sredinje, dominantne pozicije u okviru kadra.

Na veini radova pozadinu ini minuciozno iscrtani tapet sa repetitivnim

uzorkom. Osobe prikazane na crteima sasvim su blizu graniniku polova,

njihova androginost jeste od one vrste koja se objavljuje na stranicama

modnih magazina. Odatle potie i izvesna neodreenost njihovih pogleda:

as se uini da emituju neki blagi (hinjeni) prkos, as zbunjenost... Na nekim

od crtea prikazane su i biljke. Neme, kakve ve jesu po svojoj prirodi i

biljke ovde na neki nain govore svojom, ponovo ambivalentnomsimbolikom. Konano, na jednom od crtea osoba prekrtenih podlaktica

stoji ispred zida sa nizom okaenih trofejnih rogova srndaa. Centralni trofej

je tano nad njenom glavom. A mi dobro znamo ko je taj ije ljudsko oblije

dopunjuju rogovi...

Crtei i slike dvojice umetnika su, dakle, slojevite zagonetke: operativni na

vie nivoa oni trae aktivnog i obrazovanog posmatraa. Naravno, svojim

pojavnim horizontom, egzekucijom, ovi radovi mogu zadovoljiti i gledaoca

koji od umetnosti ne trai nita vie od perfekcije izvoenja... Onaj, pak, ko

crte vidi kao (moguu) mapu (zakopanog blaga) moi e da se, pratei

lucidno rasporeene detalje, otisne na istraivako putovanje.

Mileta Prodanovi