Teorija racionalnih očekivanja

Dejan Sekulić

Sadržaj:

UVOD......................................................................................................................................................................3

1 NOVA KLASIČNA EKONOMIJA............................................................................................................4

2 PREDSTAVNICI NOVE KLASIČNE EKONOMIJE.............................................................................6

2.1 Robert Lucas...................................................................................................................................62.2 Tomas Sardžent (Thomas Sargent)..................................................................................................62.3 Robert Baro (Robert Barro).............................................................................................................72.4 Edvard Preskot (Edward Prescott)..................................................................................................7

3 STRUKTURA NOVE KLASIČNE EKONOMIJE...................................................................................8

3.1 TEORIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA.............................................................................................................83.2 REVOLUCIJA RACIONALNIH OČEKIVANJA....................................................................................................10

3.2.1 Jednostavni AS – AD model................................................................................................................103.2.2 Model perfektnog predviđanja.............................................................................................................113.2.3 Model racionalnog očekivanja............................................................................................................123.2.4 Racionalna očekivanja-empirijska provera.........................................................................................13

3.3 KONTINUIRANO ČIŠĆENJE TRŽIŠTA..............................................................................................................143.4 HIPOTEZA AGREGATNE PONUDE..................................................................................................................153.5 KRIVA PONUDE U TEORIJI RACINALNIH OČEKIVANJA - LUKASOVA KRIVA PONUDE....................................163.6 FILIPSOVA KRIVA U MODELU ŠKOLE RACIONALNIH OČEKIVANJA...............................................................183.7 PRILAGOĐAVANJE U MODELU RACIONALNIH OČEKIVANJA.........................................................................19

4 EKONOMSKA POLITIKA......................................................................................................................21

4.1 Hipoteza neefikasnosti ekonomske politike....................................................................................214.2 Pravila naspram diskrecije............................................................................................................224.3 Vremenska nekonzistentnost i kredibilitet......................................................................................234.4 Troškovi dezinflacije......................................................................................................................244.5 Lukasova kritika.............................................................................................................................254.6 Kritika hipoteze racionalnih očekivanja i praktična provera........................................................26

ZAKLJUČAK.......................................................................................................................................................28

LITERATURA.......................................................................................................................................................29

UVOD

Nova klasična ekonomija predstavlja školu u makroekonomiji, koja je okončala dominaciju klasičnog kejnzijanizma. Pojavila se tokom 1970-tih godina, a predvodi je nobelovac Robert Lukas.

Nova klasična ekonomija predstavlja makroekonomsku ekstenziju neoklasične (mikro)ekonomije. Odatle proističe snažan naglasak na mikroekonomskim osnovama makroekonomije. U osnovi, nova klasična ekonomija izvodi makroekonomske agregate (GDP, zaposlenosti itd) iz opšte ravnoteže tržišta u jednoj ekonomiji. Ona se zasniva na tri osnovne pretpostavke:

Prvo, da se tržišta čiste, tj. da cene i količine variraju tako da se izjednačavaju tražnja i ponuda.

Drugo, pojedinci (i firme) poseduju nesavršene informacije. I treće, i kritično, da se očekivanja pojedinaca (i firmi) formiraju u skladu sa teorijom

racionalnih očekivanja. Teorija racionalnih očekivanja kaže da pojedinci racionalno predviđaju budućnost, odnosno da daju najbolju moguću prognozu a na osnovu svih raspoloživih informacija.

Jedna od propozicija Nove klasične ekonomije je da će ekonomija dostići prirodnu stopu nezaposlenosti i da će pokušaji države da promeni to ravnotežno stanje biti parirani kontraakcijom ekonomskih subjekta. Nezaposlenost je uvek dobrovoljna, jer nezaposleni uvek mogu da se zaposle, ali za nižu zaradu.

Objašnjenja neizvesnosti i formiranja očekivanja su ključna pitanja u makroekonomskim teorijama. Kejns je bio jedan od prvih ekonomista koji je naglasio značaj neizvesne prirode budućnosti. U okviru njegovog modela neizvesnost će izazvati autonomne fluktuacije agregatne tražnje. U Novoj klasičnoj makroekonomiji pitanja neizvesnosti i očekivanja su dobila centralnu ulogu. Njihova hipoteza o racionalnim očekivanjima je pomerila fokus interesovanja na realne efekte monetarne i fiskalne politike. Hipoteza o racionalnim očekivanjima postala je moćan metod za generisanje dinamike u različitim kontekstima, tako je postala široko prihvaćena u makroekonomskoj analizi, čak su je prihvatili i Novi kejnzijanci. Nedavno je razvijen koncept ograničene racionalnosti, da bi se analiziralo ponašanje ekonomskih subjekata u novim situacijama, u kojima prethodno iskustvo ne može da koristi, kao što je situacija ekonomske tranzicije u Istočnoj Evropi.

3

1 NOVA KLASIČNA EKONOMIJA

Teorija racionalnih očekivanja javlja se sedamdesetih godina XX veka. Stagflacija (istovremeno postojanje nezaposlenosti i inflacije) kao nov fenomen, nije mogla da se objasni niti da se reši postojećim teorijama. Ona je poništila kejnsijansku revoluciju u ekonomskoj teoriji i politici. Robert Lukas, jedan od osnivača Nove klasične škole, smatra da je ekonomska javnost poslednjih četrdeset godina udobno živela s dve povezane ideje: prve, da tržišne privrede neminovno prolaze kroz fluktuacije, koje se mogu ukloniti jedino pomoću fleksibilne i odlučne vladine politike i druge, da ekonomisti raspolažu naučno proverenim znanjem koje im omogućava da u svako doba odrede koje bi to politike trebalo da budu1.

Ovaj period karakteriše veliki deficit vladinog budžeta i visoke stope monetarne ekspanzije, koje su, prema kejnsijanskoj doktrini, obećavale ekonomski rast i niske stope nezaposlenosti. Izostanak ostvarivanja ovih ciljeva pokazali su istovremeno nedostatak velikog obima kejnsijanskih modela za vođenje ekonomske politike. I neuspeh monetarističke politike - upravljanje monetarnim agregatima - ukazao je na činjenicu da nije moguća evolucija kejnsijanske teorije i dopuna kensijanskog analitickog instrumentarija na čemu je insistirao Fridman. Sve je to zahtevalo radikalnu promenu u ekonomskoj teoriji i politici, odnosno radikalni prekid sa dotadašnjom teorijom i politikom. Osnovni nedostatak postojećih makroekonomskih modela je nedostatak mikroekonomske osnove. Fridmanovo uključivanje adaptivnih očekivanja pokazalo se nekonzistentnim sa maksimizirajućim ponašanjem privrednih subjekata.

Otuda i stav predstavnika novog pravca da ne postoji mogućnost da se ovi modeli učine upotrebljivim minornim ili čak velikim modifikacijama. Glavnip redstavnici ovog novog pristupa и makroekonomiji su Robert Lukas (Robert Lucas), Tomas Sardžent (Thomas Sargent), Robert Baro (Robert Barro), Edvard Preskot (Edward Prescott), Nil Volis (Neil Walace) i dr. Ovaj pravac ekonomske misli u literaturi se sreće pod različitim imenima u zavisnosti od toga kojoj se komponenti daje prednost. Najčešće se susreće kao Nova klasična makroekonomija, što ukazuje na njenu povezanost sa principima klasične ekonomske teorije posebno sa teorijom opšte privredne ravnoteže. Imajući u vidu mesto i ulogu očekivanja u ovim shvatanjima, kao i način njihovog formiranja, često je nazivaju Školom racionalnih ocekivanja. Grupa autora objedinjuje obe komponente u nazivu racionalna očekivanja - ravnotežni pristup. Na taj način ostvaruju se ciljevi ovih ekonomista da izgrade makroekonomiju na adekvatnoj mikroekonomskoj osnovi, u kojoj pojedinci maksimiziraju korisnost; preduzeća maksimiziraju profit, a tržišta su u ravnoteži.

Prva komponenta Nove klasične ekonomije je teorija opšte ravnoteže koja podrazumeva zavisnost svih privrednih veličina. U osnovi teorije opste privredne ravnoteže je teza da su cene fleksibilne u oba pravca (na gore i na dole) i da su prilagođavanja putem cena brza i efikasna. Prefiks „nova“ odnosi se na shvatanje da ekonomski subjekti (domaćinstva i preduzeća) ne raspolažu uvek dovoljnim i perfektnim informacijama U realnom svetu dešavaju se nepredviđeni šokovi, kao sto su promene u ekonomskoj politici, egzogene promene ukusa i tehnologije, ratovi itd. Zbog svega toga ekonomski subjekti, mada racionalno reaguju na cenovne signale tržišta, mogu pogrešno predvidati i donositi pogrešne odluke. Zato nepovoljni šokovi i pogreške u informisanju mogu izazvati stvarne rezultate (nezaposlenost i poslovne cikluse) koji se razlikuju od rezultata što ih predviđa teorijski klasični model.

1 Lucas R.E. (1977) Understanding Business Cycles, Journal of Monetary Economics, No5, 29.

4

Na osnovu činjenice da ekonomska kretanja i problemi koji iz tog kretanja proizilaze zavise od ponašanja privrednih subjekata nastala je i druga komponenta Nove klasične ekonomije, a to je hipoteza racionalnih očekivanja.

Hipoteza racionalnih očekivanja obuhvata:

koncepciju očekivanja u smislu da ekonomski subjekti gledaju prema budućnosti pri donošenju svojih odluka i

koncepciju racionalnosti koja podrazumeva da pri tome ne prave sistemske greske. To znači da hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da ekonomski subjekti svoje odluke donose na osnovu svih raspoloživih informacija.

Kombinacija ovih osnovnih pretpostavki nove klasične ekonomije dovodi i do treće karakteristike, a to je znatno promenjen stav u odnosu na ekonomsku politiku, a posebno na ulogu stabilizacione politike. Naime, smatra se da hipoteza racionalnih očekivanja dokazuje da vlada ne može da stabilizuje privredu. Savremeno razumevanje kako se očekivanja formiraju vode zaključku da su kratkoročne stabilizacione politike nestabilne. Sam spor оkо toga da li je cilj vladine politike da smanji sopstvenu moć ili da stabilizacionom politikom uravnoteži privatan sektor, može se rešiti tako što bi se razumela priroda privrednih ciklusa i način na koji oni nastaju. Zato odgovor predstavnika nove klasične ekonomije se kreće od toga da je ekonomska politika neefikasna u smislu da vlada ne može koristiti ekonomsku politiku da bi na sistematski način uticala na privredne performanse, pa do zahteva da je nužno izabrati stabilna (fiksna) „pravila igre“ razumljiva za ekonomske subjekte.

Opšti doprinosi Nove klasične ekonomije, imajući и vidu njene karakteristike mogu se svesti na sledeće oblosti:2

1. primenu ravnotežnog modela u makroekonomskoj analizi,

2. pristup makroekonomskoj analizi sa aspekta mikroekonomije, odnosno razumevanju makroekonomskih problema na osnovu ponašanja ekonomskih subjekata;

3. široke primene hipoteze racionalnih ocekivanja u makroekonomiji i

4. kritičkom procenjivanju tradicionolnog pristupa ekonomskoj politici.

Upravo zbog ovih doprinosa kao i činjenice da su njena shvatanja ponašanja privrede uopšte i njenih pojedinih subjekata drugačija u odnosu na sve ranije teorije u literaturi, često se о pojavi Nove klasične ekonomije govori kao о revoluciji u makroekonomiji. U svakom slučaju superiornost novog pristupa je nesumnjivo precenjen od njegovih pristalica, ali u isto vreme, mnoga njihova shvatanja i sredstva su trajne vrednosti i ulaze u opšti fond ekonomske nauke.

2 Snowdon B., Vane H.R. (1997), A Macroeconomics Reader, 276

5

2 PREDSTAVNICI NOVE KLASIČNE EKONOMIJE

2.1 Robert Lucas

Robert Lukas (Robert E. Lucas Jr.), rođen je 15. septembar 1937, godine u Jakima, SAD, američki je ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade. Diplomirao je istoriju 1959. i doktorirao ekonomiju 1964. godine na Univerzitetu Čikago, pod uticajem Miltona Fridmana. Posle dužeg zaposlenja na Univerzitetu Karnegi-Melon, od 1975. godine radi kao profesor na Univerzitetu Čikago. Dao je važne doprinose u teoriji invensticija, teoriji endogenog rasta, i teoriji o utvrdjivanju cena.

Lukas je predvodnik tzv. Nove klasične ekonomije, jedne škole mišljenja u makroekonomskoj teoriji oslonjene na fundamente neoklasične, čikaške tradicije u ekonomiji. Lukas je odigrao glavnu ulogu u razvoju ove škole razvijajući koncept racionalnih očekivanja. Osnovni nalaz je da će mnoge ekonomske politike usmerene na povećanje ekonomske aktivnosti biti neefikasne, jer će ekonomski akteri promeniti svoje ponašanje i neutralisati uticaj preduzete mere. Najvažniji izraz ove škole je teorija realnih privrednih ciklusa. Ova škola je tokom 1980-tih godina dokrajčila dominaciju kejnzijanske ortodoksije i podstakla njegovu evoluciju u novi kejnzijanizam.

Lukas je dao važne doprinose i teoriji investicija (sa konceptom marginalnih troškova prilagođavanja), teoriji endogenog rasta (sa konceptom ljudskog kapitala) i teoriji utvrđivanja cena imovine (sa konceptom plaćanja unapred). Napoznatiji je po tzv. Lukasovoj kritici makroekonomskih modela (1976.), kada je pokazao da se parametri modela menjaju u zavisnosti od mera ekonomske polike i tako ih čine neupotrebljivim za analize efekata. Ovo je praktično uništilo celu disciplinu modeliranja nacionalnih privreda.

Nobelovu nagradu za ekonomiju dobio je 1995. godine 'za razvoj i primenu hipoteze o racionalnim očekivanjima i, stoga, za transformisanje makroekonomske analize i produbljivanje našeg razumevanja ekonomske politike.3

2.2 Tomas Sardžent (Thomas Sargent)

Rođen je 19.jula 1943. godine u SAD-u. Jedan je od utemljivača Nove Klasične ekonomije.Jedan od najpoznatijih stručnjaka u svetu je iz oblasti monetarne ekonomije i makroekonomije. Dobitnik je i Nobelove nagrade za ekonomiju 2011. godine.- za razvoj metoda koji daju odgovore na pitanja poput onih kako povećanja kamatnih stopa i smanjenja poreza utiču na bruto domaći proizvod (BDP) i inflaciju ili šta se dešava kada neka vlada promeni ciljeve za uravnoteživanje budžeta.

3Aleksandra Praščević „Osnovi makroekonomije“, Informator, Beograd, 2007.

6

2.3 Robert Baro (Robert Barro)

Robert J. Baro rodjen je 1944. godine u SAD-u. Diplomirao je fiziku 1965. godine, a zatim je doktorirao ekonomiju na Harvardu 1969. godine. Profesor Baro je predavao na mnogim univerzitetima kao što su Univerzitet Braun, Ročester, Čikago, itd.

Profesor Baro je poznati američki ekonomista u oblasti makroekonomije i predstavnik Nove Klasične makroekonomije. Od 1988. godine je i predavač na Harvardu. Njegova najpoznatija dela su knjige: "Makroekonomija", "Novac, zaposlenost i inflacija", "Novac, očekivanja i poslovni ciklusi","Moderna teorija poslovnog ciklusa", i mnoge druge. Pisac je i velikog broja članaka.

2.4 Edvard Preskot (Edward Prescott)

Edvard Preskot je utemeljivač Nove klasične ekonomije. Rodjen je 1945. godine u SAD-u i jedan je od vodećih stručnjaka iz oblasti makroekonomije. Inicirao je glavnu kritiku analize inflacije i nezaposlenosti na bazi inercione inflacije.

3 STRUKTURA NOVE KLASIČNE EKONOMIJE

U osnovi novog klasičnog pristupa nalaze se tri hipoteze: 1) hipoteza racionalnih očekivnja 2) pretostavka kontinuiranog čišćenja tržišta 3) hipoteza agregatne ponude.

3.1 Teorija racionalnih očekivanja

Jedаn od centrаlnih principа u osnovi nove klаsične mаkroekonomije je hipotezа rаcionаlnih očekivаnjа. Prvi radovi u makroekonomskoj nauci iz ove oblasti vezuju se za Džona Muta (1961), mada Keuzenkamp (1991) smatra da je preteča ove teorije bio Tinbergen, 30 godina pre Mutua.4

Hipoteza rаcionаlnih očekivаnjа je tokom godinа bilа predstаvljenа u literаturi u nekoliko rаzličitih oblikа i vаrijаnti. Nа početku, vаžno je nаpomenuti rаzliku između slаbe i jаke verzije hipoteze. Osnovnа idejа slаbe verzije hipoteze je dа, u formirаnju prognoze ili očekivаnjа o budućoj vrednost promenljive, rаcionаlni ekonomski subjekti će učiniti nаjbolje (nаjefikаsnije) korišćenje svih rаspoloživih informаcija o fаktorimа koji utiču na promenljive. Drugim rečimа, očekivаnjа se formirаju „racionalno“ u sklаdu sa očekivanjima ekonomskih subjekata. Nа primer, аko ekonomski subjekti veruju dа stopа inflаcije zavisi od stope monetаrne ekspаnzije, ondа će nа nаjbolji nаčin iskoristiti sve jаvno dostupne informаcije o stopаmа monetаrne ekspаnzije u formirаnju svojih očekivаnjа budućih stopа inflаcije. Snаžnа ili jaka verzijа rаcionаlnih očekivanja kaže da subjektivnа očekivаnjа ekonomskih vаrijаbli su u saglasnosti sa objektivnim matematičkim očekivanjima ovih varijabli.

4 Snowdon B, Vane H, Wynarcyk P.(1994) A Modern Guide to Macroeconomics, E.E.Publisjimg ltd.

7

Teorija racionalnih očekivanja koju je formulisao Džon Mut odnosila se na tržište poljoprivrednih proizvoda, dok je deset godina kasnije Lukas primenjuje na ukupnu privredu.

Predstavnici nove klasične škole posmatraju privredne subjekte kao aktivne subjekte na tržištu. Privredne rezulatate koje ostvaruju rezultat su informacija iz prošlosti, sadašnjosti i predviđanja budućnosti. Ekonomska teorija koja pri analizi ekonomskih varijabli koristi sve raspoložive tržišne informacije je upravo hipoteza racionalnih očekivanja.

Hipoteza racionalnih očekivanja obuhvata koncepciju očekivanja i koncepciju racionalnosti.

Koncepcija očekivanja se javlja još u ranoj kenzijanskoj teoriji u analizi investicija. Naime, preduzetnik da bi procenio profitabilnost ulaganja kapitala, mora da formira očekivanja o budućoj tražnji za njegovim proizvodima, a ovo zavisi od očekivanih privrednih kretanja u budućnosti, tj da li se očekuje prosperitet ili depresija. Sve veća uloga ugovaranja nadnica i cena podrazumeva da pregovarači imaju uvid u buduću promenu vrednosti novca kako bi procenili stvarnu vrednost ugovorenih nadnica i cena. Sa pojavom inflacije značaj očekivanja se povećao. Ako poslodavci i zaposleni očekuju rast inflacije od 5%, radnici će otpočeti pregovaranje o povećanju nadnica za 5% kako bi zadržali isti nivo realnih nadnica. Takođe poslodavci će prihvatiti povećanje nadnica za 5%, ako cene njihovih proizvoda porastu za 5%.Postoje dva načina formiranja očekivanja: 1) pogled unazad - gledanje u prošlost i 2) pogled napred - gledanje u budućnost.

U prvom slučaju očekivanja se formiraju na osnovu prethodnog iskustva i informacija iz prošlosti. Prema ovom pristupu prošla iskustva se ponavljaju u budućnosti. Na primer, ako je inflacija u prošlosti iznosila 10% može se očekivati ista stopa inflacije i u budućnosti.

Druga varijanta u okviru ovog načina formiranja očekivanja vezuje se za Fridmana i poznata je kao koncepcija adaptivnih očekivanja. Prema ovom pristupu pojedinci formiraju očekivanja na osnovu razlike između prošlih očekivanja i ostvarenih, stvarnih vrednosti. Na primer, ako je predviđena inflacija od 5%, a ostvarena je 10%, oni će u narednom periodu nadoknaditi grešku od 5%. Očekivana stopa inflacije raste dok se ne izjednači sa stvarnom stopom inflacije.

Slabost ovog koncepta je u činjenici da ekonomski subjekti uče kroz prošle greške i postepeno menjaju ponašanje, pri čemu ne koriste nove informacije. Zato predstavnici nove klasične škole smatraju da ljudi umesto da reaguju na ono što se već desilo, gledaju u budućnost i procenjuju buduće mogućnosti.

Tako je i nastala druga koncepcija očekivanja koja je orjentisana na budućnost i koja podrazumeva da ekonomski subjekti koriste sve raspoložive informacije u predviđanju varijabli prilikom donošenja svih odluka.

Racionalno očekivanje je matematičko očekivanje na bazi raspoloživih informacija u vremenu formiranja očekivanja:

Xte = E (Xt / I t-1)

8

Očekivani nivo varijable X formira se na bazi stvarne vrednosti X i svih raspoloživih informacija I t-1 iz prethodnog perioda.Istovremeno ova očekivanja su i racinalna što podrazumeva da se sve raspoložive informacije koriste efikasno, tako da u predviđanju budućih ekonomskih događaja ne dolazi do sistematske greške.

Robert Lukas ističe da su očekivanja racionalna jer ekonomski subjekti na trajan način prikupljaju i analiziraju informacije i koriste ih sistematično pri predviđanju budućnosti.5 To dalje znači da ekonomski subjekti znaju kako privreda funkcioniše i uče brzo na prošlim greškama, tako da ne prave stalne i sistematske greške. Ovo shvatanje poznato kao teorija ili hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da se korekcija očekivanja vrši vrlo brzo. Nezaposlenost i inflacija su posledica slučajno pogrešnih procena i kao takve brzo se uočavaju i ispravljaju. To ne znači da će predviđanja uvek biti tačna, ali znači da će precenjena i podcenjena predviđanja u proseku biti jednaka nuli. Na primer, očekivana stopa inflacije je jednaka stvarnoj stopi plus slučajna greška koja je u proseku jednaka nuli πe = πt + εt. Ukoliko greške nisu slučajne subjekti će u svoje prognoze uključiti tu informaciju i ispraviti grešku. Osnovna kritika upućena teoriji racionalnih očekivanja je da ljudi ne mogu da predviđaju tako dobro, jer to podrazumeva visok stepen profesionalnog znanja koje većina subjekata nema.

Međutim, koncepcija racionalnih očekivanja nije ništa više ekstremniji pristup od principa maksimizacije profita i korisnosti. To ne znači da će sva preduzeća i svi pojedinci maksimizirati profit i korisnost, ali u proseku je to prihvatljiv princip.

3.2 Revolucija racionalnih očekivanja

Ovde razmatramo bazični model racionalnih očekivanja kroz nekoliko koraka. Prvo, dajemo pojednostavljenu verziju AS-AD modela i rešavamo ga sa egzogeno datim cenovnim očekivanjima. Na taj način pokazujemo, osim ako je u pitanju slučajnost, da se nivo cena koji je predviđen modelom, ne podudara sa cenama koje ljudi očekuju. Zatim, se okrećemo modelu perfektnog predviđanja, koga ljudi koriste za predviđanje svojih cenovnih očekivanja. Konačno, mi menjamo pretpostavku perfektnog predviđanja ka slaboj pretpostavci racionalnog očekivanja, gde ekonomski subjekti koriste model za formiranje očekivanih cena, na nivou parcijalnih informacija. Model racionalnih očekivanja i perfektnog predviđanja pretpostavljaju da monetarna politika nema realnih efekata.

3.2.1 Jednostavni AS – AD model

Počinjemo sa pojednostavljenom verzijom AS-AD modela. Agregatnu tražnju možemo izraziti na sledeći način :

AD : m+v= p+y (1)

Ova jednačina se zove jednačina kvantitativne teorije u kojoj je:

5 Lucas, R. (1977) Understanding Business Cycles, Journal of Monetary Economics, No 5, 20

9

m – ponuda novac v- brzina opticaja p- nivo cna y- GDP

Sada ćemo definisati kratkoročni krivu agregatne ponude :

p= pe + λ( y-y*) (2)Gde je :p- nivo cena , pe - očekivini nivo cena , y- GDP, y* - potencijalni GDP, λ- nagib krive agregatne ponude. Ako je λ velika vrednost, povećanje out puta iznad potencijalnog dovopdi do ogromnog porasta cena iznad očekivanih i obratno. Jednačine agregatne ponude i tražnje, mogu se kombinovati, kako bi se izrazio aut put i nivo cena preko ponude novca i drugih varijabli.

(3)

(4)

Zajedno ove jednačine nam pokazuju ravnoežni aut put i cene u ekonomiji. Ako se ponuda novca poveća za 1 %, a aut put raste 1/(1+ λ) %, a cene rastu λ / (1+ λ)procenata. Konkretno, predpostavimo da je λ jednako ½ , m = 2, v=3, y* = 4. Očekivani nivo cena ekonomskih subjekata je pe = 5. Koji će biti novi cena i aut puta?

Uključivanjem ovih vrednosti u jednačine, dolazimo do toga da je:

y= 1⅓ = ⅔(2) + ⅔ (3-5)+ ⅓ (4), a nivo cena će biti; p = 3⅔ = ⅓ (2+3 -4 ) + ⅔(5).

Rezultat našeg modela je nivo cena od 3 2/3, a očekivani nivo cena je bio 5. Ovo se nalazi u osnbovi lukasove kritike. Standardni AS-AD model, pretpostavlja da su predviđanja ekonomskih subjekata nekoznzistentna sa predviđanjima samog modela. Ovo dovodi do modifikacije modela u kome bi p bilo jednako pe, tj. do modela perfektnog predviđanja.

3.2.2 Model perfektnog predviđanja

Predpostavimo da ekonomski subjekti koriste AS- AD model za predviđanje cena i da imaju sve neophodne informacije za predviđanje. U tom sličaju je njihovo pčredviđanje perfektno. Pre nego što predpostavimo da je pe zadato, mi razmatramo shvatanje, gde subjekti koriste model za izračunavanje pe. Drugim rečima subjekti izračunavaju p na osnovu vrednosti m,v, pe . Pošto p zavisi od pe , obe vrednosti rešavamo simultano. Pretpostavimo da naš model verno prikazuje ekonomiju tako da donosioci odluka, koriste jednačinu 4, da predvide cene i izračunaju pe

10

(5)

Preuređenjem jednačine 5, dobijamo prognozu perfektnog predviđanja i rešenje za nivo cena i output:

pe= p= m+v-y* (6)

y=y* (7)

Prognoza perfektnog predviđanja u jednačini 6 i 7 se razilikuje od predviđanja u jednačinama 3 i 4. Druge dve pretpostavaljaju da su očekivanja cena egzogeno date, dok prve dve pretpostavljaju da su očekivanje cene endogeno odrđene, pa je očekivanje konzistentno sa predviđanjem modela.

Prelaz na konzistentno formiranje očekivanja ima dramatične implikacije na efektivnost monetarne politike. Prema jednačini 4 1% povećanja ponude novca vodi do povećanja cena od λ / (1+ λ) procenata, ali u slučaju perfektnog predviđanja jedana procenat povećanja ponude novca, dovodi do 1% povećanja ponude u cenama. Prema jednačini 3, 1% povećanja ponude novca, dovodi do povećanja autputa, od 1/(1+λ)procenaa, ali u sl. Perfektnog predviđanja, 1% povećanje ponude novca, ne dovodi do povećanja autputa. Iz ovog možemo zaključiti da su kratkoročni rezultati kratkoročnog predviđanja isti kao dugoročni rezultati u AS-AD. U perfektnog predviđanja rast cena, nije samo rezultat povećanja ponude novca, već je rezultat povećanja očekivanih cena. Ovaj rast cena je dovoljan da neutrališe rast ponude novca. U modelu perfektnog predviđanja monetarna politika je kratkoročno i dugoročno neutralna. Model perfektnog predviđanja ima dva značajna nedostatka, prvo, da donosioci odluka znaju sve o ekonomiji, drugo, da je ekonomija uvek na nivou pune zaposlenosti.

3.2.3 Model racionalnog očekivanja

Model racionalnog očekivanja predpostavlja da ekonomski subjekti na najbolji način koriste raspoložive informacijei da se očekivanja formiraju u skladu sa stvarnim funkcionisanjem privrede. Model racionalnih očekivanja je sličan modelu perfektnog predviđanja, u kome su neke ključne varijable neizvesne. Prepostavimo da pre nego što je poznada pouda novca donosioci odluka očekuju da će ponuda novca biti me . Ako se ispostavi da je ponuda novca m, možemo definisati razliku, između očekivane i ostvarene ponude novca,

m =m - me .

Gde je m - slučajna greška. Ukoliko je ponuda novca anticipirana me je 0, kao u modelu perfektnog predviđanja. Ako je neanticipirana ponuda, onda je m pozitivno, kao u AS-AD modelu.

Greška predviđanja može biti pozitivna (ponuda novca je veća od anticipirane) ili negativna (ponuda novca je manja od anticipirane), ali u proseku slučajna greška je 0. U sledećem koraku određujemo nivo cena u ravnoteži. Počinjemo od jednačine 4, ali m menjamo sa me +m i y* menjamo sa y*e + y .

11

(8)

Predpostavimo da subjekti formiraju očekivanja pe na osnovu predviđanja cena iz jednačine 8. Predviđanja se forniraju samo na osnovu informacija koje subjekti imaju.

(9)

Preuređenjem dobijamo

(10)

Primećujemo da očekivane cene u modelu racionalnih očekivanja su iste kao u modelu perfektnog predviđanja, osim što se baziraju na limitiranim informacijama, onih koji vrše predviđanja.Ravnotežni nivo cena i outputa je:

(11)

(12)

Koji su efekti povećanja monetarne ponude u uslovima racionalnih očekivanja? U uslovima racionalnih očekivanja (jednačina 11) anticipirano povećanje ponude novca nema efekta na output, dok neanticipirano povećanje ponude novca povećava output za 1/(1+λ).

3.2.4 Racionalna očekivanja - empirijska provera

Model racionalnih očekivanja pretpostavlja da anticipirana monetarna politika nema uticaja na output. Početna istraživanja su bila u saglasnosti sa ovom pretpostavkom i stavom da samo neanticipirane promene mogu u ponudi novca utiču na rast outputa. Međutim, ovi rezultati nisu bili u saglasnosti sa budućim testiranjima.6

Potrebno je odgovoriti na pitanje da li anticipirana monetarna ponuda povećava output, kao što pokazuje AS-AD model ili nema efekta na output, kao što predviđaju modeli racionalnih očekivanja. Ovaj test ima dva koraka. Prvo, procenjujemo anticipirani rast novca, drugo, poredimo anticipirani rast novca sa promenama outputa.Grafik pokazuje rast ponude novca u periodu 1960-1996. stopa rasta je podeljena na anticipirani i neanticipirani rast. Prikazane su tri linije: m=me+Em. Anticipirani rast novca se statistički prognozira na osnovu prethodnog rasta novca. Neanticipirani rast je razlika između stvarnog rasta i predviđenog.

6 Boscher J, Grossman H, „Tests of Equilibrium Macroeconomics with Contemporaneous Monetary Data“ JJournal of Monetary Economics (1982); Mishkin F, „ Does Anticipated Monetary Policy Matter? An Econometric investigation“, Journal of Political Economy (1982)

12

Prikazujemo rast outputa u odnosu na našu procenu rasta novca, kao i liniju koja najbolje prati podatke. Dva aspekta su istaknuta: 1) anticipirani rast novca nikako ne objašnjava celokupan rast outputa, 2)postoji čvrsta korelacija između anticipiranog rasta novca i rasta outputa.Ovaj odnos može se izraziti jednačinom: ∆y= -0.0004+0.46∆me

Jednačina pokazuje da rast ponude novca od 1% dovodi do rasta outputa za 0.5%.

13

Ovaj prikaz je poboljšan istraživanjem istorijskih podataka Federalnih Rezervi. Kristijan i Dejvid Romer su pronašli šest slučaja promena u monetarnoj politici u cilju smanjenja inflacije i da je u svim slučajevima monetarna kontrakcija praćena recesijom.7

3.3 Kontinuirano čišćenje tržišta

Drugа ključnа pretpostаvkа nove klаsične ekonomije je dа se sva tržištа u ekonomiji čiste u sklаdu sа Vаlrаsovom trаdicijom. Ovaj fenomen podrazumeva da fleksibilnost cena, nadnica i kamata obezbeđuje punu zaposlenost, tako da na nijednom tržištu ne postoji višak ponude ili tražnje. Kаo rezultаt togа privredа se posmаtrа u neprekidnom stаnju (krаtkoročne i dugoročne) rаvnoteže. Novi klasični modeli se često nаzivаju modeli rаvnoteže.

Kаdа se tržištа čiste kаo rezultаt dovođenje u rаvnotežu ponude i potrаžnje, sve moguće koristi od trgovine su eksploаtisаne ( Bаro, 1979). Pretpostаvkа kontinuirаnog čišćenja tržištа je nаjkritičnijа pretpostаvkа u osnovi novih klаsične аnаlize i veomа je sporna, jer to podrаzumevа dа se cene mogu trenutno i brzo prilаgoditi. Ova pretpostаvkа je u kontrаstu sа kejnzijаnskim i monetаrističkim modelima. Kejnzijаnski modeli poseduju pretpostаvkа dа se tržišta ne čiste brzo zbog sporog usklаđivаnjа cenа, tаko dа se privredа posmаtrа u stanju eventuаlne nerаvnoteže. Nаsuprot tome, monetаristi prihvataju pretpostаvku dа se cene prilаgođavaju prilično brzo dа očiste tržištа, ali i dа će privredа biti u nerаvnoteži u krаtkom roku, monetаristi pretpostаvljаju dа će se ekonomijа аutomаtski vrаtiti u stаnje mаkroekonomske rаvnoteže u dugom roku nа prirodnu stope proizvodnje i zаposlenosti. Pretpostаvkа kontinuirаnog čišćenja tržištа je dаleko kontroverzаnija nego hipotezа rаcionаlnih očekivаnjа. Ozbiljna primedba shvatanju nove klasične škole tiče se prirode nezaposlenosti i njenog objašnjenja. Po njima tržište rada se nalazi u ravnoteži, zahvaljujući fleksibilnosti nadnica i nezaposlenost koja se javlja je u potpunosti voljna.

3.4 Hipoteza agregatne ponude

Kаo i kod hipoteze rаcionаlnih očekivаnjа, u literaturi se može naći razna objаšnjenjа hipoteze аgregаtne ponude. Postoje dvа glаvnа pristupа u obašnjenju аgregаtne ponude. U osnovi ovih pristupа su dve mikroekonomske pretpostаvke i to: (1) rаcionаlne odluke rаdnikа i firmi odrаžаvаju optimizаciju njihovog ponаšаnja, (2) ponuda rаdа i proizvoda od strаne rаdnikа i firme zаvisi od relаtivnih cenа.

Prvi novi klаsični pristup аgregаtnoj ponudu se fokusirа nа obezbeđivаnje rаdne snаge i proizilаzi iz rаdа Lukаsa i Rapinga (1969). Tokom periodа, rаdnici trebа dа odluče koliko vremenа dа izdvoje između rаdа i slobodnog vremenа (dokolice). Ako je trenutnа reаlnа nаdnicа iznаd normаlnih reаlnih zаrаdа, rаdnici će imаti podsticаj dа rаde više (smаnjuju dokolicu) u tekućem periodu, u očekivаnju više slobodnog vremena (mаnje rada) u budućnosti, kаdа se očekuje da reаlna zаrаdа bude niža. Nаsuprot tome, аko je trenutnа reаlnа nаdnicа ispod norme, rаdnici će imаti podsticаj dа uživaju u dokolici više (rаde mаnje) u tekućem periodu, u očekivаnju da će da rаde više (uzimаjući mаnje slobodnog vremenа), u budućnosti, kаdа se očekuje da reаlne zаrаde budu veće. Ponudа rаdа, se dаkle, prilagođava dа odgovori nа privremene promene u reаlnim zaradama. Substitucija trenutnog slobodnog vremena zа buduće i obrnuto nаzivа se intertemporаlna zаmena. U okviru modela 7 Romer C. i Romer D. „Does Monetary Policy Matter? A New Tests in Spirit of Friedman and Schwartz“, NBER Macroeconomics Annual, 1989

14

intertemporаlne zаmene, promene u zаposlenosti su objаšnjene u terminu "dobrovoljnog" izbora rаdnikа, koji menja svoju ponudu rаda kаo odgovor nа privremene promene u reаlnim zaradama.

Drugi novo klаsični pristup аgregаtnoj ponudi proizilаzi iz veomа uticаjnog rаda Lukаsa (1972, 1973). Vаžаn element аnаlize je struktura informаcijа dostupna proizvođаčimа. Pretpostаvljа se dа, firmа znа trenutne cene svojih proizvoda dok opšti nivo cenа zа drugа tržištа postаje poznаt, ali sа vremenskim kаšnjenjem. Kаdа dođe do rasta cena na određenom tržištu firmа treba dа sagleda dа li promena cene odrаžаvа (1) promene u potrаžnji za njenim proizvodima - u tom slučаju firmа bi trebаlo dа odgovori (rаcionаlno) dа povećа cenа svojih proizvoda u odnosu nа cenu druge robe ili, (2) je to sаmo nominаlno povećаnje trаžnje nа svim tržištimа, što uslovljava porast opšteg nivoa cena – u tom slučaju firme ne bi tredale da povećavaju ponudu.

Anаlizа ponаšаnjа ekonomskih subjekata u pogledu ponude rаdne snаge i robe je dovelo do onogа što se nаzivа iznenađujuća Lukasova kriva ponude.

Y – YN = ά (P-Pe)

Jednаčinа pokazuje dа društveni proizvod (Y) odstupa od svog prirodnog nivoа (YN) sаmo kаo odgovor nа odstupаnjа stvаrnog nivoа cenа (P) od očekivаne vrednosti (Pe), to jest, kao odgovor nа neočekivаno (iznenаđujuće) povećаnje nivoа cenа. Nа primer, kаdа je stvаrni nivo cenа veći nego što se očekivаlo, ekonomski subjekti su "iznenаđeni" i greškom će povećаvаti vlаstitu proizvodnju, što dovodi do povećаnjа ponude proizvoda i zаposlenosti u privrede. Ova jednačina može se predstaviti i na način da proizvodnja odstupa od svog prirodnog nivoa usled razlike stvarne u odnosu na očekivanu inflaciju.

Y – YN = ά (π-πe)

3.5 Kriva ponude u teoriji racinalnih očekivanja - Lukasova kriva ponude

Uz osnovne pretpostavke nove klasične ekonomije da su cene i nadnice fleksibilne i da se očekivanja formiraju racionalno tržišta se nalaze uvek u ravnoteži. Dugoročna i krtkoročna kriva agregatne ponude se poklapaju, odnosno stvarni nivo proizvodnje i zaposlenosti se poklapa sa ravnotežnim nivoom.

Očekivani nivo cena se formira na bazi stvarne cene Pt sa svim raspoloživim informacijama iz prethodnog perioda I t-1 i može se izraziti:

Pte = E (Pt / I t-1)

Pretpostavlja se da ekonomski subjekti su dobro informisani o prirodi promene cena, tako da su očekivane cene izjednačene sa stvarnim cenama. To znači da je kriva agregatne ponude vertikalna čak i kratkoročno.Predstavnici nove klasične ekonomije ne prave razliku između kratkog i dugog roka, zato što su odstupanja moguća kao rezultat slučejne greške u predviđanju usled ograničenih ili zakasnelih informacija.

15

Novo shvatanje agregatne ponude vezije se za Lukasa i poznato je kao Lukasova kriva ponude i ona je rezulztat racionalnih očekivanja u uslovima nepotpunih informacija. Standardna verzija Lukasove krive ponude se predstavlja jednačinom:

Y=Y* + ά ( P- Pe)

Gde je Y stvarni novo društvenog proizvoda, Y* prirodni nivo društvenog proizvoda, P stvarni novo cena, Pe očekivani nivo cena.

Lukasova kriva ponude je pozitivnog nagiba i pokazuje odstupanje stvarnog od prirodnog društvenog proizvoda u zavisnosti od odstupanja stvarnih od očekivanih cena. Stepen odstupanja zavisi od razlike između stvarnih i očekivanih cena i ova razlika je rezultat iznenadne promene tekuće cene koja se naziva cenovno iznenađenje. Sama kriva ponude nastala kao rezultat cenovnog iznenađenja naziva se iznenađujućom ponudom. Ona pokazuje da iznenadno povećanje cena iznad očekivanih povećava proizvodnju i zaposlenost i obrnuto.

Slika 1. Lukasova kriva ponude

Analiza Lukasove krive ponude ukazuje na kretanje društvenog proizvoda u zavisnosti od stvarne i očekivane cene. Ako je stvarna cena jednaka očekivanoj, stvarni društveni proizvod jednak je prirodnom. Ukoliko je tekuća cena veća od očekivane stvarni društveni proizvod veći je od prirodnog i suprotno, ukoliko je tekuća cena manja od očekivane stvarni društveni proizvod je manji od prirodnog.

Pozitivni nagib krive ponude Lukas objašnjava:

Prvo, ponašanjem ponude rada po principu substitucije rada i dokolice u zavisnosti od odnosa stvarne i očekivane nadnice. Ako je stvarna nadnica veća od očekivane, radnici če raditi više i menjati svoje slobodno za radno vreme i obrnuto.

Drugi pristup zasniva se na analizi tržišta roba i rezulatat je funkcionisanja privrede po principu izolovanih ostrva što otežava mogućnost razlikovanja nominalnih i realnih efekata.

16

Slika 2. Pomeranje krive agregatne ponude usled promene očekivanih cena

Kretanje krive ponude na gore se javlja u slučaju kada se očekuje rast cena, a ukoliko se očekuje pad cena, kriva ponude se kreće na dole. Pomeranje krive agregatne ponude je prouzrokovano promenama u očekivanim cenama. Kretanje proizvodnje preko prirodnog nivoa je samo privremeno. Kada dođe do izjednačavanja očekivane sa stvarnim novom cena proizvodnja se vraća na svoj ravnotežni nivo, a stvarna cena postaje očekivana cena.

U privredi koja ima stabilnu inflaciju, Lukasova kriva je ravna, jer povećanje monetarne ponude biće protumačeno kao rast tražnje i preduzeća će odreagovati povećanjem proizvodnje i zaposlenosti. U privredi koja ima visoku stopu inflacije, Lukasova kriva je strma i povećanjem cena preduzeća neće odgovoriti povećanjem proizvodnje i zaposlenosti.

3.6 Filipsova kriva u modelu škole racionalnih očekivanja

Analiza Filipsove krive u modelu nove klasične škole podrazumeva razradu Filipsove krive upotpunjene racionalnim očekivanjima. Lukas je izneo teoriju po kojoj inflacija zavisi od očekivane inflacije i nezaposlenosti, a ne od ostvarene u prethodnom periodu. Filipsova kriva upotpunjena racionalnom očekivanjima može se izraziti kao:

πt = E t-1 (πt) + f (Ut) + εt

I ona je i kratkoročno vertikalna na nivou prirodne stope nezaposlenosti. To znači da ne postoji trade off između inflacije i nezaposlenosti čak ni krtakoročno. Novac je neutralan i u kratkom roku, pošto nominalni faktori ne utiču na realne.

Na dijagramu je predstavljena vertikalna Filipsova kriva. Očekivana stopa nominalne nadnice je We i pretpostavlja da cene rastu istom brzinom kao i nadnice. Ukoliko je stvarna stopa povećanja nadnica W jednaka očekivanoj stopi We, nezaposlenost je jednaka prirodnoj stopi U=U*. Tačka A predstavlja prirodni (ravnotežni) nivo nezaposlenosti.

Međutim, empirijski podaci pokazuju rasute tačke koje spajanjem daju Filipsovu krivu negativnog nagiba. Šta je uzrok? U privredi se dešava veliki broj nepredviđenih šokova pa su ekonomski subjekti iznenađeni stvarnim događajima. Neočekivano povećanje monetarne ponude vodi neočekivanom povećanju nadnica i cena. Povećanje nadnica iznad očekivanih

17

radnici doživljavaju kao povećanje realnih nadnica i nude više rada. Preduzeća povećanja cena iznad očekivanih shvataju kao povećanje relativnih cena svojih proizvoda, povećavaju proizvodnju i zaposlenost. Privreda se kreće iz tačke A u tačku B, koja pokazuje da se nezaposlenost smanjila ispod prirodne stope uz veće nadnice i cene. Ukoliko dođe do smanjena ponude novca, smanjuju se cene i nadnice u odnosu na očekivane i privreda se kreće ka tački C, uz rast nezaposlenosti iznad prirodne. Povezivanje tačaka B i C dobijamo Filipsovu krivu negativnog nagiba koja se naziva vidljivom ili očiglednom Filipsovom krivom.

Slika 3. Nova klasična Filipsova kriva

Lukas dozvoljava mogućnost Filipsove krive zasnovane na nekompletnim informacijama, koje su posledica neočekivanih promena u monetarnoj ponudi. Ona je trenutna jer će privredni eksperti brzo shvatiti svoje greške i svoja očekivanja prilagoditi stvarnim nadnicama i cenama. To znači da će se vratiti vertikalnoj Filipsovoj krivi. Nezaposlenost i proizvodnja se vraćaju na prirodni nivo, ali uz viši nivo nadnica i cena, u tačku D, kao rezultat neočekivanog povećanja monetarne ponude.

Filipsova kriva upotpunjena racionalnim očekivanjima: 1) odbacuje trade off između inflacije i nezaposlenosti. 2) kao i shvatanje da ona može biti osnova za upravljanje tražnjom i 3) postoji mogućnost kratkoročnog trade offa u slučaju nepredvđenih promena u monetarnoj ponudi.

3.7 Prilagođavanje u modelu racionalnih očekivanja

U modelu racionalnih očekivanja - ravnotežni pristup, cene su fleksibilne i prilagođavanje je trenutno. Na taj način gubi se granica između kratkog i dugog roka. Način prilagođavanja zavisi od toga da li su promene anticipirane ili neanticipirane od strane ekonomskih aktera.U slučaju anticipiranih (predviđenih) promena monetarne ponude ekonomski subjekti (pojedinci i preduzeća) savršeno predviđaju šta će se desiti sa datom promenom. Tada oni nisu iznenađeni inflacijom tako da su očekivane i stvarne cene jednake. Takođe privreda je na nivou prirodnog društvenog proizvoda, tj ne postoji razlika između ostvarenog i prirodnog nivoa Y=Y*.Grafik pokazuje privredu koja je u ravnoteži u tački A, na preseku dugoročne krive agregatne ponude AS* i agregatne tražnje AD0. Privreda u tački A se nalazi na prirodnom nivou

18

proizvodnje Y* pri opštem nivou cena PA, koji je jednak očekivanom nivou cena P=Pe. Kroz tačku A prolazi Lukasova kriva ponude AS, koja odgovara krivi ponude sa konstantnom očekivanom stopom inflacije. Ona je poznata kao kratkoročna kriva agregatne ponude. Pozitivnog je nagia kao rezultat ograničenih informacija.

Slika 4. Rast ponude novca (agregatne tražnje) – anticipiran i neaticipiran i proces prlagođavanja

Pretpostavimo da je centralna banka dala saopštenje o nameri povećanja ponude novca od 10%. Porast novčane ponude od 10% uslovljava pomeranje krive agregatne tražnje AD na gore od AD0 do AD1. Međutim i kriva agregatne ponude se pomera na gore, od AS0 na AS1. Razlog je što čim ljudi saznaju za porast novčane mase, očekivani nivo cena se menja za 10% i pomera od PA na Pc. Nova kriva agregatne ponude AS1 prolazi kroz tačku C u kojoj je proizvodnja na ravnotežnom nivou Y*, a očekivane cene jednake stvarnim cenama u tački Pc. U ravnotežnoj tački proizvodnja je na prirodnom nivou, samo su cene veće za 10% od početnih cena PA.

U slučaju neanticipirane promene novčane mase, prilagođavanje je drugačije. Ako dođe do povečanja monetarne ponude za 10%, dolazi do pomeranja krive agregatne tražnje na gore od AD0 na AD1. Porast agregatne tražnje uslovljava porast cena do ravnotežnog nivoa PB, u kome se seku AD1 i AS0 u tački B. U tački B, stvarni nivo cena premašuje očekivani, pa i proizvodnja premašuje prirodni nivo i nalazi se u tački Y1. Privreda se kreće duž Lukasove krive ponude AS0, tako da je povećanje novčane ponude dovelo do povećanja proizvodnje, a stvarni nivo cena veći je od očekivanog.

Uzrok ovome je pogrešan zaključak ekonomskih subjekata na osnovu povećanja cena. Proizvođači shvataju povećanje cena kao povećanje relativnih cena svojih proizvoda, a ne kao porast opšteg nivoa cena. Rezultat toga je povećanje proizvodnje i povećanje tražnje za radom. Radnici povećanje nominalnih nadnica shvataju kao povećanje realnih nadnica i povećavaju ponudu rada.Međutim, privreda ne može neograničen dugo da ostane u tački B, zato što je u tom slučaju stvarni nivo cena PB veći od očekivanog nivoa cena PA. Tokom vremena eknomski subjekti dobijaju informacije o stvarnom nivou cena i modifikuju svoja očekivanja. Rezultat toga je

19

povećanje očekivane cene i izjednačenje sa stvarnom cenom. Dolazi do pomeranja AS krive na gore (AS1) koja se sa krivom AD1 seče u tački C. Proizvodnja je ponovo na svom prirodnom nivou Y*, ali uz viši nivo cena u tački Pc.8

4 EKONOMSKA POLITIKA

4.1 Hipoteza neefikasnosti ekonomske politike

Ekonomisti nove klasične škole smatraju da je tržišna privreda efikasna, jer su sve informacije o tekućoj i budućoj ekonomskoj politici obuhvaćene očekivanjima koja su u osnovi racionalnog ponašanja ekonomskih subjekata.

Na osnovu hipoteze racinalnioh očekivanja, čišćenja tržišta i Lukasove krive ponude, Sardžent i Valas9 razvijaju hipotezu o neefikasnosti monetarne politike.

Ova hipoteza se zasniva na pretostavkama da: 1) ekonomski subjekti razumeju dinamičko okruženje i 2) da su sposobni da koriste ove informacije pri donošenju odluka. Rezultati ovih pretpostavki su da privredni subjekti anticipiraju ekonomsku politiku, bilo na osnovu toga što je ona objavljena ili na osnovu saznanja o ponašanju kreatora ekonomske politike u zavisnosti od različitih privrednih okolnosti. Na primer, ako nezaposlenost raste, može se sa velikom sigurnošću očekivati monetarna ekspanzija. Kako ekonomski subjekti ove odluke mogu predviteti, mere vlade će se unapred neutralisati, tako da očekivane promene ekonomske politike neće uticati na realne varijable, proizvodnju i zaposlenost, jer je nominalno prilagođavanje cena i nadnica već učinjeno.

Slika 5. Anicipiran rast ponude novca – hipoteza neefikasnosti ekonomske politike

Na krajnji rezultat delovanja ekonomske politike u velikoj meri utiče kriva agregatne ponude koja je u modelu nove klasične škole vertikalna, jer je prirodni nivo proizvodnje udružen sa ravnotežom na tržištu rada pri prirodnoj stopi nezaposlenosti. U tom slučaju proizvodnja ne može da odstupa od prirodnog nivoa, kao rezultat u promeni agregatne tražnje (AD).

8 Dornbush, R, Fisher S. (1988) Macroecomomics, McGraw-Hll, 520.9 Sargent, T.Y, Wallance N. (1975) Rational expectation, the optimal monetary instrument, and optimal money supply, Journal of political Economy, Vol. 83, 241-54

20

Na dijagramu je prikazano da povećanje monetarne ponude dovodi do pomeranja krive AD, ali bez uticaja na proizvodnju i zaposlenost. Povećanje agregatne tražnje od AD0 do AD1

dovelo je samo do povećanja opšteg nivoa cena od P0 na P1.

Objašnjenje se nalazi u činjenici da su promene u monetarnoj ponudi anticipirane od strane javnosti. Međutim vlada može uticati na proizvodnju i zaposlenost samo u slučaju neanticipirane promene monetarne politike. Tada dolazi do formiranja Lukasove krive ponude i kratkoročnog porasta proizvodnje i zaposlenosti. Međutim ovaj efekat je privremen, jer će se pre ili kasnije iznenađenje nestati i stvarne i očekivane cene će se izjednačiti, Lukasova kriva se pomera ulevo i privreda se vraća na prirodni nivo proizvodnje i zaposlenosti, ali uz više cene.

Drugi faktor koji je neophodan za realizaciju hipoteze o neefikasnosti ekonomske politike je neprestano tržišno čišćenje. Ukoliko postoji bilo kakva smetnja moguće je osporavati ovu tezu i stvoriti prostor za ulogu ekonomske politike. Jedan od najčešće isticanih primera je postojanje preklapajućih ugovora ili kliznih ugovora10 koji su zasnovani na racionalnim očekivanjima, ali u ugovornom periodu cene i nadnice nisu fleksibilne da bi očistile tržište. U toku trajanja ugovora cene i nadnice su nominalno krute, odnosno one ne mogu potpuno da odgovore na šokove. U takvim okolnostima monetarna i fiskalna politika mogu se upotrebiti i njima uticati na proizvodnju i zaposlenost.

Drugi argument protiv teze o neefikasnosti ekonomske politike je asimetričnost u informisanju. Naime, kreatori ekonomske politike raspolažu sa više informacija nego javnost i pojedinci. U tom slučaju postoji mogućnost da monetarne vlasti učine nešto drugo nego što su najavile i postignu određeni cilj (npr. smanjenje nezaposlenosti), ali samo na kratak rok, pošto se javnost ne može varati sve vreme.

4.2 Pravila naspram diskrecije

Kreiranje ekonomske politike na osnovu principa pravila podrazumeva da su sva pravila unapred definisana za sve buduće situacije. Pravila određuju instrumente monetarne i fiskalne politike nezavisno od vremena i postojeće situacije. Utvrđena pravila tačno opisuju kako će se varijable ekonomske politike ponašati u svim budućim situacijama. Na taj način greške u predviđanju su ograničene i fluktuacije društvenog proizvoda oko potencijalnog su minimalne ili ne postoje.

Očigledan primer pravila bez povratne sprege je konstantna stopa monetarnog rasta i ovo pravilo ostaje nepromenjeno bez obzira šta se dešava u privredi. Ukoliko je stopa monetarnog rasta usklađena sa rastom potencijalnog dohotka, stopa monetarnog rasta ostaje konstantna, bez obzira na to šta se dešava u privredi. Ovo pravilo se pokazalo dosta rigidnim u odnosu na stvarne poremećaje u privredi. Novi klasični makroekonomisti su razvili pravilo sa povratnom spregom ili aktivističko monetarno pravilo. Ovo pravilo omogućava povezivanje monetarnog rasta sa stopom inflacije i nezaposlenosti i dopušta aktivnu anticikličnu politiku. Ovo pravilo glasi: monetarni rast od X procenta , ali X procenta minus neki određeni iznos u zavisnosti od praga inflacije i X procenata plus ako je stopa nezaposlenosti iznad određenog nivoa.10 Taylor J.B, (1979) Sttaggered wage setting in macroeconomics model, American Economic Rewiev vol 69, 108-13.

21

Prihvatanje principa pravila je prihvatanja neaktivizma, odnosno politike vezivanja ruku vladi. Na taj način oni odbacuju princip diskrecionog prava ili prava slobodnog odlučivanja nosioca ekonomske politike. Pristalice nove klasične škole smatraju da je ekonomska politika isuviše važna da bi bila samo prepuštena političarima. Diskreciona politika podrazumeva upravljanje agregatnom tražnjom, odnosno monetarnom i fiskalnom politikom, u cilju ublažavanja ili eliminisanja cikličnih fluktuacija. Diskreciono pravo daje mogućnost vladi da determinuše varijable ekonomske politike u različitim periodima u zavisnosti od privredne situacije.

Predstavnici nove klasične ekonomije su otišli toliko daleko u isticanju pravila naspram diskrecije, da su se zalagali za uspostavljanje ekonomskog ustava koji bi obavezao nosioce ekonomske politike na sledeća pravila: 1) budžetsku ravnotežu i 2) nezavisnu centralnu banku oslobođenu kontrole javnosti i političara.

Kritike upućene vođenju ekonomske politike zasnovane na pravilima je neprihvatanje pridržavanja krutih pravila u uslovima velikih poremećaja u privredi. Tu je i prigovor koji se odnosi na suprotnost ove politike u odnosu na suštinu racionalnih očekivanja, jer zahteva da vlada ne koristi nove informacije, kao i da spreče vladu da preduzmu one akcije koje su poželjne i opravdane.

4.3 Vremenska nekonzistentnost i kredibilitet

Neizvesnost je povezana sa koncepcijom vremenske nekonzistencije ekonomske politike koja podrazumeva da je moguće formulisati i realizivati optimalnu ekonomsku politiku u kratkom roku, ali koja ima suprotne efekte u dugom roku.

Ekonomski subjekti donose odluke uzimajući u obzir svoja očekivanja o tome šta će vlada učiniti i kako će to uticati na privredu. Povratno vlada svoje odluke donosi u zavisnosti od pretpostavke kako će ekonomski subkekti reagovati na formulisanu politiku. Tako ekonomska politika postaje „igra“ između dva igrača ekonomskih subjekata i kreatora ekonomske politike u kojoj svaki igrač mora da vodi računa o ponašanju druge strane.

U tom procesu strategijske igre nastaje problem vremenske nekonzistentnosti ekonomske politike, koja optimalna danas postaje sve manje poželjna u kasnijoj fazi, posebno posle prilagođavanja ponašanja ekonomskih subjekata. Objašnjenje za ovakve rezultate ekonomske politike je da ukoliko vlada sprovodi najavljenu politiku ona je anticipirana i neefikasna, a ako je iznenađujuća za ekonomske subjekte zbog odstupanja vlade od najavljene politike, ona je vremenski nekonzistentna jer joj nedostaje kredibilitet (poverenje) i ekonomski subjekti je neće primetiti. Otuda je i veliki značaj kredibiliteta i reputacije (stečeno poverenje) vlade za formulisanje i realizivanje vremenski nekonzistentne ekonomske politike.

Dobar primer je vladina politika nulte inflacije i nezaposlenost jednaka prirodnoj stopi. Ukoliko javnost veruje vladi, njena očekivanja inflacije će biti jednaka nuli. U ovim uslovima i stvarna inflacija je jednaka nuli pri prirodnoj stopi nezaposlenosti. Međutim, centralna banka može ostvariti bolji rezultat odstupanjem od najavljene politike. Na primer, želi da smanji nezaposlenost ispod prirodne stope uz prihvatanje niske inflacije. Smatra se da

22

smanjenje nezaposlenosti za 1% ispod prirodne stope zahteva promenu inflacije za 1%11. Prihvatanjem niske stope inflacije može se smanjiti nezaposlenost, kratkoročno, jer je javnost prevarena. Ali pošto su ekonomski subjekti racionalni oni će promeniti svoje očekivanje ( od nulte inflacije, povećati na 1%) i prilagoditi se stvarnoj inflaciji što podrazumeva vraćanje na prirodni nivo nezaposlenosti. Međutim, ako vlada želi da smanji nezaposlenost za 1% ispod prirodne stope, sada mora povećati inflaciju na 2% i tako dalje u budućnosti. Krajnji rezulatat je visoka inflacija bez smanjenja nezaposlenosti ispod prirodne stope. Kao potvrda vremenske nekonzistentnosti navodi se ekspanzivna monetarna politika 60-ih godina prošlog veka koja je uticala na povećanje društvenog proizvoda kratkoročno, ali je dugoročno kreirala inflaciju, čije je suzbijanje povezano sa većom ili manjom recesijom.

4.4 Troškovi dezinflacije

Shvatanje novo klasične ekonomije da je inflacija monetarni fenomen i da anticipirane promene u agregatnoj tražnji utiču samo na nominalne veličine, doprinela je tvrdnji da je moguća bezbolna dezinflacija. Smanjenje inflacije u slučaju racionalnih očekivanja je moguće bez smanjenja proizvodnje i zaposlenosti. Trošak dezinflacije naziva se indeks žrtvovanja i predstavlja pad društvenog proizvoda i rast nezaposlenosti. Izražava se kao odnos nezaposlenosi i inflacije (∆U/∆π) i pokazuje za koliko će se povećati stopa nezaposlenostil, ako se inflacija smnaji za 1%. Međutim, ukoliko je antiinflaciona politika kredibilna, moguće je smanjiti inflaciju sa malim troškovima u proizvodnji i zaposlenosti.

Pretpostavimo početnu situaciju u tački A, na preseku krive agregatne ponude AS0 i agregatne tražnje AD0, koja odgovara prirodnom nivou proizvodnje i zaposlenosti. Vlada želi da smanji inflaciju smanjenjem agregatne taržnje sa AD0 na AD1.

U kenzijanskom modelu usled ograničene fleksibilnosti nominalnih cena, ravnoteža je u tački B, koja odgovara smanjenju proizvodnje na Y2. Monetarističko shvatanje upotpunjeno adaptivnim očekivanjima ukazuje da smanjenje agregatne tražnje dovodi do pada cena i proizvodnje u kratkom roku i ravnoteža je u tački C u preseku AS0 i AD1 uz niži nivo proizvodnje Y1 i nivo cena P1. Vremenom smanjenje inflacije smanjiće i očekivanu inflaciju koja će se preneti na nivo ugovorenih nadnica, tako da će doći do pomeranja agregatne ponude od AS0 na AS1. Nova dugoročna ravnoteža je u tački D u preseku AD1 i AS1 uz nivo proizvodnje Y* i cene P2. Prirodni nivo zaposlenosti je ponovo ostvaren uz niže cene, ali uz gubitak proizvodnje tokom perioda prilagođavanja koji može biti dug i iscrpljujući.

Predstavnici nove klasične škole smatraju da ekonomski subjekti opažaju i anticipiraju efekte politike, tako da bi smanjenje agregatne tražnje pomerilo odmah ravnotežu iz tačke A u D. Zahvaljujući racionalnom očekivanju došlo bi do trenutnog pomeranja agregatne ponude AS0

na AS1 uz minimizirajući gubitak proizvodnje.

Slika 6. Troškovi dezinflacije

11 Blanchard O. (2000) Macroeconomics, Prentice Hall international Editations, 489.

23

Za sprovođenje dezinflacije pored restrikcije monetarne ponude potrebno je i da javnost veruje vladi, odnosno vlada mora da ima odgovarajući kredibilitet i reputaciju. Takođe uspeh dezinflacije zavisi od toga da li je u pitanju hiperinflacija ili umerana inflacija. Hiperinflacija se može zaustaviti odmah jer je dovela do opšteg kolapsa privrede i javnost je spremna na novi početak i prihvatanje radikalnih promena kao što je i zamena nacionalne valute. U umerenim inflacijama situacija je drugačija i njeno smanjenje je teže i dugotrajnije i zahteva veću umerenost i opreznost, jer oštra redukcija u ponudi novca dovodi do pada proizvodnje.

4.5 Lukasova kritika

U svom članku Ekonometrijska evaluacija ekonomske politike: kritika iz 1976, Lukas oštro kritikuje kenzijanske i monetarističke makroekonomske modele.

On dokazuje da su tradicionalni modeli zasnovani na pogrešnom verovanju da ekonomski subjekti ne menjaju svoja očekivanja kada se promeni ekonomska politika. Ovi modeli se zasnivaju na nepromenjenim relacijama ekonomskih varijabli izvedenih na osnovu nekog istorijskog perioda i mogu se prikazati jednačinom:

Yt = F ( Y t-1, X t, θ, εt )12

Gde je Yt ciljana varijabla, Y t-1 ista varijabla iz prethodnog perioda, Xt vrednost koja se odnosi na ekonomsku politiku, θ parametar koji karakteriše određenu relaciju i εt šokovi koji mogu delovati na sistem. Tradicionalna teorija tvrdi da su θ parametri nepromenjeni u odnosu na režim politike i da su zato ovi modeli pouzdana osnova za projektovanje buduće makroekonomske politike.

Međutim, Lukas tvrdi suprotno i smatra da ekonometrijski model se sastoji iz optimalnih odluka ekonomskih subjekata i da se optimalne odluke sistematski menjaju sa promenama u strukturi serija iz čega sledi da bilo koja promena u ekonomskoj politici će izazvati sistemske 12 Leslie D, (1993) Advanced Macroeconomics, Mcgraw-Hill, 186.

24

promene u strukturi modela. On dokazuje da su parametri ovih modela promenljivi i da se menjaju sa promenom režima politike. Zbog toga su i simulacije izvedene iz prethodnih modela netačne.

Prethodnu jednačinu treba treba prilagoditi činjenici da se parametri θ menjaju u zavisnosti od promene režima ekonomske politike Xt i može se izraziti:

Yt= F ( Y t-1, X t, θ ( λ ), εt )

Gde λ predstavlja režim ekonomske politike. Zavisnost parametra θ od režima ekonomske politike znači da kada se pravila igre menjaju, ponašanje ekonomskih subjekata takođe se menja. Promena pravila igre i ponašanja ekonomskih subjekata pretpostavlja da će se i istorijski odnosi između varijabli promeniti. U osnovi promene ponašanja ekonomskih subjekata je promena u očekivanjima. Upravo zbog toga ne mogu se uzeti dati odnosi na osnovu prošlih podataka (vremenskih serija) kao osnova za predviđanje efekta promena u ekonomskoj politici.

Lukas razmatra nekoliko primera, jedan od njih je odnos inflacije i nezaposlenosti ( Filipsova kriva). Prema tradicionalnom shvatanju između inflacije i nezaposlenosti postoji inverzan odnos i kreatori ekonomske politike mogu birati kao cilj bilo koji bilo koju tačku na Filipsovoj krivi i ostvariti bilo koju kombinaciju inflacije i nezaposlenosti. Tako se smatra da kreatori ekonomske politike mogu reducirati nezaposelnost povećanjem inflacije. Međutim kada inflacija poraste, očekivana inflacija takođe raste. Kao rezultat toga Filipsova kriva se pomera na gore i istorijski odnos između inflacije i nezaposlenosti prestaje ( raste i inflacija i nezaposlenost).

Uticaj očekivane budućnosti je veliki na tekuće ponašanje ekonomskih subkekata. Na glavne odluke ekonomskih subjekata veći uticaj ima očekivana budućnost u odnosu na sadašnjost i prošlost. Zato procena i uloga efikasnosti ekonomske politike mora biti povezana sa očekivanjima, tako da sutrašnja politika može biti od većeg značaja za današnje rezultate nego tekuća politika, odnosno da je prošlo ponašanje nedovoljan vodič u proceni efekta ekonomske politike.

4.6 Kritika hipoteze racionalnih očekivanja

Osnova kritike hipoteze racionalnih očekivanja je pitanje koliko se stvarno ljudi ponašaju racionalno. Tvrdnja je da se ekonomski subjekti ne ponašaju uvek racionalno. Primer je institucija za mršavljenje, gde ljudi daju mnogo novca da ih zatvore i time nateraju da smanje težinu. Racionalnom biću takva institucija ne bi trebala, jer bi jeo manje i ne bi bilo potrebe da ga iko tera da menje jede. Dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju 2002. godine, Vernon Smit i Danijel Kaneman, opovrgli su tvrdnju da je čovek racionalno biće koje se uvek ponaša u skladu sa svojim interesom i dokazuju svojim istraživanjima i eksperimentima da pojedinci ispoljavaju manje ili više subjektivno ponašanje. Oni dokazuju da ljudi u prosuđivanju nekog događaja radije se priklanjaju utiscima nego statističkim podacima.

Racionalno ponašanje podrazumeva dobru informisanost i poznavanje stvranog modela funkcionisanja privrede. Kritika je ovde upućena na nemogućnost svakog subjekta da raspolaže neophodnim informacijama, kao i sposobnost da obradi date informacije. U hipotezi racionalnih očekivanja od preduzeća i pojedinca se očekuje da budu moćani

25

statističari koji su sposobni da analiziraju sve raspoložive informacije. Pri tome prikupljanje i analiza informacija zahteva vreme, novac i resurse, odnosno troškove. Ako su marginalni troškovi prikupljanja informacija veći od marginalnog prihoda, manje će informacija prikupiti.

Primer je i kupovina akcija na osnovu preporuke specijalizovane agencije. Međutim, već sutradan akcije su izgubile vrednost. Objašnjenje da su preporuke date na osnovu raspoloživih informacija o budućem uspehu date kompanije mogu biti tačne, ali su slaba uteha za one koji su izgubili novac. Takođe, različite grupe imaju različit pristup informacijama i različitu sposobnost obrade informacija. Na primer, ekonomski subjekti i država. Smatra se da vlada može mnogo brže da reaguje i da utiče na performanse privrede.

Tvrdnja da ekonomska politika ima uticaja na dohodak samo ako je iznenađujuća, je u suprotnosti sa onim što se događa u realnom svetu. Nasuprot zaključku Baroa, da samo neanticipirana monetarna ponuda ima uticaj na realni društveni proizvod, Miškin uzimajući isti set podataka, ali i različitu strukturu kašnjenja u delovanju monetarne politike zaključuje da je zapravo anticipirana monetarna politika imala veći uticaj na društveni proizvod nego neanticipirana.

Ove kritike nam govore o teškoći gledanja unapred. Postavlja se pitanje koliko smo sposobni da predvidimo šta će se desiti u budućnosti, npr, kakva će se monetana politika voditi u narednih pet godina.

ZAKLJUČAK

26

Teorija racionalnih očekivanja razvija se sedamdesetih godina XX veka, kao odgovor na nov fenomen - stagflaciju (istovremeno postojanje nezaposlenosti i inflacije) koja se nije mogla objasnit postojećim teorijama. Prethodnu deceniju, pošto će se pojaviti ova teorija, karakteriše veliki deficit vladinog budžeta i visoke stope monetarne ekspanzije tržišnih privreda, koje su, prema kejnsijanskoj doktrini, obećavale ekonomski rast i niske stope nezaposlenosti.

Međutim to se nije desilo. Sve je to zahtevalo radikalnu promenu u ekonomskoj teoriji i politici. Osnovni nedostatak postojećih makroekonomskih modela je nedostatak mikroekonomske osnove. Novi teorijski pravac koji se razvija na mikro osnovi u literaturi se naziva Nova klasična makroekonomija. Imajući u vidu mesto i ulogu očekivanja u ovim shvatanjima, kao i način njihovog formiranja (gledanje unapred) , često je nazivaju i Školom racionalnih ocekivanja.

Prva komponenta Nove klasične ekonomije je prihvatanje teorije opšte ravnoteže koja podrazumeva uzajamnu zavisnost svih privrednih veličina. U osnovi teorije opšte privredne ravnoteže je teza da su cene fleksibilne u oba pravca (na gore i na dole) i da su prilagođavanja putem cena brza i efikasna. Međutim, ekonomski subjekti ne raspolažu uvek dovoljnim i perfektnim informacijama. U realnom svetu dešavaju se nepredviđeni šokovi, zbog čega ekonomski subjekti, mogu pogrešno predvidati i donositi pogrešne odluke.

Teorija racionalnih očekivanja obuhvata: koncepciju očekivanja, u smislu da ekonomski subjekti gledaju prema budućnosti pri donošenju svojih odluka i koncepciju racionalnosti, koja podrazumeva da pri tome ne prave sistemske greske. To znači da hipoteza racionalnih očekivanja podrazumeva da ekonomski subjekti svoje odluke donose na osnovu svih raspoloživih informacija.

Smatra se da teorija racionalnih očekivanja dokazuje da vlada ne može da stabilizuje privredu. Zato odgovor predstavnika nove klasične ekonomije se kreće od toga da je ekonomska politika neefikasna, pa do zahteva da je nužno izabrati stabilna „pravila igre“ razumljiva za ekonomske subjekte.

Međutim, teorija racionalnih očekivanja je pretrpela i brojne kritike. U sumnju se dovodi stav da se ljudi uvek ponašaju racionalno, kao i dokazi da ljudi u prosuđivanju nekog događaja radije se priklanjaju utiscima nego statističkim podacima. Kritika je upućena na nemogućnost svakog subjekta da raspolaže neophodnim informacijama, kao i sposobnost da obradi date informacije. U hipotezi racionalnih očekivanja od preduzeća i pojedinca se očekuje da budu moćani statističari koji su sposobni da analiziraju sve raspoložive informacije. Dostupnost informacija je takođe ograničena i različita za pojedine ekonomske aktere, što dovodi u sumnju stav o perfektnoj informisanosti svih ekonomskih subjekata.

Možemo zaključiti da je model racionalnih očekivanja imao mnogo veći uticaj na teoriju nego na preksu vlade i biznisa. Razlog tome je nedostatak velikih empirijskih modela koji uključuju racionalna očekivanja. Međutim, nova klasična ekonomija izmenila je način istraživanja akademskih ekonomista i njihove metode analize.

LITERATURA

1. Praščević A. (2007) „Osnovi makroekonomije“, Informator, Beograd.

27

2. Stanković K.(2006) „Savremene ekonomske teorije“, Ekonomski fakultet, Kragujevac.

3. Snowdon B, Vane H, Wynarcyk P.(1994) A Modern Guide to Macroeconomics, E.E.Pablishing.

4. Shefrin S. (1996), Rational Expectation, Cambridge University press.5. Lucas R.E. (1977) Understanding Bisiniss Cycle, Journal of Monetary Economics. Dornbush, R, Fisher S. (1998) Macroecomomics, McGraw-Hll.6. Sargent, T.Y, Wallance N. (1975) Rational Expectation, the optimal monetary

instrument, and optimal money supply, Journal of political Economy.7. Taylor J.B, (1979) Sttaggered wage setting in macroeconomics model, American

Economic Rewiev.8. Blanchard O. (2000) Macroeconomics, Prentice Hall international Editations.9. Leslie D, (1993) Advanced Macroeconomics, Mcgraw-Hill.10. Sheffrin , M.S. (1996) Rational Expectations, Cambridge.11. Romer C. i Romer D. „Does Monetary Policy Matter? A New Tests in Spirit of

Friedman and Schwartz“, NBER Macroeconomics Annual, 198912. Boscher J, Grossman H, „Tests of Equilibrium Macroeconomics with

Contemporaneous Monetary Data“ Journal of Monetary Economics (1982) 13. Mishkin F, „ Does Anticipated Monetary Policy Matter? An Econometric

investigation“, Journal of Political Economy (1982)

28