I Појам жанра

Креативно писање је један вид писменог, специфичног саопштавања порука намењених одређеном примаоцу. Оно је, технички гледано, истоветно са обичним писањем утолико што се у оба случаја служи истим писмом, материјалом за писање и језиком којим се жељена порука обликује.

Разлика је ипак уочљива већ на први поглед: у обичном писању циљ је да се оно што се саопштава пренесе и схвати што непосредније и директније, како не би настала штета због неразумевања пошиљаоца и примаоца. У креативном тексту порука је закамуфлирана, па се у семиотици говори о додатном коду који је карактеристичан за, на пример, књижевни текст. В ерује се чак да је успешност те врсте текста утолико већа уколико је декодирање отежаније и захтева већи напор примаоца.

Чак је и у најранијим начинима знаковних комуникација било исцртаних предмета и знакова који су изражавали човекову потребу за шалом и игром и нису упућивали на неког или нешто. Имали су, како се данас каже, естетски а не прагматички смисао.

III Основна подела

Сакрално и световно писмо. Како је дошло до поделе и какве поделе?

Улога наративних уметности и вештина у Византији и раном Средњем веку. Појава искључиво научних текстова.

Теоретизација жанра у књижевности.

Подела на:

1) родове,

2) врсте,

3) подврсте и

4) мешовите врсте (жанрове)

Према начину књижевно-песничког стварања, уметничка књижевност се дели на три рода: лирику, епику и драму.

Лирика,

Епика и

Драма

а ту су и подврсте: журналистика и новинарске подврсте, филмски и телевизијски текст, утилитарно-корпоративни текст (рекламни), научни текст и популарно научни текст..

IV Лирика

Лирика је назив за један од основних песничких родова који обухвата све што се не може сврстати у епско и драмско песништво. Стари Грци су сматрали да је лирика свака песма певана уз пратњу музичког инструмента (лире?). Саму лирику делили су на хорску и монодијску према броју лица који су је изводили. У хеленско доба се усталио израз мелика за монодијску лирику.

Класични хеленски лиричари: Алкеј, Анакреонт, Пиндар, Сапфо...

Дионисије Трачанин (око 180. г.п.н.е) први је употребио израз лирика за један од главних родова, али се вековима касније лирика називала одом.

Када се са немачким романтичарима усталила се троделна подела поезије какву данас познајемо, лириком се називао краћи песнички састав у везаном слогу, са изаженим ритмом или у слободном стиху.

Основне карактеристике лирике, у доба романтизма су субјективност у обради теме, далеко већа сликовитост него у ма ком другом роду, доминација метајезичке или поетичке функције.

Најшире је прихваћено гледиште да је изаразит ритам, без обзира да ли потиче од традиционалног метричког обрасца или не, основно обележје лирике.

Лирика може бити усмена или писана, односно народна или “уметничка”

Лирика, дакле, обухвата краћа књижевна дела у стиховима у којима њихови аутори – песници – описују своја осећања, виђења и схватања живота и света.

Своја осећања, мисли и размишљања лирски песници исказују непосредно.

Лирика и лирске врсте:

eлегије,

описне песме,

љубавне песме,

социјално ангажоване песме,

родољубиве песме,

филозофске песме,

сатиричне песме,

хумористичке песме...

Елегије постоје онолико дуго колико постоји сама поезија.

Елегија је сетна песма у којој песник, слутећи блиску смрт или неки други лични удес, жали за животом или тугује за нечим неповратно ишчезлим, изгубљеним (детињством, младошћу, пријатељством, љубављу).

Основне теме елегија су пролазност живота губитак драгих бића, жал за младошћу, неостварене љубави, су вечите теме и непресушни извори елегија.

Римски песник Овидије Назон исписује најчувенију збирку елегија Екс Понто, писма из изгнанаства у Томију на Црном мору.

Елегије су писали и многи наши песници: Бранко Радичевић Кад млидијах умрети, Јован Јовановић Змај Ђулићи увеоци, Ђура Јакшић На липару, Владислав Петковић Дис...

Описне (дескриптивне) песме су врсте лирских песама у којима песник слика природу у њене појаве. Субјективност при опису - сликању природе

проистиче из песниковог односа према њој.

Зачетак дескриптивне поезије везује се за доба романтизма, нарочито у Немачкој.

Експресионистички покрет у 20. веку доноси ренесансу дескриптивне поезије.

Љубавне песме: о љубави су певали сви песници у свим епохама, јер је то можда најлепше и најплеменитије осећање које прожима човека. О срећи и патњи, о лепоти и младости, о нади и безнађу испевано је безброј стихова.

У Риму су о љубави певали велики песници: Катул, Проперције и Тибул.

Хуманизам и ренесанса и посебно појмање лирске поезије у овој епохи: Петрарка, Бокачо, Ариосто, Робортело.

Социјалне или социјално ангажоване песме: у овим песмама су опевани бројни социјални моменти - тежак живот људи, беда и сиромаштво и многе друге социјалне неправде.

Настају као последица класних разлика новог доба, развојем капитализма и либералног капитализма. Најчешће су везане за социјалистичку идеологију, али то не мора бити њихова основна одредница.

Социјално ангажовану поезију најчешће карактерише идејна ангажованост у борби за остварење револуционарних, социјалистичких или комунистичких циљева. Понекад су средство оних који мисле да уметност треба да изврши непосредну васпитну функцију у друштву. Данас у условима савременог капиталузма, социјално ангажоване поезије готово да и нема. Ипак, данас ову врсту поезије можемо приметити у субкултури – на пример у РЕП музици.

Социјално ангажоване песме писали су Алекса Шантић, Војислав Илић, Вељко Петровић, Оскар Давичо...

Родољубиве песме: љубав према отаџбини и народу трајна је инспирација за многе песнике.

Патриотизам или родољубље је концепт чије значење обухвата различита позитивна осећања и ставове чији су објекти сопствени народ, језик, држава, историја и култура. Он подразумева развијену националну свест, оформљен национални идентитет.

За разлику од родољубља, национализам може укључивати пристрасно идеализовање сопствене нације, док шовинизам садржи и елементе нетрпељивости, мржње и агресивности према њима.

Из наведених разлога треба правити разлику између родољубиве поезије и оне која у себи садржи шовинистичке идеје.

Данас готово да и нема родољубиве поезије. Може се приметити само у културном обрасцу младих држава које су још увек у процесу формирања и идентификације... мада и тада оне најчешће имају шовинистичку природу.

Разноврсни мотиви су обрађени у безброј песама, како претходних генерација песника наше и светске поезије, тако и наших савременика: Ђуре Јакшића, Десанке Максимовић, Милоша Црњанског...

У мисаоне (рефлексивне) песме спадају оне лирске песме у којима су животне истине опеване са много емоција и полета.

У филозофији, рефлексија је разумска, дискурзивна активност, активност разликовања, упоређивања и уочавања различитих релација. То су карактеристике рефлексивне поезије.

Рефлексивна поезија својим садржајем и песничким порукама, веома снажно утиче на читаоце, те због тога досеже висок домет најуверљивијег поетско-песничког садржаја.

Ову врсту поезије код нас су стварали: Милан Ракић, Васко Попа, Миодраг Павловић...

Сатиричне песме су песме у којима песници критикују, исмевају и извргавају руглу слабости појединца али и друштва у целини (глупост, саможивост, кукавичлук, издају, искључивост, апсолутизам).

Генерално гледано, сатира је књижевни облик исмевања будаластог, друштвено штетног и неморалног понашања, глупости, мана и порока па се подразумева и њен ванкњижевни, етички утицај који врши на читаоца.

Сатира је позната још у старој Грчкој док у античком Риму доживљава прави процват.

Неке од најпознатијих сатиричних песама код нас испевали су Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Војислав Илић...

Хумористичке песме: за разлику од сатиричних, ове песме имају за циљ да насмеју и развеселе, али и да поуче.

Генерално, хумор је осећање за смешно и способност да се сагледају и изразе смешне људске особине, нарочито у карактеру и неочекиване, променљиве ситуације у животу.

Данашње значење, термин хумор је добио тек с развојем хумористичке књижевности у Енглеској. Хумор се може изразити у разним облицима: бурлеска, гротеска, шаљив, сатиричан, горак и наиван хумор.

У доба ренесансе највећи хуморист је Сервантес. У Енглеској Свифт, Стерн, Дикенс, у Француској Рабле, Доде, Мопасан...

Наши познати песници хумора и шала су: Бранко Ћопић, Влада Булатовић, Душко Радовић...

Мим и антички корен мима.

Мим је врста драмске игре у којој се реалистички представљају сцене и особе из свакодневног живота, углавном покретима и игром, мимиком и другим имитативним средствима. У старој Грчкој, првенствено у градовима на Сицилији, мим је најпре био нелитерарна импровизација коју су, без маски, изводили, монолошки или дијалошки, жене и мушкарци. Књижевни облик миму дао је Софрон у 5. веку п.н.е., стварајући реалистичку колоквијалну ритмичку прозу.

У песмама ругалицама, фаличким песмама треба потражити корене комедије Аристофана, Менандра или Плаута.

Везе мима и ренесансне Comedia Del Arte су такође приметне.

Промишљајући теорију жанрова треба имати на уму да је готово увек реч о прожимању родова. Дакле, строга подела на врсте и родове није обавезно научно егзактан пут када се говори о жанровима. Многе врсте и родови међусобно “позајмљују” жанровске обрасце.

V Епика

Епика и епске врсте:

еп,

поема,

роман,

приповетка,

новела,

цртица,

афоризам...

За разлику од лирике, епика приповеда и описује догађаје. Дакле, у колико је за лирику карактеристично третирање осећања, за епику је карактеристично третирање догађаја.

Еп првенствено приповеда о подвизима и догађајима, па тек потом описује карактере, пределе, епоху...

Еп поседује диегетичку природу (Платон - диегезис) а не толико миметичку природу (Аристотел – мимезис).

Миметичко значи представљачко, диегетичко је евокативно. Диегезис евоцира – поново ствара све у машти читаоца.

Епска дела имају богату и сложену фабулу, она следе животне путеве јунака који су често замршени и пуни успона и падова. Епику чине дела у стиховима али и у прози: еп (спев), поема, роман, приповетка, новела и остале прозне врсте.

Еп (спев), у ужем смислу, је уметничко дело у стиху.

Приповедање у епу тече постепено и сликовито.

Због обимности и епске структуре (бочних прича које се уливају у главну) имамо и одређене нормативне делове епа:

експозиција,

заплет,

кулминација,

перипетију (преокрет),

расплет.

Поменуте категорије представљају “етапе” кроз које се, у свести читаоца/слушаоца, одвија целокупан догађај.

У старогрчкој књижевности познати епови су Илијада и Одисеја (Хомер), у индијској књижевности Махабхарата и Рамајана, у персијској Рустем и Шах Намех..

Поема је лирско-епска песма испевана у првом лицу, у којој се преплићу елементи лирске и епске поезије. Композиција поеме заснована је на развијању фабуле. Поема је настала у романтизму.

Можда најпознатији аутор ове врсте епске песме је енглески песник Бајрон. Многи песници су прихватили ову врсту епске поеме. Одликује се честим песниковим прекидањем епског излагања и уметањем личних емоција и размишљања, који некада и немају непосредне везе са личностима и догађајима у делу, већ изражавају песниково расположење.

Роман се појавио још у античко време, у грчкој књижевности, а име је добио у средњем веку.

Роман је књижевна врста којој припадају дужа дела у прози, написана слободнијом приповедачком техником, у знаку критичке анализе предочених садржаја и посвећена све више појединцу и његовом противуречном положају у свету. Као форма првенствено је у антици имао забаван, шаљив карактер. У средњем веку он све више постаје аутохтона врста. Појављују се витешки и пикарски роман. Сервантесов Дон Кихот се сматра првим правим романом.

Постепеним нестајањем епа (због умањења животворности митске грађе), роман преузима задатке епа.

Масовно описмењавање и појава штампе учинила је роман најприсутнијим, доминантним књижевним жанром.

Роман обрађује најразличитије теме. У њему се сусрећу различити карактери и сликају многе животне прилике. Захваљујући његовој обимности и отворености форме, романи пружају много података о људима и времену које описују.Постепеним нестајањем епа (због умањења животворности митске грађе), роман преузима задатке епа.

Приповетка је епско дело мањег обима. У њој се прича о једном догађају из живота главног јунака. Радња је у њој динамична, приповедање је сажето, збијено, а композиција веома језгровита и чврста.

Приповетке датирају још из периода традиција усменог преношења које су произвеле велике приче као што су Хомерова Илијада и Одисеја. Ове приче су преношене у ритмичном, поетском формату, кроз риму као олакшицу при меморисању садржаја приче. Чак и ове приче су биле подељене на краће делове, како би приповедач могао лакше да их приповеда.

Други прадавни облик кратке приче – анегдоте - биле су популарне у доба Римског царства. Анегдоте су функционисале као врста параболе, кратка реалистична прича која има поуку. Анегдоте сачуване из тог периода су

касније сакупљене, у 13. или 14. веку, у збирци Геста Романум.

Крајем 17. века у Француској су објављене традиционалне бајке (најпознатија је колекција Шарла Пероа). Појава Антоан Галановог првог модерног превода Хиљаду и једне ноћи (1704) имала је снажан утицај на кратку причу 18. века, нарочито код Волтера и Дидроа.

Модерна приповетка је настала у Италији, у раном 19. веку. Рани примери збирки кратких прича укључују Бајке браће Грим, Гогољеве Вечери на салашу крај Дикањке, Гротеске и арабеске Едгара Алана Поа, Два пута испричане приче Натанијела Хоторна...

У другом делу 19. века, раст тржишта штампаних магазина и журнала створио је потребу за кратком причом, дужине између 3.000 и 15.000 речи. Међу познатим причама из овог периода је Павиљон бр. 6, Антона Павловича Чехова.

Потреба за кратким причама доживела је средином 20. века свој зенит, када је, 1952, магазин Лајф објавио Хемингвејеву дужу приповетку Старац и море.

Новела се међу прозним и епским делима налази између приповетке и романа, и то више по својој структури него по дужини.

У новели се на сажет, јасан и занимљив начин, и јединственој композиционој целини, приповедају разни догађаји из живота људи.

Новела је кратко прозно дело сажете радње чија фабула говори о исечку из нечијега живота, те најчешће садржи само један догађај и само неколико ликова. Њена радња догађа у релативно кратком временском периоду и на релативно ограниченом простору.

Новела настаје почетком ренесансе, паралелно са романом, у време секуларизације и десакрализације књижевности.

Првим новелама се сматрају оне из Декамерона Ђованија Бокача. Неки од наших познатих новелиста су Милован Глишић, Лаза К. Лазаревић, Петар Кочић и Симо Матавуљ...

Цртица је кратка прича у којој аутор веома сажето обрађује одређене теме из живота људи (мисли и расположења, живот и искуства).

Афоризам је кратка и духовита изрека која садржи само једну мисао о човеку и свету у којем живи.

Афоризам (од грчког афорисмос - дефинисати, одредити; дословно одређење или дефиниција), је термин који се користи за описивање принципа исказаних сажето у пар речи или опште истине исказане кратком реченицом, на такав начин да једном када се чује тешко нестаје из сећања.

Битне карактеристике афоризма су језгровитост, мисаоност, духовитост и актуелност. Представља један од најкраћих уметничких жанрова.

Најчешће се везује за теме као што су политика, друштво, етика и филозофија, али и за друге области људског стваралаштва.

Успели афоризам је онај који садржи оригиналност. Афоризам читаоце никада не оставља равнодушним и увек подстиче на размишљање о ауторовој поруци

Путопис је дело које описује људе, пределе и места кроз која књижевни стваралац путује и износи утиске и размишљања о ономе што се видело и

чуло на том путу.

Путопис је, дакле, књижевна врста у којој писац износи своје утиске о пределима кроз које путује. Путопис није само набрајање онога што је путописац видео већ се у њему огледа и уметничка склоност, став према животу, осећајни свет, укус и култура онога који пише. Путописац истовремено приказује и себе самог, а прави путопис је истовремено плод стваралачког немира, огледало уметникове интиме и сведочанство његовог укуса.

Међу најстарије путописце може се уврстити грчки историчар Херодот, који је обишао многе земље. Један од претеча данашњег путописа био је и Јулије Цезар, аутор дела О галском рату.

Особине научног путописа има Дарвиново дело Путовање природњака око света и дела енглеског морепловца Џејмса Кука.

Вредан прилог путописној литературу дали су у немачки књижевници Гете (Путовања по Италији) и Хајне (Слике с путовања).

У српској књижевности познати су путописи Љубомира Ненадовића. Написао је пет књига, писаних у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.

Такође, путописе су писали и Јован Дучић, Исидора Секулић (Писма из Норвешке), Милош Црњански и Растко Петровић

Биографије и аутобиографије су књижевна дела у којима књижевни стваралац описује живот значајне личности (биографија) или сопствени живот (аутобиографија).

Биографија или животопис је књижевни жанр који описује живот неке истакнуте личности, стварне или измишљене. Кад би биографија само наводила места и датуме рођења и смрти, школовања, пословне и породичне догађаје био би то животопис, али биографије задиру дубље и говоре о људским мотивима, врлинама, манама и проблемима.

Циљ биографије је да целовито прикаже живот изабране особе, да одгонетне и дочара њен карактер, да успостави времески след догађаја и активности у које је особа била укључена, као и да ослика друштвене прилике које су окруживале њен живот.

Биограф користи сву расположиву грађу: мемоаре, дневнике, писма, аутобиографије, белешке, записе, архивску грађу, сећања савременика, друге књиге, фотографије и слике.

Дневник је књижевна врста у којој се описују дневни догађаји.

Мемоаре пишу познати појединци да би отели од заборава сећање на људе са којима су се сретали или догађаје у којима су учествовали.

У писању мемоара аутори се служе различитом грађом, па се поред сећања ослањају на дневнике, записе, биографије, аутобиографије и архивску грађу. Посебну аутентичност дају и коментари писца који расветљавају узроке, последице и околности под којима су се одиграли одређени историјски догађаји.

Као књижевна врста мемоари потичу из антике, када су представљали важан сегмент историографије, а касније се употребљавају и да би се објаснила генеза неког књижевног дела.

Од 18. века мемоари књижевника постају широко распрострањени, а за српску књижевност значајни су мемоари Симеона Пишчевића, Проте Матеје Ненадовића, Јакова Игњатовића, Симе Матавуља, Нићифора Нинковића. У 20. веку мемоари су често политички списи револуционара и других друштвено ангажованих појединаца као што су Добрица Ћосић и Дејан Медаковић.

VI Савремени роман

Основне одлике савременог романа: најчешће се приповеда у првом лицу једнине, говори о појединцу под ударом историје, судбине, друштва, има карактер одлагања поенте или перипетије (трилер), дескриптиван је било да се ради о материјалном или емоционалном, има карактер исповести, друштвено је ангажован...

Пут од од конвенционалног до модернистичког приповедања;

Пут од постмодернистичког до пост-постмодерног прозног приповедања.

Модерни роман се јавља у 20. веку и вуче корене у делу Ф.М.Достојевског Злочин и казна, а први прави модерни роман је циклус У трагању за изгубљеним временом Марцела Пруста.

Он у свом делу ствара посебну врсту романа (монолошко-асоцијативни роман - роман есеј и роман струје свести), улази у свет подсвести те развија технику солилоквија (унутрашњи монолог, говор о себи објективно и хладно). Такође, уводи психолошко време (унутрашње, различито од стварног).

Карактеристике:

психолошко (субјективно) време (у стварности обично неколико дана или сати),

репродукција човекове свести,

унутрашњи, приповедни монолог (солилоквиј),

тежиште на лику, а не на догађају,

дефабулативност (фабула слаби или нестаје, радња без узрочно последичне везе, зависи од субјективних доживљаја лика),

честе теме трагање за животним смислом, промишљање о себи, питања о свету,

приповедач је непоуздан и субјективан,

језик филозофије, симбола (метајезик)...

Врсте савременог романа:

аутобиографски,

фантастични,

научно-фантастични,

авантуристички,

криминалистички,

псеудоисторијски,

хумористички,

есејистички,

епистоларни роман...

Појам фикционалне прозе (Fiction):

Фикција је, у психолошком смислу, замишљена ствар, ментални "производ" који објективно не постоји, али има известан степен апстрактне истинитости и коресподентности са стварношћу.

Један едо здравог, менталног функционисања почива на "као да" фикцијама. У књижевности и уметности уопште, фикција је начин представљања замишљених догађаја и супротан је уметности оријентисаној на стварност. Понекад фикција може бити и ментални поремећај, онда када постане преовлађујући ментални садржај.

VIII Наратологија

Савремени наративни жанрови.

Увод у наратологију, структурализам и постструктуралистичку мисао о приповедању.

Организација текста је његова идеологија (В. Стаменковић).

Структуралисти – Де Сосир,

Наратолози – Тодор Цветанов, Миеке Бал, Жерар Женет...

Наратив – атом приповедања.

Структурализам, као трансдисциплинарно теоријско мишљење, може се одредити као интерпретативна теорија која се бави анализом друштвених садржаја тако што успоставља и затим примењује теоријске моделе тих садржаја.

За структурализам је централни проблем анализе било ког друштвеног садржаја, схваћеног као целина или систем, структура тог садржаја.

Структура је, према структуралистима, схваћена као однос међу елементима целине, који је заснован пре свега на разлици (опозицији) између тих елемената. То што се одређени садржај појављује као целина, односно систем, јесте ефекат његове структуре.

Другим речима, то што се један систем уочава као јединствен и што се може ишчитати његово значење (и то као релативно конзистентно и релативно дефинитивно), резултат је структуре самог тог значењског система која читаоце води до тачке са које ће бити у могућности да га на тај,

исправан, начин прочитају.

Процес структурације (повезивања елемената система у организовану структуру) значењског система се реализује хоризонталним повезивањем елемената једне разине система, а затим прогресивном интеграцијом разина (елемената система већ повезаних у оквиру хоризонталних разина) која се остварује од дубине ка површини система и/или текста.

Наратолошка истраживања посебно инсистирају на оваквој – разинској или планској – текстуалној структури. Према наратолозима, у структури текста као значењског система разликују се два основна плана или разине: дубинска и површинска структура текста, односно прича и приповедање (дискурс) и, аналогно томе, актантска и акторијална структура.

Наративна техника по својој суштини није ништа друго до посматрање животних чињеница у времену, које се организују у складу са облицима самог живота и законима његовог времена.

Прича је део приповедног текста коју наратологија дефинише као текст у коме једна инстанца на један посебан начин прича презентовану фабулу. Овде се под фабулом подразумева серија логично хронолошки међусобно повезаних догађаја, који су проузроковани од стране актера.

Догађај (наратив) је прелазак из једног у друго стање, док су актери инстанце које усмеравају радњу према одређеном циљу. Вршити радњу значи проузроковати неки догађај. Време је за причу од првостепене важности, јер догађаји увек заузимају неко време и нижу се по неком редоследу који по свом начелу претпоставља сукцесију у времену. Тај редослед може бити идентичан са редоследом фабуле, а може и да има своја одступања.

IX Драмска књижевност

Основне врсте драмске књижевности: трагедијa и kомедија.

Мешовите врсте (драмски жанрови): драма, мелодрама, трагикомедија.

Трагедија (τραγῳδία) је врста драмске приче у којој главни лик или идеје за које се он бори, нестају или пропадају - исход је трагичан. Настала је у античкој Грчкој.

Сама реч долази од грчких ријечи (τράγος) јарац и (ᾠδή) песма. Могуће је да су први извођачи били огрнути јарчевом кожом. Можда је назив повезан са жртвом која се приносила у време фестивала трагедије.

Према Аристотелу, основна улога трагедије је катарза, односно осећај сажаљења који трагедија мора да изазове код гледаоца. Дакле, трагедија треба да продуби гледаочеве моралне особине и у њему подстакне осећање, те на тај начин прочистити његову душу (κάθαρσις-прочишћење).

Трагични јунак је централни лик трегедије, који умире не због сопствене кривице, већ судбине која му је донела несрећу („без кривице крив“).

Трагични сукоб је сукоб трагичног јунака с осталим ликовима који имају различита уверења од његових. Трагична кривица је кривица због које трагични јунак трпи. Трагични крај је крајњи расплет трагедије у којем јунак тешко страда: убијају га или се сам убија, бива прогнан и сл.

Трагедија је, дакле, подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим деловима, лицима која делају а не приповедају; а изазивањем страха и сажаљења врши прочишћавање таквих афеката - Аристотел, О песничкој уметности.

Комедија (-поход и -песма) се развијала још у античкој Грчкој и Риму. Фестивалска сеоска ода. У средњем веку је значила само прича са срећним крајем.

У античкој грчкој је била песма комоса, то јест весела песма, коју пева комос - група младића за време свечане прославе у част бога вина, плодности и забаве Диониса. Њен циљ је да изазове смех као и да подучи.

Трагикомедија је прелазни, хибридни жанр који стоји између комедије и трагедије. Од трагедије позајмљује увод и тему, од комедије разраду и крај. Описује прелазак јунака из несреће у срећу и најчешће нема трагичан крај. Карактерише је антиклимакс или антикатарза – осећање олакшања код публике након велике напетости.

Тек у савременој драматургији понекад и крај може бити трагичан.

Мелодрама је у почетку била само позоришна игра са музичком пратњом; рецитација уз пратњу оркестра или клавира; у Италији се дуго опера називала мелодрамом...

То је дело у коме се претерује у заплету и ликовима и инсистира на емоцијама;

Мелодрама је и наивни клише познатих карактерних особина: главни јунак (увек неустрашив и један), јунакиња (љубав главног јунака увијек угрожена) обично она коју главни јунак спасава, зликовац (воли и насилан је према јунакињи), и негативац, помоћник злочинца.

Означава типску драматургију.

Три драмска јединства: јединство места, времена и радње.

Преокрет (перипетија) јесте окретање радње у противном правцу од онога што се намерава, а то се врши по вероватности или нужности –

Аристотел. Теорија Фрајтагове пирамиде. Схема писања драмског дела по Густаву Фрајтагу.

Улога драмске књижевности у Средњем веку.

Појава нових жанрова у ренесанси.

Класицизам.

Грађанска драма – Лесинг и Шилер. Хамбуршка драматургија. Освит савремене драматургије

X Авангардне теорије

Авангардне театарске форме и њихов утицај на жанрове.

Алфред Жари Краљ Иби, Семјуел Бекет Чекајући Годоа, Гијом Аполинер Тиресијине дојке, Ежен Јонеско Ћелава певачица...

Надреалисти, дадаисти, футуристи...

Гињол, слепстик, иронија, кемп...

Декомпозиција и дезилузионизам као одлике савремене драматургије.

Жанрови (мешовите врсте) у фикционалној прози: криминалистички, полицијски, трилер, whodonit, акциони, авантуристички, кунг-фу, романса, мелодрама, еротски, психолошка драма, друштвена драма, комедија, трагикомедија, црна комедија, мјузикл, вестерн, колонијални...

Метажанрови су жанрови који се налазе у највећем броју других, превасходних жанрова или су дело карактерситично за одређеног аутора и постају његов препознатљив знак.

На пример, романса (љубавна прича) скоро је увек део трилера, вестерн је као метажанр присутан у полицијском филму...

Метажанрови су мелодрама, трилер, акциони филм...

Кемп (двострука иронија) је метажанр када су у питању неки аутори. Квентин Тарантино, Педро Алмодовар, Роберто Родригез... Жанровску мешавину у њиховим филмовима одмах препознајемо као њихов лични стил, без обзира шта је основна жанровска одредница конкретне филмске приче.

XI Жанрови и форме у новинарству

НАЈЧЕШЋА ТРОРОДНА ПОДЕЛА НОВИНАРСТВА ПРЕМА ЖАНРОВИМА:

фактографски (информативни): вест, извештај, интервју;

аналитички: уводник, коментар, колумна, мале форме као што су белешка и осврт, уметничка критика (једним својим делом):

белетризовани: репортажа, фељтон, хумористички текстови, уметничка критика (једним својим делом);

ДРУГА ПОДЕЛА НОВИНАРСТВА ПРЕМА ЖАНРОВИМА:

строго информативни (чињенице): вест, извештај, интервју (питање-

одговор);

интерпретативни (анализа чињеница): чланак, уводник, коментар, колумна, интервју-портрет, мале форме као што су белешка и осврт, друштвена или уметничка критика, репортажа, фељтон, хумористички текстови;

XI Жанрови у новинарству

Вест – основни облик новинарства. Вест износи информацију о неком догађају или чињеницу која је од општег или бар од ширег интереса. Она представља основ сваког другог новинарског текста. Вест је, дакле, важна и занимљива новост. Ипак, није свака новост вест.

Према немачкој школи новинарства, права вест треба да одговори на најмање пет питања. То је тзв. правило 5W (Who? When? Where? What? Why?), које се по потреби може надоградити са још једним или два питања (како и одакле/извор).

КРИТЕРИЈУМИ КОЈИ ЈЕДНОМ ДОГАЂАЈУ ДАЈУ ВРЕДНОСТ ВЕСТИ:

Четири су основна фактора који одређују вредност вести: актуелност, близина, величина и важност.

актуелност: Вест увек подразумева нешто што је ново, још увек непознато, а што јавност жели да сазна. Актуелност је благовремено тј. најбрже могуће објављивање, што се у времену информационих технологија понекад мери минутима. Због појаве нових средстава комуникације у најнеповољнијем положају је штампано новинарство где је „јуче“ најсвежија временска одредница.

близина: догађај може бити из непосредне близине или из (географски) удаљених крајева;

величина: подразумева значај – неке личности, неког догађаја, неке појаве... Што су личност, догађај или појава значајнији, разлог за вест је јачи;

важност: да би се одговорило овом критеријуму потребно је поставити још једно помоћно питање – кога то занима? Ако је одговор да ће новост некога занимати, као и да је број заинтересованих за информацију велики, онда то значи да је реч о вести.

ТРИ УСЛОВА ДА БИ СЕ НАПИСАЛА ДОБРА ВЕСТ

Вест мора бити истинита, а сви подаци за њу проверени из најмање два извора. Када се утврди истинитост, мора бити занимљива, кратка и јасна.

занимљивост: изузетни или епохални догађаји о којима новинар пише биће занимљиви сами по себи, али ако догађај није такав, онда занимљивост вести зависи првенствено од начина обраде (стил, наслов, прва реченица).

краткоћа: вест треба да буде сажета, језгровита, кратка (а то није нимало лак услов), али и реченице треба такође да буду буду такве.

јасноћа: представља круцијални услов за добру вест. Тек ако су новинару јасне све чињенице о којима пише, онда ће бити јасне и његовим читаоцима. Други предуслов је да чињенице саопштава на једноставан

начин, без обзира о чему извештава. Јасне чињенице саопштавају се јасно, прецизно, према важности и значају. Такав начин писања вести (али и сваког другог текста који припада неком од фактографских жанрова) назива се „обрнута пирамида“, где се најважнији подаци стављају на сам почетак вести, а јасноћа се најлакше постиже једноставним језичким средствима.

ГЛАВА ВЕСТИ (ЛИД)

Лид представља увод у вест. У домаћем новинарству синоним за лид је „глава вести“.

Основно правило технике лида гласи: оно што је у вести најважније треба да буде речено одмах на почетку. По могућности у једној реченици, али ако то није могуће, онда у прве две или три реченице.

Лидом се постижу два главна циља: привући пажњу и уштедети време читаоцу.

Извештај је основни и најчешћи вид новинарског изражавања који долази по важности одмах након вести. Присуство чини новинара извештачем.

Извештај је виша форма вести. Али, сваки извештај баштини у себи и вест.

План извештаја:

ГЛАВА (лид) и

ТРУП у којем ће бити представљен и ток догађаја;

АНТРФИЛЕ

Унапред планирана антрфилеа чине извештај прегледнијим и упечатљивијим;

антрфиле омогућава да се нешто важно посебно истакне, а користи се јер би информација која се на овакав начин издваја оптеретила главни текст

антрфиле уобичајено има свој (кратки) наслов;

подаци из антрфилеа се не могу користити и у насловној композицији извештаја.

Према начину обраде извешај може бити:

класичан (општеинформативни);

репортажни;

аналитичко-интерпретативни.

Класичан општеинформативни извештај највише оправдава своју фактографску структуру. Извештач веродостојно и чињенично преноси исход и ток догађаја. Писан уобичајено с класичним лидом после чега се чињенице ређају према важности. Класичан је и зато што се у њему само

износе чињенице и због тога је без ауторског печата и оригиналности.

Репортажни извештај позајмљује језик, стил и атмосферу од репортаже. Ипак, битно се разликује од репортаже по томе што обрађује актуелан дневни догађај и што обавезно даје и ток догађаја.

Аналитичко-интерпретативни извештај уобичајено пише секторски новинар који добро познаје проблематику.

Чланак је најсавршенији облик новинарског рада и изражавања. То је основа аналитичког истраживачког новинарства.

За чланак су неопходна најмање два елемента: владање основним нормама новинарског знања и познавање материје о којој се пише.

Обележја чланка: аргументованост, аналитичност, идејна ангажованост.

Структура чланка је таква да текст у себи треба да садржи:

преглед основних чињеница,

анализу наведених чињеница,

постављање теза и

гледишта и закључак.

Структура представља само главне елементе садржаја, а никако модел или образац по коме би се писао сваки чланак.

Коментар је један од основних облика аналитичког новинарства. Тамо где престаје информативно новинарство почиње коментар.

Сваки актуелан догађај може бити повод за писање коментара, али ће само најважнији догађаји представљати тему дана.

Обележја коментара: актуелност, конкретност и концизност (краткоћа).

Основна структура коментара: експозиција чињеница и став.

У новинарству се препознају две врсте коментара:

уводник и

колумна.Уводник углавном пише уредник листа или неки други члан редакције и он представља став уредништва, док колумну пише новинар или спољни сарадник и представља лични став аутора.

КОЛУМНА

Писање колумне је индивидуализован поступак, јер аутор бира тему

слободно.

Колумниста нема обавезу да износи ништа друго осим својих ставова, а његово мишљење не мора бити истоветно ставовима редакције, чак могу бити и у сукобу с њима.

Текст једног колумнисте појављује одређеног дана у недељи, са сталним наднасловом, јасно истакнутим именом писца, често и његовом фотографијом, увек на истом месту у листу.

Репортажа – припада белетризованим новинарским жанровима, а карактерише је слободан, донекле књижевни стил којим се износе и анализирају чињенице о којима се пише. Репортажа је једини новинарски жанр у којем је дозвољено користити се књижевним средствима, али се мора строго придржавати чињеница. У супротном, репортажа прелази у причу или приповетку и више не припада журналистици. Према мишљењу многих, репортажа је најлепши облик новинарског изражавања и најблискија је књижевном стваралаштву.

Репортаже према тематици могу бити:

биографске,

путописне,

истраживачке,

политичке,

научне...

Према медију и средствима изражавања које користи, зависи и поступање репортера па тако репортажа може бити: у штампи, на радију и на телевизији.

Репортажа у штампи уобичајено је илустрована фотографијама. Фотографија је незаменљива допуна тексту, а не само илустрација.

Посебна подврста репортаже у штампаним медијима је фоторепортажа.

У нашем данашњем медијском простору Илустрована политика је магазин који негује репортажу.

Интерпретативно-дијалошки и полемички облици у новинарству:

интервју,

изјава,

анкета,

округли сто,

полемика,

памфлет.

Интервју припада дијалошкој форми журналистике.

Међу многобројним поделама интервјуа издваја се као најсвеобухватнија и најцелисходнија подела на:

Класичан интервју (или интервју питање-одговор)

Интервју-портрет (тј. интервју-профил)

И за један и за други модел заједничке су тачке ослонца, као начин приступању израде интервјуа.

ПЕТ ТАЧАКА ОСЛОНЦА У ИНТЕРВЈУУ:

Пет основних елемената, који су предуслов сваког доброг интервјуа, у теорији новинарства називају се тачкама ослонца:

Припрема (на интервју треба отићи припремљен подацима из претходних разговора, архиве и сл.)

Избор теме (тема мора бити актуелна - или сама личност може бити тема)

Избор личности (уклико сама личност није тема интервјуа, изабрати саговорника који је компетентан да говори о њој)

Избор питања (веома је важно која питања ће бити постављена саговорнику - треба избегавати уопштена или дугачка питања, као и питаја која пружају одговоре „да“ и „не“)

Композиција (приликом писања интервјуа, након што је обављен, питања и одговре треба постављати према важности, као и код вести и осталих информативних жанрова, најважније чињенице треба ставити на пшочетак)

Ауторизација подразумева да новинар свом саговорнику стави на увид написан текст интервјуа пре објављивања. Ова пракса се према новинарској етици препоручује, али није обавезна.

Саговорник може да исправи само оно у тексту што је изрекао током интервуисања, али не и питања новинара.

НЕУСПЕЛИ ИНТЕРВЈУ

У пракси се повремено дешава да се обављен интервју са неком особом не може искористити, што због неке техничке грешке, што због самог саговорника. Ипак, такав интервју не треба одбацити у потпуности јер, сачуван као архивска грађа новинара или редакције, може послужити за неки од будућих текстова (прилога) о теми или личности с којом је тај интервју вођен.

ОКРУГЛИ СТО, КАКО ГА ФОРМИРАТИ И ВОДИТИ?

Округли сто је емисија дијалошке форме, односно тв панел који може бити

реализован и са присуством публике у студију. Оваква дискусија поред водитеља мора имати и најмање два госта од којих сваки заступа једну страну проблематизоване теме. Водитељ у оваквој емисији има улогу модератора и не сме се стављати ни на чију страну. Такође, водитељ мора пазити на распоређено време (сваки од саговорника треба да добије довољно - подједнако - времена да искаже своје ставове и мишљења).

Уметничка и друштвена критика

Уметничку критику оличавају стручни текстови, који информативно, вредносно и забавно привлаче реципијенте. Такви текстови или прилози (у зависности од медија) посвећени су књижевности, позоришном стваралаштву, ликовној уметности, музици, балету, архитектури, филму, телевизији, а данас можда још и дизајну, перформансу, реклами...

Друштвена критика се налази у аналитичким жанровима какви су уводник, колумна, чланак, сатира и цртица, али и карикатура. У већини случајева у овим жанровима, износи се лични став аутора о неким актуелним друштвеним догађајима који се у току текста на неки начин анализирају. Циљ оваквих текстова је да се скрене пажња читаоцу на проблем о којем аутор говори.

Ова врста новинарства више је заступљена у штампаним медијима и на интернетским порталима.

ГОНЗО НОВИНАРСТВО

Гонзо новинарство означава новинарски стил који подразумева субјективност. Често укључује самог аутора као део приче путем нарације у првом лицу. Гонзо новинарство има тенденцију да фаворизује стил на рачун тачности и често користи лична искуства и емоције како би се приказао контекст теме или догађаја који је у тексту или прилогу представљен. Понекад се користи кадрирањем и извлачењем из контекста. Карактерише га употреба цитата, сарказма, хумора, претеривања, па чак и псовки.