ZA[TITA BIODIVERZITETA
OUVANJE I ZATITA BIODIVERZITETA
EX SITU ZATITA
Pre vie od dvadesetak godina termin bioloka raznovrsnost ili
biodiverzitet uao je u standardizovanu upotrebu u okviru globalne,
regionalne i lokalne teorijske i aplikativne ekologije i zatite
ivotne sredine. Danas je ovaj termin opte prihvaen u nauci, praksi
i svakodnevnom ivotu i njime je, u irokom smislu, obuhvaena
problematika ouvanja i korienja biolokih resursa Zemlje u
celini.
Pod pojmom biodiverzitet ili bioloka raznovrsnost podrazumeva se
sveukupnost gena, vrsta i ekosistema na Zemlji. Dakle,
biodiverzitet obuhvata ukupnu razliitost i variranje gena i svih
vrsta mikroorganizama, gljiva, biljaka i ivotinja, kao i svu
raznolikost ekosistema u kojima su iva bia aktivni izvrioci
ekolokih procesa. Reju, biodiverzitet je sve oko nas, od gena do
biosfere. Shodno tome, iz metodolokih razloga, biodiverzitet se
deli u tri hijerarhijske kategorije:
1. GENSKI BIODIVERZITET
2. SPECIJSKI BIODIVERZITET
3. EKOSISTEMSKI BIODIVERZITET
Specijski diverzitet je, istovremeno preko pojedinanih
organizama, populacija i vrsta u celini, nosilac i genskog
diverziteta, kao to je i ekosistemski nosilac i rezultat specijskog
i genetikog diverziteta.
Biodiverzitet ili bioloka raznovrsnost predstavlja nezamenljivi
i neponovljivi resurs oveanstva i preduslov je funkcionisanja
biosfere, a samim tim i ljudske populacije. Olien u milionima
organskih vrsta i njihovih kombinacija, biodiverzitet predstavlja
neprocenjivo bogatstvo koje je ovek samo delimino istraio (5-10%
organskih vrsta), a za dobrobit oveanstva koristi samo 0,2% ukupnog
broja vrsta na Planeti.
Ouvanje i zatita bioloke raznovrsnosti (=biodiverziteta) je,
pored ouvanja klime, nesumnjivo najvaniji - strateki zadatak u
globalnoj zatiti prirode i ivotne sredine na planeti Zemlji. Ovi
strateki pravci zatite prirode na globalnom nivou potvreni su 1992.
godine u Rio De aneiru (Brazil) kada su efovi drava ili vlada 168
zemalja sveta, meu kojima je bila i SR Jugoslavija, potpisali
poznatu Rio-Deklaraciju, ime je konstituisana Konvencija o ouvanju
biodiverziteta. Do sada je ovu konvenciju ratifikovalo 150
zemalja.
Zabrinutost oveanstva zbog sve veeg zagaivanja atmosfere koje
dovodi do naglih poremeaja u planetarnoj klimi (efekat staklene
bate, ozonske rupe, kisele kie), kao i brzina ugroavanja i
iezavanja biljnih i ivotinjskih vrsta, nije bez osnova. Naime,
prema zvaninim procenama svetske organizacije za zatitu prirode
(IUCN), od oko 270.000 vaskularnih biljaka na Planeti 60.000
biljnih vrsta (vie od etvrtine ukupne svetske flore) ve je
dramatino ugroeno, ili e nestati u sledeih nekoliko decenija
ukoliko se ovim tempom nastavi sa populacionim rastom oveanstva,
destruktivnim ekonomskim razvojem, unitavanjem uma, gubitkom
stanita i ekspanzijom poljoprivrede.
Istovremeno, samo za poslednjih 200 godina iezlo je preko 600
vrsta ivotinja, od ega 86 sisara, 104 vrste ptica, 20 gmizavaca, 5
vodozemaca, 80 koljoriba, 72 insekta, 206 gastropoda i pripadnika
drugih grupa.
Razliite procene stepena ugroenosti i brzine iezavanja organskih
vrsta dobijaju svakim danom sve dramatinije razmere (od 3 vrste na
dan, preko 3 vrste na sat, sve do najpesimistinijih procena od 100
vrsta na dan, samo u zoni tropskih kinih uma). Naravno, ove procene
ukljuuju sve poznate, ali i neotkrivene biljne i ivotinjske vrste
kojih nije mali broj (tropske kine ume, najvee morske dubine,
visoke planine i sl.). Naime, biolozi su do danas spoznali i
opisali samo oko 1,5 miliona organskih vrsta to predstavlja u
najboljem sluaju 10-15% od predpostavljenog broja za koji se
opravdano veruje da postoji na planeti Zemlji. Otuda i pomenute
katastrofine procene o brzini i intenzitetu iezavanja organskih
vrsta nisu bez osnova, pogotovo ako se ima u vidu injenica da je
ovek do danas unitio vie od polovine ukupnog umskog fonda na
Zemlji, da svakoga minuta strada 100 jutara (=57 ha) tropskih kinih
uma, da ekosistemi mediteranskih tvrdolisnih venozelenih uma vie ne
postoje, da su listopadne ume itave umerene zone uglavnom unitene
ili degradovane, da ibljaci, ikare i ume panjae dominiraju na
izvornim umskim stanitima, kao i da svetsko more ve due vreme
predstavlja najveu deponiju savremenog oveka, mada i njegovu najveu
ansu i izazov.
U svetu do sada je proglaeno 153 centra biodiverziteta, od kojih
je 120 samo u tropskim kinim umama. U Evropi je do sada definisano
6 takvih centara. Jedan od evropskih centara raznovrsnosti je i
Balkansko poluostrvo koje je sa svojih 7.000-8.000 vrsta biljaka
(prema Turril-u, (1929), 6753 vrste od kojih je 1730 endemita)
predstavlja 70% ukupne flore Evrope koju ini oko 11.000 vrsta
vaskularnih biljaka.
BIODIVERZITET SRBIJE I CRNE GORETeritorija Srbije i Crne Gore,
kao i itavo Balkansko poluostrvo odlikuje se izvanrednim genetskim,
specijskim i ekosistemskim diverzitetom koji je svrstava u jedan od
najznaajnijih centara bioloke raznovrsnosti, ne samo u Evropi nego
i u itavom Palearktiku.
Ova injenica proizilazi iz sledeih optih konstatacija:
1. Geografskog poloaja u Evropi i zapadnom Palearktiku
2. Raznovrsnosti klimatskih faktora
3. Raznovrsnosti i sloenosti geoloke, geotektonske i orografske
prirode
4. Heterogenih hidrolokih fenomena
5. Sloene istorije abiogena i biogena od Tercijara preko Ledenih
doba do danas
Posebna vrednost opteg biodiverziteta nae zemlje ine endemine i
reliktne vrste i ekosistemi koji su u svom rasprostranjenju
ogranieni samo na teritoriju SRJ, pa samim tim su od Globalnog, tj.
Meunarodnog znaaja.
Primera radi za floru SRJ do sada je zabeleeno 4750 vrsta
biljaka od kojih je 565 vrsta mahovina, dok 4182 vrste pripadaju
papratima, golosemenicama i skrivenosemenicama. To je oko 1,7%
ukupne svetske flore, dok teritorija SCG predstavlja samo 0,035%
ukupnog svetskog kopna. U odnosu na broj vrsta vaskularnih biljaka
po jedinici povrine teritorije Crna Gora se nalazi na prvom mestu u
Evropi sa 3136 vrsta, dok itava Velika Britanija ima samo 1666
vrsta.
DravaBroj vrsta
1.Crna Gora3136
2.Izrael2530
3.Srbija i Crna Gora4182
4.Bugarska4340
5.Srbija3562
6.Grka4200
Sve ove injenice navele su grupu od 40 eminentnih strunjaka iz
oblasti zatite i ouvanja biodiverziteta Srbije i Crne Gore (nekada
SR Jugoslavije) da sublimiraju dosadanja saznanja i injenice iz ove
oblasti. Rezultat toga je izvanredno znaajno monografsko delo u
ediciji Prof. dr Vladimira Stevanovia i Dr Vojislava Vasia
BIODIVERZITET JUGOSLAVIJE SA PREGLEDOM VRSTA OD MEUNARODNOG ZNAAJA,
publikovano 1995. godine od strane Biolokog fakulteta u Beogradu i
izdavake kue "Ecolibri".
U ovoj ediciji dat je pregled antropogenih faktora koji
ugroavaju biodiverzitet na celoj naoj teritoriji a posebno u
osetljivim i meunarodno znaajnim ekosistemima. Istovemeno je dat
pregled svih meunarodnih sporazuma, standarda i kriterijuma i
programa od znaaja za ouvanje, odravanje i odrivo korienje
biodiverziteta. Takoe su navedeni ustavno-pravni i zakonodavni
aspekti zatite i ouvanja biodiverziteta nae zemlje.
Po pojedinim poglavljima, dat je pregled vrsta od meunarodnog
znaaja, ukljuujui makromicete, liajeve, slatkovodne alge, mahovine,
vaskularnu floru, vegetaciju, pojedine grupe beskimenjake (Amoeba,
Rotatoria, Nematodes, Oligochaeta, Limbricina, Gastropoda,
Crustacea, Arachnida, Acari, Insecta) i kimenjake faune (Pisces,
Amphibia, Reptilia, Aves, Mammalia).
Ukupno je na teritoriji Srbije i Crne Gore prisutno 1600 vrsta
od meunarodnog znaaja. Meunarodno znaajnih vrsta vaskularnih
biljaka je 330 (244 u Srbiji od kojih su 172 u okviru granica
Nacionalnih parkova, tj. 70%), makromiceta 650, liajeva 516,
itd.
FAKTORI UGROAVANJA I UGROENOST BIODIVERZITETA SCGSve promene
koje dovode do smanjenja bioloke raznovrsnosti, a koje su do danas
evidentirane u svetu, izraene su, u veoj ili manjoj meri, i u naoj
zemlji. Negativno delovanje sve se vie pojaava i ubrzava, ak i u
okviru zatienih objekata prirode kakvi su rezervati prirode i
nacionalni parkovi.
Prema osnovnoj geografskoj podeli teritorije SCG na nizijski ili
panonski, planinsko-kotlinski i primorski deo, negativni uticaji na
biodiverzitet u ovim velikim geografskim celinama nae zemlje,
ispoljavaju se na razliite naine i sa razliitim efektima, bez
obzira na intenzitet i trajanje tih uticaja. Vano je istai da su se
itav Mediteran, Balkansko poluostrvo i Panonska nizija nalazili pod
vekovnim uticajem oveka koji je svojim delatnostima izmenio
prirodne ekosisteme u toj meri da su se danas na malom delu
teritorije, po procenama negde oko 10% ukupne povrine, zadrali
koliko toliko ouvani klimaksni ekosistemi. Ostale povrine pod
prirodnim ekosistemima predstavljaju razliite progradaciono -
degradacione serije klimatogenih ekosistema, dok se najvei deo
povrina nalazi pod vetakim poluautonomnim i neautonomnim
ekosistemima.
Antropogeni faktori i privredne delatnosti koje ugroavaju
bioloki i predeoni diverzitet Srbije i Crne Gore mogu se
klasifikovati i predstaviti na sledei nain (Stevanovi & Vasi
1995):
Poljoprivreda - ekstenzivnog i ekspanzivnog tipa
Poljoprivredne povrine stvarane su na naim prostorima u
poslednjih nekoliko stotina godina na raun uma, stepa, dolinskih
livada, movara i ritova, tako da danas Srbija raspolae sa 5.700.000
ha poljoprivrednog zemljita, to iznosi 65% njene ukupne teritorije
(Prostorni plan Republike Srbije, 1994). Ovako veliki procenat
ukupne teritorije pod poljoprivrednim zemljitem dovoljan je za
primarnu i sekundarnu produkciju hrane ak i za veu populaciju
stanovnitva od one koja danas ivi u SCG. U tom smislu svako dalje
irenje poljoprivrednih povrina na raun prirodnih ekosistema bilo bi
krajnje nepoeljno u pogledu ouvanja ve naruene bioloke
raznovrsnosti nae zemlje i uopte stabilnosti kompleksa prirodnih i
vetakih ekosistema i predela. Pored toga, esto neselektivna primena
savremene agrotehnike i pesticida dovodi do fizikog, hemijskog i
biolokog zagaivanja poljoprivrednog zemljita na velikim
prostorima.
Ekstenzivna ispaa dovodi do negativne antropozoogene selekcije
travnih ekosistema koji se tom prilikom sutinski menjaju u pogledu
floristiko-faunistikog sastava, a sa tim u vezi i u pogledu
strukture i funkcije. Negativan antropozoogeni uticaj prisutan je
na svim povrinama gde se vri ekstenzivna ispaa, bilo da se radi o
prirodnim, oroklimaksnim zeljastim ekosistemima iznad gornje umske
granice, stepama lesnih zaravni i peara, ili pak o izvedenim
livadskim zajednicama na raun umske vegetacije u brdsko-planinskim
podrujima. Negativnu selekciju flore panjaka prati prekomerna
nitrifikacija i nabijanje zemljita, to su dodatni efekti koji
ubrzavaju proces osiromaenja floristikog i faunistikog sastava
panjakih ekosistema. Krajnji rezultat ovih procesa su u potpunosti
osiromaeni panjaci sa malom produktivnou i malom ekonomskom
vrednou.
Paljenje primarne vegetacije bilo da se radi o umskoj, bunastoj
ili zeljastoj dovodi, za due vreme, a neki put trajno, do sutinskih
promena prirodnih klimaksnih ili oroklimaksnih ekosistema. U
planinskim podrujima i dalje postoji praksa da se paljenjem i
krenjem ume i bunaste vegetacije poveavaju panjaci. Namerno
paljenje vegetacije prisutno je naroito u kontaktnim zonama bunaste
vegetacije iznad gornje umske granice. Na udaru stoara naroito se
nalaze bor krivulj i klekovina, ali i zatiene vrste reliktnih i
endeminih borova. Oroklimaksni ekosistemi koje izgrauju ovi etinari
predstavljaju centre diverziteta faune i flore borealnih, alpijskih
i oromediteranskih regiona, a istovremeno su neobino znaajni u
spreavanju erozivnih procesa u planinskim predelima. Paljenjem
stepske vegetacije koje kod nas ima dugu tradiciju, odravaju se
povrine pod panjacima i spreava obnova prirodne livado-stepe ili
umo-stepe.Isuivanje movara i bara ukljuujui melioracije i irigacije
u cilju pretvaranja ovih stanita u poljoprivredne kulture, bio je
jedan od najrasprostranjenijih oblika unitavanja prirodnih i
visokoproduktivnih ekosistema sa velikim biolokim diverzitetom u
ravniarskim predelima nae zemlje. Preostala movarna i barska
stanita kakva su npr. Obedska i Carska bara, Koviljski i Apatinski
rit, Ludoko, asko i Skadarsko jezero predstavljaju danas poslednje
ostatke nekada prostranih movarnih podruja, i istovremeno, objekte
posebne zatite od globalnog znaaja (Ramsarska konvencija o zatiti
movarnih podruja). Skoro su potpuno nestali nekadanji barski
ekosistemi du Velike i June Morave, desne obale Save, donjeg toka
Drine, zatim nekada uveno Negotinsko blato i mnoga druga vodena
stanita.
Eutrofizacija vodenih ekosistema - izazvana je prekomernim
unoenjem nutrijenata u kombinaciji sa zagaujuim materijama. Na
ubrzanje procesa eutrofizacije posebno su osetljivi ve prirodno
eutrofni baseni. Skoro sva vodena stanita okruena poljoprivrednim
povrinama, usled akumulacije fertilizatora koji se u njih slivaju,
danas predstavljaju polisaprobne, a na mnogim mestima, skoro mrtve
vode. Pored toga, zamena prirodnih bara i movara vetakim ribnjacima
u nizijskim predelima, dovodi do nestajanja i zauzimanja stanita
autohtone akvatine flore i faune. Ptice movarice naviknute na svoja
vekovna stanita i novostvorene poveane mogunosti za ishranu, dolaze
na ribnjake gde su izloene nekontrolisanom ubijanju. Ove ptice su,
inae, skoro sve zakonski zatiene. Slatinska stanita, koja se
jednostrano tretiraju kao neplodna, posebno su ugroena izgradnjom
ribnjaka, agroindustrijske infrastrukture, deponija i sl.
umarstvo
Od mnogobrojnih delatnosti u umarstvu, pre svega totalne i
sanitarne see, kao i ureenje uma, mogu imati vrlo negativne efekte
na biodiverzitet, posebno u zatienim objektima prirode.
Totalne see uma neposredno dovode do dugoronog unitavanja
stanita umskih vrsta i zamene sekundarnim ekosistemima, koji se
odlikuju veoma smanjenom produkcijom i malim diverzitetom flore i
faune. Takoe, na ovaj nain se vei ili manji kompleksi uma
rasparavaju (fragamentiraju) na vei broj manjih delova meu kojima
je oteana, a u izvesnim sluajevima i onemoguena komunikacija preko
cenobionata. Totalne see se ostvaruju pre svega u brdsko-planinskim
regionima, ali nisu poteene ni prirodne ume aluvijalnih ravni
ravniarskih krajeva, dok su mediteranske ume hrasta crnike u
najveoj meri unitene jo u prethodnim vekovima. U poslednje vreme
totalne see prisutne su i u podrujima koja su oznaena kao
potencijalni rezervati prirode i budui nacionalni parkovi (npr.
Prokletije), a naroito su izraene u zatitnim zonama nekih naih
Nacionalnih parkova.
Sanitarna sea uma jedan je od vidova negativnih uticaja na umske
ekosisteme, posebno u zatienim umskim zonama rezervata i
nacionalnih parkova. Uklanjanjem zdravih i tzv. zaraenih stabala iz
starih i ouvanih umskih ekosistema, odnosi se dragocena biomasa i
remete se stabilne trofike i uope cenotike veze na kojima poiva
stabilnost ekosistema. Negativni efekat prorednih i sanitarnih sea
u ouvanim umskim ekosistemima u prvom momentu nije vidljiv, ali e
se on ispoljiti vrlo brzo, pogotovu ako se ovakve umarske
aktivnosti nastave sa veom uestalou. Loe stanje pojedinih uma u
rezervatima i nacionalnim parkovima upravo je rezultat razliitih
negativnih faktora i njihovog kumulativnog efekta, bilo da se radi
o deliminoj eksploataciji drveta, abiogenim iniocima (npr. efekti
aerozagaivanja na velikim distancama), kalamiteti tetoina, itd.
Ureivanje uma, ekoloki posmatrano, moe biti u suprotnosti sa
ouvanjem stabilnosti umskih ekosistema i njihovog biodiverziteta.
Iz same ideje da se ume "urede", proizilazi niz, esto kontraverznih
pitanja. Naime, dok ureivanje ljudskom rukom podignutih uma i
parkovskih povrina ima svog punog opravdanja, jer je ovek kreator
ovakvih vetakih ekosistema, dotle je "ureivanje" prirodnih, a
posebno klimatogenih umskih ekosistema, ili jo drastinije,
praumskih rezervata, krajnje diskutabilna delatnost. U ovoj
delatnosti kriterijumi i razlozi "ureivanja" su veoma rastegljivi i
nisu precizno definisani: od zdravstvenih do estetskih. Na primer,
jedno krivo, kvrgavo i polusasueno drvo bie otklonjeno iz ume zato
to ne zadovoljava kriterijume "ureivaa". Ekolozi smatraju da i
ovakva stabla ine umu, i da bez njih, stabilnost umskog ekosistema
gubi uporite.
Poseban problem u ouvanju umskog genofonda je sea starih i veoma
starih stabala ija se starost procenjuje na vie stotina, a u
ekstremnim sluajevima i preko 1.000 godina. See starih stabala,
najee se vre pod izgovorom da su ova stabla prestarela i obolela, a
sa stvarnim razlogom velike drvne mase koja je u takvim stablima
sadrana. Uklanjanjem ovih stabala nepovratno se gube unikatni ili
bar retki genotipovi u okviru svake vrste nae dendroflore, ali se
istovremeno i unitavaju itava mikronaselja cenobionata bez kojih je
ekvilibrijum ovih ekosistema poljuljan i doveden u pitanje.
Neadekvatno poumljavanje stanita koja potencijalno nisu umska,
ili plantairanje umskih stanita jednodobnim umskim monokulturama.
Poumljavanje se u prolosti vrilo na velikim povrinama, prvenstveno
za potrebe umarstva i drvne industrije, najee monokulturama
etinara, ne retko alohtonih vrsta ili genotipova. U nekim delovima
nae zemlje je rasprostranjeno poumljavanje goleti, kao antieroziona
strategija. Postoje i pokuaji poumljavanja iznad gornje umske
granice, to je ekoloki neodrivo i kao praksa osuena na neuspeh.
Takoe, obnova gornje granice ume, iako se veoma retko i sporadino
sprovodi, uglavnom je neuspena zbog pogrenog odabira vrsta. Nai
endemini i reliktni autohtoni etinari su u tom pogledu skoro u
potpunosti zapostavljeni.
Vodoprivreda
Izgradnja vetakih akumulacija u kanjonima i klisurama dovodi do
potpunog unitavanja populacija vrsta i ekosistema u zonama
potapanja. Poseban gubitak diverziteta izazvan potapanjem, je
nestanak ili krajnja fragmentacija reliktnih ekosistema kao to je
sluaj sa sastojinama panieve omorike u kanjonu Drine ili zajednice
Celto-Juglandetum u Lepenskom viru u erdapu. S obzirom na injenicu
da su kanjonske doline u naoj zemlji najznaajniji refugijumi
tercijarne umske flore i vegetacije, njihovim unitavanjem nestaju
najznaajniji centri genetikog, specijskog i ekosistemskog
diverziteta nae zemlje, Balkanskog poluostrva i Evrope. Problem
prilikom izgradnje akumulacija u uzanim kanjonima i klisurama,
predstavlja prekid komunikacija renog naselja donjeg i gornjeg toka
reke i to ne samo zbog nepostojanja odgovarajuih koridora (tzv.
riblje staze) ve i zbog potpuno izmenjenih ekolokih uslova koji
vladaju u jednom renom i vetakom lakustrinom ekosistemu. Primer
erdapske brane na kojoj nisu izgraene riblje staze na najbolji nain
pokazuje u kojoj meri je oteen riblji fond Dunava odsustvom
anadromnih i katadromnih vrsta koje su imale ne mali ekoloki ali i
komercijalni znaaj u ukupnom ribolovu nae zemlje.
Poseban problem u ouvanju bioloke raznovrsnosti vodenih
ekosistema predstavlja regulacija vodotoka. Najee je ona izvedena
tako da su nae ravniarske reke sabijene nasipima u uzane plavne
zone, dok su obale manjih vodotokova bukvalno svedene na betonska
korita. Fundamentalna ekoloka i hidrobioloka saznanja ukazuju da je
ivot svake reke neposredno povezan sa irinom plavne zone u kojoj se
ivi svet reke obnavlja efikasno. Smanjenje irine plavne zone
neposredno pogaa populacije riba, ali i drugih vodenih, pre svega,
renih organizama (fito- i zooplankton) koji gube mrestilita i
stanita za reprodukciju u poplavnim zonama (forlandima).
Zagaivanje ili presuivanje podzemnih voda, predstavlja problem
posebne vrste, koji je u naoj zemlji sve izraeniji. U vodama u
karstu ono neposredno dovodi do nestanka endemine podzemne faune.
Uzimanje vode na izvoritima i u gornjim tokovima reka, u planinskim
predelima, utie na vodni reim itavih predela i vodi drastinom
sniavanju biodiverziteta.
Opseni tzv. hidromelioracioni radovi mestimino izazivaju znaajne
negativne efekte menjajui autentini hemizam voda, ime se gubi
diverzitet akvatinog ivog sveta prilagoenog na specifine uslove.
Usporavanje voda i opliavanje usled uspora, omoguuje pojaano
zagrevanje i gubitak rastvorenog kiseonika, to povremeno i lokalno
dovodi do pomora akvatinih ivotinja. Vetaki kanali za irigaciju i
drenau su klopke za mnoge ivotinje, a tamo gde se oblau plastinom
folijom, postaju smrtonosni.
Urbanizacija i izgradnja infrastrukture
Ovom ljudskom delatnou neposredno se unitavaju prirodni
ekosistemi u okolini velikih gradova i oko saobraajnica.
Saobraajnice presecaju prirodne ekosisteme spreavajui komunikaciju
cenobionata, a vrlo esto one se nalaze na osnovnim koridorima
lokalnih migracija i unutar areala aktivnosti populacija
pojedinanih vrsta izazivajui njihovo masovno unitavanje. Posebno su
opasne saobraajnice u umskim i movarnim oblastima, i u opte u
zatienim objektima kakvi su nacionalni parkovi i rezervati.
Dosadanja iskustva u naoj zemlji pokazuju da se prilikom izgradnje
saobraajnica nije vodilo rauna o prirodnim koridorima divljih vrsta
(npr. izgradnja propusta), te je stanje ekosistema oko saobraajnica
vrlo nepovoljno, ne samo zbog buke i drugih oblika uznemiravanja,
ve i zbog velikog mortaliteta populacija vrsta koje ive u prirodnim
ekosistemima oko puteva.
Rudarstvo
Kamenolomi se u Srbiji i Crnoj Gori po pravilu nalaze u mnogim
klisurama koje su centri biodiverziteta i predstavljaju ekskluzivna
stanita reliktnih i endeminih vrsta, kao i reliktnih
polidominantnih ekosistema. Eksploatacija kamena u Nacionalnim
parkovima i rezervatima je u potpunosti neprimerena, ne samo zbog
uznemiravanja ivog sveta bukom, povremenim eksplozijama i esticama
kamene praine, ve i zbog direktnog ugroavanja ekosistema i predela
koji i ine jednu od najveih vrednosti svakog zatienog objekta
prirode.
Kada je re o povrinskim kopovima uglja kao i o podzemnim
rudnicima glavni problem predstavljaju deponije jalovine i
pepelita. Ona se obino formiraju na obradivom zemljitu i ugroavaju
direktno ili indirektno izvorni diverzitet itavog podruja. Problem
njihove uspene i brze revitalizacije i rekultivacije postavlja se
danas kao jedan od najvanijih zadataka u oblasti primenjene
ekologije i u direktnoj je vezi sa fundamentalnim ekolokim
saznanjima vezanim za biodiverzitet.
Turizam i rekreacija
Prosperitet ove ljudske delatnosti u direktnoj je vezi sa
ouvanom prirodom, ekosistemima i predelima. Na alost, u mnogim
sluajevima ova ljudska delatnost, ne samo kod nas, pokazala je i
svoje loe strane. Dve oblasti nae zemlje, primorska i planinska,
posebno su pogoene razvojem turizma. Najjai negativni efekti
turizma na biodiverzitet oseaju se od zagaivanja voda, izgradnje i
upotrebe infrastrukture. Oteuje se vegetacija, nestaju itave
vegetacijske formacije (u primorju i alpijskim i subalpijskim
zonama) i biljne vrste, introdukuju se alohtone biljne vrste i
pojaava se erozija zemljita. Naroito intenzivni efekti su po
pravilu u zonama sa najviim biodiverzitetom, u zatienim podrujima,
u kojima je intenzivni turizam po definiciji inkompatibilan sa
ouvanjem biodiverziteta.
Specifian je problem ureivanja peina za potrebe turizma. Po
pravilu se proiruju otvori, razaraju se prirodne pregrade i
speleoloke tvorevine, ugrauje neodgovarajua rasveta, tako da se
osim naruavanja specifine peinske mikroklime, unitavaju
mikrostanita osetljivih reliktnih i endeminih troglobiontskih vrsta
koje, vrlo esto, pod ovakvim antropogenim pritiscima, nepovratno
nestaju i pre nego to budu otkrivene i opisane.
Lov i ribolov
Pod uslovom da se obavlja tajno, nekontrolisano, masovno i
neselektivno, lov i ribolov mogu predstavljati jedan od znaajnijih
negativnih antropogenih uticaja na ivi svet, pre svega na vrste
koje ne pripadaju kategoriji "lovne i ribolovne divljai". Ubijanjem
ptica grabljivica, ali i svih predatorskih vrsta (npr.
insektivornih ptica kakva je veina predstavnika nae ornitofaune,
sitnih karnivornih i insektivornih sisara) na najdirektniji nain se
doprinosi poremeaju razliitih ekosistema s obzirom na kljunu ulogu
grabljivica u regulisanju brojnosti herbivornih vrsta glodara i
insekata. Po miljenju ekologa kalamiteti tetnih insekata i glodara
koji su naroito izraeni na poljoprivrednim povrinama i dugo vremena
eksploatisanim umama, u veoj meri su uslovljeni poremeenim trofikim
odnosima u ekosistemima, malim brojem predatora, nego povoljnim
klimatskim i hranidbenim uslovima za prenamnoenje.
Posebno pitanje je negativni uticaj lova i ribolova na
migratorne vrste. Za razliku od sedentarnih vrsta, koje su izloene
samo jednom lokalnom lovnom pritisku, a koji se moe planski
kontrolisati, migratorne vrste u najkritinijoj fazi bivaju lovljene
du celog svog selidbenog puta i tako trpe neuporedivo vei lovni
pritisak, koji je mnogo tee organizovano kontrolisati. Za sada, sem
nekih izuzetaka, i nema monitoringa stanja tih populacija u kod
nas, a bez njega je nemogue ozbiljno planiranje kvote odstrela i
ribolova.
Ilegalni ribolov, naroito onaj pomou eksploziva, otrova i
nestandardnog ribolovnog materijala ukljuujui mree nedozvoljenih
dimenzija, najznaajniji je faktor koji ugroava marinski
biodiverzitet i akvatini ivi svet u mnogim slivovima, tako da se po
efektima pribliava zagaenju i izgradnji brana i nasipa.
Nedozvoljena trgovina divljim vrstama
Kolekcionarstvo ivim ili mrtvim biljnim i ivotinjskim
materijalom predstavlja jednu od vrlo negativnih delatnosti
globalnih razmera. Veliki broj biljaka i ivotinja sakuplja se i
izlovljava za ove svrhe, a u njihov promet u svetu ukljuena su
velika materijalna sredstva. Prve na udaru nalaze se retke, ugroene
i ranjive vrste flore i faune, iji se opstanak direktno dovodi u
pitanje. Po pravilu, ove vrste se karakteriu stenovalentnou i sa
tim u vezi posebnom ekolokom niom, kao i specifinim zahtevima u
pogledu razmnoavanja, a vrlo esto i slabom reproduktivnom
stopom.
Posebnu opasnost predstavlja kolekcionarstvo za privatne zbirke,
pri emu su u fokusu interesovanja pre svega atraktivne vrste
insekata, kao i stenoendemini i reliktni oblici, a takoe mnogi
predstavnici herpetofaune i batrahofaune nae zemlje. Ovim
kolekcionarstvom koje se u odreenim sluajevima granii sa
filatelijom, populacije nekih vrsta insekata u SCG su u tolikoj
meri proreene u poslednjih 50 godina, da se sa pravom postavlja
pitanje njihove stroge zatite. Primeri za to iz nae zemlje su
leptiri Parnassius apollo, Zerinthia polyxena, Papilio alexanor,
kao i endemine vrste truljaka.
Introdukcija alohtonih vrsta
Unoenje stranih vrsta flore i faune jedan je od vrlo vanih
negativnih procesa koji dovode do smanjenja biodiverziteta. Ove
promene imaju i globalne razmere, te se ovom problemu posveuje
posebna panja u svetu. Naime, promene, izazvane unoenjem doljaka, u
izvornoj ostrvskoj fauni i flori tropskih regiona toliko su velike
da je opstanak autohtonih endeminih vrsta pod pritiskom
novopridolih i kompetitivno jaih vrsta, doveden ozbiljno u pitanje.
Kada je re o naoj zemlji unoenje egzotinih vrsta je raireno u
umarstvu, lovstvu, ribarstvu, hortikulturi i poljoprivredi.
Poseban problem predstavljaju nenamerno uneene vrste flore i
faune. Ove vrste, po pravilu su vezane za poluautonomne i
neautonomne ekosisteme kakve su povrine pod kulturama ili pak
gradovi, i mogu se javiti u veem broju samo u ovakvim ekosistemima,
dok u konkurenciji sa kompetitorima iz prirodnih ekosistema one
gube bitku. Meutim, s obzirom da se prirodni ekosistemi sve vie
unitavaju i menjaju kroz slabljenje cenotikih veza, introdukovane
vrste ulaze i u takve izmenjene prirodne ekosisteme dovodei do jo
veih neeljenih promena.
Negativan uticaj introdukovanih vrsta kod nas je naroito
ispoljen u vodenim ekosistemima. Odreene vrste riba (kalifornijska
pastrmka, tolstolobik, beli amur, srebrni kara) koje su unete zbog
komercijalnog interesa i prvobitno gajene u odreenim tipovima
akvakulture (pastrmski ribnjaci, aranski ribnjaci), "pobegle" su u
reke i jezera i izazvale velike promene u sastavu ihtiofaune naih
vodenih ekosistema. Rezultat ovih promena je skoro iskljuiva
dominacija introdukovanih riba u nekim vodenim ekosistemima i
potiskivanje autohtonih vrsta.
Dosadanja iskustva pokazuju da je nestruno i mehanicistiko
poribljavanje oligotrofnih glacijalnih jezera glavni uzrok
smanjenju izvornog diverziteta olienog u malobrojnim ali izvanredno
retkim endeminim i reliktnim oblicima faune, posebno batrahofaune.
Primer Vraijeg jezera na Durmitoru poribljenog kalifornijskom
pastrmkom koja je u potpunosti unitila stenoendeminu i reliktnu
populaciju neotenikog alpskog mrmoljka (Triturus alpestris subsp.
piperianus), pokazuje koliko je opasno i tetno nestruno
poribljavanje bez prethodnih saznanja o autohtonom ivom svetu ovih
specifinih i osetljivih vodenih ekosistema. Slinu sudbinu doivelo
je i Zminjiko jezero u arancima pod Sinjavinom gde je
poribljavanjem kalifornijskom pastrmkom skoro u potpunosti unitena
populacija stenoendeminog alpskog mrmoljka (Triturus alpestris
subsp. serdarus). Zabrinjavajue je, meutim, da ideje o daljem
poribljavanju ovakvih jezera u kojima nikada nije ni bilo ribe, jo
postoje, i to je jo opasnije, sprovode se u delo. Ekonomski efekti
ovih poribljavanja su zanemarljivi u odnosu na cenu koju treba
platiti da bi se ovakvi vodeni baseni sa svojim izvornim ivim
svetom sauvali.
Zagaivanje vazduha
Najee ima indirektan ali ne i mali negativni znaaj po
biodiverzitet prirodnih ekosistema. Uticaj aerozagaivanja razliitim
tetnim materijama kao to su azotni i sumporni oksidi i njihovo
pretvaranje u tzv. kisele kie, zatim troposferski ozon, i teki
metali u aerosolima, naroito je izraen u blizini izvora zagaivanja
kao to su industrijska postrojenja (rafinerije, teka industrija,
termoelektrane, toplane, itd.) ili gradovi, ali se efekti ovog
zagaivanja mogu osetiti daleko od izvore emisije, to je
evidentirano u umama nekih naih nacionalnih parkova kao to su
Kopaonik i Durmitor.
Suenje uma na velikim prostranstvima jedan je od
najupeatljivijih dokaza negativnog delovanja aerozagaivanja, pre
svega kiselih kia, mada se one jo uvek ne mogu uzeti kao jedini i
iskljuivi krivac za postepeno nestajanje uma, s obzirom na
kompleksno delovanje ekolokih faktora ukljuujui i druge negativne
antropogene delatnosti, koje dovode do ove, u globalnim razmerama,
zabrinjavajue pojave, posebno u severnoj hemisferi. Vano je istai
da su ekosistemi sa monodominantnim sastavom edifikatora daleko
osetljiviji na aerozagaivanje nego oni meovitog ili polidominantog
sastava.
Zagaivanje voda
Jedan je od najvanijih uzroka u smanjenju izvorne bioloke
raznovrsnosti vodenih ekosistema. Kada su u pitanju nerazgradive
odnosno spororazgradive materije kakve su npr. teki metali,
radionukleidi, fenoli, njihov kumulativni efekat moe ostaviti
trajne posledice po ivi svet vodenih ekosistema, kako na genetikom
i populaciono-specijskom, tako i na biocenotikom nivou. Razgradive
materije, posebno one koje sadre gradivne bioloke elemente dovode
do poveane produkcije (eutrofizacije) koja moe imati neeljene
efekte (smanjenje kiseonika, poveana anaerobija u bentosu, promene
u fiziko-hemijskim osobinama vode, itd.) posebno u ve prirodno
eutrofnim basenima, i na taj nain dovesti do velikih promena u
kvalitativnom i kvantitativnom sastavu naselja. Poseban oblik
fizikog zagaivanja voda predstavlja termiko zagaivanje, koje u
kombinaciji sa eutrofizacijom ubrzava procese razgradnje i dovodi
do jo drastinijih promena u ve poremeenom sastavu naselja vodenih
organizama.
Zagaivanje voda moe poticati iz razliitih izvora ali pre svega
iz industrijskih i gradskih zona i sa poljoprivrednih povrina. Po
pravilu bioloka raznovrsnost vodenih ekosistema u blizini izvora
zagaivanja je poremeena u tolikoj meri da se ne moe ni uporediti sa
koliko toliko prirodnim stanjem. Radi se o polisaprobnim vodama u
kojima moe opstati samo ogranien broj organizama.
Zagaivanje i unitavanje zemljita
Zemljite kao osetljivi subsistem svakog kopnenog ekosistema
podlono je najrazliitijim promenama izazvanim ovekovom delatnou. Na
prvom mestu je erozija koja dovodi do znatnog ili potpunog odnoenja
i unitavanja zemljita, u krajnjim sluajevima sve do matine podloge.
Erozija zemljita bez obzira da li je u pitanju voda, sneg ili vetar
kao uzronik, uvek je neposredno povezana sa unitavanjem
vegetacijskog pokrivaa. SCG je, bez obzira na svoj ogromni
potencijal poljoprivrednog zemljita, jedna od najugroenijih zemalja
u svetu kada je u pitanju erozija (86%). Pri tome treba znati da je
prirodna vegetacija, naroito ona klimaksnog karaktera, najbolja
zatita od bilo koje vrste erozije. Na nivou zemljita se bukvalno
sabiraju i reflektuju svi prethodno opisani faktori ugroavanja
ivotne sredine i biodiverziteta (poljoprivreda, umarstvo,
vodoprivreda, rudarstvo, turizam, urbanizacija, zagaivanje vazduha
i voda i dr.). Zemljite je za oveka ivotno vaan ali i ogranieni
resurs (proizvodnja hrane).
Zagaivanje zemljita hemijskim materijama, pre svega pesticidima,
u prirodnim ekosistemima, veoma je retko i ima zanemarljiv efekat u
odnosu na poljoprivredne povrine. Efekti upotrebe hemijskih
toksikih sredstava u suzbijanju korova, insekata i glodara, u
najveem broju sluajeva zbog svoje neselektivnosti pogubno deluju na
izvorni biodiverzitet okolnih prirodnih stanita, ili u
poljozatitinim pojasevima, ivicama itd.
Svi navedeni faktori deluju najee sinergistiki, pa je teko
odvojiti njihovo pojedinano dejstvo. Naravno, mogue je izdvojiti
one faktore koji deluju snano i neposredno na unitavanja stanita
kao to su totalna sea uma, melioracije i irigacije, potapanje
kanjona i klisura vetakim akumulacijama, neplansko irenje gradova
na utrb prirodnih ekosistema.
ZATITA BIODIVERZITETA SRBIJE I CRNE GORESveobuhvatna zatita
ugroenih biljnih i ivotinjskih vrsta i ekosistema izuzetno je sloen
i odgovoran posao koji se sastoji od itavog niza metoda i postupaka
koji zalaze u oblast fundamentalne nauke, u oblast prava i
zakonodavstva, kao i u oblast primenjenenih biolokih disciplina
(umarstvo, poljoprivreda, hortikultura, farmacija, lovstvo,
ribarstvo, veterina i sl.). Sve ove metode i postupci mogu se
grupisati u tri osnovne celine.
I - Metode za utvrivanje naunih osnova za zatitu ugroenh
vrsta
II - Postupci formalno-pravne zatite
III Aktivnosti u zatiti biodiveraziteta koje se sprovode u
praksi
I metode za utvrivanje naunih osnova za zatitu ugroenh vrsta
Crvene knjige i Crvene liste flore i faune
Za razliku od zakonskih-normativnih oblika zatite biljnih i
ivotinjskih vrsta (prirodne retkosti; kontrola sakupljanja,
izlovljavanja i prometa=trgovine; in - situ zatita itavih stanita),
koje imaju uglavnom preventivan, upozoravajui ili ograniavajui
karakter, kao i za razliku od metoda ex - situ zatite koje
podrazumevaju aktivan-ofanzivan pristup u ouvanju vrsta van
njihovih prirodnih stanita, Crvene knjige i Crvene liste
predstavljaju neto sasvim specifino. One nemaju zakonsku -
obavezujuu teinu, niti bilo koga mogu sankcionisati.
Crvene knjige i Crvene liste su specijalizovane publikacije koje
ve samim svojim nazivom i crvenom bojom svojih korica opominju
(upozoravaju) na opasnost od iezavanja za ugroene biljne i
ivotinjske vrste. U svetu se ve nekoliko decenija intenzivno radi
na projektima ovog tipa i to na razliitim nivoima geografskog
prostora i taksonomskih kategorija. U tom smislu, postoje Svetske
(globalne) Crvene knjige i Crvene liste, pojedinih kontinenata,
regiona, subregiona, drava, provincija, okruga ili kantona.
Istovremeno, postoje i opte Crvene knjige flore i faune, ali i
posebne za floru i faunu, kao i za odreene sistematske grupe (npr.
orhideje, kimenjake, ptice, sisare, leptire i dr.).
Smisao i cilj izrade Crvenih knjiga je da blagovremeno upozori
na opasnost, ali i da jasno ukae na puteve i mehanizme razliitih
metoda ex-situ i in-situ zatite da bi se sauvao genom ugroene vrste
koji, kada se jednom izgubi, nije mogue vie vratiti u svetski
genofond.
Crvene knjige
Predstavljaju izuzetno znaajnu struno-naunu osnovu za zakonsku i
praktinu zatitu organskih vrsta na odreenoj teritoriji. Naime,
pored ukupnog inventara ugroenih vrsta, one sadre itav niz korisnih
informacija o kategoriji (stepenu) ugroenosti vrste, statusu vrste
u meunarodnoj zatiti, ekologiji, optem rasprostranjenju i
rasprostranjenju vrste na datoj teritoriji, karakteristikama
stanita, faktorima ugroavanja ili iezavanja, specifinostima
biologije i reprodukcije, preduzetim merama zatite, mogunostima
reintrodukcije i sl. Jednom reju, Crvene knjige nisu samo puko
upozorenje da neke biljke i ivotinje treba zatititi. One su
polazite i sastavni deo svih ozbiljnih akcionih programa o nainima
i konkretnim reenjima problema ouvanja vrsta.
Meunarodna organizacija za ouvanje prirode IUCN (INTERNATIONAL
UNIT OF CONSERVATION OF NATURE) je 1994. godine definisala nove
kriterijume i kategorije ugronosti taksona.
EX - izumrli (extinct)
Takson je izumro kada nema osnovane sumnje da je poslednji
primerak mrtav.
EW - iezli u prirodi (extinct in the wild)
Takson je iezao u prirodnim uslovima kada je poznato da opstaje
jedino u kulturi (kultura tkiva) ili u zatoenitvu (botanike bate,
zooloki vrtovi) ili kao naturalizovana populacija (rezervati).
Takson se moe smatrati iezlim (pretpostaviti da je iezao) u
prirodi, ako isrpnim pretraivanjem poznatih i/ili verovatnih
stanita tog taksona, vrenim u odgovarajue vreme (doba dana, sezone,
godine) irom nekadanjeg (istorijskog) areala rasprostranjenja, nije
registrovan ni jedan primerak. Pretraivanja treba da budu u
vremenskom okviru koji odgovara ivotnom ciklusu i ivotnoj formi
taksona.
CR - krajnje ugroen (critically endangered)
Takson je krajnje (kritino) ugroen kada je suoen sa izgledom
najvie verovatnoe da u neposrednoj budunosti iezne u prirodi, to se
utvruje na osnovu vie kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje
prostora koji zauzima odreeni takson, velike verovatnoe iezavanja u
narednih 10 godina ili tri generacije, itd.).
EN - ugroeni; taksoni u opasnosti od iezavanja (endangered)
Takson je ugroen ako nije krajnje ugroen, ali se suoava sa vrlo
visokom verovatnoom da e ieznuti u prirodnim uslovima u bliskoj
budunosti, to se utvruje na osnovu vie kriterijuma (smanjenje
populacije, smanjenje prostora koji zauzima odreeni takson, velike
verovatnoe iezavanja u narednih 10 godina ili tri generacije,
itd.).
VU - ranjivi (vulnerable)
Takson je ranjiv kada nije ni krajnje ugroen ni ugroen ali se
suoava sa visokom verovatnoom da iezne u prirodnim populacijama u
nekoj srednje bliskoj budunosti, to se utvruje na osnovu vie
kriterijuma (smanjenje populacije, smanjenje prostora koji zauzima
odreeni takson, velike verovatnoe iezavanja u narednih 10 godina
ili tri generacije, itd.).
LR - nia verovatnoa opasnosti (low risk)
Takson je izloen niskoj verovatnoi opasnosti (niskom riziku -
manjem izgledu) da bude ugroen, kada se odredi da ne zadovoljava
kriterijume za bilo koju od ugroenih (prethodnih) kategorija.
Taksone ukljuene u kategoriju niskog rizika treba svrstati u tri
podkategorije:
cd - zavisni od zatite (conservation dependent)
Taksoni koji su u ii interesovanja programa ouvanja specifinih
za taj takson ili njegovo stanite, a iji bi prestanak imao za
posledicu uvrivanje taksona u jednu od napredpomenutih kategorija
ugroenosti u okviru pet godina
nt - skoro ugroeni (near threatened)
Taksoni koji nisu odreeni kao zavisni od zatite, ali se nalaze
blizu kategorije osetljivih
lc - poslednja briga (last concern)
Taksoni koji nisu odreeni kao zavisni od zatite ni skoro
ugroeni
DD - bez dovoljno podataka (data deficient)
Takson je bez dovoljno podataka kada nedostaju adekvatne
informacije u pogledu njegovog rasprostranjenja i/ili stanja
populacije, a za utvrivanje verovatnoe posredne ili neposredne
opasnosti (rizika) da iezne. Takson iz ove kategorije moe da bude
dobro prouen i njegova biologija dobro poznata ali da nedostaju
odgovarajui podaci o brojnosti (abundanciji) i/ili
rasprostranjenju. Kategorija bez dovoljno podataka nije kategorija
ugroenosti niti niske verovatnoe opasnosti. Popisivanje taksona ove
kategorije ukazuje da je potrebno vie saznanja, na osnovu kojih e
taksoni iz te kategorije biti odgovarajue svrstani. Vano je da se
bilo koji dostupni podatak pozitivno koristi. U mnogim sluajevima
potrebno je da se ispolji velika opreznost prilikom izbora izmeu
kategorije bez dovoljno podataka i kategorija ugroenosti. Ukoliko
se smatra da je areal nekog taksona relativno dobro opisan i da je
proteklo dosta vremena od poslednjeg nalaza taksona, svrstavanje u
neku od kategorija ugroenosti moe biti sasvim opravdano.NE -
neopredeljivan (not evaluated)
Takson je neopredeljivan kada jo nije bio podvrgnut proceni po
ovim kriterijumima.
Srbija je krajem 1999. godine dobila svoju prvu Crvenu knjigu
koja se odnosi na iezle i krajnje ugroene biljne vrste. Naime,
nakon desetogodinjih detaljnih istraivanja, obrade podataka i
pripreme teksta, grupa od 30 vrhunskih botaniara predvoena prof. dr
Vladimirom Stevanoviem obradila je, u skladu sa najviim svetskim
kriterijumima, 171 biljni takson (oko 5% ukupne flore Srbije) u
rangu vrsta ili podvrsta iz najugroenijih kategorija (EX=iezli;
EW=iezli u prirodi i CR=krajnje ugroeni).
Iz flore Srbije iezlo je 50 taksona (1,5% flore Srbije). Od toga
su 4 vrste nepovratno izgubljene iz svetskog genofonda (EX), s
obzirom da su pre iezavanja ivele samo na podruju Srbije; 46
taksona je iezlo sa prostora Srbije (EW), ali se sreom jo uvek mogu
nai u susednim podrujima ili u ex - situ uslovima botanike bate,
odakle se mogu i reintrodukovati na nekadanja prirodna stanita u
Srbiji; Krajnje ugroen (CR) u Srbiji je 121 takson (ko 3,5% flore
Srbije) sa velikom verovatnoom da u bliskoj budunosti nestane sa
naih prostora ili itavog sveta ukoliko im se ne posveti odgovarajua
panja.
U detaljnu analizu svakog biljnog taksona ukljuene su sledee
informacije:
IUCN kategorija ugroenosti u Srbiji i Crnoj GoriOpis taksona
Osobenosti reprodukcije
ivotna forma
Stanite
Opte rasprostranjenje
Rasprostranjenje u Srbiji (sa koordinatama UTM kvadrata 10 x 10
km)
Florni element
Taksonomski i fitogeografski znaaj u flori Srbije
Uzroci iezavanja
Mogunosti reintrodukcije (samo za iezle taksone)
Brojnost populacije i tendencije njene promene
Delovanje negativnih faktora
Neophodne mere zatite (samo za krajnje ugroene taksone)
Preduzete mere zatite
Stvarne ili potencijalne vrednosti taksona
Literatura
Na kraju teksta za svaku biljku, nalazi se ime autora koji je/su
obradio takson.
Karta rasprostranjenja
Autorizovan crte taksona u crno-beloj tehnici
Kolor fotografije biljke i/ili stanita.
Crvena knjiga flore Srbije 1.- Iezli i krajnje ugroeni taksoni
urednika Prof. dr Vladimira Stevanovia predstavlja kapitalno delo
srpske i evropske botanike i zatite biodiverziteta. tampana je
zajednikim naporima 3 izdavaa: Ministarstva za ivotnu sredinu
Republike Srbije, Biolokog fakulteta Univerziteta u Beogradu i
Zavoda za zatitu prirode Republike Srbije.
S obzirom na realnu procenu naunika da je danas u veoj ili
manjoj meri ugroeno ak 20% ukupne flore vaskularnih biljaka Srbije,
odnosno blizu 700 vrsta, proistie jasan zakljuak da se dalji posao
na izradi sledeih tomova Crvene knjige flore Srbije mora brzo
nastaviti. U sledeim tomovima Crvene knjige flore Srbije bie
obraene vrste iz niih kategorija ugroenosti (EN=ugroene vrste,
VU=ranjive vrste, LR=vrste sa niskom verovatnoom opasnosti i
DD=vrste bez dovoljno podataka). Istovremeno, predstoji i hitno
pokretanje projekta za izradu Crvene knjige faune Srbije.
Crvene liste
Predstavljaju popis biljnih i/ili ivotinjskih taksona
organizovan po abecednom ili filogenetskom nizu familija, odnosno
vrsta, sa kategorijama ugroenosti za neku odreenu teritoriju. U
listama nisu zastupljene ostale informacije koje su prisutne u
Crvenim knjigama, ali je njihova prednost to one mogu obuhvatiti
vei broj ugroenih taksona koji su konstatovani za odreeno podruje.
Takve su na primer Svetska Crvena lista ugroenih biljnih vrsta
(IUCN Red List of Threatened Plants) iz 1997. godine ili Svetska
Crvena lista ugroenih ivotinjskih vrsta (IUCN Red List of
Threatened Animals) iz 1996 godine.
II postupCI formalno-pravne zatite
Prvi zvanian korak u zatiti ugroenih biljnih i ivotinjskih vrsta
i ekosistema predstavlja takozvana administrativno-pravna
(normativna) zatita, koja podrazumeva donoenje razliitih pravnih
akata (zakoni, uredbe, naredbe, deklaracije, kodeksi, konvencije,
rezolucije, strategije) na nacionalnom ili meunarodnom nivou, na
osnovu kojih se razliitim vrstama u zavisnosti od njihovog stepena
i karaktera ugroenosti dodeljuje odgovarajui nivo pravne zatite.
Naravno, ovi pravni akti zasnovani su na konkretnim naunim podacima
o stepenu ugroenosti vrsta, koji su u najveem broju sluajeva
objavljeni u razliitim Crvenim knjigama i Crvenim listama.
Na naem nivou postoje dva osnovna dokumenta vezana za pitanja
zatite ivotne sredine i ugroenih biljnih i ivotinjskih vrsta. To
su: "Rezolucija o politici zatite i unapreivanja ivotne sredine u
SR Jugoslaviji" i "Rezolucija o politici ouvanja biodiverziteta u
SR Jugoslaviji".
Osnovni pravni dokument koji regulie pitanje zatite ivotne
sredine u Srbiji je "Zakon o zatiti ivotne sredine". Pored ovog
Zakona, najkonkretniji pravni akt kojim se tite najugroenije vrste
svakako predstavlja "Uredba o zatiti prirodnih retkosti" kojom je
217 najugroenijih biljnih, i 427 ivotinjskih vrsta i njihovih
stanita na podruju Srbije stavljeno pod najstroiju zatitu. Na
osnovu najnovijih rezultata istraivanja obraenih u Prvom tomu
Crvene knjige flore Srbije, pripremljena je nova, izmenjena i
dopunjena Uredba koja e uskoro biti vaea, i u kojoj e pod zatitom
biti 402 najugroenije vrste flore Srbije.
Veoma znaajan pravni dokument je i "Naredba o kontroli korienja
i prometa divljih biljnih i ivotinjskih vrsta" koja je doneta zbog
prekomerne i nekontrolisane ekspoloatacije biljaka i ivotinja iz
prirode. U njoj su sadrane zakonske mere sakupljanja, korienja i
prometa 129 samoniklih biljnih vrsta koje su ugroene ili mogu
postati ugroene nekontrolisanim korienjem. Ovim pravnim aktima pod
zatitu drave bie ukljueno 12,5 % ukupne flore Srbije.
Na teritoriji Crne Gore do sada je zakonski zatieno svega 57
biljnih vrsta, kao i svi predstavnici roda Ophrys iz familije
orhideja i 314 ivotinjskih vrsta. Glavni zakonski akti kojima se na
ovom podruju zatiuju ugroene biljne i ivotinjske vrste, kao i
njihova stanita su "Zakon o zatiti prirode", "Zakon o Nacionalnim
parkovima" i "Rjeenje o stavljanju pod zatitu rijetkih,
prorijeenih, endeminih i ugroenih biljnih i ivotinjskih vrsta".
Radi uspenog ouvanja ugroenih vrsta i ekosistema, neophodno je
usklaivanje naih zakonskih propisa sa meunarodnim konvencijama i
deklaracijama iz ove oblasti, od kojih se kao najznaajnije svakako
mogu izdvojiti:
"Deklaracija o ovekovoj sredini" doneta na prvoj Konferenciji
Ujedinjenih Nacija o ovekovoj sredini u tokholmu 1972. godine. U
njoj je istaknuta neophodnost ouvanja vode, vazduha, zemljita,
flore, faune i reprezentativnih ekosistema za dobrobit sadanjih i
buduih generacija.
"Konvencija o ouvanju biodiverziteta" doneta u Rio de aneiru
1992. godine, naglaava znaaj ouvanja bioloke raznovrsnosti u
planetarnim razmerama.
"Deklaracija o ouvanju flore, faune i njihovih stanita" usvojena
od strane Ekonomske komisije za Evropu UN (ECE) 1988. godine
regulie pravila ponaanja prema ugroenim vrstama flore i faune od
meunarodnog znaaja, u cilju njihovog ouvanja.
"Konvencija o meunarodnoj trgovini ugroenim vrstama divlje flore
i faune", skr. CITES ili tzv. Vaingtonska konvencija (Vaington, od
12. februara do 2. marta 1973.), meunarodni je sporazum kojim se
obezbeuje meunarodna saradnja u zatiti odreenih vrsta divlje faune
i flore od prekomerne eksploatacije putem meunarodnog prometa.
Konvencija o zatiti movarnih stanita koje su od meunarodnog
znaaja naroito kao stanita ptica movarica" (Ramsarska konvencija,
Iran, 1971).
"Konvencija o zatiti evropskog ("divljeg") ivog sveta i
prirodnih stanita", ili tzv. Bernska konvencija (Bern, 1979.),
meunarodni je sporazum o ouvanju vrsta flore i faune u prirodi i
njihovih prirodnih stanita, naroito onih ija zatita zahteva
meunarodnu saradnju.
III aktivnosti U ZATITI BIODIVERZITETA koje se sprovode u
praksiOva trea celina, objedinjuje sve aktivne metode zatite,
odnosno metode:
Ex-situ zatite - koja podrazumeva ouvanje vrsta van njihovih
prirodnih stanita;
Reintrodukcije - koja predstavlja proces vetakog vraanja biljnih
i ivotinjskih vrsta na prostor sa kojeg su iezle;
Introdukcije - koja predstavlja pokuaj da se u cilju ouvanja,
vrsta vetaki naseli na prostor u kojem ranije nije ivela;
In-situ zatite - koja podrazumeva ouvanje izvornih ekosistema,
ouvanje, odravanje i oporavak populacija vrsta na njihovim
prirodnim stanitima;
Edukacije i prezentacije dosadanjih saznanja i rezultata u
oblasti zatite bioloke raznovrsnosti, odnosno objavljivanje
prigodnih publikacija i postera, snimanje televizijskih emisija, CD
rom-ova, organizacija popularnih predavanja i izlobi, koje
predstavljaju specifian vid aktivnosti na polju zatite ugroenog
biljnog sveta.
Ex - situ zatita ugroenih vrsta
Ex-situ zatita ugroenih vrsta podrazumeva niz postupaka i metoda
za ouvanje, gajenje i razmnoavanje biljaka i ivotinja izvan
njihovih prirodnih stanita. Ta druga (ex-situ) stanita, koja se
nalaze izvan onih prirodnih (in-situ), su botanike bate i zooloki
vrtovi, privatne kolekcije ivih biljaka (male bate, alpinetumi,
akvarijumi i sl.), banke gena odnosno banke semena i plodova, kao i
specijalizovane laboratorije u kojima se pod strogo kontrolisanim
uslovima na specijalnim hranljivim podlogama moe dugo vremena
odravati i razmnoavati (klonirati) biljni i ivotinjski materijal
sakupljen na prirodnim stanitima.
Za razliku od zakonskih - normativnih oblika zatite biljnih
vrsta, koji uglavnom imaju preventivan ili upozoravajui i pasivan
karakter, ex-situ zatita podrazumeva aktivan-ofanzivan pristup.
Kada svi prethodni, preventivni oblici zatite ugroenih vrsta "ne
urode plodom", odnosno kada brojnost populacije neke ugroene biljne
vrste na njenom prirodnom stanitu padne na kritinu granicu
iezavanja, pristupa se, po hitnom postupku, primeni nekih od
aktivnih metoda ex-situ zatite. Kada su u pitanju ugroene biljne
vrste pristupa se formiranju programa njihovog gajenja u Botanikim
batama i vrtovima; formiranju privatnih kolekcija ivih biljaka;
formiranju Banaka gena (semena, plodova i vegetativnih delova) i
razvijanje tehnika proizvodnje novih biljaka u laboratorijama
Kultura biljnog tkiva.
Botanike bate su u pogledu nauno-strunih i
organizaciono-tehnikih mogunosti svakako najpogodnija i
najsigurnija ex-situ mesta zatite ugroenih biljnih vrsta. U svetu
postoji oko 1.600 botanikih bati u kojima se gaje desetine hiljada
biljnih vrsta koje u prirodi rastu. Predpostavlja se da je u
kolekcijama ivih biljaka svih botanikih bati sveta sadrano vie od
etvrtine ukupnog broja poznatih cvetnica i paprati.
Malo je danas botanikih bati u svetu koje u svojim programima
razvoja nemaju definisane i specijalne programe ex-situ zatite
ugroene flore datog podruja. Botanike bate u svetu sve vie
preuzimaju ulogu "azila", svojevrsnog "izbeglikog depoa" odnosno
vetakog refugijuma, a samim tim i eksperimentalnog poligona za
ouvanje i razmnoavanje kritino ugroenih biljnih vrsta. Takve
programe ima i naa Univerzitetska botanika bata "Jevremovac",
Biolokog fakulteta u Beogradu, koja je na predlog Josifa Pania
osnovana jo davne 1889. godine. Od 330 vrsta vaskularne flore SCG
koje imaju status meunarodno znaajnih, odnosno 171 vrste flore
Srbije koje su oznaene kao kritino ugroene ili iezle, u Botanikoj
bati "Jevremovac" ve se nalazi, ili se planira za uvoenje u program
ex-situ zatite preko 20% tih najugroenijh predstavnika nae flore.
Meu njima se posebno izdvajaju: nikolieva kandilka (Aquilegia grata
subsp. nikolicii), panieva kandilka, (Aquilegia pancicii),
derventanski razliak (Centaurea derventana), pearski razliak
(Centaurea sadlerana), balkanska dioskorea (Dioscorea balcanica),
jugoslovenski zvonac (Edraianthus jugoslavicus), golocvetna mleika
(Euphorbia glabriflora), serpentinska mleika (Euphorbia
serpentini), uasta mleika (Euphorbia subhastata), balkanska
forzicija (Forsithya europaea), glaviasta utilica (Genista
subcapitata), dalmatinski zdravac (Geranium dalmaticum), cvakija
(Halascya sendtneri), kitaibelov slez (Kitaibela vitifolia),
panieva grahorica (Lathyrus binatus), rtanjska metvica (Nepeta
rtanjensis), panieva omorika (Picea omorika), ramonda kraljice
Natalije (Ramonda nathaliae), srpska ramonda (Ramonda serbica),
serpentinsko kovilje (Stipa novakii), beli bun (Scopolia
carniolica).
Banke gena (semena, plodovi, vegetativni delovi) predstavljaju
posebno organizovane i visoko specijalizovane kolekcije ivog
biljnog materijala koji se sakuplja, magacionira, odrava i
razmnoava pod strogo kontrolisanim i specifinim uslovima. Takve
uslove mogue je obezbediti samo u dobro organizovanim botanikim
batama, ili slinim naunim institucijama.
Pored kritino ugroenih divljih biljnih vrsta, ovaj nain ex-situ
zatite odnosi se i na kultivisane biljke, kao i njihove divlje
srodnike, razliite varijetete i linije. Pri tom je mogue korienje i
kriogenog magacioniranja (hladno skladitenje-zamrzavanje) celih
organizama, embriona, jajnih elija, polena, matinih elija i matinih
linija. Mada nije prava zamena za ive zbirke, tempo izumiranja
vrsta zahteva primenu i ovakvih metoda da bi se sauvao izvorni
genetiki materijal kao potencijal za korienje dobrih osobina u
budunosti (biotehnologija).
Kultura biljnog tkiva predstavlja poseban nain proizvodnje novih
individua u laboratorijskim (in vitro) uslovima. Naime, iz jednog
jedinog primerka, donetog sa prirodnog stanita, mogue je iz
vegetativnih delova biljke (lista, stabla, korena) proizvesti
stotine novih jedinki u laboratorijskim uslovima, i posle toga ih
vratiti na prirodna stanita.
Kultura biljnog tkiva jedan je od stratekih pravaca ne samo u
globalnoj zatiti genofonda flore, ve i u komercijalnoj proizvodnji
"bioloki istog" odnosno "zdravog" sadnog materijala. Na ovaj nain
mogue je efikasno zatititi i obnoviti genofond retkih i ugroenih
biljaka, ali istovremeno, ovom biotehnologijom se otvaraju velike
mogunosti u farmaciji, umarstvu i hortikulturi, ime se bitno
smanjuje pritisak na divlje populacije biljaka koje su od znaaja za
pomenute privredne grane.
Primera za ovaj oblik ex-situ zatite naih ugroenih biljaka ima
dosta i sve ih je vie. Jedna od njih je balkanska dioskorea
(Dioscorea balcanica) koja je tercijarni relikt balkanskog
poluostrva i endemit jugozapadnog dela Srbije i Crne Gore, zapadne
Makedonije i severoistone Albanije. Kao retka i ugroena vrsta
nalazi se pod zakonskom zatitom na podruju Crne Gore. Karakterie se
izuzetno velikom koliinom diosgenina koji je veoma traena supstanca
u farmaceutskoj industriji jer se koristi u proizvodnji
kortikosteroida. Kako je potreba za dobijanjem diosgenina velika, a
raspoloivi prirodni resursi vrlo ogranieni, postoji velika opasnost
da ova vrsta bude zauvek unitena. Zbog toga je Dioscorea balcanica
uvedena u kulturu in-vitro sa ciljem da se: a) dobije kalusno tkivo
kao potencijalni izvor diosgenina, b) da se putem mikropropagacije
iz malog broja primarnih eksplantata regenerie veliki broj biljaka,
c) da se in-vitro regenerisane biljke prenesu i gaje na
odgovarajuim prirodnim stanitima, ili u botanikim batama. Slina
situacija je i sa mnogim lekovitim biljkama kao to su lincure,
(Gentiana spp.) iji su korenovi i rizomi bogati glikozidima i
drugim aktivnim supstancama koje imaju komercijalni znaaj. Lincura
(Gentiana lutea) je u tom pogledu najtraenija, a samim tim i
najugroenija, zbog ega je i stavljena pod zakonsku zatitu kao
prirodna retkost. To je bio dovoljan razlog da se pristupi
ispitivanju mogunosti laboratorijskog (in-vitro) razmnoavanja, ne
samo ove vrste, ve i drugih vrsta roda Gentiana, kao i
alternativnih izvora ovih aktivnih supstanci. Na podruju nae zemlje
je, pored pomenutih vrsta, u kulturu tkiva "uveden" jo itav niz
retkih, endeminih i ugroenih biljaka kao to su: rtanjska metvica
(Nepeta rtanjensis), panieva kandilka (Aquilegia pancicii),
derventanski razliak (Centaurea derventana), stepski badem (Prunus
tenella), divlji kesten (Aesculus hypocastanum) i dr. zatim
razliite dekorativne-hortikulturne vrste: perunika (Iris spp.),
afrika ljubiica (Santpaulia johnthlaspii), drvo ivota (Dracaena
spp. i Yucca spp.), kao i mnoge jestive i privredno znaajne vrste
kao to su: lucerka, krompir, spana, heljda, penica, kukuruz
itd.
Katedra za fiziologiju biljaka Instituta za botaniku i Botanike
bate "Jevremovac" Biolokog fakulteta u Beogradu i Odeljenje za
fiziologiju biljaka Instituta za bioloka istraivanja "Sinia
Stankovi", ve dugi niz godina uspeno rade na ovoj problematici i
postiu rezultate koji su zapaeni na evropskom i svetskom nivou.
Smisao i krajnji cilj primene razliitih metoda ex-situ zatite je
sauvati po svaku cenu genom ugroene vrste koji, kada se jednom
izgubi, nije mogue nikada vie vratiti u svetski genofond. U sluaju
neuspeha, gubi se neto to je evolucija oblikovala hiljadama ili
milionima godina. U sluaju gubitka bilo koje vrste nepovratno se
gubi i svaka mogunost njene eventualne primene, odnosno korienja za
dobrobit oveka i oveanstva u celini.
Uspeh preduzetih mera ex-situ zatite zavisi od niza faktora. Pre
svih, to je nunost prethodno dobrog poznavanja biologije i
ekologije svake konkretne vrste koju hoemo da zatitimo na ovaj
nain. To je preduslov je da se to vernije "simuliraju" prirodni
uslovi na vetakom, ex-situ stanitu. Istovremeno, uspenost
preduzetih mera ex-situ zatite zavisi u velikoj meri i od
pravovremenosti njihove primene.
Pored osnovnog cilja da se po svaku cenu sauva genetiki
materijal, smisao i krajnji cilj ex-situ metoda zatite je, ipak,
vraanje - reintrodukcija ugroenih vrsta na njihova prirodna stanita
sa kojih su iezle ili im preti velika opasnost da nestanu. To,
naravno, podrazumeva i istovremeno sprovoenje strogih mera in-situ
zatite reintrodukovanih vrsta na njihovim prirodnim stanitima.
Stanje i ugroenost specijskog diverziteta Jugoslavije
Ugroenost specijskog diverziteta generalno, kao i posebno za
odgovarajue grupe, direktno je uslovljena stanjem i ugroenou
ekosistemske raznovrsnosti. Zbog toga se, esto, procene ugroenosti
pojedinih grupa ivotinja izvode posredno, preko faktora ugroavanja
i stanja ekosistema. To naroito vai za one grupe koje su manje
istraene (npr. beskimenjaci generalno, posebno insekti, grinje i
dr.), ali i za one grupe koje su danas dobro istraene ali gde ne
postoje prethodna saznanja o njihovoj ranijoj raznovrsnosti i
rasprostranjenosti koja bi se mogla porediti sa dananjim stanjem,
Ova injenica samo istie i naglaava znaaj i potrebu za pristupanje
organizovanim, sistematskim i sveobuhvatnim fundamentalnim
istraivanjima ivog sveta nae zemlje, naroito grupama koje su malo
poznate kao to su: bakterije, liajevi, gljive, mahovine, insekti i
drugi beskimenjaci. Bez ovih istraivanja nikada nee biti mogue
pravilno i pravovremeno proceniti stepen ugroenosti, a pogotovo nee
biti mogue definisati i sprovoditi odgovarajue i efikasne mere
zatite.
Fauna kimenjaka je, za razliku od nekih - napred navedenih
grupa, relativno dobro istraena na podruju nae zemlje. Faktori
ugroavanja faune kimenjaka su mnogobrojni, opti ali i krajnje
specifini, deluju pojedinano i sinergistiki i teko se mogu
generalizovati i jednostavno i kratko predstaviti. Ipak, dosadanja
saznanja o diverzitetu i ugroenosti faune kimenjaka nae zemlje mogu
se u najkraem rezimirati na sledei nain:
Diverzitet faune slatkovodnih riba u SRJ (sa ukupno 127 vrsta i
podvrsta)jo uvek je ouvan, mada su pojedini akvatini ekosistemi, a
time i zajednice u njima, izloeni drastinim promenama koje
ugroavaju njihovu strukturu. Takav je sluaj sa Dunavom u oblasti
erdapa, sa Skadarskim jezerom, sa sistemom Tara-Piva-Drina i manjim
renim slivovima (Studenica, Pek, Timok i druge). Stepen ugroenosti
je razliit, u zavisnosti od uzroka i duine trajanja perioda
ugroenosti (Jankovi, D. & Krpo-etkovi 1995).
Raznovrsnost faune vodozemaca i gmizavaca na podruju Jugoslavije
je izuzetno velika (oko 70 vrsta). Zajedno sa Italijom, Grkom i
panijom naa zemlja ima najvei diverzitet u Evropi. Meutim,
populacije vodozemaca i gmizavaca opadaju, a pojedine vrste nestaju
u mnogim delovima sveta. Iezavanje je zabeleeno na svim
kontinentima. Uzroci iezavanja vrsta i opadanja populacija uglavnom
su vezani za ljudsku delatnost, mada ovi organizmi nestaju i u
oblastima za koje izgleda da su poteene antropogenih uticaja, to
posebno zabrinjava i zbunjuje biologe. Poto u ovom trenutku jo ne
postoje vrste injenice po kojima bi se odredili globalni faktori
odgovorni za iezavanje herpetofaune, svu panju treba usmeriti na
ljudsku delatnost kao osnovni uzrok procesa nestajanja pojedinih
vrsta vodozemaca i gmizavaca i opadanja veliine njihovih populacija
(Duki 1995).
I pored jo vrlo visokog diverziteta ukupne ornitofaune
Jugoslavije od 382 redovno, neredovno i potencijalno prisutnih
vrsta, jasno je da sadanje stanje predstavlja samo jednu fazu u
dugotrajnom opadanju diverziteta ptica. Prema nepotpunim podacima,
u kategoriju iezlih vrsta ve moe da se svrsta 10 % ptica
Jugoslavije, dok su lokalno i regionalno ti procenti dostigli i
zastraujue vrednosti od preko 50 % (Vasi 1995).
Fauna sisara SRJ u celini, prati promene u fauni sisara
evropskih zemalja. Od ukupno 98 vrsta sisara koji ive na podruju SR
Jugoslavije, 25% se nalazi u razliitim kategorijama ugroenosti. Oko
70% vrsta nalazi se na preliminarnom spisku za Crvenu listu Srbije.
Zakonskom zatitom je obuhvaeno 60% vrsta u Srbiji, a 30% vrsta u
Crnoj Gori. Na svetskim indikativnim listama nalazi se 65% vrsta.
Retko ili proreeno je 60% predstavnika faune. Ukupno moemo
konstatovati da je ugroenost faune srednje visoka i da su sve vrste
osim papkara obuhvaene zakonskom zatitom. U celini uzev, diverzitet
faune sisara nae zemlje je ipak ouvan, ali je neophodno, radi
odranja postojeeg nivoa, preduzeti niz konkretnih i dugoronih mera
zatite, kao i revalorizovati i intenzivirati postojee mere, naravno
uz stalni monitoring stanja populacija sisara i ekosistema u kojima
ine vanu komponentu (Savi & Paunovi & Milenkovi &
Stamenkovi 1995).
PAGE 17
