AKADEMIJA UMETNOSTI

Departman muzičke umetnostiGrupa za muzikologiju i etnomuzikologijuPodgrupa za muzikologiju

Seminarski rad iz predmeta Istorija umetnosti 8Klasa: prof. docent Jasmina Čubrilov

Emilija Pušić

Versaj kao središte dvorskog stila francuske umetnosti

Novi Sad, 2012.

1

Francuska kao jedna od vodećih evropskih sila

Tokom dugog perioda istorije, franačka država je bila zemlja čiji su politički, društveni i

kulturni uticaji veoma značili za čitav evropski kontinent. Vladari koji su predstavljali ovu

evropsku zemlju zaslužni su za njen razvoj, a samim tim su određivali budućnost cele Evrope.

Među njima se izdvajaju Holdoveh koji je vladao u V veku i bio zaslužan za prelazak većeg

broja stanovništva u hrišćanstvo. Zatim Karlo Veliki, koji je vladao u IX veku, bio je zaslužan za

kulturnu i umetničku obnovu francuske oblasti, te se period njegove vladavine naziva karolinška

renesansa. Luj XIII koji je vladao krajem XVI, početkom XVII veka, sa svojim savetnikom,

ministrom Rišeljeom je pokrenuo Tridesetogodišnji rat u cilju centralizovanja francuske vlasti.

Vrhunac Francuske monarhije dostignut je sredinom XVII veka, kada je Luja XIV stupio na

vlast, te je za razliku od ostalih vladara bio apsolutni vladar ove već centralizovane države.1

Period vladavine Luja XIV smatra se sinonimom aposolutizma, što je on lično dokazao

time što je govorio: „Država, to sam ja“ (franc. L'état, c'est moi). Ovaj vladar koga su još

nazivali Luj Veliki ili kralj Sunce, vodio je Francusku monarhiju sedamdeset i dve godine, što

predstavlja najdužu vladavinu u čitavoj evropskoj istoriji. Posle smrti oca Luja XIII, sa nepunih

pet godina imenovan je kraljem. Do njegovog punoletstva državu su vodili njegova majka Ana

Austrijska i kardinal Mazaren. Pod političkom upravom kardinala Mazarena, Francuska je

takođe napredovala, ali posle njegove smrti, 1661. godine i preuzimanjem vlasti Luja XIV, ova

zemlja postaje vodeća svetska sila.

Samostalna vladavina Luja XIV bila je prožeta nizom reformi koje su uticale na

povećanje ekonomskih sredstava unutar države. Za opšteg kontrolora finansijama, Luj XIV je

postavio Žan Batistu Kolbera koji je uticao na ekonomski razvoj države na nekoliko načina.

Povećao je efikasnost skupljanja poreza, ali je plemstvo i sveštenstvo bilo izuzeto od plaćanja

istog. Uveo je merkantilizam, odnosno umanjio je uvoz robe, tako što je podstakao razvoj

industrije dovodeći majstore i zanatlije iz ostalih evropskih zemalja kako bi otvorili svoje

radionice u francuskim gradovima. Na ovaj način Kolber je znatno povećao novčane prihode i na

taj način omogućio kralju sredstva u ostvarivanju drugih ciljeva koje su bilr vezane za podizanje

nivoa kulture i umetnosti.

1 Apsolutistička monarhija je oblik vladavine u kojoj se na čelu nalazi vladar koji ima neograničenu moć nad stanovništvom i zemljom koju poseduje. Ovakav oblik vladavine uticao je na klasnu podelu stanovništva koje se delilo na: aristokratiju, sveštenstvo i treći stalež kome su pripadali radnici, seljaci i zanatlije.

2

Karakteristike koje su uticale na razvoj francuske umetnosti XVII veka

Tokom XVII veka umetnost se razvijala uporedo sa jačanjem monarhije. Bila je pod

uticajem italijanske i flamanske barokne umetnosti. Stil koji su tadašnji francuski umetnici

razvijali nisu čvrsto pripisivali baroknom umetnošću. Za njih to je bio stil Luja XIV, ali i odraz

italijanske barokne umetnosti sa izvesnim promenama i prilagođavanjima u načinu izražavanja.

Na taj način francuska umetnost nazivana je i barokni klasicizam, zato što sadrži određene

karakteristike koje povezuju antičku i renesansnu umetnost. Pravci umetnosti koji su u tom

periodu često nazivani klasičnim, bili su slikarstvo i književnost, ali se smatra da arhitektura

XVII veka u Francuskoj predstavlja najbolji primer ovog pravca u baroknoj umetnosti.

Arhitektura koja se negovala u ovoj zemlji bila je pod uticajem italijanske renesansne

arhitekture. Takođe je bila zvanična umetnost organizacije Jezuita, stoga su verske građevine bile

podizane po uzoru na Vinjolinu crkvu „Đezu“. Početkom XVII veka, gradovi su izgubili

nekadašnji srednjevekovni izgled, tako što su mnoge građevine prepravljene i porušene kako bi

bile zamenjene novim, odnosno modernijim. Pariz kao nova prestonica francuske države, postao

je grad u koji se najviše ulagalo. Zidane su nove palate, dok su trgovi bili lepše uređivani. Koliko

god se smatralo da Luj XIV nije voleo Pariz, on je želeo da ovaj grad prezentuje sjaj i raskoš

jedne prestonice apsolutističke monarhije. Takođe je u ovom gradu osnovao Dom Invalida, koji

je ujedno bio bolnica i dom za vojnike koji su stradali u ratu. Ova bolnica je bila dobro

opremljena, te su se pored svakodnevnih medicinskih zahvata, vršili eksperimenti u cilju

proučavanja anatomije čoveka i lečenju pacijenata. Značajno je renoviranje palate Luvr za koju

je glavni arhitekta neko vreme bio Đovani Bernini, ali pošto je kralj odustao od prvobitnih

planova koji su zahtevali mnogo više sredstava nego što se to očekivalo, zaposlen je francuski

arhitekta Klod Perol.

Ovaj period predstavlja doba francuske arhitekture koja je bila u službi veličanstvenosti i

sjaja. Osnovu baroknog klasicizma u arhitekturi postavila je grupa projektanata čiji je

najistaknutiji član bio Fransoa Mansar. Smatra se da ovaj francuski arhitekta nikada nije posetio

Italiju, ali su drugi francuski umetnici tada već doneli i prilagodili neke oblike ranog rimskog

baroka posebno u izgradnji verskih građevina, te sa na takav način Mansar upoznao sa

italijanskim stilom.

Luj XIV je voleo da uživa u bogatstvu i raskoši. Uživao je u hrani i piću, ženskom

društvu i lepoj garderobi. Plesao je balet i bio je učesnik predstava koje je priređivao dvorski

3

kompozitor Žan Batist Lili. Postao je zaštitnik Akademije, bio je sponzor umetnosti književnosti

i zastupao je mnoge ličnosti značajne za razvoj umetnosti i kulture u francuskoj državi. Njegova

apsolutistička vlast se odrazila i na umetnost koja je morala da bude prihvaćena u svim ostalim

francuskim gradovima. Najveći kraljev poduhvat, zahvaljujući kome je bila prikazana sva sjaj i

moć Francuske, okupljeno čitavo plemstvo i podstaknut dalji razvoj umetnosti je izgradnja

kraljevske palate u Versaju.

Kraljevska palata – Versaj

Sjajan dvorac Luja XIV koji i danas predstavlja jedno od najmonumentalnijih izdanja

ovog tipa na svetu, smešten je u močvarnoj dolini Versaja, jugozapadno od Pariza, odnosno u

oblasti Il de Fransa. Glavna funkcija ove palate je bila da se premesti sedište kralja iz Pariza, da

uspostavi kontrolu nad plemstvom tako što će ih držati sve na okupu i predstaviti režim

apsolutističke monarhije gde je sva pažnja usmerena prema kralju. Luj XIV je bio sentimentalno

vezan za Versaj. Naime, to je bilo mesto gde je njegov otac Luj XIII išao u lov, a kao mali se

igrao u tom mestu. Kada je kralj odlučio da izgradi palatu, na tom mestu je postojao manji

dvorac koji je Luj XIV zabranio da bude srušen, već da iz te palate nastane još veće zdanje.

Izgradnja je započeta 1669. godine. Kralj je bio toliko nestrpljiv, te je želeo da se radovi što pre

završe. Prvi graditelj bio je Le Vo. Godinu dana posle početka izgradnje dvorca u Versaju, ovaj

arhitekta je umro, te je na njegovo mesto došao Žil Arduen Mansar, unuk od brata Fransoe

Mansara. On je zaslužan za proširenje čitavog projekta kako bi u dvor bilo smešteno oko tri

hiljade članova francuskog plemstva. Prvobitni projekat zgrade predstavljao je varijantu istočnog

prednjeg dela palate Luvra, s tim što je projekat u Versaju znatno produžavan bez promene

arhitektonskih obrazaca, te izgleda kao da se stalno ponavlja. Pored velikog broja soba i dvorskih

4

odaja u kome su kralj i plemstvo mogli da uživaju, cela palata ima veoma malo zajedničkih

prostorija. Najznačajnija od svih, odnosno jedina dvorana u srednjem delu palate je Dvorana

ogledala. Takođe se ističu prostorije kao što su Salon rata i Salon mira i kraljevska dvorska

kapela o kojoj će biti nešto više u daljem tekstu. Pri izgradnji palate, u kojoj je kralj učestvovao

do poslednjih detalja, akcenat je bio na uređenju unutrašnjeg prostora. Luja XIV nije zanimala

teorija arhitekture ni monumentalnost spoljašnjeg izgleda palate, koliko mu je bila značajna

raskoš i bogatstvo prostora u kome je zajedno sa ostalim članovima dvora provodio vreme. Stoga

su za jedan ovakav poduhvat bili angažovani mnogi značajni umetnici koji su se brinuli da svaki

slobodan prostor bude ispunjen odgovarajućim detaljima koji su slavili i simbolizovali kralja. Iz

ovih pojedinosti se uviđa da kraljev savetnik oko radova na palati nije bio arhitekta, već slikar,

odnosno umetnik Lebren. Njegov cilj je bio da sve umetnosti podvrgne slavi pojednica, odnosno

kralju, te su mu uzori bili dekoracije i umetnost iz Rima. Iako je bio učenik Nikole Pusena,

takođe je učio kod Le Vuea i samim tim postao odličan dekorater koji je primenjivao i spajao rad

arhitekti, skulptora, slikara i zanatlija i na taj način stvarao ambijente neviđenog sjaja. Sve u

svemu, ukupan utisak cele palate deluje mnogo jače od utiska koji ostavljaju njeni sastavni

delovi, što je bio prvobitni cilj.

Dvorana ogledala

Najveći utisak na pojednica ostavlja omiljeni poduhvat Luja XIV u versajskoj palati,

Dvorana ogledala. Ova aula je završena 1690. godine, dok su se u njoj održavale mnoge

svečanosti i dvorska okupljanja. Dvorana ogledala je za to vreme bila jedan veoma moderan i

nov projekat. U toj ogromnoj sali, na zidu nasparam velikih prozorskih okvira nalaze se ogledala

za koja se smatra da su ih radili venecijanski murano staklari. Ova ogledala su danju reflektovala

sunčevu svetlost da bi se na taj način dobijao pojačan utisak monumentalnosti i moći prostora,

dok su je noću obasjavali mnogobrojni kristalni lusteri.

5

Kraljevska kapela

Kada je Luj XIV došao u srednje godine života, postao je više religiozan i okrenut crkvi.

Ponovo se oženio u tajnosti i toj ženi ostao veran sve do kraja života. Takođe, kralj se borio za

jačanje katoličke vere u Francuskoj i pokrštavanje protestanata. Stoga je bilo važno da kraljevska

kapela u Versaju bude odraz moći i kraljeve težnje za uspostavljanjem jedne vere u zemlji. U

istoriji gradnje versajske palate, koja je zidana iz četiri velika segmenta, ova verska građevina

podizana je i prepravljana čak pet puta. Prva kapela sazidana je još u vreme vladavine Luja XIII,

ali je zbog izgradnje velike palate srušena, da bi bila smeštena u jednu od kraljičinih odaja, ali na

taj način nije bilo svima omogućeno da uđu u kapelu, te je 1682. godine izgrađeno novo versko

svetilištve u severnom krilu palate. Ova kapela bila je u funksiji do 1710. godine i u njoj su se

svakodnevno održavale mise. Peta izgradnja kraljevske kapele, koja se nalazi u dvorištu kapele,

predstavlja potpuni odraz barokne umetnosti. Zidana je u periodu između 1699. i 1710. godine, a

posvećena je svetom Luju, svecu i zaštitiniku dinastije Burbon. Posvećena je 1710. godine.

Kapela je karakteristična zbog korićanskih stubova koji povezuju galeriju i brod kapele. Zbog

ovih kolonada, stil gradnje predstavlja preteču neo-klasicizma koja se negovala tokom XVIII

veka. U galeriji, naspram oltara, nalazilo se mesto za kralja odakle je mogao neometano da prati

versku službu. Najznačajnija umetnička vrednost ove kapele je tavanica koju je naslikao Anton

Kojpel (Antoine Coypel), a predstavlja Boga oca u slavi koji donosi svetu veru u spasenje. Na

tavanici iznad oltarske apside Čarls de la Fose (Charles de la Fosse) je prikazao Isusovo

uskrsnuće, dok je iznad kraljevske lože Žan Žovent (Jean Jouvenet) predstavio Silazak Svetog

Duha na Devicu Mariju i apostole.

6

Ova kapela je predstavljala veoma važan poduhvat pri izgradnji versajske palate tako što

kralj dokazao svoju moć i nad sveštenstvom. Osim što ih je oslobodio visokih poreza, francuski

biskupi su morali njemu da se pokoravaju i da ga obaveštavaju o svim verskim obavezama koje

su sprovodili. Luj XIV je umnjio autoritet pape u ovoj zemlji i takođe ograničio vlast

sveštenstva, ponovo dokazujući svoju moć u vođenju svakog segmenta francuske države.

Versajski parkovi

Osim velelepne unutrašnjosti, najači utisak ostavljaju parkovi koji su usklađeni sa

palatom kao nastavak arhitektonskog prostora. Ovi parkovi se prostiru kilometrima od palate,

naglašava se geometrijska preciznost samih vrtova i mnogobrojna jezera i fontane. Takođe, ova

prostranstva koja su predstavljala najfiniji primer francuskih vrtova imala su višestruku namenu.

Služila su kao pozadina za kraljevska pojavljivanja u javnosti. Predstaljvaju niz „dvorana na

otvorenom“ za sjajne svečanosti i predstave u kojima je kralj uživao i zahtevao da se prave u što

većem broju.

Zaključak

Vrhunac službenog dvorskog stila koji je diktirao način izražavanja u umetnosti širom

Francuske, tekao je paralelno sa periodom vrhunca vladavine Luja XIV, od 1660. do 1685.

godine. Svi značajni franucuski umetnici delovali su na versajskom dvoru, koje je, kako i same

činjenice pokazuju bio grad, odnosno skup elitnog društva, plemstva u kome su važila stroga

pravila i gde je kralj Luj XIV bio centralna ličnost. Umetnost se razvijala nezavisno od politčkog

sistema, ali je isto tako služila da prikaže svu moć i bogatstvo apsolutističke monarhije i da na

neki način zaplaši vladajuću klasu ostalih evropskih gradova.

7

LITERATURA:

Janson, H.W, Istorija umetnosti, Beograd, 2005.

Nestorović, Bogdan M., Arhitektura novog veka, Naučna knjiga, Beograd, 1964.

http://en.chateauversailles.fr/homepage

http://www.youtube.com/watch?v=xsvqcIzgoxI&feature=related

http://en.wikipedia.org/wiki/Palace_of_Versailles

8