1

UNIVERZITET UMETNOSTI BEOGRAD Fakultet Likovnih Umetnosti - vajarski odsek

Doktorske umetničke studije

Broj indexa 4032/10

Metodologija umetničkog istraživanja I

Umetnički kolektiv Voina

Student: Mentor:

Mr. Milica Ružičić

Beograd 2013. Prof. Dr. Zoran Todorvić

2

Kroz istoriju Rusija je uvek bila poprište vrlo dramatičnih događaja. Samo u poslednjih 200 godina možemo nabrojati brojne dvorske prevrate carske Rusije, mnogobrojne pobune koje su tinjale ili gorele u selima i gradovima u predrevolucionarnoj državi, preko oktobarske revolucije i njenih odjeka u svetu, Lenjina, Staljinovog totalitarizma, II svetskog rata, zatim hladnog rata, par svetskih nuklearnih kriza i trke za osvajanje svemira, transformacije iz komunističke unije u demokrtatsku državu baziranu na tržištnoj ekonomiji, pa sve do današnje velike globalne ekonomske sile koja se više ne skriva iza gvozdene zavese, već se bori da zadrži jednu od vodećih pozicija na globalno političkoj sceni i da i dalje diktira svoje uslove na tržištu energenata. Verovatno zbog svoje veličine i raznovrsnosti političkog iskustva ona je bila izvorište značajnih revolucionarnih ideja i pokreta. Ovde bih se najpre osvrnula na period predrevolucionarne - carske Rusije iz druge polovine 19og veka.

Buržoaska omladina Rusije se sa revolucionarnim idejama počela susretati na studijama u inostranstvu, jer devojke, nisu mogle studirati u patrijarhalnoj Rusiji. To je vreme Prve internacionale i Pariske komune, čija su se iskustva počela širiti i na univerzitetima u Moskvi i Sankt Peterburgu, pa odatle dalje preko mladih socijalističkih revolucionara na unutrašnjost države po dalekim gubernijama. Vreme Černiševskog, Pisareva, Vere Zasulič, Sofije Perovske, Sergeja Kravčinskog i mnogih drugih mladih revolucionara, koje je vlast tada pežorativno nazivala nihilistima, hapsila, proganjala i ubijala, a čije su ideje i delovanje bile usmerene na oslobođenje potlačenih i izazivanje kraja besomučne ekspoloatacije najnižih klasa. To je vreme predrevolucionarne Rusije, još uvek carevine, koja polako počinje da gubi moć kontrole nad stanovništvom u koje su se već počele uvlačiti ideje pobune za koje su mnogi mladi revolucionarni borci, neretko pripadnici buržoaske klase, položili svoje živote. Negde u navedenom periodu, a zatočen u Petropavlovskoj tvrđavi, sa namerom da napiše prikaz knjige Nikolaja Černiševskog Estetski odnosti umetnosti prema stvarnosti, D. I. Pisarev je ovaj rad iskoristio kao povod, i svojim tekstom Uništenje estetike dekonstruisao je estetiku i rasprave o umetničkoj formi kao proizvode besmislenog i beskonačnog upoređivanja subjektivnih ukusa. Na kraju je izneo sopstvenu tezu da je svrha umetnosti samo da pokuša da beleži ili predstavlja bitne sadržaje savremenog života, te da se kritičari mogu baviti isključivo utvrđivanjem relevantnosti umetničke sadržine, ali ne i njenim formalnim karakterisitikama koje mogu odgovarati ili ne ukusima koji su uvek subjektivni, samim tim irelevantni. Daleko je veći uticaj u ovom, a i kasnijim periodima, imao roman N. Černiševskog pod naslovom Šta raditi? U ovom nadasve ljubavnom romanu on prikazuje sasvim nove odnose osvešćenih mladih ljudi, koji se vrlo odgovorno bore za sosptvenu sreću u agresivnim okvirima zaparložene patrijarhalne sredine pune nezdravih odnosa. Njihovo nepristajanje ne ostaje samo na nivou pobune već prerasta u kreativni potencijal koji ih dovodi do formiranja manjih zajednica baziranih na slobodarskim idejama, kao i idejama ravnopravnosti. Autor vrlo analitičnim pristupom daje uvid u njihova razmišljanja i argumente koji često podsećaju na stavove Maxa Štirnera. Ova knjiga je zbog svoje forme romana imala daleko veću publiku od različitih filozofskih studija, a ipak u svojoj fabuli je obradila vrlo značajne filozofske teme, pa se njen značaj može pratiti i pronaći čak i danas u aktuelnom društvu.

Ako iz ovog perioda napravimo nagli skok, oko 150 godina unapred, zatičemo na primer teroiju Nikolasa Burio-a koji tvrdi da su se devedesetih godina XX veka, umetnici bavili stvaranjem novih mikroprostora za uspostavljanje novih ili drugačijih odnosa, unutar postojećeg okruženja tj. ne pokušavajući da utiču na čitavo okruženje, izbegavajući grandiozne utopističke snove, svoje su mikroutopije gradili u okvirima

3

umetničkih prostora. Cilj je bila razmena i komunikacija subjektivnosti koja izlazi iz nametnutih stereotipa ponašanja u uslovima internacionalnog kapitalističkog sistema. Ako povučemo relaciju između ova dva pristupa relacione estetike Burioa i romana Šta raditi? Černiševskog možemo zaključiti da se namere njihovih junaka razlikuju isključivo u ambiciji. Dakle, likovi iz romana i vremena Černiševskog su imali utopističke snove koji jesu pokušavali da utiču na čitavo okruženje, dakle ne samo da se zadrže na nivou mikroutopija, a naročito ne mikroutopija zatvorenih u galerijski prostor. Moguće je dakle podvući zajedničku crtu i povezati ova dva perioda utopističkim idejama, a razlikovati ih po obimu utopističkih ambicija. Danas, u periodu opšte ekonomske krize, u čijim se uslovima prvo smanjuju fondovi za kulturu, potrebno je ponovo preispitati funkciju kulture i pronaći nove ili stare teme i jezik i način opstanka umetnosti. Uočljiva je pojava savremenih teorijskih stremljenja koja Miško Šuvaković 2012. objašnjava ovako:

Teoretizacije „savremene umetnosti” prešle su sa koncepata istorije umetnosti, podržane estetičkim i poetičkim diskursima, na koncepte studija kulture i, zatim, na različite pristupe studijama politike. Umetnost i kultura se u takvom kontekstu vide kao političke prakse koje na globalnom planu stvaraju situaciju nepreglednosti pojava, događaja, tema, referentnih potencijalnosti i odnosa prema lokalnom i globalnom svakodnevnom životu.

Iako, na različit način, čini se da su Pisarev i Šuvaković negde na sličnom putu, razmatranja političke relevantnosti, a ne estetske sadržine, sa razlikom što je Pisarev do istog zaključka i tvrdnje došao oko 150 godina ranije, naravno pitanje je i da li je i pre njega neko došao do sličnog zaključka (možda Platon npr.) i da li ćemo i dalje stajati na istim pozicijama, ali ih uvek iznova deklarisati kao sasvim nove, tek nastale ili da formulišemo pitanje na populistički način da li ćemo ikada odlučiti da nešto naučimo na nagomilanom istorijskom iskustvu?

Ovakve relacije nisu čudne, ako posmatramo političke sisteme koji ih proizvode, govorili smo dakle o predrevolucionarnoj carskoj Rusiji izgrađenoj na odnosima klasne eksploatacije, a danas govorimo o periodu globalnog imperijalističkog kapitalizma takođe zasnovanog na eksploataciji. Mogli bi reći da je današnji čovek u nezavidnom položaju, zauvek u strahu od: nezaposlenosti, nemogućnosti otplate dugova, beskućništva, gladi, ili u jednakom ili čak gorem položaju nego kmetovi u predrevolucionarnoj Rusiji. Nije ni čudo da se može naći dosta sličnosti u idejama koje izrastaju u takvim uslovima, a upravo zato nije neobična ni pojava umetničke grupe Vojna koja upravo poslednjih godina deluje na teritoriji Moskve i Petrograda, naprotiv, čudno je što takvih pojava nema mnogo više ili možda o njima samo ne znamo.

4

O grupi

Grupa Voina izrasla je iz prethodno formirane grupe Sokoleg, koju su činili Natalija Sokol (Наталья Сокол - Коза) završila postdiplomske studije iz fizike i Oleg Vorotnikov (Олег Воротников) završio filozofiju na Moskovskom državnom univerzitetu, koji su od 2000. po završetku studija počeli da žive zajedno van sistema. Naime, počeli su istraživati socijalne prakse u urbanom prostoru, ili kako preživeti u jednom od najskupljih gradova sveta odbijajući sve što se nameće kao nužno. Došli su do zaključka da su sve stvari koje se očekuju od današnjeg pojedinca kuća, bogatstvo, posao, karijera, zavisile od njegove odanosti državnom režimu. Svoj prezir prema režimu uzeli su kao izvor energije za život na i van margine. Hranu su proglasili osnovnim pravom, a ne privilegijom, pa su odbili da istu plaćaju novcem; već od 2003 su odbili da koriste novac uopšte. Leti su spavali po parkovima i ulicama, zimi po hodnicima, tavanima ili univerzitetskim učionicama. Ovakav način života doveo je do prve izložbe uličnih praksi koju su organizovali 2006, na kojoj su se prvi put javno predstavili kao ulična umetnička banda. U početku su se njihove aktivnosti odvijale uglavnom oko studija renomiranog performans umetnika Olega Kulika, a sebe su svesno definisali kao levu radiklanu grupu, uz objašnjenje da je to levo polje delovanja upražnjeno na ruskoj umetničkoj sceni. Ime grupe je nastalo iz izvođenja pojmova. Olegov nadimak je Vor, što na ruskom znači lopov, a na engleskom rat (war), prevođenjem reči war na ruski nastao je naziv grupe Voina. Struktura grupe je otvorena, a najveći broj članova je anoniman upravo zbog represije vlasti i policije prema grupi. Pored Olega i Natalije, poznati članovi su još Leonid Nikolajev (Леонид Николаев) i Alex Plucer-Sarno (Алексей Плуцер-Сарно) čovek koji se bavi medijskom prezentacijom grupe i naravno mali Kasper (Каспер Ненаглядный Сокол), sin Natalije i Olega rođen aprila 2009. Sebe deklarišu kao anarhiste, svoju umetnost kao aktivističku. Ne zanimaju ih galerije i savremena umetnost, zanima ih konkretna i javna akcija kritike društva.

Obzirom da postoji manjak informacija o ovoj grupi na srpskom jeziku, smatrala sam da je potrebno da ovde pomenem i objasnim veći broj njihovih radova i akcija kako bi se kasnijim objavljivanjem ovog rada i lokalna publika upoznala sa istim. Šteta bi bilo da pomenem samo nekoliko najvažnijih naročito iz razloga što ne bih mogla lako

da se odlučim, a lokalna publika bi ostala uskraćena za neke vrlo zabavne umetničke pristupe. Kako se sve ne bi pretvorilo u preveliku količinu teksta ipak sam preskočila par akcija koje su meni lično manje interesantne. Ovde ću dakle, pobrojati one radove grupe

5

Vojna koji su meni naročito zanimljivi i zabavni, a oni će biti predstavljeni hronološkim redosledom, kako bi se primetio i razvojni trend.

2007

Mordovijanski čas

Prvu akciju su izveli 1og maja 2007. Na dan internacionalnog praznika rada. Akcija se sastojala u ubacivanju živih uličnih mačaka u prostorije za pripremu hrane u Moskovskom McDonald restoranu. Tokom izvođenja akcije uzvikivali su parole: Smrt brzoj hrani! Napadnimo civilizaciju uličnim mačkama! kao i: Ne globalnom fašizmu! Efekat akcije je bio da su mačke bile site i svojim prisustvom u kuhinji hranu su učinile sanitarno neispravnom. Aktivisti su privedeni na razgovor u policiju, zajedno sa mačkama kao dokaznim materijalom. Grupa Vojna dala je izjavu povodom ove akcije u kojoj kažu:

”U Rusiji nema hrabre omladine i malo je pravih protesta. Mi smo odlučili da sprovedemo ovu akciju – ne kao ilustraciju neke ideologije. U Rusiji nije problem u ideologiji, već u potpunom odsustvu života i volje za poštovanjem nečijih principa. Akcija je bila poklon nisko plaćenoj radnoj snazi, izuzetoj iz uživanja u savremenoj radikalnoj umetnosti, na ovaj praznik. Barikade hamburgera dele naciju, iako su sa obe strane barikada ljudi, koji nemaju dovoljno slobode ni zdrave hrane u životu! Uostalom, mačke neverovatno lepo lete, svojim repovima vladaju prostorom u tom letu, prizemljuju se bezbedno i vrlo brzo jedu hamburgere.”

McDonalds restorani su simbol američkog imperijalizma na više nivoa, oni su: prvi okupatori novog tržišta (na taj način i agresori prema lokalnoj proizvodnji), izvor jeftine i vrlo nezdrave genetski modifikovane hrane, te mesto eksploatacije i diskriminacije jeftine radne snage i kao takvi vrlo su logičan izbor za akciju grupe Vojna. Simboličko rušenje barijera, koje u ovom slučaju preleću mačke, nije usmereno na materijalne zidove, već na društveno dodeljene uloge, radnika i kupca, duboko inkorporirane u socijalnu svest, iako se i sa jedne i druge strane tezge nalaze ljudi koji u različito vreme igraju obe uloge. U ovom radu grupa Vojna podseća i na istorijske tekovine 1og maja, na davno izborena, a sada već i davno izgubljena radnička prava, jer sam 1. maj je međunarodni praznik rada i trebao bi biti neradni dan za sve pa i zaposlene u McDonalds restoranima.

6

Gozba

Sledeća akcija sastojala se u održavanju gozbe u metrou u čast umrlog avangardnog umetnika i pesnika Dmitrija Prigova, koga je grupa uzela za neku vrstu uzora. Prigov je umro iste te godine od srčanog udara, u vreme kada je pravio planove, zajedno sa članovima Vojne, za izvođenje jednog od svojih performansa u kom je trebalo da čita svoju poeziju zatvoren u ormaru dok se isti nosi stepenicama na 22 sprat Moskovskog Univerziteta. Zbog iznanadne smrti, grupa je odlučila da održi performans buđenja, neku vrstu memorijala pesniku, pa su u jednom od vagona metroa koji je kružio gradom, postavili stolove sa jelom i pićem i organizovali čitanje poezije Prigova, zdravicu i ručak za okupljene i prisutne. Prošli su sasvim neopaženo od strane policije iako je moskovski metro opremljen kamerama, a za ovu akciju kao ni sve ostale akcije, nisu tražili nikakvu dozvolu od gradskih vlasti. Nakon izvođenja akcije Pira u čast umrlog pesnika, grupa je video zapis ove akcije izložila na grupnoj izložbi koju su nazvali Zajednički prostor. Postavku su smestili u jedan građevinski kontejner koji su postavili naspram ulaza u metro. Posle samo dva dana ruska vlast je zabranila i buldožerom uklonila kontejner sa izložbom. Kao reakciju na ovakav potez vlasti, Vojna je u sred dana ponovo organizovala Pir ovaj put simultano na tri lokacije i na tri linije

metroa u Kijevu. Ovde nalazimo neku vrstu tradicionalnog obrednog čina prisećanja na pokojnika, naravno na sasvim netradicionalnom mestu. Jasna je težnja Vojne da se osvoji javni prostor i da se isti koristi u umetničke svrhe. Strategija i namera koja nije novost u svetu umetnosti još od pojave uličnih performansa i hepeninga; ipak, za razliku od njih, Vojna od organa vlasti ne traži dozvolu za svoje akcije. Upravo je to ono što ovaj rad čini značajnim- njihova

smelost da se stave iznad postavljenih okvira i da potpuno zanemare nametnute norme ponašanja. Naravno, pitanje je da li bi im vlast ikada dozvolila da sprovode svoje akcije, da su oni te dozvole ikada i trazili. Upravo zbog toga njihov pristup im daje stvarnu slobodu, pa ovo više nije samo borba za oslobođenje javnog prostora, već i borba za oslobođenje mašte u umetničkom polju.

Putinov Plan

Iste godine, uoči samih izbora za rusku Dumu, na otvaranju sajma knjiga u

Centralnoj umetničkoj kući u Moskvi, grupa Vojna pozvana je da izvede neku vrstu pomena preminulom pesniku Prigovu. Obzirom na trenutnu političku situaciju, oni su u finalnoj fazi odlučili da urade nešto sasvim drugo, tačnije da u svojoj akciji predstave svoju viziju Putinovog plana. Akcija je izgledala ovako: u holu zgrade sa balkona je spušten baner Putinove kampanje, niz koji su se spuštale aktivistkinje držeći u rukama ovcu. Ovca je izgledala vidno potresena, ali se bez mnogo izbora prepuštala u aktivističke ruke. Simbolika ove akcije je jasna, ovca u ovom kontekstu predstavlja glasače koji su izmanipulisani različitim neistinama u predizbornim političkim kampanjama.

U ovom radu vidimo rešenost da se hrabro kritikuju trenutne društvene okolnosti bez razmišljanja o posledicama. Ovakva neočekivana diverzija, sa namerom

7

proizvodi kod publike sažaljenje prema ovci, koja jeste metafora pozicije građanina u jeku predizborne kampanje, pa bi mogli reći da se u ovom radu Vojna bavi provociranjem buđenja političke svesti i preispitivanja sopstvene uloge, uloge pojedinca u datom kontekstu. Sama diverzija nastavlja gorepomenutu nameru o borbi za slobodu umetničkog izraza, jer bi se poziv od strane institucija mogao čitati i kao pokušaj tzv. rekuperacije ili pokušaj nametanja institucionalne kontrole nad umetničkim procesima grupe Vojna.

2008.

Orgijanje za naslednika

U ovoj akciji grupa je održala javne orgije u prostorijama Državnog Biološkog Muzeja, dva dana pre nego će na mesto predsednika Rusije biti izabran Dmitri Medvedev. Dok su četiri para seksualno opštila- a treba napomenuti i da je jedna od učesnica bila trudna- oni su uzvikivali ekološke parole u slavu medveda kao vrste u izumiranju koju treba sačuvati. Uzvikivali su kako je medved totemska životinja i kako će ovom akcijom usmeriti energiju svojih tela u ekološke svrhe, i na kraju ...” živeo medved, naslednik praslovenskog medveda!“ Akcija se odvijala, naravno bez ičije dozvole i potrajala je nekih 10min pre nego ih je obezbeđenje izbacilo iz muzeja.

Ponovo šok i diverzija, koji odišu cinizmom. Ovaj put kao neka vrsta seksualnog napada na kulturno-obrazovnu družavnu instituciju. Slikom seksualnog činjenja pred očima javnosti, uz uzvikivanje bizarnih parola oni sugerišu na vulgarnost dnevnopolitičkih igara. Naravno kako je u prethodnom radu kritikovana Putinova kampanja, u ovom su pažnju usmerili na Medvedeva, u datom trenutku Putinovog oponenta na

izborima, koji se u svakom smislu video kao naslednik Putinove politike. Parole i kontekst muzeja biologije su direktne i očigledne asocijacije proistekle su iz imena predsedničkog kandidata Medvedeva.

Policajac u svešteničkoj mantiji. «Mento-pop»

Član grupe Vojna obučen u policijsku uniformu, preko koje je obukao i svešteničku mantiju i stavio veliki zlatni krst oko vrata, izveo je krađu u uglednom supermarketu u centru Moskve. Pritom je uzeo pet kesa punih delikatesne hrane i kvalitetnog pića, sačekao da na jednoj kasi ne bude nikoga i jednostavno izašao iz supermarketa, a da ga niko iz obezbeđenja nije zaustavio. Izjava koju su ovim povodom dali za medije je sledeća:

Ne postoji moć kapitala u Rusiji. Ovde je novac sredstvo za jačanje statusa bespravno vladajućeg korumpiranog klana. Zato mi odbijamo da ga uopšte koristimo.

8

Ova akcija problematizuje pozicije autoriteta. Uniforma kao vizuelni znak njegovog raspoznavanja, bilo da je sveštenička ili policijska, nosi u sebi moć da se onome ko je nosi nužno i veruje, tj. da se postupci uniformisanih ljudi NE preispituju, te da pripadnici tih struktura gotovo nikada ne odgovaraju, često ni za počinjena krivična dela. Ovom akcijom, Vojna kritikuje ne samo pravni sistem, već i sisteme nejdenake raspodele ili polarizacije moći odnosno hijerarhije u društvu. U nekoj vrsti kostimirane predstave oni reprodukuju i čine očiglednim

različite uslove za povlašćene slojeve društva. U ovom slučaju imamo policajca kao sastavni deo državnog aparata i popa kao sastavni deo državno ideološkog aparata. Kako ove dve strukture- državni, i državni ideološki aparat, rade u zajedničkom interesu i na istoj strani, te omogućavaju reprodukciju odnosa proizvodnje iliti odnosa eksploatacije, što je već Altiser pojasnio, ovde su simboli obe ove strukture predstavljene u jednoj kriminalnoj ličnosti.

Komemoracija Decembrista

Na dan Moskve 2008. godine, Vojna je izvela performans pod naslovom U sećanju na decembriste – poklon majoru Lužkovu, u znak sećanja na javno pogubljenje pet ruskih revolucionara, obešenih 1826 posle u krvlju ugušenog prvog pokušaja uvođenja liberalnih reformi u carsku Rusiju. U najvećem supermarketu u gradu, na odeljenju za osvetljenje, članovi grupe Vojna su u performansu simbolično obesili tri ilegalna radnika migranta iz centralne azije, jednog jevreja i jednog homoseksualca. Ovaj linč namenjen je kao poklon tadašnjem gradonačelniku Moskve (1992-2010) Juriju Lužkovu, kasnije optuženom za korupciju, koji je uveo politiku mizantropije, preciznije rasizma i homofobije, javno demonizujući paradu ponosa u Moskvi. Iste godine 2008. ruska vlast je trg Decembrista u Sankt Petersburgu na kom se ova pobuna i dešavala ponovo preimenovala u trg Senata kako se zvao pre 1925 god., što se takođe može čitati kao slika političkog pravca kome teži današnja Rusija, brisanje revolucionarne i libertetske prošlosti i težnja ka novom ruhu starog totalitarizma. Simbolika odeljenja za (pr)osvetljenje u supermarketu asocijacija je na izvlačenje iz mraka (na svetlo) zaboravljenih ili potisnutih sećanja na istorijska zbivanja, kao i na linč predstavnika diskriminisanih grupa obešenih upravo među ukrasnim lusterima. Takođe i mesto izvođenja ove akcije, supermarket- simbol

9

liberalnog kapitalizma i simbol savremenog svakodnevnog konzumerističkog ropstva običnog čoveka- daje dobru sliku današnjeg političkog konteksta, sliku sveta u kome se ova vrsta mizantropije proizvodi, uzgaja i sistematski sprovodi. Radnici emigranti na svim meridijanima su manje plaćani i dobijaju lošije poslove, diskriminisani su ne samo na radnom mestu (najčešće jer nisu zakonom zaštićeni), već i od strane starosedelaca koji ih često smatraju krivim za sopstvene loše uslove života. Ne mogu izostaviti da naglasim i referencu na Decembriste, koji su poveli prvu značajniju istorijsku pobunu protiv careve samovolje, sa namerom da ukinu monarhiju i kmetstvo u Rusiji 1825. a čije su vođe bile obešene i proterane u Sibir, Kazahstan i Daleki istok.

Napad ne Beli Dom

U noći između 6. i 7. novembra, 2008. na godišnjicu oktobarske revolucije (po novom kalendaru) i na 120ti rođendan Nestora Mahna, ukrajinskog anarhističkog vođe iz istog perioda, Vojna je izvela akciju ”Napad na Beli Dom”. Naime, uz pomoć lasera usmerenog sa zgrade preko puta, iscrtali su znak sa lobanjom i ukrštenim kostima (Jolly Roger) na zgradi Belog doma u Mosvi, u kom je smeštena Vlada Rusije. Ovaj simbol najpoznatiji je kao označitelj gusarskih brodova, te u sebi sadrži i asocijaciju na surovost i beskompromisnost njegovog nosioca. Uz ovaj crtež na zgradi, učesnici akcije su izveli kratak napad na teritorije Belog doma. Naslov rada, napad na Beli dom, je i direktna aluzija na poslednji neuspeli pokušaj komunista da spreče Jeljcinov put ka kapitalizmu, upravo napadom na sedište Vlade i mali građanski rat koji se desio oktobra 1993. u kom je ubijeno oko 150 ljudi.

Ovaj rad ima za cilj podsećanje na šarenolikost revolucionarne antikapitalističke prošlosti, u tom smislu i neku vrstu pretnje usmerene prema vlasti čiji je simbol zgrada Belog doma, da se možda ponovo može ponoviti jedan od tih scenarija. Godišnjica je pobune predstavljene i u liku Mahna i kroz oktobarsku revoluciju i kroz poslednji komunistički otpor nadolazećem liberalnom kapitalizmu. Ovaj memorijal deluje i kao neka vrsta obećanja da će se

takve borbe ponovo povesti. Razbijanje slike nedodirljivosti ima za cilj zastrašivanje, koje je obično oružje vlasti, ali se ova grupa smelo koristi tom metodom u obrnutom smeru, na taj način vraćajući moć u ruke običnog malog čoveka.

Zabrana klubova

Krajem decembra u danima pred novu godinu, grupa Vojna izvela je akciju Zatvaranje klubova. Njihov fokus bio je na klubu Opričnik u vlasništvu Mihaila Leotnijeva, poznatog medijskog magnata vrlo bliskog Putinu. Da bi bilo jasnije mora se ponovo malo zaći u istoriju, naime Opričnina je nekadašnje ime za organizovanu privatnu diviziju Ivana Groznog, čiji je cilj bio da se obračuna sa unutrašnjim neprijateljima cara. Njihove metode mučenja pamte se kao najsurovije (ubacivali su ljude u kipuću vodu, čerečili ih konjima), a njihov simbol prepoznavanja je bila glava psa sa ukrštenim metlama kao simbol vernosti caru, a metle su predstavljale nameru da se počiste odnosno uklone svi oni označeni kao nelojalni caru. Na glavnom ulazu kluba

10

Opričnik nalaze se zavese sa ovim simbolom, a čitav klub uređen je u stilu vremena Ivana Groznog i služi takozvanu starorusku kuhinju. Aktivisti grupe vojna su vrlo, dobro razrađenom strategijom, uspeli da skrenu pažnju privatnog obezbeđenja kluba sa glavnog ulaza u restoran, dok su na sporednom izlazu njih 15ak organizovali mali kostimirani gay pride karneval sa mnogo buke i vrlo bizarnim parolama, kao na primer Zivela zlatna ribica! Četvoro članova grupe je zapečatilo glavni ulaz u restoran, zavarivši veliku limenu ploču debljine 3mm. U trenutku kada je obezbeđenje restorana shvatilo da su glavna vrata blokirana pozvalo je policiju i parada se razbežala, a varioci su se presvukli i ušli u restoran na sporedan ulaz da večeraju. Teoretičar umetnosti Jerofejev, koji je pratio rad ove grupe, u stvari je rezervisao sto za deset ljudi i sedeo i čekao aktiviste da završe akciju ispred restorana i da mu se pridruže na večeri, tokom koje su obavili intervju. U intervjuu, ideolog grupe Oleg, objasnio je da je ovaj restoran postao meta ove umetničke grupe, upravo iz razloga što kanonizuje vreme Ivana Groznog, veliča simbole pasje poslušnosti totalitarnoj vlasti i što je rezervisan isključivo za vladajuću klasu, jer su cene u njemu prevelike za obične ljude. Oni sa ironijom dodaju da je njihova akcija u stvari dobrotvorna pomoć u osiguravanju vrata restorana Opričnik, jer se iza tih vrata nalazi veliki i opasni pas.

Ova vrlo dobro organizovana

opstrukcija, pažljivo je i strateški usmerena na jednu vrstu rata sa simbolima. Oni smelo fizički napadaju simbole elitizma, surovosti i poslušnosti prema vlasti. Ove se pozicije obično mistifikuju i čine nedostižnim, suviše dobro obezbeđenim i zaštićenim, i privatnim obezbeđenjima i

državnim strukturama. Zato je veći značaj rušenje te mistične pozicije nedodirljivosti i otvoren sukob sa istom, ili da to nazovemo protivnapadom, svejedno je. Bitno je ukazati na smelost koja deluje vrlo inspirativno, jer pokazuje kako je malo dobro organizovanih ljudi dovoljno da se slična akcija sprovede. Možemo je nazvati i borbom za građansku neposlušnost jer napada promociju poslušnosti. Takođe, jasno je da je ovo sukob sa simbolima carske rusije koja je oličena u današnjoj imperijalističkoj sili, i dalje izgrađenoj na odnosima eksploatacije.

2009.

Punk u sudnici

Ovo je akcija koju je grupa izvela u prostorijama Tanganjskog suda, na čitanju

optužnice kustosu Jerofejevu, koji je tužen zbog pominjanja psovki u svojim tekstovima i zbog organizovanja izložbe neprikladne sadržine. Na dan kada je sudija Svetlana Jurevna trebala da iščita prigovore kreativnom radniku Jerofejevu, aktivisti Vojne su krišom uneli muzičke instrumente i čitanje pritužbe prekinuli najavom koncerta grupe

11

Kurac u dupe (Хуй В Очко) koja je izvela pesmu Svi policajci su gamad! Nastalo je komešanje u sudnici, aktivisti su svirali i pevali; kada je policija isključila pojačalo, završili su svoju pesmu bez muzičke podloge. Zatim su policajci koji su radili u obezbeđenju suda uhvatili dvoje aktivista i odveli ih na desetominutni razgovor, dok je ostatak učesnika uspeo da se izvuče i pobegne u pravcu kafea u kom je organizovan afterparti ovog događaja. Predhodno je grupa odštampala određeni broj plakata sa najavom ovog koncerta u sudnici koje je distribuirala po gradu. Kako bi bili pušteni u sudnicu oni su obezbeđenju rekli da su studenti prava koji su došli na praksu.

Opstrukcija i nepoštovanje državnih institucija je- sad već uviđamo- jedan od osnovnih principa delovanja grupe. Ovaj pank koncert, bez obzira na njegov zanemarljiv muzički kvalitet, izveden je upravo na onom mestu koje jeste predmet kritike u pank muzici, pa bi mogli reći da je prevazišao problem dislociranosti bunta, suočio se lice u lice sa svojim neprijateljima, državnim represivnim aparatima, u ovom slučaju policije i suda.

2010.

Ludi Lenja – naš predsednik

Početkom godine, desila se velika saobraćajna nesreća u kojoj su u jednim kolima stradale ugledna doktorka (72) i njena ćerka (35), dok je u drugim kolima sa specijalnim oznakama (rotirajućim plavim svetlima), lakše povređen podpredsednik kompanije LUKOIL Anatolij Barkov i njegov vozač. Saobraćajna policija je brzo za nesreću optužila automobil koji su vozile poginule žene, ali je familija i cela zajednica svojom reakcijom putem blogova reagovala i osudila ovaj postupak, a samim tim i vratila ovu temu na dnevni red suda zajedno sa optužbama za zataškivanje slučaja. Naknadno je utvrđeno da je Anatolij Barkov, obzirom na poveliku prazninu u svojoj biografiji, najverovatnije nekadašnji član KGBa i još par tajnih službi, te da je iz tog razloga policija pokušala da zataška slučaj. Inače, to nije bio jedini slučaj u kom je došlo do sumnjivog oslobađanja odgovornosti; još jedan slučaj u Irkusku, gde je ćerka lokalnog političara ubila jednog pešaka, a drugog paralizovala, takođe je izazvao bes javnosti. Video snimak te nesreće pokazuje kako devojka nakon nesreće izlazi iz automobila u velikoj brizi za oštećenja na svom automobilu, ne obraćajući pažnju na ljudske žrtve. Sud je takođe oslobodio optužbe tu devojku, ali je javnost izazvala veliku buku i negodovanje zbog ovakve odluke, pa je slučaj ponovo otvoren.

U kontestu ovakvih događaja jedan od članova grupe Voina, Ludi Lenja, rešio je da izvede akciju ”Zajebani Lenja – naš predsednik! I sudovi idite u kurac!“ On je na glavu stavio tri plave kofe, od kojih je svaka veća od one ispod, asocirajući tako na plavo rotirajuće svetlo na specijalno obeleženim vozilima važnih ličnosti, koje se sa tim svetlima, kršeći propise, probijaju kroz saobraćajnu gužvu. Lenja je dakle noseći tri plave kofe na glavi hodao ulicama grada kršeći sve saobraćajne propise, izletao je ispred automobila, autobusa, izvodeći parodiju na kretanje specijalno obeleženih vozila. Tu akciju je izvodio od 15. do 21. maja 2010. Na dan 22 maja tokom izvođenja iste akcije, kada je naišao na crno vozilo sa zatamnjenim staklima na čijem krovu je upravo bilo plavo rotirajuće svetlo, on se zatrčao, popeo na to vozilo i prešao preko njega, simulirajući na taj način saobraćajnu nesreću. Vozač vozila se zaustavio izašao iz istog, počeo besno da ga juri, i udarivši ga, uspeo je samo da sruši jednu od plavih kanti na Lenjinoj glavi. Ostale dve su bile na mestu, Lenja je uspeo da pobegne ovom besnom vozaču, koji je kasnije nastavio da ga juri i svojim kolima. Par dana kasnije tačnije 28. maja Lenju su pripadnici FSB-a (nekadašnji KGB) uhapsili. Na dan kada je bilo

12

zakazano suđenje Lenja se nije pojavio na sudu, već je na tajnom sastanku grupe Vojna sastavio saopštenje za javnost u kom je izjavio kako se nikada neće odazvati na poziv suda, jer pravosudni sistem u Rusiji ne postoji i da ga takvog kakav je ne treba udostojiti pažnje. Lenja nastavlja objašnjavajući da je on optužen za narušavanje reda i mira, iako on nikakav red niti poredak nije narušio, već ovom akcijom upravo urgira da se nekakav red i pravda sprovedu, jer upravo su ti VIP ljudi ne samo narušili red i mir, već i ubijali nevine ljude na ulicama, nekažnjeni, te da je apsurdno suditi čoveku koji je izveo parodiju na saobraćajnu nesreću, dok su krvici koji su u pravoj nesreći ubijali

nevine ljude oslobođeni svih optužbi. Ovaj rad nastaje kao reakcija na

aktuelna dešavanja i on je jedna vrsta ”kostimirane” reprodukcije događaja u kojoj se naglašava apsurd i ukazuje na rasprostranjenu korupciju u pravosudnom sistemu. Ovakva direktna analogija između čoveka sa plavom kantom na glavi koji ne gleda kuda ide i onoga što on predstavlja, moćnike za koje zakoni ne važe, kritički je umetnički prikaz koji naglašava problem tako

struktuiranog društva. Ne možemo tvrditi da ovakav performans ima estetsku ili umetničku svrhu, njegov cilj je da privuče pažnju javnosti i time vrši pritisak na vlast umetničkim sredstvima, pritisak koji bi možda naterao pravosudni državni aparat da se ne postavlja arbitrarno u sudskim procesima.

Most u erekciji

Ovu akciju Vojna je izvela u San Petersburgu 14. Juna 2010. na rođendan Če

Gevare. Lokacija koju su odabrali je Liveni (Litejni) most koji se nalazi u blizini zgrade nekadašnjeg KGBa, danas Federalne Službe Bezbednosti. Naime, oko pola dva posle ponoći, članovi grupe Vojna, naoružani belom bojom spremljenom u kanisterima, sačekali su da policija zaustavi saobraćaj na ovom pokretnom mostu kako bi se on podigao i propustio rečni saobraćaj. U tom trenutku, ponovo uz pomoć grupe za opstrukciju, nekoliko aktivista je uspelo da izađe na most i u trku, i prosipajući belu boju direktno iz kanistera po asfaltu na delu mosta koji se dizao, baš naspram zgrade FSBa, nacrtali veliki penis, 65m visok i 25m širok. Dakle, celom dužinom i širinom kolovoza na mostu. Alex Plucer je na blogu Vojne objavio:

”Tačno u dva posle ponoći, uzdižući se zajedno sa pokretnim mostom, Veliki vaseljenski kosmički kurac Vojne uzdigao se ka sumraku Peterburshkog neba i pogledao pravo u prozore zgrade u kojoj su zapanjeni sedeli službenici Federalne opasnosti”,

...kako ih nazivaju aktivisti Vojne. Već oko pet ujutro, vatrogasne službe su po nalogu FSBa uklonile tragove ovog ”uličnog crteža”. Iako je proces grupnog crtanja trajao samo 23 sekunde, tokom akcije uhapšen je Ludi Lenja koji se podmetnuo ispred obezbeđenja, kako bi zaštitio jednu aktivistkinju. Zadržan je dva dana u pritvoru, a zatim pušten da se brani sa slobode do sledećeg suđenja. Ova akcija Vojne privukla je veliku internacionalnu medijsku pažnju. Konačno je i savremena umetnost dospela u naslovne stranice novina i udarne televizijske vesti. Pored aktivista iz grupe Vojna u ovoj akciji su učestvovali i aktivisti grupe DSPA kao i grupa HUJAKA.

13

Crtež koji vidimo u ovom radu podseća na buntovno detinjstvo u kom je crtanje ovog crteža u raznim prilikama uobičajena pojava u pubertetskoj pobuni protiv autoriteta. Ekspandiran i ovoliko puta uvećan, dakako i postavljen upravo naspram vrlo politički uticajne institucije, ovaj benigni crtež dobija na značaju. Ovde bi mogli govoriti o radu čiji je sadržaj u najvećoj meri koncentrisan u kontekstu akcije, dakle, mnogo je značajnije mesto izvođenja rada nego njegova estetska dimenzija. Naravno da je nemoguće zaobići činjenicu da ni za ovaj rad Vojna nije tražila dozvolu od vlasti, jer je sigurno nikad ne bi ni dobila, ali ih to nije zaustavilo. Neverovatna medijska pažnja upravo je ovim radom promovisala grupu i van granica Rusije. Simbolički napad na mistifikovano mesto moćnog autoriteta ponovo impresionira i deluje podsticajno, u društvu kontrole i nadziranja koje je godinama zastrašivano slikom malog i nemoćnog

pojedinca koji se ni na koji način ne može odupreti sistematskoj torturi. Mogli bi smo povući i analogiju između ove scene i mitološke predstave Davida i Golijata.

Dvorski prevrat

U septembru 2010. u Sankt Petersburgu grupa Vojna izvodi novu akciju pod naslovom Dvorski prevrat ili Zlom panduru – vezana su jaja. Povodom ove akcije grupa je na svom blogu objavila da je došao Sudnji dan i da na taj dan policija treba da moli za oproštaj za svoja nedela. Za lokaciju su izabrali zdanje Zimskog dvorca, nekada carske rezidencije koja se danas koristi za kolekciju Ruskog muzeja u sklopu Ermitaža. Ovaj dvorac su u 18om veku obeležili brojni dvorski prevrati, jer je Nalogom o nasleđivanju koji je izdao Petar I 1722. otvoren prostor za interpretaciju polaganja prava na presto. Čitav 18. vek istoričari nazivaju periodom dvorskih prevrata. Međutim ni u revoluciji 1917. dvorac nije zapostavljen, posle zauzimanja jedno vreme je bio sedište nove vlade. Članovi grupe Vojna izabrali su ovu lokaciju, upravo zbog njenog istorijskog značaja, kao kontekst za sopstvenu akciju Dvorskog prevrata. Akcija je izvedena na sledeći način: aktivisti su u velikoj grupi stajali ispred palate oponašajući turiste, čekajući da pažnja čuvara na kapiji popusti. Vrlo dobro organizovani, skupa sa malim Kasperom (sin Olega i Natalije u tom trenutku imao je 2 god.), koji je igrajući fudbal skretao pažnju policije na sebe, uspeli su da blokiraju glavni i dva bočna ulaza u palatu, zaključavši sve policajce unutar kapija dvorca. Zatim su se petorica jačih članova grupe ustremili na prevrtanje policijskih vozila, u glas pevajući lucidne stihove. Vojna je

14

saopštila da su ovom akcijom sugerisali potrebu za korenitom reformom u Ministarstvu Unutrašnjih Poslova.

”Korupcioneri” kako ih Vojna naziva ”su čuvari bezpravde i treba ih iz korena menjati, takoreći izvrnuti naopako, jer se oni danas bave korupcijom i kriminalom, a kada su na dužnosti onda spavaju ili pijani dele pokradeni plen. Prevrnuti svet – svet vampira. Našli smo uporište i prevrnuli smo pandurski svet. ”

Simbolika reforme ili korenite promene jeste bukvalna u akciji prevrtanja policijskih vozila naopačke. Direktan napad na autoritet državnog aparata i ukazivanje na njegovu nesposobnost i nepodobnost, već je postalo pravilo, a ne izuzetak u umetničkim akcijama Vojne. Kao i u predhodnim akcijama i ova je izvedena na način da izgleda vrlo jednostavno i lako (samim tim što je u akciju bio umešan i dvogodišnji dečak) pa tako deluje kao podstrek na slična reagovanja. Ovaj recept Voine da se na vlast reaguje protivnapadom, a ne strahom i povinovanjem je nešto sasvim jedinstveno u savremenoj umetničkoj praksi.

Državne nagrade i poternice Nakon poslednje izvedene akcije Dvorski prevrat, počev od 15og novembra 2010. Članovi grupe postaju stalna meta policije i to njenog posebnog sektora E, zaduženog za borbu protiv ekstremizma). Više puta su uspeli da izbegnu hapšenje, čak i da pobegnu iz pritvora. Njihova oprema i dokumentacija kao i lična dokumenta su zaplenjeni. Oleg i Lenja su prvi uhapšeni i fizički maltretirani od strane policije tokom boravka u zatvoru. U pravom trenutku ipak stiže pomoć iz inostranstva; slavni ali još uvek anonimni grafiti umetnik Banksy, saznavši za slučaj hapšenja ruskih umentika, pravi prodajnu izložbu svojih printova sa ciljem da novac od prodaje (oko 100.000 eura) pošalje grupi Vojna za plaćanje kaucije. Kada je sud prihvatio kauciju, čime su umetnici dobili dozvolu da se brane sa slobode, oni se istog dana povlače u ilegalu. Konačno, sud donosi odluku o oduzimanju novca od kaucije i izdaje međunarodnu poternicu za Olegom Vorotnikovim, malo kasnije i za Natalijom Sokolov. Predhodno već skriveni po tajnim skrovištima, oni su postali još više obazrivi, prinuđeni na veoma oprezno kretanje. Gotovo istovremeno, tačnije već u februaru 2011 grupa biva nominovana, a kasnije i nagrađena od strane Ministarstva Kulture Rusije za umetničku nagradu Inovacija u umetnosti. Počinje medijska kontraverza oko pitanja nagrađivanja ove grupe aktivista, sistem ih sa jedne strane hapsi i proganja, sa druge strane nagrađuje, iako se oni otvoreno bore protiv njegovih institucija. Konzervativne struje osuđuju ovakav postupak žirija (koji se ogradio od institucionalnih uticaja) jer u ovoj grupi vide klovnove i huligane, dok avangarda preispituje šizofrenost čitavog procesa. Mediji su dobili još jedan povod za javnu debatu, a grupa ponovo medijsku pažnju. Članovi grupe se nisu pojavili na svečanoj dodeli nagrade, zbog pretpostavke da će istom prilikom biti pohapšeni, a njen novčani deo u celosti su prosledili nevladinoj organizaciji AGORA koja se bavi pružanjem pravne pomoći političkim zatvorenicima. Posle određenog vremena provedenog u zatvoru, u kom su se upoznali sa mnogim pričama ljudi zatvorenih zbog svog političkog angažovanja, pažnja grupe se preusmerava na medijske kampanje i grupne akcije u cilju borbe za oslobođenje političkih zatvorenika. Umetnost prestaje da bude njihova glavna preokupacija. Tako u intervjuu koji je sa njima obavila novinarka magazina Cafebabel (Annie Rutherford), krajem 2011. Izjavljuju:

Leo: Nema smisla govoriti o umetnicima. Naši umetnički ukusi su nebitni.

15

Umetnost je uticala na nas dok smo bili studenti, pomogla nam je da se formiramo, ali nije nam više centralno interesovanje. Koza: Više nas nije briga za umetnost. Sada smo političari, borci.

Ipak, 2012 Artur Zmijevski ih poziva da mu pomognu u kustoskom radu na Berlinskom Bijenalu, u pokušaju da umetnost pretvore u politiku. Osim njihovog pristanka i ponovne kritike umetničkih institucija, nije se mnogo šta desilo. Čini se da Voina napušta sferu umetnosti i počinje da se bavi političkim radom.

Stvarlaštvo u kolektivu

Ono što je nužno razmotriti kada je Vojna u pitanju jesu mogućnosti kolektivnog-grupnog stvaralaštva, što u umetničkoj praksi nije baš masovna pojava. Razvoj ideje se ovde odvija na takav način da ideju jednog od članova razmatra i dopunjuje uži krug, a izvodi širi krug članstva, zavisno od logističkih potreba za izvođenje akcije. Na taj način autorstvo se disperzira na ceo kolektiv, pa i na prijateljske kolektive. Ovakva situacija je vrlo komplikovana u praksi, pa nije čudno da se u takvoj situaciji desi problem oko utvrđivanja autorstva. Tako se desilo i sa ovom grupom, kada su dva člana koji su grupu napustili Petar Verzilov (Петр Верзилов) i Nadežda Tolonikova (Надежда Толоконникова), preuzeli i deo arhive radova grupe i počeli da se predstavljaju kao autori radova. Voina je tada sprovela kontrapropagandu oduzimajući im legitimitet da se predstavljaju kao autori. Nadežda se kasnije uključila u rad grupe Pussy riot, koja je stekla veliku medijsku popularnost posle hapšenja, zbog pokušaja snimanja spota za anarhopunk pesmu u moskovskoj crkvi Hrista spasitelja.

Zbog velike medijske pažnje ponovo je došlo do problema kada je Petar Verzilov počeo da se predstavlja kao menadžer benda, na šta je grupa Pussy riot podnela zvanično pismo medijima u kojima odriče bilo kakvu povezanost njega sa ovom grupom. Ovakve situacije nisu neobične jer je rad u kolektivu vrlo zahtevan i često nailazi na različite probleme, zavisno od strukture svoga članstva.

Obzirom na samo jedan ovakav problem Voina je ipak imala veliki broj uspešno izvedenih akcija, koje su vrlo vešto organizovane. Najuže jezgro grupe kao što sam pomenula ranije čine Natalija Sokolov, Oleg Vorotnikov, Alexej Plutser Sarno, a kasnije im se priključuje i Ludi Lenja. Šire članstvo grupe drži se u anonimnosti, najviše zbog zaštite od policijskog progona.

Medijska pažnja

Ne može se zanemariti značajna medijska pažnja koju su ove akcije privukle, a koju umetnost već dugo nije imala. Radoznalost medija se može objasniti upravo ambivalentnošću akcija Voine koje plutaju u međuprostoru između umetnosti i terorizma. Tako njihove akcije zauzimaju više medijskih žanrova, od hronike preko politike do kulture u Ruskoj štampi. Zanimljivo je napraviti analizu trenutka u kom se međunarodni mediji uključuju u praćenje grupe i sa kojim interesima. Međunarodna medijska pažnja eksplodirala je

16

prilikom pojave rada Kurac FSBu, koji nosi najmanje istorijskih referenci i koji bi se mogao svrstati u konceptualno jednostavnije radove grupe, ali i jedini rad koji barata u neku ruku tradicionalnim likovnim sredstvom – crtežom. Kako objasniti ovakvu reakciju? Pozicija sa koje ova grupa govori jeste anarhistička i antikapilastička. Dakle, njihovi su radovi svojim konceptima usmereni na kritiku kapitalističkog društvenog sistema i njegovih branioca kao i na podsećanje i oživljavanje revolucionarne prošlosti. Kako grupa živi i radi u Rusiji čitav diskurs njihovog govora nalazi se u okvirima ruske istorije. Međutim, ako njihove radove čitamo kao antikapitalističke, njihova kritika bi mogla biti jednako usmerena i na globalnu političku situaciju u kojoj je liberalni kapitalizam vladajući oblik ekonomsko političke strukture, a slučaj Rusije samo jedan u velikom broju sličnih primera. Kada tako postavimo stvari može se nazreti razlog, zašto baš konceptualno najjednostavniji rad (usmeren upravo na instituciju državne bezbednosti, nekad ozloglašenu KGB, koja je u periodu hladnog rata bila vodeća mašinerija u špijunskom ratovanju sa zapadnim tajnim službama) dobija najveću pažnju kod zapadnih medija. Zapadni mediji ponovo su predstavili staru sliku Rusije, kao mračne totalitarne države, a ovaj rad igra ulogu nekakve dugo čekane mitološke pobede nad ruskim tajnim službama. Ovakva zloupotreba i pogrešna interpretacija rada grupe Voina bila je sadržana u podtekstu najvećeg broja vesti koje su zapadni mediji preneli. Kako ne bi dozvolili ovako prljavu kooptaciju sopstvenog rada grupa je jednom prilikom izjavila:

Naše akcije su priče, alegorije. Ruska vlada ima važnije poslove danas nego da se bavi kažnjavanjem umetnika i novinara. Mislimo i da zapad misli da su horori u Rusiji mnogo gori nego što jesu, npr. kada je Voina napravila orgije u zoološkom muzeju, Ministar unutrašnjih poslova je zvanično izjavio da to nije prekršaj. Da je grupa to uradila u bilo kom muzeju u SADu, njeni članovi bi sada bili iza rešetaka.

Ubrzo je pažnja zapadnih medija preusmerena na akciju grupe Pussy riot u čijem sudskom procesu se uglavnom i iscrpla. Antikapitalizam Voine ostao je uglavnom nezapažen u zvaničnim zapadnim medijima ili je predstavljen kao mladalački bunt.

Estetski domet u aktivističkom stvaralaštvu.

Teško je suditi o estetskim dometima u umetničkom radu grupe Voina, jer su oni sa namerom ili nužnošću sasvim zanemareni. U ovakvim akcijama vidimo da je estetika luksuz, ona zahteva više vremena, a time i razne dozvole od državnih institucija, time se ne uklapa u osnovne postulate grupe da deluju sasvim nezavisno i izvan sistema i zakona. Ovakva odluka grupe na neki način vraća potpuni integritet i autonomiju umetničkom radu, on više ne zavisi od projekta koji neko treba da finansira i dozvoli. Akcije Voine imaju određenu političku potku, ali su one primarno umetnički stejtmenti o političkim pitanjima. Njihove akcije nisu izvedene u nameri da se proizvede nekakva estetska vrednost. Rad grupe usmeren je prvenstveno na analizu konteksta u kome stvaraju i nameri da se na taj kontekst utiče. Dakle, akcije Voine služe kao kritika i ukazivanje na značajne greške sistema, a mi možemo pretpostaviti da je cilj ovakve kritike, u biti, pokušaj unapređenja uslova savremene egzistencije. Pa ako se vratimo na pitanje estetskog u njihovom radu, ono možda ipak nije zanemareno, samo se suština njihove estetike ne nalazi u onome što je konvencionalno lepo i što svojim postojanjem obogaćuje vizuelno iskustvo pojedinca, već u onome što suštinski utiče na pojedinca,

17

jednim delom putem edukacije (vraćanjem potisnutih istorijskih tema na dnevni red) a drugim delom putem osnaživanja i ohrabrivanja kritike kao značajne metode u izgradnji bolje i lepše stvarnosti.

Tradicionalne umetničke struje u Rusiji osuđuju rad ove grupe, kao bandu klovnova i huligana, što nije čudno jer su kroz istoriju sve nove struje u umetnosti u prvi mah bile osuđivane i izlagane podsmehu. Voina se ne može posmatrati kroz konvencionalan pogled, ona se mora gledati kroz sagledavanje savremenih uslova života, ali i umetničkog stvaralaštva, koje je prilično stisnuto u uske sistemski kontrolisane okvire, naročito nesigurne, jer je kultura jedna od stvari kojih se društvo prvo odriče u uslovima ekonomske krize. Naviknuti na okvire u koje smo smešteni i kojima se povinujemo da bi zadržali sopstveni komfor, svi se trudimo da proizvodimo ono što se od nas i očekuje ili traži. Možda je baš danas potrebno istražiti i nova područja umetničkog stvaralaštva, koja smo prestali davno da spoznajemo. Ono što jeste značajan doprinos ove grupe je ukazivanje na mogućnosti koje se pružaju u polju koje se nalazi ne na margini, nego izvan margine. Ovaj slučaj grupe Voina je primer prakse koja egzistira van okvira i čiji je cilj i koncept upravo baziran na napadu na ove okvire, otvorenom sukobu i provokaciji istih, ukazivanje na njihovu skučenost i bizarnost. Možemo reći da ona sprovodi precizno planirane diverzivne akcije na javnim mestima, sa vrlo jakim utopističkim narativom, čiji je cilj propaganda kritike postojećeg sistema.

Mogli bi reći da su neke asocijacije u njihovim radovima pomalo bukvalne, često i vulgarne, no to dolazi iz potrebe da se prevaziđu estetska ograničenja umetnosti, kao i njena elitizacija. Jezik koji biraju jeste robustan, provokativan i izazivački, a vulgarnosti su slika današnjeg vremena, koje ova grupa umetnika pokušava da očisti od ukrasa i licemerja i prikaže demistifikovano. Oni ne biraju reči, već smatraju da se izražavaju upravo jezikom društva koje je degradiralo sve etičke principe, te da su psovke upravo prikladan jezik za obraćanje savremenom sistemu.

Ono što je možda najvažnije u pogledu rada ove grupe jeste to što su njihove akcije vrlo inspirativne. Hrabrost sa kojom oni napadaju institucije, potpuno zanemarujući moguće posledice i negirajući snagu tih institucija, kao i uspešno izbegavanje represije, ostavlja utisak da čak i mala grupa ljudi, uprkos svemu, može

nešto da učini. To je poruka koja u današnjem vremenu opšte apatije budi značajnu nadu. Upravo na toj liniji delovanja jeste najveća vrednost rada ove grupe, jer oni svojim akcijama ponovo oslobađaju davno potisnuta razmišljanja o slobodnom stvaralaštvu i pravednijem društvu uopšte i osnažuju pojedinca i njegovu prirodu zastrašenu različitim sredstvima državne kontrole u društvu nadziranja. Ovakvo ponašanje podseća

malo na priče o herojima, koji su svoje živote posvetili borbi za više ciljeve ne strepeći od smrti i zatvora. Tako u manifestu grupe nalazimo i izjavu da Voina pokušava da probudi herojske tradicije u društvu koje je uljuljkano konzumerizmom i mitom o ličnom komforu. Ovakvu odlučnost i hrabrost nije lako naći među današnjim umetnicima, a naročito toliku beskompromisnost i spremnost na žrtvu ne samo sopstvenog komfora već i slobode; ali nije i nemoguće. Na sličnoj liniji delovanja nalazi se i Banksy, sada već svetski afirmisan i vrlo popularan grafiti umetnik, ali istovremeno i dalje anoniman,

18

skriven iza svog pseudonima koji ga štiti od velikog broja tužbi i zatvorskih kazni. Igrom slučaja pomenula bih još dva britanska primera prakse koji se mogu dovesti u relaciju sa radovima Voine, prvi primer je anarho-pank kolektiv Crass formiran 1977. čije je stvarlaštvo (zvučni kolaži, grafike, muzički albumi i film ) bazirano na političkoj kritici aktuelnog društva i poštovanju DIY (do it yourself – uradi sam) etičkog pristupa u promociji anarhizma, feminizma, ekologije, direktne akcije, anti-fašizma, anti-kapitalizma i antiratne politike. Drugi kolektiv je KLF formiran 1987. koji je svojim raznovrsnim akcijama provocirao britansku javnost i medije, a kao primer izdvojiću formiranje K fondacije koja je kao pandan Tarnerovoj nagradi (najznačajnijoj Britanskoj nagradi za najboljeg vizuelnog umetnika) dodelila nagradu za najgoreg vizuelnog umetnika, koja je dobitniku donosila duplo više novca od Tarnerove nagrade. U SAD-u to je možda najpre dvojac The Yes Men, koji svoj aktivizam sprovode kroz medijske skandale, u kojima se lažno predstavljaju kao vodeća lica velikih kompanija i demaskiraju njihove skrivene ciljeve ili zataškane činjenice.

Nije teško zaključiti da je ovakav pristup umetnosti kao kritičko-političkom delovanju u celom svetu i dalje zatvoren u andergraund kulturu, pažnja medija se možda samo u retkim trenucima usmeri ka ovakvim praksama i vrlo kratko potraje, verovatno iz straha od njihovog subverzivnog potencijala. Bibliografija: KRAVČINSKI, Sergej – Stepnjak, Podzemna Rusija – revolucionarni profili i kratke priče iz života, MOSTART, Zemun 2011. PISAREV, Dmitrij, Ivanovič, Izabrane studije i rasprave, izbor Radovan Lalić, prevod predgovor i napomene dr Milosav Babović, Kultura 1962, Beograd CHERNISHEVSKY, NIkolay, What’s to be done?, a romance (1886) internet archive http://ia600409.us.archive.org/14/items/whatstobedonerom00cher/whatstobedonerom00cher.pdf , Downloaded on August 7 from http://archive.org, 2012 BOURRIOAUD, Nikolas, Relaciona Estetika, digitalna biblioteka Scribd.com, http://www.scribd.com/doc/52592851/Bourriaud-Nikolas-Burio-Relaciona-Estetika , 4. avgust 2012 ŠUVAKOVIĆ, Miško, 15. Bijenale umetnosti: DE/RE/KONSTRUKCIJA: PROSTOR, VREME, SEĆANJE, http://bijenaleumetnosti.rs/2012/index.php?pid=60 ,17. juni 2012.

DOLCY, Marlon, Russian art anarchists explain themselves, online magazine Don't Panic, http://www.dontpaniconline.com/magazine/radar/russian-art-anarchists-explain-themselves, 20. Dec, 2010 ROZANOV, Danila, Voina: artists at war, online magazine Open Democracy, http://www.opendemocracy.net/od-russia/danila-rozanov/voina-artists-at-war , 18. February 2011 BARRY, Ellen, A Specter’s Shadow Returns to Haunt Moscow, The New York Times, http://www.nytimes.com/2008/10/12/weekinreview/12barry.html?_r=2 , October 11, 2008

19

PLUTSER, Alexey - Sarno, The VOINA Art-Group («War»). Actions 2006-2012, http://plucer.livejournal.com/266853.html?page=2 , December 31, 2011 ALTISER, Luj, Ideologija i državni ideološki aparati (Beleške za istraživanje), prev. Andrija Filipović, Karpos, 2009. ЛЕБЕДЕВА, Мария, Пир в метро – с водкой и селедкой (ФОТО) http://www.glavred.info/archive/2008/02/11/130252-3.html , «Главред», 11.02.08 WIKIPEDIA, Dmitri Prigov, http://en.wikipedia.org/wiki/Dmitri_Prigov , From Wikipedia, the free encyclopedia, January 27, 2013. AMES, Mark, Boning For Medvedev, http://www.exile.ru/blog/detail.php?BLOG_ID=17377&AUTHOR_ID= , The Exile, March 3, 2008, RADAR online, Russian Art Troupe Totally F*&%ed By Medvedev, http://www.radaronline.com/exclusives/2008/03/the-exile-dmitry-medvedev-censorship-sex-photos-mark-ames.php , Radar online, Oct 27, 2008 WIKIPEDIA, Decembrist revolt, http://en.wikipedia.org/wiki/Decembrist_revolt , Wikipedia The Free Encyclopedia, January, 2013. PLUTSER, Alexey - Sarno, Coup d'état in Moscow http://observers.france24.com/content/20081113-coup-etat-moscow-voina-art-group France 24, International news, 13/11/2008 / RUSSIA WIKIPEDIA, Nestor Makhno, http://en.wikipedia.org/wiki/Nestor_Makhno , Wikipedia The Free Encyclopedia, 13 January 2013 WIKIPEDIA, Mikhail Leontyev, http://en.wikipedia.org/wiki/Mikhail_Leontyev , Wikipedia The Free Encyclopedia, 22 September 2012 WIKIPEDIA, Oprichnik, http://en.wikipedia.org/wiki/Oprichnik, Wikipedia The Free Encyclopedia, 25 January 2013 STEGE, Hans, PR, energy and corruption, http://kremlininc.wordpress.com/ , Kremlin Inc., March 9, 2010