Vladimir Anelkovi, diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, na pravno-sociolokom i politikolokom odseku magistrarao 1981. godine radom Kritika faistike ideologije i prijavio disertaciju (Geneza staljinizma). Pokrenuo je i ureivao asopise Potkulture, Bit i Psihologija u svetu, a kao urednik u izdavakim kuama Panpublikum i Art press uredio i priredio je vei broj knjiga. Deo tekstova tampanih tokom osamdesetih i devedesetih godina u vodeim strunim asopisima (Vidici, Ideje, Knjievna re, Kultura.) objavljeni su u knjigama Politika istorija rusije, Postmoderno doba, Pop kulture. Bavi se kulturnom i politikom istorijom XIX i XX veka.

3Vladimir Anelkovi

POLITIKA ISTORIJA RUSIJE

(1917-1939)

NNK- Internacional Beograd, 2006

5sadraj

Rusija u vreme ratnog komunizma Revolucionarni rat - Frakcija Levih komunista Totalitarizam ratnog komunizma Anar-

histiki pokret 1917-1921 Kritike Roze Luksemburg Volina i Martova

Radnika opozicija Aleksandri Kolontaj ljapnjikov i Medvedov Kritika birokratizacije drave Polemika

sa Lenjinom

Frakcija Demokratskih centralista Obelinski, Sapronov i Bubnov kao voe Krtika drave Zahtev za punom unutarpartij-

skom demokratijom

Ekstremno leve frakcije Frakcija Radnika grupa - Frakcija Radnika istina

Frakcija 46 -orice Pozicija Trockog Kritika desne ekonomske politike - Preobraenski kao voa frakcije

pregovori sa Buharinom Pjatakov i Bogdanov Rezolucija 46- orice

Frakcija Trijumvira Kamenjev napada Trockog Zinovjev kritikuje Prepbraenskog - Staljinova kritika Leve

opozicije Pad lenjingradske frakcije

Desna frakcija na vlasti: Rikov, Buharin, Staljin Raspored snaga u Politbirou - Buharinova razrada NEP-a Polemika sa boljevikom le-

vicom

Udruena leva opozicija (1926-1929) Platforma udruene opozicije - Kapitulacija Zinovjevog krila Pojava nepomirljivih trocki-

sta Slom ULO 1929 i proterivanje Trockog iz Rusije

Politiki uspon Staljina Raskid sa Buharinom Pojava afera i istki Staljinova teorija o zaotravanju klasne

borbe Uspon staljinove frakcije Sudski procesi u ranim 30-im godinama etiri velika sudska procesa 1936/39 Veliki teror

Desna opozicija

Rapored snaga u Politbirou Buharinovo uporite u Moskvi Kritika Staljina Pojava probuharinistike opozicije Buharinova kritika faizma i staljinizma

07

29

53

48

65

83

103

118

143

172

19

1917 - 1921

TOTALITARIZAM RATNOG KOMUNIZMA

Nakon februarske buroaske revolucije (1917) boljevici su se nali pred dilemom: ili podrati samu revoluciju u ijem stvaranju nisu aktivno uestvovali to, naravno, ine menjevici i desni boljevici ili da to ve ine Lenjin i Trocki zahtevaju dalju radikalizaciju buroaske revolucije i njeno prerastanje u socijalistiku. Do Lenjinovog povratka partiske voe u Rusiji predvoene Kamenjevim i Staljinom, gledale su na postcaristiku buroasku republiku kao na trajan reim u kome e boljevici biti lojalna opozicija. U skladu sa tim pogledima formirali su i partisku politiku. Meutim, Lenjinove Aprilske teze oznaile su temljenu pro-menu. Zakljuivi da ruska revolucija ve prerasta iz svoje pr-ve buroaske faze u drugu fazu, u kojoj vlast mora prei u ru-ke proleterijata i najsiromanijih slojeva seljatva Lenjen je zahtevao da se privremenoj vladi ne prui podrka, ni u nje-nom ratnom naporu, ni u unutranjoj politici, kakva god ona bi-la. Umesto podrke postojeoj dravi Lenjin je zahtevao njeno unitenje likvidaciju policije, vojske i birokratije i stvaranje revolucionarne vlasti, sovjeta, komunalne drave koja jedina moe voditi revolucionarni rat protiv svih imperijalistikih snaga1. Zinovjev i Kamenjev videli su u Lenjinovom ra-dikalizmu opasan avanturizam koji objektivno vie teti no-vosteenoj poziciji boljevika, nego to stvara povoljne politi-ke uslove za nastupajuu proletersku revoluciju. Zato su se nakon Lenjinovog poziva na ustanak Kamenjev i Zinovjev sup-rostavili smatrajui da je u novonastalim uslovima on preran. U pismu glavnim boljevikim organizacijama istakli su da se objavom oruanog ustanka stavlja na kocku sudbina ne samo

1 S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka, st.58.

7

20

nae stranke, nego i sudbina ruske i meunarodne revolucije. Jer, ako sada sami preuzmemo vlast, pa nas opti svetski po-loaj prisili da moramo voditi revolucionarni rat, mase e vojni-ka od nas otpasti1. S druge strane, anse boljevike partije za osvajanje bar dve treine skuptinskih mesta su odline, pa bi svako drugo radikalno reenje u takvoj situaciji bilo krajne necelishodno. Njihova rezolucija je na zboru veinom glasova odbaena a Lenjinovoj sa zahtevom za oruanim us-tankom je data podrka. Nezadovoljni odlukom Kamenjev i Zi-novjev su u menjevikom listu Noviji iznj objavili izjavu u kojoj su izrazili svoje neslaganje sa Lenjinovim konceptom op-teg ustanka. Ne samo drug Zinovjev i ja, nego i itav niz drugova zauzetih praktinim radom, pie Kamenjev, misle da bi bio nedopustiv, za proleterijat i revoluciju poguban korak, preuzimanje inicijative za oruani istup u ovom trenutku, pri sadanjem odnosu drutvenih snaga2. Ova nesuglasica u bo-ljevikom vrhu koja je na dramatian nain i prevladana ja-snije od svega pokazuje i svu ozbiljnost trenutka preuzimanja vlasti, ali - to je za objanjenje evolucije boljevike teorije i prakse drutva besumnje i najznaajnije - i neslaganje oko os-novnih postavki boljevike doktrine. Lenjinov predoktobarski radikalizam, meutim, podravaju pored trockistikih grupacija koje u Petrovgradu daju ton dramatinim previranjima i mladi Moskovski levi boljevici okupljeni oko Buharina i Oblasnog Biroa u kome imaju jaka uporita. U Moskvi je revolucionarna situacija bila neto slo-enija jer su se znaajne i uticajne grupacije starih boljevika okupljanih oko Moskovskog komiteta sa Rikovim i Noginom kao neformalnim voama suprostavljale radikalizmu mladih komunista okupljenih oko Buharina, Smirnova, Osinskog, Lo-mova, Sokolnikova, Bubnova i drugih3, pa je radikalizaciji bolj-evike pozicije prethodio pravi mali i tihi dravni udar u sa-mom Komitetu, Partiskim gradskim strukturama i lokalnoj par-tiskoj tampi. Ako je februarska revolucija svojim tokom iznenadila bolj-evike, oktobarska je u potpunosti bila njihovo delo. Ne samo da su je predvideli, ve su u sklopu jednog irokog gotovo

1 Protokoly Centralnoga Komiteta RSDRP,Avgust 1917-1918, Moskva, Lenin-grad, Gosisdat 1919, st. 102.-108. 2 Isto, st.108. 3 L.Schapiro, Tge Origin of the Comunist Autocracy... London, 1956, st. 135.

8

21

pupulistikog pokreta zajedno sa anahistim, menjevicima i socijal revolucionarima, iji se uticaj osea u pojedinim eta-pama ustanka, i vlastitim radikalizmom davali ton dramatinim zbivanjima. A samo par godina ranije gotovo svi boljevici pa i sam Lenjin bili su spremni da priznaju da je pitanje socijalisti-ke revolucije u Rusiji, zapravo, pitanje jedne daleke budu-nosti koju moda starije generacije nee doekati1. Okrenuti politikoj borbi protiv carizma i raspravama oko izgleda za osvajenje vlasti boljevici nisu izgradili neki koherentniji pro-gram ekonomske i drutvene revolucije. U samom marksisti-kom nasleu na koji su se pozivali, sem nekih optijih naz-naka, nije bilo puno rei o buduem postrevolucionarnom drutvu. Marks je, kao to je i Stefan Koen dobro uoio, na ekonomsku modernizaciju gledao kao na istorijsku funkciju kapaitalizma, ne predviajui...da bi ulogu modernizatora mo-gli preuzeti socijalisti2. Ni Lenjin, okrenut politikoj svakodnev-nici, nije bio sklon besmislenim raspravama o buduem dru-tvu. Ali, kako se pitanje odustajanja od ve izvedene re-volucije nikada nije, postavilo, (mada je Staljin tokom velikih istki svoje politike oponente optuivao upravo za to) to su oni, a da toga izgleda nikada do kraja nisu bili ni svestni, mo-rali da prihvate izostalu ulogu domae buroazije, pa da po-put Preobraenskog formulitu doktrinu o prvobitnoj primitiv-noj socijalistikoj akomulaciji. No, pre nego to su stvorili te-oriju o socijalizmu u jednoj zemlji boljevici su shodno vlas-titoj interpretaciji ordodoksnog marksizma duboko verovali da e socijalistika revolucija u zaostaloj Rusiji biti samo deo je-dne velike meunarodne, ili bar evropske, revolucije, i da pita-nje njene industrijske transformacije, stoga, treba vezivati za tehniku i drugarsku pomo zapadnog proleterijata. ak i u kriznim trenucima kada je pitanje evropske revolucije bilo opet pomereno za neodreeno vreme i uvek realni Lenjin i Buharin su svim svojim arom ponavljali da e se Ruska re-volucija proiriti na stare kapitalistike zemlje i da e, pre ili kasnije, dovesti do pobede evropskog proleterijata. Drugim reima ekonomska pitanja bila su po prirodi internacionalna,

1 V.I. Lenjin, Dela, Bgd. 1973. Tom 24, st. 83. 2 S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka, st.64.

9

22

jer e meunarodna revolucija roditi jedinstvenu bratsku eko-nomiju.1 Ideju o revolucionarnom ratu prvi je formulisao Lenjin u aprilskim tezama2 i ona je nakon ukljuenja u partisku rezolu-ciju estog kongresa postala kljuni deo slubene boljevike ideologije. Time je i pitanje otsustva celovitog programa dru-tvenog i ekonomskog postrevolucionarnog razvitka raz-reeno. U sluaju da revolucionarni rat dovede do globalne meunarodne revolucije i uspostavljanja socijalistikog pore-tka u internacionalnim okvirima i pitanje zaostalosti Rusije bi u sklopu jedinstvene bratske ekonomije bilo razreeno. Tako je Lenjinova ideja o revolucionarnom ratu postala zamena za nepostojei program vlastitog postrevolucionarnog razvitka. Ali, kada se pitanje meunarodne revolucije, koju su sa toliko nade oekivali boljevici, opet pokazalo nerealnio, Lenjin je lagano nagovestio izvesne promene u doktrini tezom o nu-nosti da se naini "korak nazad" i sakljui mir, a da se, kad us-lovi dozvole jednoga dana, naine dva kopraka napred i time povrati ono izgubljeno ranijim kompomisom. Tako je Brest-Litovski mir gotovo iznenada postao taka razdora u partiji. Za Buharina i doktrinarne leve komuniste Brestovski mir sa Ne-makom je bio potpuni poraz pred zapadnim imperijalizmom, izdaja svetske revolucije i negiranje celokupne boljevike re-volucionarne doktrine. Za jednog realpolitiara kakav je bio Lenjin pitanje mira postalo je i pitanje opstanka same re-volucije. Jer, u sluaju rata sa Nemakom, za ta su se zala-gali levi komunisti okupljeni oko Buharina, i boljevikoj revo-luciji je u sluaju poraza pretio slom. Za Lenjina je, stoga, sa-mo solucija kapitulantskog mira bila politiki realna budui da se samo njim i zadravala ve osvojena vlast. Da ovaj Le-njinov stav nije bio besmislen kao to su to onda tvrdili dok-trinarni radikalni leviari, najbolje je obrazloio sam voa re-volucije. Naime, ako je svetska revolucija pitanje dana a u to su, inae, poetkom dvadesetih godina, svi boljevici vero-vali onda je krajnje necelishodno i u isti mah besmisleno, zatezati odnose sa Nemakom i braniti deo ruske teritorije koji joj se kao ustupak za separatni mir daje, kada e, pre ili kas-

1 N.Buharin,Novij Mir,New York,27.1917 st.4. (Cit, po S.Cohen, Buharin i bolj-evika revolucija, Rijeka, st.65.) 2 V.I.Lenjin, O Zadacima Proleterijata u sadanjoj Revoluciji, Dela, Bgd. 1960, st.412.

10

23

nije, nakon vrlo bliske svetske revolucije, sva ta teritorija biti samo jedna od provincija budue jedinstvene evropske so-cijalistike drave. Gledano iz ovog ugla za Lenjina i pristalice njegove linije nije bilo razloga za paniku. Meutim, za nje-gove politike oponente stvari su oito stajale neto drugaije. Surovi graanski rat na koji su narednih par godina bili pri-nueni i niz pobuna u Evropi (od Minhena, Berlina pa do Ba-ranje), za kratko je obnovio nadu u evropsku revoluciju i iz-nova uverio boljevike da osnovni konflikti koji izazivaju re-volucionarni rat nisu do kraja razreeni. Meutim, tek e nakon prve stabilizacije kapitalizma i oseke revolucionarnog radni-kog pokreta, doi do pomaka u boljevikoj doktrini. Program utemeljen na veri u evropsku revoluciju i revolucionarni rat ko-jim e Rusija izbei izolaciju i osigurati vitalne veze sa nap-rednim industrijskim zemljama Evrope bie zajedno sa idejom Trockog o permanentnoj revoluciji odbaen i tokom 1924. i 1925. godine zamenjeni Buharinovim i Staljinovim konceptom izgradnje socijalizma u jednoj zemlji. Frakcija Levih komunista nastala je, dakle, na prvom talasu boljevike radikalizacije u drugoj polovini 1917. godine. U pr-vim mesecima 1918 godine, u situaciji kada se za opstanak mlade Sovjetske republike namee vano pitanje potpisivanja izuzetno nepovoljnog separatnog mira sa Nemakom, njihova politika pozicija sa promenom generalnog kursa pretvara se u izrazito opozicionu. Lenjin je a njega su podravali u gla-sanju na sednicama koje su raspravljale pitanje Brest-litov-skog mira Zinovjev, Sokolnikov, Smiliga, Sverdlov, Sergejev, Muralov i Staljin s vremena na vreme zauzeo odluan stav da se u politikim i ekonomskim nepovoljnoj situaciji za bolje-vike, a u interesu ouvanja ve zadobijene vlasti, neizostavno zakljui mir1. Trockijeva prividno sredina i neutralna pozicija najjasnije izraena i u akcionoj krilatici ni rat ni mir, uprkos njegovoj sklonosti ka neobinim obrtima, unoenju izvesne dramatike u pregovorima (naputanje.......) i stalnim kompro-misima objektivno se svodila na gledite levih komunista2. Predvoeni Buharinom frakcija levih komunista, kojoj su inae pripadali i kasnije poznati levi opozicionari Radek, Pjatakov, Jofe, Krestinski, Uricki, Lomov, erinski, Rjazanov, zatim vo-

1 Zapisnici sa sednica CK RSDRP od 19.2.1918 su pretampani kod nas u asopisu Politika Misao br. 4/1975 st.123. 2 Isto, st.122.

11

24

e kasnije uticajne Radnike opozicije i frakcije Demokratskih centralista ljapnjikov, Kolontajeva, Smirnov i Osinski, uspela je da za relativno kratko vreme svoju ad hoc formiranu opozici-ju pretvori u znaajni i uticajno nacionalni pokret. U samom i-nu sklapanja mira sa Nemakom levi komunisti su videli i akt izdaje svetskog revolucionarnog radnikog pokreta i nacional-nu kapitulaciju pred nemakom i evropskim imperijalizmom. Zato su i predlagali nepotpisivanje sramnog mira, nastavak revolucionarnog rata, pomo nemakoj radnikoj klasi u vlasti-tom revolucionarnom ratu i irenje revolucije prema Evropi. U izuzetno napetoj situaciji Lenjinu je s puno napora i samo zahvaljujui neverovatnoj politikoj umenosti uspelo, sudei bar po zapisnicima sa sednica, da privoli veinu boljevikih lidera da ratifikuju Brestovski ugovor o miru.1 Time je prvo po-glavlje delovanja Levih komunista zavreno. Sve kasnije inter-pretacije ovog za boljeviku partiju izuzetno dramatinog do-gaaja, posebno ina glasanja na kome su donete i same od-luke o zakljuenju mira2 samo potvruju moju osnovnu tezu da je u prvoj godini vlasti boljeviki pokret bio daleko od one monolitne i totalitarne jednoobraznosti koju su tokom tridesetih godina boljevici sami sebi nametnuli kao komunistiki ideal. Zaustavljanje zapoete nacionalizacije i eksproprijacije pri-vatnog kapitala, etabliranje meovitog sistema vlasnitva, bla-ga fiskalna i politika kontrola privatnog sektora i centralizacija svih privrednih i drutvenih segmenata izazvala je estoki ot-por levih boljevika. Frakciju Levih komunista je u odsustvu Buharina koji se nakon poraza iz 1917. u svim osnovnim pi-tanjima solidarisao sa Lenjinom, u ovoj drugoj fazi sukoba predvodio je Osinski. On je razradio osnove programa kojima se frakcija Levih komunista suprostavila Lenjinovom reformi-zmu. Usvojeni privredni koncept e, tvrdi Osinski nuno do-vesti do birokratske centralizacije i dominacije raznih kome-sara, te do gubitka mesnih sovjeta i naputanja vladavine od-dozdo3. Kao realnu alternativu procesima degeneracije nove drave treba, stoga, ponuditi kurs nepokolebljivog neprijatelj-stva prema buroaziji, ruenje kapitalistikih odnosa u privredi, dalju nacionalizaciju i socijalizaciju industrije, radniko uprav-

1 Isto, st.123. 2 I. Deutscher, Trocki, I, st. 231. i dalje 3 Teza levice objavljena su u Tezisti o tekuem momente Kommunst, Mos-kva, br. 1 1918. (cit prema Koen, st.79.)

12

25

ljanje i ouvanje autoriteta lokalnih sovjeta u privredi, pomo siromanim seljacima u borbi protiv bogatih i stvaranje krupnih kolektivnih poljoprivrednih dobara1. Polemika Lenjina i Levih komunista je trajala nekih tri meseca i u leto 1918. biva naglo prekinuta odlukom partiskog vrha o zauzimanju radikalno le-vog privrednog kursa, poznatijeg danas kao Ratni komuni-zam. Bio je to i svojevrsni ustupak boljevikoj levici, ali i po-kuaj da se u jednom izuzetno dramatinom vremenu optere-enim i surovim graanskim ratom i u praksi ostvari komunis-tiki model privreivanja. Bez obzira to e Lenjin i deo bolj-evikih lidera nakon totalnog kraha ratnog komunizma tvrditi da je to bio samo privremeni privredni i politiki sistem u uslo-vima graanskog rata, on je, kada je 1918. zamiljen, koncipi-ran kao ekonomski sistem koji treba da traje sve do potpune pobede komunizma. Vera da je mogua potpuna centraliza-cija proizvodnje, neograniena prinuda i kako to 1919. tvrdio Lenjin potpuno ukidanje robne proizvodnje, a sa njim i trita, novca i prometa iznova su obnovila nadu boljevikoj levici da drutvu predstoji ulaz u dugo oekivano carstvo sloboda2. Osinski i Smirnov su se marta 1919. nali u kratkotrajnoj ad hoc pregovorima ojnoj opoziciji3 kada su se u ime egalitar-nih komunistikih naela suprostavili procesima sve naglae-nije socijalne diferencijacije u drutvu, te uvoenju tradicio-nalne vojnike discipline, inova i privilegija u Crvenoj armiji. Osinski je uz Smirnova i Stukova bio, zapravo, ideolog one ekstremno levo orijentisane doktrinarne boljevike teorije drutva. Daleko radikalnije od Buharina i Trockog Osinski se strastveno zalagao za borbu protiv svake pogodbe sa starim poretkom, protiv centralizovane vlasti, radne discipline i zapo-ljavanja buroaskih strunjaka, za maksimalnu nacionaliza-ciju i socijalizaciju proizvodnje4. Kao i ljapnjikov i Kolonta-jeva i on je verovao u bukvalno shvaenu diktaturu proleteri-jata, tj. traio je da cela radnika klasa, a ne samo partija vri vlast. Nipoto nije traio povratak demokratije u dravi, nego se zavaravao da sovjetsko ureenje moe sauvati demokrat-ske forme ivota za privilegovanu manjinu (to jest za prolete-

1 Isto 2 Lenjinov govor od 19.5.1919 (cit. prema L. Kolakovski, Glavni tokovi Marksi-zma, st.573.) 3 L.Schapiro, The Origin of the Comunist Autocracy... London, 1956, st.235. 4 S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka, st.80.

13

26

rijat) prethodno ih ukidajui za ogromnu veinu drutva, pose-bno seljatvu i inteligenciju1. Buharinov raskid sa Smirnovim, Osinskim i radikalnim leviarima odigrao se u prvoj polovine 1918. godine kada se u njihovom sporu sa boljevikom par-tijom opredelio za Lenjinov koncept. U narednih par godina, sve do njegovog novog ideolokog obrta izazvanog koncep-tom NEP-a, Buharin je uz Lenjina i Trockog postao najistaknu-tiji privredni ideolog onog perioda u razvoju Ruskog drutva koje danas nazivamo ratnim komunizmom. Nakon kratkotraj-nog, uglavnom taktikog, lutanja u prvim mesecima nakon re-volucije, boljevicima su kao uneverzalnu, optu... i nor-malnu... ekonomsku politiku pobednikog proleterijata2 u epohi ratnog komunizma koncipirali i sprovodili sistem zasno-van na prinudi, rekvizacijama te na nadi da e nova drava odmah moi da se snae bez trita i novca i da e munjevito razviti socijalistiku proizvodnju3. U knjigama ABC Komuni-zma, pisanoj u koatorstvu sa Preobraenskim, i Ekonomici prelaznog perioda (jedan deo je pisao Pjatakov) Buharin je na celoviti nain obrazloio privrednu politiku partije. Slino Le-njinu4 i Buharin je napustio utopiju o brzom odumiranju drave nakon proleterske revolucije i u koncipiranju nove funkcije drave je video radikalno nov element kojim se uspostavlja nova ravnotea snaga u drutvu. U prelaznom periodu revo-lucionarna sila poprima funkciju kohezione, organizacione i stvaralake sile, dok proleterska prinuda u svim svojim obli-cima, od streljanja do regrutovanja nove radne snage tvo-ri....metodu kojom se od ljudskog materijala kapitalistike epo-he stvara novo komunistiko oveanstvo5. Jer, u trenutku kada kapitalistiki sistem proizvodnje gubi ravnoteu - iji je iz-raz revolucionarni proces s njegovima neizbenim destrukti-vnim posledicama njeno uspostavljanje moe se izvriti samo zahvaljujui organizovanoj volji nove drave. Samim tim, dra-vni aparat preuzima na sebe sve funkcije povezane s drutve-nom organizacijom proizvodnje, razmene i raspodele. To pra-ktino znai nacionalizaciju svih ekonomskih aktivnosti, milita- 1 L.Kolakovski, Glavni tokovi marksizma III, Bgd. 1984, st. 2 N.Buharin, O Likvidatorstve naih dnei, Boljevik, br.2 1924, st.4 (cit po S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka, st.104. 3 L.Kolakovski, Glavni Tokovi III, st. 57. 4 O Lenjinovim politikim stavovima u K. Cavoki, Revolucionarni Makijaveli-zam, Filozofske studije XV,Beograd 1984 st.111. i dalje. 5 S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka,, st.95.

14

27

rizaciju rada i sveopti sistem racionalisanja, pa dakle i univer-zalnu primenu nasilja u regulisanju ekonomskih procesa. U komunistikoj privredi ne moe biti govora o stihiskom delova-nju trinih zakona, zakon vrednosti prestaje da deluje, slino svim ostalim ekonomskim zakonima koji funkcioniu nezavi-sno od ljudske volje. Sve je podreeno planskoj sili drave, politika ekonomija u starom znaenju ne postoji. I premda se organizacija tog drutva zasniva bitno na nasilju poednako i prema seljacima (prinudni otkup) kao i prema radnicima (mili-tarizacija rada) ipak u njemu, naravno, nema eksploatacije ra-dnike klase, jer je po definiciji nemogue da vladajua klasa sama sebe eksploatie1. Totalitarizam ratnog komunizma, da-kle, nipoto nije specifini odgovor jednom specifinom stanju u kome se tokom graanskog rata nala nova Ruska drava: on je, zapravo, pokuaj da se u novom drutvu izrade adekva-tne ekonomske i politike institucije vlasti. Za jednog od prvih kritiara Buharinovih stavova u epohi ratnog komunizma Mi-hajla Olminskog napor autora onda popularnih i rado itanih knjiga ABC Komunizma i Ekonomike... zapravo je pokuaj revizije marksizma s leva. Buharin je razvijajui teoriju prelaz-nog perioda prema Oliminskom napustio marksistiku politi-ku ekonomiju i zamenio je metodima kanjenikih okova i stre-ljanja2. Neto kasnije kada bude sasvim napustio ideologiju ratnog komunizma i Buharin e se izrazito kritiki izraavati o projektu koji je i tokom 1918/1920. teoretski uobliio, a zatim i u praksi estoko sprovodio. Avanturizam ratnog komunizma, sklonost improvizaciji i prevlast voluntaristikih metoda, zago-varanja terora i prisile bie i za Buharina opasnost prvog re-da protiv koje se svim silama valja boriti. No, nevolja i sa ova-ko izmenjenim konceptom bie u tome to Nikolaj Buharin nije do kraja i svom novom NEP-om inspirisanim konceptom, eli-minisao pretpostavke koje e voditi neogranienom teroru poli-tike vrhuke. Poetkom dvadesetih godina u vreme prve vee krize rat-nog komunizma i godinu dana pre slubene inaguracije NEP-a, Trocki je predloio izvesnu liberalizaciju sistema koje jo ne bi ukljuivao i trinu privredu, ali je odbijen s obrazloenjem da je politika ratnog komunizma uprkos krizi i dalje valjan. Tek onda se Lav Davidovi svim svojim arom okrenuo zagova- 1 L.Kolakovski, Glavni Tokovi Marksizma III 2 S.Cohen, Buharin i boljevika revolucija, Rijeka,, st.102.

15

28

ranju totalne militarizacije rada kao jedinog puta iz slepe ulice u koju je upao sistem. ak je i Osinski u to vreme najei kritiar nedemokratskih normi u partiji i dravnoj upravi, zahte-vao intenzivniju prisilu na selu i odreivanje obaveznih setve-nih povrina pod kontrolom drave1. U polemikom odgovoru Kauckom Trocki je u knjizi Terorizam i komunizam izloio i samu bit boljevike verzije marksizma. Pre nego to nes-tane, nova drava, tvrdi Trocki, poprima oblik diktature prolete-rijata, tj. najnemilosrdnije drave koja zadire u ivot graana2. Teror je nuan jer drugog puta u socijalizam osim vrstog ra-spolaganja privrednim snagama i sredstvima zemlje, osim centralizovanog rasporeivanja radne snage u zavisnosti od dravnog plana, u nas ne moe biti. Radnika drava pridr-ava za sebe pravo da poalje radnika na ono mesto gde je njegov rad najpotrebniji3. A da bi se sve to, zbilja i realizovalo valja najpre izvriti podravljenje sindikata. Oni moraju da po-stanu najvaniji ekonomski organ proleterijata na vlasti. Sin-dikati, moraju da postanu proizvodni organ nove drave, da potstiu veu radnu disciplinu i da od radnika zahtevaju napo-ran rad u najteim uslovima. Jer, novoj dravi sindikati nisu potrebni radi borbe za bolje uslove rada to je zadatak dru-tvene i dravne organizacije u celini ve da se organizuje radnika klasa za proizvodne ciljeve, da se vaspita, discipli-nuje i grupie.4 Ova boljevika teorija sadri u pretpostavku o dobrovoljnosti potinjavanja radnike klase volji nove dr-ave. Sindikati i partija su u ovom konceptu pre u funkciji vas-pitanja i disciplinovanja radnike klase, nego u funkciji otvore-nog terora. To postaju tek u drugoj fazi, kad dobrovoljno pot-injavanje izostane, a ono to mora, jer se prinudni rad bazira na teroru. Da li e tada nova drava prinudni rad, koji ima u sebi bar neke poniavajue elemente slobode, zameniti lo-gorskim robovskim radom kao to je Staljin to uinio tridesetih godina formirajui dvadeseto milionsku armiju robova u Sibir-skim logorima, ostalo je kod Trockog nejasno. Kako tvrdi Isak Dojer fina nit povezuje unutranju politiku Trockog izgrai-vanu tokom ratnog komunizma i kasniju Staljinistiku uoblia-vanu tokom tridesetih godina. Nije bilo takorei ni jedne da-

1 S.Cohen, isto, st.104. 2 Lav Trocki, Terorizam i Komunizam,U Iz Revolucije,Rijeka,1971, st.278. 3 isto, st. 254. 4 isto, st. 254.

16

29

ice u Trockijevom programu iz 1920/21, kojom se Staljin nije posluio za vreme industrijske revolucije tridesetih godina. On je uveo mobilizaciju i raspodelu radne snage: uporno je zahte-vao da sindikati prihvate proizvoaku politiku umesto da brane potroake interese radnika; liio je sindikate i posled-njeg truna autonomije i pretvorio ih u oruje drave. Postavio je sebe za zatitnika upravnikih grupa, kojima je dao povlas-tice o kakvim Trocki nije mogao ni da sanja. Naredio je da sprovede socijalistiko takmienje u fabrikama i rudnicima. Proveo je u delo vlastitu bezobzirnu verziju onog sovjetskog tejlorizma koje je Trocki zagovarao. I napokon, preao je sa Trockijevih intelektualnih i istorijskih argumenata koji su neod-reeno opravdavali prisilan rad na njegovu masovnu pri-menu1. Gledano iz ovog ugla i Lenjin i Trocki izgledaju, svaki na svom podruju, kao nehotini Staljinovi inspiratori2. Kako onda oceniti uinak epohe ratnog komunizma? Za ondanje ideologe boljevizma, Lenjina, Trockog, Buharina, Staljina.... ratni komunizam je bio izraz one normalne i univerzalne eko-nomske politike pobednikog proleterijata. Nakon naputanja ekonomskog programa ratnog komunizma za Lenjina, Buha-rina i Trockog on je bio neprijatna epizoda iz koje je nakon njenog totalnog kraha, trebalo izvui valjane politike konsek-vence i oni su ga konceptom NEP-a i naznaili. Za boljevike leviare iz tridesetih godina u ovom periodu graanskog rata i intervencija dolo je do konanog trijumfa komunistike par-tije u sovjetskoj zemlji3. A za ideologe svih levih totalitaristi-kih pokreta i sistema, od Mao Ce Tunga do Pol Pota totalna militarizacija ivota, guenje partiske demokratije, kontrola pri-vrede i drutva, uporedo sa centralizacijom svih segmenata drutva, autoritarnom politikom kulturom i masovnim terorom je onaj konani cilj kome treba teiti. Jedna druga dimenzija teorije i prakse ratnog komunizma ostala je u marksistikoj teoriji drutva nedovoljno istraena. Izgleda da je sam koncept bio ideoloki utemeljen u doktrini koja je pretpostavljala da se socijalizam moe izgraditi samo putem ekonomske i politike centralizacije vlasti. I sam je Tro-

1 Deutcher, Trocki I, st. 303. i Lav Trocki, Terorizam i Komunizam,U Iz Revolucije,Rijeka,1971, st.254. 2 isto, st. 304. 3 Istorija Savezne Komunistike Partije (boljevika) Kratki kurs, Beograd, 1948, st.294.

17

30

cki, ak i nakon kraha ratnog komunizma pisao da se u soci-jalizmu privredom upravlja centralistiki. Nuna proporcija pojedinih grana postizae se putem proporcionalnog plana uz veliku autonomiju delova, ali ipak pod optenacionalnom, a za-tim i svetskom kontrolom. Takav celokupni zahvat itave priv-rede, takav savreni socijalistiki proraun ne moe biti stvo-ren.... spekulativno: on moe izrasti samo iz postepenog prila-goavanja tekueg praktikog privrednog bilansa kako posto-jeim materijalnim izvorima, tako i novim potrebama so-cijalistikog drutva1. A kada sve to izostane i kada se opte-nacionalna i kontrola pretvore u krajnje proizvoljne spekula-cije partiske vrhuke a one to pre ili kasnije moraju, jer je si-stem koncipiran upravo na niim kontrolisanim prerogativima upravljake elite i kada oekivani brzi i radikalni preobraaj ne uspe usled tekoa, onda se pribegava teroru ne bi li se ostvarila potrebna saglasnost. Gotovo permanentna privredna i politika kriza koja je potresala Ruskog drutvo nakon revo-lucije tek je poetkom 1921. godine kulminirala i uzrokovala raspad celokupnog sistema. Tekoe u snabdevanju stanov-nitva namirnicama, zaustavljanje prometa, pojava gladi i ka-nibalizma, masovni radniki trajkovi uzrokovali su da partisko vostvo na martovskom desetom kongresu izvri neke radi-kalne promene u strukturi privrednog sistema. Nova Ekonom-ska Politika je trebalo, bar kako je koncipirana, da otkloni po-stojee tekoe u funkcionisanju sistema. Uvoenjem slobod-nog trita bi se obnovio promet, decentralizacijom i veom samostalnou preduzea radnika klasa bi se dodatno moti-visala za vei i kvalitetniji rad, obnovom dela privatnog sektora u trgovini i industriji bi se ublaile hronine nestaice robe, po-rezom u naturi, umesto rekvizacija, bi se zajemila izvesna si-gurnost privreivanja. Ali, NEP ne znai i potpuno odustajanje od proklamovanih boljevikih naela, kao to tvrde levo ori-jentisani kritiari partije. Naprotiv, jaka drava i partija su i u ovom periodu u funkciji usmeravanja osnovnih drutvenih pro-cesa. Vrhunac radnikog nezadovoljstva privrednom politikom boljevika dosegnut je u velikoj pobuni u Krontatu marta 1921. godine. Kako neka nova istraivanja otkrivaju to nije bi-la zavera jedne partije ili grupe, ve jedan konglomerat razli- 1 L.Trocki,Nova Ekonomska Politika Sovjetske Rusije i Perspektive Socijalis-tike Revolucije, u Iz Revolucije, Rijeka,1971, st.247.

18

31

itih struja socijalista-revolucionara, menjevika, anarhista, obinih komunista koji nisu imali konzistetnu ideoloku orijen-taciju, niti precizan plan akcije. U petropavlovskoj rezoluciji pobunjenici......su istakli...... da sadanji sovjeti nisu ispunili oekivanja radnika i seljaka, te da treba izvriti izbor novih slobodnih sovjeta tajnim glasanjem: Takoe su traili slobodu tampe i rei za radnike i seljake, anarhiste i leve socijalistike partije. U rezoluciji se dalje zahteva sazivanje vanpartiske konferencije radnika, crvenoarmejaca i mornara Krontada i Petrovgrada i oslobaanje politikih zatvorenika, pravo na propagiranje ideja itd. U proglasu Za ta se borimo od 8. marta se tvrdi da je radnika klasa oekivala emacipaciju i slobodu, ali je posle Oktobarske revolucije umesto monarhisti-ke policije i andarma nastupio komunistiki reim, sa ekom i represalijama i novom birokratijom1. Nova, trea revolucija podii e radnike mase Istoka i Zapada,.... kao primer soci-jalistike revolucije novog tipa, nasuprot birokratskom komuni-stikom stvaralatvu2. Odnos boljevikog i anarhistikog pokreta u godinama 1917.-1921. isuvie je sloen da bi se na ovako kratkom pro-storu valjano naznaio. Zainteresovani za sve oblike sponta-nosti, od sovjeta do pokreta radnike kontrole3 anarhisti su u Lenjinovim spisima Apreilske teze i Drava i revolucija spravom uoili ne samo taktiko prilagoavanje boljevika no-vonastaloj situaciji, ve i znaajno pomeranje u samom kon-ceptu revolucije, posebo u njegovom isticanju znaenja pro-cesa odumiranja drave u prelaznom periodu.4 Ali, kako je to jo 1920. u Bankrotu dravnog komunizma naznaio nema-ki anarhista Rudolf Roker ne samo da su boljevici dravni aparat preuzeli od biveg drutva, ve su mu dali i svemo ka-kvu za sebe ne pridrava niti jedna druga vladavina. U dikta-turi proleterijata svoj izraz nije nala radnika klasa, ve je-dna nova klasa: komesokracija. Boljevika diktatura je ute-meljena u samom marksizmu. Marks je eleo, pie Roker, da dravni aparat iskoristi kao sredstvo za praktino sprovoenje

1 Isto st.248 2 The anarrchists in the Russian Revolution, London,1973,st. 158. (Cit po P. Daji, Marksizam i anarhizam, Pollitika Misao 3/1980, st. 252. 3 O ovome blie u Sava ivanov,Radnika kontrola u Rusiji u Godinama Revo-lucije (1917-1918), Beograd,1975 4 D. Guerin, Anarhizam, Zagreb, 1980, st. 89. i dalje.

19

32

socijalizma i ukidanja klasnih suprotnosti u drutvu. Tek po nestanku klasa nestae i prinudni aparat drave koji e zame-niti upravljanje stvarima1. ak je i boljevike koji su teili prev-ladavanju drave gvozdena imanentna zakonitost centra-listikog dravnog mehanizma savladala: Umesto instrume-nata oslobaanja dravni mehanizam je ostao i u njihovim ru-kama instrument potinjavanja2. Izvesna nedoumica o odnosu izmeu anarhista i boljevika, posebno one koje se tiu odre-enja prirode nove vlasti i eventualnih dilema oko oblika sara-dnje, bivaju, bar to se tiu anarhista, prevladane na Kur-skom kongresu 1919. godine. Grupa Nabat, formirana kao konfederacija ukrajinskih anarhistikih grupa, na samom kon-gresu predvoena ideolozima mahno pokreta Volinom i Ari-novim, se distancira od politike prakse autoritarnih boljevika. Tako je nakon kratkotrajne saradnje u konstituisanju i radu so-vjeta, ali ne i u njegovim izvrnim organima, jer se anarhisti protive svakoj organizaciji vlasti, dolo do povlaenja anarhis-tikih grupacija, posebno u Moskvi gde deluje Moskovska fe-deracija anarhistikih grupacija. Mahno pokret se takoe, na-kon poetnih veza ostvarenih u borbi sa stranim intervencioni-stima i kontrarevolucionarima, vie krivicom boljevika, dis-tancirao od pokreta. Kako tvrdi Volin u Nepoznatoj revoluciji: velianstvena pobeda revolucionarnog narodnog pokreta pre-tvorila se u alosni promaaj. Kao najvaniji uzrok ovog pro-maaja Volin navodi boljeviko shvatanje revolucije kao sredstva osvajanja dravne vlasti, ime je unapred odreena autoritarna struktura postrevolucionarnog drutva. U politi-kom pogledu ovo autoritarno struktuisanje ispoljava se kao vlast jedne privilegovane kaste, koja eli u svojim rukama da koncetrie celokupnu privrednu i politiku mo drutva. Po Vo-linu, ve u samom procesu koncetracije moi u rukama prinu-dnog aparata vlasti nuno dolazi do upotrebe sile. Intezitet pri-nude uveava se samim postojanjem prinudnog aparata tako da dolazi do funkcionalnog sadejstva izmeu uzroka i posle-dice3. Tenja da se izvri totalna centralizacija i da se svi do-tada atomizovani segmenti ukljue u novu celinu imanentna je samom sistemu vlasti. Zahtev za ruenje starog sistema i ra-tno stanje u kome se nalazi mlada Sovjetska republika za

1 isto, st. 110. i dalje. 2 L.Sekelj, O Anarhizmu, Beograd, 1981, st.109 3 L.Sekelj, O Anarhizmu, Beograd, 1981, st.109.

20

33

Kropotkina su samo izgovori za sprovoenje diktatorske vladavine. Ona se, naprotiv nalazi u samom seditu one dru-tvene teorije koja strogu centralizaciju i diktaturu svoje partije smatraju jedinim sredstvom revolucije. Bez slobode tampe i slobodnih izbora, sa masovnim neselektivnim terorom Rusija je, pie Kropotkin Lenjinu, postala revolucionarna republika samo po imenu. U stvarnosti njom ne upravljaju sovjeti nego partiski komiteti.... Ako situacija postane trajna, asna re so-cijalizam e se pretvoriti u kletvu, kao to se dogodilo sa pa-rolom jednakosti etrdeset godina nakon vladavine jakobina-ca1. No, nisu sve anarhistike struje bile suprostavljene Sov-jetskoj vlasti. Grupa anarhista-univerzalista predvoena Gor-dinom pokuala je tokom 1920. i 1921. u nekoliko navrata da uspostavi saradnju. Za razliku od drugih anarhistikih grupaci-ja univerzalisti su prihvatali Oktobarsku revoluciju kao svoju i socijalistiku, ali su i istakli da Rusija doivljava krah drav-nog socijalizama i da je stoga nuna socijalna revolucija prema idealima anarhizma. Univerzalisti se nisu protivili poli-tikom angamanu, ak su svoje lanove i potsticali da rade u sovjetima. Trvdili su da rad mora biti obavezan, industrija mili-tarizovana i organizovana prema granama proizvodnje. Umes-to fabrika treba stvoriti dvorce rada a u upravljanju proizvod-njom treba angaovati radnike neposredno. Svi radnici u or-ganima vlasti treba da budu smenjivi i odgovorni.2 Doktrina anarhista-univerzalista bila je utemeljena u jednu specifinu reviziju klastinog anarhistikog uenja. Univerzalisti prokla-muju kosmopolitsko vienje sveta u kome se briu sve nacio-nalne granice i pregrade. oveanstvo je savez udruenih li-nosti. Interindividualnost naseljava svet i vlada njim. Postojei nacionalni instituti treba da se transformiu u sistem samoup-ravljanja, koje deluje na osnovu referenduma, plebiscita, anke-ta. Funkcije upravljanja vri univerzalni svet radnika, koji se oslanja na fabriku, optinu itd. Sporazumno se ovi saveti udru-uju u univerzalni savet trudbenika - to jest celo oveanstvo. Pretpostavljena je i jedna svetska privreda, svetska proizvod-nja i svetska organizacija3.

1 O Ovome u Petar Kropotkin,Rasgovori sa Lenjinom i dva pisma, Delo, maj, 1981, Beograd,st. 127. 2 A. Gordin, Anarhizm-universalizm, Moskva,1920. (Cit. prema saimanju koje daje P.Daji,.st.154 3 isto

21

34

Slian utopistiki - i ako ne i anarhistiki u ishoditu pro-jekt tokom ranih dvadesetih godina stvarao je Bakirac Mir Sa-it Sultan-Galijev. Polazei od stava da je osnovni konflikt sav-remene epohe ne onaj koji zagovaraju boljevici i marksisti i koji je utemeljen na sukobu proleterijata i buroazije razvijenih zemalja, ve konflikt izmeu kolonijalnih i polukolonijalnih na-roda i industrjiskog drutva Zapada, Sultan-Galijev se zalae za stvaranje muslimanskog komunizma u kome e se proi-mati tradicija islama, antikolonijalna ideologija, jednopartiski sistem i suverena drava zanovana na oruanim snagama. Poreklom iz seljakih i muslimanskih krajeva Azijske Rusije, Sultan-Galijev je tvrdio da su islamskim narodima tui i gradski proleterijat Rusije i evropska buroazija budui da oba pripadaju jednom drugom i drugaijem civilizacijskom drutvu utemeljenom na industriji. ak i Sovjetska vlast u Ru-siji ne samo da ne moe biti sredstvo oslobaanja islamskih naroda, nego se munjevito menja u njihovog tiranina i vodi im-perijalistiku politiku pod crvenom zastavom. Kolonijalni narodi se moraju, tvrdi Sultan-Galijev, ujediniti protiv hegemonije Ev-rope kao celine, moraju stvoriti vlastitu partiju i vlastitu interna-cionalu nezavisnu od boljevika1. Slino nekim drugim utopis-tikim projektima iz ranih dvadesetih godina i ovaj je vrlo brzo propao, a da u Ruskim zemljama nije ostavio neki dublji trag. Tek su novija interesovanja za projekte islamskog soci-jalizma obnovila zanimanje i za Sultan-Galijeva. Poetkom dvadesetih godina ovaj projekat islamskog socijalizma, me-utim, nije mogao da stekne neku iru podrku. Ne samo da je otstupao od boljevike doktrine proleterske revolucije, nego se i radikalno razilazio sa aspiracijama nove Ruske drave. Ocenjen, ak i od Staljina, kao panislamistika ideologija to je u istinu i bio- ovaj projekt je jednoglasno odbaen, a Sul-tan-Galijev je jo tokom ranih dvadesetih godina politiki neut-ralisan, da bi 1937. tokom velikih istki bio i ubijen. Deseti partiski kongres je doneo i rezoluciju o zabrani frak-cije u boljevikoj partiji. Sprovodei odluku kongresa do je-seni 1921. godine rasputene su sve anarhistike grupe. Ne-kim vienijim voama je doputen odlazak u inostranstvo, drugi, manje poznati, aktivisti anarhistikog pokreta su uhap-eni i bez suenja deportovani u Sibir. Time je bar u Sovjet-

1 Leek Kolakovski, Glavni Tokovi Marksizma, III, Bgd.1984.st

22

35

skim zemljama razreeno pitanje anarhistikog pokreta. Ka-sniji povremeni incidenti sa anarhistima su samo bledi odsjaj istinskih konfrontacija iz 1917. godine. Ali, nevolja sa anarhis-tima bie ne u vrsti kritike boljevike teorije i prakse drutva - ona je manje vie vet spoj nekih optih mesta o diktaturi i ne-kih lucidno uhvaenih novih drutvenih procesa svojstvenim samo boljevikom pokretu - koliko u utopistikom projektu ko-ji se nudi kao alternativa. Ako to nije neki od tipinih predin-dustrijskih solidaristikih sistema koji, recimo, nude ideolozi Mahno pokreta, onda je to nejasna naznake sloenog moder-nog industrijskog sistema rada. Anarhistika kritika boljevi-zma ima svoj unutranji limit i svako previanje odreenja te njene istorijske ogranienosti, utie da se neki sloeni dru-tveni i politiki procesi ne sagledaju dovoljno jasno. I jo dve kritike boljevizma uobliene u prvom periodu nove vlasti i-ne se i danas zanimljive. Svaka je na svoj nain i svaka iz svog ugla: Roza Luksemburg iz ugla Levih komunista i Martov iz ugla Menjevika, dodirnula neke neuralgine take bolje-vike teorije i prakse drutva. Ne ulazei ovde u sve probleme koje je Roza Luksemburg naznaila u svojoj nadahnuto pisa-noj kritici Ruske revolucije, ukaimo, bar za sad, na onaj krug pitanja koje se tiu problema vezanih za boljeviko odreenje sloboda. Roza Luksemburg tvrdi da je ba vlast irokih naro-dnih masa na koje se boljevici u svojim programima pozivaju potpuno nezamisliva bez slobode, nespreavane tampe, bez slobode udruivanja i okupljanja.... bez demokratskih garan-cija, zdravog javnog ivota i politike aktivnosti radnikih ma-sa1. U Ruskoj revoluciji, naprotiv, dolazi do svojevrsnog obrta. Selektivnim izborom sloboda zapravo data je sloboda samo za pristalice vlade, samo za lanove partije.... to, i nije neka sloboda..... jer prava je sloboda samo ona.... ako je i za onog koji misli drugaije2. Suprostavljajui se jednoj u osnovi volun-taristikoj varijanti shvatanja revolucije po kojoj je socijalistiki preokret stvar iji gotov recept lei u depu revolucionarne partije i koji treba samo energino ostvariti3, Roza Luk-semburg istie da kao jedino valjani treba ponuditi koncept spontanosti celokupnih narodnih masa. Jer, samo on, supro-tno politici dekreta koju natura jedno tuce intelektualaca, tek

1 R.Luksemburg, Ruska Revolucija, Ideje, Beograd, 6/71, st.35. 2 isto st. 35 3 isto st. 36

23

36

kroz samu revolucionarnu praksu moe da se ostvari. Partis-kim programima i dekretima se zapravo koncipira ono to treba otstraniti i ruiti. Izgradnja, i sve ono to je pozitivno dekretima se ne moe realizovati. Stoga, samo revolucionarna praksa moe svojom spontanou izgradnje novih oblika da otvori perspektive socijalistikom preobraaju drutva. Dekret, diktatorska mo fabrikih nadzora, drakonske kazne i teror su privremene pomone mere1 koje, kad se kao u boljevikoj praksi, uzdignu na nivo osnovnih socijalistikih naela mogu svoju izopaenost da nametnu i internacionalnom proleteri-jatu kao uzor socijalistike taktike2. Posledica ovako voene politike je, naravno, sama podivljalost javnog ivota, atentati, streljanja talaca; uglavnom, prema Rozi Luksemburg, ona so-cijalistika praksa koja u dilemi izmeu demokratije i dikta-ture bira diktaturu jedne ake ljudi prema buroaskom uzo-ru3. Zapravo dilema demokratija ili dikatura je lana dilema Lenjin-Trockijeve teorije, jer oni na kraju kao jedino pri-hvatljivu socijalistiku alternativu, ipak, etabliraju diktaturu, ali ne u obliku diktature klase, ve kao diktaturu jedne partije ili jedne klike koja spreava uee narodnih masa u javnom ivotu. Alternativa, stoga, mora da bude samo istinska socija-listika demokratija koja se, prema Rozi Luksemburg, kao di-ktatura proleterijata mora sastojati u nainu primene demokra-tije a ne u ukidanju demokratije4. Jer, u suprotnom, u sluaju guenja slobode, bez optih izbora, slobode tampe, slobode okupljanja, bez slobodne borbe miljenja, zamire ivot u sva-koj javnoj instituciji.... pa onda..... tuce partiskih voa neiscr-pne energije i bezgraninog idealizma diriguje i vlada... dok se elita radnitva saziva povremeno na skuptine da aplaudira govorima voa i jednoglasno prihvati predloene rezolucije5. A to, dakle, nije, niti to moe da bude diktatura proleterijata, nego diktatura ake politiara. Na tragu ovih naznaka o prirodi degeneracije Oktobarske revolucije i ruskih anarhista Volin je kritikujui teoriju Lava Trockog o staljinizmu kao izdaju revolucije istakao da je sta-ljinistiki reim bio samo neizbeni rezultat Lenjinovih postu-

1 isto st. 37 2 isto st. 39 3 isto, st.39 4 isto, st.40 5 isto, st.37.

24

37

paka. Staljinizam je, zapravo, prirodni rezultat bankrota istin-ske revolucije, a ne obratno: a bankrot revolucije bio je priro-dna posledica pogrenog puta kojim su boljevici vodili revolu-ciju. Drugim reima, degeneracija izgubljene i ispranjene re-volucije jeste ono to je vodilo do Staljina, a nije Staljin bio taj koji je degenerisao revoluciju1. Staljinizam naravno nije nas-tao iz niega, on je besumnje proizvod jedne odreene dru-tvene i masovno psiholoke strukture, ali ne naznaiti i lini Staljinov udeo u formiranju ondanje vladajue verzije bolj-evizma, bi bilo manjkavo. Dakle, tek uzimajui u obzir i inje-nicu koju kao bitnu za nastanak staljinistikog fenomena na-vodi anarhista Volin, ali i sutinsku Staljinovu modifikaciju le-njinistikog koncepta boljevizma (uz pretpostavku da je on utvrdljiv) mogue je sagledati i samu sutinu fenomena. U nizu lanaka pisanim izmeu 1918. i 1919. godine i neto kasnije objavljenih u knjizi Svetski boljevizam, Martov je po-dvrgao otroj kritici boljeviku verziju socijalizma. Dva su drutvena procesa prema Martovu omoguila dolazak bolje-vika na vlast. Najpre sam raspad i demoralizacija radnike klase koja se odigrala tokom prvog svetskog rata, priliv nove seljake mase i raspad i krah starih idejnih autoriteta ponaj-vie su uticali da radnike mase izgube pouzdanu socijalisti-ku orjentaciju i postanu rtve jedne prosveene elite koju su pretstavljali boljevici. Paralelno je tekao i proces demontira-nja socijalistikog pokreta. Raspad do prvog svetskog rata jedinstvenog Marksom inspirisanim radnikim pokretom na socijalpatriotizam s jedne i boljeviki anarhojakobinizam s druge strane stvorio je potpunu dezorganizaciju radnike ma-se. Tako je i moglo da doe do situacije da sasvim suprotno marksistikom konceptu revolucije koji, kako tvrdi jedan drugi marksistiki mislilac Karl Kaucki, ne moe pobediti pre nego to sazru njegovi ekonomski uslovi, preuzmu vlast. Jer, po miljenju menjevika, Rusija 1917. za takav in naprosto nije zrela. Toga su, na jedan posredan nain, izgleda bili svesni i sami boljevici, te su ne bili eliminisali osnovne protivure-nosti, vlastitu diktaturu proleterijata utemeljili i kao vaspitnu diktaturu. Neto razliito od Martova a ipak njemu idejno sa-svim blizak Kaucki u boljevikoj likvidaciji demokratije, izbora, slobode tampe vidi prvobitni greh boljevizma. Despotizam

1 L.Sekelj, O Anarhizmu, Beograd, 1981, st.118

25

38

manjine ima, meutim, svoju logiku, koja ga neizdrivo gura jaanju teroristikih formi. Birokratizacija i militarizacija drutva i na kraju vlast jednog autokrate bie, prema Kauckom, sigu-ran rezultat boljevike vladavine1. Za Martova samo ograni-enje demokratije koju boljevici sprovode u prvim godinama vlasti, nije istinski smisao boljevizma, jer je slinu misao ra-zvio i Plehanov koji u postrevolucionarnom periodu, takoe, oekuje privremeno, blokiranje niza demokratskih prava. Kako u svojoj interpretaciji Martova tvrdi Kolakovski prava ideologi-ja boljevizma zasniva se na principu da je nauni socijalizam istina (i) da mora, dakle da bude nametnut narodnim masama, nesposobnim da shvate vlastite interese, poto ga je buroazi-ja zaglupila: prema tome treba unititi parlament, slobodnu tampu i sve pretstavnike institucije. Ta doktrina je u skladu sa odreenim pravcem u utopisko-socijalistikoj tradiciji: sred-stva sline onima koje primenjuju boljevici preporuivana su jo u utopijama babuvista, Vajtlinga, Kabea ili blankista2. Sli-no ovim utopijama i u boljevikoj vaspitnoj diktaturi radnikoj klasi je ostavljeno mesto pasivnog objekta. Boljevici se, za-tim, prema Martovu, radikalno razilaze i sa Marksom u samom konceptu diktature proleterijata. Marks je napadao izborno pravo u ime poretka opte izbornosti i suverenosti naroda, a ne (zbog) despotizma jedne partije. Zalagao se za ukidanje antidemokratskih institucija demokratske drave-policije, regu-larne armije, centralizovane birokratije a ne za ukidanje de-mokratije uopte kao forme dravnosti. Diktatura proleterijata, po njegovom shvatanju, ne zasniva se na formi upravljanja, nego na drutvenom karakteru poretka. Lenjinisti se zalau za anarhistiku devizu ukidanja dravne maine i, s druge strane, tee da se ona izgradi u krajnje despotskim formama.3 Sai-majui idejni spor menjevika i boljevika Kalakovski tvrdi da je on ostao u istoj taki u kojoj je i poeo 1903. godine. Mar-tov je imao na umu dravu koja preuzima sve demokratske in-stitucije prolosti i proiruje njihov obim: Lenjin dravu iji je komunistiki karakter odreen samom injenicom to monopol vlasti u njoj imaju komunisti. Martov je (dalje) verovao u kul-turni kontinuitet, a za Lenjina, kultura koju treba preuzeti od

1 L.Kolakovski, Glavni Tokovi Marksizma I, Bgd. 1984, st.64. 2 isto, st.611. 3 L.Kolakovski, Glavni Tokovi Marksizma I, Bgd. 1984, st.612

26

39

buroazije, oznaava tehnike i administrativne vetine.1 I ov-de su menjevici, poput svojih ideolokih istomiljenika soci-jaldemokrata izgleda prevideli jednu vanu injenicu: potrebu ljudi za promenom. Boljevici su, naprotiv, poli upravo od nje i u jednom relativno kratkom periodu uspeli da izgrade i odgo-varajuu taktiku i strategiju revolucije. Jer, da nije bilo te elje za promenom, nikakva blankistika zavera prosveene elite ne bi uspela da sprovede revoluciju.

1 isto, st.612

27

40

1921 - 1923

RUSIJA U EPOHI NEPA

Raspad boljevikog totalitarizma epohe ratnog komunizma prouzrokovao je i preispitivanje njegovih teorijskih osnova. Le-njinovo koncipiranje NEP-a kao privrednog i politikog sistema kojim bi se otklonile tekoe, ali i kao potpuno nove faze raz-vitka ruskog drutva i kao takve bitno razliite od one iz epohe ratnog komunizma, besumnje su znaajno izmenile i same te-orijske osnove boljevizma. Ovom naknadnom Lenjinovom in-tervencijom nisu otklonjene sve dileme. Ideoloko-politiki ok-vir NEP-a i dalje ostaje unutar postojee boljevike verzije marksizma. Stvoreni privredni sistem je kombinacija velikih dr-avnih monopola koji uivaju sve povlastice i potpore nove dr-ave i mase malih i srednjih privatnih preduzea preputenih tritu. Trgovina je tokom perioda NEP-a bila slobodna a eko-nomski zakoni su osnova kakve-takve racionalnosti privrei-vanja. Politiki ivot je u ovom periodu suen na jednu partiju, ali i ne toliko umrtvljen kao u tridesetim godinama. Rasprave, istina ograniene na sam vrh partije jo omoguavaju neto slobodniju cirkulaciju ideja. Kultura, nauka i umetnost se pod-reuju trenutnim interesima partije i nove drave, ali njena produkacija jo nije koncipirana na nain na koji je bila tride-setih godina. U ovom periodu se i Marksizam i Lenjinizam shvataju i tumae dosta iroko, tako da imamo i s vremena na vreme i sadrajne rasprave (od onih u literaturi, pa do onih u teoriji prava). Ipak najsutinskija karakteristika epohe NEP-a sadrana je tome to u drutvu postoji iroka autonomija klasa (seljatvo), slojeva (delovi inteligencije) grupa (pojava frakcija) i samog stvaralatva (razliiti pravci u literaturi, filozofiji....). Sporovi oko ocene prirode nove drave u ovom periodu po-najvie problematizuju i samu osnovu boljevistike verzije markzima, njen koncept ideologije, ulogu i funkciju partije u drutvu, obim i smisao pojma diktature proleterijata, kao i sa-me pravce daljeg razvoja privrede i drutva. Pojedina pitanja koja nisu pod embargom oficijelne doktrine, posebno ona koja

28

41

se tiu problema demokratizacije drutva, iniciraju iroku ras-pravu tako da se oko stavova formiraju relativno jake i uticajne frakciske grupe: Radnika opozicija, frakcija Demokratskih centralista, Ekstremno leve frakcije itd. Prelomni trenutak je nastupio 1920-e godine kada se odlukom desetog kongresa zabranjuje stvaranje frakcija u partiji, ime se ini prvi korak ka potpunoj monilitizaciji boljevike partije. Zabranom stvaranja frakcija, nisu, naravno uklonjeni i brojni problemi koji su ih ina-e inicirali, ali je njom dolo do udnovate situacije da se rea-vanje svih drutvenih protivurenosti suava na sam vrh parti-je. U polemikama voenim oko desetog kongresa uestvovale su brojne frakciske grupe. O sporovima je informisana javnost, frakcijama je bila zajemena sloboda rada, a za uee u ne-koj od frakciskih grupa nisu se snosile politike konsekvence. Sledei krug velikih polemika u boljevikoj partiji, voen oko 1923/24. godine, ve je bio sasvim suen na sam vrh par-tije. U ovom periodu je nastalo novo pregrupisavanje frakcija.

Radnika opozicija Od svih frakcijskih i opozicionih skupina koje su u prvom de-setljeu trajanja Sovjetske republike inile onu dinaminu i e-sto u ishodu nepredvidljivu istoriju, jedino je Radnika opozi-cija svojom temeljnom kritikom pozicije vladajue frakcije i na-znakama jedne autentine proleterske i komunistike alterna-tive imala i oblik celovite frakcijske grupe. Prema Aleksandri Kolontaj, piscu znaajne i uticajne studije Radnika opozicija, a uz ljapnjikova i Medvedova i lidera ove masovne radnike opozicione grupe, samoj frakciji pripa-daju napredni klasno povezani, klasno svesni i klasno disci-plinovani delovi proleterijata1. Oni su u isti mah i vrsto pove-zani sa samom radnikom klasom a kao sindikalisti budui da se nisu ratrkali po sovjetskim institucijama i time prestali da budu proleteri slede i jednu autentinu liniju klasne borbe. Ra-dniku opoziciju, prema Kolontajevoj, odreuje, dakle, klasna, profesionalna i statusna pripadnost industrijskom proleterijatu s jedne, ali i suprostavljanje otstupanjima, kolebanjima... i od- 1 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.84.

29

42

vraanju sovjetske politike od nedvosmislenih, jasnih, klasnih principa komunistikog programa boljevizma, s druge stra-ne.1 Druga bitna osobenost pojave Radnike opozicije sadrana je u injenici da se ona suprotno veini frakcija koje se u ranim dvadesetim godinama formiraju ad hoc unutar partiskog vrha i oko istaknutih voa revolucije, ne stvara u nekom od centara, niti je rezultat prelaznih sukoba i nesuglasica ve u injenici da su konflikti sa vladajuom frakcijom, uprkos temeljnoj saglas-nosti o karakteru i perspektivi Oktobarske revolucije, znatno dublji i da su u osnovu struktuisani na jednoj iroj ravni kao sukob razliitih alternativa. Slino frakciji Levih komunista i frakciji Demokratskih cen-tralista i frakcija Radnika opozicija se mada formalno jo ne-postojea kao vrsta i disciplinovana frakciska grupa preko shvatanja zastupnika sindikalizma, iz ijih e se redova neto kasnije i sasvim spontano iskristalisati kao politika tendencija, javlja sa prvim velikim kontroverzama u boljevikoj partiji 1919. godine. ljapnjikov je u decembru 1920. na zasedanju frakcije RKP(b) Osmog kongresa sovjeta izneo teze koje e uz neke nebitne izmene pretstavljati osnovu platforme frakcije Radni-ka opozicija. Sasvim ukratko ljapnjikov mislio da se u plan-skoj privredi i ujedinjavnaju preduzee po proizvodnom prin-cipu. Celom privredom bi upravljali sindikati sa sveruskim kon-gresom proizvoaa kao vrhovnim organom upravljanja naro-dnom privredom. Sindikati, dalje, treba da odluuju o postav-ljenju kandidata na rukovodea radna mesta..... Isto tako lja-pnjikov smatra da treba ukinuti plaanje namirnica, sledova-nja, prevoza, pozorita, stanarina, grejanja, svetla itd.2 Pose-bnu panju su privukle tri teze. Prvo za dve i po godine dik-tature proleterijata imeu masovnih organizacija trudbenika formirani su takvi uzajamni odnosi pri emu je RKP jedini od-govorni politiki rukovodilac revolucionarne borbe i izgradnje radnika i seljakih masa, sovjeti su postali jedini oblik politike vlasti, a sindikati jedini organizator privrede i kola radnika u upravljanju proizvodnjom. Drugo, u ekonomskoj oblasti CK RKP treba dosledno da sprovodi Program partije, naroito

1 isto, st. 83. 2 A.G.ljapnjikov, Organizacija narodne privrede i zadaci Sindikata, u Zborni-ku, Samoupravljanje, I, Zg.1982, st.156.

30

43

onaj deo u kome se trai da se proizvodnim savezima preda na upravljanje celokupna privreda Republike. Tree, Program industrjiske izgradnje CK RKP treba da se sprovodi putem proizvodnih radnikih saveza ili preko njihovog saveznog ve-a. U oblasti radnike politike CK donosi odluke uz obavezno uee rukovodeeg centra sindikalnog pokreta.1 Ve u ovim ljapnjikovjevim tezama sadrane su osnovne postavke koje e u 1921. godini prestavljati osnovu politikog programa frak-cije Radnika opozicija. Najpre tu je sasvim jasno izreena te-za o nezavisnosti sindikata i drugo stav o njenom izjednaa-vanju sa partijom po znaaju u procesima izgradnje drutva. Pored ljapnjikova koji e u nizu lanaka tokom 1920. ne-to produbiti ove analize, Tihonarov je poetkom februara 1921. neto dopunio i proirio ove teze da bi Aleksandra Ko-lontaj u brouri Radnika opozicija dala konani oblik politi-kim i sindikalistikim zahtevima frakcije. Prema Aleksandi Kolontaj u dilemi ili rukovoenje od stra-ne jednog oveka (jednonaalije) ili kolektivno rukovoenje frakcija Radnika opozicija e se s pravom opredeliti za drugu soluciju videvi u njoj i mogunosti za realizaciju jedne istinski nove hegemonije radnike klase. Za razliku od koncepta ru-kovoenja od strane jednog oveka koji u svojoj sutini pred-stavlja otelotvorenje individualistikog pogleda na svet gra-anske klase... tj.... od kolektiva odvojene, slobodne i izolova-ne volje oveka u radikalno izmenjenoj istorijskoj situaciji nas-taloj nakon revolucije novi kumunistiki zadaci klase mogu se ostvariti jedino zajednikim kolektivnim radom, odnosno pri-menom naela o kolektivnom rukovoenju,2 a koju Lenjin u svojoj raspravi sa boljevikom levicom oito previa kad po-malo cinino, ali ne i sasvim netano, tvrdi da zapravo i nema nekih bitnih razlika izmeu upravljanja jednog ili nekoliko ruko-vodilaca. Ovde bi Lenjin bio u pravu kada bi se koncept uprav-ljanja svodio samo na organizaciju rada, to Staljin neto kas-nije u tridesetim godinama i ini i na teorijskom planu, a ne i na radikalno prevladavanje kapitalistikog naina proizvodnje, to boljevici u svom konceptu industrijalizacije izvedenog iz kapitalistikog liberalnog modela organizacije jednostavno previaju. Teorijska pozadina ove kontroverze je raspravo utemeljena je u jednom dubljem sukobu etatistikog i demo- 1 Protokoly X sezd RKP /b/, Moskva 1933, st.370 i dalje. 2 (5)Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.86

31

44

kratsko-samoupravnog modela upravljanja i organizacije proi-zvodnjom. Izvrivi nacionalizaciju i eksproprijaciju sredstava proizvodnje sovjetska vlast je bila pred dilemom: da li sve pre-rogative u upravljanju dati pojedincu koji bi razliitim horizon-talnim i vertikalnim sponama bio povezan sa dravom i cen-tralnim organima planiranja, koji su, zapravo i istinski nosioci inicijativa u ovako organizovanim politikim sistemima, ili sa-mom radnom kolektivu kao osnovnoj proizvodnoj eliji u kojoj bi sami proizvoai bili konstituisani i kao upravljai, dati sva ovlaenja, to opet zahteva potpunu decentralizaciju drutva s jedne i postojanja slobodnog trita s druge strane. Ali ova-kav zahtev, uprkos insistiranju na politikom pluralizmu kao sutinskom naelu, boljevika levica nije mogla da prihvati. Stoga su i na jedan gotovo sholastiki nain sve boljevike frakcije mogle i da postave besmisleno pitanje o tome ta je vie socijalistiki orjentisano: kolektivno ili individualno uprav-ljanje privredom, centralizacija ili decentralizacija privrede i drutva, vea ili manja ovlaenja upravljakim slojevima, a da pri tom ne uzmu u obzir i pitanje represivnog praksisa postoje-e podele rada koju namee jedan jo od Marksa usvojeni koncept industrijalizacije drutva. Sve ove kontroverze su re-zultat i nereenog pitanja o stvarnoj prirodi drutvenih proce-sa. Ni Marks, ni Engels a ni sami boljevici nisu u svojim teo-retskim radovima blie nagovestili prirodu ovih novih procesa. Rana Sovjetska marksistika teorija drutva ve duboko za-hvaena pozitivistikom i instrumentalistikom reinter-pretacijom marksizma i lenjinizma, te svoenjem jedne slo-ene kritike orjentisane teorije drutva na krute dogme i pra-vila, na sebi je svojstveni nain i besumnje krajnje originalno dodirnula i niz starih, ali i otvorila niz novih kontroverzi nastalih oko ocene prirode i karaktera prelaznog perioda. Tako e unu-tar teorije boljevike levice problem upravljanja i rukovoenja, centralizacije i decentralizacije privrede i drutva, koncept planske privrede i trita kao regulatora drutvenih odnosa biti toliko pojednostavljen i sveden na jednostrano suprotstavljanje liberalnom i anarhoidnom naelu slobodnog trita i konkuren-cije. U svim ovim sluajevima, uz neosporne inovacije u mark-sistikoj teoriji drutva, dolazi i do potpunog otsustva svesti o dubljem istorijskom utemeljenju svih ovih drutvenih procesa. Stoga e i izbor boljevike alternative za jednu celishodnu verziju marksizma u kome preovlauje volunterizam i odsustvo

32

45

instituciono ugraenih mehanizama kontrole rada vrhovnih dr-avnih i partijskih instanci biti ona stvarna politika i idejna os-nova iz koje e se sasvim nesmetano iskristalisati staljinistiki reim vlasti. Uspostavljeni privredni i politiki sistem bie i u ranim dva-desetim godinama i po usvojenom tipu organizacije privrede i drutva krajnje iracionalan. Umesto da stvarno racionalni krite-rijumi proizvodnje materijalanih dobara budu i osnovna merila produktivnosti to postaju krajnje proizvoljne odluke ove ili one upravljake klike. Verovatno je i jedna prethodna i nikada u marksizmu dovoljno razjanjena kontroverza o odnosima pla-na i trita i uloge zakona vrednosti u socijalistikom privrei-vanju, koje ni previe uporni staljinisti nisu uspeli da razree,1 te dominantne organizacione, usmeravajue i kontrolne uloge drave i partije kao novih subjekata i mehanizama u procesi-ma preobraaja drutva, uticala da se i u oceni prirode i funk-cije nove drave u prelaznom periodu i u zanimljivim radovima Lenjnina i Buharina2 o dravnom kapitalizmu ne ode previe daleko. No, vratimo se ipak naem osnovnom problemu: kontrover-zama koje je u ranoj sovjetskoj drutvenoj teoriji otvorila frak-cija Radnika opozicija. Mada su rasprave voene sve do de-setog kongresa partije koji je ovu dilemu jednostavno razreio usvajanjem principa jednonaalija, kao jedino prihvatljivog oblika organizacije upravljanja proizvodnjom i koncepta cen-tralizma kao oblika vertikalnog povezivanja razliitih izdvojenih segmenata, uz eliminaciju radnikog uea u upravljanju, kontroli i odluivanju, osnovne kontroverze nisu samim tim i razreene.3 U razliitim levoorjentisanim platformama u dvade-setim godinama zahtevi za samoupravljanjem inie onu cen-tralnu nit polemika.4 U oceni razloga usvajanja koncepta jednonaelija valja is-tai da je on rezultat i jedne prethodno sprovedene centraliza-cije drutva u epohi ratnog komunizma. Uporedo sa oduzima-njem nekih upravljakih prerogativa sovjeta ovde je dolo i do 1 A.Vasi,Robna privreda u Sovjetksom Savezu, III program 11/113 2 O Buharinovom stanovitu videti u S.Cohen,Buharin i boljevika revoluci-ja,Rijeka,1980. st. 37. i dalje 3 O ovome u Putnik Daji,Sindikati u Socijalizmu,BeogradGornji Milano-vac,1982.st.129.i dalje. 4 O ovome blie u Zborniku samoupravljanje, I, II, Zg. 1982. i u uvodnoj studiji P. Vranickog.

33

46

etablirnja jednog represivnog i autoritarnog sistema organiza-cije privrede i drutva. Izbor jednonaalija zapravo je samo formalna potvrda jednog ve uveliko praktikovanog reima vlasti. Stoga ovde otpada i tvrdnja da je odluka desetog kon-gresa o uvoenju jenonaalija i dalje centralizacija drutva nekakva istorijska nunost, jer se oito previa injenica da je usvojeni model organizacije upravljanja bio samo jedna od mogunosti. Fraza o istorijskoj nunosti, kasnije esto ko-riena i kao krucijalni argument u polemikama sa boljevi-kom levicom, zapravo je jedna od perfidnih ideolokih mani-pulacija i smicalica u traenju legitimnosti novom sistemu vla-sti. Ovde je, oigledno, dolo i do zamene teza: drava i partija se kao instrumenti usmeravanja, organizovanja i rukovoenja podmeu nasuprot navodnom iracionalizmu i anarhoidnosti tr-ita koju nosi kolektivno upravljanje, decentralizacija i auto-nomija nunih instanci. Posledice ovako sprovedene centra-lizacije drave i drutva, diktatura plana i totalna kontrola nad svim segmentima drutva, sadrana je i u sve veoj ulozi dr-ave i partije u oblikovanju postojeeg drutvenog i politikog poretka. Kontroliui veliki deo vika rada izvrni organi su skoncentrisali ogromnu mo a da se pri tom nije razvio i istin-ski racionalni mehanizam rukovoenja, usmeravanja i planira-nja i to je svakako najvanije u ovakvim sistemima i racio-nalni oblik kontrole rada. Time su vladajuoj privrednoj i politi-koj eliti koja faktiki raspolae svim tim vikom rada, data ne-verovatno iroka ovlaenja. Da bi osigurala lojalnost niih i srednjih upravljakih struktura partija i drava su morale da na svim instancama razviju efikasne mehanizme kontrole odo-zgo, tako da u daljoj evoluciji ruskog drutva partija i politika policija postaju glavni jemci da e se odluke harizmatske klike i realizovati. Jedan od aspekata ove polemike sa vladajuom frakcijom ticao se i ocene statusa tehnike inteligencije i strunjaka ne-komunista. Iako nam i ova polemika, poput veine, izgleda ap-surdno i nepotrebno, poetkom dvadesetih godina je imala i jedno drugo znaenje. Izgleda da veina Lenjinovih oponenata sa boljevike levice u svom ustrom isticanju znaaja prekida sa kapitalistikim nainom proizvodnje, nije shvatila njegovu naznaku o nunosti pravljenja razlike izmeu vladavine radni-ke klase i upravljanja. Za Lenjina je radnika klasa vlada-jua/hegemona samo u situaciji kada je faktiki i pravno kapi-

34

47

talistiki oblik svojine likvidiran i nacionalizacijom pretvoren u dravno /drutveno/ vlasnitvo to je Oktobarskom revoluci-jom i ostvareno i upravljanja kao isto tehnikog raspolaga-nja stvarima, to u situaciji ve ostvarene hegemonije prolete-rijata mogu da ine i grupe strunjaka i specijalista. Da bi se izbeglo mogue otcepljenje rukovodeih privrednih grupacija od neposrednih proizvoaa i time stvorila konkurencija partiji, koja je monopolitiki uzurpirala svu vlast, Lenjin je predlagao kao efikasnu meru usvajanje sloenog sistema kontrole rada niih rukovodeih instanci i to poev od centralizacije planira-nja i svoenja preduzea na puke izvrioce naredbi, pa do po-stavljanja politikih komesara kao korektora i neke vrste ga-ranta i cenzora da e se zadata politika i zbilja ostvariti. Ova naknadna i ne ba sluajna Lenjinova intervencija upuuje na izvesne nedoumice po kojima upravljanje i nije ba puko tehniko raspolaganje stvarima. Tek e istkom starih rukovo-deih garnitura koje e Staljin preduzeti poetkom tridesetih godina doi i do etabliranja nove elite vlasti. Staljin e cenei njihovu lojalnost sistemu dati novim privrednim i politikim kad-rovima, iroke upravljake prerogative. Ujedno e, povezujui je sa politikom i policijskom birokratijom stvoriti i originalni re-im vlasti u kome dominira totalna kontrola nad radom. Ovim promenama e se zapravo sasvim uguiti spontanost radni-kih masa i ujedno za jedno due vreme eliminisati svaku ideju o samoupravljanju proizvoaa. Sumirajui aktivnost frakcije Radnika opozicija i ocenjujui njenu idejnu poziciju Rudi Su-pek tvrdi da je ona praktiki ostala na anarhosindikalistikim poziciajama, jer je pitanje radnikog samoupravljanja postavila u okvire svoje sindikalistike organizacije i onog dela radnih ljudi koje je kao sindikalna organizacija mogla da kontrolie, a ne kao opti princip drutvene organizacije u proizvodnim i neproizvodnim organizacijama, ne kao osnovno ljudsko pravo pravo oveka na upravljanje u samoupravnim organizaci-jama, tj. pravo na udruivanje rada u autonomnim zajedni-cama. Radnika opozicija jasno je videla opasnost od dravne birokratije, (kao i sam Lenjin), ali u datim uslovima ona nije mogla da se uzidigne do poimanja radnikog samoupravljanja kao temelja socijalistike demokratije, kao opteg fundamen-talnog principa nove organizacije drutva.1 1 R.Supek, Participacija, radnika kontrola i samoupravljanje, Zagreb, 1974. st.126.

35

48

U kritici boljevike partije frakcija Radnika opozicija istie prvo, sve otvorenije otstupanje u praksi rada partije od pro-klamovanih principa ostvarenja dosledne linije klasne borbe, i drugo, temeljnu krizu samog koncepta boljevike partije izaz-vane i raskorakom izmeu izmenjene socijalne i politike stru-kture nakon revolucije i neodrivih zahteva za autoritarnim us-trojstvom partije nasleenim iz vremena ilegalnosti. Prema Aleksandri Kolontaj objektivni drutveni uslovi u ko-jima je dolo i do revolucije ne da ne pruaju elementarne us-love za optimalni razvitak novih drutvenih odnosa, nego se u situaciji nadolazee krize, osiromaenja privrede, pretnje kon-trarevolucijom i sloenim klasnim rasporedom snaga i rapidno pogoravaju. U tako sloenoj situaciji boljevika partija je na-stojala da nizom kompromisa sa neproleterskim segmentima sauva tekovine revolucije. Za razliku od boljevike desnice koja je isticala znaaj ekonomskih intervencija u razreavanju drutvenih kriza, bolj-evika levica je prevashodno istakla njene politike oblike, pre svega dalju demokratizaciju unutarpartijskog ivota, per-manentnu borbu sa birokratizmom i zahtev za primenom jedne celovite planske politike.1 Sve ove teme bie u drugoj polovini dvadesetih godina u samom sreditu novih kontroverzi i osno-vni uzrok formiranja niza novih levoorjentisanih frakcija. Ali, tek e u tridesetim godinama Staljin naglo prekinuti sve ove pole-mike i nasilnom likvidacijom svih njemu suprotstavljenih frak-cija stvoriti iluziju o stanju u kome su idejne i drutvene proti-vurenosti prevladane. Naravno, ova nasilna likvidacija nee znaiti ni ukidanje drutvenih protivurenosti. Ona e ih, ta-vie, nizom novih mistifikacija samo dublje sakriti. U svom ot-vorenom obliku sve ove protivurenosti ranog socijalizma e izbiti tek Jugoslovenskim raskidom sa staljinistikom praksom drutva 1948., Maarskim nemirima u 1956. i procesima des-taljinizacije u Sovjetskom Savezu, ekim otvaranjima u 1968. i nizom Poljskih nemira u sedamdesetim i osamdesetim godi-nama kada dolazi i do formiranja jednog autentinog antistalji-nistikog pokreta inspirisanim marksizmom. Svi ovi politiki pokreti suprotstavljeni staljinistikom politikom praksisu po-kazuju samo jedno: snagu i mo alternativa jednom totalitaris-tikom reimu surove represije. Druga primedba koju upuuje

1 O ovome u I. Dojer, Trocki II, Zagreb, st.90. i dalje

36

49

Kolontajeva tie se ocene zahteva za dosledno proleterskom linijom klasne borbe. Uz industrjiski proleterijat koji sa svojih sedam miliona lanova predstavlja tek neznatnu manjinu sta-novnitva, uz brojano seljatvo, koje i samo podeljeno na ra-zliite i izmeu sebe suprostavljene slojeve, malograantinu, ostatke buroazije, inteligenciju, poslovne ljude, strunjake i specijaliste ine jednu dinaminu socijalnu i profesionalnu strukturu rada sa mnotvom isprepletanih interesa.1 Razliita drutvena pozicija svih ovih klasa, slojeva i grupa i diferenci-rani pristup centrima drutvene moi najvie utie da partija kao dominantna sila drutva u svom delanju uzima u obzir i sve ove partikularne interese svih ovih subjekata sloenih drutvenih procesa, te da, s druge strane, stalno ini ustupke i da se oportuno ponaa u situaciji kada prema frakciji Radnike opozicije treba da sprovodi isto klasnu proleterski orjentisanu politiku. Ovde e Radnika opozicija, zapravo, samo ponoviti jednu ni malo originalnu tezu: tezu o navodnom gubljenju iz-vornog revolucionarnog naboja u situaciji kada se ouvanje vlasti postavlja kao primarni interes vladajuih grupa. Kod ra-dikalnih kritiara postrevolucionarnih drutava ova teza pop-rima i oblik zahteva za jo jednom, ali ovoga puta zbilja au-tentinom revolucijom. Naime, stara revolucija u ijoj realiza-ciji su inae uestvovale sve ove grupe navodno se kompro-misima sa konzervativnim drutvenim snagama degenerisala i otuila od osnovnih ciljeva. S druge strane razliitim grupama strunjaka, specijalista, praktiara i intelektualcima upravo i odgovaraju naglaene centralistike tendencije drutva, partije i privrede, budui da se time eliminie mo radnike klase i sindikata iz sfere upravljanja, a sopstvena drutvena pozicija uvruje pod firmom sovjetskih privrednih aparata, glavnih komiteta, centara i vea narodnih privredi.2 U tako sloenoj i protivurenoj situaciji partija uzima nekakav srednji kurs na-stojei da zadovolji i uskladi sve parcijalne interese, dok u stvari svojim kolebanjima, grekama i labilnou samo preob-raava jasnu klasnu politiku u nekakvu natklasnu.3 Izgleda da i Radnika opozicija nee sasvim jasno sagle-dati osnovne drutvene procese. Naime, uprkos oitoj domi-naciji rukovodeih grupa u privredi (tehnokrate) nikada u rus-

1Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.95 2 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.91. 3 Isto, st. 91.

37

50

koj istoriji nije postojala i realna opasnost njenog otcepljenja i zauzimanja autonomne pozicije jedinih organizatora proizvod-nje. Jer, partija u zemljama realnog socijalizma raspolae i sredstvima represije, ali i ideologijom kao legitimizirajuoj sili, ime se sasvim efikasno suprotstavlja i radnikoj klasi i tehno-kratski orjentisanim rukovodeim grupama. I najzad kao trei razlog mogueg uzroka krize partije frakcija Radnika opozi-cija navodi nezadovoljstvo radnike klase niskim drutvenim, profesionalnim i radnopravnim statusom. Svakako najtemeljnija kritika politike prakse bila je ona upuena sve naglaenoj tendencije birokratizacije partije i dr-ave. Uzroke birokratizma Sovjetskog drutva, prema radni-koj opoziciji ne treba traiti ni u siromatvu nacije, kao to to jednostrano ini Zinovjev, ni u odrazu slepe subordinacije, kao to sasvim pogreno ine neki drugi teoretiari zamenju-jui stanje uzroka i posledica (mada ni ovaj proces ne treba olako eliminisati), nego znatno dublje u samoj strukturi uspo-stavljenog politikog sistema, u dvokolosenoj politici partije prema sindikatima s jedne i rastuem uticaju neproleterskih grupa s druge strane. Nezainteresovanost masa za potpunu realizaciju ciljeva revolucije rezultat je guenja svake spontane inicijateve masa, ali i njene inkorporacije u birokratski postav-ljene formule. Svaka inicijativa koja nije prola kroz cenzuru vodeeg partijskog centra biva najee proglaena hereti-kom, a zatim, prema ve poznatim obrascima i politiki ana-temisana kao neprijateljska. Sutinu birokratizma stoga, treba traiti i u sve naglaenijim zahtevima za institucionalizacijom procesa odluivanja u partiji, u premetanju centara donoenja bitnih drutvenih odluka u same vrhovne organe partije i dr-ave, u nepovredivoj elitskoj poziciji delova partije i u uklanja-nju svake osmiljenije kontrole rada najviih instanci. Karakte-ristiku takvog rada predstavlja etabliranje prakse u kojoj se o svim pitanjima odluuje ne razmenom miljenja, ne ivom ne-posrednom inicijativom zainteresovanih osoba, nego na fo-malan nain odozgo, od strane jednog pojedinca, ili u najbo-ljem sluaju od strane ekstremno ogranienog kolegija u kome esto uopte nisu zastupljene zainteresovane osobe.1 Slian kritiki intonirani prigovor frakcija Radnika opozicija upuuje i procesima suavanja politikog prostora. Stalnim

1 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.108.

38

51

osciliranjem izmeu vee ili manje demokratizacije partiskog ivota (zavisno od pritiska nekakvog imaginarnog spoljnjeg i unutranjeg neprijatelja, ili od hira politike vrhuke) stvara se stanje specifine tenzije, nezdrava drutvena klima prepuna naglih obrta i epohalnih reenja. Da bi se prevazili uzroci bi-rokratizacije partije i drave, a time i otklonila ona zategnuta klima prepuna nepoverenja, sumnjienja i podrozenja Radni-ka opozicija predlae: prvo, da se demokratiski princip os-tvaruje ne samo u predahu nego i u sluaju zaotravanja unut-ranjih i spoljanjih protivurenosti; drugo, da se ienjem i oslobaanjem partije od malograanskih, seljakih, intelektu-alnih slojeva i klasa stvori istinski angaovana radnika partija; tree, da se sve partijske strukture, od lokalnih pa do najviih centralnih popune radnicima i time obezbedi hegemonija pro-leterijata, s jedne, i neutralie postojee dominacije neprole-terskih klasa i slojeva, s druge strane; etvrto, da se ponovnim uvoenjem principa izbornosti izmeni praksa imenovanja i fun-kcionerstva i time ostvari nuna kontrola rada najviih partij-skih instanci; peto, da se kao bitno demokratsko naelo rada partije zajemi pravo na slobodu kritike i diskusije unutar par-tije i sindikata, ali i to je svakako najvanije i svakako razliito od zahteva drugih levo orjentisanih frakcija i grupacija, da se garantuje pravo iznoenja sopstvenog miljenja, ak i onda kada su grupacije i pojedinci koji iznose takvo miljenje u ma-njini, pa i onda kada je takvo miljenje izreeno nakon usvaja-nja nekog drugog miljenja. Drugim reima, frakcija Radnika opozicija zahteva legalizaciju i legitimizaciju koncepta frakcija.1 Ovim e se frakcija Radnika opozicija nametnuti i kao is-tinski proleterska, demokratska i alternativna. Dodue, pos-tojanje izvesnih sektakih stavova, posebno onih vezanih za principe dominacije proleterijata, je mogue razumeti i kao proizvode jednog vremena i jedne istorijske napete i protivure-ne drutvene situacije u kojoj se nalazila Rusija nakon revo-lucije, nego kao temeljne ideoloke principe i zahteve, inae sasvim suprotne naglaenoj demokratskoj prirodi izraenoj u zahtevima za frakcijskim pluralizmom. Rasprave o upravljanju privredom i ulozi i funkciji sindikata voene unutar partije neposredno pred deseti kongres iskris-talisale su osam razliitih platformi. Pored teza frakcije Radni-

1 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.110.

39

52

ka opozicija sa kojom je grupa desetorice (Lenjin, Zinovjev, Tomski, Staljin, Kamenjev, Rudzaka, Petrovski, Lozovski, Ka-linjin...) formirane takoe pred deseti kongres, vodila estoku polemiku, svoje platforme je istakla i frakcija Demokratskih centralista. Smatrajui pitanje uloge sindikata manje vanim i refleksom jedne dublje krize: krize same partije, ona je u toku kongresnih rasprava odustala od svojih zahteva ostavljajui, pri tom, punu slobodu opredeljenju svojim lanovima.1 Zatim tu su bile i odvojene platforme Trockog i Buharina koje su podr-ali Larin, Preobraenski, Serebrjakov, Sokolnikov, Jakovljev itd., a koje su se na samom kongresu udruile: I na kraju platforme Ignjatova, Nogina i Rjazanova koje su podrali Smirnov, Orahov, Maslov, Ladik i drugi, i koje teko da su bile, prema nekim istraivaima frakcijskih sukoba u dvadesetim godinama, neto vie od linog miljenja.2 Analizirajui sve ove platforme Aleksandra Kolontaj je ista-kla da ova neviena mnogostrukost, finost nijansi i izobilje formulacija do tada nevienih u istoriji boljevike partije treba da predstavljaju zaetke jednog ireg procesa demokra-tizacije partije i drutva. Ali, s druge strane, Kolontajeva je ja-sno uoila da se uprkos razlikama u gledanju na karakter i fun-kciju nekih drutvenih procesa, veina lidera boljevike partije /Lenjin, Buharin, Trocki, Zinavjev, Staljin, Kamenjev.../ koji i zagovaraju svu tu raznolikost, slau o mestu i ulozi drave i partije u drutvu i prirodi nagovetenih procesa snane centra-lizacije svih upravljakih segmenata. Otud je i sledei ovu nit razmiljanja Kolontajeva utvrdila da se sve ove platforme, upr-kos finosti nijansa, daju svesti na dva osnovna stanovita o tome ko treba da izgrauje komunistiku privredu i organizuje proizvodnju prema novim principima, odnosno na dilemu o tome da li sve prerogative upravljanja valja prepustiti samim radnicima i sindikatima, kako to, inae, tvrde pristalice radnike opozicije, ili, pak, to treba initi na birokratski nain, uz pomo kanoniziranih inovnika i izdanaka jedne tue kla-se koja je u svom delanju proeta rutinom prolosti, na ta se sa vie ili manje otstupanja svode sve ostale platforme.3

1 Leonard Schapiro, The Origin of the Communist Autocrasy: Politic Oppositi-on in the Soviet State, London, st.284.. 2 isto, st.285. 3 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.96.

40

53

U kritikom preispitivanju teoretskih stanovita ponuenih platformi koje zastupaju vladajue partijske grupe, ona je po-malo ironino istakla tezu da sve one bavei se vlastitim kon-ceptima vaspitanja radnike klase, zapravo, svode na razlike u metodima istovetne vaspitne diktature. Pri tom, to je sva-kako najbitnije u oceni neije idejne pozicije, sve one nedvos-misleno izraavaju i nepoverenje prema radnikoj klasi: nara-vno, ne nepoverenje u politikom domenu, nego na podruju stvaralakih sposobnosti klase u privrednoj oblasti.1 I zaista, moemo se ovde sloiti sa Aleksandrom Kolontaj, kada tvrdi da stav Trockog o podravljenju sindikata do koga ne bi dolo odmah, nego postepeno, zapravo pretpostavlja srastanje vea i sindikata, naravno na tetu sindikata koji bi ovim srastanjem bili progutani.2 Stavovi Trockog su slino te-zama grupe desetorice /Lenjin, Zinovjev i ostali/, koji se istina protive podravljenju sindikata, ali se, s druge strane, konci-pirajui sindikate kao svojevrsnu kolu komunizma, dolazi, istina neto zaobilazno, do istog, do istiskivanja slobodnih sin-dikata i davanja punih upravljakih prerogativa jednoj admini-strativno-privrednoj eliti.3 Dodue, valja naglasiti da to nije sis-tem batina kao kod Trockog, nego sistem oigledne nastave koji budui da radniku klasu uverava u prednosti socijalizma i slui vezi partija i masa ne pretstavlja u svojoj sutini neto ra-dnikalno novo. Buharinovu poziciju Kolontajeva je odredila kao sredinu, budui da, slino Lenjinu i Zinovjevu, nekadanji voa uticajne Leve opozicije iz 1918. vidi u sindikatima kole komunizma, ali slino Trockom, zahteva i sraivanje sindikata, privrednog aparata i aparata dravne sile.4 Suprotno zahtevima vladajue frakcije Radnika opozicija istie jedan alternativni, samoupravni koncept po kome se pr-vo, mora obrazovati organ za upravljanje narodnom privredom iz redova samih proizvoaa, samih radnika; drugo, u tu svr-hu, tj. radi prelaza sindikata od pasivnog podupiranja organa narodne privrede na aktivno uee, na razvijanje stvaralake 1 isto, st. 98. 2 Stavove Trockog videti u Zborniku Samoupravljanje, I, st.125 /Nacrt odluke koje su predloili Trocki, Buharin i drugi, pod nazivom:Uloga i zadaci Sindika-ta, st.125. i st.184. 3 Stavovima Lenjina,Zinovjeva i drugih u Zborniku Samoupravljanje,I, Zg. 1982. st.108. st.166. 4 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.101.

41

54

inicijative radnika u ovim organima valja ugraditi niz mera, kao i stupnjeviti karakter i poredak prelaza; tree, upravljanje poje-dinom industrijskom granom poverie se sindikatima tek kada savezno centralno vee sindikata bude smatralo da je taj sin-dikat dovoljno pripremljen: etiri, na itavoj liniji dozvoljeno je zaposedanje upravnih poloaja u privredi samo uz njegovu saglasnost. Svi kandidati sindikata njemu su obevezni i svi funkcioneri imenovani od strane sindikata njemu su odgovorni i sindikat ih opoziva. Peto, radi sprovoenja itavog namera-vanog plana mora se poeti od najdonjih jedinica sindikata. Fabriki i radniki komiteti moraju se pripremiti za upravljenja privredom. esto, koncentrisanjem upravljanja ukupnom priv-redom republike u jednoj ruci /bez sadanjeg dvokolosenog vrhovnog vea narodne privrede i Saveznog centralnog vea sindikata/ stvorie se jedinstvo volje, koje e olakati provoe-nje jednog jedinstvenog plana radi stvaranja komunistikog si-stema proizvodnje.1 Sve ove teze frakcije Radnika opozicija izazvale su jo u pretkongresnim raspravama niz polemika. Lenjin se otro sup-rotstavio zahtevima opozicije. Za njega su zahtevi frakcije Ra-dnika opozicija i frakcije Demokratskih centralista potpuno teoretski nepravilni i prestavljaju potpuni raskid sa marksiz-mom i komunizmom.2 Samo frakcionatvo izraeno u nasta-janju grupa s posebnim platformama i s tendencijom da se (one) potpuno zatvore i /da/ stvore svoju grupnu disciplinu3 je izazvano stupanjem u redove partije bivih menjevika, ra-dnika i seljaka koji jo nisu usvojili komunistiki pogled na svet, ali.... i uticajem koji na proleterijat i na KP vri sitnobur-oaska stihija.4 Ali i Lenjin, naravno, ne moe a da uprkos svojoj otroj oceni boljevike levice, ne primeti da odreeni problemi na koje je ukazala frakcija Radnika opozicija i frakcija Demokrat-skih centralista, stvarano postoje u ruskom drutvu. Zahtevi Radnike opozicije za ienjem partije od neproleterskih i nepouzdanih elemenata, o borbi protiv birokratizma, o razvoju unutarpartijske demokratije i inicijativi radnika, treba, tvrdi Le-njin, razmotriti s najveem panjom, ali to je ve pomalo pa-

1 Aleksandar Kolontaj,Radnika opozicija,Pregled br.3.Split,1970, st.106. 2 V.I.Lenjin, Dela, Bgd. 1960, Tom 14. st.246. 3 isto, st.242. 4 isto, st.246.

42

55

radoksalno, s druge strane, valja nemilosrdno odbaciti svaku nekonkretnu i nazovikritiku, koja ukazuje upravo na postoja-nje ovih problema. ta ostaje nakon svega ovoga, Lenjin nije ovde poblie naznaio. Dodue, izvesne opaske mogu da upute na jedno mogue Lenjinovo stanovite. Za njega partija nije diskusioni klub1; to mogu da budu samo specijalni zbor-nici i redovna izdanja Diskusionog Lista u kome bi se neki od problema osvetlio sa svih strana. Partija, pak, zahteva jedin-stvo i zbijenost svojih redova, posebno u situaciji nadolazee drutvene krize i pojaanog kolebanja u krugovima sitnobur-oaskog stanovnitva zemlje.2 Otud i orjentacija na vanpartij-ske mase, ili koketerija s njom, koju sprovodi frakcija Radni-ka opozicija i frakcija Demokratskih centralista, takoe pred-stavlja bitno teoretsko otstupanje od komunizma i skretanje u stranu sindikalizma i anarhizma.3 Kao meru ouvanja stroge discipline unutar partije, Lenjin predlae: nepokolobljivu i sistematsku ideoloku borbu protiv tih ideja4, a zatim u sluaju krenja discipline ili obnavljanja ili tolerisanja frakcija kongresno ovlaenje CK-u da izrekne sve partijske kazne, ukljuujui i iskljuenje iz partije.5 Meu-tim, kao meru najefikasnije prevetivne borbe protiv frakcio-natva Lenjin je naznaio dunost svake partijske organiza-cije da najotrije pazi da ne doe do frakcionakih ispada.6 Lenjinu su jo na samom kongresu otro oponirali predsta-vnici frakcija demokratskih centralisti i frakcije Radnika opozi-cija. ljapnjikov je odbacio Lenjinovu primedbu o navodnom anarhistikom skretanju i ispred Radnike opozicije ponovio osnovni stav po kome je gledite Radnike opozicije na sindi-kalni pokret i organizaciju privrede dijametralno suprotno anarhizmu i sindikalizmu, jer Radnika opozicija ne sup-rotstavlja ekonomiju politici, ne negira politiku borbu, ne od-rie ni diktaturu proleterijata, ni rukovodeu ulogu partije, ni znaaj sovjeta kao organa vlasi.7 Metodi Lenjinove borbe pro-tiv fakcija, prema ljapnjikovu, zapravo, skrivaju neto drugo: stabiliziranje procesa u kojima dolazi do suavanja politikog i