Vreme nauke 0, 4. decembar 2008, dodatak uz Vreme · PDF fileZAVERA BELOG MANTILA ... superprovodnih magneta je iscurela velika količina heliju-ma i nikakvo dalje ubrzavanje čestica

n a u k e

NAUČNA PREDSKAZANJA

STVARI KOJE NISU DOŠLESTVARI KOJE NISU DOŠLE

NAUČNA PREDSKAZANJA

specijalno izdanje nedeljnika vreme za nauku i tehnologiju, decembar 2008

oglas

Moj mali rođak Kosta nikako ne može da shvati nulu. Nula, mada nama odraslima tako obična stvar kojom, zapravo, brojimo odsustvo broja, nedostižna je pre izvesnog stupnja intelektualnog razvoja. Ima neke ironije u tome što Evropljani nulu u računu koriste samo poslednjih 800 godina, pošto su je prethodno naučili od matematici mnogo skloni-jih Arabljana. Sa sličnom zbunjenošću sa kojom Kosta posmatra nulu na digitalnom satu, ovu vrstu matematičke apstrakcije analizirao je Leo-nardo iz Pize, u matematičkoj istoriji zapamćen kao Fibonači, kad je na samom početku XIII veka na nju naišao u nekim arapskim tekstovima. Naravno, Kosta sa mnogo više entuzijazma nastupa kad sa digitalnog pređemo na stari mehanički časovnik u čijoj ga utrobi čeka jedan ceo

svemir za istraživanje. Ako imate vremena da se igrate sa decom koja još nisu naučena nuli, prvo što ćete sami naučiti je da se, sa svojom neutaživom radoznalošću, ponašaju kao pravi mali naučnici. Nedelj-nik “Vreme” se već nekoliko godina brižljivo priprema za pokretanje jednog specijalnog časopisa koji bi interreagovao sa onim dragocenim tragovima te detinje radoznalosti, koju ste uspeli da sačuvate uprkos svim prazninama kojima su vas naučili. Za početak smo vam pripremili jedno probno, promotivno izdanje lista koje će se zvati “Vreme nauke” i sadržati u sebi klice čitavog univerzuma znatiželje koja je poslednjih godina u štampanim medijima bila sasvim nevidljiva. Naravno, kreće-mo od nule. Da bismo, potom, zajedno počeli da brojimo. S.B.

NULA 0

Vreme nauke je specijalno izdanje nedeljnika vreme za nauku i tehnologijuObjavljeno kao dodatak nedeljnika vreme br. 935, 04/12/2008Izdavač: NP Vreme d.o.o, Beograd, Mišarska 12telefon: 011/3234-774, faks: 3238-662, e-mail: [email protected]

Uređuju: Slobodan Bubnjević i Marija VidićSaradnici: dr Saša Marković, dr Milan M. Ćirković, mr Srđan Verbić, Jasmina Lazić, Jovana Gligorijević; Fotografi ja: Aleksandar Anđić i Milovan Milenković Štampa: Rotografi ka, Subotica

VREME NAUKE, decembar 2008 3

Godina je 1900. Na za javnost otvorenoj sednici ugledne Britanske

asocijacije za napredak nauke, gde su tokom XIX veka predstavljana

gotovo sva velika naučna otkrića, govori lord Kelvin. “Ništa novo u

fi zici neće biti otkriveno. Sve što nam predstoji su sve preciznija i pre-

ciznija merenja”, kaže ovaj uglađeni aristokrata visokog čela i duge

sede brade, dok ostali viktorijanski naučnici u dvorani potvrdno klimaju

glavom.

Lord Kelvin (1824–1907), čije je pravo ime Vilijam Tomson, ovo pred-

skazanje o kraju nauke dao je sa pozicije neprikosnovenog naučnog

autoriteta, kao utemeljivač osnovnih zakona termodinamike. Kelvin se

još ranije proslavio i kao skeptik tvrdeći da je X-zračenje prevara, i da

se avioni nikada neće razviti zato što su fi zički nemogući.

Dok Kelvin govori, većina naučnika u publici brine zbog neuspeha

Majklson–Morli eksperimenta, kojim je tih godina, merenjem prome-

ne brzine svetlosti, konačno trebalo da bude dokazano postojanje

etra, hipotetičke supstance, koju su u to doba nazivali “poslednjim

neistraženim oblačkom” na naučnom horizontu. Verovalo se da je ceo

univerzum ispunjen ovim “nestišljivim fl uidom” koji utiče na prostiranje

svetlosti i drugih elektromagnetnih talasa.

Paradoks je da je sam Kelvin, mada sumnjičav u vezi svega drugog, 40

godina ranije u svom radu O vrtložnom kretanju predvideo postojanje

etra, i toj ideji ostao je veran do smrti, uveren da će biti otkriven “samo

ako se još malo poveća preciznost”.

Godina je 1905. Mladi razbarušeni službenik Patentnog zavoda u

Bernu, po svemu drugačiji od lorda Kelvina, objavljuje rad koji poka-

zuje da engleski džentlmeni uzalud očekuju otkriće etra, objasnivši da

Majklson–Morli eksperiment ne može uočiti promenu brzine svetlosti

jer je ona uvek ista. Ovim radom, jednim od pet objavljenih te godine,

dvadesetšestogodišnji Albert Ajnštajn utemeljio je teoriju relativnosti

pokazujući da, nasuprot Kelvinovoj tvrdnji, u fi zici sve mora biti ponovo

otkriveno. Činilo se da predstoji epoha u kojoj ništa ne može da zau-

stavi napredak, i da sve lude ideje i naučna predskazanja mogu biti

ostvareni.

Godina je 2008. Mada je tokom proteklog veka razvijeno sve ono u

šta sumnjičavi Kelvin nije verovao, iščekivanja mnogih ozbiljnih nauč-

nika njegovog doba, SF pisaca i futurologa uopšte nisu ispunjena. S

duge liste naučnih predskazanja koja nisu ostvarena, neka se i danas

posebno izdvajaju po popularnosti.

Naučna predskazanja

STVARI KOJE NISUNISU DOŠLE

4 VREME NAUKE, decembar 2008

LETEĆI AUTOMOBILI

Razvoj aeronautike jedna je od retkih stvari koju slavni britanski književ-

nik i futurolog Herbert Džordž Vels (1866–1946) nije pravilno predvi-

deo u svojim Anticipacijama objavljenim 1902. godine. “Ne mislim da

je uopšte verovatno da će aeronautika ikad zaživeti kao ozbiljna modi-

fi kacija transporta i komunikacije”, piše Vels, objašnjavajući da “čovek

nije albatros već je za zemlju vezan”. Međutim, posle prvog aviona

braće Rajt koji je poleteo godinu dana kasnije, 1903. godine, aerotran-

sport se tako intenzivno razvijao, da je samo pola veka kasnije čovek

uspeo da poleti u svemir. Jedini pravac u kom se vazdušni saobraćaj

nije očekivano razvio jesu leteći automobili.

“Pazite šta vam kažem. Neka kombinacija aviona i automobila dolazi.

Možda vam je smešno, ali on dolazi”, najavljivao je 1926. godine pio-

nir automobilske industrije i veliki nosilac progresa tog doba Henri Ford

(1863–1947), koji je razvijao i prototip letećeg automobila. Međutim,

1928. godine taj projekat je zaustavljen pošto se eksperimentalna lete-

lica srušila, a probni pilot poginuo.

Prvi istrajni konstruktori aeromobila bili su Valdo Voterman (1894–

1976) i njegov partner Glen Kurtis (1878–1930), nekadašnji rival braće

Rajt. Za razliku od Kurtisovih prvih modela, Votermanova letelica,

konstruisana 1937. godine, uspela je da poleti. Ona je po svemu ličila

na ono što danas nazivamo avion, osim što nije imala rep. U vazduhu

je razvijala brzinu do 180 km/h, na zemlji 90 km/h, ali nije imala na-

ročite performanse niti je mogla da pređe velike razdaljine. Sa sličnim

problemima suočili su se svi pokušaji konstruisanja aeromobila i posle

Drugog svetskog rata. Danas postoji veliki broj idejnih rešenja, što sa

vertikalnim poletanjem i sletanjem, što sa krilima na rasklapanje, ali

nijedan nije zaživeo u praksi.

HRANA U TABLETI

Ideja o piluli umesto obroka stekla je ogromnu popularnost polovinom

prošlog veka uporedo sa pripremama za prve letove u svemir i prate-

ćih rasprava o tome šta će astronauti jesti. Smatralo se da bi jedenje

bilo čega što liči na pravi obrok u bestežinskom stanju bilo gotovo

nemoguće, a očekivanje da sve organizmu neophodne hranljive mate-

rije mogu biti smeštene u jednu tabletu izgledalo je potpuno logično.

Junaci brojnih televizijskih serija, fi lmova, stripova i romana tog doba

hranili su se tabletama.

Međutim, i mnogo pre svemirskih putovanja, u novinama nisu bile retke

priče o veštačkoj hrani koja će u budućnosti iz upotrebe izbaciti trpe-

zarije i escajg. “Dobar, zdrav obrok u jednoj piluli koji se može nositi u

džepu, san je današnjih naučnika”, piše u avgustu 1923. godine jedan

lokalni američki časopis. Takvu budućnost hrane predvideo je i poznati

SF mjuzikl Dejvida Batlera iz 1930. godine Samo zamisli.

Tokom prvog američkog svemirskog programa sa ljudskom posadom,

Merkjuri (1959–1963), pokazalo se da je klasični obrok u bestežin-

skom stanju ipak moguć, a da su jedenje iz tuba kao i kockica suve

hrane koja se mrvila neprijatni i nepraktični. Uz sve to, jelovnik je bio

veoma ograničen. U narednim decenijama astronauti su sve manje

koristili veštačku hranu, a danas voće i kolače jedu u uobičajenom, od-

nosno prirodnom obliku, poneku hranu treba da zagreju u specijalnoj

rerni, ponekoj dodaju vodu, a so i biber uzimaju u tečnom stanju. Ni na

Zemlji hrana u tableti ne samo da nije postala realnost već nikad nije

bila manje popularna nego danas – uz podsticanje zdravog načina

života, čovečanstvo rešenje za ishranu budućnosti vidi u organski uzga-

janoj i genetski nemodifi kovanoj hrani.

FUZIJA

Gotovo da nema naučnofantastičnog dela u kome čovek budućnosti

nije ovladao kontrolisanom fuzijom. Ovaj proces u jezgru atoma kojim

Sunce i sve druge zvezde prirodno “proizvode” energiju, viđen je kao

najefi kasnije rešenje svih energetskih potreba čovečanstva.

Naučnici su uspeli da veštački izazovu fuziju, ali, nažalost, samo kod

NISU


oružja apokalipse. Rana istraživanja fuzije su 1951. godine ubrzana i usmerena na vojne potrebe zahvaljujući radovima kontroverznog ame-ričkog fi zičara Edvarda Telera (1908–2003), oca prve termonuklearne bombe, inače oružja koje je u proseku 1000 puta razornije od fi sionih bombi kakve su bačene na Hirošimu i Nagasaki. Međutim, dok se proces fi sije danas primenjuje u hiljadama nuklearnih centrala, ne postoji nijedna fuziona. Za razliku od fi sije koja podrazu-meva “cepanje” teških radioaktivnih atomskih jezgara, fuzija je proces u kome se lagana jezgra vodonika “spajaju” gradeći helijum. Energija koja se pri tome oslobađa je tolika da na Zemlji ne postoji materijal za posudu u kojoj bi se to moglo odvijati. Kako bi doskočili tom proble-mu, naučnici su svašta pokušali, od magnetnih “đevreka” do laserskog paljenja.

Danas se priprema izgradnja dva fuziona reaktora, Iter u Francuskoj i Hiper u Velikoj Britaniji, ali je njihovo puštanje u rad ipak neizvesno, a predviđeno je tek posle 2020. godine.

SAVRŠENE BEBE

Među neostvarenim naučnim predskazanjima postoje i ona za koja je sreća što nisu dostignuta. U slavnoj knjizi Vrli novi svet iz 1932. godine jednog od najznačajnijih intelektualaca XX veka Oldousa Hakslija (1894–1963), ljudi daleke budućnosti podeljeni su na superiorne Alfe, osrednje Bete i Game, priglupe Delte i retardirane Epsilone. Hakslijev svet je tako ustrojen da Alfe vladaju i uživaju u potpunom blagostanju, dok nesrećni Epsiloni imaju društveni status gori od antičkih robova. Nijedan pripadnik neke od ovih pet kasti nije odrastao u porodici niti je slučajno rođen, već je dobijen Bokanovskim procesom. Ova izmišljena procedura podseća na modernu ideju kloniranja gde se unapred po želji dobijaju istovetne jedinke savršenih Alfi ili potlačenih Epsilona. Svojom antiutopijskom vizijom Haksli je kritikovao eugeniku, naučni pokret s kraja XIX veka koji je razmatrao mogućnosti da se ljudska vrsta usavrši. Pojam eugenika je 1883. godine uveo prirodnjak Francis Gal-ton (1822–1911), a ideja o usavršavanju naslednog materijala ljudi bila je vrlo moderna među vodećim naučnicima, književnicima i političarima pre Drugog svetskog rata. No, eugeničke ideje nisu popravile svet, već

su samo inspirisale nacistički režim u Nemačkoj koji je pokušao da pro-čisti “rasu prirodnih vladalaca” kroz zatvaranje, ubijanje i mučenje svih koji su zbog telesnih i intelektualnih mana bili proglašeni za “grešku prirode”. To jezivo iskustvo uverilo je savremeni svet da ne treba dozvo-liti bilo kakav pokušaj veštačkog upravljanja genetskim materijalom koji se doživljava kao igranje boga. Uprkos neverovatno brzom razvoju genetike, većina zemalja je zakonom zabranila kloniranje, a ideja da roditelji pomoću genetskog inženjeringa unapred odabiraju osobine svog potomstva sasvim je odbačena.

VREMENSKA MAŠINAJedinu uspešnu vremensku mašinu smislio je već pomenuti H. Dž. Vels. Naime, Vels je 1895. godine u “Pal mal gazeti” u nastavcima objavio svoj najpoznatiji roman The time machine, kod nas preveden kao Vre-meplov. Roman je u narednom veku doživeo ogroman broj reizdanja, fi lmskih i televizijskih adaptacija, inspirišući na stotine drugih autora da naprave svoje verzije vremeplova. Putovanje kroz vreme je prirodno izazivalo i naučnike, ali nije bilo čak ni pokušaja da se ono praktično ostvari.


Međutim, zahvaljujući teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna, vremenska mašina teorijski nije nemoguća. Ako bi se izuzetno brzi svemirski brod kretao relativističkom brzinom (bliskom brzini svetlosti od 300.000 km/s), više vremena bi proteklo na Zemlji nego na vasionskom brodu. Ova pojava, predviđena jednostavnim relativističkim jednačinama obično se naziva dilatacija vremena i proističe iz činjenice da svaki referentni sistem u Ajnštajnovoj fi zici ima svojstveno vreme. Međutim, sama ideja, mada nesumnjivo prihvaćena u fi zici, podstakla je čitav niz zanimljivih misaonih eksperimenata kao što su čuveni paradoks blizanaca (da li stari putnik na vasionskom brodu ili onaj koji ostaje na Zemlji), paradoks svemirskog turiste i dedin paradoks (o brkanju uzro-ka i posledice događaja).

TELEPORTACIJA

Mnogi referentni svetski rečnici je još opisuju kao “čin ili proces po-meranja objekta ili osobe pomoću psihokineze”, ali je teleportacija odavno viđena kao pojam koji je manje vezan za paranormalno, a više za budućnost razvoja tehnologije. Hiljade dela SF žanra u kojima se teleportacija obično shvata kao momentalno premeštanje materije sa jednog mesta na drugo pomoću tehnološkog uređaja, nametnule su ovaj pojam kao jedan od ultimativnih izazova budućeg razvoja. Sam pojam se pripisuje američkom piscu Čarlsu Fortu (1874–1932), koji ga je prvi upotrebio 1931. godine. Pisci poput Artura Konana Dojla, Isaka Asimova, Daglasa Adamsa i Artura Klarka obično su pod teleportaci-jom podrazumevali dezintegraciju na atome, trenutno slanje informaci-je o njihovom rasporedu, i potonju reintegraciju u prvobitni oblik.

Prema Ajnštajnovoj teoriji, nikakva materija u prirodi ne može putovati brže od svetlosti, a kamoli se premeštati beskonačno brzo. Međutim, kvantna mehanika predviđa takozvanu kvantnu teleportaciju koja bi se mogla opisati najjednostavnije kao trenutni prenos takozvanih kubita (osnovnih jedinica kvantne informacije) između dve identične elemen-tarne čestice. Pokazuje se da se posmatranjem jednog takvog ljudskoj intuiciji neshvatljivog objekta može dobiti informacija o stanju drugog. Ovo naoko bizarno ponašanje čestica ima vrlo praktičnu primenu kod kvantnih računara, ali je daleko od klasične ideje teleportacije.

ROBOTI

Pokušaja konstrukcije bilo je i u Staroj Grčkoj i Kini, a prvi nacrt huma-noidnog robota, viteza koji je mogao da pomera ruke i glavu napravio je Leonardo da Vinči 1495. godine. Pojam robot potiče od češke reči “robota” – rad. Ovaj naziv za auto-mat, čoveka mašinu, prvi put se pojavljuje 1920. godine, u drami R.U.R. (Rosumovi univerzalni roboti), češkog pisca Karela Čapeka, iako se smatra da je njen tvorac bio Čapekov brat Jozef.

Mada je robotika poslednje dve decenije izuzetno napredovala, još nas na kućnom pragu ne dočekuju mašine koje nam žele dobar dan, potom serviraju ručak, a onda nam pomognu u obavljanju drugih dnevnih obaveza. Sredinom XX veka vizija razvoja robotike podrazu-mevala je “robota za svakoga”. Današnji roboti kao što je Asimo, konstruisan 2000. godine, mogu da prepoznaju ljudski lik, spontano razgovaraju, trče po različitim podlo-gama uključujući i stepenice, bespogovorno slušaju komande i sviraju klavir. Ali, još nisu ni približno rasprostranjeni kako se očekivalo.

Jedan od najboljih pokazatelja koliko je stvarno robotika napredovala je Robokup, Svetsko fudbalsko prvenstvo robota. Takmičenje su 1993. godine osnovali japanski robotičari u nameri da podstaknu istraživače u oblasti veštačke inteligencije. U želji da pobede suparnike sa drugih univerziteta i instituta, naučnici su počeli da konstruišu sve sposobnije robote. Ove godine u Kini je učestvovalo čak 373 robotska tima, dok ih je na prvom takmičenju bilo svega osam. Smatra se da će razvoj humanoidnih robota dostići prihvatljiv nivo onog dana kada robotski tim pobedi tim profesionalnih fudbalera. Zvanični cilj Robokupa je ostvarivanje tog zadatka do 2050. godine.

MARIJA VIDIĆSLOBODAN BUBNJEVIĆ


SUPERKOMPJUTERI

PLAVI DUNAV

Tokom protekle godine, najvažniji događaj u svetu nauke bilo je pokretanje Velikog sudarača hadrona (LHC, Large hadron collider) u tunelu ukopanom sto metara pod zemljom kod Ženeve u Švajcarskoj, a po svemu sudeći, najveći akcelerator čestica na svetu će biti glavna vest i tokom 2009. godine. Fizičari manje više očekuju velike stvari i nadaju se da će ovaj me-đunarodni eksperiment u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) odgonetnuti nekoli-ko važnih pitanja o strukturi materije (da li postoji tzv. Božja čestica – Higsov bozon, zašto ima više materije od antimaterije, kako je izgledao Univerzum neposredno posle Velikog praska, itd).

Prvo pokretanje ove, najveće mašine koju je čovek napravio i koja čestice (protone) ubrzava super-provodnim magnetima pratili su razni strahovi od smaka sveta i brige da će na eksperimentima doći do nastanka crne rupe. Ovi neopravdani strahovi su u septembru 2008. godine ponegde izazvali i masovnu paranoju, samoubistva i pretnje upućene poznatim fi zičarima. Uprkos tome, fi zičari u CERN-u

KRITIČNA PUTANJA

ZAVERA BELOG MANTILA Piše dr Milan M. Ćirković

Nauka, očigledno, ne uživa veliki ugled u javnosti. (Da je drugačije, čitali biste ovo Vreme nauke ranije, zar ne?) Brojni su tome uzroci, od loših nastavnih programa do zloupotrebe nauke u političke svrhe, i dalje aktuelne uprkos tragičnim iskustvima poput socijaldarvinizma i lisenkoizma. Među manje poznatima jeste površna, a često i direktno pogrešna, medijska predstava inspirisana fosilnim pozitivističkim idejama o nauci kao uglavnom empirijskoj delatnosti.

Ponašanje novinara, popularizatora, pa i pisaca udžbenika, naročito na osnovnoškol-skom nivou, stvara (uz poneki časni izuzetak) lažnu sliku o istinskom naučnom radu i procesu kojim smo došli do velikih otkrića. Primer su ilustracije: kad god se – ionako ne često – pojavi potreba za fotografi sanjem naučnika, to se čini tako da hemičar mora biti u belom mantilu, astronom u kupoli teleskopa, geolog na terenu sa pijukom. Ima li hemičara bez belog mantila? Lajnus Poling, verovatno najznačajniji hemičar XX veka, dvostruki Nobelovac i otac Teorije hemijske veze, možda bi zamolio za izuzetak. Kako fotografi šete naučnika koji misli? Odgovor: nikako. To nije medijski interesantno! Stoga u vrlom šarenom svetu fotogeničnosti i odnosa sa “javnošću” mesta teoretičari-ma uglavnom nema, što je izvor opasnog iskrivljavanja slike o nauci. Empirijski rad bez teorijske vodilje može biti kolekcionarstvo – ali ne može biti nauka.

Ne postoji uniforma naučnika išta više od uniforme pesnika, režisera ili crtača stripa. To je izraz iste kreativne slobode koja naučnika valja da krasi, za razliku od uniformisanih profesija poput vojnika ili sveštenika. Nauka je jednostavno drugačija kultura.

CERN

IŠČEKIVANJE SUD

Tokom novembra Srbija je pristupila Evropskom partnerstvu za super-kompjuting (Partnership for Advanced Computing in Europe, PRACE). Ovo međunarodno partnerstvo počelo je da gradi panevropsku mrežu superkompjutera visokih performansi koji će biti upotrebljeni za rešava-nje kompleksnih naučnih i tehnoloških problema i izazova. Performan-se i mogućnosti ovih superkompjutera, kako navode u PRACE-u, biće jednake ili bolje od postojećih u Sjedinjenim američkim državama i u Japanu.

Srbija je primljena u Evropsko partnerstvo za superkompjuting kao prva zemlja juogoistočne Evrope, objasnio je na konferenciji za štampu održanoj na Institutu za fi ziku 12. novembra ministar za nauku i tehnološki razvoj Božidar Đelić. On je istakao da je to veliki dan za srpsku nauku i svet računara, i “snažna poruka našim softverašima da Srbija ozbiljno namerava da se priključi revoluciji superkompjutinga 21. veka’’, što će doprineti razvoju naše računarske infrastrukture.Kako je za “Vreme nauke” objasnio Antun Balaž, iz Laboratorije za primenu računara u nauci Instituta za fi ziku, biće izgrađena poseb-na zgrada na Institutu u koju će biti smešten nacionalni centar za

superkompjuting. Za projekat “Plavi Dunav” u narednih sedam godina biće izdvojeno deset miliona evra, od čega će tri miliona doći iz budžeta, a sedam iz fondova Evropske unije. Budući superkompjuter imaće hibridnu platformu zbog različitih potreba njegovih korisnika, a na njega će biti moguće smestiti nekoliko stotina terabajta podataka (poređenja radi, na postojeći superkompjuter Paradoks koji se nalazi na Institutu, može se smestiti 30 terabajta).


IZA VREMENA

PRIRODA SATKANA OD TAČAKAPiše: Jovana Gligorijević

Danas možemo biti apsolutno sigurni da je svet sačinjen od atoma. Pre samo pola veka nije bilo tako. U izdanjima enciklopedije Britanika iz prve polovine XX veka, za ovu teoriju kaže se da nije sasvim dokazana iako je aktuelna još od V veka pre nove ere, kada su živeli prvi starogrčki atomisti Leukip i Demokrit. Najveći zamah atomistička ideja dobija u XVIII veku. Inspirisane delom fi lozofa i naučnika, poput Renea Dekarta (1596–1650), Isaka Njutna (1642–1727) i Gotfrida Vilhelma Lajb-nica (1646–1716) rasprave o strukturi materije i prirode dominirale su u evropskim intelektualnim krugovima.

Jedan od najaktivnijih zagovornika atomizma bio je dubrovački naučnik RUĐER JOSIP BOŠKOVIĆ (1711–1787), za koga se može reći da je u pravom smislu bio univerzalni stvaralac: fi lozof, matematičar, astronom, fi zičar, inženjer, pedagog, geolog, arhitekta, arheolog, konstruktor, optičar, diplomata, putopisac, profesor, isusovac, najbolji pesnik na latinskom jeziku XVIII veka i prevodilac-poliglota.

Bošković je prvi među tadašnjim misliocima izložio svoj celovit sistem prirodne fi lozofi je u svom, po mnogima, glavnom i životnom delu Teorija prirodne fi lozofi je sve-dena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi (Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam le-gem viriun in natura exsistentium), objavljenom u Beču 1758. godine.

Rođen je 18. maja 1711. godine u Dubrovniku, odakle s 15 godina odlazi u Rim, gde stupa u isusovački Co-llegium Romanum. Filozofi ju je završio 1732. godine a nedugo potom i teologiju. Po završetku studija teologije stupio je u isusovački red, u to vreme najbolje mesto za sticanje širokog i kvalitetnog obrazovanja. Godine 1740. postaje profesor matematike. Ceo radni vek proveo je u inostranstvu, gde je stekao svetsku slavu, a samo je jednom svratio u rodni Dubrovnik, 1747. Kao svog najvećeg mislioca “svojataju” ga i Srbi i Hrvati. On sam smatrao je sebe Dubrovčaninom. Umro je i sahranjen 13. februara 1787. godine u Milanu, a srce mu je preneto u zavičaj.

U najvećoj meri, Boškovićev fi lozofski sistem inspirisan je Njutnovom i Lajbnico-vom fi lozofi jom, ali on sam naglašava da se bitno razlikuje od njih. Od Lajbnica, Bošković je preuzeo jednostavne i neprotežne konstitutivne elemente prirode (Lajb-nicove monade), a od Njutna privlačne i odbojne sile. Ali, za razliku od Lajbnica, Bošković ne prihvata neprekidnu protežnost kao posledicu međusobnog dodiriva-nja neprotežnih tačaka. Naprotiv, on prostor i vreme opisuje kao sasvim relativ-ne kada je reč o našoj spoznaji ove dve kategorije, što je teza koju će nekoliko decenija nakon objavljivanja Boškovićeve Teorije fi lozofi je prirode razviti jedan drugi veliki mislilac – Emanuel Kant, u svojoj Kritici čistog uma. Iz istog razloga, Bošković se s pravom može nazvati i pretečom Alberta Ajnštajna.

Prema Boškoviću, primarni, konstitutivni elementi materije su neprotežne i nedeljive tačke, koje deluju međusobnom silom, a ta sila zavisi od njihovog rastojanja. U delu njegove teorije koji se tiče sila, mogu se podvući osnovne sličnosti i razlike između Boškovićeve i Njutnove fi lozofi je prirode. Za razliku od Njutna, koji sve svodi na tri osnovna zakona, Bošković je sve sveo na jedan jedini princip. Dalje, za razliku od Njutna, pretpostavlja da postoji ne samo privlačenje nego i odbija-nje na malim rastojanjima među telima.

Svoju privlačno–odbojnu silu, odnosno zakon sila, Bošković je grafi čki predstavio u Dekartovom koordinatnom sistemu krivom, koja je u nauci poznata kao Boškovi-ćeva kriva.

su uspeli da pri prvom pokušaju 10. septembra pokrenu mašinu i ubrzaju snop protona, a nikakvog sudnjeg dana nije bilo. Nažalost, samo nedelju dana kasnije došlo je do kvara između sektora 3 i 4 akceleratorskog tunela, iz superprovodnih magneta je iscurela velika količina heliju-ma i nikakvo dalje ubrzavanje čestica nije bilo moguće. Bilo je najava da će LHC brzo biti popravljen, ali se to nije desilo. Prema poslednjim informacijama koje je “Vre-me nauke” dobilo u CERN-u, akcelerator će ponovo biti pokrenut tek sredinom 2009. godine. Niko se ne raduje tolikom odlaganju, mada je izvesno da se sa njim odlaže i “Sudnji dan”.

Inače, na dva eksperimenta koja se pripremaju za ovaj veliki instrument učestvuju i dva tima iz Srbije – jedan sa Instituta za fi ziku, a drugi sa Instituta za nuklearnu fi ziku “Vinča”. U međuvremenu, ministar nauke Srbije Božidar Đelić je najavio da će Srbija ući u punopravno članstvo u CERN-u. “Zahvaljujući dobrom radu naših fi zičara imamo velike šanse da u narednih nekoliko godina postanemo punopravna članica CERN-a”, rekao je Đelić tokom cere-monije predstavljanja Velikog hadronskog akceleratora.

S. B.

DNJEG DANA

Osim rešavanjem naučnih problema, ovaj superkompjuter će se baviti i privredom, i očekuje se da će Institut u nared-nom periodu sklopiti partnersva sa kompanijama kao što su IBM i Microsoft.

Superkompjutere uglavnom razvijaju fi zičari zbog velikih potreba za similacijama eksperimenata. Kao što je internet svojevremeno nastao u CERN-u, tako je za potrebe novog akceleratora LHC počeo da se razvija GRID, nova super-mreža superkompjutera koja će omogućiti da se izuzetno zahtevni zadaci raspodeljuju među više mašina koje se nalaze u različitim delovima sveta.

Superkompjuteri poput Paradoksa mogu da izračunaju sva-kojake stvari koje su bile nezamslive sa klasičnim računari-ma. Tako oni prave simulacije eksperimenata u čistoj fi zici, kao što su superprovodni modeli i razni kvantni problemi, ali se itekako primenjuju i za rešavanje životnih pitanja kao što je pronalaženje leka za ptičiji grip. Kao što meteorolozi predviđaju vremenske prilike na osnovu numeričkih modela atmosfere, raznovrsni modeli koji se pokreću na novoj ge-neraciji superkompjutera toliko su detaljni da se uz njihovu pomoć može ostvariti stari san da se predvidi budućnost u raznim oblastima života. M.V.


oglas

Piše: Jasmina Lazić

Ukoliko se javi produžen i veoma jak bol, stezanje i pritisak u grudima ispod grudne kosti, ukoliko bol sevne u levoj ruci, vratu ili vilici, a propraćen je slabošću, malaksalošću, znojenjem, ponekad i povraćanjem i izraženim gušenjem, to je siguran znak da je došlo do srčanog udara. Okolina tada treba da smiri bole-snika, da pozove lekara ili da bolesnika prebaci u najbližu zdravstvenu ustanovu. Uz to, neophodno je obolelom dati nitroglicerin (u obliku tablete ili spreja), kako bi se bolovi ublažili, krvni sudovi proširili, a eventualni razvitak srčanog udara sprečio.

Švedski naučnici sa Instituta Karolinska u Stokholmu, nedavno su došli do vrlo zanimljivog otkrića – da se prelaskom na letnje računanje vre-mena povećava opasnost od srčanog udara.

Njihovo istraživanje sprovedeno na osnovu baze podataka u švedskom zdravstvu i žrtvama infarkta od 1987. do 2006. godine pokazuje da u prva tri dana posle prolećne promene vremena (u poslednjoj nedelji marta), kad se noćni odmor smanjuje za jedan sat, srčani udari po-stanu brojniji nego ostalim danima tokom godine. S druge strane, kod jesenje promene vremena (u poslednjoj nedelji oktobra), kada se noćni odmor produžava za jedan sat, broj infarkta se smanjuje.

Primećeno je da su na ove promene osetljivije žene i mlađa populacija, a autori istraživanja su šaljivo konstatovali da bi učestalost infarkta kod

Ljudski mehanizam

KAD ZASTANU SRČANE KAZALJKE

tih osoba mogla biti smanjena ukoliko bi im bilo dopušteno da stalno žive po zimskom računanju vremena.

Međutim, kako god se računalo, vreme se zaustavlja kad dođe do srčanog udara, ili infarkta miokarda. To je jedna od bolesti srca čiji je najčešći uzrok zakrčenje krvnih sudova (ateroskleroza) koji krvlju snabdevaju srčani mišić (miokard).

Iako je težak svega 300 grama, ovaj mišić veli-čine muške pesnice u stanju je da ispumpa čak pet do šest litara krvi u samo jednom minutu. Kada se čovek napreže, srce kuca brže i može da ispumpa i 20 litara dragocene nam tečnosti.

Kao i svi ostali mišići, srčani mišić svoju ishra-nu ostvaruje preko zdravih arterijskih krvnih sudova, a kada se dobro “hrani”, ono dobro i radi. Srce radi kao dvostruka pumpa. Ritmičkim skupljanjem i širenjem njegovih dveju pretkomo-

ra i dveju komora krv se pumpa u dva pravca – krv bogata kiseonikom dolazi, putem krvnih sudova, u organizam (tzv. veliki krvotok), a krv siromašna kiseonikom odlazi u pluća (tzv. mali krvotok).

Krvni sudovi, međutim, vremenom postaju manje elastični, i manje pro-hodni za krv. Zakrčenje krvnih sudova (arterija) započinje još u ranoj mladosti, jače se ispoljava posle 30. godine, a kasnije se sve brže razvija.

Svako začepljenje jedne od koronarnih arterija ili neke od njenih ogranaka i prekida snabdevanja krvlju dela srčanog mišića koga ta za-čepljena arterija hrani dovodi do infarkta i taj deo srca umire. Ako ovo začepljenje traje tridesetak minuta (prema nekim istraživanjima i kraće), srce je nepovratno oštećeno.

Drugi, ređi uzrok infarkta je grčenje srčanog mišića oko arterije, a po-stoje i neki drugi, sasvim retki uzroci.

Što se preventive tiče, spisak preporučenih radnji je poduži, ali ako uspete da se suzdržite od masne hrane, ako ostavite cigarete, ako re-dovno idete na preglede i ako vam pođe za rukom da se ne stresirate zbog svega i svačega, na dobrom ste putu da vam srce radi kao sat. Uzgred, vitamini E i C ne pomažu. To je pokazalo najnovije istraživanje američkih naučnika.

IZVAN ŠKOLE: PETNICA

SVOĐENJE PROBLEMA SA DVE OSOBEPiše: Srđan Verbić

Naučno obrazovanje najčešće podrazumeva transfer znanja između dve osobe, one koja podučava i one koja uči. Tim kanalom se prenose informacije, ideje i strast. Ovaj jednostavan opis u velikoj meri otkriva suštinski problem naučnog obrazovanja. Jako su retki majstori koji zna-ju da prenesu strast prema otkrivanju sveta. Među učiteljima, počevši od samih roditelja do univerzitetskih autoriteta, dosta njih uspeva da prenese ideju, makar i u formi recepta. Nažalost, previše je onih koji ni to ne mogu. Oni svoje šegrte i kalfe prosto kljukaju izlizanim, više puta fi ltriranim informacijama koje olako nazivaju “naučnim činjenicama”. Kad bi đaci pristali da budu guske za kljukanje, ovo bi bio kraj bilo kakve nauke. Na svu sreću, radoznalost i inicijativu čak ni škola ne može lako da uništi. Najveći interes, kao i odgovornost za sopstveno

obrazovanje, ipak su na nama samima. Ako već nema majstora koji bi nam preneo strast, davao sjajne ideje i odgovorao na nepresušan niz pitanja, možda je bolje da problem dve osobe svedemo na jednu. Priroda je uvek tu, spremna na odgovori na sva naša smislena pitanja. Ona će rado saslušati pitanja formuli-sana na jeziku eksperimenta i odgovoriti nam vrlo konkret-

nim rezultatom. Sve što treba da radimo jeste da učimo jezik, odabe-remo problem i oljuštimo ga pravim pitanjima. Zaista, nema ničega što nas bolje može naučiti nauci od problema samog. Gledajući na sve to ove večeri sa vrha svog malog Olimpa u Petnici dok srednjoškolci na konferenciji izlažu rezultate svojih ovogodišnjih istraživanja, mogu da osetim samo zadovoljstvo. Video sam još nekoliko mladih lavova koji su problem sa dve sveli na jednu osobu. To mi je za sad dovoljno.


Piše: Dr Saša Marković

Intenzivna istraživanja na polju veštačke inteligencije (artifi cial intelligen-ce, AI) bila su stimulisana otkrićima na polju neurologije tokom četrde-setih godina prošlog veka. Ispostavilo se da je mozak, zapravo, velika električna mreža neurona povezanih sinapsama kroz koje putuju diskret-ni električni signali ekvivalentni digitalnoj “nuli” i “jedinici”. Alan Tjuring je još 1936. godine teoretski pokazao da mašina koja ume da manipuli-še skupom od svega dva simbola (“0” i “1”) može da sprovede praktič-no svaki proces matematičkog zaključivanja ili izračunavanja (Tjuringova mašina). Kad je već tako, ako Tjuringove mašine i ljudski mozak imaju sličnu funkcionalnu osnovu, da li je moguće otići korak dalje i napraviti inteligentnu mašinu, mašinu koja ume da misli kao ljudsko biće.

Termin AI ušao je u široku upotrebu 1956. godine nakon konferencije u Dartmautu koja je u celosti bila posvećena “aspektima učenja ili bilo kojim drugim fenomenom inteligencije dovoljno precizno opisanim da bi se po njemu mogla napraviti mašina”. Skoro svi učesnici ove konferen-cije (Marvin Minski, Alen Njuel, Rej Solomonof, Džon Mekarti i drugi) izgradiće impresivne naučne karijere u nastupajućim decenijama. Po-najviše zahvaljujući trudu Džona Mekartija, prihvaćen je i termin AI kao krovni naziv za čitavu novu oblast istraživanja.

Usledilo je “zlatno doba” koje je trajalo skoro dvadeset godina. Početni rezultati bili su zapanjujući: kompjuteri su rešavali algebarske probleme i dokazivali geometrijske teoreme, učili da govore, prevode ili ćaskaju... S obzirom na to da su istraživanja krenula od premise da je ljudsko znanje zasnovano na simbolima i relacijama između njih, razvoj AI-ja doveo je i do razvoja kompjutera i programskih jezika koji su umesto brojevima manipulisali znacima, objektima, operatorima, listama i drugim složenim strukturama. Istraživači su bili toliko ushićeni učinjenim progresom da su se utrkivali u smelim izjavama i vremenski oročenim obećanjima. Alan Njuel je 1958. godine predvideo da će u narednih deset godina kompjuter postati svetski šahovski prvak i dokazati bar jednu veliku, važnu matematičku teoremu. Njegov saradnik H.A. Simon 1965. godine tvrdio je da će za najviše dvadeset godina roboti biti u stanju da urade svaki posao, bez obzira na njegovu složenost. I Marvin Minski, verovatno najuticajniji istraživač AI-ja tog vremena, nije imao nikakve rezerve smatrajući da je za razvoj inteligentne mašine dovoljna jedna generacija naučnika. U izjavi za “Lajf” magazin iz 1970. godine Minski je tvrdio da će za tri do pet godina biti napravljena mašina sa inteligencijom prosečnog ljudskog bića.

Publicitet početnih dostignuća bio je neverovatan, novinari su se

PPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPPRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRROOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCCEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEESSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOORRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKKOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO VVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVVRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRRREEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMMEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEPROCESORSKO VREME

DA LI RAČUNARI


MISLE?utrkivali ko će da napiše senzacionalniji tekst o novim, pametnim mašinama. Programi za ćaskanje, kao što su ELIZA i PARRY (u suštini – obična elektronska blebetala) opčinjavali su laički puk, a sa njima i stotine novinara koji se, kobajagi, “razumeju u stvar”. S publicitetom je stigao i novac za istraživanja: ARPA (američka Agencija za napredne istraživačke projekte, kasnije DARPA) upumpala je kamione para u rad razbarušenih naučnika, uglavnom kroz tri-četiri velika univerziteta na čelu sa Stenfordom. Tako je, recimo, u projekat mašinskog prevođe-nja uloženo preko 20 miliona dolara, a u prepoznavanje glasa više od pet. Novac se davao takoreći bez ikakvih pitanja jer je tadašnji direktor ARPA smatrao da Agencija treba da fi nansira pojedince, a ne projekte. A pojedinci su bili slobodni da rade šta im je volja.

Ovo vreme “naučne anarhije” nije večito trajalo. Početkom sedamdese-tih postalo je jasno da su naučnici drastično potcenili problem i da se ništa od smelih predviđanja neće ostvariti u predviđenom roku. ARPA je, umesto da bude agencija od strateškog značaja, sve više počela da liči alanfordovsku “agenciju za istraživanje rude i gubljenje vremena”, žestoko kritikovana od strane javnosti zbog drastične disproporcije ulo-ženih para i ostvarenih rezultata. I u Velikoj Britaniji je rastao skeptici-zam: u parlamentarnom izveštaju lorda Lajthila iz 1973. godine rad na polju AI-ja okarakterisan je kao jalov, neozbiljan, rasipnički, takoreći diletantski. “Te umišljene glave treba naučiti pameti”, grmeo je Lajthil sa skupštinske govornice. Privatni fi nansijeri počeli su da se povlače, a centri za istraživanje AI-ja kao što su Stenford ili Edinburg ostali su bez budžetske potpore. Do početka 1974. godine svi značajniji projekti bili su ugašeni, laboratorije rasformirane, a naučnici oterani u “ilegalu”.

Razlozi fi jaska bili su višestruki. Pre svega, računari onog vremena bili su veoma skromni. Prvi automatizovani “prevodilac” imao je fond od 20 reči jer za više nije bilo mesta u memoriji računara. Prvi je to uvideo Hans Moravec, koji je 1976. napisao da veštačka inteligencija zahteva milionima puta jače računare od postojećih. Mala snaga hardvera u kombinaciji sa tzv. “kombinatornom eksplozijom” (eksponencijalnim rastom složenosti problema sa svakim novim elementom proračuna) onemogućavala je simulaciju iole složenijih algoritama. I na kraju, naučnici su potpuno prevideli problem “opšte kulture”, predznanja koje je neophodno da bi se određena informacija ispravno protumači-la u svom logičkom kontekstu. Tipičan primer za ovo je engleska fraza: “The spirit is strong, but the fl esh is weak” (“duša hoće, ali telo neće”). Mašinski prevod glasio je, otprilike ovako: “Rakija je jaka, a meso je trulo”. Kada su naučnici pokušali da sumiraju predznanje koje ima dvo-godišnje dete, shvatili su da je količina informacija zastrašujuća. Niko nije znao kako sa tim da se nosi.

Oseka je trajala sve do početka osamdesetih kada su se pojavili tzv. ekspertski sistemi, kompjuterski programi sposobni da daju odgovore na pitanja koristeći određena logička pravila i prethodno uskladišteno i sistematizovano “znanje eksperata”. S obzirom na to da su ekspertski sistemi uvek bili ograničeni na jednu relativno malu oblast (analiza laboratorijskih rezultata, berzanskih kretanja ili meteoroloških mere-nja), nisu toliko patili od problema konteksta i nedostatka predznanja. Prvi put je rad na AI-ju počeo da se i fi nansijski isplaćuje jer su neki od ovih sistema štedeli kompanijama na desetine miliona dolara. Ceo “ekspertski” biznis dostigao je milijardu dolara, delimično zahvaljujući

tržištu hardvera specijalno napravljenog za razvoj AI softvera. Nakon ovog uspeha, vratili su se i sponzori. Ovoga puta, ritam su diktirali Ja-panci uloživši preko 800 miliona dolara u tzv. petu generaciju kompju-tera: mašine za automatsko prevođenje, konverzaciju, prepoznavanje glasa i interpretaciju slike.

Međutim, od 1987. godine počinje još jedan period recesije u istraživa-njima. Prvo su bankrotirale kompanije koje su pravile hardver specijali-zovan za programiranje u lispu i prologu, programskim jezicima koji su se koristili za razvoj ekspertskih sistema. Razlog je prost: IBM i Apple su preplavili tržište računarima koji su mogli da postignu manje-više isti učinak uz neuporedivo nižu cenu. I koncept ekspertskih sistema nije tra-jao mnogo duže: bili su to sistemi sa puno “bubica”, davali su idiotske odgovore na nestandardna pitanja i nisu mogli da uče automatski, već ih je neprekidno trebalo “fi lovati” informacijama. Kako je korist bivala sve manja a troškovi održavanja sve veći, tako su se i ekspertski sistemi gasili. Krajem osamdesetih DARPA još jednom prekida da fi nansira rad na polju AI-ja. Povlače se i Japanci i Britanci, uz konsenzus da AI nije oblast istraživanja u kojoj se može očekivati brz rezultat. Prednost je data projektima koji imaju mnogo jasnije i dostižnije ciljeve.

Pauza u istraživanjima koja je trajala sve do 1993. godine ostavila je dubok trag u naučnoj zajednici. Pojavili su se zagovornici radikalno drugačijeg pristupa, a naročito glasni bili su oni naučnici koji su tvrdili da sposobnost apstraktnog razmišljanja i simboličke manipulacije nisu glavni atributi inteligencije. Umesto toga, oni su se okrenuli čulima (sen-zorima) i motornim veštinama kao jednako esencijalnim sastojcima inte-ligentnog ponašanja. Stav da nema inteligencije i uma bez tela doveo je do naglog razvoja robotike. Drugi su se, opet, okrenuli takozvanim “inteligentnim agentima”, sistemima koji su sposobni da reaguju na in-formacije iz okruženja i preduzmu akciju koja daje najviše izgleda na uspeh. Danas mnogi defi nišu AI upravo kao teoriju inteligentnih age-nata, a umesto ljudske inteligencije izučava se inteligentno ponašanje u načelu, a ne samo ono ljudsko. Neki od vodećih stručnjaka na ovom polju danas rade za Google.

Više od 50 godina nakon Dartmouta, reklo bi se da AI konačno ima čime da se pohvali. Kasparov je 11. maja 1997. godine izgubio šahov-ski meč sa računarom Deep Blue. Pre tri godine, jedan četvorotočkasti stenfordski robot uspeo je da potpuno autonomno pređe 130 milja kroz pustinju i tako osvoji nagradu DARPA. Međutim, veliki deo ovih us-peha zasnovan je na razvoju računarske tehnike, a ne na novim teori-jama. Danas ciljevi više nisu tako grandiozni, ali se AI koristi više nego ikad. Tehnologije koje se makar delimično baziraju na AI konceptima su tu oko vas, sa njima se srećete kad menjate brzine na automobilu, pratite dešavanja na berzi, pretražujete internet, koristite svoj mobilni telefon ili kompjuter, vozite se avionom ili železnicom. AI je i dalje vrlo živ koncept, ali ga istraživači sada nazivaju drugim imenima.

Alan Tjuring je 1950. godine osmislio test kojim se može verifi kovati inteligencija mašine. Krajnje uprošćeno, ukoliko mašina daje odgovore koji se nikako ne mogu razlikovati od ljudskih, onda je ona inteligen-tna. Početkom devedesetih ustanovljena je Lebnerova nagrada od 100.000 dolara za prvu mašinu koja prođe generalni Tjuringov test i 25.000 dolara za mašinu koja prođe test u nekoj užoj stručnoj oblasti. Sam Tjuring je predviđao da će kompjuteri biti u stanju da “prevare” oko 30 odsto ljudi i predstave se kao ljudska bića tokom razgovora od pet minuta. Ali, do današnjeg dana nijedna od dve Lebnerove nagra-de još nije dodeljena.

Po svojoj prilici, čitav koncept veštačke inteligencije osuđen je da veči-to juri sopstveni rep. Da bismo napravili inteligentne mašine, neophod-no je da do kraja razumemo mehanizme inteligentnog zaključivanja, njegove sastavne elemente i veze. Da li se inteligencija uopšte može razložiti na ovakav način? Da li ćemo ikad matematički jasno utvrditi kako se pravi dobar fi lm, umetnička slika ili muzičko delo? Čak i ako nam pođe za rukom da inteligentno ponašanje, makar i parcijalno,


pretočimo u hladne matematičke algoritme, ostaje pitanje: da li bi se mašina koja bi slepo sledila unapred defi nisane šablone mogla sma-trati inteligentnom? Kompjuteri igraju dobar šah, ali samo zato što je u šahu relativno lako defi nisati šta je dobar a šta loš potez. Kada tu defi niciju pretočite u kompjuterski softver dobijete Deep Blue, računar koji je pobedio Garija Kasparova. Međutim, to ne znači da je računar inteligentan jer, igrajući po istim šablo-nima i principima, Kasparova može da pobedi i svaki drugi amater. Računar je samo mnogo brži egzekutor i to je sve. Iako bi posmatrač sa strane mogao da pomisli da računar igra “inteligentno” i povlači “genijalne” poteze, sam računar nema nikakvu predstavu o celini, smislu i lepoti šahovske igre. Ili, kako bi rekao Đorđo Butaco, profesor sa Univerziteta u Pizi, “kompjuter zna šta je dobar šah baš kao što i televizor zna šta je dobar TV program”.

Zato je lako razumeti zašto, uprkos smelim početnim očekivanjima, roboti nisu osvojili svet. Umesto da donose misaone odluke i upravljaju kompleksnim procesima, današnji roboti su u golemoj većini (90 odsto) zaroblje-ni u fabričkim halama zavarujući karoserije automobila, što je kreativno baš kao i posao Čarlija Čaplina u fi lmu Moderna vremena. Čuveni roboti i kompjuteri kao što su: Robi (Za-branjena planeta), Gort (Dan kada je Zemlja stala), Bomba (Tamna zvezda), revolveraši iz fi lma Westworld, Boks (Loganov beg), R2D2 i C3PO (Ratovi zvezda), HAL 9000 (Odise-ja u svemiru), Roj Beti (Blejd raner), Skajnet i T800 (Terminator), Majka, Eš i Bišop (Osmi putnik 1 i 2), Gvozdeni džin (istoimeni fi lm), Voli (Wall-E), “stražari” iz Matriksa, Marvin (Autostoperski vodič), autoboti i deseptikoni (Transformersi)... imaju jednu zajedničku stvar: postoje samo na bioskopskom platnu.

Ništa se tu neće promeniti ni u bliskoj budućno-sti. Ljudski mozak ima hiljadu milijardi neurona, svaki neuron ima oko hiljadu sinaptičkih veza. Da biste opisali stanje svake sinapse, potrebno vam je oko osam bajtova. Pomnožite ove bro-jeve i utvrdićete da je za modeliranje čitavog ljudskog mozga neophodan računar sa memo-rijom od osam miliona gigabajta. Prisetimo se, zatim, da su računari oko 1990. godine imali megabajt memorije, 1994. godine oko deset, 2000. godine četvrt gigabajta, 2008. godine dva gigabajta... Nacrtajte liniju kroz ove tačke, pustite mašti na volju, krivu produžite u budućnosti i videćete da će računar dovoljno veliki da u njega stane model ljudskog mozga biti u proizvodnji... hmmmm.... 2029. godine. Baš one godine kada je kompjuter Skajnet stekao svest o sebi i objavio rat ljudima.

please waIT...

NOVE ZVEZDEPiše: Marija Vidić

Da li ste primetili da niko više ne priča o novim modelima mobilnih telefona, ili bar ne sa onim žarom koji je postojao do pre godinu-dve? To je zato što su se klasični mobilni telefoni približili svom maksimumu. Svi oni (ili bar velika većina) savršeno rade, svi imaju sličan meni i sadržaje, baterija im traje dovoljno dugo, jeftini su, lepo izgledaju, lepo fotografi šu...

Ono što danas “završava” u vestima i na naslovnim stranama IT časopisa su smartp-hone uređaji, koji su posle mnogo godina eksperimentisanja proizvođača – proradili. Nešto kasnije u odnosu na Zapad, i na našem tržištu pojavili su se najrazličitiji modeli koji “izgledaju kao telefon, a rade kao kompjuter”, a sva tri mobilna operatera ponu-dila su poneki od njih.

Naime, bilo je vrlo komplikovano napraviti minijaturan mobilni telefon (doduše nešto većih dimenzija u odnosu na klasičan, ali ipak staje na dlan), a koji može da obavi najveći deo onoga što radi kompjuter: omogući stalnu internet vezu, sadrži osnovne “kancelarijske” programe, veliki, pregledan ekran, organizatore, kalendare, igrice, kameru, i konačno, bateriju koja bi uz sve to omogućila višednevnu autonomiju. Još komplikovanije je bilo naterati ga da glatko radi.

Prvi smatrphone uređaj pojavio se 1993. godine, a napravio ga je IBM. Tri godine ka-snije u posao ulazi Nokia, a onda redom i ostali popularni proizvođači, da bi 2001. kanadski RIM (Research In Motion) predstavio svoj prvi BlackBerry, a Apple iPhone 2007. godine.

Poslednja dva, mada najmlađa proizvođača u ovoj oblasti, polako preuzimaju vođstvo na tržištu smatrphone uređaja. Prema podacima analitičarskih kuća, tržište mobilnih telefona u trećem kvartalu ove godine poraslo je za svega tri odsto, dok je smatrphone tržište u poslednjih godinu dana poraslo za 28 odsto, i prodato je više 40 miliona aparata. Za taj skok zaslužni su upravo Apple i RIM, dok je rast kompanije Nokia dosta usporen u odnosu na prošlu godinu. Prave zvezde ove priče su Blec-kberry Bold, koji je iz poslovnog sveta sišao u mase, kao i iPhone 3G. Oba su svojim dizajnom i funkcionalnošću potpuno očarali Zapad, i tako aparate sa Microsoftovom Windows Mobile platformom izgurali na treće mesto.

Gde je Srbija u svemu ovome? Telenor za sada ima u ponudi pametne HTC-ove i Nokia telefone, Vip i MTS ponudili su BlackBerry kroz postpejd pakete sa BlackBerry uslugom (razmena informacija obavlja se preko posebnog servera koji značajno kom-presuje i prilagođava internet sadržaj telefonu i tako mu omogućava bolju funkcional-nost i veću brzinu). Applov iPhone može se kupiti i u Srbiji, ali ne zvaničnim kanalima, jer nijedan od operatera još nije potpisao ugovor sa kompanijom Apple. Cene do-stupnih pametnih telefona i paketa, međutim, za sada su previsoke u odnosu na našu potrošačku korpu, ali u najavi su modeli koji će za domaće kupce biti pristupačniji.


Copyright © 1997–2005 VremePDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovecobrada: Marjana Hrašovec

Documents

Vreme nauke 0, 4. decembar 2008, dodatak uz Vreme · PDF fileZAVERA BELOG MANTILA ... superprovodnih magneta je iscurela velika količina heliju-ma i nikakvo dalje ubrzavanje čestica