Деспот Вук Гргуревић

Данас је углавном прихваћено мишљење да је Вук Гргуревић ванбрачни син слепог Гргура Бранковића и да је рођен најкасније 1439. године. О његовој младости и најранијем деловању зна се толико мало тако да се барата углавном са претпоставкама. У том оквиру је и размишљање да је Вук са оцем углавном боравио у Смедереву и био присутан свим оним сукобима у породици Бранковић, а који су се дешавали око прерасподеле политичке власти у Деспотовини. Имао је сасвим довољно година да упозна свога деду деспота Ђурђа Бранковића (умро 1456.), сећао се повратка Маре Бранковић у Србију (1451/2.), а морао је бити присутан и свога оца Гргура из турског заточеништва где је овај заједно са братом Стефаном ослепљен (1444.). Како је у време Гргуровог заробљавања у Смедереву (1439.) био сувише мали да би га се могао сећати, вероватно да га је упознао тек тада. У сваком случају детињство му није било лако, не само због тога што није имао оца, већ и због сталних трзавица у оквиру породице Бранковић. То што је био ванбрачни Гргуров син није му морало много сметати будући да је морал у средњем веку по том питању био далеко лабавији и ванбрачни статус није био нека посебна сметња. Једино у чему га је такав статус ограничавао било је то што није могао да рачуна да би могао наследити деспотску титулу.

У време када се Гргур вратио у Србију имао је Вук најмање 5-6 година и био је на прагу дечаштва. То је у омогућило његовом оцу Гргуру да га васпита у оном правцу у којем је сматрао да је то потребно. Истовремено био је ту и деда, деспот Ђурађ Бранковић, тако да је Вук могао да доста тога види и научи. У време смрти деспота Ђурђа (1456.) Вук је имао око двадесет година и био је већ пристали младић. Узимајући у обзир његове касније ратне подухвате, сигурно је да је још ту у Смедереву био подучаван ратним вештинама и веома је лако могуће да му је деспот Ђурађ поверавао под команду и војне одреде.

Након Ђурђеве смрти и преузимања Деспотовине од стране Лазара, почеле су отворене чарке између припадника породице Бранковић, а све око даљњег политичког усмерења. У то време је изгледа Гргур Бранковић гајио неке наде да би могао да заузме деспотски престо, а у томе је имао подршку деспотице Јерине и Маре Бранковић. Како је Вук Бранковић био довољно одрастао и сигурно имао и неког ратничког искуства то је сасвим извесно да је у тим сплеткама и он имао учешћа. Та прва његова политичка авантура се завршила веома лоше јер су у мају 1457. године Јерина, Мара и Гргур морали да беже из Деспотовине. Са њима је по свему судећи био и Вук. Током бекства Јерина је умрла у Руднику (3. мај 1457.), док су се Мара, Гргур и Вук успели дочепати Турске. Мара је одмах од султана Мехмеда II била опскрбљена са имањем у Јежеву где је провела остатак живота. За то време Гргур Бранковић је уз помоћ турске војске која је провалила у Деспотовину 1458. године, покушао да се дочепа деспотског престола који је остао упражњен након Лазареве смрти.

Током 1465. године у неким писмима Вук Гргуревић се поново спомиње, али овај пут у служби угарског краља Матије Корвина. Већ тада је Вук носио титулу деспота Рашке, коју је по свему судећи узео након Гргуреве смрти (октобар 1459.). Иако је напустио турску службу, султан Мехмед II је о Вуку имао лепо мишљење па је чак преко њега покушао да утиче на угарског краља Матију Корвина да склопе мир.

Писмо које је султан упутио угарском краљу сасвим јасно говори да је Вук успео да одмах у самоме почетку своје службе у Угарској обезбеди добар положај и значајан углед, сасвим довољан да Турци преко њега посредују.

Већ тада он је имао довољно имања по Срему (Беркасово, Ириг) која су му омогућавала да опрема војску којом је контролисао границу. Имања која је имао у Срему била су погранична зона Угарске према Турској и као таква изложена сталним турским нападима па је од самога почетка Вук био граничар који је углавном проводио своје време ратујући са њима. Но, треба имати у виду да су управо та ратничка својства била оно што је било пресудно за краља Матију Корвина да га прими у своју службу и да га одмах награди са имањима по Срему. Осим тога, Вук је био Бранковић и то једини из мушке лозе па је то утицало на Србе који су били у Угарској да му се придруже у борби са Турцима. У то време Срем је био страховито опустошен због сталних турских провала па је боравак Вука Гргуревића на том тако опасном месту не само обезбеђивао Србима који су ту живели какву-такву сигурност, Угарима релативно сигурну границу, већ и Србима који су били са друге стране Саве и под турском влашћу могућност да пребегну и да се населе у Срему. Тиме нису добијали само слободу од турског насиља, већ и могућност да у оквиру чета Вука Гргуревића учествују у борби са Турцима и да им наплате сву ону муку коју су под њима преживели.

Већ у то време Вук Гргуревић спада међу истакнутије ратнике краља Матије Корвина и он је већ добро познат. За заслуге у протеклим ратовима Вук је награђен са неким поседима од којих је најпознатија тврђава Бела стена у крижевачкој жупанији, а до тог момента већ је држао Беркасово, Купиник1 и Ириг. У оквиру тога краљ Матија је Вуку Гргуревићи и званично доделио титулу деспота (1471.). Био је то више политички неголи суштински потез од стране угарског двора. Није познато да је Срем,

где је боравио деспот Вук, икада био више од једне области у Угарској и да је по било ком облику у нечему подсећао на некадашњу Деспотовину. Стога би се Вук Гргуревић могао назвати "деспот без Деспотовине" јер му титула није донела ништа више од онога што је он и иначе имао. И до тога момента он је био вођа Срба у Угарској, а то право му је давало порекло из куће Бранковића. Титула деспота је то на неки начин само озваничила и ништа више осим тога. То је могло само код тамошњих Срба да изазове носталгична сећања на то да су некада имали државу, а да за србе који су били под турском влашћу буде знак да срби у Угарској имају своју власт. То је довело до јачег везивања уз угарског краља и нејасних нада да ће се уз угарску помоћ Деспотовина обновити. Таквом политиком остварио се и јачи прилив избеглица из Србије које су бежале у Угарску и одмах биле мобилисане у чете које су чувале границу. Већ добро опустошене угарске територије тиме су добијале свежи прилив људског материјала који је учвршћивао границу.

Почетком 1476. године започела је опсада Шапца. Веома активну улогу је имао Вук Гргуревић углавном штитећи бокове угарске војске. Након бомбардовања из бројних артиљеријских оруђа започели су угари са пешачким нападима. Да је било много муке око освајања града, те да је угарска војска од зиме, али и од жестоког турског отпора доста страдала, не крије ни краљ Матија. Након овог несумњивог успеха краљ Матија нареди Вуку Гргуревићу и Владу Дракулу да крену дубље у Босну и да нападну на Сребрницу.

Битка код Шапца спада међу најистакнутије успехе које је Вук Гргуревић уопште имао, а напад на Сребрницу прва његова крупна самостална акција која је показала да герилски начин ратовања са упадима у дубину непријатељске територије

1 Купиново је насеље у Србији у општини Пећинци у Сремском округу. Купиново је једино сремско село које је било краљевски град. Наиме, у њему су остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Турци су га 1521. године освојили и спалили.

Слика 2. Српска православна црква Светог Духа Купиново

Слика 3. Манастир Гргетег, задужбина деспота Вука Гргуревића (Бранковића)

њему највише одговара. Иако је такав начин ратовања можда и најтежи, Вук се у њему веома добро сналазио. Ово је била велика победа Вука Гргуревића и краљ Матија Корвин је искористио прилику да по европским дворима разгласи какве је све успехе постигла његова војска. То изгледа да му је дало нови полет па је размишљао да са Турцима почне рат много ширих размера од оног који је до тада водио. Из тог разлога започели су напади на Смедерево.

Половином августа 1476. године код Пожежене га дочека деспот Вук Гргуревић са српским четама које је водио Дмитар Јакшић и још неке угарске војводе. Турци су страховито разбијени, а преко 2.000 њихових лешева остало је да лежи на бојном пољу. Остатак Турака се дао у панично бекство и највећи њихов део се подавио у Дунаву. Да је пораз био страшан види се и из тога што је у бекству погинуо Скендербег а деспот Вук је успео да зароби око три стотине Турака и пет турских застава. Све то је у тријумфалној поворци проведено кроз Будим и предано краљу Матији.

Овај успех још више је уздигао Вуков углед и краљ Матија га недуго потом постави за заповедника оне војске која је држала Смедерево у запту. Изгледа да је сада и Вук помало преценио своју снагу па му је одједном пало на памет да покуша да освоји Смедерево.

Управо овим поразом под Смедеревом, деспот Вук је завршио са једним периодом свога живота, али и ратовања. Успео је да од релативно незнатног властелина, којега је красило само име Бранковића, постане један од познатијих војсковођа угарског краља Матије Корвина. Осим тога успео је да задобије и знатна имања, углавном по Срему.

Повратак деспота Вука и српских чета у Срем погодио се и са све робуснијим упадима Турака на угарске територије. То сада више нису били напади појединих пљачкашких чета него провале великих војних групација чврсто уређене турске војске.

У сваком случају понудом у којој се нуди обнављање Деспотовине успео је султан Бајазит ІІ да погоди у прави центар онога што су Срби у Угарској прижељкивали. Могућност да се обнови српска држава давала је Србима идеалну прилику за незадовољство уколико краљ Матија одбије турску понуду за мир. То би на најосетљивијем месту, на граници са Турском, створило једну лошу ситуацију и чак могућност побуне српских трупа, а можда и њихов прелазак у Турску. Сигурно да је граница коју су срби чували према Турској била веома осетљива и било какво померање на њој изазвало би много последица. То је краљ Матија Корвин добро знао.

Деспот Вук је одмах обавестио краља Матију о турској понуди и овај, вероватно немајући куд, одговори да пристаје на њу и поставио је неке своје услове. Преговори су почели, али су ишли јако тешко тако је за поверовати да турски султан ни једнога момента није био искрен и да је то све радио не би ли добио у времену.

Почетком 1484. године дошло је до договора и мир је склопљен. Сада је граница одједном постала мирна, али ни деспот Вук није више дуго живео. Већ 16. априла 1485. године он је умро. Још за живота био је веома познат, а након смрти ушао је у легенду под именом Вук Змај Огњени. Није оставио потомства, а жена Барбара му се 1495. године преудала за хрватског властелина Фрању Бериславића. У време деспотове смрти још су биле живе Мара Бранковић (умрла 1487.) и Кантакузена (умрла 1492.). Да ли су они одржавали међусобне односе тешко је рећи јер података нема. Међу њима тешко да би могло бити слагања јер су им погледи били сасвим другачији и решење за Србију гледали су сасвим различито.