Deca

36 • 28. septembar – 4. oktobar 2013.

Niški buvljak ima svojih draži.To je kaleidoskop ljudi, glasova i robe. Baš kao u jed-

noj Džibonijevoj pesmi posvećenoj rodnom Splitu. Moj rodni Niš nema more i na tome zavidim Zlatanu... Ali

zato svoju barku natovarenu raznim potrepštinama uvek mogu usidriti na nekom od šankova gde se prodaje roštilj i hladno pivo – „zidarsko“ i tamo gledam u ljude i smišljam nove priče.

Na jednom od „prodajnih mesta“, ako se tako može nazva-ti parče betona na kome je rasprostrta „roba“, nailazim na za-nimljive artikle.

„Evo je ona budala što kupuje knjige i stripove...“, čujem glas iza sebe.

Ne obraćam pažnju na upadicu vremešnog prodavca polov-nih automobilskih delova, nego razgledam knjige, uglavnom stara izdanja „Srpske književne zadruge“.

Biram prvo Čika Jovu Zmaja i njegova „Druga pevanija“, iz-danje s početka prošlog veka. Knjiga solidno očuvana, papir požuteo od vremena, a u zaglavlju pečat: „Biblioteka Petra Mi-lenkovića, sveštenika“ i ručno upisan redni broj 94. Unutra pod-vučena cela pesma „Tuga materina za prvencem“. Ko zna? Mož-da je otac Petar koristio ovu pesmu prilikom propovedi ili ga je možda nešto lično privuklo ovim Čika Jovinim stihovima?

Uzimam zatim Milovana Glišića. Još bolje očuvana knjiga. I ona ima potpis vlasnika. „Nikolić Vidosava, mala maturant-kinja, učenica III razreda“. Na unutrašnjosti zadnje korice is-crtano nekoliko šarenih leptira. A u knjizi sve ono najlepše od Glišića: „Glava šećera“, „Novi mesija“, „Svirač“, „Raspis“... Pitam

se ko je bila Vidosava. Knjiga je takođe s počet-ka veka. Vidosave odavno nema, možda su živi njeni praunuci?

Treća knjiga je Dikensov „Pikvikov klub“, iz-danje SKZ iz 1930. godine. Najbolje očuvana.

„Koliko?“, pitam prodavca.„Šezdeset dinara komad.“

„Molim?“„Ako ti je skupo, evo... Dam ti još dve na te

tri i za pet komada mi platiš 200 dinara.“Uzimam prvu knjigu Tolstojevog „Rata i

mira“ u izdanju „Narodne prosvete“ iz Beo-grada, godina 1934, pa „Gospođicu“ od An-drića iz 1963.

Dok trpa knjige u plastičnu kesu, pro-davac mi priča da je nekada radio u štam-pariji niške „Prosvete“. Žali se na vreme i političare, uzima dvesta dinara iz moje ruke i trlja ih o bradu.

Odlazim u kafanu na ulasku u buvljak da popijem kafu i sačekam prijatelje. Li-

stam knjige i razmišljam o sudbini pisca i pi-sane reči. Malo potom, naručujem vinjak.

Shvatam, sudbina književnika nije samo da bude u lektiri i na listama bestselera, da kad umre po njemu nazovu trgove i nagrade, da mu izliju bistu i pričaju o njemu isprazne hvalospeve. Sudbina pisca je da deli ovaj svet i sa običnim ljudima i da, shodno s tim, shva-

ti da je mesto njegovim knjigama i na ploč-niku, da na njihovim koricama maturantkinje

crtaju leptire, i da se podmetnu ispod šerpe s pekmezom.

Kada to shvatiš, nekako ti je lakše.

Kad sledećeg vikenda bu-dem išao do buvljaka, upitaću prodavca: „Imate li nešto od Dejana Stojiljkovića?“

Književnost sa pločnika

Iz

muškog

ugla

OGLASq

Upomoćon psuje!Deca su kao sunđeri, upi-

jaju sve što čuju, i ono dobro, ali i ono loše. Zapravo, najbrže pamte

i najradije izgovaraju reči koje izazivaju burne reakcije okoli-ne, a to su po pravilu psovke.

Roditelji tada počinju da se sablažnjavaju, objašnja-vaju da se u njihovoj kući ne izgovaraju ružne reči i da se pitaju gde je dete čulo te ga-dosti. Drugima je to simpatič-no, pa ne reaguju, već čekaju da psovačka faza prođe, a ima i onih koji počinju da brinu već nakon prve ružne reči.

A zašto deca psuju i kako roditelji treba da reaguju, pi-tali smo Žanu Erdeljan, psi-hologa u Savetovalištu za po-rodicu Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“ iz No-vog Sada.

Pazite šta PričatePsovanje je, kaže ona, naj-

učestalije kod dece mlađeg uzrasta, sa tri, četiri godine, jer ona tada uče nove reči, pa i psovke. Za njih je sve to igra i eksperiment jer od ljudi iz okruženja, najčešće rodite-

@#!<?

lja, uče kako da povezuju reči i emocije. Ukoliko odrasla osoba opsuje kad se iznervira, i dete će opsovati kada mu se, na primer, polomi igračka.

– Nekim roditeljima je simpa-tično što njihovo malo dete izgo-vara ružne reči, pa ga smehom i pozitivnim komentarima nesve-sno ohrabruju da to čini i dalje. A dete će to, naravno, zdušno čini-ti jer voli da izaziva reakciju dru-gih – objašnjava naša sagovorni-ca i dodaje da sasvim mala deca i ne znaju značenje psovki.

Dejan Stojiljković, književnik

iz Niša