Зоран Мујбеговић

ЗАПИСИ МАЈОРА ГАВРИЋА

1

БИБЛИОТЕКА

ГРАДАЦ Коло Прво, Књига Прва

УРЕДНИК

Никострат Саронски

КАОУРЕДНИЦИ Саша Миловановић

Ана Ранковић

ТИРАЖ Веома ограничен

ИЗДАВАЧ

www.zoran-mujbegovic.com ANA MARKETING MEDIA, Ваљево

2008

2

ЗОРАН МУЈБЕГОВИЋ

ЗАПИСИ

МАЈОРА ГАВРИЋА

КЊИГА ПРВА И ПОСЛЕДЊА

3

4

Зоран Мујбеговић

ЗАПИСИ МАЈОРА ГАВРИЋА

5

6

КЊИГА ПРВА

7

8

Глава Прва Мајора Гаврића, пензионисаног капетана

прве класе, сам први пут срео, да ли беше субота или недеља, не знам и не памтим, јер све што се мени у уторак или среду дешава, ја то потискујем дубоко негде у себе и трудим се да што касније заборавим. Сусрет са њим се, према неким тумачењима Петра Самовића, пастира који је годинама чувао облаке и маглу Медведника, а чије су песме могле прочитати у свакој капи кише, морао одиграти и десити баш тог и таквог дана, дана који се заборавља, јер како и зашто памтити дане до којих вам је највише стало. У таквим данима непамтила, или боље речено у једном таквом дану, сретох се са Мајором Гаврићем на Марковим Столу на Дивчибарама, у кући код мог пријатеља Саше Миловановића, кога многи из злобе или зависти зову Саки Оса. Дан је био као и сваки други дан, једино што се тог дана ноћ продужила све до поднева, тако да се јутро заједно са зором није ни појавило, а подне се десило у предвечерњим часовима. Е, баш таквог дана догодио се и наш сусрет, а данас сам потпуно

9

сигуран да сусрет није био случајан већ је био наставак нашег последњег дружења из неких давних, прадавних времена када је Колубара текла узводно, а Обница обитавала негде у околини Смедерева. Тог дана је Мајор провео јутро и ноћ сакупљајући печурке које је умотавао у црвену ланену крпу, а затим их сакривао од себе самог закопавајући их међу корењем храстова у густој шуми на падинама према Крчмару. О нађеним печуркама је правио записе, обележавао их бројевима, дуго их гледао и урезивао њихов облик и боју у свом десном оку. Тако урезане слике је, дошавши кући, пребацивао у глинене посуде, а посуде одлагао у оставу надомак летње кухиње. Кућа му се налазила на левој падини изнад Тешњара, а својим изгледом се издвајала од свих осталих кућа у Ваљевском крају. Кућу је Мајор Гаврић зидао заједно са својим оцем Драганом и то по нацртима који су, ветром ношени стизали од Мајоревог пријатеља Карлоса Де Гевартавера, сакупљача облутака са обала река које су имале укус предвечерја и мирис касне јесени. У једном свом сну, на једној од таквих река, на Градцу, а Мајор Гаврић је све своје снове сањао само у непарне дане, Мајор је и упознао Карлоса који је, бежећи из сна младе распуштенице Јелисавете Провидић потражио уточиште у Мајоровом сну. Од тог сна,

10

пријатељство њих двојице је постало нешто о чему су многи причали, а Велибор Масић је испевао и једну од својих најлепших песама. Песму је Велибор пре своје смрти поклонио свом сину Радомиру, а он је, сваке прве среде у мају месецу, испуштао стихове низ Колубару. По казивању Милинка Тошића, један стих је, негде код Лајковца, Милутин Наскић, чувени риболовац, ухватио на мушицу ловећи клена, а онда је годинама изговарао те стихове по околним кафанама, а сељани су му заузврат плаћали по неку чашицу ракије или мезе. Једну реч из стиха, паратаринанта, Милутин је поклонио својој сестри Миленији да би је она на свом венчању окачила око врата. Мајор Гаврић је, много година касније, када је Миленија постала удовица, а то се догодило једне јесени када се њен муж Добросав Милић, познати ловац на дивље патке, упутио за јатом белавки које су, повлаћечи се према југу прелетеле преко Пауна, те се од тога дана за њега више није чуло, а Јеврем Максимовић је, после повратка из Африке где је провео више од 10 година, причао да је Добросава срео на језеру Матаринеда у Замбији и да он тамо завршава речник белавки. Е, па ту реч, паратаринанта, Мајор Гаврић је од Миленије добио у замену за вечери и вечери приче и утисака о Верослави Микиновић.

11

УТИСАК ПРВИ

Из бележнице М.Г. запис 234-страна 34 Večera kod Milanije Milić

vreme rano proleće, maj mesec, 19 i 30 min . Večerali smo. Pečurke u sosu od crnih ribizli

sa pohovanim mladicama od bora. Posle večere smo pili jabukovo vino, a na onoj strani stomaka gde se nalazio želudac osećali smo neko prijatno blaženstvo tako da smo oboje počeli da zevamo, a oči su nam se počele uvlačiti i prepuštale se kapcima da se skupljaju od prijatnog dremeža. Ja sam zapalio cigaretu, protegao se i izvalio na divan koga je Dobrosav dovukao sa jednog od svojih mnogobrojnih putovanja. Divan je Dobrosav menjao za par volova na sajmu u Beogradu, a uzeo ga je samo kada je čuo da je to divan na kome je Prota Aleksa Nenadović prespavao dve večeri boraveći u porodici Pavlović u Beogradu. Milanija mi je sela kraj mog uzglavlja i počela da prede... U tom trenutku sreća je bila nadomak samih vrata i samo što nije zakoračila u dom Milanijin.

Reci mi nešto, bilo šta... rekoh ja zevajući, dok se dim od cigarete obavijao oko Milanijinog oka.

12

Pa ako tako želiš...Hm... Ah, da! Ona Verislava Mikanović udala se za onog... kako se zvaše... aha, za onoga Petrivoja Petrovića! Pravi pravcati skandal! Ma šta skandal... bruka i sramota, eto to... bruka i sramota!

Skandal! Ma da, pravi skandal jer, ako to nisi čuo ja ne

znam šta ti slušaš. On ti je, taj Petrivoje jedan pravi podlac! Čovek bez ikakve savesti i morala... jednom rečiju nitkov! Svojevremeno je, ni to nisi čuo pretpostavljam, rado kod onog Mirkovića, velikog gazde, Velimira vunovlačara, i tu se obogatio, zna se na koji način, a sada eto ga radi u državnoj službi i kako svi pričaju, krade... otima bre, ne krade... otima... kažem ti ja običan nitkov i lopov. Udati se za tako nekog i živeti sa njim... divim se... Tako poštena devojka, a udala se za takvog čoveka... eto ti! Da sam ja na njenom mestu nipošto se ne bih udala za takvog čoveka... ma gde čoveka, tipa. Tip je to... to čoveka nije ni videlo! Ma može da ima milione i milione, može da ima sve na ovom svetu, da bude i ne znam kako lep, ja bih pljunula na njega. Ne mogu ni da zamislim da je moj muž podlac, hulja i lopov, pa ma šta on meni pružao!

Миланија скочи са дивана, зајапурена у лицу прошета по соби док јој је у очима пламтио гнев, а из носа куљао бес. Њена искреност је била тако очигледна... уверљива...

13

Taj Petrivoje je takav skot i idiot! Po ne znam koliko puta su, žene koje se udaju ili druže sa takvim ljudima glupe... ma gde glupe, one su pokvarene jer im je samo njihov interes važan...

Hm... рекох ја. Ti se, dakle, ne bi ni udala ni živela ni družila se takvim... Dobro de, a šta bi bilo kada bih ti ja sada rekao da sam i ja takav, da sam i ja na neki sličan način dobio ovo sve što imam, i da sam i ja možda isti takav nitkov i podlac! Šta bi ti onda uradila Milanija?

Ja? Ma napustila bih te odmah. Ni sekundu ne bih sa tobom bila. Ja sam bre takva da samo poštena čoveka mogu da volim, i kada bih saznala da si i ti tako nešto uradio... ma ne to, nego samo stoti deo onoga što je Petrivoje uradio... ja bih istog trena, istog časa... Ćao, nema više! Adio! Ma šta ja tu sa tobom o tome raspravljam, samo probaj da tako nešto i pomisliš, a kamo li uradiš! Probaj i učini tako nešto i... Adio, nema više!

На тренутак ми се учинило да сам све ово, овај разговор и све, ама баш све негде већ видео или прочитао. Отишла је, помислио сам... да! Отишла је, негде према Русији, упутила се у неку од књига давно већ прочитаних... али у коју књигу... можда Толстој или А.П. Чехов... Достојевски... ко зна? А онда, тек онако рекох...

Zašto da probam kada sve i sama znaš, a sve mi se čini da sam ja od tog Petrivoja po tebi još veći podlac i lopov... ma on je sitna riba...

14

Ej, Milanija... kolika je moja plata i koliko ja para imam...

Pa negde oko nekoliko hiljada godišnje. E pa moja Milanija samo pokloni tebi u ovih

mesec dana vrede više nego moja cela godišnja plata, a gde je plaćanje tvojih dugova, pare koje sam tvojoj sestri Matildi dao kao miraz... pa odlazak na more i da ne pričam šta sve još...

Da, ali ti imaš... A gde je sve ostalo... E pa vidiš moja Milanija

da je taj Petrivoje sitna riba za mene... sitni pijačni lopov, mali prevarant i ništa više...

Jeste ali ti maš dušu i nisi tako bezobziran kao on... ti to nekako ne pokazuješ... vešto skrivaš da niko ne vidi, pa eto ni ja...

Da draga moja ali eto samo da vidiš da nije sve onako kako nam izgleda i kako mi mislimo da jeste...

После неколико дана посетио сам Миланију и однео јој на дар златну огрлицу и срмом везену хаљину. Миланија је хаљину одмах пробала и сва усхићена је, скоро лебдећи над подом своје собе, од мене затражила да јој закопчам огрилицу.

Те вечери смо пили неко вино из подрума породице Васиљевић старо преко двадесет година, а она је, у знак захвалности ваљда, направила колаче од ораха са преливом од меда. Петривоја нисмо никада више помињали.

15

Паратаринанта – Реч која, истргнута из контекса песме Милутина Наскића, не значи готово ништа, или боље речено ништа не значи, али онај који уме да песму прочита између редова видеће да ова реч објашњава један читав циклус сазревања и цвата траве рагоз која се може пронаћи само у Клинцима, селу надомак Ваљева, сваке пете године и то онда када се веома пажљиво броје године по старом календару. РАГОЗ или RAGOYAINAIAS EL IRE VITATIS SUPERIORA је годинама била главни састојак чувеног напитка породице Гаврић са којим су они лечили све своје болести, све своје туге и скидали очај из својих погледа. РАГОЗ расте на северним странама и може се брати само у раним јутарњим часовима док роса капље са његових цветова...

Рагозов чај се у породици Гаврић припремао уторком и петком од заласка сунца па све до поноћи, а пио се само у данима који су у свом имену имали слово П и Н. Тачан рецепт чаја, тако бар верују неки, још увек чува сестра Мајора Гаврића. По другима опет, рецепт чаја се налази у поседу самог Мајора, али по причању баке Марије и деке Гаврила он тога није свестан тако да су узалудни напори свих оних који годинама покушавају да до рецепта преко Мајора дођу. Можда отуда и нека стална чудна туга у очима Мајора.

16

УТИСАК ДРУГИ

Из бележнице М.Г. запис 137-страна 16 Разговор са самим собом

време касна зима, јануар месец, 03i 10 минута

Поштовани господине, трећег фебруара, ако је веровати некој мојој

интуицији, а ја верујем, јер сам се до сада безброј пута уверио да сам као и сам космос, бесконачно тачан у својим проценама, биће помрачење планете месец. Како слична природна појава не само да је необична, већ се дешава и први пут у мом животу, мада се један такав случај десио у Русији, у једној од провинција, што може посведочити Распис бр.1032 кога је лично оверио извесни секретар Трјасунов, а поред тога оваква појава је и поучна јер показује да се све у природи покорава самој природи, те вам као подстицај вашем угледу и јачању истог пред грађанима, предлажем следеће. Издајте наредбу да се те вечери у нашем граду сви морају наћи на улицама у том тренутку не би ли видели оно што се једном у животу може видети.

17

Да се строго пази и да се забране сви скупови који би својим дешавањима могле привући пажњу грађана, па им самим тим одвукли пажњу од догађаја од првостепене важности.

Да се сви они који на ову појаву гледају некако чудно или је тумаче на неки други начин, мени морају пријавити, а ја знам како ћу са њима.

Нека се сва светла у граду те вечери погасе не би ли се помрачење месеца могло гледати у пуном свом сјају.

Ја ћу вама лично предати целокупни запис о помрачењу па га ви, сходно његовој важности уврстите на одговарајуће место.

Ја сам, поштовани господине, још давних година предвидео да ће се помрачење месеца десити управо на дан трећег фебруара, јер се на тај дан десило неколико ствари које непобитно доказују моју теорију. Као прво, комшијски мачак Милентије је показао извесну узнемиреност, а неколико голубова је пре десет дана прелетело преко моје куће и дворишта и одлетело у правцу центра града. Колубара се, на свеопште изненађење, а ја сам био миран, јер сам и то знао још пре него сам се и родио, узмутила и некако придигла ка обалама, нарочито ка левој, мада кише нису данима падале.

18

ИЗВЕШТАЈ

3 фебруар, 00.00 часова Примећено је неколико особа у Градцу да

се није придржавало датих упутстава. Особе, мени познате из периода док сам прикупљао облаке и растеривао магле изнад Ваљева, су покушавале да цео догађај прикажу на неки само њима знан начин, тврдећи да до помрачења месеца не може и неће доћи, те да је све то последица помрачења нечијег ума, а не природна појава. Види, види, вичи... Мене су нашли. Као да је помрачење ума надприродна појава. Ништа није природније од помрачења ума, те је сасвим логично да сам особе лично привео, спровео и завео у протокол.

Нека истрага утврди ко је ко и ко је шта, мада истине ради треба знати да је још давне 1786. године познати професор доктор Ludvig Vander Lufterringer у свом трактату ОБЛИЦИ ПОНАШАЊА, навео неколико примера да до помрачења ума може доћи и када до тога и не може и нежели доћи. Ја бих Вам, поштовани господине, ако желите могао доставити моја запажања о облицима понашања и деловања жена из овог подручја и о њиховом утицају на све и свашта. Студију о томе пишем ево има већ петнаест, шеснаест, седамнаест, осамнаест, деветнаест, двадесет година...

19

УТИСАК ТРЕЋИ

Из бележнице М.Г. запис 4334-страна 175 Разговор са самим собом

време рано јутро, месец пун, 07i 22 минута Није јасно, па чак ни Немањи који се

годинама труди да проникне у саму душу мајорову. а ето после толико година не да је проникао већ је изникао у човека кога неки, ваљда због младежа зову Лепи Немања, како је Мајор Гаврић успео да обрлати толики број удовица са Брда Удовичког и да се неметне као човек који је у стању да реши сваки проблем и пре него ли о проблому било шта зна. Проблеме је мајор, тако је бар причао по Клинцима где је одлазио да се надише успомена и окрепи очи шапатом ветра, хватао у сну док су они још недоречени, неислазани и у повоју.

Проблем у повоју је прави проблем за мене, говорио је. Такве проблеме одмах решиш јер они и не постоје, они се тек зачињу у главама удовица и ако их на време ухватиш и са њима се бациш у коштац, намах их решаваш.

20

Оне друге, животне проблеме Мајор Гаврић је одлагао у једну књигу, књигу завлачио у фиоку, фиоку у кутију, кутију у орман, орман у собу, а собу је закључавао и кључ бацао у Колубару.

Зна Колубара шта ће са њима, говорио је. Избациће она на обалу тачно тамо где треба и код кога треба кључ, а овај, нека му је Бог на помоћи...

Мајор је био крштени атеиста који је веровао у силе космоса и у тачност свемира.

Све је бесконачно тачно и ништа се не може променити сем оног што се мења, а мења се све што је променљиво... ову реченицу је он изоворио после тромесечног не спавања, a није је завршио јер је утонуо у сан који, како тврди Немања и дан данас можда траје.

По списима који су пронађени у једној флаши траварице, види се да Мајор Гаврић тачно зна шта и када треба рећи удовици и како јој се и са које стране примакнути. Увек с леђа са погледом право у очи, а на самом дну флаше, у последњој чашици и последњој капи, после неколико месеци упорног одгонетања, Немања је утврдио да могли су се одгонетнути стихови...

Удо, моја удо, теби треба моје удо... Удо моја удо, ја сам за те мало чудо... Удо моја удо, ја те волим лудо, лудо...

21

Саки, или ти Весели Курајбер је, много година касније углазбио ове стихове те су се они певали, у ситним сатима и крупним пијанствима по забитим кафанама на Бајру, а један од двојице браће, Јован Крстић, син Милинка Поповића је својим очима и грленим понашањем спречавао да песма не пређе с ону страну Колубаре.

Ако ли само слово од песме пређе, изгубиће се јутарња роса са Удовичког Брда, а самим тим и мирис и укус презрелих трешања у касно пролеће, говорио је Јован држећи у руци огромни штап који је својим обликом, а нарочито дрским погледом, подсећао на штап од седам кора. Тај штап је Јован наследио од свог кума и пријатеља Драгослава Лазића, а Драгославу је штап одштапао своје једне дубоке јесени, негде пред саму зору, када га је жена Миливојка, њему се то тако барем у сну приказало, сакрила међу своје облице увукувши га у свој помахнитали вир. Неколико година касније Драгослав одлута у један од својих дечачких снова и из њега се никада више није вратио. Миливојка, те јесене, неколико месеци по мужевњевој смрти, продаде кућу на Јадру и усели се у кућу своје мајке по оцу Лепосаве на Удовичком Брду. Мајор Гаврић је, барем тако приповеда, а и у свој младеж се куне Немања, целу зиму провео у Миливојкиној кући.

22

Одгонетао јој је сан и тумачио нестанак Драгослављев, прича Немања, док нехајно левом руком премешта младеж, час тамо, час вамо. Ма шта ја да вама причам када све има исписано и спроведено под бројевима, списима и датумима. Само ви, полако и натенане ишчитајте сами и све ће вам бити јасно да јасније не може бити.

Немања се, тако се огледало у Колубари са средњег моста, после догађаја у Клинцима, а који је запамћен под именом Мумaло се враћа кући, потпуно посветио тумачењу мајорових нестварних порука и одгонетању корака, а у слободним данима је лечио изнемогле, покисле и онерасположене особе својим причама о сушењу гљива и подрезивању траве буковнице. Све те вештине је Немања украо из левог мајоровог ока, када је овај, после вишемесечног бдења спавао на то око. Те вечери мајор је десним оком слушао исповест неког испосника из околине Београда, који је навратио у Ваљево само да би се нагледао укуса ваљевских магли у касним вечерњим сатима. Тај укус га је подсећао на дане детињства које је проводио код свог деде Тиосава у Крчмару надомак Дивчибара. Око за око, зуб за зуб, изговори Мајор Гаврић и извади десни кутњак, замота га у памучну крпу и одложи у једну од својих фиока живота.

23

24

ФИОКЕ ЖИВОТА

КЊИГА БОЛЕСТИ МОЋ БИЉКИ

ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ - САНОВНИК МУШКИ РАЗГОВОРИ

25

26

КЊИГА БОЛЕСТИ

УВОДНИК

Сваки човек има неку своју болест коју вуче годинама, са њом се прегања, изгања, одгања, а да никада није сигуран када ће га она спопасти, изронити из душе човекове, из очију канути, у срце се увући, у главу, у тело, у сваку пору коже, у прсте или нокат. Болест је у свакоме од нас и само вреба наш знак да из нас измигољи и обргрили нас својом великодушношћу. Колико људи толико болести, а свака боли таман толико да је се увек сетимо и призовемо када нам из било ког разлога затреба. Понекад је свесно призовемо, а понекад опет, онако из потаје нас походи из наше потребе да себе собом лечимо. Неке болести сами лечимо, а неким својим болестима лечимо друге око себе. Пружамо им утеху да нису само они ти који болују, помажемо им болешћу да болест савладају. Свака болест има душу, изговорио је 1765. године Мајор Гаврић на предавању које одржано, а да то нико, па ни сам мајор није знао, у царском граду Вијени.

27

ОЧНЕ БОЛЕСТИ

Очи поседују неколико болести, а свака од њих је понаособ ваљана и требало би је описати и то на начин како се описује прва брачна ноћ или неверство супружника, али највећа и најопаснија болест очију је лаж. Лаж као нешто на чему очи живе и хране нашу душу.

Очи виде само оно што им се приказује и не сагледавају све оно што чини оно што видимо. Најлакше је очи преварити, у лаж их увући, себе очима разболети.

Очи нас увлаче у ствари непојавне, мисли нам заробљавају болешћу својом, лажима о ономе што виде.

Најраспространија је болест лажног изгледа јер се лако преноси са очију у мисли, а затим нам обузме цело тело, у душу се увуче.

Болест лажног изгледа се може, веома брзо, преко разговора и речи пренети свакоме те да и он од ње оболи.

У својим описима очних болести, Мајор Гаврић је ишао до најситнијих детаља, увлачио се у зеницу ока, одмрежњавао мрежњачу, дужио дужицу, а волео неку Ружицу.

28

БОЛЕСТ СЛУШАЊА

Извод из предавање Мајора Гаврића Поштоване колеге, драги гости и ви који сте

ту само да би видели ко је ко и ко је где. Намера ми је да вам у неколико речи изнесем нешто о болести слушања као великом злу које се јавља у последњој деценији овога века и са собом је у неповрат одвукла десетине, стотине и хиљаде младих људи.

Зашто је све то баш тако и зашто је то болест која представља озбиљно упозорење о стању не само духа појединца, већ и о свеукупном стању у друштву, рекао бих следеће...

Навикнути да само слушају оно што им други испевавају, оболели од ове болести, полако али сигурно и неповратно губе речи из свог сећања, из мисли и свести...

Постају неми слушаоци или несвесно понављају већ припремљене речи које замењују њихове и чине их да се осећају издвојеним и посебним, и да не примећују да су само део већине која као ехо понавља исто...

29

Када оболелом укинете слушање он постаје раздражен, агресиван јер није у могућности да савлада себе, а није у могућности да својим речима испуни себе...

Болест заузима све поре тела, увлачи се у сваки дамар и након извесног времена оболели од болести слушања не може ништа да ради ако око себе не чује, па макар скоро из потаје туђе речи које већ зна напамет...

Несвесно понавља сваку саслушану реч, реченицу, песму...

Поистовећује се са речима, упада у туге или је нападно весео, у себи сагледава слике које прате речи и полако почиње да живи живот туђих речи...

Звук речи чини да не примећује ништа стварно око себе, ствара око себе зид чутања и није у стању да објасни своје стање.

Недостаје ми реч... како се оно каже... не разумем о чему говориш... шта си тиме хтео речи... су све чешће реченице које полако прелазе у потпуну тишину душе.

Оболели стално тражи звук, звук и само звук. Поглед им препознаје само оно што у себи носи звук и ништа их не може спречити да упорно слушају већ одслушано, да понављају већ научено, да испевавају већ одпевано у сталном уверењу да је то оно што живот чини животом...

30

БОЛЕСТ ПРЕВАРЕ Преварити себе са својом женом је највећа

болест која се може догодити, јер тада нисте ни свестни колико је ваша болест поодмакла и да вам нема спаса. Познато је, а и литература их је забележила, неколико оваквих случајева. Мада веома ретка болест у ваљевском крају, јер је први случај забележен тек недавно, и то сасвим случајно у разговору Мајора Гаврића са својим дугогодишњим пријатељем, Предрагом М. који му је све то испричао на латиници јер је, тврди мајор, Предраг причу на чирилици негде затурио.

Мора да је то затурио себи у памћење и то негде дубоко, тамо где му мисао никада не одлута, а поглед не дотиче..

Тамо он заборавља све, па и самог себе... Знам када га није било неколико дана јер се

повукао у себе, затурио се и да није пала плаха киша летња, не би се тај још појавио...

Али киша га извуче на сунце и он наново себе пронађе и то тамо где се најмање надао...

У свом погледу се пронашао, изговори мајор и настави.

31

Како да се не нађе у погледу када само себе види и никог другог до себе. Упре у себе ко дете кад упре у неки вољени предмет или птицу у лету, а све прича чирилицом, а написао латиницом...

Лудак, кажем вам ја... Ништа друго до лудак, или ти лујка, а лујки

је увек било и биће у овом граду. Мој пријатељ Пирга је лепо рекао да се по њима и град памти некако дубље и трајније, јер је њихов поглед на живот потпуно ишћашен, скоро накошен и близак дечијој машти...

Он је само један у низу.. Драгослав и његов пас Цуле... Љупче Голубче... Апуј, апуј Љубче... Каубој и Партизанка... Јоца Врућина... Госпоица Бранко... Пукало... Баба Крпоца... Дугајлија Јоца Шериф... Крезава... Или што би Гајдаров рекао, а он је баш

умео да га уримује онако из така... Демон црн вади трн баш црн... Ишао пас црн и рутав срео га медвед и пао

мртав... А тек Саки Сале Цакани Цаја... О њему неком другом приликом...

32

ČIRILIĆNE PRIČE

KOMAD SIRA

Slika 1.

U kuću Miodraga Vasića je veoma često dolazio sin Mihajla Mike Dertovića, Predrag. To je bio zdrav, krupan i snažan čovek, duge crne kose, pametnog i, kako su smatrale mnoge valjevske gospođice, prijatnog, lepog lica. Ali u poslednjih nekoliko meseci počeo je da se goji, valjda zato što je skoro svake večeri odlazio u hotel GRAND na nekakvu ribu u uštipcima, i to je kvarilo njegovo lice i stas. U licu je sve više ličio na svog prijatelja Vasu Mišinića, koga je po varoši bio glas da mu se oči od ušiju ne mogu videti. Vasu je, pored glasa, bio skoro svako jutro i njegov brat Vidoje, koji se, otkako se vratio sa onu stranu, od preka, u ponašanju potpuno promenio.

I izgled mu se promenio. Stopalu mu duže a oči mu nekako šarene i viši je rastom. Skoro za glavu, tvrdila je Vasina i Vidojina majka Melanija.

E, pa na tog i takvog Vasu počeo je ličiti Predrag. Pored lica i stasa, kvarilo ga je i to što je

33

kosu počeo šišati na kratko, skoro do glave, a i premazivao je nekakvim uljem od susame. Nekada su ga, zbog njegova izgleda sve komšije i mnogi prijatelji nazivali divom i gorostasom, a danas mu ni dobar dan ne nazivaju.

On je s braćom Cretenov završio visoke škole u Beogradu, a zatim se upisao na prirodoslovnu školu u Petrovgradu i, tako bar pričaju braća Vasil i Brete Cretenov, mogao je tamo ostati i biti profesorom.

Nudili mu katedru, a on odbio. Moram kući zbog brata i majke, govorio je. A vidi sada kako mu brat vraća, pričao bi Vasil kada bi ga ko ponudio rakijom u kafani KOD SARAČA. Vasil se, po povratku iz Rusije, nemajući posao i videvši da mu se njegova prva ljubav Nevenka, udala za nekog trgovca kožama iz Ljiga, odao piću i nije izbijao iz kafane. Ljudi su mu plaćali rakiju a on im je, zauzvrat, prepričavao zdogodovštine iz Rusije.

U tim pričama nije štedeo Predraga, a bogami ni svog brata Bretu.

Kada je govorio o Predragu, njegovo lice, glas i pokreti bili su nalik na Predraga a i odelo bi, mada prilično nevoljno počelo menjati boju i oblik. Jedne večeri, posle duge priče i mnogih ispijenih čokanja rakije, Vasil je, zaboravivši da promeni lice i glas, kući otišao kao Predrag i od tog dana mu se gubi svaki trag. Istina, nekoliko cigana je tvrdilo da su Predraga videli u blizini Temišvara,

34

ali im niko nije verovao jer se Predrag, prilično ugojen, često, skoro svake druge večeri pojavljivljo kod Miodraga Vasića.

Kod Vasića se, i on, kao i večiti student medicine Milan Jeftić osećao kao kod svoje kuće. Za Milana se znalo da je u Beču upisao medicinski fakultet te je posle tri godine prešao na matematiku, i tu svaku godinu učio po dve ili tri godine. Njegov otac, Svetozar, trgovac stokom, slao mu je pet dukata mesečno, a još i majka, tajno od oca još tri. Toliki dukati su Milanu bili dovoljni za ugodan, ali ne i raskošan život u Beču, te se on, posle deset godina vratio u Beograd sa svojim prijateljem sa studija Rusom Ivanom Gavriličom Jercevom. Milan se po dolasku u Beograd posvetio slikanju svog portreta, koga je delio svim svojim prijateljima i mnogobrojnoj rodbini, i u upornim obilascima svim uticajnijim građanima. Kada nije slikao, vreme bi provodio u dugim šetnjama po obali Dunava, i samo bi, s vremena na vreme dodirnuo vodu rukom verujući da je tako dotakao i sam Beč. U pauzama između slikanja i šetnji kraj Dunava stalno je trčkarao svršavajući tuđe poslove.

Mogao se videti kako sa gomilom papira stoji pred nekom pisarnicom ili u dugom redu čeka meso, hleb ili bilo šta.

Pred pozorišnom blagajnom čekao je umesto razmaženih gospođica, a na sahranama je držao

35

govore i nosio cveće i vence. Za njega se govorilo da podseća na izvesnog Kiša iz TRI GODINE koju je držala gospođa Miroslava Janković.

Milan i Predrag su kod gospodina Vasića obično dolazili uveče na meze i rakiju, a ako domaćini nisu odlazili kod nekoga u goste ili im niko nije dolazio na selo, meze i rakija bi se otegli do večere. Jedne večeri, sedmog februara u trpezariji se vodio ovakav razgovor:

Pisanje, slikanje i uopšte umetnost kao delo značajno je i korisno samo onda kada njegova ideja sadrži neki ozbiljan društveni zadatak, govorio je Predrag, ispod oka gledajući kćerku gospodina Vasića, Spomenku, a on se, to su svi u Valjevu znali, već duže vremena ozbiljno zagledao u njene smeđe oči, koje su se njemu činile, valjda zbog romantike, duboko zelenim.

Ako je u tom i takvom delu neki protest ili nam autor, ne daj bože, ukazuje na problem u nekim višim slojevima društva, e takvo delo ja smatram značajnim i korisnim. A oni romani, pripovetke, slike i muzički komadi u kojima se govori o ... Ona se zaljubila u njega a on ne može jer je ... To ja smatram, pravo da vam kažem čistim besmislicama i neizmernom glupošću.

Slažem se sa vama, gospodine, reče Spomenka Vasić. Jedni opisuju ovo a drugi ono, a sve to u vezi ljubavi. Kao da nema i drugih tema. Ovaj grad i ovi ljudi imaju i bolesnih i nesrećnih i

36

onih koji nemaju šta jesti, pa kao da im je do čitanja i gledanja ljubavnih jada. A ne daj bože, još kada se o ljubavi i zapeva. Ja bih, kao i vi, samo o nekim važnim stvarima pisala, a i pesma bi bila za svaku priliku po nešto. Kao da je ljubav sve u životu te svi jedva čekaju da samo o njoj pevaju. Dok je govorila ispod usta je gledala u Predraga a iz očiju su joj navirale reči koje su obasule i prekrile do kolena njenog oca Miodraga Vasića, kome je bilo veoma neprijatno što njegova kćerka, mlada žena, koja još nema ni sedamnaest godina, tako ozbiljno, a hladno i surovo rasuđuje o ljubavi. On je, duboko u sebi naslućivao zašto je to tako, i po ko zna koji put je, opet u sebi, jer sebi je on oduvek bio najbolji sagovornik, osuđivao svoju pokojnu suprugu i majku Spomenkinu, Anđeliju, njegovu milu Anđu koja je to i takvo mišljenje usadila u svoju kćer. Vidi Miodrag da, mišljenje na njegove oči raste i buja i svaki dan sve više zauzima prostora. Polako ga potiskuje, gura i guši. Rascvetalo se u proleće, ugodno u toploj sobi i osami prezimilo, pa sada pustilo korenje u sobi Spomenkinoj a stablo se rastablilo, grane se razgranale, a listovi razlistali po celoj kući. Počelo je i da pupi, i da cveta, a Miodrag je znao kakav će to plod biti. Naslućivao j e izgled i veličinu, ali ukus je tačno znao kakav je. Gorak i opor. Takve plodove mu je njegova Anđa donosila u krevet svake noći tokom dugih godina, a samo jedne

37

večeri, u mesecu maju, petnaestog, u petak, pre sedamnaest godina u krevet kraj njega leže Anđa, ali nekako drugačija. Visoka, vitka, a snažna, sa čvrstim, nabreklim butinama koje su se završavale poljanom obraslom gustom paprati iz koje je, kao drski pogled, štrčao rumeni biser. Niz vrat, preko ramena obavile su se jedre, tvrde grudi iz čijih su bradavica, izvirale plahe letnje kiše, a nad lepim, ovalnim licem, Anđa je imala gustu, smeđu kosu, koja je, pri svetlosti meseca, dobila boju jutra. Na licu, odmah kraj obraza su joj se izdvajale rumene, pune usne i crne oči sa dva uzdaha na mestu zenica, i sa obrvama, koje nisu bile tanke, kao list papira, nego, kako se Miodragu tog predvečerja učinilo, kao krošnja kestena, guste. Te večeri Anđa mu je podarla drski pogled, a kapi plahe letnje kiše su mu do jutra kvasile lice. Kasnije je, zbog tog događaja i sećanja na njega, plodu te noći dao ime Spomenka.

Ako ljubav ne rešava i ne govori o onome što je važno, reče Milan i prekinu razmišljanje gospodina Miodraga, šta je to drugo koje nam govori i uči nas. Zamislite samo da se u Romeu i Juliji, umesto o ljubavi, govori, recimo, o načinu kako se mleko siri i kako se od projinog brašna pravi kačamak. Mišljenja sam da bi to bila veoma zanimljiva i veoma poučna knjiga. Zar ne gospođice Spomenka.

To su već krajnosti, reče Predrag.

38

Mi ne govorimo o takvim vrhunskim delima, ovde je reč o onim piscima koji misle da pišu, a kad tamo ništa... Sve same trice i kučine.

Milan, gledajući sebi u bradu, poče da prepričava sadržaj pripovetke koju je nedavno pročitao.

Pričao je opširno, ponavljajući reči koju su mu se činile zanimljivim i po nekoliko puta. Prošlo je nekoliko minuta, zatim još nekoliko minuta, a zatim su minuti počeli da se tope i nestaju, tako da više niko nije znao koliko je zapravo Milan pričao. A on je nastavljao, i dok su njegove reči ispunjavale sobu njegovo lice je postojalo sve tamnije i tamnije a oči su gubile pogled koji je lutao od Spomenke do Predraga. Kada je pogled skliznuo niz Spomenkino levo rame, oči su ga konačno izgubile, a reči su od tog trenutka izgubile smisao.

Hrlile su iz Milanovih usta bez ikakvog reda i padale po tepihu, stolu i nameštaju. Kada je reč VODA pala na tepih razlila se i poprslala bosa stopala Spomenke Vasić.

Milane, pričajte malo brže, ne izdrža Spomenka, ovo sve počinje da me gnjavi i sve je pomalo mučno i puno vode.

Prestanite, Milane, podviknu Predrag. A onda, svi prsnuše u smeh, pa i sam Milan,

jer se reči koje je on izgovorio počeše smanjivati i menjati značenje.

39

Tako reč NIKADA prvo postade NADA, pa malo zatim ADA i na kraju DA.

Požurite Milane, sakupite reči jer ništa vam neće ostati. Vidite da se tope i nestaju. Uzmite ih, ako ste već priču izgubili barem ćete pesmu moći od njih sastaviti, smejući se reče Spomenka.

A priča Milanova, i onako razvodnjena i istopljena ličila je, ako ne izgledom onda ponašanjem, na priču KOMAD SIRA koju je Spomenka čuvala u svom toaletnom stolu.

Tu priču je Spomenki, godinama je uspavljujući, pričala njena pokojna majka Anđelija, a nekoliko noći pred smrt, priču je spakovala i onako umotanu u belo platno predala Spomenki, ne bi li je ona svojoj deci, kada tome dođe vreme pričala. Priča ko priča U kuću Miodraga Vasića je veoma često dolazio sin Mihajla Mike Dertovića, Predrag. To je bio zdrav, krupan i snažan čovek, duge crne kose, pametnog i, kako su smatrale mnoge valjevske gospođice, prijatnog, lepog lica. Ali u poslednjih nekoliko meseci počeo je da se goji, valjda zato što je skoro svake večeri odlazio u hotel GRAND na nekakvu ribu u uštipcima, i to je kvarilo njegovo lice i stas. U licu je sve više ličio na svog prijatelja Jevrema Kosirajevića, koga je po varoši bio glas da mu se oči od ušiju ne mogu videti, a to sve zbog ženidbe i zida oko kuće. Sa one strane zida je sve nekako drugačije, govorilo se po Valjevu. Ima tamo nešto...

40

SA ONE STRANE ZIDA (Nikolija M. Vasić)

PRIPOVETKA

Slika 1. Kuća Jevrema Kosirajevića nalazila se na

početku široke, glavne ulice u gradu. Travnato dvorište sa nekoliko stabala šljiva i jabuka, bilo je opasano velikim, visokim zidom od cigle, a u njega se ulazilo na teška drvena hrastova vrata. Jevrem je, odmah po ženidbi sa Nikolijom, ćerkom Mladena Vasića, trgovca žitom i šećerom, ogradio dvorište, a sve prozore kuće je, sa unutrašnje strane prekrio teškim zavesama od brokata, a spolja zamandalio kapcima.

Pobeći će joj lepota, govorio je Jevrem svom prijatelju Svetozaru. Čim ugleda sunce i nebo... Ode. Znam ja, tako je bilo i sa mojom prvom, sa Draginjom. Kada mi je u kuću ušla nije bilo lepše nadaleko, a onda, posle nekoliko meseci, možda je prošla i godina, na moje oči, jednog lepog prolećnog jutra, ode joj lepota sa lica i tela. Iscuri kroz prozor, a zatim nestade prko dvorišta niz ulicu. Nije prošlo mnogo, ode i Draginja. Istopi se,

41

nestade jedrine i čvrstine u telu, te je ja oterah njenima u Smederevo.

Nikoliju je Jevrem video na slavi kod svog kuma Atanasa i odmah mu zapade za oko. Žuljila ga je u desnom oku nekoliko nedelja, te se ono zacrveni, nateče, a počeo je i vid da mu slabi. Ispirao je oči svako veče, pred spavanje, kamilicom i nekim čajem koga mu je napravila kuma Danica, ali Nikolija nikako iz oka da mu izađe. Jednog jutra, nažuljenih očiju punih suza, ode on pravo kod gazda Mladena, i s vrata, a da ni jutro nije nazdravio, izbaci iz usta sve što mu se danima i noćima kupilo na srcu i duši.

Pa gde, ako za Boga znaš Jevreme, nađe baš moju ćerku sebi za ženu da tražiš. Ona mi je Jevreme sve što mi od Milanke osta, a i otac bi mogao da joj budeš. Dete je to Jevreme, nema ni sedamnaest godina, odgovara Mladen, a milo mu, jer, iako Jevrem ima skoro šesdeset godina, gazda je to, najbogatiji čovek u mestu.

Nije prošlo ni mesec dana, a Nikolija ode za gazda Jevrema. Svadbe nije ni bilo jer se Jevrem bojao da mu neko ne vidi Nikoliju i ne ukrade joj nešto od njene mladalačke snage i čvrstine tela. Godinama je on verovao, pa čak je i sakupljao recepte, a i sam pisao o tome kako se može preoteti mladost i lepota. Recepte je brižljivo čuvao u maloj, tajnoj fioci koja se nalazila na samoj ivici njegove pameti.

42

Prve bračne noći gazda Jevrem je, pun staračke straste nabijene žalom za mladošću, cedio Nikolijine sokove smežuranim, čvornovatim šakama i utrljavao ih sebi u lice, prinosio ispucalim suvim usnama i ispijao požutelim zubima od duvana.

Njegova strast je trajala nekoliko noći, a onda se, svakih petnestak dana, pred samu zoru, uvlačio u njenu sobu ispijajući čašu, gorkog Nikolijinog soka. Zaslađene sokove duše, ona je, krijući ih i od sebe same, počela odvajati u plave kristalne posude, što ih je sa sobom iz roditeljske kuće u miraz donela.

Nikolija je, zatvorena u kući, provodila dane i noći u stalnom strahu od dolaska gazda Jevrema u njenu sobu, a kada bi se to desilo, ona se, zatvorenih očiju i mislima prebačenih preko visokog dvorišnog zida, uvlačila u sobu Mihajla Stranovića, najstarijeg sina njihovog komšije Petra Stranovića kafedžije i jednog od vlasnika pansiona URANAK, na južnom ulazu u grad.

Mihajlova soba je, između gustog lišća visokog i krupnog oraha, gledala, punih plavih očiju na sobu Nikolijinu, i nije propuštala priliku da, kada se razmaknu teške brokatne zavese, pomiluje užarenim pogledom deliće njenog obnaženog tela.

U noćima bez Jevrema Nikolija je, u krevetu pokrivena svojom sudbinom ispijala sokove svoje

43

mladosti i drhtavim rukama prizivala, preko svojih jedrih butina Mihajlove usne. Ponekad, a to se dešavalo svakog ponedeljka i petka, njene ruke su se, Mihajlovom snagom i veštnom jutarnjeg povetarca uvlačile među čvrste, nabrekle grudi i klizile polako, kao Oblaci nad Maljenom, ka izvoru vitkih nogu. Usnama je ispijala vezeni perjani jastuk, a stopalima je dodirivala mesinganog anđela na dnu kreveta.

Toga jutra, u njenu sobu je ušao neki gospodin, a Mihajlo se nežnim povetarcem uvukao u njegove oči.

Ona je sedela nategnuto, skoro kruto u crvenoj polufotelji, nadomak prozora, u mutnom popodnevnom svetlu, prekrštenih članaka.

Nosila je savršeno ukrojeni kostim Damen Mode gospođe Filipović i crni slamnati šešir, rad nepoznatog autora.

Noge su joj bile isto tako savršene. Desna noga joj je nehajno bila prebačena preko leve tako da joj je list noge, pritisnut o nogu, izgledao kao delo nekog renesansnog majstora sklupture.

Nikolija pogleda mladića pravo u oči i ugledavši Mihajla u njima iz usta joj poteče priča o Biserki, njenoj družbenici još od ranih dana njene mladosti.

Sve Vam je to, moj gospodine delo nekih nečastivih sila. Svi ti događaji i sve što se potom dogodilo, a dogodilo se.

44

IMENDAN

IZVADAK IZ DNEVNIKA MARIJETE MEŽINSKOVE

Zapis po A.P.Č – Skica 23. po Majoru Gavriću

Nakon velikog, bogatog i svečarskog ručka od sedam jela, devet pogača i desetine litara crnog i nekoliko litara belog vina, koje je pio samo gospodin Vukosavović, jer ostali gosti su se pridržavali pravila da se uz sedam jela i devet pogača pije samo crno vino, gospođa Biserka, žena slavljenika Živorada Mučnobratića je pošla u donji vrt, deo dvorišta koji se prostirao skroz od kuće do obale reke. Gužva, dosadni i u nedogled dugački razgovori uz obavezan smešak bez ikakvog povoda, nesmotrenost i nespretnost, za ovu priliku iznajmljene posluge, porcelanski tanjiri sa ručno iscrtanim cvećem, srebrni escajg SOLINGER, uporni, tupi i prodoran kao mač pogled gospodina Veljkovića, a naročito beznadežan osmeh njenog muža, zamorili su joj oči i usta, i želela je da, bar na trenutak ode što dalje od kuće, do predahne u hladovini vrbe na obali Kolubare i da se odmori, razmišljajući o svom ljubavniku Miloradu koga je

45

upoznala jedne večeri dok je kradom posećivala snove svoje prijateljice Jelisavete Stanimirović.

Vrativši se iz posete, pred jutro kada se probudila na telu su joj se još uvek ocrtavale slike obnaženog Milorada u ljubavnom grču. Po telu su mu izrasle kaplje znoja, širile se i rascvetavale po Jelisavetinim nabreklim dojkama, čvrstim i zrelim ko šipak. Biserka je, ispirajući sa sebe slike, sapunom oprala Jelisavetu a vodu sa Miodragovim likom nasula u teglu od plavog stakla.

Teglu je držala u svom toaletnom stolu i svake večeri, pred sami odlazak u krevet, krišom od Živorada ispijala je po gutljaj Miodragovog lika. S takvim ukusom u ustima mogla je prebroditi sve zagrljalje svoga muža i sačekati jutro.

Navikala je da joj ovakve misli padaju na pamet kada bi skrenula ka vrbama na obali reke, i tu bi joj, u debeloj hladovini ranih šljiva i kajsija, suve grane, izazvane njenim obnaženim ramenima i vratom grebale kosu i pokušavale da joj se upletu i zadrže je malo duže u svom zagrljalju. Paučina bi joj prijanjala za lice, a u mislima bi joj, sve jasnije izrastao lik Miodraga i činilo joj se da je Miodrag, a ne paučina i grane, dodiruje lice. Kada bi joj se na kraju staze ukazala obala sa vrbama Miodrag bi potpuno ovladao Biserkom Mučnobratić, a ona bi sela na klupu pod vrbom i u njegovom zagrljalju provela bi par ugodnih trenutaka. Takve trenutke je čuvala u omalenoj posudi od porcelana.

46

Danas, uznemirena događajima oko ručka, prekinula je Miodraga u nežnim milovanjima i odgurnuvši ga od sebe počela je razmišljati o svom mužu i njenom ujaku Petroniju Vasiljeviću koji su se prepirali o zgradi suda i o parkovima u Valjevu. Muž se po svom već ustaljenom običaju prepirao kako bi se pred gostima i mnogobrojnom rodbinom razmetao svojim nazadnim i okorelim, tvrdim mišljenjem, a što je najvažnije, kako se ne bi složio sa njenim ujakom koga nikada nije voleo i koristio bi svaku priliku da to na bilo koji način pokaže. Ujak mu je, zauzvrat, protivrečio i zanovetao zbog svake njegove reči samo zato da bi pred svima pokazao da on, i pored poodmaklih godina, a ujak je ima preko pedeset godina, nosi u sebi mladalački duh i snagu, slobodu misli i rešenost da ustraje. Pa i sama Biserka, koja nije uspela da se savlada, je pred sam kraj ručka uskočila u razgovor, te je pomalo nespretno branila stavove i gledišta ujaka, ali ne zato što je u njih verovala, već prosto zato što je htela da bude protivu svoga muža i da ga naljuti valjda zbog svih onih večeri u kojima je sa ukusom Miodraga u ustima, na svom jedrom i čvrstom, kao stablo hrasta telu, osećala mlohavo telo svoga supruga Živorada.

Ovaj razgovor je zamarao goste, ali su svi oni, a naročito gospođa Jasmina Plavnić udovica Prvoslava Plavnića apotekara, našli za potrebno da se umešaju i govorili su mnogo, mada uopšte nisu

47

marili ni za parkove, a kamo li za zgradu suda. Jasmina je i razgovor o parku iskoristila da, po ko zna koji put tog popodneva pomene svog pokojnog supruga, brišući vezenom maramicom podnabule oči, ali ne od suza već od mnogobrojnih ispijenih čaša portoa. Na tom putu od nemila do nedraga, na večnom putu portoa Jasmina je jedne noći srela i Majora Gavrića. Major se tu zadesio jer se, dan pre toga, posle nekoliko neispavanih noći, sa sobom dogovorio, a to je njemu ipak bilo najteže, da odmah napusti svoje pravo obličje i da se uz pomoć magijskih recepata pretvori u pukovnika i da u tom liku provede nekoliko narednih dana. Major je na neki čudan način, način kako se vole samo veoma drage osobe, voleo pukovnika. Pukovniku je bilo sve dozvoljeno, mada, tako je tvrdio Dragan Kuzma, pukovniku nije imao ko da piše, pa je zato on, pukovnik sve pisao, zapisivao i ređao u fascikle. Fascikle pak ređao u još veće fascikle, pa opet sve to u još veće fascikle i tako redom dok ne dođe do one prve fascikle od koje je krenuo. Put neverovatan ali samo njemu dobro poznat. Pukovnik se veoma dobro snalazio u tom savršenom kosmičkom neredu u kome sve ima svoj bescilj i u kome je sve puno neke neverovatne praznine. Provodio je on dane i dane u takvom stanju, zapisivao izreke slučajnih prolaznika koji su namerno izgovarali reči koje, kada se pomnože sa vremenom kada su rečene, odaju skrivene poruke.

48

Mnogima su takve izreke bile nejasne i nisu se mogle smestiti ni tamo ni vamo, ali ih je pukovnik sa takvom preciznošću smeštao na pravo mesto i davao im tačno tumačenje. Tumačenje koje je uvek odisalo mirisom nekih požutelih trava, a imalo ukus gorčine jeseni koja kasni nad Valjevom.

U večerima beznađa, jedino je pukovnik mogao pronaći pravi smisao svega pa čak i u otiscima prstiju na nekoj odbačenoj čaši ili u opušku koji se povlačio po uglovima plehanih pepeljara.

Pukovnik je svakog petnaestog u mesecu sanjao Gradac, a bivalo je da ga sanja i negde između dvadesetpetog i dvadesetosmog.

U svoj san o Gradcu, pukovnik se uvlačio zatvorenih očiju pun strepnje da mu se san ne izlije po sobi, i da Gradac ne poplavi njegovu zbirku okamenjenih pečurki, neispitano oružje iz njegovih pohoda po severnim delovima Afrike i preparirane mladice sa obala Drine.

A Gradac? Šta pa on zna. Razlije se po pukovnikovom snu, uvuče se u svaku poru njegove svesti, nabuja po venama. Tek tu, u snu pukovnika, Gradac postaje ono što i on, Gradac sanja dok protiče ispod gvozdenog mosta nedaleko od mesta gde će zauvek postati Kolubara. Raspojasa se i ne napušta san pukovnika sve dok u sebe ne uvuče Kolubaru i Obnicu.

49

Pukovnik se tada obično budio jer pastrmke počinju iz oka da mu migolje, a vidre nestaju u nebeskom plavetnilu iznad Ćelija.

Snove o Gradcu je on uspevao da godinama skriva i zatura po svojoj prošlosti ili da ih zaboravlja pričajući da je sanjao divlje konje na Divčibarama ili pak orlove nad Maljenom. I ko zna da li bi sanovnik pukovnika ikada ugledao svitanje jutra da u jedan od snova ne uđe, sasvim slučajno jer te večeri ne imade druga posla, Pirga, prijatelj i drugar pukovnikov još od onih dana kada se pamti samo lepo. Pirga je tog jutra krenuo ka Gradcu jer je vrelina već razmekšala ulični asfalt i zahvatila trotoare, avlije i krovove... u hlad se uvukla, ulice ispraznila, izloge i podkrovlja usijala. Krenuo je, hitro, uz Gradac, prema Anatemama tražeći onaj trenutak magije kada se otvara kapija koju prirodu deli od neprirode. Mesto gde se sve zaboravlja i gde tromost i umor napuštaju telo. I tu negde na samom domaku magije, između sna i jave, na pola puta ka Mejinoj česmi i Krivoj Vrbi, tamo gde nam Ploče ostaju sa desne strane i gde se put sužava u stazu, skoro hrapavu i kamenu, taman pred degurićku branu on ugleda pukovnika kako stoji do kolena u vodi i rukama prevrće kamenje, pomera ih i slaže u okomite krugove. Tako poređano kamenje je zatim oblagao slojem mahovine i umotavao ih u prvu jutarnju izmaglicu. I znajući da se retko ko, kad se na ovim stazama sretne, udružuje, udvaja il

50

utraja, već izmenja pozdrav ili poneku učtivu reč, a onda svak u svoje se uvlači, on pukovnika i ne pozdravi nego onako nehajno tek reda radi nazva sebi u bradu nešto kao dobar dan i ode. Uputi se ka Livadici da bi na Sunčanom viru posmatrao skok dečaka koji se na tako nešto godinama pripremao. I taman kada se dečak odvojio od stene i krenuo u susret vodi, pukovnik se probudi, a Pirga, kada nestade slika svega i kada sebe ugleda kako sedi na obali Kolubare, shvati da je to sve bio san pukovnika i ništa više. Iznad sebe je ugledao nebo nad Valjevom...

Trenutak proveden u pukovnikovom snu je Pirga prepričao u nekoj od svojih priča, a potom se ona polako uvukla u misli mnogih ljudi koji tako saznaše za snove pukovnika.

Rečnik snova Majora Gavrića je sakupio i godinama na njemu radio Prorok Zosem, ali su se ti spisi izgubili u stalnim pomeranjima Zosema od Valjeva do Beograda. Ipak, na sam dan Sv. Gavrila, na dnu kofera, koji je pukim slućajem ostao na Divčibarama u kući Sakija Kurajbera, pronađeno je samo nekoliko strana tog rečnika. Da li slučajno ili kosmički namerno spisi su sadržavali snove koji su poćinjali na slovo B i samo nekoliko snovotumačenja na slovo O.

Veruje se, a Major Gavrić čak i dokazuje, da se spisi nalaze još uvek kod Zosema ali da ih on ljubomorno čuva ne bi li sam sebi snove tumačio.

51

Čuva on to sebi, kaže major. Čuva ne bi li kroz mrak svojih snova lakše prolazio…

A u mraku možeš ići ni levo ni desno... Ne možeš, ni da sve hoćeš birati prolaz… Izlaz ili put… Možeš sam… Pravo u mrak skrećući pritom ili ne

svejedno… U mraku možeš samo ne znati šta te čeka, ni

koje greške ćeš pogoditi, a koje zaobići… Ni dokle si stigao… Ni kol'ko još imaš pred sobom. U mraku slobodno zatvori oč… Ugasi svetlosti sve… I sunca ako treba… Ugasi sve, ama baš sve… Ako želiš i hoćeš, ako poželiš da isključiš čak i

privid… Ugasi ga i saznaj slobodu volje svojih koraka

nasumičnih… Budi svestan da ideš pravo u mrak kroz

predvorje nepoznatog… Kroz hodnik života… Kroz noć... U mrak! Major Gavrić je ovaj tekst izgovarao svako

malo pokušavajući, valjda sebi, da olakša strah, da prebrodi sebe u dugim noćima punim mraka, da objasni mrak svome mraku.

52

Major je svaki put posle objašnjenja mraka pričao o svom prijatelj Irfanu, a priču nikada nije uspeo da završi jer je već kod treće strane upadao u san koji je trajao dva dana i sedam noći.

Priču bi odpočinjao uvek istim redosledom, rečima i pokretima.

Moj prijatelj gospodin Irfan Petlović je bio pravi bibliofil i imao je veoma čudnu biblioteku, za nekog možda neveliku po broju knjiga, ali, kako je i sam Nikola Majrovov, moj a i njegov prijatelj, a i on je bio bibliofil i kolekcionar, govorio, među tim knjigama je bilo izuzetno retkih naslova, pa čak i pravih dragocenosti. Neke od tih retkih i dragocenih knjiga je Irfan nasledio od svog oca, neke je sam doneo sa mnogobrojnih putovanja, a nešto su mu donosili i ostavljali njegovi prijatelji.

U zbirci se nalazila i knjiga u zamisli POKISLE KIŠE Zorana Sonje Sofije Kostić, MIŠOLOVKE I DRUGE SPRAVE Joakima Abeusa, neobjavljena drama JORDAN I BRUNO Nensi Bajkovske, KOTORSKE PRIKAZE Jova Abramovića, NEBESKE UTVARE I SNOVI G. Milekića, PELINOVO M. Đukića, KATE I OVO JE AMERIKA Z. Babaronija, MOTOVUNSKE OŠTARIJE B. Ilijev Opri, neobjavljena muzička kajdanka i čitanka sa crtežima, MOJ RODNI KRAJ VALJEVO I KAKO GA STEĆI od Aleksandra Saše Milovnovića, i OTAMO OVAMO ENE knjiga portreta D. Kuzmanovića.

53

Kada sam video sve te knjige, tek tada sam shvatio koliko sam malo čitao. Bilo me je stid da ih posuđujem od Irfana, jer su to bile knjige sa osmehom, a neke od njih i sa pogledom punim sete.

Kupovao sam ih potajno, po okolnim poljanama, odlazio na obale reka, ili ih posuđivao u biblioteci, sa obaveznim, krajnje nepotrebnim pravdanjem kako mi je to za mlađeg brat ili sestru, a zatim ih kući, pokriven čebetom preko glave čitao sa oduševljenjem, jednu po jednu

Među tim knjigama Irfan je za svoju kolekciju izabrao nekoliko naslova i u zamenu mi ponudio jedan deo svoje mladosti, prve tri godine braka sa svojom drugom ženom Milenom i knjigu, na koju je bio izuzetno ponosan, KRTOLJSKE I DRUGE PRIČE. Deo mladosti sam poklonio svom ocu kome posle toga postadoh mlađi brat, a Milenu, mladu devojku punu strasti, sam umotao u svoje snove i svake druge večeri naslađivao se ukusom meda što je isticao iz korena njenih oblih butina i mirisom mleka koji je kapao iz njenih očiju.

Knjigu sam, mnogo kasnije, na nagovor svog prijatelja A.B. Đota, pomorskog oficira, slikara i kolekcionara mišolovki, posle nekoliko neuspešnih početaka čitanja, odložio na policu pored zbirke glinenih figura, i do dana današnjeg je nisam pročitao jer mi se kraj nikada nije dopadao. Bio je, za moj ukus previše slan, a meni je so, zbog krvnog pritiska, bila zabranjena.

54

МОЋ БИЉКИ

БАГРЕМ – По народном веровању ово није

добро дрво, па га ваља што даље од куће садити, јер ако је у близини он својим мрачним силама и енергетским деловањем гром може привући.

По записима из збирке Видоја Лакића, старијег брата Видојевог, у крајевима око засеока Лакићи, одмах ту надомак, а које је Мајор Гаврић наследио од неког Ђуре, који се докопао тих списа преко свог кума Младена Лакића, Видојевог стрица, БАГРЕМ се ту још донедавно називао БАГРОМ, али најмлађи син покојног Светислава, Милутин, једног јутра, кришом и од својих очију, однесе О јер му је требало да испуни неку своју заосталу реч још од лане, те наместо О убаци слово Е кога је имао напретек. Од тог доба Багром постаде и остаде Багрем, али веровање у гром није се изгубило. Милутин је многа још слова из речи извукао, однео и уметнуо тамо где се ништа не умеће. Пред сам крај свога живота више ни имена свога није имао јер је временом и слова од себе самог и имена свога отимао и премештао. Причају многи да је умро као

55

сасвим непознат човек јер нико није знао како се зове. Његов син Видан је тврдио да је то баш он, Милутин, али како ни он није могао пронаћи ни једно слово свога оца, сахранише га као сасвим непознатог човека. Још дуго година је Видан покушавао да докаже и покаже да је тај човек љегов отац, али када и он једне вечери изгуби своја прва два слова и постаде Дан, изгуби се са првим заласком сунца и нестаде да се више никада појавио није.

БАГРЕМ се може употребити и за истеривање злих сила из котлова у којима се кува ракија, а за то је потребно убрати багремовог лишћа у касним часовима пред сам залазак сунца, а затим их у козијем млеку натапати до јутра. Чим сунце изађе лишће оцедити и убацити у котао и изговорити певаније багремско. Изговарач мора на себи имати нешто сукнено и гласом мора обухватити цео котао.

МАРТА ВАРТА БАГРЕМ ЕЛЕМ СЕЛЕМ АМЕЛ ВЕМЕЛ ДЕЛЕМ

КОТИ ВОТИ АМО КОТИ НЕ ПОРЕДИ ВЕЋ СВЕ СРЕДИ

ОТО МОТО КОТО ОТО По завршетку певанија извадити лишће из

котла, котао опрати са багремовим чајем, а затим све добро испрати водом са Градца и то водом из Сунчаног Вира.

56

КОПРИВА – У народу се прича и верује да је коприва позната као биљка која има снагу северних ветрова, јутарњих киша и првих сунчевих зрака, па се у многим местима око Ваљева ставља испод јастука породиље не би ли је својом снагом и моћима одбранила од ноћних сенки и насртаја навија и холбрика. Када коприва све прекрије и када избуја и на местима где је никада није било у тој години ће све бити родно и благодарно. Према истраживањима које је, последњих три, десет, дванаест, петнаест и двадесет година на себи вршио, Мајор Гаврић је дошао до непобитних чињеница шта све коприва лечи и како се може и зашта справљати. Најбоља је против грознице и то оне летње када топлина обузме цело тело. Није лоша ни против опадања косе, лечењу усних оболења, као и противу хемороида, повраћања и за смањење отока свих врста. Чај од коприве регулише све што нисте у стању да сами регулишете и побољшава крвну слику. Ако се копривин прах ушмркава кроз нос долази до смањења крварења из носа. За све опште регулисање свега и свачега добро је сваких три дана појести кашу од коприве. Прокувати коприву, а затим је оцедити и исецкати на ситно. Додати першуна и мало босиљка, а затим маси додати три кувана јаја и све то добро промешати. Овако припремљена каша се једе са дрвеном кашиком.

57

КУПУС – Ако садите на Цвати купус ће вам родити да нећете знати шта му би, а киселите купус сваким даном сем средом и петком јер тада се купус после нека времена сасвим одкисне и није више за употребу. Купус сејте на местима где никада нисте сејали конопљу или кукуруз јер на таквим местима купус може да се законопи и да не да рода или да оде у десну страну па онда ни тамо ни вамо са њим. По причању неких неименованих комшија Мајора Гаврића из Клинаца, најбоље је купус садити у купустишима и то све на лево у редовима који то нису већ личе само. Тада купус скроз купусне и буде му главица зрела још док и не сазри.

Ако ли ко има неке проблеме са стомаком може их лечити са чорбом од купуса и тада ће му бити много боље јер ће сав бол купус узети на себе и неће се ништа сем купуса осећати.

Купус има и велико магијско дејство ако се са њим премаже оболело место.

По сведочењу Алексе Матића, које је Мајор Гаврић прислушкивајући са стране чуо све од речи до речи, од купуса се може и правити неко јело које помаже да човек остане млад таман колико и јесте. У списима мајоровим није пронађен рецепт за то јело, али се прича да га мајор поседује јер свако мало, он, Мајор Гаврић некако скроз помлади. Могао би човек рећи и да скоро подетињи што га тада чини још старијим.

58

KRUŠKA - Petar Milana Đura Vasova, ribar sa Krickovine, umorio se i jednog prohladnog martovskog jutra je poremetio svoje snove i pretvorio ih u stvarnost. Nije ni pokušao da se od toga izleči, ali nekako uzgred, sedmog dana od početka bolesti, uz čašu vina i tanjir slanih sardela porazgovarao je sa svojim prijateljem Miodragom Pešićem lekarom, i ovaj mu je posavetovao da prestane sa ribarenjem, da ostavi more i da se povuče u selo i da tamo, u osami provede proleće i leto.

Napao te je CRNI MONAH, rekao mu je Miodrag. U ovo doba on ume da obuzme misli i da se sve u glavi čovekovoj poremeti. Samo ponekad ovu retku i čudnu bolest prati i povišena temperatura sa osipom po očima, šumom u ustima i planinama u ušima.

Tih dana, baš kao poručeno stiglo je dugačko pismo od Svetlane Laza Đurova Mirovića, koja ga je molila da doputuje u Krtole i da malo posedi u njezinoj kući. Petar odluči da je zaista došao trenutak da se malo razonodi i opusti posle duge i naporne zime, te se spremi i napusti maleno ribarsko mesto. Pre svega, a to beše u aprilu i to devetog dana, on otputova svojoj kući, u svoje rodno mesto Pelinovo u Gornjem Grblju, i tu ostade usamljen nešto više od tri nedelje, a zatim, kada putevi postadoše prohodni od velikih kiša koje su padale danima, uputi se peške svome

59

nekadašnjem učitelju i staraocu Lazo Đurovu, poznatom ribaru u celom Bokokotorskom zalivu. Od Pelinova do Kostića u Krtolima, gde je živeo Lazo Đuro, ima otprilike ne više od dva dana laganog hoda, nogu pred nogu, a putovati po raskvašenim prolećnim putevima i ocvalim livadama presvučenim krljuštima osušenih maslačaka pravo je zadovoljstvo.

Kuća Laza Đurova je ogromna kamena građevina sa prozorima na sve tri strane, sa velikim pitarima za cveće i kamenim lavovima i grifonima na ulazu u dvorište, i sa velikom bistjernom kraj ulaza. Stari, odavno već napušteni park, sumoran ali još uvek lep sa retkim vrstama drveća i cveća, pružao se bezmalo oko cele kuće i dopirao je sve do reke, i tu se završavao ispresecanom, strmom, kamenom obloženom obalom, na kojoj su rasli čempresi vrhovima uprtim nizvodno i korenjem duboko zarivenim u kamene oblutke razbacene uzvodno od obale.

Voda se tmurno presijavala dok se o njenu površinu odbijao tužni glas gugutki i kosova, i uvek se tu, na obali, osećala neka čudna atmosfera protkana retkim kapima sunca što su se slivale niz grane čempresa.

Zato oko same kuće, u dvorištu i voćnjaku, koji je zajedno sa parkom zauzimao prostor dovoljan da ispuni dva pogleda, beše uvek veselo i živo, čak i kada je vreme bilo lepo.

60

Ovako izvanrednih ruža, kamelija, lijandera, lala i karanfila svih mogućih boja, počev od belih do kao gar crnih, uopšte ovakog obilja boja kao kod Laza Đurova Petar nije imao prilike da vidi nigde na drugom mestu i samo je sve to mogao porediti sa bojom riba koje su se leti, u toplim plićacima, skupljale oko kamenja u uvali kod Zanovetnog školjica ili na stenama oko Kakrca. Ponekad u rano proleće takve su se boje viđale i na haljini Marice Tripa Markova koja je prolazila Krickovinom na putu ka Krašićima vraćajući se sa Bjelila iz trgovine Sava Draga Lakičevića.

Ono što je činilo dekorativni deo bašte i što je Lazo Đuro pun prezira nazivao sitnicom, na Petra je, još od ranog detinjstva ostavljalo čaroban utisak.

On je, zajedno sa Svetlanom, tu, među najneverovatnijim stablima i između bokora raznobojnog cveća proveo najlepše trenutke svoga života.

Kakvih ti tu samo nije bilo nastranosti i lepote u oblicima i mirisima.

Drvoredi NIANDE (ALCHORNEA FLORI BUNDA) i MVAMFE (ERYTHRO PLOEUM JUDI CALE) natkrivali su cvetne bokore OBRNIKA (LUPI NUS HIR SUTUS) i OLOLIKVE (TURBINA CORYMBOSA), a miris PITURIA (DUBO ISIA HOPN O ODI), se uvlačio u nozdrve i širio se u slike čudnog sjaja.

61

BREZA – Na svakom drvetu je bila mesingana pločica sa nazivom biljke, poreklom i godinom kada je zasađeno.

Nalazile su se ovde i divne, vitke kao mlade device biljke sa uspravnim i čvrstim, kao u mladića, stabljikama, i samo kada se dobro zagleda, moglo se zapaziti da su to krošnje javora sa plodovima kruške i stabla breza na čijim su granama visile zrele crvene i crne šljive. Ali ono što je pružalo najviše radosti u bašti i davalo joj bujan izgled to je ona stalna živost.

Od ranog jutra do mrklog mraka, oko cveća, drveća, po alejama i po stazama, kao u mravinjaku, vrvili su ljudi sa raznim i čudnim spravama i alatkama, kosama, motikama i prskalicama...

Petar je doputovao kod Laza Đurova uveče, posle devet časova, a Svetlanu i njenog oca zateko je u velikoj zabrinutosti koja im se obesila o vrat i pritiskajući ih savijala u ramenima. Vedro nebo okićeno i prekriveno zvezdama nagoveštavalo je jaki jutarnji mraz, a kako je Anton P. Čehov, baštovan rodom iz Rusije, bio odsutan, jer je nekim svojim ličnim poslom otišao u grad, Svetlana i Lazo nisu imali na koga da se oslone, a misao na mraz, koji bi u naletu presekao svo voće i cveće, uvukla se u njihove glave i oni su za vreme večere samo o tome razgovarali, i odlučili su da Svetlana ne legne, već da oko jedan sat posle ponoći prođe kroz baštu i vidi da li je sve u redu, a Lazo Đuro bi

62

ustao u tri sata, pa čak i pre ako ga snovi ne odvedu u detinjstvo i tamo ne provede nekoliko sati.

Petar je presedeo s Svetlanom celo veče i nekoliko trenutaka posle ponoći uputio se s njom u baštu.

Napolju beše dosta hladno. U dvorištu je već jako mirisalo na paljevinu

koja je imala ukus jesenjih zimzelenih pečurki koje su rasle po obroncima Obosnika.

U velikom voćnjaku, koji su zvali imenom Lazove sestre Jelisavete, i koji je donosio Lazu Đurovu svake godine po nekoliko hiljada čistog prihoda, prostirao se po zemlji crn dim, gust kao med i ljut kao biber i, obavijajući drveće svojim paperjem spasavao biljke.

Drveće je tu bilo raspoređeno po krugovima koji su se širili ka spoljnoj ogradi voćnjaka, a redovi su bili pognuti i pravilno ucrtani kao slika raspeća u crkvi Sv. Gospođe u Nikovićima, i ta stroga, na momente čak i okrutna pravilnost, i to što je svo drveće bilo iste visine. širine, boje, ukusa i mirisa, davalo je jednoličnu, pa čak i dosadnu sliku.

Petar i Svetlana prođoše između redova gde su tinjale vatre od đubriva, slame i raznih otpada, i s vremena na vreme sretali su radnike koji, uvučene u crne šešire i dugačke ogrtače lutahu kroz dim kao senke. Cvetale su i ispuštale glasove ispunjene setom, samo višnje, šljive i neke vrste

63

JABUKA – ali cela bašta gušila se u dimu, i tek na samom izlazu Petar udahnu punim grudima.

Ja sam još u detinjstvu ovde kijao od dima, reče on pokrivajući kosu komadima lišća koje je skupljao ispod Svetlaninih nogu, ali ni do danas ne shvatam na koji način dim može biti zaštita od mraza.

Dim zamenjuje oblake, kad ih nema… odgovori Svetlana.

A zašto su potrebni oblaci? Kad je tmurno i oblačno vreme, nema

jutarnjeg mraza. Tako! On se nasmeja i, svojom levom rukom uhvati

je za desnu ruku. Njeno široko, veoma ozbiljno, ozeblo lice sa tankim kao jutarnje svetlo i svetlim kao ugalj obrvama, podignut široki okovratnik kaputa, koji joj je, samo ponedeljkom i petkom smetao da slobodno pokreće glavu, i sva ona, vitka kao košuta, sa, zbog rose zadignutom haljinom iznad oblih kolena i belih butina, raznežila ga je.

Bože moj, pa vi ste već veliki porasli!, reče on. Kada sam poslednji put odlazio odavde, pre sedam godina, bili ste još sasvim dete. Bili ste tako mršavi, dugonogi, bez marame na glavi, u kratkoj haljini, i ja sam vas nazivao čapljom i rodom… Šta sve može vreme da učini i kako li se samo sa nama poigrava.

64

Da, pet godina!, uzdahnu Svetlana. Mnogo je ptica nebom proletelo i oblaka se izoblačilo od tada. Recite Petre, iskreno, živo otpoče ona gledajući ga u lice, jeste li se odviki od nas? Uostalom zašto pitam? Vi ste muškarac, živite svojim životom punim zanimljivosti, postali ste svoj čovek…Vi niste, kako narod voli da kaže crna ovca, vi ste beli pastir. Ali, bilo kako bilo, Petre, ja bih želela da nas smatrate za svoje. Mi, ja bar tako mislim imamo prava na to.

Ja vas tako i smatram, Svetlana. Na časnu reč? Da, na časnu reč. Vi ste se jutros, posle doručka, začudili što

imamo tako mnogo vaših fotografija. Znate, moj otac vas obožava. Ponekad mi izgleda da vas voli više nego mene. On se ponosi vama. Vi ste dobar ribar, neobičan ali pošten čovek, i on je uveren da ste postali takvi zato što vas je on vaspitao. Ja mu, moj Petre ne branim da tako misli. Neka ga.

Petru se okrenu oko sebe i pred sobom ugleda Petara i Svetlanu gde prolaze između redova gde su tinjale vatre od đubriva, slame i raznih otpada.

Cvetale su i ispuštale glasove ispunjene tugom, samo višnje, šljive i neke vrste jabuka, ali cela bašta gušila se u dimu, i tek na samom izlazu Petar vide sebe kako udiše punim grudima.

Ja sam još u detinjstvu ovde kijao od dima, reče on pokrivajući kosu komadima lišća koje je

65

skupljao ispod Svetlaninih nogu, ali ni do danas ne shvatam na koji način dim može biti zaštita od mraza.

Dim zamenjuje oblake, kad ih nema… odgovori Svetlana.

A zašto su potrebni oblaci? Kad je tmurno i oblačno vreme, nema

jutarnjeg mraza. Tako! On se nasmeja i, svojom levom rukom uhvati

je za desnu ruku. Njeno široko, veoma ozbiljno, ozeblo lice sa

tankim kao jutarnje svetlo i svetlim kao ugalj obrvama, podignut široki okovratnik kaputa, koji joj je, samo ponedeljkom i petkom smetao da slobodno pokreće glavu, i sva ona, vitka kao košuta, sa, zbog rose zadignutom haljinom iznad oblih kolena i belih butina, raznežila ga je.

Tu Petar polako poče da gubi sliku Petra i Svetlane i samo je još, kao iz daljine čuo reči.

Bože moj, pa vi ste već veliki porasli!, reče on. Kada sam poslednji put odlazio odavde, pre sedam godina, bili ste još sasvim dete…

Bili ste tako mršavi, dugonogi, bez marame na glavi, u kratkoj haljini, i ja sam vas nazivao čapljom i rodom…

I dalje su odjekivale reči… Bili ste tako mršavi, dugonogi, bez marame na

glavi…

66

ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ – САНОВНИК

Сан Први

ТО ЈЕ БИЛА ОНА по А.П.Ч. од М.Г. и З.М. Било је то, не знам баш сад да ли је била

јесен или зима, али је, сећам се било то баш оне године када сам, на велику срећу свих мојих, а и мене самог завршио писање моје друге књиге. Тада сам, рече Мајор Гаврић, био још увек пуковник, а са својим пуком сам био негде у околини Смедерева. Да, настави мајор, била је зима и треба скренути пажњу, да је то била баш љута зима, љућа и од саме Милосаве, жене мог побратима и пријатеља Миодрага. Да, моје младе даме, љута зима. Мајор је своју причу причао неким младим девојкама које су се код њега окупљале у ситним сатима и касним данима. Била је то таква зима да није прошао нити један једини дан, а да се стражарима није смрзао нос, а мећава је покривала путеве. Права цича зима, која је почела око новембра месеца и трајала све тамо до априла. У то доба, младе моје даме, ја нисам изгледао као сада, као на диму осушена шунка, већ сам био, а тешко је то

67

и замислити, момак и по, пуцао од здравља, весеља, лепоте. Ма шта казати, лепотан мушкарац, једном речи.

Дотеривао сам се као неки гиздавко, упијао сам очима све око себе, косу пребацивао са десна на лево, па увече, онако за промену, забацим је скроз унатраг, залижем, тако да би само на мој миг или покрет прстију леве руке скочило девојака колико вам воља. Дешавало се, није да није, да само зубима звецнем, кад оно, и најохолија лепотица се претварала у умиљато, послушно јагњешце. А ја, куда ћу, шта ћу, признајем ето, жудио сам за женама као што јутро жуди за сунцем или као што река хрли да се у неко море улије, и ако бих сада почео да пребројавам све оне девојке које су ми о врату висиле као огрлица од бисера, нема тога ко би бисере могао пребројити... Додајте томе да сам био и начитан и природом надарен памећу и да сам играо окретне игре као да сам се са њима родио, а усто сам био и ожењен веома лепом женом, Бог да јој душу прости јер ме неколико година по томе оставила самог. Отишла да живи неки свој живот који ми ни до дана данашњег није сасвим јасан, јер, ако је то живот шта је живот онда. Но о томе неком другом приликом јер сада о њој причати није ни време, а Бога ми није ни место. Ето да наставим где стадох. Кажем био сам такав обешењак,

68

усијана глава да се знало, ако ли се чује за неки догађај или неко дешавање чудну у Смедереву, е то је он говорили су. Мајор је то сигурно.

Мени је, настављао је Мајор Гаврић своју причу, као пуковнику било много што шта дозвољено, па сам тако ја могао у многим својим доконим часовима да тумарам по околини, а и по самом Смедереву. Час сам радио нешто што је, да тако кажем било и у опису мога посла, а дешавало се и то много чешће да идем и на које какве састанке са младим дамам смедеревски или на неку партију карата код смедеревске господе... Ноћу, беше то уочи самог Божића, како се ево сада баш присећам, ишао сам у једно место крај Смедерева где су ме послали ради обављања неких, да тако кажем, војних задатака. Време је било, немам шта друго речи него... Страшно или ти страховито. Стегла зима као дављеник и не испушта. Притиска све више и више, тако да се ја и мој кошијаш... Да, то вам не рекох, ја сам у том Смедереву имао на располагању кочије и то оне двопреге. Добио од свог кума на употребу, каже, требаће ти тамо у Смедереву, нека ти се нађу. И био је кум у праву. Добро ми дођоше те кочије, није да нису.

Па ето, стегла зима, кочијаш промрзо и сав се скоро у леденицу претворио. Да вам право кажем мраз се могао још и поднети али када се

69

диже мећава... Е то Бога ми није било тако лако. Подигла се снежна прашина све око себе покрила и прст се пред оком не види. Усковитлало се то, сачувај Боже. Не видиш ништа. Ни пут ни крај пута ни ништа. само нека белина свуда око нас. Није прошло ни десетак, петнаест или двадесет тридесет минута, а ја и кочијаш и коњи били смо прекривени снегом.

Негде после неког времена Панта, да, тако се звао кочијаш, а био је родом из Мионице, повео га ја са собом, рече да смо, како се њему чини скренули са пута. Ја се ту на њега мало извикао тек ето реда ради да се зна ко је ко, а све се надам да ћемо набасати на неку кућу или било шта. И тако... Ту Мајор направи малу паузу у својој причи и онако наискап одувани један цигар и повуче неколико димова ракије из флаше умотане у неке ланене крпе, ваљда урока ради.

Ишли сми, ишли, ишли, ишли и ишли... Кружили и кружили, па опет ишли и кружили и тако скоро више од пола ноћи и скоро пред саму зору ударисмо на кућу богатог сељака Велимира Трајковића. Ма баш мене брига да ли је он богат или не, да ли је оно или ово, једино што сам знао и што ми је важно било то су жене. За остало ме у то време и није било много брига.

Нас двојици пустише у кућу и то после дуге лупе на вратима. Велимир је у то време био на неком дужем путу, па нас је у кућу примио

70

његов син Миладин. Сећам се ко да ће сутра да буде, није прошло ни пола сата, а ја сам већ седео у соби Велимировој и био у некој занимљивој причи са његовом женом Лепосавом, пио бело вино и играо карте. после неког времена замолих да, ако ми је допуштено одем и да мало прилегнем јер сам се уморио од пута. Како није било места у великој кући, мени су спремили собу у малој, или како су је они звали, летњој кући.

Ви се не бојите привиђења и духова, онако успут ме упита Велимиров син Миладин, док смо прилазили соби која је мени била намењена. Ја се ту направих као да нисам добро чуо све то и упитах га да ли је заиста рекао нешто о привиђењима и духовима, а моје су се рећи одбијале од зидова ходника и ја их поново чух после неколико минута. На те моје речи насмеја се Миладин и рече да се њему чини да је та соба некако најпогоднија за привиђења и духове. Та соба има поглед са стране и цела се јежи. Има и нешто и у њеном изгледу, некако је нахерена на горе.

Мада сам био прилично поднапит ипак ме од тих његових речи мало обузела језа, прожмела кроз цело тело и полако ме напуштала кроз поглед који се све више губио. У себи сам помислио да је боље и стотини шабчана него ли само једно једино привиђење

71

или, не дај Боже дух. Али сан који ме се већ одавно завукао под кожу и нетрмице ме смарао својим сликама неких удаљених тропских обала, ме је натерао да полако свучем све са себе и да се увучем у постељину која ме одмах прогутала својом топлином и обликом. Моја светиљка је једва осветљавала зидове, а на зидовима слике предака са погледима упртим у даљину али онако искоса по неки портрет и на мене баци поглед. један поглед, колико се сећам, поглед неког господина са великим исуканим брковима ме је погодио у леву ногу и ево до данас носим његове трагове. На зиду су били и ловачки рогов и пар неких рогова са угравираним именима. Око мене је владала гробна тишина, а из унутрашњости зидова је допирало пуцкетање дрвета. Напољу иза прозора се догађало свашта. ветра је јаукао и цвилео, снег и мећава су жалосно шкрипали, а окна од прозора су се повијала од туге.

Да бих смањио свој страх ја сам причао са својим другим ја, оном половином коју сам скривао чак и пред самим собом и показивао га себи само у часовима дубоке туге, очаја или страха. Затим сам угасио светлост, не би ли утонуо у сан и тако побегао од свега, јер се при светлости свеће празне собе чине јос језивије и страшније него у мраку. Светлост празнину чини још празнијом.

72

У том тренутку три девојке које су слушале Мајора Гаврића су се приближиле скроз до његових колена и нетрмице га посматрале.

Али, ма колико се трудио да заспим, продужио је мајор своју причу, сан је све више одмицао од мене, губио се, извлачио из собе, а мени су се, час причињавали људи да се око прозора мотају, час сам чуо разговор, па одмах затим неки шапат или ми је неко благим дахом додиривао лице. Али, у сред тог хаоса од звукова и додира, ја одједном чух јасни одјек подпетица и лагано отварање врата од собе.

На моје питање ко је то, у којем је било више страха него знатижеље, добих једва чујан одговор.

То сам ја, не бој се, одговори женски глас. Онако мамуран и уморан придигох се са

кревета и затим се упутих ка вратима. Прошло је можда свега неколико секунди и ја, на својим раменима, око свога врата, на лицу, осетих две руке, нежне као голубије перо.

Ја те волим као што се воли небо и киша у пролеће, или сунце у хладним зимским јутрима. Ти си мој живот и ништа сем тога ниси, рече распевани женски глас а руке потражише и остале, скривене делове мога тела.

Врели дах као ужарено угљевље запахну и обави моје лице, а ја... Заборавио сам у том тренутку и мећаву која је беснела напољу,

73

заборавио сам и духове и приказе и привиђења и својим сам рукама почео напипавати струк, груди, руке и лице.

Сав устрептао сам обгрлио то нежно биће пред собом, а наше усне се спојише у један дах. Ни дан данас, ни никада ја нећу заборавити тај пољубац, дуг као истина.

Наша тела су се затим уплела, а својим уснама сам испијао сокове њеног тела до самог јутра.

Сутрадан се мећава још више разбуктала, распламсала као никада до тада и није било никакве могућности да напустимо кућу Велимира Трајковића.

Морао сам да читав дан седим и играм карте и да испијам ракију потопљену у ораховом труњу. Увече сам опет био сам у оној летњој кући, а тачно у поноћ врата би се отварала и ја бих опет све до зоре уживао у укусу и мирису женског тела. Мећава је обавила имање Велимира Трајковића још неколико дана, и ја бих да није било љубави и тела које се појављивало увек у поноћ, вероватно изгубио себе у тих неколико дана.

А онда је мећава стала... После ових речи Мајор Гаврић се упутио ка

вратима, а младе даме су замирући од ишчекивања упитним погледима изговориле... Али шта је даље било, мајоре?

74

Ништа, одговори Мајор Гаврић, следећег дана сам већ био на путу.

Али ко је била та жена? Све је јасно моје младе даме, све... Ништа није јасно. Младе даме, то је била моја жена. После ових речи све три госпођице, а у том

тренутку оне су у очима Мајора Гаврића изгледале као Велике Зелене Крилке, су скочиле и... Како је то могуће... Како? Говориле су.

Шта је ту неразумљиво и шта је то што вама смета младе даме. Па ја сам се, тако ми се бар чини, веома јасно изражавао, ниједне стране речи ни израза ни ничега. Разумљиво скроз, изговори Мајор Гаврић са неким малим презиром у гласу.

После паузе од неколико секунди он настави.

Да, моје крилке, ја сам у то мало место код тог Велимира Трајковића био а својом женом. Она је била у соби поред моје у летњој кући. Ту је одсела, док сам ја боравио у Смедереву. Њој је град био исувише чудан, а и ја сам био по вас цели дан са својим војницима. Све је сасвим, сасвим јасно.

Ух... Разочарано су проговориле три даме, а у погледу им се огледала јесен.

Почели сте, господине Мајоре Гаврићу, веома добро, шта више била је то занимљива

75

прича, а онда... Жена. Није ту ништа занимљиво и нема ту ништа, онако интересантно. Цела причач а на крају... Жена. У најмању руку ништа паметно.

Веома чудно, младе даме, веома чудно. Ви бисте да то буде нека туђа жена, неко други. Е, моје госпођице када сада тако мислите, шта ће са вама бити када ви будете у браку, када се будете удале?

Три младе крилкесу се збуниле, обориле поглед и тишина је овладала собом. Чутање је потрајало и док су вечерали, а и после. Тишина уз кафу. Али...

То је чак и непоштено од вас господине, није издржала најмлађа крилка. Зашто сте све то испричали ако је крај такав. Мени се чини да ништа лепог нема у тој причи. Ништа. Чак би се рекло да је све помало и бесмислено. Почели сте тако заводљиво, романтично. Мистериозно, а онда... Жена. Пустите ви то господине. Ви сте се са нама исмејавали. Да, исмејавали и ништа више.

Добро даме, добро, са неком тугом у устима изговори мајор. Не љутите се, ја сам се само мало нашалио са вама. није то била моја жена већ жена Велимира Трајковића.

Да? Тада се младе крилке намах развеселише, и

примакоше се ближе Мајору Гаврићу.

76

ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ – САНОВНИК

Сан Други ВЕЛИКЕ КРИЛКЕ

Драги мој, жене су ти чудна бића. Где

чудна, мало је рећи чудна, то су бића која... Мајор ту застаде у пола речи и окрену се према полици са књигама на којој су се поред књига налазиле и гомиле исписаних папира. Све је било поређано по неком реду кога је само он препознавао. Из хрпе папира он извуче неколико свежњева и стаде их прелиставати. Мрмљао је нешто себи у браду, а онако с леђа, сагнут и повијен изгледао је као неко ко се скрива од своје сенке и покушава да се у себе увуче, а затим је узео неколико папира окренуо се према соби, сео на под, ноге пребацио себи преко рамена и наставио...

Ма шта да кажем, оне су вам као бића са друге планете, са другог краја свемира, а свемир је, као што знате бесконачно тачан, па према томе ако се узме у обзир и путања месеца која помножена са удаљењем Уба од Ваљева даје број који подељен са бројем сунчаних дана

77

у месецу мају даје тачну цифру броја грехова и злодела Великих Крилки. Знам ја шта су оне, управо то, Велике крилке, мада морам признати има и ту, код Крилки подела, и то на Велике Зелене Крилке и Велике Беле Крилке. Сигурно се питате каква је разлика и у чему се она огледа. Тачно тако, огледа се. Кад нека жена стане испред огледала њен одраз је тачно то – или Велика Зелена или Велика Бела Крилка, мада се ту нађе и понека Алголка или ти уништитељ свога порода. Ето, овде у нас, у нашем крају има највише Великих Зелених Крилки и оне се узгајају са великом пажњом. Одгајају их њихове мајке и труде се да их, њихов подмладак, пород, кћери њихове у свему надвисе и буду још веће и боље Зелене Крилке. И Бога ми то ми успева ево има много много времена. Велике Зелене Крилке су све боље и боље и све их више има. Препознајете их по речима које изговарају, по погледу, по ходу и облачењу. Ма шта ту да говорим по чему, по свачему се оне одвајају али их само познавалац Крилки може уочити и одвојити Зелене од Белих. А све је мање добрих познавалаци и откривача Крилки. И не само да их је мање него им се затире сваки траг. Нестају и топе се. Покоји опстаје неко време па онда и он оде. Нестане изненада, тек укућани примете да је окаснио за ручак, па нема га ни за вечеру и

78

после неколико дана знају да је нестао и да се више никада неће појавити.

Познаваоци Крилки напуштају ове крајеве да се више никада у њих не врате.

Можда само о неком празнику се прикраду до родне куће и посматрају своје кроз прозор.

Ушли би они, али знају да ако само и на трен уђу да ће заувек остати ту, заробљени у неповрату.

Окачени о себе, умотани у непрекидне приче које се понављају, речи исте и све исто. Све што се може десити већ је одавно урађено, припремљено и тачно се зна шта ће се и како десити.

Велике Зелене Крилке не мирују. Круже и посматрају. Ослушкују сваки покрет и вребају тренутак

да задају смртоносни убод, не знајући да са сваким убодом слабе себе и одвајају комад меса.

Гуле себи кожу. И тако у бесконачност, те ја свима њима

упутих једно писмо, и то један дан пре него што сам писмо и послао на неколико адреса.

Poštovana gospođo, možda vam je čudno što vam se obraćam na

ovaj i na ovakav način, ali to je neka vrsta poraza koga sam za sve ove godine života doživio družeći se i živeći sa svima vama.

79

Mogao bi vam nabrajati imena, titule i, po ko zna koji put vam objašnjavati šta ste mi vi svi u životu značili i šta mi još uvek značite, ali znam ja gospodo da će se svaki od vas u ovom mom pismu sam prepoznati.

Sudbine vaše, vaši životi i duše vaše su isuviše male da se ne mogu odmah i na prvi pogled sagledati.

Godinama sam se trudio da makar malo utičem da se bar nešto malo promeni u vašim životima, ali vi se niste dali.

Čvrsto ste držali svoj život u rukama, toliko čvrsto da ste ga sami sopstvenim rukama ugušili.

Znam, kazaćete vi da sam i ja svoj život ugušio, ali ja, gospodo moja bar to priznajem.

Ne mogu da promenim nešto što se promeniti ne može.

Morao sam se radi vas menjati i postajati deo vašeg mišljenja. Morao sam prestati da volim strastno, oslobođeno i bez ikakvih stega, ali vi draga moja to niste mogli. Da li niste mogli, ili niste znali, vrag bi znao, ali šta je tu je.

Ništa se ne menja tako brzo. Hteli ste da volite a da sve ide kao po nekom

utvrđenom planu i kao da ljubav vodite na sred nekog trga, pred masom ljudi koja vas mora za neki, palanački lažni moral nagraditi i pohvaliti sve vaše krutosti, strahove i sitne, za takvu priliku beznačajne flertove.

80

Draga moja uspeli ste, jer evo i ja postadoh racionalan, precizan i na svu priliku, a nadam se i radost vašu ravan vama, što mi je jako žao jer sve to ja baš nisam tako zamišljao, ali sada sam, u to sam sasvim siguran, za vas i vama slične onaj pravi.

Više ni ja neću biti zbunjen, ponekad ljut, ponekad besan kao nekada, sada, napokon ste to uspeli draga moja, se tačno zna kako se može, gde se može, zašto se može i sve tako po redu.

Malo još da prođe i ja ću, sam od sebe, vrlo ubeđen da sam baš tako mislio i želeo celog života, na vašu konačnu radost i veselje, tako bar smatram, utvrditi da je najbolje ljubav voditi jednog jedinog i tačno određenog dana u nedelji, jer zašto bi se čovek umarao i sebi stvarao razno razne, ne daj bože svakodnevne neprilike kada to ne mora.

Draga moja, da li bi vam odgovarao četvrtak u 21 čas i trideset i tri minuta, jer dok tamo i vamo u to je 22 časa pa se vi fino, a i ja zajedno sa vama, možete odmoriti do jutra, prikupljajući energiju i volju za razno razne događaje koji vas očekuju narednog dana.

Vi ste draga moja ceo svoj život posvetili usavršavanju svoga bića i zaista bi bila velika šteta da sada, zarad vašeg supruga izgubite deo sebe koji vama toliko znači. I zato, mislostiva ja ću vama poslati neka svoja pisma, pa vi vidite...

81

82

МУШКЕ ПРИЧЕ

Прва Прича СВЕ ЈЕ У КОСМОСУ

Старији житељи Ваљева се још увек

присећају, а неки још увек и преживљавају проседог господина са брковима, који, сваких неколико дана око поднева, или у раним вечерњим сатима, ужурбаним, а лако посрнулим корацима иђаше од своје куће, низбрдо ка Тешњару или ка горе, узбрдо према кафани "Гучево". Странац или неки неупућен човек који није са

Венца или са Бајра, а који би издаљега видио тога господина могаше посумњати да он тако хода и посрће од година, али ако би видио изблиза његове очи, поглед и уши, онда већ није могао сумњати о правом узроку његова хода и чудног понашања. Па би се странац још више зачудио гледајући

како и понеки угледни, отмени и надасве надобудни, и готово увек будни Ваљевци учтиво поздрављају тетурајућег господина са брковима.

83

Ако је веровати Војводи Бирчи, а он то исприча једном приликом у свом сну неком свом пријатељу великом познаваоцу отровних печурки, дешавало се често да га који од тих и таквих ваљеваца узме под руку и испрати из "Гучева" у споредну улицу. Опет, у неком разговору са самим собом Бирча је тврдио да се догађало и сасвим супротно и противно, наиме: гдекоји "млади фићфирић" искези се са своја два зуба према господину са брковима и викне: Уха! ала смо се накресали!, али је то готово

увек изазивало срџбу оних горе поменутих озбиљнијех људи. Сасвим је нормално што је, дошавши у

Ваљево, једног пролећа у октобру месецу, а месец октобар је те године стигао одмах након априла, извесни Симо Мата Вуљић тражио да му се објасни та чудна појава, а ево, у суштини, што је он, господин Симо дознао: Господин са брковима и са помало чудним

ходом се звао: Мајор Гаврић. Био је доктор свега и свачега, познавалац печурки и оне, чудне ваљевске философије. Међу својим друговима разноразним докторима, као и у великим делу ваљевских слободоумника, Мајора Гаврића је био глас доброг познаваоца класика, старога словенског језика, астечких обреда, и фрфљеског права; понеке ваљевске полухистеричне матроне и удовице ценише га

84

опет као највештијег исповедника; оне друге које нису имале прилику да са Мајором Гаврићем разговарају увлачиле су га у своје снове и тамо се, на миру и онако у потаји све до јутра исповедале и ко зна шта још; они који су у неком проблему са парама или са местом за спавањем пак благосиљаше Мајора, јер он све своје, када му се хоће и када за то осети потребу дели са другима никада не бројећи. Ето зашто је тај и такав човек, и поред своје

грдне мане био у Ваљеву поштован и омиљен код једног дела суграђана. Разуме се да је било и оних који га нису

много жалили, али и ти тврђаху да је Мајор човек који само да је хтео могао постати било шта још у младости, а могао је одиста стећи и славу као књижевник, јер је у својој младости, док још ни слова није знао писати написао једну књижицу: "Хероји са тавана", која изазва велике хвале ученијех људи и они прорицаху да ће млади Гаврић, у зрелом добу, обесмртити своје име каквим књижевним делом од велике вредности, - које се пророштво, нажалост многих, не испуни. Најпослије његови многи пријатељи правдаху његову слабост тим што је он њу, слабост, наследио. Три брата његова, по другом прадеди од

стране насупрот севера, (два поморца на Јамајци, трећи трговац на неком острву близу

85

Кубе), заглавише пре времена од себе самих... Сестре и стричеве да и не рачунамо јер њих је толико да им се ни број не зна. Све је у космосу! - говорило се, а и он је то

говорио. Мајор Гаврић, идући после подне у град,

(зими око три часа или између дванаест и четири, лети око пет, шест, седам или осам, понекад девет), избегавао је сусрет са непознатим људима, јављао се само својим познаницима и онима које је дочекивао у својим сновима. А његови снови су испуњавали својим бојама и звуцима брдо изнад Тешњара, а лети се понекад дешавало да се снови, полако и нечујно подвуку под воду Колубаре и да одплутају скроз све до Саве. Један од таквих снова је, надомак Београда, Миодраг Пантић ухватио у своју мрежу заједно са три шарана и две деверике и препричавао га годинама као свој најузбудљивији догађај. Мајор је, изишавши у шетњу, ходао по обали,

докле му ветар "од пећине" не би истерао све оне накупљене мрморне и мраморне мисли из главе, те би слатко вечерао, па опет до поноћи пио. А пио је увек сам. Мајор је устајао увек рано, а доручковао није

никад, ручао понекада, а вечерао с времена на време. Годинама није спавао, кажу неки да ни

86

воду није пио, а ваздух је удисао само када мора, а и то само непарним данима. Оним другим данима је удисао сунце, развлачио небо по својим грудима, затурао облаке у своје џепове. Тако му се низао дан за даном, с том

разликом што му ноћи постадоше јутра, јутра поднева, а поднева дубоке вечери. Дане је премештао... Када је једне године суботу заменио са средом два месеца је требало да се понедељак навикне на уторак, а да петак престане да се понаша као четвртак. Једном леже иза поноћи, као обично, а освану

– у свом сну... Однео га је космос у спавању. Грађани Венца, Бајра, неколико појединаца

из околине Мионице и Диваца, и готово цело Ваљево искрено пропратише сан Мајоров, а прича се да том сну и његовим садржајима није било равна још од времена када су се по Дивчибарама гнездила јата супова и неколико мупова. Спава као да ће вечно сањати, а сања као да

ће се намах пробудити. Неколико његових пријатеља, а Никострат

Саронски и све то ислика, саставише на Церовском језику своме другу сановник, који је био урезан златним словима на првом облаку који се тог јутра над Ваљевом појавио.

87

По мишљењу Војводе Бирче, а и многих Мајорових пријатеља, једино што би се томе натпису могло додати било би:

"Имао је једну велику и грдну ману, волео је живот у његовом изворном тумачењу, али за њу он не могаше бити одговоран, пошто му је сам ксомос све то собом донео." Све је у космосу! ... И тако прође неколико година. Једнога јесењег јутра, беше месец мај,

кестенови и липе испунише својим мирисом све у Ваљеву, неки млади господин, средњег раста, витак, црномањаст, са мало дужом плавом косом, лепо одевен, сађе са кола пред општинском кућом, па истрчи уз степенице.

- Молим, је ли овде господин начелник? - запита он писара, неког сухоњавог, риђег младића, храпавог лица, са неком чудном фризуром у облику кечиге или штуке, који се ту баш тог јутра сасвим случјно нашао.

- Није, господине, али малопре видех да је секретар начелников у својој соби. Ако желите, могу вас њему пријавити?

- Лепо, баш лепо и баш на време и у правом тренутку - рече странац, предавши своју визит карту. Човеку што се случајно нашао ту мало што не

испаде из руку карта.

88

- Мајоре!! - викну он уставши... - Ти си то, Мајоре! Мајор се загледа у лице случајног човека. - Ама, јест Драган!... Ти си, Драгане

Кузмановићу? Срце моје, херцу мој... - Мајоре, мили друже! - викну случајни

човек, ширећи руке, те се њих двоје, онако по братски пољубише. О мој Мајоре, где се нађосмо, после толико

година! О, брате, како ми је мило! О, брате, како је то лепо - (читајући гласно визит карту)

Мајор Гаврић ПУКОВНИК У НАМЕРИ Доктор свих дисциплина СВЕ ЈЕ У КОСМОСУ

Како је лијепо тако млад, па доктор! Е срећно било, Мајоре брате! - и писару се низ образ, и то онај леви слише неколико сузних капи. Хвала, Драгане - одговори Мајор, такође

ганут неочекиваним призором случајног човека. - А ти си, видим чиновник у општини? И ја теби честитам.

- Немаш на чему, - рече нижим гласом писар. - Да знаш... Прекиде му реч крупан средовечан човек,

обријаних бркова, који, ушавши, малко се поклони, гледајући прилично безобразно обојицу, па им обрну леђа, а гледајући их у лице и ста тражити нешто по полици.

89

- Милутине, идите за својим послом! - рече Драган.

- Па, могу ја имати и овде посла, - одговори Милутин, растежући речи... - Вииииииии, оооод нееееког времена, мноооогоооо бреееецате на меееене, мноооого, мнооооого, али... - Милутин прошара прстима по својој коси, па изађе лупивши вратима. Мајор се насмеја, а случајан човек, Драган,

сав блед, преузе: - Ето, видиш Мајоре, какав је мој положај...

Ето, тај, тај, како да кажем... ништавило, послуга, познати ухода, има право да нада мном табачи, виче и шта све ја знам шта! А он је још мој земљак! Из Рајковића, брат од кума моје бабе по очевом деди од стрица. Видиш ли какви су наши људи! Видиш ли, ко...

- Та то су ситнице, није то живот и нема ту мој Драгане нигде космоса ни у њему ни око њега - прекиде га Мајор Гаврић. - Милутин је простачина, а кад зна да својим понашањем може обезбедити свој хлеб, онда се ачи својим дивљаштвом... Остави те ситнице, но причај ми штогод о својој прошлости јер ти, колико се сећам хтеде постати нешто сасвим друго од овога где те сада видим, или си ти овде само онако као случајни човек, а крв није вода и све је у крви и у космосу, још је Симо Мата Вуљић говорио да је све у крви, а ја да је у космосу.

90

- Ех, Мајоре брате и пријатељу мој. Жалосна је и једнолична моја прошлост, рече Драган уздахнувши. - Као што знаш, а записао си то једном приликом на оној белој цедуљи која се налази још и данас изнад мојих врата, лево од слике Градца, допресмо скупа до другог разреда гимназије, па, ако се сећаш, ја сам своју прошлост ту заменио са прошлошћу свог пријатеља Александра. Молио ме он месецима и месецима да се ѕаменимо и ја тада пристадох и ево шта се све затим догодило, а да ја нисам био ни свестан да то и није и јесте мој живот и ко су ти људи који се у тренутку нађоше око мене. Све се некако помешало, избркало, коса ми се претворила у кечигу, а мисли ми одлуташе све до Лајковца где се и данас мотају мимо мене. Све остало је мој или нечији други живот... Ја то више не знам. А десило се следеће... Мој јадни отац, пилот у државној служби

беше се утопио. Мати ми и две сестре, много млађа од мене, тако да не знам да ли су ми сестре или браћа од ујака по покојном стрицу Миломиру, осташе готово насред пута, јер са оно мало пензије једва могаху састављати крај с крајем, а камоли да мати троши за моје школовање и све моје жеље које ме, а хвала Богу доста је тога било, спопадаху да себе у себи и око себе пронађем!

91

Моја је мајка ходила и ходала и на сва врата куцала и мољакала да ми даду ако ће и најмању државну помоћ, или било коју другу да не прекидам учење...

- Па су јој се одазвали, као што се обично не одзивају никоме, - то већ погађам, изговори Мајор.

- Да! - прихвати Драган. - Напокон ме мати преко неких својих

пријатеља, а ја мислим да је то највишее помогао наш даљни рођак по мајци, Велимир, упосли као преписивача и човека који је за све код једнога адвоката. Радио сам по дванаест часова дневно, понекад и више и све то за неке ситне паре Радио сам и у фабрици неко време, а затим ме обузео неки звук па сам се и том, чудном плавом звуку посветио око три до четири месеца. Издржах тај и такав живот две године, чак сам код оног адвоката био и унапређенпа за писара, са зарадом која је била два пута већа од оне почетне. И то је трајало двије године. Најзад, - да само знаш са колико муке и труда, - протурих се довде као најмлађи писар општински, са месечним примањем са којим могу подмирити све своје животне потребе, а да ти право кажем и овде висим као капља о листу. Подносим увреде, а чиним се мањим од макова зрна, јер морам помагати мајку и сестре. Све ми је надање да с временом

92

добијем место као какав службеник у неком малом приватном предузећу или још боље у некој државној установи у неком мањем месту, - јер, као што и сам знаш, по већим градовима траже се за то свршени правници, а ја од школе имам... Ма шта имам, немам ништа. Ево сад ми је надање и у тебе пошто те сам бог овамо послао... Е, гле, збиља, говоримо о свему и свачем, а не о оном што је најпрече! Ето, знам ја да си забран за општинског саветника...

- Е, - као из сна тргнут изговори Мајор Гаврић, стискајући Драганову руку. - Хвала, хвала. Нисам знао.

- Ма знам да ниси знао и ја ти могу после ћу причати како је било око избора, а сад сам рад чути шта је с тобом било откад се растасмо. Видим да је свршетак добар, но... Колико има откад се не видесмо?

- Лако је то срачунати - одговори Мајор - Мени беше доста година од када се повукох у свој сан. У том свом сну сам био око две године све док у њега изненада не уђе једна девојка која ми сан претвори у јаву те се ја на једвите јаде пробудих и утонух у сан једне госпође из Београда, - то су значи две године, а затим тих седам година сна са госпођом из Београда, дакле, мање или више, а све ми се чини нешто мало мање од десет година откад се ја и ти, мој добри Драгане, не видесмо.

93

- Ох, ала пролази време! Ама није ми јасно, значи ти се ниси будио, а ни једном, за све те године ни долазио у завичај?

- Немам, брате. Као прво или тачка један, не да се нисам будио већ ни куће био, нити био код било кога од рода! - рече Мајор смејући се. - Други је разлог, па самим тим и тачка два, што нисам долазио је тај, што сам таман толико код себе оставио, а и у наследство добио, да могах тачно толико година осневано живети, мерећи сваки свој трошак по оним апотекарским мерилима, те ми није могло претицати ни за буђење, а камо ли за путовање. Прве две године сна, о распусту, морао сам ићи на војне вежбе да обућавам и припремам младе војнике за дејствовања, а у другом сну бављах се, поред госпође из Београда још са неколико револуција, три међународне завере, отмицома и киднаповањима, да бих пред сам крај седмогодишњег сна боравио у великој болници у близини Рима. Тамо сам, заједно са још двојицом доктора откривао којекакве болести и осмишљавао излечења. И тако, стари друже, ево ме сад као општинског саветника, старога, славнога, а нада све вољеног града Ваљева, - заврши Мајор Гаврић весело.

- Не говори тако! - рече Драган чисто поплашен, а то се и по коси његовој могло видети јер се нам кечига у штуку претворила, а

94

очи му нестадоше уза обрва. - Ти не знаш, дакле, каква је страшна "саламантара" назвати Ваљево "вољеним". Треба само да то чује Милутин или било ко други, трећи, четврти, пети! Они би то сместа јавили НЕКОМ...

- А од НЕКИХ разгласило би се то до ноћи: по целом Ваљеву, те ме сутра и не би звали друкчије но доктор "онај или овај", "нико и ништа" или...! - дода Мајор устајући. - Мислиш ти да ја то не знам, и мислиш да се ја бојим?... Уосталом, немој се плашити, - рече Мајор Гаврић, видевши преплашено лице Драганово, - нећу ја сад проповедати Милутину, а ни осталим оцевима ваљевским моје веровање и моју љубав. Ја ћу се просто пријавити као нови службеник општински, а после... видећемо. Космос је бесконачно тачан! Хајд'мо сад у ту вашу "светињу светих!" Драган испрати пријатеља кроз неколико

писарских соба, два полутрошна купатила, једну кухињу, тајну собу портирску, и напокон, када пређоше и кров оближње зграде, уђоше у собу секретара гдје затекоше ћелава човека ситна и намрштена.

- Наш нови саветник, доктор Мајор Гаврић - јави Драган, па се одмах врати.

- О, мило ми је! – закрешти гласом од неколико метара дотични секретар. - Добро дошли! Како сте? Јесте ли здраво путовали?

95

- Хвала, врло добро, - одговори Мајор. - Ваша је жеља, господине Мајоре била да вас

овде чека писмени одговор на вашу молбу, а мени је особито мило што вас могу поздравити у вашој новој служби. Ево вам папира о вашем именовању.

- Хвала, господине секретару. Надам се да ће наша дружба, како у пословима, тако и иначе, лепо ићи.

- То је и моја жеља, Мајоре, најтоплија жеља, јер ја сам био један од најискренијих пријатеља вашега сна. Знате, и ја сам, понекад само, маштао да се увучем у неки од својих снова, али није се могло... те жена, те деца, па таман...

- Извините, о томе ћемо моћи неки други, трећи или четврти пут говорити, садa ми jе само на памети како је и зашто Ваљево добило име.

- Како то.!? Па зар ви нисте то до сада знали? Ох, господине, баш ми је част, и то велика да ја вама то објасним...

- Ви мени да објасните и кажете! Ви мени! Мени који ту теорију о имену града имам више од десетине и десетине година, можда чак и нешто више од двеста година. Ништа, ама баш ништа ви мени не можете казати, и не само казати већ немате право ни моје снове сањати, ни о њима чак ни мислити ни промишљати ни ништа, а да вам право кажем не зна се зашто је то добро. Збогом, господине секретару.

96

- Збогом, господине докторе, али да ли ми можете бар наговестит ту вашу теорију.

- Хмммм, па ево...Током свих прошлих, а биће тако и у свим будућим временима у ваљевској котлини су постојала насеља, али са обзиром да су обављана само мала и скоро никаква сондажна археолошка истраживања, и то на веома малим површанама, многи нису успели, а на основу свега тога им је било и тешко и ма шта конкретније рећи о њиховом карактеру и простору који су заузимала у односу на данашње градско језгро као и о континуитету постојања и о евентуалним старим именима. Најстарији до сада познати помен Ваљева под тим именом је, на основу једног документа из Дубровачког архива, датиран у 1393 годину, а мени је тај докуменат у рукама био више од пет година, да не кажем да сам и сам у писању учествовао и то баш када сам са својим пријатељем Грофом Маресом Каверилом радио на пројекту премошћавања Јадранског мора. Радови су и одпочели, кренуло се са обе стране, али десила се она велика катаклизма 15. јула 1393. године и радови су прекинути. И дан данас се, када је велика осека у водама око Дубровника, могу се видети камени лукови. Е, па у том документу се помиње први пут Ваљево, мада о пореклу имена историјска наука још није рекла своју

97

коначну реч. Постоји више народних легенди које, свака на свој начин, покушавају да дају одговор на то питање. По једној, која се само у дане око Митровдана препричава у Клинцима, Ваљево је добило име по “ваљарицама” којих је било дуж обала Колубаре. Друга опет, а она се изговара у сновима који се сањају око Божића, име Ваљево везује за добру, “ваљану”, земљу у ваљевској котлини, а по трећој причи, а њу оплакују мајке и сестре из Почуте и Попара, Ваљево је своје име добило по групи уморних избеглица, који су се, бежећи пред Турцима скотрљали, “сваљали”, са околних планина у котлину. Познати византолог Атанасије, а са њим се слажу и многи са оне стране од шабачког пута, су склони и да у имену Ваљева препознају искварени облик једне ране средњевековне тврђаве, чије су постојање, негде на Балкану, под именом “Балба”, забележили византијски историјски извори. Поред народне традиције и филологија је покушала да докучи тајну порекла овог имена, па се у цео пријекат укључио и Војвода Бирча са неким својим теоријам које су се заснивале на именима појединих врста печурака које никада нису пронађене, али и ту, у филолошким теоријама има више хипотеза. По једној, реч Ваљево је настала од старе латинске речи “vallis”; долина. По другој од речи талас, “вал”,

98

због реке, а то је, вероватно била једна од прабаба Колубаре која је при бујицама плавила котлину. Данашња Колубара се некако упристојила, увукла се у свој огртач и само с времена на време се поигра са... Али то је нека друга прича, и да наставим од свих тумачења најзаснованије у научном смислу је оно по коме реч Ваљево представља присвојни придев старог словенског имена “Ваљ”. Тиме би Ваљево означавала посед, односно својину извесног Ваља. Ова хипотеза има и своје потврде у једној од народних легенди коју сам ја уснио и пренео је у сан многих где се помиње постојање неког Ваља, који је био власник прве кафане подигнуте на територији данашњег града, као и у постојању презимена Ваљевић. Тај Ваља, то ћу сада теби само рећи мој Драгане, је био мој прадеда по прадеди моје прабабе Милене, а још ћу ти и рећи да оно што сви зову баљевска подвала није ништа друго до погрешно тумачење речи. Као што рекох “vallis” је долина или вала на латинском па су од речи ВАЛА и речи ПОД, створена реченица, ено оних који живе у ПОД ВАЛИ, а затим спојише речи и добисмо да ми стално живимо у некој ПОДВАЛИ. Ето шта је народна реч и њено тумачење. После ових речи Мајор се окрену и оде

неким, само њему знаним путем.

99

Пред вече, појави се Мајор поново у општинској кући да се упозна са господом која се ту по ходницима мота ко облаци преко Медведника, а у ту посету изађе са Драганом. Мајор беше некако на лево наљућен. - С врагом и политика! - викну он, пошто се

одмакоше од облака што у себи носише први снег... - Сав је свет њом заражен! Просто, чим коме назовеш "смрт' фашизму", он те проглушује политиком... Ето, горе похвалише ми се неки да су ломили копља за мој избор, па одмах... Збиља, беше ли борбе око мога избора, како они тврде?

- Па, да видиш, драги мој Мајоре и било је. На седници одређеној, за избор, прочитало се, мислим, седам или осам или две или три или пет, а мислим да их је око седам било. Многи се, онако искрено зачудише чувши твоје име и питаху да ли си неки неком род или си само понеком онако у пролазу помоз бог? Неки потврдише да јеси, а неки опет да јеси, и тако реч по реч, па се тада и сам начелник заузе за тебе. Говорио је да је правичније изабрати земљака, који је још и одличан познаваоц свега и свачега и ничега, који је и млад и стар, те да може одолети сваком послу и задатку. На то се сложише готово сви, али један за мало што не побрка све. То је беше неки млад момак који прво мало по чута, а затим проговори, а

100

одскоро је овде настањен, најватренији присталица покрета за ослобађање птица од лета изнад Повлена, који исприча да си ти био вођ некога патриотскога одреда у оставци у Клинцима, и да си Клинчанин...

- Ја! То је велики грех. Сад се човеку уписује у грех, ако се не одриче свога места. - Знам ја све то, јер ја сам и у Клинцима пажљиво пратио што се све овде догађа. Знам да нам хоће да избришу и траг, али једно је хтети, а друго је моћи!... Уосталом, ја не мислим да вичем по распућима: како ваља да људи мисле и осећају! Ето зато свакому своје савести и образа, а мени је преча људска невоља, која нас једначи, но оно што нас раздваја. Осим тога ја не мрзим ни језик неклиначки, ни културу неклиначку, - напротив, она ће и у будућности нама бити велико врело нашега образовања, - али не могу пристати да нас неки дошљаци подјарме... Језиком својим обрлате. Него, доста смо о томе говорили, а сад да ти кажем моје свеже утиске из Клинаца... Брате, Клинци су се улепшали. Нове куће, све ново као у Парантовцу, садови, шеталишта, кафешантани, фијакери, бррр... Опажам да су се и неки померили пут Ваљева па чак и до Београда, а да је наш језик готово потиснут из новијих делова Клинаца. Чудно и жалосно. У хотелу где сам...

- А збиља, где си ти отсeо?

101

- "Код Гранда" јер ми се у моју кућу не иде. Успомене су тамо окачене по зидовима, увукле се и у подове, завукле се у сваку ивер намештаја па сам до хотела свратио. Једва нађох место, кажу има пуно којекаквих. Сад, ваљда, долази много странаца?

- Особито са оне стране, одозго, који већ јавно називљу ваљевску околину: наша долина!

- Еј!... Чим се одморих, отидем изнад Тешњара, где сам толико година живио са своји покојним стрицем. Једва се попех уз степенице, тако ми је срце било. Соба, где некада беше трпезарија, била је

отворена и у њој зврчаше нека чудна машина за којом сеђаше нека госпођа, по прилици каквог чиновника жена. Она ме учтиво прими, али је морала

помислити да сам луд, тако се сплетох тражећи изговор зашто сам свратио у кућу...

- Стрчавши на улицу, угледах преко ње старо, оронуло стабло, која се готово није изменило упркос толиким годинама.

- Сјећате ли се, тето, оног што се у свој сан завукао? - питам је.

- Како се не бих сећала таквога. - А сећате ли се једнога његовог синовца? - Онога, што је за њим у сан пошао заувек? У трен се око нас створи неколико жена, и

зачаврљаше.

102

- Онога чудног, беше капетан или тако нешто, је л' те, господине?

- Онога, што је понекад ишао у некој чудној војничкој одећи...

- Онога са... - Па добро, знате ли што је с њим било? -

обратих се ја настарој, не желећи да јој се покажем ко сам. Баба изврати длане. - А бог зна, мој лепи господине! Да он не оде

у свој сан, ви би сте сада били са њиме, а сада је, сигурно негде на мору, сања или само снева...

- Ето, не познаде ме ни баба, са којом сам се лепо пазио у моме детињству. Све се много и много променило у мало времена! У томе стигоше пред једну од бољих

пивница. - Хајде да седнемо, - рече Драган. - Ја не

пијем ни пива, ни вина, ни ракије... Што си, Драгане, избуљио тако те твоје шкиљаве очи? Ја ти читам у њима: да ми не верујеш... Гле сад верујеш, али ме кориш погледом, чисто ми говориш: "Мајоре, Мајоре, чиста водопијо, изроде куће од Клинаца, која се је због пића истражила". Мајор је хтео да то изговори шаљиво, али му

се обрве скупише и покрише образе скроз доле до усана.

103

- Дакле баш ништа, осим воде? - И кафе. Кафе пијем по десет на дан. Није ни

то добро, али шта ћу му. Хајде баш да седнем да видим хоћу ли познати кога од старијих Ваљеваца...

- Е, баш ми је то за чудо, а опет и мило ми је, - рећи ће Драган пошто седоше.

- Знаш, говорило се за покојнога стрица... наставио је Драган неку своју причу коју је увек изговарао када би му се у око забола кап сећања на детињство, на улице и пролазе, на капије и улазе...

- И оца, и другога стрица, да им је пијанство у крви, - дода Мајор, смејући се. - Знам ја то, Драгане. То је којешта. Све је до васпитања. Покојни је стриц то добро знао, зато ми је бранио и мирисати вино. Увек ме световаше да имам пред очима... та већ знаш шта.

- И имаш то увек пред очима! Увек имаш и увек си и имао. Ма где имао... И другима си то давао немилице. Бацао на све стране, делио и шаком и капом и главом и брадом и косом и босом и тамо и вамо и ...

- Имам, и хоћу да покажем да: није све у крви! Није мој Драгане све у крви, има нешто и у нама доле негде дубоко усађено... Укорењено као дрво храста са плодовима кестена... Да, није све у крви јер космос је бесконачно тачан.

104

SLOVA O...

105

106

PRVO SLOVO O... Hteo sam ti nešto, a i sam ne znam zašto baš

tebi, reći o bolu i patnji.... Možda zato što ti, pričajući sa mnom, a i sa

sobom u nekoj osami, svoj bol i unutrašnju patnju doživljavaš na način koji to nije....

Znaš, ovo ti pišem jer čovek u životu ima samo jedan tren bola, a sve ostalo je život, a život nije nikada bol ni tuga ni patnja ni ništa sem jedne radosti – radosti samog življenja...

Kao što cvet se iz pupoljka radja, ili leptir, onaj, moj i tvoj, što u nama izaziva nedoumice, drhtaje, strepnje, koji se iz lavre mukotrpno izvlači da bi slobodan poleteo, ponekad samo jedan dan, jer i takvih leptira ima, tako i mi rodjenjem svojim plačemo, i iskazujemo prvu i jedinu bol u našem životu...

Poneka sebičnost, želja za nečem, pa da li je to neko drugo ljudsko biće ili predmet tek... nije ništa drugo do naše loše pojmanje života i htenje da posedujemo nešto što svim srcem želimo....

Želja za posedovanjem... Kada to ne dobijemo, tada osećamo bol,

prizivamo patnju...

107

Oslobadjamo svoje detinje snove i iz sebe izvlačimo samo strah da nemamo ono što želimo....

A život... Na njega tada zaboravljamo, zaboravljamo i

na to da nam je on dat da bi živeli i sebe ugradili u sve što nas okružuje, ostavili manji ili veći trag...

Zaboravljamo da je život najveća radost sam po sebi i da ga ništa ne može učiniti bolnim, do nas samih, koji, kad kad, krajnje sebično, ako nam nešto nije kako se nama čini da treba da jeste, okrivljujemo sam život i sebe u njemu, sebi tražimo opravdanja u bolu i patnji...

Svoju malu sebičnost prikrivamo i prikazujemo je kao delom svog nesrećnog života, a život jeste samo jedno – beskrajna radost i ništa više...

Da bi leptir poleteo iz čaure, mukotrpno i bolno se izvlači ne bi li spoznao radost letenja, vazduha, neba, sunca...

Kada uspemo da sebi i svom srcu i duši pokažemo i naučimo da se dive svakodnevnim čudesima koje život nosi...

Tada nam bol i patnja neće biti ništa manje čudesna i lepa od radosti, i prihvataćemo to kao što prihvataamo i da sunce zadje... I da zima promeni leto... Da planine nadvisuju neka polja i gledaćemo spokojno na svoju bol kao što spokojno i sunce gledamo kako zalazi jer znamo da će se ponovo jutrom oglasiti...

108

DRUGO SLOVO O... I opet se pitam, zašto baš tebi pišem... Ali verovatno tako treba jer sebi ne mogu i

neću, a ovako kao i da sebi pišem... Pa eto... Svi mi, povučeni negde u sebe, sakriveni od

tudjih pogleda, reči, dodira, obmotani samo svojim mislima znamo i osećamo da nam srce zna sve tajne koje dan i noć sa sobom nose, ali i tada mi sve to želimo čuti...

Želimo da nam neko rečima izgovori ono što uši naše treba da čuju, i to ono što već odavno nosimo u sebi i znamo u svojim mislima...

Želimo da opipamo rukama... Dodirnemo prstima... Pa čak i ispijemo sam sok naših snova... I treba da je tako jer jedino smo mi ono što u

svojim snovima jesmo, a kada nam to uspe pred nama se tada otvara mnoštvo svega vrednog i nemerljivog...

Sebe vidimo, ali ne u svom snu, već san svoj živimo... I opet se pitam, zašto baš tebi pišem... Ali verovatno tako treba jer sebi ne mogu i neću, a ovako kao i da sebi pišem...

109

I tada nema mere kojom se može sve to izmeriti, uporediti, i ne treba ni pokušavati pronaći bilo šta što naše dubine može sagledati jer...

Suština naša i snovi naši su veliki bezdan i beskrajno plavetnilo vode i neba...

I ako krenemo da merimo izgubićemo se i nikada više sebe nećemo naći...

Izgubljeni u sebi su merači svojih snova i svoga bića koji nikada svetlost života ne ugledaju ni život ne spoznaju...

I nikada nemoj tražiti konačnost i istinu... A ako je i vidiš i spoznaš, znaj da je to samo

jedan, tek delić svih istina što postoje, i pokušaj da i ti samo jedan deo svoje istine u sve te istine ugradiš...

I nemoj nikada misliti da znaš i poznaješ put kojim tvoja duša ide i da si ti ona koja njome upravlja...

Nego i kada je sretneš, i to, tek ponekad, sebi kaži da si videla dušu gde svojim putem ide, jer ona hoda i plovi nekim svojim vodama i putevima...

I ne ide pravo niti se diže ravno niti raste u nama kao bor visoko...

Ona se širi poput mirisa... Otvara kao bokor ruža u noći... Svojim treptajima nagoni sve leptire da na

sve strane duh naš ispunjavaju... I opet se pitam, zašto baš tebi pišem...

110

TREĆE SLOVO O... Sada već znam da pišući tebi, ja o sebi tebi

govorim, i sebi o tebi, negde duboko u meni... Nemoj nikada očekivati od drugog da te

nečemu nauči i da će ti otkriti ono što već nije negde u tebi duboko već zapisano u nekom davnom snu, na samim počecima tebe i tvog bića...

Ne očekuj od onih koji te uče da na tebe prenesu znanje svoje, već od njih pokupi ono što drugi ne vide, a što ti možeš i umeš, a to je vera i ljubav njihova...

Samo tako ćeš svog učitelja dostići od njega naučiti i sebi pomoći...

Znanje je u veri i ljubavi i u onome što vera i ljubav sobom nose, i nije tvoje da udješ u prostorije pune mudrosti i znanja tvoga učitelja, već da se prepustiš ruci njegovoj i srcu koje će te do tvoje duše dovesti...

Tumač snova ti snove tvoje može tumačiti, neki prorok sudbinu čitati, ali ti ne mogu svoje snove dati ni sudbinu svoju.

Snovi i sudbina tvoja je u tvojim rukama... U duši tvojoj i svemu onome što ti sobom

nosiš...

111

Mogu ti ja, nekada, možda o muzici pričati, stihove pisati, mogu ti slike slikati, ali ti ne mogu pokloniti oči da vidiš...

Ni dati uši da čuješ... Ni glas da pevaš... Nema te ptice koja duhu tvome može krila

pokloniti da on poleti prostorima nebeskim i vidi sve ono što samo sa tih visina se videti može...

Krila tvoga duha sama moraš satkati, u svako peru udahnuti vreme...

Obojiti sve oko sebe snovima svojim i snagom celog svog bića, jer se samo takvim krilima možeš vinuti i leteti iznad svih koji leteti ne znaju...

Oni sebe ne vide i snove svoje ne znaju... Oni i ne sanjaju i ne znaju da snovi postoje

da bi i mi bili, jer ko smo mi šta smo ako snove svoje nemamo i u život ih pretvaramo.

Ne dozvoli da letiš tudjim krilima jer tudja krila nemaju ni miris tvoj ni ništa tvoje i mogu te odvesti tamo gde ništa ne postoji što ti jesi...

Ti sama stojiš pred Sobom i pred Bogom i samo tvoje poznavanje Tebe ti daje za pravo da pojmaš sve ljude oko sebe i život...

112

ČETVRTO SLOVO O... I opet tebi pišem jer drugome ne umem i

neću... Znaš, pišem ti kao prijatelju jer smo o

prijateljima sinoć govorili, a oni jesu, sve ono što nama nedostaje i što u sebi nemamo...

Oni su tu da sve naše potrebe zadovolje, kao što nam i polja žitna hleb daju, sunce nas ogreja a vazduh udišemo...

Sejemo ljubav s ljubavlju srca i duše, a skupljamo pregršti zahvalnosti i odanosti. Prijatelj je naše kućno ognjište koje nas uvek greje, naša bogata trpeza puna raznih džakonija, jer kod njega mi dolazimo ispražnjene duše, a odlazimo puni spokoja, siti i napojini ljubavlju...

Reči naše tu se ne mere, ne daje im se značenje drugo i jedino tu mi možemo izgovoriti ono što mislimo, bez straha ili neke uzdržanosti...

A i čutanje sa njim je razgovor jer jedino sa njim mi umemo čutati a sve znati jer sve vreme čutanja osluškujemo srce i dušu njegovu....

I reči nisu samo zvuk što se čuje već su znakovi što vode ka srcu, dušu otkrivaju i teraju oči da vide...

113

I kada ti prijatelj ode, ili nije tu, blizu, na dohvat oka i reči tvojih, nemoj se žalotiti i nemoj misliti da si ga, makar samo i na tren izgubila, ne, tada ćeš videti svu njegovu lepotu i ono što tebi znači...

Jer i more kad gledamo sa kopna sagledamo u sveukupnosti njegovoj, i nebo sa zemlje, i zemlju sa neba...

I ništa od prijatelja ne traži više nego da duše vaše uzajamno čitate i duh pročišćavate jer prijatelj sve grehe tvoje prima na sebe i upija ih dobrotom svojom...

I zato sve tvoje najvrednije čuvaj za prijatelja jer on ne traži tela tvoga ni ništa sem duha koji u tebi mirno počiva, jer on spoznaje sve tvoje oluje i tišine...

Nabujale reke i isušena korita... Leta u tebi i zime tvoje.... On je tu da vreme traje i ti u njemu za sva

vremena tvoja i pre njega i posle... I nije da se vreme sa njim gubi u

razgovorima koji samo vreme odnose, jer njegovo je da tvoje sve duhovne potrebe ispuni i pridje do same duše tvoje...

A ne da ispunjava ispraznost života....

114

PETO SLOVO O... Pišem ti jer sa tobom, a i ti, samo misli svoje

razmenjujemo... A bolje je možda tako jer razgovor mnogi vode samo kada su u nesuglasju i u nemiru sa svojim mislima... Tada je razgovor poslednje uporište naše kada napustimo sebe i više ne možemo izdržati svu usamljenost srca i duše, i tada usnama živimo, a glasom svojim otvaramo tišinu i počinjemo sebe slušati zabave radi, jer u razgovoru svakom pola misli, a i nas nestane u rečima koje žele uši da čuju, jer tada je reč poput leptira, a on to tada nije, poleti... Jer misao je leptir, a reči čaura njegova u kojoj on ima krila ali leteti ne može... A ima i onih koji tek pričaju, reči redjaju u nekom nizu i slade se njima ko slatkim ušećerenim voćem, jer im se strah uvukao negde u njihovu dušu i misle da slatkim gorku ubiju... Ali razgovor koji vodi srce, a usne slusaju i reči jezik iz duše igovori, je razgovor koji uhu prija kao bajna, bajkovita i čarobna muzika i tada će reči tvog srca i istina tvoje duše biti sačuvana kao miris koji se jednom udahne i nikada se više ne izvetri... Miris duše tvoje...

I ko i zašto bi miris duše tvoje zaboravio kada iz nje leptiri istinom lete...

115

ŠESTO SLOVO O... Toliko bih toga hteo da ti napišem, ali

kako... Kome da pišem... Tebi ili sebi... Sebi sam poklonio sve svoje vreme, a za tebi

nemam vremena... Ne zato što to ja neću i ne želim, već ono

otiče polako... Prolazi... A kada bih mogao sve svoje vreme što

ostalo mi je, skupio bi u jedan dah i poslao ti ga, ako želiš, da dušu tvoju vremenom svojim ispunim...

A nemam dah, jer, vreme je znaš to i ti, neizmerljivo i beskrajno i neizmerno...

Kao ljubav... Samo ljubav i vreme imaju moć beskrajnu i

bezgraničnu... I ko u tu moć poveruje i spozna je, tek tada

će u vreme ući i ljubav dosegnuti... Pa ipak, ono nešto u nama bezvremeno

prepoznaje i svesno je bezvremenosti života i zna da sutra je samo današnji dan, a juče je ono ćega se mi danas sećamo...

116

Ponekad ipak, mi vreme, u mislima svojim, razdeljujemo i pokušavamo da ga sebi prilagodimo i skrojimo po nekoj našoj trenutnoj volji...

A i tada ne smemo zaboraviti da u svakom trenutku našem ostavimo jedan tren prošlosti, budućnosti naše i sadašnjosti...

Potrudi se da uvek, ako ga već deliš, na dane ili godine, godišnja doba, u svakom od delova bude i deo onog drugog...

Neka zima u sebi sadrži i leto i jesen i proleće...

I neka sve ima u sebi sve, jer ništa nije jedno ako je samo...

I sve neka u sebi ima i ono drugo, jer samo tako će ti vreme biti ono što i jeste...

Beskrajno i neograničeno... U svaki svoj novi dan udji sa lepotom

prošlosti i čežnjom za budućnosti... Samo tako dan u kome jesi nije dan koji se

može zaboraviti... Svaki tvoj dan je deo tebe i tog vremena i

vredan je života tvoga... Eto zato, ja ne mogu tebi svoje vreme dati,

jer ono je beskrajno, kao ljubav... A ljubav da ti dam... Ko sam ja... Da, ko sam ja da tebi, pred kojom je vreme,

sebe poklanjam i otkrivam i da li ja na to imam pravo...

117

SEDMO SLOVO O... I sedam dana je u sedmici, i ide se preko

sedam mora i sedam gora... I On, sve što nas okružuje stvori za sedam dana... I sedam je patuljaka... A ovo je samo sedmo slovo za Tebe kojoj pišem, a da ti ne znam ni lice ni oči ni telo, tek trag duše tvoje beskrajne nazirem i prepoznajem... Po koju reč... Pišem ti slovo o nedostupnom, nedokučivom, o borbi duše sa osećanjima... Zar je moguće vetar uhvatiti u mrežu i savladati njegove niti, i kako, dok letiš kroz magličaste oblake što liče na nebeske ptice da ih uloviš... Kako da bilo šta napraviš kada je to samo san o nedostupnom pa onda neka srce i duša ovo slovo ispišu... Poklon Tebi, jer umeš da letiš, hteo sam da pišem, za sve one reči, misli, što si meni dala, tek razdragan tako, istrčah, al’ stadoh... Da ispišem biser? Pa oka su tvoja dva, a ne vide ih nikad, biseri što sjaje... Da ispišem cveće? Pa duša je tvoja cvetna poljana što mirise širi... Da ispišem reči? Reči su tvoje i glas ispisani na nebu...

Jedino što mogu da napišem i poklonim tebi jeste Duša moja, ali kako, ej ti što umeš da letiš, kad je Duša moja u rukama Tvojim...

118

OSMO SLOVO O... Kako da pišem o nečemo što je izgubljeno,

ispušteno, što je ispalo izmedju nekih redova, u sobi bez zidova, pisano u spašavanju od leta... Pa lako..

Sva slova tvoja su u meni i nijedno se izgubiti ne može...

Bar ne još neko vreme, a možda i duže, ko zna... Do samog kraja.

Izgube se ona, samo na čas, tek da ih ne osetim da u meni lete, da sebe od sebe spasem, i zato, i ovo je samo jedno od tih, u meni, za tebe, osmo slovo o...

Kada nemamo prijatelja u sebi, mi ni sebe nemamo jer sebi biti prijatelj je najlepše što se može doživeti, ali i najteže je to postići. Lako je sebe voleti, ili biti zaljubljen u sebe ili sebe poznavati kao druga. Lako je sve sebi biti sem prijatelja, jer jedino ti prijatelj može reći što drugi ne želi i neće, ne vidi i ne čuje...

A ko sebe na taj način spozna postaje i drugima ono što sebi jeste...

Ko sebe voli ne ume druge voleti i ne vidi u drugima ljubav koju za sebe samo ima. A

119

zaljubljeni u sebe ne osete ni dah zanosa ni tren ushićenja što takav osećaj nosi kada ga sa drugim delite...

A ko sebe drugome ne poklanja, taj ni sebi, ni duši svojoj, ni srcu, darove ne ume doneti, a biti bez darova u srcu i duši je kao bez krila leteti...

Bez pluća disati... Bio sam svoj, mada to znao nisam, sem

Duše koja sama verovaše, a sada jesam i biću zauvek, i mome trajanju kraja nema...

Vodama sam mnogim plovio, sa ribama se družio, svetlost u sliku zatvarao, leteo preko sedam neba, u kamen se pretvarao, sa pticama pevao, šetao putevima Sudbine, snove tudje čitao, a sada sam, evo, zatočen u Tebi...

Slušao kajanja i grehe, mudrosti čitao, ponekad pisao, kraj mnogih sedeo, sa Bogom se družio, crkvama se i ikonam klanjao...

A sada sam, evo, zatočen u Tebi... Godinama slikao, devojke i žene ljubio, bio

svedokom rata i mira, reči raznih proroka slušao, čuda razna i hod po vodi gledao...

A sada sam, evo, zatočen u Tebi... Sam svedokom svoje Sudbine bio, prošlost

poznavao, budućnost nazirao, bol saznao, lepotu video..

A sada... Duša mi reče, da ja jesam ono što ona mi

ište...

120

DEVETO SLOVO O... Pišem ti ovo slovo jer doći će dan kada ni ja

više neću imati slova za tebe, ili će možda ona tebi postati daleka, strana, tek prisećanje na nešto.

Ali i tada, kada odem i ne budem ti pisao više, ako odem sa neizgovorenom reči, a hoću, znam ja to, sama će me ta reč kad tad pronaći i izgovoriti se samo u meni, da ni ja je ne čujem, jer sve moje će tada biti raspršeno kroz tišinu beskraja, i opet će doći do pred tebe...

Da se glasno izgovori... Da se iznova rodi... I sve ono što tebi nisam izgovorio,

izgovorićeš ti sebi i biće to pesma u ušima tvojim što sve nadpevaće, a ja ću biti tu, u blizini tvojoj...

Kao senka, čak ako me i silni morski vali povuku u beskrajne dubine svoje ili se negde izgubim u letu, medju oblacima, negde gore, visoko...

A ti, ako na svom putu sretneš one koji nogama čvrsto gaze po zemlji, podari im pero iz tvojih krila, a onima koji rečima svojim samo gorčinu seju natoči meda u usta njihova, da i oni samo makar na tren slast osete...

121

I nemoj osluškivati ni čuti one što samo govore o drugima i sve na njima vide.

Neka ti reči njihove budu daleko kao tvoja mašta, i neka ih čuješ kao što kamen čuje...

Svakoga koga na svome putu sretneš podaj ono čega on nema...

Gluvome sluh da čuje... Slepome oči da vidi... Jer, ti znaš, da samo ako daš od sebe mnogo

i primićeš mnogo... Drugačije ne može, jer... Što više sebi uskratiš to ćeš biti ispunjenija,

a osmeh sa lica tvoga i sjaj iz očiju tvojih neće nikada išćeznuti...

A i suza, jer i suza je dar srca... Pokušaj da sa dve reči izgovoriš o lepoti i

istini, a ne troši reči svoje na zlo i ružno... Uzdigni lepotu i istinu do neba... A sve ružno što vidiš i zlo, prekri svojom

dobrotom, zamotaj u svoj osmeh... Pa i bol ako sretneš ili ga sama osetiš, raduj

mu se jer će ti to pomoći da spoznaš kada ti sreća pristupi i kada te radost okupa...

Pišem ti ovo ali znam da sada sebi pišem, jer uvek ima vreme za nešto što sebi moramo napisati, izgovoriti...

Samo sebi izgovoreno ostaje večno u nama i uvek ga čuje Duša naša...

122

DESETO SLOVO O... Pišem ti ovo ali znam da sada sebi pišem, jer

uvek ima vreme za nešto što sebi moramo napisati, izgovoriti...

Sebi priznati. Trenutak spoznaje da se sa nekim moramo oprostiti, ali ne u sebi, jer to ne možemo i nećemo, to je u nama zauvek, već da drugog oslobodimo sebe i svojih reči...

Da ga pustimo od sebe, a držali ga i nismo, da ga zaboravimo, a nikada nećemo, da ga istisnemo iz svojih misli, iz svoga oka, a ne možemo jer je duboko u nama, sakriven u duši i srcu, zatočen za sva vremena naša...

Pišem ti o odlasku, a ja sa njom, veruj sem u snovima nikada nisam ni bio, ni jedan tren...

Pišem ti o opraštanju, a nikada se ne možemo odreći nekog s’ kime dišemo, gledamo, sanjamo i budimo se...

Pišem ti o ljubavi, o sreći, o radosti budjenja....

Pišem tebi ne bi li sebi priznao da nema ništa od snova, od nada, od radosti, jer moje reči dalje od nečijeg oka i pogleda nisu otišle...

Nisu našle put do srca i duše...

123

Pišem ti ovo jer, sebi ne mogu i neću... Teško je... Možeš, ponekad u mraku, sebe i misao

svoju, usne, telo, ruke i prste svoje prevariti... Ali tu je duša... Oseti da to ni usne ni telo ni ništa nije od

onoga za čim ona čezne... I zato treba otići na vreme... Ostaviti to negde u sebi, sačuvati od

zaborava i izgovoriti reči: Ja oprost od sebe tražim, za sve svoje reči,

jer ona su dela u mislima mojim... Oprosti mi, ti, sa kojom ni bio nisam, dušo

moje duše, što sujetu svoju tražeći u tebi, pohodim tajno, i sudbinu kušam sebičnosti radi...

Oprosti mi greh u pogledu mome, jer ne mogu da dan bez tebe mi prodje...

Ja oprost od tebe tražim... Ja oprost od tebe tražim ljubavi moja, jer ni

pitao te nisam, da li da mislim o tebi ja mogu... Ja oprost od tebe tražim... Oprosti mi sve godine moje jer u njima ima

vise snova od svih tvojih jutra... Ja oprost od tebe tražim... Ali duša tvoja, i sebičnost moja, zarobi mi

dušu, i sve što je moje... Ja oprost od tebe tražim...

124

JEDANAESTO SLOVO O... Pišem ti i ovo pismo da bih ti sebi objasni

šta sam ja to hteo, da li sam i koliko u tome uspeo, makar jedan dah da u sebe unesem...

I sada znam da jesam, jer do nedavno ja na sve gledah drugim očima i sve tumačih kako to nije jer nisam znao sebe i svoju Dušu slušati...

I nije ljubav tek tanka nit što dvoje vezuje, već je to krug beskraja koji sve oko sebe obuhvata, koji se širi i svakim danom biva sve veći i veći odlazeći do daleke prošlosti i prodirući u ono što će tek biti...

Naučio sam, a i ti probaj da ljubiš ono što drugi mrze, da budeš iskrena i kada to nemožeš biti, i da je ljubav dar, ne onoga koji ljubav pruža već onog koji tu ljubav s ljubavlju prima...

I ako slikar, godinama na sve oko sebe gledao sam očima koje ne vide, jer lepotom smatrah samo ono lepo što vidim, zaboravljajući i ne videći šta to i ko to lepotu isijava, te videh da i ružno lepotu svoju ima i da samo na nju gledam...

Slušao sam zvuke, osluškivao glasove, razaznavao krike, a onda videh i naučih da je to sve glas i zvuk buke, košmara i galame...

125

Tišina ima u sebi najlepšu pesmu, reči bajkovite, glasove umilne i sve tajne su u tom zvuku satkane...

Mirisao sam sve mirise što vazduhom se šire...

Jurio po poljima... Udisao mirise cvetova... Osećao sve što vetar nosi, nozdrvama upijao,

i tada shvatih da miriše samo ono što ni lahor ne može doneti, ni vetar...

Ni ništa... Udišem mirise što iz duša drugih dolaze,

udišem mirise misli, pogleda... Na vreme sam gledao kao na ono što je bilo

juče, ono što je danas i ono što će sutra doći... Merio i odmeravao vreme rečima svojim... Juče je bilo, sutra će biti... A danas je već sutra juče, a juče sutra... Prošlost svoju kao nepovrat mrzeo,

budućnosti se bojao jer put do nje nisam znao naći...

A sada znam da je sve to moje što je bilo i što će biti sadržano u jednom danu, u trenu sadašnjem...

Danas... I sada znam da jedino glasove svoje Duše

slušati moram jer ona zna da moram biti budan i kada svi spavaju, a da spavam kada su svi oko mene budni...

126

DVANAESTO SLOVO O... Pišem ti o meni, a mislim na tebe... Ja, kada me moji leptiri uznesu i kada

oslušnem njihovih krila šum, znam da su to leptiri što mu šapuću iz duše moje i uče me onome što priznati sebi neću...

Tako i tvoji leptiri tebe uče da oslušneš sebe, a razlike izmedju tebe i mene nema, sem da ja pomalo glasnije od tebe govorim, a ti, možda skrivaš ono što čuješ...

A to što skrivaš nije ni strah ni ništa, sem vrline tvoje...

I ne gledaj na ljude, kao što ja gledah dok ne osetih šum i omirisah dušu, na one što samo vrline u sebi nose i na one koji prezir tvoj zaslužuju...

I ne vidi sebe nikada ni kao bolju ni kao vredniju od prosjaka, a ni veću od nekog većeg od tebe...

Ii ne sledi one u koje veruješ i ne odbi od sebe one koje prezireš, jer i ti si satkana kao i svi oko tebe...

Tvoja spoljašnost je njihovoj jednaka i duh njihov je kao duh tvoj i sve što je njihovo neka i tvoje bude...

127

Oni ako greše i ti grešiš i svi mi isto grešimo...

Na dobro njihovo gledaj kao na svoje i na dela njihova kao na svoja...

I kada oni padnu i ti ćeš pasti i budi ponosna na sve njihovo jer samo tako si i ti deo svega što čini da postojimo i budemo ono što jesmo...

Izdvojeni, sebi važni, mi smo tek senka nečija i nikada iz svoga hlada duša nam neće mirisati, a oči ugledati svetlost…

A kada ugledaš svetlost i Duša tvoja zapeva pesmu iz tebe, nemoj misliti da ti si svetlost i da pesma, jer iz tebe dolazi, tebi pripada...

Bez drugih ni svetlosti tvoje nema ni pesme ni tebe...

Nisi ti ni svetlo ni pesma... I zato ne gledaj na ljude i ne deli ih jer svi

oni tebi su slični i čine da ti budeš ono što jesi, što si bila i što ćeš biti...

Pišem, jer već i u sebi osećam potrebu da ti napišem bilo šta, samo da bih tebi pisao...

Da bih ti bar reči poslao jer drugo ne mogu... Tuge u nama glasovima različitim govore,

sebe iskazuju i uobličuju se... Kada se pesma oglasi, a reči pesme iz duše

govore, to tuga ljubavi peva... Kada se šapat čuje, tih, skoro nečujan, a ipak

kao lahor dodirne nečije uvo, to tuga želje iz nas govori, oglašava se i miluje svojim zvukom...

128

Tuga siromaštva se krikom odražava, nariče i bolom odjekuje, da se do neba čuje...

Postoji jedna tuga koja je jača od svih tuga Duše, a to je tuga koja se rečima srca oglašava, na usta izlazi, u reči se pretače i do uha prijatelja dolazi...

Ta tuga rečima je iskazana i sopštena, iz Duše izlazi i u Dušu prijateljevu ulazi, a tamo se tek do neba uzdiže ili u blato srozava...

Nemoj nikada ni jednu svoju tugu, a ni radost ni ništa u san svoj odnositi i sve to sanjanjem ogrnuti snovima obmotati...

A i kada druge vidiš da u san svoj beže, ne bi li tamo o ljubavi ili slobodi svojoj sanjali, a ti ih probudi i pričaj im o ljubavi, slobodi, tuzi...

Sanjati ljubav, a tugu ljubavi živeti greh je koju ti Duša tvoja nikada neće oprostiti, a vremenom će ti i samu Dušu ispiti, i tebe i sve...

I ne veruj onima koji ti kažu da je drskost hrabrost, a čutanje neznanje...

Ne veruj jer drskost u sebi najviše kukavičluka nosi, a čutanje je najčešći uzmak pred glupošću i ohološću…

Ne veruj ni onima koji puke zanate umetnošću nazivaju, a svoje tuge i svoje radosti nikada ne uveličavaj ni sebi ni drugima, jer tada samo svet oko sebe i u svojim očima umanjuješ...

Lepote njegove polako zaboravljaš i sve samo tugom i nesrećom miriše...

129

Znaj da medju nama ima mnogih koji samo laži izgovaraju mada istinu večito govore, a i ubica koji krv nikada ne osetiše i ne videše, već samo rečima svojim ubijahu druge...

I samo još da ti kažem, da sam u najvećoj samoći bio kada su moje gluposti, oko mene svi hvalili, a ismejavali se mojim čutanjima...

Pišem ti, jer moram da ti pišem... Pišem ti, a voleo bih da te nikada sebi u san

nisam prizvao, da sam te ostavio negde tamo daleko u dubinama iz kojih se ni suza ne može izmamiti, ni ništa...

Odlazim opet u svoje snove da tamo živim... A pišem ti jer u svakom od nas, u nekom

času, trenutku ili večno, negde duboko, duboko u nama, u Duši našoj, postoje neka slova koja ne žele i ne mogu se u reči obući i istkati u nekoj pesmi...

Ne mogu se čak ni usnama ni jezikom izgovoriti, jer Duša zna da će ih sve naše oskrnaviti... Kako da se tih slova oslobodimo, da ih iz sebe ispustimo, kada su se deo Duše naše...

A sama, negde napolju, mogu se čak i slušanjem povrediti... To su slova koja samo u tišini obitavaju,.. Koje samo tišina čuje... Koje snovi vide i izgovaraju, a java ih, vazduhom čistim zaprlja... Istinom proganja.... Samo ih ponekad sretneš u svom oku gde kao senka zamute pogled, ustalasaju stvarnost...

U lik se nečiji pretvore...

130

U senku nečiju... Osetiš ih i na vrhovima prstiju... Trepere kao zvezde na nebu, ako lagano

dodiruješ svoje misli... I ne postoji slavuj koji ta slova pesmom

može odpevati... Ni oblaci ih ne umeju ispisati... Ni sunce obasjati... Ni vetar ni oluja oduvati... A kada ih jednom u Dušu svoju umočiš,

sokove njene ona upiju, otvrdnu njenim beskrajnošću i mekotom...

To su slova koja ljubav pevaju i nema ničeg što ih može izbrisati...

Od sećanja su jača, mirisnija od zemlje... Eto, o tome sam hteo da ti pišem... O slovu ljubavi... O slovu sa kojem se ne može nikom pisati,

jer u reči ne želi da se udene... Glasom da se uprlja... Pišem ti o jednom snu koji u svakom od nas

postoji i samo je vreme ono koje zna kada će i kako taj san svako od nas isanjati...

U snu videh sve ono što na javi ne postoji, jer san i postoji da snove ispunjava.

I videh Tebe, ljubavi moja kako u zagrljaju mome sreću nalaziš...

I videh pticu što ljubavni zov peva i u njenoj pesmi prepoznadoh tvoje ime...

131

I videh dva Čoveka kako, jedan naspram drugog, pogledima miluju oči i dušama svojim ispunjavaju bića...

Ljubavi moja... I videh ono čega se stidim... I videh dve duše isprepletene u noći

ispunjene ljubavlju i zanosom duha... I videh svetlost što zrači iz tebe i put moj

obasjava tamni, jer ti to želiš... I videh cveće, bokore ruža, polja lavanda... I videh ti oči, nasmejane i ruke i telo i sve

tvoje videh... A videh i Tebe što ljubav moju opravdavaš,

jer znaš da Ja bez Ljubavi sam ništa... I videh tebe, ljubavi moja, kako me sanjaš, u

snu me poljupcima miluješ... Pogledima dodiruješ a mislima ljubiš... I videh tebe, nasmejanu kako mi kažeš da

me voliš i da dušu svoju mojoj poklanjaš, a ja svoju tebi darivam...

I videh da to samo san jeste, jer spoznadoh sebe da spavam na snovima svojim i sanjam...

A kada san nestade iz moga oka, ja i dalje nikog sem tebe, ljubavi moja ne vidoh...

Predeli moji, tebe čekaju, da ti ih u ruke predam i da šetamo po poljima, rascvetalim šumama i pašnjacima punih trave, jer bez tebe, to su pustinje duše, ogoljene šume i beztravne visoravni.

132

TRINAESTO SLOVO O... Pišem ti o ljudima koji su Mi i Oni... Pišem ti jer Oni ne znaju da Mi postojimo... Oni samo sebe priznaju, sebe vide i sa

sobom razgovaraju, a Mi... Mi smo ono što vidi, oseti i zna da postoji... U sebi nosimo tuge... A tuga ne postoji i ne može se održati u u

zlim srcima jer ona je senka božja... Mi imamo duše setom ispunjene, a seti ka

uzvišenosti vodi i sitne duše je ne poznaju... Suze su nama voda sa kojom se

svakodnevno umivamo i tako čisti ostajemo do kraja svih vremena....

Naš plač nije kuknjava već pročišćenje, a smeh Njima služi kao opravdanje svih grehova njihovih...

Oni nas niti vide, niti poznaju, a Mi njih znamo...

Mi ih osetimo i gledamo... Posmatramo ih... Oni plove svim rekama i vodama, jedre

morima i okeanima, dok Mi na obali sedeći posmatramo njihov prolazak kroz život...

133

Oni vapaje duše svoje ne čuju, jer uši njihove i sve njihovo dnevna buka i žamor gomile ispunjava...

Mi i njihove pesme i šapate njihove čujemo...

Dodire njihove prepoznajemo... Očima njihovim gledamo... Mi sve oko sebe i sebe vidimo, a Oni

rukama svojim vide, a očima dodiruju... Mi vreme provodimo u svetlosti tame i Oni

nas ne vide, jer stojeći u mračnom svetlu ni senku svoju ne poznaju i ne vide...

Naši uzdasi mirišu cvetnim poljima, odišu žamorom potoka i hukom vetra...

Oni se smeju, a smeh njihovi je krik koji sve ubija, lomi i melje...

Mi plačemo jer znamo za tuge i nesreće i patnje drugih, a oni se smeju jer ni sebe ne znaju ni ništa oko sebe.

Smehom svojim samo sebe usrećuju... Pišem ti ovo jer Mi i Oni postoje, žive i put

svoj sami biraju... Lako je žedž utoliti... Gladnog nahraniti, ali u svima nama postoje

neki neutoli duše za nečim što je daleko od nas, a u nama je za večnost...

O jedina moja, tvoju dušu sam, u vremena davna omirisao kao cvet u polju, ali ubrao je nisam, jer sudbina je valjda tako htela...

134

Mirisni plodovi tvoje duše, ljubavi jedina, još uvek mi ispunjavaju biće, hrani me da opstojim u danima koji slede...

Ljubavi moja najdraža.. Da ne znam šta je lepota, i da ne znam šta je

to nežnost duha i da ne stremim ka večnom, ne bih čuo miris koje samo ti, u vremenu ovom pevaš, vec bih, Bože oprosti mi, život svoj obavio tajnom koju samo zemlja zna i prepoznaje...

Ja bolom svojim ukrašavam lice i oči svoje... Suzama se kupam, da ne bih, slep sa

prstima u očima, posmatrao svoj lik u tami... Ljubav je moja noć u prohodu kojoj jutro

podaje nadu... Da li, u noći zimske, napolju spavaš

pokrivajući se snegom što veje, i tako za budućnost svoju ne brineš, kao što i deo svoje prošlosti želiš da zaboraviš...

Znaj, da u noćima dugim, dok sanjaš ono čega se ujutru ne sećaš, ja kradem najlepše delove snova tvojih, i odnosim ih mislima, za neka buduća zajednička vremena.

Pišem ti o istini i o tome šta ona jeste i šta nije...

Pišem ti o sebi, jedan mali deo, tek komadić. Pišem ti nešto što sam nekom već napisao, ali i tebi pišem i prepisujem napisano. Pišem ti nešto drugom namenjeno, a tebi znano...

Pišem ti o istini... O istini u nama...

135

I kada toneš i kada padaš I kada dotakneš nebeske visine I kad plačeš ili se nadaš… Zar ima nešto lepše od Istine? I kada ti druge dolaze u snove I kada ti Dušu obuzmu topline I kada upoznaš predele nove... Zar ima nešto lepše od Istine? I kada ti sunce sija u noći I kada gromova čuješ siline I kada misliš, o njoj, u samoći... Zar ima nešto lepše od Istine? I kada ne znaš, ni gde ni kamo I kada spoznaš sve dubine, I kada vidiš oči njene samo... Zar ima nešto lepše od Istine? I kada ulice ............. čute I kada se ptica neka put neba vine I kada se vetrovi bolno razljute... Zar ima nešto lepše od Istine? I kada kiša ispira jutra I kada ne da da sunce sine, I kada juče jeste možda sutra... Zar ima nešto lepše od Istine?

136

I kada te obuzme ona čudna tuga I kada bregovi postaju planine I kada iza kiše pojavi se duga... Zar ima nešto lepše od Istine? I kada se u moje snove uvučeš I kada leto dodje i zima mine I kada pogledom svojim mene obučeš Zar ima nešto lepše od Istine? I kada spavaš ispod moje kože I kada kiša letnja na mah line I šta se to i ko, sa tobom uporediti može Zar ima nešto lepše od Istine? Pišem ti o sitnicama, o ljubavi, o istini, o

htenju, o bolu... Pišem ti o sebi, a ne znam ni ko si, ni gde si, ni s kim si... Pišem ti, a oči ti ne znam, ni usne, ni ruke, ni prste, ni dah tvoj ne osećam... Znam ti samo ime, a i to, tek dva slova... Mo... Pišem ti kao nekom koga volim ili mrzim... Pišem ti na dan mog rodjenja, a sve bliži danu svog odlaska...

Jer i sunce koje se svaki dan radja i život donosi, radjanjem nam dan jedan po jedan i odnosi, pa ipak se suncu i svakom novom danu radujemo jer život i jeste lagano umiranje...

A mnogo umrlih hoda oko nas, a da i ne znaju da su već odavno nestali, otišli, napustili svet...

137

A na samrti su, i u agoniji stalne smrti svi oni koji ljubav u sebi skrivaju, koji u sebi ne mogu prijatelja i sagovornika pronaći...

Na samrti života su i oni koji od svih strasti beže i emocije uništavaju, oni koji suzu u oko svome ne vide godinama, kojima je svaki dan isti, koji se plaše da sa nepoznatima pričaju, a pomoć ne žele ni od koga primiti ni tražiti....

Na samrti su oni koji snove svoje ne slede, u njih ne veruju, a ni dugu na nebu ne vide i ne veruju da je tamo, na njenom samom početku, na njenom izvoru, krčag pun zlata...

A ja, da ne kažem sebi da sam na samrti, opet ti prepisujem već nekom napisano, mada rekoh neću...

I zato... Ostaće reči ove, jednom, Moji neki daleki puti… Ali i tada, za tvojom dušom čednom, Moje srce neće moći mirno da čuti... Proćiće dani ovi, puni istine tvoje, I kada budem leteo, a i kada gubim, Pitaću ponekad sebe, A i dušu... A i sve moje, Zašto usne tvoje nemogoh da ljubim...

138

ČETRNAESTO SLOVO O... Pišem ti danas o svemu šta se u srcu svakog

od nas zbiva... Pišem ti o budnom snu, o sanjajnu i kada sna

nema i kada je sve oko nas stvarnost, jer i tada, naše misli u mnogima od nas kao latice cveća, kao kišne kapi padaju i polako prekrivaju sve više i više naše biće, i čuju sve zvuke koje tišina oblači u svoje ruho...

A snovi na javi su kao pupoljci koji mirišu i cvetaju na stablu naše duše i srca našega...

I šta su onda misli naše nego li latice duše naše i srca našeg koje vetar raspršuje na sve strane, i ko ih omiriše... Neka mu je...

Neka se mirisom naše duše okrepi jer i on srce ima našem slično.

I zato, tebi, tamo negde daleko šaljem slovo, laticu, pa ako miris njen osetiš...

Neka ti je... A šaljem ti jedan dah.. Tebi i za tebe... Samo... Dok po vodi hodam i gnezda svijam na

nebu, pogledom tražim senku tvoju, jer Ti, samo u

139

nestvarnom obitavaš, iz snova mojih izvireš i pogledom me pokrivaš...

Medju prstima tvoj lik tražim, na usnama tvoj dah čuvam, a miris tvoj i dodir očiju tvojih vazduhom udišem, gde boravila Ti si...

Pridji, lepoto života moga, pridji mi i ne daj da nam se tela i duše rastave i snegovi beli ih pokriju...

Sedi uz mene, jer u meni već godinama duh tvoj lebdi i biće mi ispunjava...

Pridji i pričaj mi o lepotama mladosti duha tvoga, otvori prozore svoje i vrata bića, dopusti da duša moja dahom svojim tvoju miluje...

Pridji, pridji mi, ljubavi duše moje, da se vatra u meni u pepeo ne pretvari, i pomozi mi, da s tobom u sebi razaznam šta ti noći i jutra na licu ispisuju...

Dodji i duhom svojim odagnaj zimske vetrove što su mi se u oči uvukli, i biće moje hladnoćom ispunili...

Pišem ti, a slovo po slovo odlazi, nestaje, gubi se...

A samim tim, kada se i poslednje slovo ispiše pisati ti više ne mogu, jer slova nema...

Da ih izmišljam za tebe, da jezik novi ismislim i sve... Mogu... Možda i želim, ali...

Ti ćeš još mnogo slova drugih imati, drugi će ih tebi pisati, bajke sa njima ispisivati i snove sanjati...

140

A ova slova neka budu samo mrva u hlebu dušom umešen i srcem ispečen...

Odlaze slova, a sa njima i ja, polako iz sebe tebe istiskujem, pomeram reči, snove i leptire, poglede i dodire... A hteo sam da ti pišem o oholosti i gordosti... Pišem ti o onom o čemu smo reči izmenjali... Pišem ti o njemu, tamo u nekoj zemlji na D... Nemoj biti ohola u gordosti svojoj koji ti on podari ponašanjem svojim.

Nemoj nad slabim svoju snagu i sebe ispoljavati. Nemoj biti što on jeste. Nemoj njega, sebe radi, ranjavati, jer lako je poniznog uniziti, slabog pobediti, slepog u ambis gurnuti, bogalju štaku oteti...

Ne izazivaj tudje suze, da bi svoje suze vratila... Seti se svoje ranjivosti i sveg tvoga kad on bi ohol, a ti kao list na vetru...

Ne budi vetar nikome, ako lahor jesi... Ne budi ono što on tebi beše i učini… Budi Ti… Budi da bi uvek takva bila, jer

ako sebe ne pobediš u sebi, drugi ćete i pogledom i rečju i svime svojim u prah pretvoriti…

Budi osmeh i osmeh ćeš dobiti… Budi ljubav i ljubav ćeš živeti… Budi ono što jesi da bi i drugima bila... Pišem ti, jer drugo me umem, ne znam, ne

mogu, ne smem.. Pišem ti... A slova nestaju...

141

PETNAESTO SLOVO O... Pišem ti jer slova moja su i neke reči,

sklopljena u nizu... Pišem ti, a slova je sve manje, a onda, samo

jedan dah, jedan zvuk... Rić po rić, i... Pišem ti o nečemu što jeste i što je u svakom

od nas, samo treba pronaći pravu rić za svakoga da se slova ne istope, ne nestanu...

Ko, ako ne Ti, Ima pravo da vazduhom hodi i moju dušu

rečima svojim miluje... Ko, ako ne Ti, Može rečima svojim samo i dušom svojom

krhkom bol i tugu izvući iz mog oka... Ko, ako ne Ti, Možeš dušu moju otvoriti rečima i načinom

svojim... Ko, ako ne Ti, Možeš mi nadu vratiti da ljubav nije tek tren

u vremenu... Ko, ako ne TI, Moj jad i rane moje, u osmeh pretočiti... Ko, ako ne Ti,

142

Snove mi pohodi i rečima svojim, jer ništa tvoje ja ne znam, noći mi ulepšava...

Ko, ako ne Ti, slova moja u reči može ispisati, redove kojih nema čitati, suzu pesmom jednom pokrenuti...

Ko, ako ne Ti, sebi me može nanovo vratiti... Pišem ti slovo o ljubavi... Pišem ti molitvu ljubavi...

Molitvu koju u sebi izgovaramo da bi sebe ljubavlju ispunili...

Gospode, blagosiljam Ime Tvoje, jer Ti, u duši mojoj ime njeno u srcu napisa, da ne zaboravi ništa dobro što Ona učini za mene. Ona je ta koja mi prašta sve grehe moje i isceljuje sve bolesti duše moje. Ona je ta koja izbavi mene iz tame života mog, i sa dobrotom i milošću me venčava. Ona me ispunjava željama dobrim i obnavlja se kao deo moje mladosti, Ona mi pravdu tvori i pokaza mi put sa mesta na kojem video ništa nisam...

Koliko je Nebo od Zemlje daleko toliko je Ona u mome srcu blizu, jer Ti, Gospode učini, da daljina blizinom se čini, a vreme da stane i spoji se u trenu. Neka je Ime Tvoje Blagosloveno, kao što su i njene oči blegoslova pune kada pogledom kupa moje lice...

Kao što Ti, Imenom i Delom Svojim, opominješ da prah mi smo, tako Ona mene, iz pepela u žar pretvori, dobrotom svojom i rečima koje su melem za sve rane moje...

143

144

PISMA MO...

145

146

PRVO PISMO ZA MO Moja najdraža, kroz pisanja nekih reči i

slova za tebe, pomogla si mi da spoznam ko sam ja, ko si ti, i zato ti i pišem ovo pismo kao nekom ko jeste ono što ja osećam, mada možda i nemam pravo na to, ali osećam iz dubine duše da ti jesi moja najdraža... Pišem ti jer moram nekom da pišem, moram da sebe drugom iskažem, da oteram nemir, a znam da ćeš ti znati zašto baš tebi, a ne nekom drugom, i da ovo najdraža, neće tebe ni povrediti, ni ništa...

Znaš ti da ti to i jesi. Obuzima me tuga pred nečim što slutim i

znam, pred odlaskom i rastankom, a da susreta nije ni bilo, a sve to donese nekoliko tvojih reči, osmeh ispisan slovima i nacrtan, par pesama, čitanje izmedju redova...

Voleti te, jedina moja, jeste traženje smisla, traganje za spoznajom svega oko sebe, spremnost da sebe otvorim, da budem nebranjen i ranjiv, da prihvatim sve što dolazi, ako će ikada doći, a da zatvorenost, sebičnost i mrak ne donosi ništa što može uprljati poverenje, nežnost i predavanje tebi...

147

Voleti te, jedina moja, znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe, osećati svaki treptaj duše i njenu radost u prepoznavanju nečeg srodnog i lepog, nečeg milog, nežnog i toplog...

Voleti te, jedina moja, znači biti u samom središtu, u srcu tajne, u nekom životnom, a tako samrtničkom ushićenju od onoga što se u tom srcu nalazi, a čega nisam bio svestan do nedavno...

Voleti te, jedina moja, baš sada, kada volim tvoju suštinu, tebe tamo negde, znači voleti sve senke koje me pohode jer imaju tvoje lice i dušu tvoju. Senke koje su žive, i one koje su mrtve, i one što su mi bol nekada nanosile, i one što mi godinama radost donosile. Senke nekog mog života koje sve manje prepoznajem kao svoje sopstvene jer tvoj obris imaju, a željan sam ih kao što sam tebe željan i ljubavi tvoje, tvog postojanja, koje me bar na trenutak oslobadja od sebe samog... A mene, pohode i ove večeri svi osećaji ushičenosti ljubavlju koji su proticali mojim životom, u godinama koje sam ostavio za sobom, pohranio u vreme koje jedino za mene ima značenja i smisla, i zato svaka pomisao na tebe, a tek reč dobijena od tebe, leptir, i opet osmeh ispisan, oslobadja me neprekidnog napora da samog sebe podnesem....

Polako se upijaš u moju kožu, u pore, u biće moje celo, ne bi li tu ostala besmrtna u mojoj prolaznosti...

148

DRUGO PISMO ZA MO Jedina moja, kako da tebi objasnim, kada ni

sebi ne mogu, da si ti svetlost, nada, izbavljenje iz svega što me okružilo, i da samo tvoj dah osećam, tvoja slova vidim, jer ti, neznana likom, dodirom i pogledom, mene duhom svojim pokrećeš i ispunjavaš mi snove moje, dočekuješ me u jutra, krila leptira mi poklanjaš...

Zašto baš ti, i zašto sada kada ništa ne mogu drugo sem da ti pišem neke reči i slova, šetam sa tobom po nekim čudnim predelima, pokušavam da sagledam tvoj osmeh i kada ga nema, išćekujem tvoj dolazak, čujem osmeh, mada slovima pisan, glas prepoznajem u tišini...

Zašto baš ti, tamo, daleko od mene, u Ljubljani, ljubljena moja...

Pišem ti, jer moja ljubav osmehom tvojim diše, sebe njome celog pokrivam, u očima je čuvam i satkana je od mojih želja, sanjanja... Sačinjena je od straha koji mi oduzima nadu i sreću, uverenje da mogu izmeniti sebe ili svet oko sebe, umesto, iskustvom i mudrošću učen, da se tom i takvom svetu ja prilagodim. Ali ljubav ne ne poseduje i ne priznaje ni mudrost ni iskustvo, i uvek je nešto

149

drugo od onoga što trenutno mislimo da jeste. Podnosi sve i gubi se izmedju sna i jave...

Pišem ti ovo pismo, a nalazim se u Valjevu, na nekom poluizmišljenom putu, još dalje od tebe, ali si toliko blizu da svaki tvoj pokret osećam i drhtaj vidim. Pokušavam, i danas, da svet i sve oko sebe vidim tobom, da ga pojmim onako kako ga ti prihvataš kako bih sebi mogao da kazem: zaista te volim... Tada će izmedju ljubavi i sudbine postojati jedna nit, trag, jednakost...

Znam ja da će u tom trenutku moja ljubav biti u stanju da izdrži sve provere i sve kušnje, i da sebe konačno uverim da svaki treptaj i žudnja duše moje, i silna potreba za tvojim pogledom, osmehom glasom, dodirom nije moja sopstvena obmana...

Tada će, jedina moja, i moj život dobiti smisao koji mi je poslednjih godina izmicao, a moja sudbina i sve moje biće osmišljeno tobom...

Zar mogu očekivati više, jer duhom tvojim ispunjen i ljubavlju svojom tebi podredjenoj, život moj i svi oblici njegovi imaju i imaće vrednost neprocenjivu, beskrajom i snovima merenu... Jedina moja, i Valjevo je lepše, i ulice njegove i ljudi, i reka Kolubara, i mostovi, jer moja duša tobom zrači, pretapa se i odlazi, nestaje i upija se u kamen, u vodu, u prozor svaki...

Bože, zar ona meni toliko znači?

150

TREĆE PISMO ZA MO Jedina Mo ja, volim te, a osećam i znam da

ničim nisam zaslužio tu ljubav: ni moju ljubav za tebe, a tek tvoju...

Kako je lako voleti nekog ko je tu, kraj tebe, koga pogledom možeš videti, ruku mu dodirnuti, reči razmeniti... A ja, ljubljena, samo tebe slutim, pokušavam da uhvatim nešto od duha tvoga i da ga oblikujem u sliku, pretočim u osećanje, pa ipak osećam da sam svakim danom sve bliži tebi, a da se duša moja prožima vrednotom tvojom i kako sam sebe menjam, da snaga moje ljubavi topi delove moga bića, tali teške nemire prošlosti, odganja sumnje, poraze i strahove... Osećam da duh tvoj u meni čisti dušu moju, život mi lakšim čini, a snove moje prihvatljivim i jasnijim, jutra vedrijim, i dane i noći...

Ne znam, jedina Mo ja, zašto i čime sam ja to od sudbine nagradjen, te mi ona podari dar nebeski, da ljubav svoju tebi mogu pokloniti.

Volim te jer mi radost donosiš lepotom duha i duše tvoje, ljudskošću koja ti iz svake reči izvire, i znam da moja ljubav nema granice jer počiva na lepoti duše tvoje...

151

Ponekad se, povučen u sebe, pitam ko si ti i šta to ljubav moju nosi na krilima koja mi ti pokloni, i odgovor nemam... Nemam, jer ne znam ni ko si, ni gde si, ni da li si... Znam samo da sve u meni opet ima smisla, i da sebe, deo po deo otkrivam, otvaram se ka beskonačnom predavanju koga ni slutio nisam, i sve to jer tebe volim, osećam oko sebe, u sebi, u svakom slovu, liniji, dodiru. Pa opet, nekad, kada me obuzmu čudne duboke tuge, nekom pesmom ili stihom izazvane, ne mogu da verujem da postojiš, da šetaš daleko od moga pogleda, da glas tvoj ne znam, da češljaš kosu, da li kratku, dugačku, svetlu ili tamnu, i da je sve možda samo iluzija, senka mene u meni, ljubav ljubavi radi, jer kako se može i zašto voleti nešto što ne znaš, što samo naslućuješ... Volim te jer znam da si tu pored mene, usnula u svojoj lepoti, i da si sve moje lepo i trajno, sve moje vredno i ljudsko, sve ono što mene čini da jesam ti probudila, i da, eto, sa tobom delim život svoj, na jedno kratko vreme za tebe, a večnost za mene... Znam da ćeš otići, jer nisi nikada ni došla, ali moja je ljubav bezgranična, beskonačno duboka, ispisana spoznajom mojom sebe samog... Moja je ljubav za tebe možda tek igra reči na papiru, potreba neka nerazjašnjena, dokolica, razmena reči i ... ali znaj, moja je ljubav čista jer duh tvoj i dušu tvoju voli, do nje dopire i od nje živi...

152

ČETVRTO PISMO ZA MO Najdraža moja, kako da se ne leti visoko,

kako da se ne dodirne sam kraj neba, kako da se krila sputaju, srce umiri, treptaji zamru, kada ti, svojim osmehom pomilujes dušu moju, rečima okupaš srce...

Kako da se ne leti visoko kada ne postoji visina do koje ti, dušom svojim ne dosežeš, i kako ja, tobom sputan u sebi, da savladam vihore beznadja, magle sumnje što na putu ka tebe me saleću...

Nema te visine do koje se ljubavlju svojom ja vinuti ne mogu, a ti, jedino Mo je visine moje odredjuješ, krila mi širiš...

Kako da se ne leti visoko kad jedino sa tih i takvih visina se može sagledati tvoja lepota, čuti tvoj osmeh i osetiti tvoj pogled...

Kako da se ne leti visoko kada se jedino gore, u beskraju mogu sastati naši pogledi i dodiri, šapati čuti...

Gore, gde se samo šum krila čuje, gde sve stvarno nestvarnim se čini, gde bajke imaju svoj puni smisao, gde se samo uz pomoć čarobnog pasulja može popeti, gore, nebu pod oblake ja letim

153

zahvaljujući tebi i ništa i niko let moj ne može obuzdati...

Krila salomiti... Želju ugušiti... Ja, najdraža Mo ja, snove svoje živim, a

snovi su moji ispunjeni tvojim obličjem, po njima ti kao po vodi hodaš, nasmejane duše ogrnuta samo rečima svojim...

Nema te visine koja se ne može savladati ako se u srcu nosu tvoje ime, ako u duši počiva tvoj osmeh...

Nikada ja ne mogu više od tebe otići jer mi je, valjda sudbinom dato da te nikada i ne nadjem, ni ne sretnem, ni vidim, te ću ja ću, visoko gore leteti u stalnom lutanju za tobom, kao delom sopstvenog bića, delom koji je negde, možda isuviše kasno, iznikao iz mene, saznao da ti, tamo negde postojiš, ljubljena Mo ja...

Ti si moja boginja, moja trajna veza sa smrću, moj najdublji smisao postojanja, moja strepnja od sveg nepoznatog i dalekog, moj strah od sebe samog, ti si nešto neopisivo tajno i bezvremensko...

I zato, nema te visine do koje ja mogu dosegnuti, a da se ti tamo već ne nalaziš...

Moje je da samo pokušam dosegnuti tebe, dotaći tvoje dodire, udahnuti tvoj dah, otkriti tvoje snove, ne bi li snove svoje lepšim učinio...

154

PETO PISMO ZA MO Jutros me, jedina Mo ja, prijatelj jedan, za

tebe pitao, onako, uz kafu na splavu, a podne je bilo puno sunca, jer mu dugo o tebi pričah, i još mi reče...

Pa zar se može voleti neko koga ne poznaješ, a ni lik mu ne znaš, ni reči ni glas ne čuješ, dodir ne osećaš...

Zar se može podeliti ljubav sa nekim ko ljubav ne uzvraća, ko je tek nagoveštaj ili trag, trenutak ili večnost, izmišljotina ili igra mašte, možda...

Zar se može voleti kada nekoga u oči ne gledaš, i pogledom ga ne miluješ...

Zar se može voleti tek ljubavi radi, i da li je to ljubav...

I tek tada shvatih zašto, i koliko, i kako ja tebe, najdraža Mo ja, volim, i koliko je ljubav moja bezvremenska, ničim sputana, i rekoh mu...

Pa zar ja poznajem lice Boga... Da li ja reči njegove čujem i glas...

Da li ga rukom svojom dodirujem... Da li on meni, moju ljubav i veru u njega

očekuje i uzvraća...

155

I još mu rekoh da ti nisi ni Bog, ni andjeo, ni boginja, ni san, niti ja od tebe bilo šta očekujem sem da ljubav moju ne primiš kao želju za posedovanjem, jer ja ničim zaslužio nisam da odredjujem šta moja ljubav tebi znači...

Ljubav moja za tebe je razgovor moj sa dušom mojom i dušom tvojom, duboko negde u meni, tamo gde ni ja sam sebe ne poznajem, ne vidim...

I još mu rekoh da je ljubav put i da ga ja mogu tim putem povesti, a on mi uzvrati da je mnogo puta sam donekle dolazio i sam odlazio, i kako to ja njemu mogu pomoći...

I tada mu rekoh da ako misli da je ljubav nešto što ima svoj dolazak i odlazak, da živi u zabludi jer samo ljubav poseduje snagu i moć puta na kome nema dolaska ni odlaska...

To je put beskonačan, nepovratan, stremi uvek ka napred i nema ništa, i ne može ništa da nas sa tog puta pomeri...

I zato, jedina Mo ja, ja tebe volim jer ti jesi taj put u meni, ti ga svojim postojanjem meni utireš, svojom dušom i mislima tvojim, a ne obličjem, likom, glasom ni pogledom...

Moja će ljubav trajati taman koliko i mene bude, i ništa tu ljubav ne može zaustaviti jer ona u meni počiva, a hrani se duhom tvojim i mislima tvojim... Ljubav je moja dar kojeg si mi sobom poklonila...

156

ŠESTO PISMO ZA MO Jedina i najdraža Mo ja, svaki dan i svako

pismo u njemu je moja zahvalnost što ti postojiš, mada neverovatno i nestvarno daleko od mene, jer upravo kroz ljubav za tebe ja znam da jesam ono što hoću, i znam da je to tačka susreta i presecanja večnog i trenutnog. Ponekad, samo ponekad mi se moja ljubav učini besmislenom, jer kako pisati i voleti, a nemati ni odgovor ni titraj, ni ništa što ljubav moju može negovati, snažiti. Jer, ma kako i zbog čega i koga voleli, i sami čeznemo za daraom što ljubav u sebi nosi. A onda, padnem u neke duboke tuge, nesnosne i bolne, čeznem da čujem tvoju reč, da ti lik vidim, oči, osmeh. Tada bih otišao na kraj sveta. Odrekao se sebe da bi tebe spasao svog prisustva, moje želje i nade da ipak može biti ono što ne postoji, da će se desiti ono što desiti se ne može. A onda, opet, ponese me neka tvoja vedrina i sve ono što ti meni značiš, i ako nisi tu. Osetim neku unutrašmju snagu, samo meni znanu, počinju da u meni igraju i drhte krila leptira, možda baš koga sam od tebe dobio...

I opet samo ljubav u meni i oko mene, tvoj osmeh i ime, reč poneka...

157

Volim te, ali to sada govorim na jedan sasvim drugačiji način, jer volim ono što ti jesi, volim te, mnogo i duboko, volim te svim onim što ja uistinu jesam, volim te toliko da mogu i da te izgubim, a da se moje tuge i more ne uzburkaju već postanu još zgusnutije i nekako na čudan, ljudski način svetlije. Ne postoji kraj mojoj ljubavi već su to samo nizanja dana i časova, mojih snova i sanjanja, varki, istina i zabluda mojih. Uvukla si se u moje osmehe i tuge, u sve moje boli i žudnje, u moju dušu u telo, a kako da sve ono što moje jeste i čini me onim što jesam da ne volim. Često u odrazima sebe, u mojoj duši, na suncu tvoje ljubavi sa kojom je ona okružena, vidim tvoje lice. Prepoznajem tvoje osmehe, proničem u tvoj oblik koji mi se čini tako blizak i tako prepoznatljiv, i tako nestvarno lep, prisećam se tada svih svojih snova u kojima smo zajedno šetali, čujem tvoj smeh, osećam miris kafe koje smo pile u onom našem, samo ti znaš kojem kafiću, prisećam se i onih razgovora o filmovima, modi, ljudima. Sećam se pesme koju si volela da mi recituješ polako da svaku reč upamtim, jer tako mora...

Ponavljam u sebi melodiju tvoje omiljene pesme, a snovi se samo redjaju i redjaju...

Talože se u mojim mislima za trenutak susreta koji će se opet samo u nekom snu desiti... Da li mom ili tvom, to ne znam...

158

SEDMO PISMO ZA MO Ljubavi i najdraža moja, obuzima me tuga, a

i radujem se saznanju da ću uskoro prestati da ti pišem pisma, da ću otići od tebe ali ne i od tvoje ljubavi, jer ja odlazim kako bih se vratio u obliku nekom drugom, pun snage, koju si mi ti i ljubav tebi iskazana podarili... Takav, ljubavlju tvojom ispunjen, gradiću neke nove svetove, donositi milost, dobrotu, poštenje, a istovremeno prezreću oholost, kukavičluk i glupost svakodnevnu...

Bože, koliko sam se ranije plašio, koliko strepeo ne znajući ko sam i šta mogu, jer sam sa svojom dušom bio u nesuglasju, i tek kroz ljubav za tebe spoznah sebe, svoju dušu, otvorih sebi put u sebe, sagradih most preko kojeg sve oholosti, prikaze, obmane i aveti moje prošlosti predjoše na drugu stranu, da ih ja nikada više ne sretnem...

O, Bože, mnogo sam puta u sebi spoznao tišinu i przninu bez odjeka, gledao i doživeo patnju, neizrecivu i bolnu patnju kojoj, ponekad, ni uzrok nisam znao... Živeo životom senke patnjom protkane, a onda Ti...

Svetlost na početku i na kraju, jutro ili sumrak mog života...

159

Ne znam, kao što i ne znam da li je lepota Sunca u izlazku ili u zalasku njegovom...

Ponekad, priznajem ja to, poželim da te pitam da kreneš sa mnom, da podelimo život koji nam predstoji svakom ponaosob, ali tada, uplašen, a i pun razuma, shvatam da ja sanjam život, i da je sve ovo, i pisma, i ti, i ja, samo moj san u kome ti živiš, i da li ja sebe da iz sna budim, a samim tim i tebe izgubim...

I tada shvatam da se i kroz san može živeti čitav jedan život, i da jedan tren sna o tebi vredi večnosti mnogih života bezmislenih, jer se u tom trenu u meni obnavljaju sve moje radosti i sve moje tuge kako bi se osmislila ljubav, a ja otišao onako kako se ta ljubav i rodila: naglo i toliko snažno, kao trenutno otkrovenje, kao oblik koji mi je kroz dušu tvoju ukazao put Istine, Suštine i Tajne...

I sa tim saznanjem mogu mirno da odem, bilo gde, u san ili na Put, u večnost, u ponor, u Raj ili Pakao, znajući da ćeš ti zauvek biti u meni, stopljena u meni u jednom trajanju bez bola i patnji, u jednom trajanju koje ne iskupljuje ni blažene, ni svete, ni poštene, ni milosrdne, ali i ne kažnjava grešne, jer moja ljubav nije grešna, mada se i meni kad kad grešnom čini...

Pa ako je i grešna, ljubavlju svojom ću je sam od sebe iskupiti...

160

OSMO PISMO ZA MO Ljubavi moja, voleći i ljubeći tebe ja kao da

samoga sebe ljubim i volim, jer ja više nisam u stanju da tebe, od sebe odvojim...

I kako, i koji deo tela svog da izdvojim i kažem: evo, ovo pripada tebi ljubavi moja, kada znam da je celo moje telo moja ljubav za tobom...

I kako, i koji deo duše moje da izdvojim i kažem: evo, ovo pripada tebi, moja ljubavi, kada znam da je cela moja duša moja ljubav za tobom...

I kako, i koji deo moga bića da izdvojim i kažem: evo, ovo pripada tebi, moja ljubavi,kada znam da je celo moje biće moja ljubav za tobom...

Kako da te odvojim i kako da sebe tobom iskažem kada sam te, znam ja to, oduvek voleo, preplitao se sa tobom u bezbrojnim životima koji su prethodili ovome što je danas, kada sam večno ponirao u sebe tražeći tvoj lik ne bi li sa ljubavlju tvojom sebe ispunjavao, boli i tuge svoje prevladavao...

Za tvojim sam dodirima žudeo, tvojih se osmeha sećao, sa očima tvojim se budio, prstima tvojim kosu milovao, tebe sanjao, a sa drugima život svoj živeo... A onda sam te, opet, posle toliko

161

vremena video... Sada u ovom trenu osetio, i opet si samo u snovima mojim, u mislima i nigde više...

Nema te, po ko zna koji put, pored mene da zajedno kao nekada, sedimo na obali, posmatramo Mesec, osluškujemo more, galebove...

Nema te da sagradimo zamak od peska i obložimo ga školjkama, da crtamo na vlažnom pesku leteće ribe, ptice sa srebrnim krilima od vetra i leptire zlatom išarenih krila, da bežimo ispred talasa što nadolaze...

Da jedrimo po oblacima i posmatramo daleko ispod nas ogromne šume kestena, doline, reke... Brze planinske potoke...

Nema te, a čekao sam te vekovima i ko zna koliko još dana povrh toga, osluškivao svaki korak, uranjao u snove tudje, preturao po svim tavanima u potrazi za tvojim stvarima, menjao nekoliko svojih godina za jedan mesec proveden sa tobom, nudio sve svoje snove za jedan tvoj pogled, i opet ništa...

Nema te, jer valjda tako mora i jedino može biti...

Samo u sne mi dolaziš, po njima lagano hodaš, osmehuješ se očima, pogledom dodiruješ moje prste...

Ali, jedina Mo ja, umem ja čekati, jer su me vekovi koji su utkani u moju ljubav tome naučili, i znam da ću, možda već u sledećem svom rodjenju sa tobom biti u istom gradu, i da ćemo se tada opet sresti i po ko zna koji put ponovo zajedno biti...

162

DEVETO PISMO ZA MO Jedina Mo ja, danas se, kao i ovih dana što

su iza protekli kao neka mirna, široka voda, neka čudna tuga uvukla u mene, pri pomisli da si za mene nestvarna i daleka. Da si samo san, večno sanjan i nikada nedosanjan, puna misao moja...

Bože, zar ja nikada neću moći voleti, ni videti, ni osetit tvoje čutanje, tvoje pokrete, osmeh...

Bože, zar ja nikada, sem u ponekom snu, neću videti tebe kako jedeš, oblačiš neku lepršavu letnju haljinu, sandale na bose noge, kosu češljaš, šminkaš se, kako polako prstima prelaziš kroz kosu...

Neću ništa, a volim svaki tvoj pokret i sve što tobom odiše...

Volim i grad u kome živiš, volim i ulice, meni potpuno nepoznate, volim i zidove tvoje sobe jer u njima se ogleda tvoja senka, volim daljinu koja se izmedju nas protegla kao neka linija isprekidana...Volim tvoj rukopis, tvoje sitne predmete rasporedjene po nekim ladicama, naslove nekih knjiga...

Pesme...

163

I nije dovoljno reći samo da te volim, jer ja te živim, i plašim te se, i želim te, i mrzim, i ubijam te u sebi svakodnevno, jer ti si moj strah i moja tuga, i moja spoznaja i moje neznanje, i sve moje gluposti, ali i sva moja nadahnuća, i sva moja dela...

Ti si moja trenutna, ali trajna istina, duhovna osama iz koje nadolaze reči, čuju se glasovi, odzvanjaju neke melodije...

Ti si sva poniranja u moje najskrivenije delove duše, ti si moja ljubav neostvarena, neko za kim sam tragao godinama i neko koga ću još dugo, dugo vremena u sebi imati, a da neću znati ni ko si, ni gde si, ni sa kim si, a i tada, kada budeš sa nekim, znaj da si uvek u meni, i da one najlepše delove tvoje duše nosim sa sobom, ne bi li sebe boljim činio, ne bi li svetlost osetio, ne bi li sebi sebe vratio u trenutcima kada se gubim, nestajem i ponirem, ili kada se do najviših visina dignem i poletim u beskraj tragajući, tamo negde, u nestvarnom za tobom. I kako onda da se sa tugom ne družim, kako da osamu prijateljem svojim ne zovem, kako sebi da opravdam sve reči upućene tebi, kako da poverujem da ti postojiš, da si jedina Mo ja, najdraža...

Kako da živim bez tvoga osmeha, dodira, bez tvojih pogleda, kako da se budim, da šetam, da radim, da pišem, kada si ti samo u snovima mojim, a da sanjam večno. Bože, zar moram...

164

DESETO PISMO ZA MO Najdraža Mo ja, ovo je deseto pismo koje ti

pišem i poslednje je Pismo Za Mo, a prvo tebi koja jesi prava Mo, koju samo naslućujem i koja mi čini da mi poneki sati, a njih beše dosta u ovih mesec i nešto više dana, budu ispunjeni ljubavlju i srećom...

Zašto je to tako i zašto si to baš ti, ne znam, a da ti pravo kažem i nije mnogo važno, kada, bez obzira na sve, slutim, da tamo negde ima neko ko zna i oseća me onako kako je to mogao samo neko ko me doista zna...

Ko ume da sagleda one deliće koji se nalaze negde u nama, koji ume da izgovori pravu reč, koji mi uputi pravi stih, koji me podseti na sećanje...

Da sam zbunjen, jesam, da ne znam šta bih ti sada napisao i to je istina, jednostavno sve je nekako drugačije...

I zato, da ne bih prešao liniju koju ne smem preći, ja ću ipak pisati Pisma za Mo, praviti neku muziku, pisati i pesme neke i ko zna šta sve još, a ti ćeš znati, kao i do sada, zašto ja to tebi pišem, zašto ti tako pišem i zašto je sve tako kako jeste...

Možda bih ja i voleo da jeste sve onako kako nije, da ti budeš ono što zaista jesi, negde sa mnom,

165

možda bi to i bio samo neki kić, možda sve i ne bi imalo nikakvog smisla, a možda i ne bi... Smisao i kić sami pravimo i sami odredjumo sobom, svojim postupcima, životom...

Znaš, ponekad, ako se ume i hoće, ako se želi i zna, i kić može prerasti u umetnost, izdići se iznad samog sebe...

Jeste da je to samo ponekad, ali i toga ima... Jedina moja Mo, kako je lako voleti nekog

kad znaš da samo ljubavlju diše, i ne želi ništa sem da voli i prihvati sebe kakav je očima onog drugog, da voli i ono što nikada nije ni slutio da može voleti, da počne gledati filmove koje nikada nije gledao, muziku da sluša koju nikada nije slušao...

Ja zaista ništa o tebi ne znam, sem da si ti neko ko ima sebe u punoj meri, i koji je može i želi i zna, da živi ljubav kako se ljubav živi...

Da li će ikada više nešto biti, da li će nešto uspeti, da li je sve samo san i ništa više, da li sam ja i dalje u snovima nekim iz kojih se teško izvući...

Da li ja još uvek imam vremena za sebe ili bilo koga drugog, ni to ne znam, ali znam da je ljubav u nama i da, ako je sa drugim delimo i nju drugima poklanjamo, živimo sebe u drugome, možemo voleti opet i to mnogo, možda čak i više, jer ljubav je tu da sve ljubavlju izleči...

A u meni, i to znam, još uvek neke ljubavi ima...

166

JEDANAESTO PISMO ZA MO Jedina moja, sinoć sam sanjao da sa tobom

razgovaram na nekoj našoj udaljenoj obali, a taj san sam usnio jednom, nekada davno ili mi ga je neko izgovorio u danima i noćima što su iza mene... Ne znam. Možda sam to već negde od nekog čuo, prepisao, zapamtio...

Pričali smo o ljudima i šta je to što oni čine, i zašto. Zašto im je djetinjstvo dosadno, pa onda žure, jure, guraju se da odrastu, a potom bi želeli ponovo biti deca...

Što troše sve svoje vreme i zdravlje da bi stekli što više novca, pa onda troše novac da bi vratili svoje zdravlje, ukrali komadić svoga vremena. Što razmišljaju sa setom i strepnjom o budućnosti, a zaboravljaju na sadašnjost, kao da ona nije njihova i kao da će večno živeti, pa tako ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti, nigde ne žive. Žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli...

Tada si me uhvatila za ruku i na trenutak samo bili smo u tišini večnosti... I upitah te šta ti misliš šta je to što treba činiti i kako živeti...

Sa osmehom na licu ti mi u snu reče...

167

Nikoga ne možeš prisiliti da te voli, ali možeš voleti svakog...

Nije navrijednije ono što se posjeduju, nego ono šta smo mi u svom zivotu i šta u sebi posedujemo, i da nikada sebe sa drugima ne poredimo...

Da naučimo kako se nije dobro porediti sa drugima, a da bogat nije onaj čovek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba...

Treba znati da je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno biće, a potom su potrebne godine i godine da se sve to sredi i izleči. Možda treba naučiti opraštati tako da bi i sami umeli opraštati.

Treba znati da postoje osobe koje umeju nežno voleti, ali to neznaju izreći niti pokazati.

Novcem se, reče ti, može kupiti sve osim sreće, a dve osobe mogu gledati istu stvar, a videti je sasvim različito...

Pravi prijatelj je onaj koji zna sve o tebi, a ipak te voli...

I rekla si mi kako nije uvijek dovoljno da ti drugi oproste, već da moramo i sami sebi opraštati...

Ljudi će zaboraviti šta si rekao, zaboraviće šta si učinio... Ali nikada, nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio...

Probudio sam se i mislim na tebe sve više i više...

168

DVANAESTO PISMO ZA MO Najdraža moja, dugo sam sinoć sedeo na

obali i čekao te da dodješ, da mi reč neku sa sobom doneseš, da samo pogled jedan mi pokloniš, da dušom svojom mesec utopiš u vodu, da rukom i dodirom svojim prekriješ mi oči, da te vidim u odsjaju, osetim u vazduhu...

Čekao sam sve do jutra, san svoj odsanjao, a ti... Nije te bilo...

Gde ti svoje snove provodiš, kome ih, najmilija moja, poklanjaš...

Da li i mene, ponekad u tvojim snovima ima, posećujem li ja misli tvoje, da li ti se, bar s vremena na vreme u oku kupam, da li me mislima miluješ...

Sinoć sam, najdraža moja, dugo, sve do jutra na obali nekoj sedeo sa mislima o tebi...

Sinoć sam, najdraža moja, tebe snevao, a tebe nigde sem u snovima mojim nije bilo...

Ovo je, jedina moja, poslednje pismo tebi, jer dvanaest je meseci i dvanaest sati i apostola... I sve više od toga je ponavljanje istog, beskonačni krug... A ja nemam vremena više ni za sebe, ni za tebe, nemam više ni reči, ni rići... Ni ništa...

Ja imam samo ljubav... I ništa više...

169