ZAŠTITA OD POŽARA I EKSPLOZIJA · Statički elektricitet ima veliki značaj u području zaštite od požara. Statičko naelektrisanje je jedan od potencijalnih izazivača požara,

ZAŠTITA OD POŽARA I EKSPLOZIJA

Zakonom o zaštiti od požara (Sl. glasnik RS, br. 111/2009, 20/2015, 87/2018 i 87/2018 - dr. zakoni) uređuje se sistem zaštite od požara, prava i obaveze državnih organa, organa autonomne pokrajine i organa jedinica lokalne samouprave, privrednih društava, drugih pravnih i fizičkih lica, organizacija vatrogasne službe, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga pitanja od značaja za sistem zaštite od požara. Odredbe ovog zakona shodno se primenjuju i na zaštitu od eksplozija.

Sistem zaštite od požara obuhvata skup mera i radnji za planiranje, finansiranje, organizovanje, sprovođenje i kontrolu mera i radnji zaštite od požara, za sprečavanje izbijanja i širenja požara, otkrivanje i gašenje požara, spasavanje ljudi i imovine, zaštitu životne sredine, utvrđivanje i otklanjanje uzroka požara, kao i za pružanje pomoći kod otklanjanja posledica prouzrokovanih požarom.

ZAŠTITA OD POŽARA I EKSPLOZIJA

Zaštita od požara ostvaruje se:1) organizovanjem i pripremanjem subjekata zaštite od požara za sprovođenje zaštite od požara;2) obezbeđivanjem uslova za sprovođenje zaštite od požara;3) preduzimanjem mera i radnji za zaštitu i spasavanje ljudi, materijalnih dobara i životne sredine prilikom izbijanja požara;4) nadzorom nad primenom mera zaštite od požara.

Gorenje se definiše kao složen fizičko hemijski proces baziran na veoma brzim reakcijama oksidacije koje su praćene oslobađanjem znatne količine toplote i pojavom plamena. Osnovu svih požara i eksplozija čini proces gorenja. Kod najvećeg broja požara i eksplozija, gorenje je sjedinjavanje gorive materije sa oksidatorom (O2 iz vazduha), osim kod materija koje u svom sastavu već imaju kiseonik, pa se i gorenje odvija sjedinjavanjem gorive materije sa kiseonikom u toj gorivoj materiji (primer pirotehnička sredstva).

Uslovi gorenja

Neophodni uslovi za nastanak gorenja su:• prisustvo gorive materije,• prisustvo oksidatora (kiseonika) i• prisustvo odgovarajućeg izvora paljenja.

Dovoljni uslovi za nastanak gorenja su istovremeno spajanje neophodnih uslova kao i neprekidno dovođenje oksidatora i odvođenje produkata sagorevanja iz zone gorenja.

Uklanjanjem jedne od navedene tri komponente onemogućava se nastanak požara, a omogućava njegovo gašenje.Na ovom zaključku, na uklanjaju ili gorive materije, ili kiseonika ili izvora paljenja, zasniva se celokupan sistem zaštite od požara.

Uslovi gorenja

Sve vrste materija možemo podeliti u tri grupe: zapaljive teško zapaljive nezapaljive

Zapaljive materije su one materije koje pod normalnim uslovima mogu da se zapale i nakon toga nastave samostalno goreti sve do svog potpunog sagorevanja.

Teško zapaljive materije su one koje se u prisustvu plamena pale ili tinjaju, ali nakon uklanjanja plamena prestaju da gore.

Nezapaljive materije su one koje se u normalnim uslovima ne mogu zapaliti.

Uslovi gorenja

Podela prema zapaljivosti, a na osnovu agregatnog stanja je na: gasovite tečne i čvrste gorive materije.

Kod gasovitih i tečnih materija relativno je lako odrediti sagorivost, jer ona najviše zavisi od temperature, dok kod čvrstih materija na sagorivost, pored temperature, utiče i fizičko - hemijsko stanje materije (npr. aluminijum u komadu ne gori, dok u prahu gori).

Sagorevanje gasovitih materija

Sagorevanje gasovitih materija je relativno jednostavan proces jer su molekuli sagorivog gasa u smeši sa molekulima kiseonika, a usled stalnog kretanja molekula dolazi do velikog broja sudara čime se omogućava dodir između gorive materije i oksidatora, što je jedan od osnovnih faktora za proces gorenja.

Na sobnoj temperaturi, u većini slučajeva neće doći do reakcije jer molekuli gasa nemajudovoljnu energiju da stupe u reakciju sa kiseonikom, nego se mora delovati spoljašnjimizvorom energije. Razlika između energetskog potencijala smeše i energetskog potencijala molekula koji stupaju u reakciju sa oksidatorom predstavlja energiju aktivacije koja je za svaku materiju različita i karakteristična. Što je energija aktivacije manja to je mogućnost pojave požara veća.


Drugi način aktivacije ili gorenja je stvaranje slobodnih atoma ili radikala. Slobodni atomi ili radikali su veoma aktivne čestice koje stupaju u reakciju sa molekulima pri čemu nastaju novi slobodni atomi ili radikali čime je omogućen lančani tok hemijske reakcije.

Na sagorevanje gasova i paljenje utiče više faktora, a pre svega koncentracija zapaljivog gasa u smeši, temperatura smeše, sadržaj stranih primesa, pritisak i drugo.


Zapaljive smeše

Zapaljivi gasovi u smeši sa vazduhom (odnosno kiseonikom) mogu da sagorevaju samo ako su koncentracije gasa u smeši sa vazduhom u tačno određenom odnosu.

Najmanja koncentracija zapaljivog gasa u smeši sa vazduhom pri kojoj je moguće sagorevanje naziva se donja granica zapaljivosti, a najviša koncentracija pri kojoj je sagorevanje još uvek moguće naziva se gornja granica zapaljivosti. Bezopasno područje je područje ispod donje i iznad gornje granice zapaljivosti.

Sagorevanje tečnih materija

Najvažnija osobina tečnosti, sa aspekta zapaljivosti i gorenja, je njeno isparavanje čime se stvaraju zapaljive smeše te se sagorevanje zapaljivih tečnosti u suštini svodi na sagorevanje gasova. U procesu sagorevanja gore pare tečnosti koje se obrazuju iznad njene površine.

Na sobnim temperaturama, kinetička energija molekula tečnosti dozvoljava njihovo kretanje samo u tečnoj fazi. Povećanjem temperature povećava se energija kretanja molekula što na određenoj temperaturi dovodi do toga da molekuli imaju dovoljno veliku energiju da se odvoje i obrazuju paru.

Tečnost koja lakše isparava (na primer etar, benzin, aceton) je opasnija, jer se već na sobnim temperaturama mogu obrazovati opasne koncentracije para tečnosti u vazduhu.

Pritisak koji zasićena para dostigne zavisi od temperature i prirode tečnosti.


Ako je tečnost u zatvorenom sudu, jedan broj molekula prelazi u gasovitu fazu, ali zbog kretanja u svim pravcima sudaraće se i preći u tečnu, a drugi opet u parnu fazu. Ukoliko je temperatura konstantna doći će do uspostavljanja dinamičke ravnoteže, a pritisak pare koji se u tim uslovima stvara iznad nivoa tečnosti je pritisak zasićene pare. Sa porastom temperature raste i pritisak zasićene pare.

Ako je tečnost u otvorenom sudu neće doći do dinamičke ravnoteže jer para difunduje i pritisak pare pri povećanju temperature može da raste sve dok se ne izjednači sa atmosferskim pritiskom. Tada tečnost počinje da isparava i iz unutrašnjosti, a ne samo po površini.


Temperatura pri kojoj se pritisak pare izjednačio sa atmosferskim pritiskom naziva se temperatura ključanja. Dalje dovođenje toplote ne može povećati ni pritisak pare ni temperaturu, jer se sva količina toplote utroši na isparavanje tečnosti. Količina toplote koja je potrebna da 1 litar tečnosti, koja je već zagrejana na temperaturi ključanja ispari, naziva se toplota isparavanja ili latentna toplota.

Da bi se tečnost zapalila koncentracija njenih para mora da bude u intervalu granica zapaljivosti, pa je mogućnost paljenja vezana za temperaturu na kojoj se tečnost nalazi. Najniža temperatura tečnosti kod koje se pare stvaraju u dovoljnoj količini da se mogu zapaliti u prisustvu spoljašnjeg izvora paljenja naziva se tačka paljenja.


Ukoliko se tečnost zagreva bez prisustva izvora paljenja i iznad temperature koja odgovara tački paljenja, u jednom trenutku kada temperatura dostigne određenu vrednost, iznad površine tečnosti pojaviće se plamen. Do paljenja dolazi jer izvesni molekuli koji su prešli u parnu fazu imaju još uvek dovoljno energije da pri sudaru sa drugim molekulima dovedu do stvaranja aktivnih centara koji su u stanju da nastave lančani tok sagorevanja.

Temperatura na kojoj se zapaljiva tečnost pali bez prisustva spoljašnjeg izvora paljenja naziva se tačka zapaljivosti. Najniža temperatura do koje treba zagrejati tečnost da bi se iznad nje obrazovala parovazdušna smeša koja se pali bez spoljašnjeg izvora paljenja pri normalnom pritiskom naziva se temperatura samozapaljivosti.


Posle paljenja para, pojavljuje se plamen i dolazi do razvijanja toplote koja se zračenjem i provođenjem prenosi na površinu tečnosti, tanak sloj se zagreva, što dovodi do novog isparavanja i gorenja para. Prema tome, tečnost sagoreva na površini.

Ako u smeši koja sagoreva ima vode, i ako je tačka ključanja niža od tačke ključanja vode, onda će zapaljiva komponenta ispariti i proces sagorevanja će prestati.

Brzina sagorevanja zavisi od količine toplote pristigle od plamena na površinu tečnosti, ali i od početne temperature, nivoa tečnosti u sudu, brzine strujanja vazduha.

Sagorevanje čvrstih materija

Čvrsto stanje se karakteriše kao stanje u kome telo ima određeni oblik i zapreminu.

Paljenje i gorenje čvrstih materija je složen proces, čiji tok zavisi od sastava materije i njenih osobina.

Osobine čvrstih materija koje utiču na zapaljivost su:

poroznost,

toplotna provodljivost,

toplotni kapacitet,

propustljivost za gasove.


Poroznost predstavlja odnos zapremina pora i ukupne zapremine tela i kreće se od 0% (metali, staklo) do 65% (porozni betoni). P

oroznost može da poveća zapaljivost ako u porama ima vazduha, ali i da smanji toplotnu provodljivost tela (osobina čvrstih tela da prenose toplotu od jedne granične površine do druge).

Na vrednost koeficijenta propustljivosti za gasove utiču: poroznost, vlažnost materijala, dimenzije pora.


Mehanizme sagorevanja čvrstih materija možemo podeliti u tri grupe:

1. Direktno sagorevanje (primer hemijski elementi)

2. Sagorevanje uz promenu agregatnog stanja

Kod ovog načina sagorevanja čvrsto telo u prvoj fazi zagrevanja prelazi u tečno stanje, a zatim u parno u kom dolazi do sagorevanja pa se sagorevanje čvrste materije svodi na sagorevanje gasovite materije. Na ovaj način sagorevaju mnoge organske čvrste materije: vosak, parafin, mast.

3. Sagorevanje uz raspadanje

Najveći broj čvrstih materija sagoreva tako da se prethodno raspadne uz stvaranje produkata raspadanja koji mogu biti gasoviti, tečni ili čvrsti. Početak raspadanja pojedinih materija zavisi od osobina same materije, a brzina obrazovanja produkata raspadanja menja se sa temperaturom i vremenom.


Sagorevanje čvrstih materija se u principu odvija u dve faze:

u prvoj fazi dolazi do sagorevanja gasovitih proizvoda razgradnje čvrste materije,

u drugoj fazi sagoreva čvrsti ostatak.

Prva faza je obično praćena plamenom, čija veličina zavisi od brzine obrazovanja

gasovitih proizvoda. Druga faza obično nije praćena plamenom, ili je plamen veoma mali. Paljenje čvrstih tela se u suštini svodi na paljenje gasovitih produkata raspadanja. Za paljenje čvrstih tela potreban je izvor toplote većeg intenziteta i dužeg delovanja.

Izvori paljenja

Da bi do gorenja došlo, potrebno je zapaljivoj smeši obezbediti odgovarajuću količinu energije. Po paljenju smeše stvara se dovoljna količina toplotne energije za odvijanje daljeg toka procesa sagorevanja. Dakle, potrebno je delovati spoljašnjim izvorom paljenja koji raspolaže dovoljnom količinom energije za iniciranje reakcije sagorevanja.

Različiti mogući izvori paljenja mogu se grupisati na sledeći način:

zagrejane površine,

plamen,

iskre mehaničkog porekla,

varnice električnog porekla, bilo da potiču od statičkog elektriciteta ili električne struje i

razne druge pojave.

Izvori paljenja

Zagrejane površine

Svako čvrsto telo zagrejano na određenoj temperaturi može biti izvor paljenja.

Zagrejane površine mogu biti prisutne u procesu proizvodnje radi funkcionisanja industrijskih postrojenja i predstavljaju opasnost ukoliko do njih dospeju zapaljive materije. Međutim, opasnije su one zagrejane površine koje su nastale bez naše volje (zagrevanje nekih rotirajućih delova usled neadekvatnog održavanja).

Primeri zagrejanih površina koje mogu biti izvor paljenja: prekomerno zagrevanje električnih vodova, najčešće izazvano preopterećenjem, pepeo i šljaka iz ložišta, užareni materijal nastao pri zavarivanju i rezanju metala, površine zagrejane delovanjem Sunca, žar cigarete i zagrejane površine svetiljki.

Izvori paljenja

Plamenovi

Instalacije koje u radu proizvode plamenove mogu biti izvor paljenja, čak i kada su znatno udaljene od mesta gde se zapaljive materije nalaze.

Utvrđivanje prisustva kiseonika u bunaru pomoću zapaljenog papira ili sveće može biti opasno u slučaju da je u bunaru prisutna eksplozivna mešavina te se preporučuje upotreba sigurnijih metoda.

Izvori paljenja

Iskre mehaničkog porekla

Iskre mehaničkog porekla često mogu biti uzročnik požara i eksplozija. Iskrom ili varnicom naziva se leteće zagrejano telo malih dimenzija koje nastaje usled udarca ili trenja pri čemu se mehanički rad pretvara u toplotu i dovodi do dovoljno visoke temperature koja može izazvati paljenje. Najčešće pojave nastanka iskri mehaničkog porekla su:

vatrena tocila koja daju snopove varnica, čelični alati, ručni i pneumatski čekići i trenje obuće sa metalnim delovima i predmetom o neku čeličnu površinu itd.

Varnica može izazvati aktiviranje (paljenje) smeša gasova i para sa vazduhom ukoliko ima minimalnu energiju paljenja. Zbog malog sadržaja toplote varnica uglavnom ne može zapaliti čvrste materije, dok su paljenju podložni vlaknasti materijali u rastresitom stanju i materijali u praškastom stanju.

Izvori paljenja

Varnice električnog porekla

Varnice električnog porekla mogu da potiču od statičkog elektriciteta ili električne struje.

Statički elektricitet ima veliki značaj u području zaštite od požara. Statičko naelektrisanje je jedan od potencijalnih izazivača požara, pa čak i eksplozija, u velikom broju industrijskih grana, a naročito u industriji nafte, gume, tekstilnoj industriji i industriji papira.

Kod statičkog elektriciteta radi se o malim količinama elektriciteta, ali vrlo visokog napona.

Statički elektricitet je električni naboj u mirovanju, smešten na nekom telu.

Električni naboji različitog predznaka se među sobom privlače, a električni naboji istog predznaka se među sobom odbijaju.

Izvori paljenja

Naboji statičkog elektriciteta nastaju pri jednom od sledećih procesa:

Trenjem dva tela izolovana od zemlje,

Kidanjem kontakta između dva tela, od kojih je jedno provodnik, a drugo izolator, ili su oba izolatora i

Influencom (ako se jedno naelektrisano telo približi drugom neutralnom telu, prvo izaziva na drugom punjenje suprotnog znaka).

Određeno električno polje vlada u okolini svakog električnog naboja. Progresivno sa rastom napona naboja, raste i energija naboja. Ova pražnjenja mogu da izazovu požar raznih smeša.

Statički elektricitet najčešće nastaje pri preradi, transportu i skladištenju zapaljivih tečnosti, rastresitih materijala, pri pretakanju elektro-neprovodljivih tečnosti i gasova, kod pneumatskog transporta praškastih materijala.

Izvori paljenja

Tečnosti se mogu naelektrisati proticanjem kroz cevi uzduž zidova, kod prelivanja ili rasprskavanja. Naboji se pojavljuju na zidovima kod proticanja tečnosti, a u samim tečnostima se grupišu sa drugim znakom. Ukoliko tečnost teče kroz posudu, koja je provodljiva i koja ima uzemljenje, ona izgubi naboj u vremenu od 1/1000 sekunde do više minuta. Sa povećanjem brzine protoka i preseka cevi, naboj u tečnosti koja teče, raste. Porast naboja može povećati i promena pravca kretanja tečnosti u filterima i ventilima.

Pojava statičkog elektriciteta u transportnoj cisterni uslovljena je kotrljanjem gumenih točkova po putu ako je suvo vreme. Vozilo se kod vožnje elektrostatički nabija usled trenja i odvajanja gume od puta. Kada vozilo stane naboj nestaje.

Izvori paljenja

Velika količina statičkog elektriciteta može se nakupiti i na ljudima, naročito kod cipela sa neprovodnim đonom, odeće i rublja od vune, svile i sintetičkih vlakana, pri kretanju po neprovodnom podu i pri obavljanju raznih poslova sa izolacionim materijalima. Čovek ima sposobnost nagomilavanja električnog naboja u organizmu. pa usled pražnjenja statičkog elektriciteta, može doći do paljenja smeša.

Fizičko delovanje statičkog elektriciteta manifestuje se u obliku slabog, umerenog i jakog udara, a zavisi od energije koja je oslobođena prilikom pražnjenja. Struja pražnjenja statičkog elektriciteta je male jačine, pa nije direktno opasna po život čoveka. Međutim, refleksno reagovanje može izazvati pad sa visine i sl. Statički elektricitet, usled dugotrajnog delovanja može izazvati oboljenje nervnog sistema. Ako se naelektrisana osoba približi lako provodljivom delu neke konstrukcije, može doći do varnica koje predstavljaju izvor paljenja.

Izvori paljenja

Za zaštitu od nagomilanog statičkog elektriciteta kod ljudi, na ulazu u eksplozivne i požarno veoma ugrožene pogone i prostorije, postavljaju se specijalne elektro-provodne zone uzemljenja, kroz koje čovek prolazi.

Te zone su napravljene od elektro-provodljivih materijala. Radnici treba da upotrebljavaju lako provodljivu obuću. To je obuća sa đonom od kože i gume koja provodi ili na đonu ima bakarne pločice. Odeća treba da je od prirodnih materijala, kao što su pamuk i lan dok sintetički materijali i svila nisu pogodni. Skidanjem odeće u ugroženim prostorijama, opasnost od nastajanja statičkog elektriciteta se povećava.

Izvori paljenja

Statički elektricitet nastaje pri velikom broju operacija i postupaka, tako da je čest uzročnik požara i eksplozija.

Opšte mere za otklanjanje opasnosti od skupljanja statičkog elektriciteta su:

uzemljenje,

regulisanje vlažnosti, odnosno povećanje relativne vlažnosti,

jonizacija atmosfere i

primena antistatika.

Izvori paljenja

Električna struja se, pri prolasku kroz provodnik ili prilikom korišćenja u uređajima, delimično transformiše u toplotnu energiju koja može dovesti do zapaljivih procesa ako dostigne odgovarajuću temperaturu.

Često su izvor paljenja varnice bilo da se javljaju u normalnim uslovima rada ili kao posledica oštećenja elektro instalacija i uređaja.

Izvori paljenja poreklom od električne struje su:

zagrevanje provodnika i uređaja, varnice, kratki spoj koji najčešće nastaje kao posledica oštećene izolacije električnih provodnika, veliki prelazni otpor koji nastaje na mestima spajanja kablova i može dovesti do intenzivnog zagrevanja i paljenja izolacije.

električni uređaji predstavljaju opasnost ako zapaljivi predmeti dođu u neposredan dodir sa užarenim delovima aparata.

Izvori paljenja

Razne druge pojave takođe mogu izazvati požar:

pražnjenje atmosferskog elektriciteta,

zemljotresi,

toplotno delovanje sunca.

Prirodne pojave koje dovode do požara su: munja, grom, sunčeva toplota, aktivnost vulkana, vetrovi i zemljotresi. Neke od ovih pojava direktno izazivaju požar, a druge ga izazivaju na posredan način.

U prirodne pojave koje direktno izazivaju požar ubrajaju se grom i vulkanska lava. Primer indirektnog izazivanja požara je zemljotres. Zemljotres može izazvati rušenje uređaja i instalacija u kojima se odigravaju procesi gorenja, usled čega dolazi do paljenja okolnog lako zapaljivog materijala.

Izvori paljenja

Munja i grom su najčešće prirodne pojave koje dovode do požara.

Ovi požari nanose znatne materijalne štete i ljudske žrtve. Grom je naglo električno pražnjenje između oblaka i zemlje.

Najčešće se javlja u slučaju kada je olujni oblak na visini ispod 1 500 m iznad zemlje. Napon koji se javlja pri udaru groma može biti dosta promenljiv. Iznosi od nekoliko desetina do preko milion volti, a jačina može iznositi do 20000 A. Vremenski, pražnjenje traje 1/10 s.

Opasnosti i mere zaštite od požara i eksplozija

Stepen opasnosti od požara i eksplozija u najvećoj meri zavisi od samog tehnološkog procesa rada, odnosno sirovina, finalnih proizvoda i eventualnih nus produkata.

Fizičko-hemijske osobine materijala pri odvijanju jednog tehnološkog procesa, u pogledu njegove zapaljivosti i eksplozivnosti, u osnovi daju karakter proizvodnji i osnovu za procenu opasnosti.

Svi ostali elementi, prateća postrojenja i instalacije jednog industrijskog objekta, moraju biti u funkciji bezbednog odvijanja tehnološkog procesa proizvodnje.


Elementi za procenu opasnosti od požara i eksplozija

Najčešći uzroci požara i eksplozija pri tehnološkim procesima su:

nepoštovanje elementarnih uslova zaštite od požara, nepravilnosti u vođenju tehnoloških procesa, ne preduzimanje svih mera zaštite kod izmene tehnološkog procesa, neobučenost ljudi za osnovni ili izmenjeni proces, neispravnost električnih uređaja i instalacija, neispravnost sistema za ventilaciju i klimatizaciju, samozapaljivost, neadekvatna eliminacija statičkog elektriciteta, atmosferska pražnjenja.

Najvažniji deo zaštite od požara i eksplozija čini prethodna zaštita koja obuhvata čitav niz tehničko-tehnoloških i organizacionih mera.


Lokacija objekta, i makro i mikro, čini važan element tehnološkog procesa sa aspekta ostvarivanja zadatih parametara proizvodnje, ali značajno doprinosi i bezbednom radu.

Makro lokacija objekta u cilju zaštite od požara mora da ispuni sledeće uslove: dobre prilazne puteve, bezbednu deponiju, dovoljnu količinu vode, dobru povezanost sa lokacijom vatrogasne jedinice kako bi se omogućila pravovremena intervencija kao i adekvatan pravac dominantnih vetrova koji neće ugroziti objekat.Mikro lokacija objekta u cilju zaštite od požara mora da ispuni sledeće uslove: adekvatno odstojanje između objekata, grupisanje objekata prema nameni, pravilan raspored zelenih površina (prirodnih prepreka za zaštitu od prenošenja požara) kao i pravilan raspored saobraćajnica koje omogućavaju nesmetano kretanje vatrogasnih vozila i evakuaciju.


Najveća sigurnost se postiže ako se industrijski kompleks podeli u zone: proizvodna zona, skladišna zona, zona pomoćnih radionica, upravna zona itd.

Pri izgradnji građevinskih objekata neophodno je preduzeti odgovarajuće mere zaštite od požara i eksplozija koje podrazumevaju: adekvatan izbor građevinskih materijala i konstruktivnih karakteristika objekata, mogućnost pravovremene evakuacije i bezbedno rastojanje između objekata.


Kod izbora građevinskih materijala, neophodno je poznavati karakteristike istih sa aspekta zapaljivosti i vatrootpornosti.

Drvo spada u grupu zapaljivih i sagorivih materijala pa kod velikih i dugotrajnih požara dolazi do potpunog uništavanja drvene konstrukcije.

U odnosu na drvo, opeka ima visoku vatrootpornost i u građevinarstvu se najčešće primenjuje kao puna (za noseće zidove) i šuplja opeka (za ispune i kao termička

izolacija). Veću vatrootpornost imaju zidovi od pune opeke koji mogu da izdrže i temperature od 1000°C pod uslovom da požari nisu dugotrajni.

Kamen spada u grupu nezapaljivih materijala kao i u grupu materijala koji mogu izdržati određeni nivo visoke temperature.


Krečni malter, koji se koristi za oblaganje zgrada, za vreme požara ispoljava slabu postojanost, i usled hemijskog procesa izdvajanja vode, pri temperaturi od oko 530°C otpada sa zidova. Cementni malter ima bolja svojstva.

Metali pripadaju grupi materijala neotpornih na visoke temperature za vreme požara. Povećanjem temperature čvrstoća čelika naglo opada i pri temperaturi od 500°C i više, čelična konstrukcija praktično ne nosi, stubovi se izvijaju i objekat se ruši. Betonske i armaturne betonske konstrukcije lako gube od svoje čvrstoće ako su izložene dužem dejstvu visoke temperature.


Adekvatna konstrukcija objekata za proizvodnju smanjiće mogućnost nastanka požara. Najbolja zaštita je odvajanje prostorija adekvatnim pregradama i međuspratnim konstrukcijama otpornim na vatru, koje će ograničiti ili bar usporiti širenje vatre.

Evakuacioni putevi su hodnici, prolazi, izlazi, za horizontalno kretanje i stepeništa koja predstavljaju vertikalan put. Broj evakuacionih puteva i njihove dimenzije su od izuzetnog značaja za brzu evakuaciju. Vrata su najkritičnija prepreka pri evakuaciji, ne samo u pogledu širine, broja, rasporeda, nego i načina konstrukcije i što je vrlo važno, smera otvaranja. Smer mora biti ka izlazu jer bi u suprotnom pritiskom mnoštva ljudi u panici bila blokirana.

Documents

ZAŠTITA OD POŽARA I EKSPLOZIJA · Statički elektricitet ima veliki značaj u području zaštite od požara. Statičko naelektrisanje je jedan od potencijalnih izazivača požara,