УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Пастирско богословље са психологијом

Тема:Значај логотерапије за пастирску психологију

ПРОФЕСОР СТУДЕНТ

еп. Др. Порфирије Перић,доцент Нијемчевић Бранислав 09/290

Београд2014.

САДРЖАЈ

УВОД...................................................................................................................2.

ЛОГОТЕРАПИЈА............................................................................................4.

СЛОБОДА ВОЉЕ................................................................................................5.

ВОЉА ЗА СМИСАО...........................................................................................6.

СМИСАО ЖИВОТА............................................................................................7.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФРУСТРАЦИЈАИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ВАКУУМ...................................................................8.

ПОДСВЕСНА РЕЛИГИОЗНОСТ......................................................................10.

САВРЕМЕНЕ НООГЕНЕ НЕУРОЗЕ................................................................11.

ЗАКЉУЧАК.........................................................................................13.

ЛИТЕРАТУРА.....................................................................................15.

1

УВОД

Православље је вера и начин живота. Оно предпоставља постојање извесних

вредности које представљају основ таквог живота. Те вредности неминовно одређују

природу православне психотерапије. Због онога што православна психотерапија настоји да

буде, верујем да она може бити аутентична и верна тим вредностима и начину живота ако

се пружа унутар православне заједнице у којој се живи у складу са вером и идејама које

она пропагира. У таквом окружењу људи који су „ чули за Христа“ имају могућност да

почну да га траже кроз саме ране које их доводе до потребе да започињу лечење. Наравно

ово ће се дешавати без икакве принуде и наметања вредности кроз проповедање.

Психотерапија која има за циљ да преобрати, принуди или пацијенту наметне вредности за

које се залаже терапеут, ма колико оне биле исправне, и тако на било који начин oграничи

слободу пацијента или пацијенткиње, није православна психотерапија, већ идеолошки

фалсификат који служи да задовољи нарцисоидне потребе људи.1 Мишљење доктора

Џејмија Морана може послужити као образац како да пастирска психологија нађе своје

место у секуларном друштву. Међутим, управо због вредности и духовног начина живота

које су и основа пастирске психологије, она не може да се веже и у потпуности прихвати

правце у психологији који грубо поништавају човека као слободно биће вере и називају га

бићем нагона.

Иако пастирска психологија постоји од првих векова хришћанства у облику пастирског

вођења,старања и саветовања , изгубила је своје место у модерном друштву под утицајем

разних идеолошких праваца.Своју могућност да поново ступи на тло савремене

психотерапије добила је у раду бечког психотерапеута Виктора Франкла, оснивача новог

правца психотерапије-логотерапије.

Виктор Франкл је оснивач трећег бечког правца психотерапије после Фројда и Адлера . За

разлику од прве двојице који су човека посматрали као нагонско биће, Фројд као биће

нагона за задовољство, Адлер као биће нагона за моћ, Виктор Франкл подучен својим

непроцењивим животним искуством вишегодишњег затвореника у злогласним немачким

логорима Аушвицу и Дахауу, анализирајући себе, затворенике око себе и чуваре, дошао је

1 Др. Џејми Моран,Православље и савремена дубинска психологија:http://www.pastirskicentar.com, преузето 25.07.2014.

2

до закључка о човеку као бићу које слободно промишља о својим делима, без механичко-

биолошке условљености, као бићу које постојањем тежи смислу, као бићу способном за

љубав, а не само за животињским нагонима.

Многи ће помислити: шта има новог у тој идеји, зар нису већ стари грчки философи,

Хипократ и сви стари добри лекари од Парацелзуса, али знатно мање после њега, зар нису

сви значајни религиозни мислиоци и покретачи вера у свету говорили и писали исто. Јесте,

оваква идеја постојала је и раније и давала душевне и духовне хране многим паћеницима у

свету да истрају и посведоче „ светлост у тами“ , у тами која светлост не испрља, у тами

векова и тами мрачних страсти. Архетипске идеје присутне су од памтивека у људској

природи, оне круже и макро и микро космосом одувек . Требало је да се у нашем веку,

славном веку људског ослобођења и најдубљег још једном метармофозира идеја смисла

живљења и да очишћена и обновљена поново засветли у људском уму и људској историји.

Овакво дело метаморфозе имао је да обави човек који је требало сам да прође, својим

телом, душом и духом кроз пакао и чистилиште двадесетог века. Обновљена и у новом

руху приказана идеја воље за смислом није само помогла и спасла једног човека, бечког

психијатра Виктора Франкла од падања у хаос бесмисла и ништавила живота, она је била

намењена читавом нашем времену и људима у овом времену.2

ЛОГОТЕРАПИЈА

Оснивач и најбољи представник једне особене варјанте егзистенцијалистичке

психотерапије, познате под називом логотерапија је бечки лекар, психијатар, неуролог,

психотерапеут Виктор Франкл. Рођен је у Бечу 26.марта, 1905.године , као друго дете у

чиновничкој јеврејској породици. Завршио је медицину и философију и свој први

психоаналитички рад посвећен Шопенхауверу објавио је 1924.године и то на лични захтев

Сигмунда Фројида, са којим се дописивао.

У току Другог светског рата, непосредно после женидбе, Франкл је био заточен у

најозлоглашенијим концентрационим логорима. Када је ослобођен из логора , био је

суочен са страшном истином да су његова жена и скоро цела породица страдали у

2 Владета Јеротић,Неуротичне појаве нашег времена,Београд 2004.,стр:9-10.

3

нацистичким логорима. Сви ови трауматични и трагични догађаји нису успели да сломе

Франкла и да униште његову веру, да људска несрећа и патња, ма колико велико и болно,

ипак, имају смисао . На смислу као темељу је базирао свој психотерапеутски правац

логотерапију. Сам термин логотерапија је грчка сложеница од речи логос- смисао и

терапиа-лечење и дословно значи „лечење смислом“ или тачније „исцељивање смислом“,

али Франкл бежи од овог другог схватања логотерапије, јер мисли да би то дало прејак

верски нагласак који у логотерапији није потребан.3

Егзистенцијалистичка психоанализа Виктора Франкла, логотерапија, сродна је и

дубинској, психодинамичкој психологији, али се и од ње разликује јер она укључује у

модификованом виду многа сазнања Фројдове, Адлерове и Ериксонове теорије ( о

несвесном, ирационалним мотивима, неуротичним конфликтима, осећању мање

вредности, кризи идентитета итд.), али их и превазилази , надограђује и представља

највиши изданак у развоју психодинамичке теорије, по оцени неких Франклових ученика.

Утемељивач логотерапије критиковао је психоанализу због њеног материјализма,

биологизма и пансексуализма, али је није одбацивао.По њему, логотерапија као висинска

психологија не треба да елиминише, да замени , дубинску психологију, већ да се са њом

усагласи. Таква, целовита психологија „исправила би неправду према људским вишим

аспектима и аспирацијама, укључујући и њихова осујећивања“, објашњава Франкл. Однос

логотерапије и религије је, такође, сложен јер се њихове делатности негде додирују, па чак

и њихови резултати могу бити исти, мада су им циљеви суштински различити. Циљ

религије је спас душе, а не душевно здравље, што је тек њен ненамерни, успутни ефекат.

Са друге стране, логотерапеут може анализирајући несвесно, узгредно, невољно, открити и

ослободити код пацијента потиснуту религиозност. Циљ логотерапије као

психотерапеутске технике јесте да пацијент постане свестан онога што несвесно жели и

чему истински стреми, али не само у нагонском и психолошком, него и у духовном

смислу.Задатак терапеута није у томе да пацијенту нађе смисао живота, већ само да му

помогне у његовом настојању. Сам пацијент мора да нађе лични смисао своје егзистенције,

да га властитим напорима открије, а не да га измисли, упозорава Франкл. Механизам којим

се постиже оздрављење у логотерапији, састоји се у томе да се пацијент испровоцира, да се

храбро суочи са смислом и сврхом свога живљења и да буде подстакнут да их оствари.4

3 Виктор Франкл, Нечујни вапај за смислом,Београд 2007., стр.17.4 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:20-22.

4

По речима Виктора Франкла насупрот многим другим терапијама, логотерапија се заснива

на експлицитној философији живота. Тачније речено, заснива се на три темељне

претпоставке које формирају ланац међуповезаних карика:

Слобода воље

Воља за смисао

Смисао живота5

СЛОБОДА ВОЉЕ

Човекова слобода спада у непосредне датости његовог искуства. Само две групе људи

сматрају да воља није слободна: шизофрени болесници, који пате од делузије да је њихова

воља манипулисана и да њихове мисли контролишу други и детерминистички филозофи

који, додуше, признају да ми своју вољу доживљавамо као слободну, али то је, кажу они,

самозаваравање. Човек није слободан од услова, било да су биолошке, психолошке или

социолошке природе. Али јесте, и увек ће бити, слободан да заузме став према тим

условима: увек задржава слободу да изабере како пред њима да се постави. Човек је

слободан да се издвоји и уздигне изнад физичких и психичких детерминанти свога

постојања. Овим уздизањем он надилази психофизичку раван и улази у простор

ноолошког, у царству духа. Он стиче способност да заузима став не само према свету него

и према себи. Човек је биће способно не само да о себи мисли него да и себе одбаци. Он

може да буде свој судија, судија својим делима. Два међусобно повезана, специфично

људска феномена, самосвест и савест, не би били разумљиви ако човека не бисмо

тумачили у терминима способности одвајања самога себе од себе, напуштајући „равни“

биолошког и психолошког, прелажења у „простор“ ноолошког, димензије доступне само

људима. Може се слободно рећи да је човек самодетерминишуће биће, пошто је својим

одлукама сам одлучио своје постојање. Човек може бити и окрутни џелат, али и

достојанствена жртва; може постати и звер и светац.6

5 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр: 32.6 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:18,32-35.

5

ВОЉА ЗА СМИСАО

Насупрот принципу задовољства, који је опште присутан у психоаналитичким

теоријама мотивације и насупрот вољи за моћ, појму који има одлучујућу улогу у

адлеровској психологији, темељни мотив логотерапије је воља за смисао.По речима

Виктора Франкла воља за задовољство је самопоражавајући принцип, јер што више

покушава да ужива човек доживљава све мање задовољстава. То је последица чињенице да

је задовољство споредна последица, задовољења наших стремљења, која се уништава или

квари када постане циљ или мета нашег живота.7

Човекова воља за смислом је примарни покретач у његовом животу, а не пука секундарна

рационализација његових нагонских потреба.Тај смисао није уопштен већ је јединствен и

специфичан за сваког човека који треба да га испуни, да би задовољио своју вољу за

смислом.8

Истина је да, у колико постоји ишта што је човека могло да подржи у таквој крајњој

ситуацији каква је била у Аушвицу и Дахауу, онда је то свест да живот има смисао који

треба испунити, па макар и у будућности.Али, смисао и сврха били су само неопходан

услов за опстанак-не и довољан. Милиони људи су морали умрети упркос својој визији

смисла и сврхе. Веровање им није могло спасити животе,али им је дало снаге да смрт

дочекају високо уздигнуте главе. Из незамисливих патњи може израсти све јача свест о

безусловној смислености живота.9Воља за смисао разликује се по својој природи и од

потребе за самоактуализацијом или самоостварењем које заступају „хуманисти“ као

мотивациону теорију.По Франкловом мишљењу самоактуализација, попут моћи и

задовољства, такође припада класи феномена који се добијају као успутни ефекти и

умањују се у оној мери у којој постану предмет непосредне намере.

СМИСАО ЖИВОТА

По Фројдовом мишљењу само постављање питања о смислу живота већ представља

симптом болести. По Франклу, међутим, опасна је заблуда сматрати да је човекова потрага

за смислом патолошка, да је она знак болести.Напротив, тражење смисла свог постојања

7 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:36.8 Виктор Франкл,Зашто се нисте убили,Београд 1994., стр:90.9 Виктор Франкл,Нечујан вапај за смислом,Београд 2007.,стр:28.

6

представља „најпоузданији знак истинског постајања човеком“. Сваки човек је особен,

јединствен и свачији живот је непоновљив, те отуда сваки човек тражи свој посебан изазов

и њему одговарајући позив како би могао да оствари свој лични смисао.Човеков смисао не

може неко други да пружи или му га створи, већ га сваки појединац мора сам открити,

пронаћи себе.10

Живот може да се учини смисленим на три начина:

Преко онога што дајемо животу (наша стваралачка дела)

Преко онога што узимамо из света (наша доживљавања вредности)

Преко става који заузмемо према судбини која више не може да се промени

(неизлечива болест, неоперабилни канцер и сл.)

Човек може наћи лични смисао и у немогућим, крајње нехуманим условима и

безнадежним ситуацијама. Фрустрације и недаће нису као што се то дуго сматрало,

само нешто што је искључиво негативно и апсолутно штетно по ментално здравље и

психички развој.Врло често невоље, напрезања и патње јачају особу.Погрешно је

сматрати да је човеку потребно стање без икакве тензије, без осујећења, без стреса

напрезања и напора.Човек се очовечује и јача кроз борбу за нешто за шта се вреди

борити,напрезати и патити. Ако архитекте желе да ојачају ослабљени свод они,

наизглед парадоксално, повећавају терет који носи па се тако делови чвршће повезују,

напомиње Франкл.Према томе, ако хоћемо да појединац очува своје психичко здравље,

да ојача и достигне зрелост, неопходно је да на својим плећима храбро понесе бреме

одговорности за остварење смисла своје егзистенције, по цену страдања и патње.

Сваки човек, срећан или несрећан,здрав или болестан, неминовно се сусреће са

ограничењима,искушењима и егзистенцијалним проблемима у самом животу. Зато он

мора да нађе свој одговор на то што Франкл назива трагичном тријадом људске

егзистенције, а то су : кривица,бол и смрт.Човек хтео то или не мора да се суочи са три

вида своје ограничености и коначности, а то су чињенице:

Да није успео (осећање кривице)

Да пати (бол)

Да ће умрети ( страх од смрти)

10 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:15.

7

Осећање кривице је неизбежно јер човек непрестано мора да доноси одлуке, а оне нису

увек исправне, што доводи до осећања кривице, гриже савести и кајања због онога што

је непоправљиво учињено у прошлости.

Код данашњег човека велики је страх од смрти.Многи људи данас сматрају да, пошто

су смртни, живот нема смисла и падају у депресију и очајање.Логотерапеути тврде „да

пролазност живота ни најмање не одузима његове смислености“. Управо зато што је

пролазан, смртан човек је одговоран да одкрије и оствари праве вредности у свом

животу, да нађе своје позвање и свој лични смисао.11

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ФРУСТРАЦИЈА И ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ВАКУУМ

Франкл сматра да је данашњи човек ,нарочито човек западне цивилизације, озбињно

угрожен комформизмом и тоталитаризмом, у приличној мери неспособан и неспреман за

борбу, доживљава егзистенцијалну фрустрацију и егзистенцијални вакум. Он додаје да оно

што човек стварно хоће није у крајњој линији да буде срећан, већ да има основа да буде

срећан . Ову основу за срећу он може наћи истински тек у вредностима које је изабрао.

Вредности човека не нагоне, оне га не гурају као нагони, него га привлаче. Јасно је да је

овде прећутна реч о људској слободи. Тек слободан човек бира да ли ће прихватити или

одбацити понуду, тј. да ли ће понуђени смисао испунити или проиграти. Управо ова

слобода одлучивања је данас озбиљно уважена у свету. Није данас више фрустриран

сексуални нагон човека, чак ни човекова потреба за признањем, колико је фрустрирана

човекова воља за смислом. Ову врсту фрустрације Франкл онда назива „егзистенцијалном

фрустрацијом“. Израз егзистенцијалан код Франкла има троструко значење:

Односи се на егзистенцију , тј. на специфично људски начин постојања

На смисао егзистенције

На тражење конкретног смисла личне егзистенције

Могло би се лако испоставити, мисли Франкл, да су у крајњој линији управо фрустрације

воље за смислом,егзистенцијална фрустрација и све јаче осећање бесмислености чиниоци

који подстичу агресивност, уколико је чак и не изазову.

11 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:16-18.

8

Егзистенцијални вакуум се доживљава као стање досаде уз јако осећање губитка смисла

живота . Пратећи још дубље узроке пораста егзистенцијалне фрустрације и

егзистенцијалног вакуума у данашњем свету , Франкл је одкрио два битна корена, губитак

инстикта и губитак традиције.Већ одавно , и вероватно заувек, човек је лишен оне

инстиктивне сигурности и сналажљивости коју су још давнашњи човекови преци

показивали у борби, али и у сагласности са природом, овај губитак не можемо оплакивати ,

јер се човек и квалитативно и суштински разликује од животиња које су заробљене

околином, док човек за себе „има“ свет.Данашњи млад човек урбане средине, окружен,

најчешће, или претерано посесивним или наметљиво ауторитативним родитељима, или

коректним, али и хладним, презапосленим очевима и мајкама, бива лишен и другог, врло

значајног, сигурносног окриља које се зове традиција.Како год и шта год данас мислио о

традицији, немогуће је одрећи јој знатну вредност у изграђивању личности и

друштва.Лишен инстинкта, који код животиња пресудно одређује њихово социјално

понашање, човек би без значајне улоге традиције, која му на неки начина замењује

инстинкт, стално живео у страху од анархије, која га и онако повремено

вреба.Космополитизам и интернационализам, ма колико били појмови вредни људског

одушевљења, не могу бити изграђени у човеку, нарочито младом човеку, ни из чега,

односно из празнине и апстрактне слободе која није сазрела кроз борбу супротних

мишљења, односно која није израсла из неког корена. 12

Постоје различите маске иза којих се крије егзистенцијални вакум. Понекад се

фрустрирана воља за смислом компензује вољом за моћи, и то у најпримитивнијем

облику-тј. тежњом за новцем. У другим случајевима, место фрустриране воље за смислом

заузима воља за уживањем, па се тако егзистенцијална фрустрација често решава

сексуалном компензацијом. Стога се може приметити да сексуални либидо узима маха

нарочито у случајевима егзистенцијаног вакуума.13

ПОДСВЕСНА РЕЛИГИОЗНОСТ

12 Владета Јеротић,Неуротичне појаве нашег времена,Београд 2004.,стр:16-17.13 Виктор Франкл,Зашто се нисте убили,Београд 1994., стр:92.

9

Порекло религије није само у свести, али ни у нагонској или архетипској сфери несвесног.

Франкл критикује Јунга што је несвесну религиозност сместио у ид, а не у его, што значи

да неко има несвесну тежњу ка Богу, није својим егом за њега опредељен.Према Франклу

религиозност не потиче из колективног несвесног, већ је то најличнија одлука ја једне

особе. Ова одлука може извирати из несвесног, али никако из надличног, инстиктивног

несвесног.По Франклу нема смисла говорити о „религиозном нагону“. Он каже: „ Каква би

била религиозност на коју бих био нагнан, нагоњен као на сексуалност?Хвала лепо на

таквој „религиозности“! Јер аутентична религиозност нема карактер инстикта , него

одлуке“.14

У човековом несвесном не налазе се само сирови нагони, већ и узвишене тежње,

духовности и религиозна осећања и стремљења. Човекова веза са Богом не мора бити

свесна, она може бити несвесна, потиснута.Открићем духовно-подсвесног,

егзистенцијалистичка анализа је избегла замку у коју је упала психоанализа: наиме, да

подсвест лиши ега и да је редукује на ид; но осим тога, избегла је и другу, тако рећи

унутрашњу опасност: јер је признајући духовно-подсвесно, отклонила и сваку једнострану

интелектуализацију и рационализацију човекове бити. Егзистенцијалистичка анализа у

човековој подсвесној духовности одкрива подсвесну религиозност, тј. подсвесну релацију

са Богом која је чини се, човеку еманентна, мада врло често постаје латентна, каже

Франкл.15

Човеково несвесно може бити трансцедентно, управљено ка Богу, и тај несвесно

интендирани Апсолут јесте „ Бог несвесног“ или „несвесни Бог“.Овом синтагмом Франкл

жели да каже не да је Бог себе не свестан, већ „само то да Бога кад када нисмо свесни, да

можемо бити несвесни свог односа са нјим, да је тај однос потиснут и нама самима

скривен“.16

Међутим , приликом оваквог формулисања мора се чувати трију могућих застрањења. Не

би ово смели схватити пантеистички, јер ако се показало да подсвесно, које је и „духовно“,

крије у себи подсвесну религиозност, не би се оно стога никада и никако смело окружити

ореолом Божанског. Јер то што са Богом имамо подсвесно везу , не значи још нипошто да

је „у нама“ Бог, да се у нама несвесно настанио.Друго застрањење је ако се теза о Богу

14 Виктор Франкл,Бог подсвести,Београд 2001,стр:43.15 Виктор Франкл,Бог подсвести,Београд 2001,стр:41.16 Виктор Франкл,Бог подсвести,Београд 2001,стр:42.

10

подсвести интерпретира у смислу окултизма и то ако помислимо да имајући подсвесно

знање о Богу донесемо закључак : да је подсвесно, свезнајуће, или да бар подсвест зна

више него свест, да више зна ид него его.Трећа заблуда да је подсвесно, о којем смо већ

рекли да није ни Божанско ни свезнајуће, такође није ни инстиктивна стварност.17

САВРЕМЕ НООГЕНЕ НЕУРОЗЕ

Савремено доба и новонастале друштвене промене довеле су и до промене симптома

и до другачијих аспеката психичких болести. Тако, рецимо, за само двадесетак година

изменила се клиничка слика тзв. Маскиране депресије: раније се маска састојала од

опсесивних мисли,осећања кривице и самооптуживања.Док касније, пак, доминирају

хипохондричне жалбе, брига за тело,физичко здравље и радну способност.Дакле, делузију

греха заменио је страх од болести, глади,беде и сиромаштва. „Данашњег пацијента више

забрињава његова финансијска ситуација него стање његовог морала“.

Данас се,каже Франкл, јављају савремене неурозе које се разликују по својој етиологији,

природи и симптоматологији од оних познатих класичних.Док је раније у настанку

неурозе важну улогу играло осујећења сексуалног нагона(Фројд), данас је много важније

осујећење духовних стремљења човека.Ако су раније људи патили због осећања мање

вредности(Адлер), данас они пате, депресивни су или апатични због осећања бесмисла,

због осећања да је њихов живот изгубио сваки смисао.18

Франк описује и даје теоријско објашњење за савремене колективне неурозе, које

обележавају четири главна симптома.Први симптом је да савремени човек заузима став

пролазности према животу, да живи провизорно, од данас до сутра, а да није свестан шта

тиме неповратно губи.Други симптом представља фаталистички став који данашњи човек

заузима према животу.Трећи је симптом комформистичко/колективистичко мишљење

карактеристично за савремене људе.Човек данас стреми да буде што више неупадљив,

односно да буде уроњен у масу себи сличних људи.Четврти симптом је

фанатизам,искључивост, признавање само сопственог гледишта као исправног и порицање

сваког другачијег.Нико осим самог фанатика и његових истомишљеника не може имати

17 Виктор Франкл,Бог подсвести,Београд 2001,стр:46-47.18 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:22.

11

своје мишљење.А заправо, фанатик и нема своје мишљење, него идеологија има њега.По

мишљењу Франкла, прва два симптома,Став пролазности и фатализам, су више присутна

на западу, док су друга два, колективистичко мишљење и фанатизам присутнија на

истоку.По оснивачу логотерапије, неоогене неурозе, за разлику од психогених, су

емоционални и душевни поремећаји које настају из неког“духовног проблема, моралног

конфликта или егзистенцијалног вакуума“.У случају оваквих неуроза не помаже ни

психоанализа нити било која друга психотерапија, већ је једино индикована логотерапија

која се усредсређује на дух и на проналажење изгубљене воље за смисао.Савремени човек

нема класичне клиничке синдроме, већ пре друштвено условљене поремећаје везане за

модерни начин живота који настају услед недостатка смисла живота.Један од тих

типичних савремених социогенетских поремећаја је психолошка криза

пензионисања.Једини прави лек је наћи нови животни задатак, нове вредности које

заслужују да се остваре и које ће испунити егзистенцијалну празнину и осмислити живот у

пензији.Други поремећај је принудни и прекомерни рад, воркохолизам, како би се

затрпало стање унутрашње празнине.Ова присилна обузетост послом назива се још и

„директорска болест“, јер се често среће код директора, којима је манијакална посвећеност

раду и стицању економске моћи компензација за испразан ,бесмислен живот и средство за

самоомамљивање.19

ЗАКЉУЧАК

19 Виктор Франкл,Психотерапија и егзистенцијализам, Београд 2009., стр:23-25.

12

13

ЛИТЕРАТУРА

Франкл,В., Зашто се нисте убили, Београд, 1994.

Франкл,В., Бог подсвести, Београд, 2001.

Јеротић,В., Неуротичне појаве нашег времена, Београд, 2004.

14

Франкл,В., Нечујни вапај за смислом, Београд, 2007.

Франкл,В., Психотерапија и егзистенцијализам, Београд, 2009.

Моран,Џ., Православље и савремена дубинска психологија,http://www.pastirskicentar.com, преузето 25.07.2014.

15