Saznajte, otkrijte kada vas lažu

Kako prepoznati lažova Komunikacija predstavlja jednu od bitnih čovekovih funkcija. Ona je odraz čovekove evolucije, ali istovremeno način njegovog prilagoñavanja okolini i drugim ljudima, kao sredstvo koje mu omogućava mesto i ulogu u kontekstu društvenosti njegovog bića. Od dva osnovna oblika komunikacije, verbalne i neverbalne, veći deo je neverbalnog tipa (preko 90% komunikacije licem u lice), a "govor tela" često otkriva mnogo više nego rečima iskazan sadržaj. Imajući ovo u vidu može se pretpostaviti da će se lažov mnogo lakše razotkriti na osnovu nesvesnih neverbalnih poruka koje šalje, nego putem verbalizacije. Političar ili lažov? Kako su ljudi često neiskreni jedni prema drugima u raznim prilikama i svakodnevnom životu, prepoznati lažova (osim ako se radi o političaru), nije uvek tako lako. Motivi koji navode ljude da lažu su brojni. Neki lažu da bi se prikazali onakvima kakvi bi želeli da budu (laži su često u skladu sa neostvarenim željama), drugi da bi pribavili neki vid lične koristi, treći pak koriste laž da bi izbegli kritiku ili kaznu zbog nečega što su učinili ili nisu učinili, a okolina je to zahtevala ili je to bila njihova obaveza, itd. Ne postoji univerzalni profil ličnosti koji bi se mogao pripisati lažovu, ali i izvesno da su nezrelost, oskudno razvijena savest, ekstraverzija, manipulativnost i korišćenje drugih da bi se zadovoljile lične potrebe, karakteristike na koje ćemo često naići kod onih koji su skloni laganju. Pre nego što iznesemo neke smernice, važno je napomenuti da postoji samo nekoliko aspekata govora tela koji imaju svoje značenje nezavisno od konteksta. Dobro laganje ne uključuje samo sto je moguće prirodniji govor, već i uklapanje jezika tela sa izgovorenim rečima. Manja je verovatnoća da će se lažov upustiti u telesni kontakt ili se čak približiti nekome. Njegov govor tela često je kontradiktoran u odnosu na realnost. Motorička ekspresija je kruta, ograničena na pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka sopstvenom telu. Na primer, kada pokazuje da je srećan, iznenañen ili tužan ekspresija će biti ograničena na pokrete usana, za razliku od prirodne koja uključuje celo lice i telo. Kvantitet

ispoljenih emocija, u pogledu pravovremenosti nastajanja, intenziteta i dužine trajanja, odstupa od normale. Ispoljavanje emocija je odloženo, duže traje nego što je to normalno i iznenada se prekida. Takoñe je poremećen odnos izmeñu verbalne i emocionalne ekspresije, u tom smislu da ne idu istovremeno, već nakon verbalne dolazi kratak period latencije. Albert Mehrabian, jedan od istraživača koji su proučavali kako se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kada lažu, našao je da oni koji lažu manje govore, sporije govore i prave više grešaka u govoru. Lažov će koristiti vaše reči da da odgovor na postavljeno pitanje. Može ponekad izbegavati "laganje" nedajući direktne odgovore, tj. izbegavaće odgovore umesto da opovrgne. Nekada će govoriti u monologu i bez zamenica. Osećaće se relaksiranijim ako se promeni tema razgovora za koju su vezane laži ili će koristiti humor i sarkazam da bi izbegao temu.

Pogled govori sve I pravac pogleda može da otkrije skrivena osećanja ili zadržanu infomaciju. Osoba koja laže će izbegavati kontakt očima što je moguće više i neće gledati slušaoca u oči dok govori. Ljudi koji izdrže naš pogled manje od jedne trećine vremena provedenog u razgovoru, verovatno kriju od nas neku informaciju. Ovde se izuzimaju vešti lažovi koji mogu jako dugo održati kontakt očima i kontrolisati izraze lica. Izrazi lica se najlakše kontrolišu pa prema tome i najteže tumače. Ne postoji specificno ponašanje koje kaže "Ja lažem", a posmatrači radije gledaju lica onih sa kojima komuniciraju nego njihove ruke i noge, čime se vrši neverbalni pritisak na obmanjivača da bolje kontroliše izraze lica ili da poboljša njegovu sposobnost za davanjem lažnih informacija. Takozvani prolazni izrazi lica ili mikro-izrazi, prelete licem za manje od jedne petine sekunde, i njima na primer, može osmeh na trenutak da se zameni tugom ili besom. Mi ih registrujemo samo nesvesno. Ovim možemo da objasnimo zašto ponekad imamo neprijatno osećanje da nas ne voli, iako je vrlo prijatan sa nama. Potisnuti izrazi jesu iskrena osećanja koja počinju da se formiraju sve dok ljudi ne shvate šta se dešava pa ih brzo zamene onim izrazima koje žele da prezentuju drugima. Ovi izrazi se javljaju mnogo češće i duže traju nego mikroizrazi, pa ih je lakše uočiti, s tim da ljudi koji vešto lažu obično mnogo paze da im se prava osećanja ne iskradu na ovaj način. Najpouzdaniji u otkrivanju pravih osećanja jesu mišići tela, jer ih je praktično nemoguće kontrolisati. Na primer, neko namesti osmeh da bi izrazio zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji uglovi obrva se dižu i na sredini čela se javljaju bore odajući tugu. Većina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije kao što su Dezmond Moris, Pol Ekman, Alan Piz, smatra da se odavanje češće dešava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju informaciju vrpoijiće se u stolicama naslanjajući se prvo na jednu pa na drugu stranu, prekrštaće često noge kao da žele da pobegnu iz situacije. Oni kojima je dosadno a pretvaraju se da su zainteresovani, obično se odaju zgrčenim pozama. Pažnju treba obratiti i na različite radnje samododirivanja kao što su povlačenje usne školjke, trljanje poledjine uha, trljanje ili češkanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje ruku na grudima, zatvaranje

oka i trljanje kapka da bi se izbegao kontakt očima. Alan Piz napominje da muškarci obično snažno trljaju oko gledajući u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod oka i gledaju u vis. Crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa, gutanje pljuvačke, igranje olovkom ili naočarama samo su neke od očiglednih aktivnosti na koje treba paziti kod ljudi koji ne govore istinu. Na kraju valja istaći da je govor tela skoro uvek bolji vodič do istine od reči, da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad izmeñu verbalnih i neverbalnih poruka.

Tajna odbrana od laganja Ljudi nisu genetski programirani za laganje. Psihologija, neurologija i ostale nauke koje se bave reakcijama tela prilikom laganja došle su do zaključka da ljudski organizam na laž koju izgovara reagura kao na neugodu, opasnost, pretnju, stres. Reakcije tela na stres su povišenje pritiska, ubrzan puls, pliće i ubrzano disanje, slabiji dotok krvi u kožu, znojenje... To su reakcije koje se dogañaju automatski i na njih je nemoguće svesno uticati. Kako bi prikrili nervozu, i pobedili savest ljudi nesvesno pokazuju upravo znakove borbe s vlastitom savešću (koja je programirana da bude čista). Sigurno ste često bili u situacijama kada ste želeli sakriti svoje osećaje. Možda ste bili ljuti ili tužni ili zaljubljeni, a nikako niste hteli da drugi to vide. A možda ste i namerno nešto pokušali slagati. Koliko god rečima pokušali sakriti svoje osećaje, bilo svesno, bilo nesvesno, neverbalni znakovi su izdajnici koji će nas obično odati. Čak i kad osoba pokušava svesno kontrolisati svoje neverbalne znakove, pravi osećaji ipak izbiju iako to može biti samo na delić sekunde. "Govor tela je odličan način otkrivanja laži. Ipak, većina ljudi ne zna čitati signale. Pretpostavljaju da neko skriva istinu kad izbjegava kontakt očima. Istina je suprotna. Lažovi obično čine sve što mogu da vas uvere u svoje laži, mirno sedeći i posmatrajući vaše reakcije", kaže stručnjak za govor tela, Richard Newman. "Dodirivanje lica i brzo treptanje su glavni znakovi

koji ih odaju. Ali, čak i vrhunski svetski stručnjaci mogu odgonetnuti samo do 85 posto laži prema govoru tela", dodao je. Ma čime se bavili i u kojoj god situaciji bili, bićemo u prednosti ako znamo prepoznati kad nam neko ne govori istinu. Pritom je možda najteže razlikovati NERVOZU od laganja. Katkad je osobi poveren zadatak da prenese vest ili iznese podatke, a ona se sa tom vešću i podacima ne slaže. U takvoj će situaciji znakovi upozorenja koje šalje telo biti u neskladu s porukom. Uopšteno pitanje glasi: ¨Je li moguće da je govor tela lažan?¨. Opšti odgovor na to pitanje je odričan, zbog izostanka podudarnosti pokreta, mikrosignala koje telo upućuje i izgovorenih reči. Primera radi, kada prevarant pruža dlanove i smeši vam se pričajući laž, njegovi ga mikropokreti odaju i nesvesno. Zenice se sužavaju, jedna obrva se može podignuti ili ugao usana na tren zgrčiti, a svi ti signali su suprotni značenju kretanja otvorenim dlanovima i iskrenom osmehu. Posledice su da sagovornik nije ubeñen da poveruje u ono što čuje. Ljudski um poseduje, čini se, neaktivan sigurnosni mehanizam koji bi registrovao ¨sporno¨ kada prima seriju nepodudarnih poruka pomoću kretnji. Poznati su, meñutim, slučajevi u kojima se govorom tela namerno nastoji zavarati da bi se postigle prednosti. Primera radi, takmičenje za Miss svijeta ili Miss Universe, na kojima svaka učesnica izvodi studiozno pripremljene pokrete telom da bi odala utisak topline i iskrenosti. Mnogi političari su pravi stručnjaci u laganju govorom tela da bi pridobili glasače koji će poverovati u ono što govore. Za političara koji je tomu vičan obično se kaže da ima ¨harizmu¨. Tehnika u službi otkrivanja istine - klikni ovde www.kavanali.com

Laganje i lažljivci Svako zna da laganje može značiti nevolju. Većina nas je to saznala još u dečijoj dobi. Ali, šta ako ste se izvukli? Šanse su, ako ste se izvukli, da ćete pokušati ponovno, a laganje može postati koristan alat u životu. Stvar je u tom što, pre ili kasnije, takvo ponašanja vas lupi po glavi. Ono počinje uticati na vaše odnose, a to može utiecati na vaše zdravlje. Veza uma tela Naši nerni sistem su spojeni na naš imuno sistem tako da ima smisla da mozak i emocije mogu slati poruke koje utiču na zdravlje. Jednostavno, vaše telo reaguje na način na koji vi mislite. Kada razmišljamo o lepim stvarima naše telo proizvodi endorfin, hormon koji čini da se osećamo dobro. To takoñe doprinosi jačem, zdravijem imunološkom sistemu. Isto tako, kada smo zabrinuti, anksiozni ili pod stresom, naša tela proizvode različite vrste hormona poput kortizola i norepinefrina. Kortizol povećava šećer u krvi i potiskuje imunološki sistem. Norepinefrin ubrzava rad srca i povišuje krvni pritisak.

Neki lekari i holistički terapeuti se slažu da će se osoba koja neprekidno laže na kraju suočiti sa anksioznošću, depresijom, fizičkim, pa čak i psihološkim bolestima.

Zašto lažemo? Psiholozi nam govore da lažemo jer se bojimo posledica istine. Krivica je težak teret za one koji žive uz nju, tako da ljudi lažu kako bi izbegli da izgledaju glupi ili nesposobni, ili da se neko ne naljuti na njih. Postoje i drugi razlozi zašto ljudi lažu. Ljudi se boje da će biti kažnjeni. Neugodno im je, oni gube status ili ne mogu dobiti ono što žele, a mnogi lažljivci manipulišu ljudima. Lažljivci misle da štite sebe, ali laganje može biti pogubno za zdravlje i sreću. Pre svega, potrebno je puno više truda da se kaže laž nego istina. Da biste bili uverljiv lažljivac, morate živeti u laži, što znači da morate uveriti sebe u laž. To je stresan posao, jer je puno lakše zapamtiti istinu nego detalje laži. Ako vas ispituju o situaciji koja je dovela do laži, morate se držati priče čak i ako vas netko izazove uz dokaz da lažete. Potrebno je glatko preći preko svakog izazova uz dobro pamćenje kako bi svaku laž mogli uverljivo obraniti. Čak i najuverljiviji lažljivci stalno brinu da će se njihova laž otkriti. To je ona vrsta teskobe koja donosi čireve, glavobolje, besane noći i paranoje. Laganje nije samo antisocijalno ponašanje, lažljivci često postaju nedruštvene osobe. Ako se kreću u krugu ljudi kojima lažu, počinju im smetati ti ljudi. Oni ih čak mogu njih kriviti za svoje probleme. Nije ni čudo da laži mogu uništiti radne odnose, brakove i prijateljstava. Ako ste uhvaćeni u laži, vaš kredibilitet pada u vodu. Dakle, lažljivci su svud oko nas. Dovoljno se pogledati u ogledalo jer smo svi u nekoj situaciji lagali. Tehnika u službi otkrivanja istine - klikni ovde www.kavanali.com

Sedam klasičnih znakova koji otkrivaju lažljivce

Ako neko laže, neće vas gledati u oči, barem u odreñenom delu razgovora. Normalno, ljudi uspostavljaju kontakt očima najmanje pola vremena koliko traje razgovor. Jedno upozorenje: postoje neki ljudi koji će bez obzira na laž uspostaviti kontakt očima, samo da bi dokazali da govore istinu. Promjena u visini tona glasa, puno mucanja (umm, ah) ili čišćenje grla može značiti da osoba laže. Neobičan govor tela otkriva lažljivca. Ako se osoba premešta s noge na nogu, lamata rukama, podiže ramena, okrene se od vas ili prinosi ruke licu, drugim rečima, ako deluje nervozno ili joj je neugodno, to bi moglo značiti da laže. Takoñe pripazite na bledilo ili crvenilo lica i ubrzano treptanje. Nešto zvuči sumnjivo. Proturečne izjave koje nisu u skladu sa pričom ili ne zvuče sasvim dobro, su obično deo laži. Ponekad, preterano obrambeni stav osobe koja odbija odgovoriti na sva pitanja, pa čak i vas optužuju za laganje, otkrivaju lažljivca. To može značiti da nešto skriva. Ako neko laže i vi promenite temu, šanse su velike da će samo nastaviti razgovor na novu temu. Osoba koja govori istinu, meñutim, verojatno će se zapitati zašto ste promenili temu i želi će se vratiti na prethodnu temu. Osoba koja lažu često će pokušati promeniti temu koristeći se humorom ili sarkazmom. Naravno, niko ne može sa sigurnošću reći govori li netko istinu ili laže. Iako biste trebali verovati svojem instinktu, ako niste sigurni najbolje je pokušati prikupiti neke dokaze koji potkrepljuju vaše mišljenje. Umesto da se oslanjate na specifično ponašanje, hvatanje lažljivca je najlakše ako znate njegovo normalno ponašanje. Kada se ponašanje naglo promijeni, verojatno je to trenutak kada izgovara laž.

Govor tela laganje Ako želite saznati govori li neko istinu samo mu se zagledajte u oči, savetuju naučnici. Naime, istraživanje britanskog tima sa Sveučilišta Portsmouth pokazalo je kako lažljivci na poseban i prepoznatljiv način trepću očima. Oni u trenutku pre i tokom izricanja laži trepću manje nego što je uobičajeno, a potom sledi niz treptaja osam puta brži od uobičajenog. Prosečan broj treptaja kreće se izmeñu 10 i 15 u minuti. U studiji predstavljenoj u časopisu Journal of Non-verbal Behaviour psiholozi ističu kako bi se rezultati mogli upotrijebiti za razotkrivanje lažljivaca.Tokom istraživanja grupa dobrovoljaca trebala je deset minuta obavljati svoje svakodnevne aktivnosti izbegavajući one stvari zbog kojih bi posle morali lagati. Druga grupa trebala je ukrasti parfem iz kancelarije i potom negirati to delo. Njihovo treptanje, koje je u početku kod svih bilo jednako, praćeno je elektrodama rasporeñenim oko očiju.

Kada su im postavljena ključna pitanja i tokom odgovaranja broj treptaja očiju 'lažljivaca' značajno je pao. Kod ispitanika koji su govorili istinu taj je broj malo porastao, verojatno zbog treme testiranja. Nakon toga broj treptaja 'lažljivaca' znatno je porastao, dok je kod onih koji pričaju istinu ostao isti. Stručnjaci pretpostavljaju kako bi uzrok ovog obrasca mogao biti mentalni napor potreban za smišljanje laži. „Lažljivci moraju smisliti svoje priče i moraju pratiti svoje izmišljotine kako bi bile u skladu s onime što slušalac zna ili može saznati. Osim toga oni moraju zapamtiti što govore kako bi kasnije mogli dosledno ponoviti priču te kako bi zapamtili što su kome rekli“, objasnila je voditeljka istraživanja dr. Sharon Leal.„Niz treptaja

koji sledi nakon laži mogao bi se objasniti nekom vrstom oslobañanja energije nakon napetosti“, dodala je.

Ovi znakovi raskrinkat će, bez imalo sumnje, svakog lažljivca Ukočenost, "političke" rečenice i neprijateljski stav najjednostavniji su detektor laži. Lažljivac ne naginje glavu, često govori povišenim tonom i odgovara usporeno Iako je iskrenost vrlina, laž je, nažalost, sastavni deo svakodnevice. Bilo male ili velike, laži su prisutne na poslu, u politici, ljubavi i u porodičnom okruženju. Ljudi lažu iz različitih razloga - kako bi se nekome svideli, da sačuvaju tajnu, stvore željenu reputaciju ili da izbegnu kritike i sankcije. Sigurno ste se i sami mnogo puta našli u nedoumici govori li vam vaš kolega, prijatelj ili član porodice istinu. Kako biste razotkrili lažljivca, obratite pažnju na govor tela, boju glasa i oči, posebno zenice koje se šire kada čovek laže. Lažljivca možete prepoznati i po uznemirenom ponašanju, nervoznom klimanju nogom te po dodirivanju nosa i češkanju iza uha. Lažljivac nije kooperativan Lažljivci su skloni prigovaranju, negativnim izjavama, nerado sarañuju te zauzimaju neprijateljski stav jer si time smanjuju mogućnost greške. Ne radi to što govori Postoji čitav niz odstupanja izmeñu onoga što lažljivac govori i onoga što čini. Boja glasa neusklañena s izrazom lica upućuje na to da se njegove emocije ne podudaraju s verbalnim izjavama. Lažljivac ne naginje glavu Ako se vaš sagovornik ugodno zavalio, opušten je te naginje glavu na jednu i drugu stranu - on na pitanja odgovara iskreno. Lažljivcu su pitanja pretnje te se drži uspravno i jako ukočeno.

Previše formalnosti Lažljivci se često izražavaju gramatički besprekorno, koriste duge reči te pune, a ne skraćene oblike fraza. To signalizira da nije reč o ležernom nego o dobro planiranom razgovoru. Odaje ga govor tela Govor tela nije uvek pouzdan detektor laži, upozorava psiholog dr. Paul Seager. Vešti lažljivci dobro prikrivaju nervozu i gledaju vas u oči. Zato dr. Sager savetuje da je lažljivca mnogo lakše prepoznati ako se obrati pañnja i na verbalne znakove. Pažnjivo slušajte što vam sagovornik govori te obratite pažnju na koji način to čini. Ako, primetite, sumnjate da vam partner nije veran, pitajte ga: "Varaš li me". Ako odgovori: "Ne, naravno da ne!", verujte mu više nego ako kaže: “Kako me uopšte možeš pitati tako nešto”. Takvo izbegavanje konkretnog odgovora tipično je dvosmisleno ponašanje. Ponovite pitanje, a ako to razljuti vašeg partnera, vrlo je verojatno da nije iskren. Manje pokreta - manje istine Trudeći se da bude uverljiv, lažljivac svu energiju preusmerava sa telesnih pokreta na funkcije mozga. Stoga je naoko mirniji nego inače u normalnim situacijama. Povišen ton ga odaje Postavite sagovorniku trik-pitanje te obratite pažnju na boju njegvog glasa. Ako se ona menja uz postupno podizanje tona, to je pouzdan znak da on ne govori istinu. Laž usporava odgovore Mozgu je potrebno mnogo energije da u trenutku smisli i “skuva” laž. Posledica su osetni zastoji u komunikaciji, odnosno pauze izmeñu postavljenog pitanja i odgovora.

Bombardovanje sumnjivca pitanjima Lažljivca ćete uhvatiti na delu postavljajući mu niz teških pitanja. Mutni, nejasni odgovori bez detalja znak su za uzbunu. Insistirajte na što više detalja jer je time veća i mogućnost da se lažljivac uplete u mrežu vlastitih laži. Dirnuta priča najteži je ispit Primenite policijsku tehniku te nakon što vam sagovornik ispriča svoju verziju dogañaja, zatražite da vam sve ispriča ponovno, ali obrnutim redosledom. Ako je lagao, to mu neće biti jednostavno.

Laganje kao poremećaj U svakodnevnom životu se susrećemo sa lažljivcima. Motivi laganja su različite prirode, pa jedni lažu zbog postizanja lične koristi, dok drugi lažu da bi se izvukli iz neprilika. Postoje i one male dobronamerne laži koje izgovaramo kada nekoga ne želimo da povredimo. Meñutim, ono što je manje poznato jeste da laž može biti povezana sa nekim psihijatrijskim poremećajem, a osobe koje tako kompulsivno lažu moraju se od svoje bolesti lečiti. Munchausenov sindrom je psihijatrijski poremećaj u kojem neko izmišlja simptome bolesti ili psihološke traume sa namerom da privuče pažnju i izazove saosećanje. Tu spadaju i ljudi koji lažu o tome da su njihova deca bolesna i izmišljaju razne sindrome. U svakodnevnom životu takvi ljudi izmišljaju razne priče samo da bi skrenuli pažnju na sebe. Razlika izmeñu hipohondrije i ovog sindroma ogleda se u činjenici da hipohondri zaista veruju da boluju od nečega, dok osobe koje boluju od Munchausenovog poremećaja znaju da nisu bolesne i svesno lažu. Nešto slično često se može uočiti kod male dece koja lažu da ih nešto boli da bi privukle pažnju roditelja. Ovakve osobe koja boluje od ovog sindroma odlaze na forume i pričaju o svojoj borbi sa teškom bolešću ne bi li izazvale saosećanje. Razlika izmeñu običnog lažljivca i osobe obolele od takvog sindroma je u tome da kad čovek laže u svakodnevnom životu to je najobičnije manipulisanje činjenicama, dok osobe koje pate od Munchausena “žive svoju laž”, pa se često i same sebe uvere u nju. Osim impresioniranja okoline, razlog takvog laganja može biti i strah od suočavanja sa stvarnošću. Tehnika u službi otkrivanja istine - klikni ovde - www.kavanali.com

Patološko laganje Kako označiti precizno što je to patološko laganje kada puno ljudi govori laži? Kao da su laži postale deo naše svakodnevnice kojima se neki služe da bi prevarili druge, neki pak da bi ublažili bolne istine, a oni treći lažu iz sasvim nepoznatih razloga. U službenim meñunarodnim klasifikacijama posebno je označena kategorija patološkog laganja. Ta kategorija podrazumijeva da je patološko laganje u osnovi prisutno kod one osobe koja stalno govori laži bezobzira na činjenicu da za iste može biti ili već jest kažnjena. Laganje je češće prisutno kod pojedinih bolesti i poremećaja kao npr. nekih razvojnih i/ili antisocijalnih patoloških poremećaja. Naučnici su dokazali da postoje i odreñeni centri u mozgu koji beže promene kod patološkog laganja. Studije su pokazale npr. smanjenu aktivnost u jezgri talamusa, posebno u području tzv. desnog hemitalamusa te povećanu aktivnost u prednjem cingularnom režnju, dorzolateralnom prefrontalnom korteksu kod grupe volontera koji nisu skloni patološkom laganju.

Ako je laganje zajednički obrazac ljudskog ponašanja kada postaje patološko? U psihijatrijskom žargonu patološko laganje se označava često kao pseudologija fantastika, a reñe se koristi sinonim mitomanija i bolesno laganje. Za razliku od laganja koje u temelju ima sticanje odreñene koristi za osobu koja laže, patološko laganje se češće vezuje za osobu, a ne za situaciju, nema eksterne odnosno posledične koristi i uglavnom je nesvrhovito. Čak štaviše, diskriminirajuće je za osobu koja laže, a ona se bezobzira tome i dalje koristi lažima. U suvremenoj DSM-IV klasifikaciji bolesti i poremećaja, patološko laganje kao kategorija ne postoji. Meñutim postoji kao jedno od psiholoških stanja i simptoma u okviru tzv. umišljenog poremećaja, mada se sa sigurnošću može tvrditi da mnoge osobe sklone patološkom laganju ne pokazuju ostale simptome umišljenog poremećaja. Patološki lažljivci opsesivno i impulzivno lažu. Menja se samo tematika. Stoga mnogi ovaj fenomen približavaju razini psihotičnog poremećaja. Postoje stavovi da patološki lažljivci ne mogu kontrolisati svoje laži, što može dovesti i do kriminalnog ponašanja koje se npr. može ispoljiti i kod davanja iskaza na sudu. Još uvek nedostaju istraživanja o eventualnim abnormalnostima središnjeg nernog sistema, nedovoljno je istraženo pitanje da li je patološko laganje posledica preegzistirajuće duševne bolesti ili je to sama duševna bolest, ako pak jeste tada bi bilo neophodno odrediti njezine stabilne i konzistentne simptome i uvrstiti je u meñunarodnu klasifikaciju bolesti. Sve ranije navedene nepoznanice predstavljaju i poteškoću kada se radi o lečenju osoba koje patološki lažu. Patološki lažljivci se u pravilu ne osećaju bolesnima, njihovo ponašanje je često impulzivno i opsesivno, a nagon za laganjem nekontrolisan. Postoje odredjene vrste psihoterapije i farmakoterapije koje ne deluje direktno na patološko laganje, ali deluje upravo na gore navedene komponente kao njihov sastavni deo. Tehnika u službi otkrivanja istine - klikni ovde www.kavanali.com