Download pdf - Dodatak no2

1

Драган Тодоровић

За Додатак уз 2. број часописа “Стварност” припремили смо текст о Аћиму Чумићу, који је 1836. године рођен у Доњој Трешњевици. Као професор, политичар, кмет београдске оп-

штине, министар унутрашњих послова и председник владе Кнежевине Србије, судија Каса-ционог суда, затвореник после Тополске буне, академик и сенатор, пријатељ али и политички непријатељ многих знаменитих личности - Аћим Чумић је обележио другу половину претпро-шлог века у Србији. Упркос врсним говорничким способностима и дару бритког и јасног из-ражавања, иза себе није оставио значајнија писана сведочанства о животу и раду. На жалост, није имао потомство, али има рођака, почев од родне Доње Трешњевице до Београда и ино-странства, како од рођене сестре Миленије, тако и рођене браће и браће од стричева његовог оца Мијајла. Неки од њих данас очекују и део наследства Аћима Чумића, по коме је названо и Чумићево сокаче у Београду.

ЗНАМЕНИТИ ДОЊОТРЕШЊЕВИЧАНИН

Аћим Чумић(1836 - 1901)

ДОДАТАК УЗ ЧАСОПИС “СТВАРНОСТ”

2

Знаменити Доњотрешњевичанин Аћим Чумић

Биографско приказивање знаменитих личности, о којима је мало писано и говорено у средини у којој су рођени, па и ширем окружењу, представља велику препреку

свестранијем истраживању. Уједно је то и велики изазов, који би могао да подстакне друге истраживаче за расветљавање лика и дела познатих Шумадинаца. Поред Ђорђа Петровића Карађорђа и тополских устаничких војвода, као и Миливоја Петровића Блазнавца, међу знаменитим личностима XIX века са подручја тополске општине је и Аћим Чумић, који је рођен 1836. године у Доњој Трешњевици, где је “одрастао у задру-жној породици, а његов отац Мијајло1) бавио се и трговином.

Вероватно је захваљујући томе Аћим добио прилику да се школује, прво у основ-ној школи у Блазнави, затим у гимназији у Крагујевцу, а потом и Београду. Доња Тре-шњевица је 1834. године имала 25 кућа и 151 становника.”2) Аћим Чумић се оженио Станком, за коју се говорило да му није била верна, а ни пород нису имали. Имао је брата Петра, млађег 17 година и сестру Манду3) млађу девет година. Ево и какво је било стање имовине Аћима Чумића, према првом државном поименичном попису станов-ништва од 1863. године: “Господин Аћим Чумић, професор, 27 година, брат Петар уче-ник, 10 година, сестра Манда 16 година. Имовно стање: 18 њива - 31 плуг; 6 воћњака - 5 плугова; 6 ливада - 16 коса; 1 виноград са засадом - 7 мотика; кућа са више зграда,

1) Име супруге Мијајла Чумића, односно мајке Аћима Чумића, било је Јелена.2) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 113) Право име рођене сестре Аћима Чумића било је Миленија.

Миодраг Чумић показује место где се налазила кућа у којој је рођен Аћим Чумић 1836. године

3


1 воденица и 1/8 друге воденице. Процењена вредност имовине: 445 ћесарских дука-та. Месечна примања: 15 талира од плате.”4) У исто време забележено је и имовинско стање Стевана Чумића, стрица Аћима Чумића: “Стеван Чумић, земљорадник, 59 годи-на, жена Јана, 58 година, синови: Милош 33 године, Милан 24 године, болестан, снаја Станислава 28 година, унука Томка 5 година, унука Живка 1 година. Имовно стање: 13 њива - 18 плугова; 1 ливада - 6 коса; 1 воћњак - 2 плуга; 1 виноград у садњи - 3 мотике; кућа са више зграда. Процењена вредност имовине: 176 ћесарских дуката. Месечни приход: 9 талира од привреде и стоке.”5) Међу најстаријим Чумићима данас је у Доњој Трешњевици Миодраг Чумић (рођен 1931), који нам је, уз помоћ рођака Ђорђа Павло-вића (њихове бабе Драга и Даница су биле рођене сестре), показао гробове предака, као и место на земљишту у власништву Миодрага Чумића, на коме се налазила кућа Мијајла Чумића, оца Аћима Чумића (на око две стотине метара, ваздушном линијом, од садашње куће Миодрага Чумића - изграђене поред пута који повезује Аранђело-вац са Тополом и Рудником). Потомци Миодрага Чумића су, у својству наследника, поднели и захтеве за враћање имовине, односно обештећење, на име одузете имовине у власништву Аћима Чумића. Иначе, и Чумићево сокаче у Београду, у центру града, назив је добило по Аћиму Чумићу.

У предговору књиге Јасмине Милановић “Аћим Чумић 1836 - 1901” (ова књига је проистекла из магистарске тезе Јасмине Милановић, одбрањене на Филозофском фа-култету у Београду јула 2006. године) је представљен као “типичан представник српске интелигенције друге половине XIX века. Та интелигенција тек је настајала и формира-ла се, задржавајући чврсте корене у свом пореклу и српском селу. У њима се преламало старо и ново, изворно и стечено, жеље и могућности. Чумић је имао снагу бунџије, али не и стрпљење политичара, због чега и није успео да оствари дужу каријеру на бурној српској политичкој сцени... Последњи период његовог живота и делатност на пољу очувања српства и српског народа у Старој Србији и Македонији овога пута остали су у другом плану... Чини се да је своју огромну енергију више трошио на усмена ка-зивања и агитовања него на писање. Међу својим савременицима важио је за бољег говорника него што је био писац, па отуда, вероватно и сам свестан те чињенице, није записивао много о себи и свом времену.”6)

После завршене основне школе у Блазнави (тада су у селима ђаци похађали три, а у градовима четири разреда), школске 1848/49. године уписао је гимназију у Крагу-јевцу. Од 60 уписаних ђака гимназију је завршио тек сваки шести, а Аћим је у свом разреду имао успех П1 - превасходно први, што значи да је у свом разреду био најбољи ђак.

Када је Чумић четири године касније уписао пети разред гимназије, тада је упи-сан укупно 41 ученик, а десеторица нису успели да стекну услов за уписивање шестог разреда гимназије. Због лошег материјалног стања примао је два и по талира стипен-дије, а “додели сведочанства на крају школске 1853/54. године када је Чумић матури-рао, присуствовале су, поред многих совјетника и попечитеља, кнегиња Персида Кара-ђорђевић и њена ћерка Клеопатра.”7) После завршене гимназије Аћим Чумић је уписао

4) Тречна, часопис села Горње и Доње Трешњевице и околине, број 2, јул 2009. године5) Исто6) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 77) Исто, стр. 21

4


Лицеј у Београду, и то природно-технички смер. За разлику од гимназијалаца, лицејци су имали слободу облачења (могли су да носе шешире и штапове) и учешћа у јавном животу (посећивали су кафане и позоришне представе). Сваког радног дана, од 8 до 12 сати пре подне, и од 14 до 17 сати после подне, на Лицеју су била предавања из сле-дећих предмета: естествена историја (4 8)), логика (5), политичка рачуница, физика (5), општа историја (3), црквена историја (5), психологија (5), француски (3) и немачки је-зик (4). У септембру 1855. године постао је питомац друге године естественог одељења, а после завршетка друге године покушао је да добије благодејаније за даље школова-ње. Донео је на Лицеј о свом лошем материјалном стању потврду, коју су потписали у Манојловцима 8. септембра 1856. године кметови доњотрешњевичке општине Стефан Чумић, Сретен Михаиловић и Ђорђе Ђурић, а приложена је и потврда начелника Јасе-ничког среза Трише Мојковића да је потврда поменутих кметова истинита. Већ током школовања на Лицеју, на другој години права, Чумић се са групом студената побунио против начина рада свог професора Стојана Вељковића. После Савета Лицеја о томе је расправљало и Попечитељство просвете, а све се завршило без већих последица како по студента тако и по професора. Аћим Чумић је другу годину Лицеја завршио са врло добрим успехом, а у трећој години је добио три талира месечне стипендије.

8) У загради су оцене Аћима Чумића из појединих предмета. Из писмених састава је имао оцену 3, а просек на крају прве године био је 3, 92.

Ближи и даљи рођаци Аћима Чумића почивају у старом делу гробља у Доњој Трешњевици. Рођаци Ђорђе Павловић и Миодраг Чумић поред споменика Илије Чумића, брата од стрица Аћима Чумића

5

После завршене треће године Попечитељство просвете је одобрило Чумићеву мол-бу да постане државни питомац, и одобрен му је наставак школовања у иностран-

ству (прва група питомаца из Србије отишла је на школовање у иностранство 1839. године, а до 1855. године на школовању је било 50 младића). Крајем лета 1858. године Чумић с групом питомаца одлази у Хајделберг, где је универзитет - са четири факул-тета: правни, теолошки (протестантски), медицински и филозофски - основан далеке 1386. године. Под редним бројем 174 Чумић је 14. маја 1859. године постао студент права, где је завршио четири семестра. Током студија у Хајделбергу Чумић је два пута кратко боравио у Србији, а телеграмом је Управу просвете обавестио и о смрти своје мајке Јелене. Септембра 1861. године питомци из Париза, где су прешли на наставак студија, траже повећање стипендије од 400 талира месечно, за још сто талира, што им кнез Михаило Обреновић одобрава указом од 17. октобра 1861. године. Јуна 1862. го-дине Србија позива питомце да се врате у своју земљу, после истека четворогодишњих студија. Тако се завршава безбрижни период Чумићевог живота, који ће у наредне три деценије бити крцат бурним догађајима, а у “жељи да промени свет упустиће се у врло оштру полемику са свим старим вредностима, људским величинама и ауторитетима тадашње Србије”1). Указом кнеза Михаила Обреновића постављен је за суплента у бео-градској гимназији. Београд је тад имао више од 20. 000 становника (био је приближне величине као данас Аранђеловац, са око 28. 000 становника). У сукобима ученика са професорима ставља се на страну ученика, тврдоглаво и громогласно брани своје ста-вове, који су привлачили пажњу не само гимназијалаца, већ и становника Београда, који су Чумића називали и Громовником, јер се Аћим није устезао да громогласним говорима значај покаже и снажним лупањем песницом о професорски сто. Залагао се и за укидање телесне казне над ученицима, а телесно кажњавање ђака је званично и укинуто фебруара 1864. године.

На предлог министра правде Рајка Лешјанина, новембра 1864. године, Аћим Чу-мић је постављен за секретара прве класе Суда вароши Београд, а 28. јуна 1865. године је напредовао до члана треће класе београдског Суда. У то време Аћим Чумић је стано-вао у хотелу “Код српског краља”, који је почетком шездесетих година изградио чувени гостионичар Стева Мирковић. Са Чумићем ту су становали Ђока Павловић, професор Велике школе, Милан Пироћанац и Михаило Барловац.

Кнез Михаило је указом од 13. јула 1865. године поставио Аћима Чумића за при-временог професора Велике школе, где је као професор криминалног права предавао новоуведени предмет “криминалносудски поступак”. Професорска плата је износила 650 талира, што је било знатно мање у односу на плате државних чиновника. Једи-ну бенефицију коју су професори имали била је у дужини потребног радног стажа за пензију, у коју су одлазили после 30 година непрекидног рада у школи. Студентима је Чумић желео да приближи европска знања, стечена на студијама, па је од министра просвете тражио да буде набављено 36 књига на немачком и француском језику, од

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 35-36.

НА ШКОЛОВАЊУ У ХАЈДЕЛБЕРГУ И ПАРИЗУ

6


којих бар 12 књига Архиве криминалног права, а касније је тестаментом своју велику личну бибилиотеку завештао правном одељењу Велике школе. Следеће, 1866. године, на снагу су ступила нова правила, према којима је испитима присуствовао и владин изасланик, студент је седео за истим столом са професором (није више постојала мо-гућност шапутања), а студенти нису извлачили испитна питања на цедуљама, већ их је професор усмено постављао. Министар правде Рајко Лешјанин је одредио Димитрија Јовановића, члана београдског окружног суда, за владиног представника. У фебруару 1867. године Чумић је предао ректору програм предавања кривичног поступка, који је имао три целине: о судској организацији, о надлежности судова и о кривичном по-ступку. Током рада у гимназији побунио се против телесног кажњавања ученика, а касније, када је постао министар, конзервативна влада Јована Мариновића је донела закон о укидању телесне казне којом је и полиција, различитим тортурама, постиза-ла изнуђивање исказа, који су као докази коришћени у судским поступцима. Његова прва расправа Касациона власт, штампана је у “Српским новинама” у три наставка маја 1867. године. Реговали су противници кнеза Михаила Обреновића, попут Стојана Вељковића, бившег професора Велике школе и члана Касационог суда, а са којим се Чумић и раније сукобљавао. Затим су “Српске новине” објавиле одговор Аћима Чу-мића, и то у четири наставка, и тако још неколико пута... а “процес реорганизације Велике школе, па и могућих реформи земље заустављен је убиством кнеза Михаила. У историји Србије почело је ново доба - доба Намесништва и владе Ристићевих либера-ла. Међу највећим критичарима нове владе били су управо млађи професори Велике школе, а најгласнији међу њима био је управо Аћим Чумић”2).

2) Исто, стр. 55

Аћим Чумић испред “Гостионице код српске круне” у Београду, близу Калемегдана

7

На основу стеченог угледа правника и човека одважног да криткује власт за не-законитости, Намесништво га је изабрало и за члана одбора, који је требало да

расправља уставна питања. Одбор је назван Светоникољски, јер је први састанак имао 19. децембра 1868. године, на Светог Николу, а заседања Одбора била су у дворани, која се налазила на “горњем боју” у кафани “Код јелена” или “Старог здања” (преко пута Саборне цркве). Чумић је 27. децембра 1868. године одржао беседу о дводомној скупштини и улози Савета. Указао је и на недовољну политичку свест српског народа. Иступао је оштро против владиног предлога промене устава, што му либерали нису опростили, шта више после само три дана закључен је рад одбора, либерали ће касније чинити све да Чумићу загорчају живот, а нови устав је проглашен у Крагујевцу 11. јула 1869. године. Чумићев углед је све више растао, па је 21. новембра 1869. године постао члан Коларчевог Књижевног одбора, који је основан 22. октобра 1861. године. Током 1869. године је учествовао у раду Одобра за уређење школа, па је прихваћен Чумићев предлог да се историја права код Срба одвоји од историје словенског права. На предлог Историјског и државничког одсека Српског ученог друштва од 31. јануара 1870. године примљен је 6. фебруара за редовног члана, и то у исто време када је Миливоје Блазна-вац био предложен за почасног члана. Према записима Бењамина Калаја, аустријског конзула у Београду (са којим је у блиским односима била и Чумићева неверна жена Стана, од марта 1871. до краја 1872. године), Блазнавац је у јуну покушао да приволи Чумића и Пироћанца да прихвате политичке положаје, али су њих двојица то одбили, јер нису желели да буду уз Јована Ристића и његову владу. После тога влада је чинила све да оклевета Чумића, што су и успели после подношења жалбе професорском коле-гујуму Велике школе на понашање Аћима Чумића од стране Милована Јовановића, хо-норарног професора судске медицине и хигијене, у октобру 1870. године. Само месец раније Чумић је изабран за члана одбора београдске општине, где се предано залагао за подизање споменика кнезу Михаилу Обреновићу. Власт је била рада да Чумић на-пусти професуру, због аутономије Велике школе која је штитила и Аћима Чумића од реаговања власти приликом јавних критика упућених на адресу владе, и усмери се на чиновничке послове и државну номенклатуру, где би власт лакше могла да се обрачу-нава са Чумићем. Догађаји су се у том циљу и одвијали, па је 2. јануара 1871. године Аћим Чумић изабран за кмета (данашњим језиком речено: градоначелника) Београда, односно београдске општине (са 24 гласа за и 4 против). Чумић је после два дана при-хватио место кмета и поднео је оставку Миистарству просвете на место професора. Аустријски конзул Бењамин Калај је известио власти у Бечу о Чумићевом постављењу, уз опаску да он није пријатељ владе, па се његов избор може “сматрати непријатељ-ском демонстрацијом”. Плата кмета је повећана са 900 на 2. 000 талира, захваљујући и ранијим залагањима Чумића на седницама одбора, када је критиковао власт због мале плате кмета, који обавља одговорне послове, а има малу плату. Иначе, “Чумић је одмах на почетку своје нове службе схватио да му задатак неће бити ни мало лак. Наиме, на седници општинског одбора одржаној 21. јануара 1871. године прочитано је писмо ми-нистра унутрашњих дела у коме се каже да подизање споменика кнезу Михаилу није

ОШТАР ГОВОРНИК И БОРАЦ ЗА ПРАВДУ

8


ствар општине, већ владе. Милићевић описује расправу поводом тог писма речима “да је вика била таква да је било страх слушати је”. После постављења Захарије Угри-чића, члана треће класе суда смедеревског, на Чумићево упражњено место на Великој школи, дошло је до побуне студената, од којих су двојица доспели и у затвор. Нереди у Великој школи су били идеални за обрачун власти са Чумићем, јер су указивали да Чу-мић вуче све конце, па су 24. априла 1871. године из Управе вароши послали министру унутрашњих дела предлог за разрешење са места кмета београдске општине. Само че-тири дана касније министар доноси одлуку да се “А. Чумић уклони са места”. Према Ристићевим речима Аћим Чумић је био умешан у заверу Илије Гарашанина, којом је руковођено из руског конзулата, а према уобичајеном маниру у Србији, током друге половине XIX века, политички противници су дисквалификовани тако што су про-глашавани противницима владајуће династије, па је тако и Аћим Чумић проглашен за “карађорђевићевца”. Иначе, “у вишим круговима Чумић је био познат као припадник “кајмакамске” партије, која је поистовећивана са присталицама Карађорђевића. У на-роду су га својим истомишљеником сматрали они који су у партијским борбама били обележени као “вучићевци” и “карађорђевићевци”, и то нарочито у крајевима где су борбе биле најжешће - у Смедереву, Јасеници, Гружи, Шапцу. Тражећи политичке ис-томишљенике Чумић је заједно са својим пријатељима Ђоком Павловићем и Алексом Спасићем који су, такође, били избачени из државне службе, водио преговоре и са Је-времом Марковићем, о чему је касније, прилично огорчено писао Светозар Марковић. Према његовим речима, Чумић је желео да једну напредну и енергичну групу људи придобије за своје политичке интересе, али је Јеврем то схватио и одбио даљу сарадњу.

У Београду је група Чумићевих истомишљеника, њих седморица, 14. августа 1871. године припремила програм којег би се придржавали уколико би били изабрани за посланике у Скупштини. Тај програм није представљао неко партијско начело, нити могући програм нове партије, већ су у њему набројани предлози за реформе које би требало предузети у земљи. Ипак, Јаша Продановић је сматрао да је то била прва по-литичка група у Србији с одређеним политичким програмом... Касније је Васа Пелагић заједно с Манојлом Хорваћанином и Стојаном Угринићем текст програма прилагодио потребама устаника у Босни 1875. године и објавио га под називом Усташки проглас народних права, касније назван Усташко вјеровање или Народно јеванђеље.”1) Избо-ри за нове посланике за прву трогодишњу скупштину одржани су 18. августа 1871. године. У бројним листовима објављивани су чланци о томе како су гласове које је добио Аћим Чумић уписивани од стране власти у корист Ђорђа Аћимовића. Чумић је отворено говорио против власти, а и Бењамину Калају се жалио на владу Кнежевине Србије.

После изгубљених избора Чумић је одлучио да се бави адвокатуром, а 12. сеп-тембра 1871. године министар правде је поставио Чумића на место јавног правоза-ступника за варош Београд. Истог дана у “Српским новинама” објављен је оглас: “А. Чумић, професор права у оставци, сада адвокат, у Ђурићевој кући на Великој пијаци”... Као адвокат, Чумић је постигао велики успех и постао популаран. О његовим одбра-нама Јован Жујовић је касније написао: “Као правозаступник био је одиста заступ-ник права, и то свесрдан, искрен. Његове су одбране биле такође прожете убеђењем у праведност ствари које заступа; његова адвокатска разлагања била су као научна

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 81-82.

9


предавања у школи, те је велики свет ишао у суд да га чује, а председници судова спре-мали су му кадшто и нарочиту катедру с које ће говорити.”2) Беседнички дар и посебне особине Чумићевог срца и духа су и утицале на то да сви који су га слушали “сећаће се увек тога. Његов је дух био елегантан, гибак и префињен; изрази су му били јасни, коректни, изабрани и духовити; држање достојно поштовања и чврсто. Врло је редак случај да се све тако одличне особине скупе и стекну као што их је Чумић у себи имао, врлине говорничке, благост и силу, јасноћу и краткоћу, метод и јединство. Имао је понашање и такт изванредан, изванредну финоћу у идејама и изразима. Једном речју Чумић је као адвокат чинио част овоме реду, с поштовањем код њега је била негована врлина несебичности, и она је имала своју клицу у његовом срцу која је давала отпор свима ветровима и свуда је излазио као победилац, јер никад њоме није био окужен.”3) Током Чумићеве адвокатуре у Србији су се мењале политичке прилике, које су пре-судно утицале и на Аћима Чумића. Октобра 1871. године Миливоје Петровић Бла-знавац је пратио младог кнеза Милана Обреновића у посети руском цару. Леп пријем у Русији допринео је да Блазнавац почне да размишља како да у спољној политици Србија учини отклон од Аустрије према Русији. Руски конзул Шишкин је покушао да утиче на Чумића да се помири са Ристићем, али безуспешно. Бењамин Калај је од Стане Чумић, са којом је наставио да се тајно састаје у кући закупљеној на Дорћолу, сазнао како Блазнавац бодри Чумића да издржи до кнежевог пунолетства, када ће и прилике у Србији постати другачије. Уз прећутну подршку владе, формиран је 1872. године у Беораду и тајни одбор, састављен углавном од млађих официра, којима је циљ био припремање устанка у Босни, Херцеговини и Старој Србији. Одбор су сачињава-ли: Јеврем Марковић, Сава Грујић, Милош Андрејевић и браћа Велимировић - Петар, Јеврем и Стеван. Бењамин Калај је од Чумићеве жене сазнао да су код Аћима током фебруара 1872. године код њега долазили “неки Босанци”, којима је саветовао да би требало да се уједине са Србијом. У априлу се састао и са Јевремом Марковићем, а да је сасвим извесно учешће Аћима Чумића било у том тајном одбору, можемо сазна-ти и из каснијих његових ставова и активности на помагању и уједињењу васколиког српства у последњој деценији XIX века, приликом ангажовања у Одбору “Коларчеве задужбине”, када је записао “да је поцепаност народа српског на различите групе (од којих свака група себе сматра за особити народ) један од узрока страдања и немоћи његове. Народ српски, делећи се овако, још и данас на седам група (јер ми се чини да их управо толико има: I. Срби - Срби православне вере. II. Турци - Срби мухамедове вере у Босни, Херцеговини и осталим областима тур. цар. III. Буњевци - Срби католици у Мађарској. IV. Латини - Срби католици у Турској. V. Кршћани - Срби католици у Босни и Херцеговини. VI. Бугари - Срби у Старој Србији и Македонији и VII. Рвати - Срби у Троједној Краљевини.) као да није хтео изостати далеко иза седам чуда светских. Био је свакад, а данас више но икад, најнужнији и најпречи посао свију ових седам група радити свом снагом на томе: да ових седам наших брука нестане и да свих ових седам “народа” дођу до свести: да су један и исти народ.”4)

2) Исто, стр. 86.3) Бранич, Часопис за правне и државне науке, број 9, Година VIII, септембар 1901, стр. 757.4) А. Чумић, Задужбине у одбрани српства, Парна штампарија Д. Димитријевића, Београд, 1890, стр. 3-4.

10

Као адвокат Чумић је против владе говорио више него икада, па је у читавој Србији био познат као главни противник Намесништва, а “у бунтовној Шумадији његова

је популарност толика да сељак, када псује вола, псује га Чумићем. Он влади замера да није довољно слободоумна, те су га често због таквих ставова упоређивали с чуве-ним француским револуционаром Рошфором.”1) Милан Обреновић је 10. августа 1872. године постао пунолетан и почео је да влада самостално. Блазнавац је у септембру поново разговарао са Чумићем и Пироћанцем о њиховом уласку у владу, но - опет без успеха. Међутим, политички обрти настају после смрти Миливоја Блазнавца у марту 1873. године, када су се испредале и разне приче и сумње о убиству Миливоја Блазнав-ца. Кнез Милан је Ристићу поверио формирање владе, која је поново “изгладила” од-носе са Аустријом, али је влада опстала само шест месеци. Нови мандат за састављање владе кнез Милан је поверио Јовану Мариновићу, дугогодишњем министру иностра-них дела и финансија, у време кнеза Михаила био је и председник Савета и један од креатора Михаилове спољне политике, а “највећу енигму представљао је избор ми-нистра унутрашњих послова. Мариновић је то место понудио Аћиму Чумићу, који је, на опште изненађење, ту понуду и прихватио. Чумић о својој одлуци да уђе у владу није обавестио ни свог најбољег пријатеља Милана Пироћанца. У време Намесништва Чумић је окарактерисан као левичар и демагог, па је његово прихватање овако важног места изазвало чуђење у јавности. Његовом избору се посебно обрадовао Јеврем Мар-ковић, који је то и јавно говорио... Не мање важно било је и Чумићево мишљење о младом кнезу. Он је у почетку био одушевљен кнезом Миланом: “Кнез је чудноват по-јав. При саветовању уме да направи најфиније дистинкције; улази у дубину предмета; с неодољивом логиком разлаже ствар; и колико је Мариновић познат као човек лак на перу, не може се упоредити Кнезу који, док ми џакамо и препиремо се, напише читаву беседу.” Тако високо мишљење које је Чумић у више наврата исказао о кнезу могло је да буде још један од разлога што је прихватио место министра.”2) Чумић се није бавио само делокругом послова министра унутрашњих дела, већ је објавио и “распис”, који је у тадашњој Србији представљао прво јавно објављивање политичког програма владе, што је касније постало уобичајено. Залагао се за слободу јавне речи, па је основано доста нових листова у Србији, који су ускоро почели да критикују владу, па и самог Чумића. Листови су били и у сталним међусобним полемикама: “Будућност” - “Исток”, “Глас јавности” - “Исток”, “Рад” - сви остали, али су сви били сагласни у критици владе, неки више неки мање. Касније се Чумић окомио на “Јавност” Светозара Марковића, који је 20. фебруара 1874. године осуђен на годину и по дана затвора (Апелациони суд касније смањио казну на девет месеци затвора, па је 22. априла 1874. године упућен у пожаревачки затвор на издржавање казне), што се због Марковићевог здравља тада у јавности то тумачило и као осуда на смрт. Побунили су се ученици Учитељске школе у Крагујевцу, Земљоделско-шумарске школе у Пожаревцу и Богословије у Београду (уз ангажовање Пере Тодоровића и Васе Пелагића) који су Скупштини у Крагујевцу под-

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 88.2) Исто, стр. 90-91.

ГЛАВНИ ПРОТИВНИК НАМЕСНИШТВА

11


нели жалбу против прогона Светозара Марковића. После Блзнавчеве смрти све више се говорило о злоупотребама и корупцији у министарству војном, на чијем је челу у време Намесништва био Јован Белимарковић, који је стекао огромно богатство, а и својим начином живота је разбуктавао сумње. Помињана је штета од 17. 500 дуката, па је 20. августа 1873. године основана и комисија са задатком да испита све сумње, о којима је у Крагујевцу расправљала и Скупштина 5. фебруара 1874. године. Белимар-ковићу је одбрану припремио његов сестрић Јован Авакумовић, по одобрењу Аћи-ма Чумића, јер је Авакумовић тада радио као чиновник у министарству унутрашњих дела. Белимарковић је ослобођен оптужби, јер је 56 посланика било против подизања оптужнице, 22 за, а 7 је било уздржано. Одлука скупштине била је и резултат притиса-ка од стране кнеза Милана, који је утицао на посланике да донесу такву одлуку. Иначе, у то време министар војни био је Чумићев побратим потпуковник Коста Протић. На истој седници скупштина је усвојила и Закон о потпуном укидању телесне казне 11. децембра 1873. године, када је формиран и Фонд за подизање затворских завода, како би био поправљен положај осуђеника у Србији.

Чумићевом карактеру није у моралном смислу одговарало министровање на полицијским пословима, а поготово се згражавао подлости које је сазнавао, попут дугодишњег праћења Илије Гарашанина, а што је Чумић сазнао тек у пролеће 1874. године. Тада “је Гарашанину упутио писмо у коме му се, између осталог, извињавао због присмотре. При том је написао како је чуо да се један жандар распитивао о њему приликом његове посете госпођи Станки (Чумићевој жени). Од тог жандара одмах је тражио објашњење, а он му је нагласио да је његова дужност да прати сумњиве људе, те да су му још пре четири године рекли да је Гарашанин сумњив.”3) Шта више “када је било укинуто намесништво, полицајац који је мотрио на кућу у којој је Гарашанин разговарао са министром унутрашњих послова Аћимом Чумићем, рекао је да му се учинило да су то сумњива лица; пре четири године било му је речено да је Гарашанин сумњив. Сместа се извинивши Гарашанину, Чумић је изјавио да се то збило без његова знања и да се више неће поновити. Гарашанин треба да гледа на то сад као “на остатке духа бившег режима (намесништво)...”4) Илија Гарашанин је умро у Гроцкој 22. јуна 1874. године, када је кнез Милан у Београду организовао свој први бал. Испраћен је из Саборне цркве у Београду, у којој је опело држао митрополит, а “Чумић је своје по-штовање и наклоност према Илији Гарашанину после његове смрти пренео на његовог млађег сина Милутина. Касније ће се често говорити за њих двојицу: “Гарашанин и Чумић, два тела, а једна душа”5).

Избори за нову Скупштину заказани су за 5. новембар 1874. године. У 18 округа било је потребно изабрати 101 посланика, а кнез је постављао 33. Чумић је, пред избо-ре, сменио 15 окружних начелника, углавном Ристићевих људи, што се показало као лош потез, јер је требало то да уради знатно раније, чим је почео да обавља послове министра унутрашњих дела. На изборима је изабрано неколико угледних противника владе, попут Јеврема Марковића у Јагодини, а у Горњем Милановцу избори су заврше-ни трагично - убиством Павла Грковића, који је убијен истог дана када је изабран за посланика. Чумић се спремао да пред почетак скупштинског заседања, 16. новембра

3) Исто, стр. 114.4) Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987, стр. 486.5) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 115.

12


1874. године поднесе оставку, јер су се издешавале многе ствари које није могао да прихвати, па ни постављање кнежевих посланика, посебно Јеврема Грујића, кога није волео, нити му је веровао. Према Грујићу “кад после Мариновића, који одступи 22. новембра 1874, одступи и Чумићево Министарство, бијах 21. јануара 1875. позван од кнеза Милана да саставим министарство. Разложих му програм и поднесох листу ми-нистара. Кнез узе на промишлење. Сутрадан 22. јануара 1875. добих ово писмо: “Г. Гру-јићу, Ја сам промишљао о Вашој комбинацији; и при свем том што сам Вам обавезан за готовост којом сте ми се одазвали, нашао сам за сад за добро, приступити другом са-ставу; о чему налазим за потребно да Вас известим. Тим престаје мисија, коју сам Вам био поверио, да Министарство образујете. Ја ћу и убудуће рачунати на Вашу оданост. Ваш поштовани Милан Милоша Обреновић.”6) Скупштина се састала на Светог Аран-ђела 20. новембра 1874. године у згради Велике школе. Сутрадан се Чумићу догодио и велики лом у приватном животу. Наиме, “према Калајевим дневничким записима 21. новембра 1874. године Чумић је од себе удаљио своју жену, али се не наводи због чега. Можда је сазнао за њено неверство, па иако је Калај давно прекинуо везу с њом, можда је наставила да се виђа с неким другим. Разлог за такву одлуку било је, можда, и њено психичко стање, које је временом постајало све горе. С обзиром на то да је Калај у време када је почео да се виђа с њом оболео од венеричне болести, може се десити да је и њу заразио, што је могло да буде узрок њеног тешког психичког стања.”7) У скупшти-ни се Чумић 26. новембра залагао за поништавање избора Јеврема Марковића, због повреде изборног закона, за шта је гласало 105 посланика, а 82 су била против. После бурне расправе у скупштини током наредних дана, министри су 4. децембра 1874. го-дине поднели оставке, тако да је то било први пут у Србији да је влада, после тринаест месеци владања, оборена због несолидне већине у скупштини.

Кнез Милан Обреновић је, после разговора који је потрајао до три сата после поноћи, понудио Чумићу да састави нову владу, што је Чумић уз нећкање и прихва-тио. Чумић је два важна министарства поверио својим побратимима: Кости Протићу министарство војске, а Милану Пироћанцу министарство иностраних дела. Пошто су скупштинску већину чинили либерали, Чумић је морао да у своју владу, уколико жели да опстане, уведе и млађе либерале. Тако је министар финансија постао Љубомир Ка-љевић, а министар просвете - Стојан Новаковић, који се од тог доба приближио кон-зервативцима. Министар правде је постао Милан Богићевић који се никад није бавио правосуђем, али је био кнежев рођак. На месту министра грађевина Чумић је задржао некадашњег кнежевог ађутанта Љубомира Ивановића. Таква влада требало је да пред-ставља помирење конзервативаца и либерала који су се посвађали око адресе. Тако је и почела “смена краткотрајних влада. Прва је била Аћима Чумића, млађег конзерватив-ца који је изненадно ушао кнезу у вољу. Чумић је саставио владу као мешавину мла-ђих конзервативаца и млађих либерала. Желео је помирење међу главним политичким странкама, а добио је њихово потпуно немирење, па је зато ова влада трајала само три месеца.”8) Нова влада није добро дочекана ни у Русији, ни у Аустрији. Нова влада је на седници одржаној 26. децембра 1874. године одлучила да са италијанским уметником Пацијем из Фиренце закључи уговор о изградњи споменика кнезу Михаилу. Тако је

6) Зорица Петровић, Животопис Јеврема Грујића, Народни музеј, Аранђеловац, 2009, стр. 88.7) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 133.8) Светлана Велмар-Јанковић, Капија Балкана, Стубови културе, Београд, 2011, стр. 265.

13


бар остварена Чумићева давна жеља, започета у данима председниковања београд-ском општином, о подизању споменика кнезу Михаилу. Скупштинско заседање је по-чело 26. јануара 1875. године. Чумић је предложио да се скупштина изјасни о поверењу влади. То су му замерили министри из владе, јер се као председник владе о томе није са њима консултовао, тако да је 1. фебруара цела влада поднела оставку.

Чумићева влада је трајала кратко - од 7. децембра 1874. године до 3. фебруара 1875. године, али “без обзира на краткотрајност Чумићевог кабинета може се рећи да је то било прво парламентарно министарство, јер је имало представнике и скупштин-ске већине и скупштинске мањине, а донекле је било одраз и тренутних политичких снага. Поред тога, први пут на политичкој сцени Србије десило се да влада постави пи-тање поверења. Ниједна влада до тада никада није у Скупштини поставила то питање, а сада се у року од месец и по дана питање поверења чак два пута поставило послани-цима. Милићевић је после пада Чумићевог кабинета записао да су владе Мариновића и Чумића, и поред толиких критика, имале три велике заслуге: “Прва је ова оволика слобода пресе и јавности коју нико од њих није трпео, а не верујем и после њих. Друга је ово рађење по уставу, ово понашање у Скупштини, ово питање: имате ли вере у нас, па да радимо заједно, иначе се повлачимо. Треће је што су укинули батине. Све нека им се не призна: ово троје је кадро да их уздигне нада све министре који су, до њих, усрећавали ову земљу либерализмом.”9) Опозиција је пад Чумићеве владе једва дочека-ла и сви који су имали нешто да кажу то су и учинили. Од јавних текстова у новинама до интрига по кулоарима. Удовица Павла Грковића поднела је жалбу скупштинском одбору 23. марта 1875. године, оптужујући Чумића и Мариновића за убиство њеног супруга. Десило се то истовремено са објављивањем текста “Испод Рудничких пла-нина” у “Истоку”. После бројних расправа влада је распустила скупштину 25. марта, а Пироћанац и Чумић су 13. априла 1875. године постављени у Касационом суду за чланове прве класе.

Избори за нову скупштину заказани су за 3. август, а у јулу је избио устанак у Херцеговини, одакле су стизале вести о муслиманским зверствима. Почело је форми-рање одбора за помоћ херцеговачким страдалницима, а јавно су окупљане и доброво-љачке чете, којима је оружје давала војска из својих магацина. Кнез Милан је боравио тих дана у Бечу, где се 25. јула верио са Наталијом Петровом Кешко. На српској поли-тичкој сцени брзо су се смењивале владе, а у скупштини су постављана разна питања која су теретила Чумића, од начина постављења за члана прве класе Касационог суда, преко ненаменског трошења буџета до улоге у убиству Павла Грковића, за шта није било валидних доказа, али је тужба против Чумића подигнута, како би био спречен његов нови избор за министра. Председник Касационог суда Крстић је хвалио Чуми-ћев ажуран рад (“сви предмети који данас стигну у суд сутра већ буду решени”), а сре-дином марта 1876. године Чумић, са пријатељима, покреће и лист “Шумадију”. Оснива-чи листа као свој основни циљ наводе ослобођење и уједињење Срба у српску народну државу. Агитовали су против уласка у рат с Турцима без савезника, а последњи број је штампан 19. маја 1876. године, када су у Србији забрањене све новине, осим државних “Српских новина”. Противници Чумићеви настало стање користе да пређу са речи на дела, па се крајем јуна 1876. године Чумић жали Милићевићу да му је претходног дана неко пуцао кроз прозор. Србија је рат Турској објавила 30. јуна 1876. године, а почео је

9) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 150.

14


2. јула. У победничкој бици код Шуматовца, у близини Алексинца, 23. августа, истакао се Чумићев побратим Коста Протић успешним командовањем. После српског пораза у бици код Ђуниса 29. октобра, са Турском је 2. новембра закључено примирје. Србија је тад имала 1, 3 милиона становника, а у рату је страдало 15 хиљада људи. У фебруару 1877. године Чумићу је умро брат Петар, који је највероватније сахрањен на гробљу у Доњој Трешњевици. Иначе, задњих неколико година Чумић је радо одлазио на Киселу воду у Буковичкој Бањи, како због окрепљења посусталог здравља, тако и уживања у “Старом здању”, које је добило истоветни назив као и “Старо здање” у Београду. У аранђеловачком “Старом здању” приређивани су балови, по узору на београдске, а по-готово за време војних вежби. После једног “војног егзирцира” и тадашњи поручник Живојин Мишић је на балу у “Старом здању” упознао лепу Лујзу, кћерку Штајнера, из-вођача радова на “Старом здању”, којом се убрзо и оженио. Иначе, “Чумић је 1877. го-дине прослављао крсну славу Митровдан у кругу својих истомишљеника и пријатеља Светозара Гарашанина, Рајовића, Мите Ракића, Ђоке Павловића и Милићевића. Баш тог дана полиција је затворила клуб конзервативаца, што је био само још један одговор љутитог Ристића. Али Чумић није одустајао, па је средином новембра размишљао да поново покрене “Шумадију”, надајући се да ће убрзо бити укинут Закон о цензури.

15

Тако је Србија, потресана политичким обрачуном памфлетима загазила у један много гори рат - други рат са Турском. Од тог првог обрачуна страдали су поне-

ки образ и понека част, а у овом другом рату опет је страдао народ, који није успео да преброји жртве ни из оног претходног... По завршеној општој мобилизацији, прва класа првог позива народне војске из Крагујевачког округа формирана је као Крагује-вачка бригада Друге шумадијске дивизије. Седмог децембра 1877. године постројена је на Становљанском пољу у близини Крагујевца како би војници положили заклетву. Када су понете заставе и када је пала команда да се скину капе, већина војника Другог лепеничког батаљона, на челу са својим водницима Милованом Живићем и Ранком Радивојевићем, као и део војника Јасеничког батаљона одбили су да положе заклетву. Командант бригаде је покушао да их умири, међутим, убрзо је у галопу напустио то “опасно” подручје. Побуњеници су покушали да придобију и друге војнике, али нису успели, тако да се већина присутних разишла и отишла кућама. До краја дана остало је на окупу још само неколико десетина војника. Они су се упутили ка Тополи ради ор-ганизовања отпора јер је већина тамошњег живља била позната по свом непријатељ-ском расположењу према Обреновићима. Касно ноћу побуњеници су упали у Тополу, а начелник Јасеничког среза који се ту затекао, као и начелник тополске војне станице побегли су у Аранђеловац. Вођа побуне био је водник Милован Живић, обичан земљо-радник, који се узгред бавио и трговином свиња, али су га његови војници волели, јер је био поштен и одважан. После пораза у претходном рату, озлојеђен и разочаран, није видео разлог због којег би требало да крене у нови рат. Највећи утицај на Живића има-ли су Михаило Беговић, свињарски калауз из Азање, и поп Панта Поповић из Тополе, својим причама да је незадовољство народа толико да ће се побунити и војска у сме-деревском крају, а да је само питање дана када ће кнез Милан Обреновић бити сврг-нут с престола. У питању је било око 280 војника који су отказали послушност, али је њихова непокорност изазвала праву узбуну како у војним круговима, тако и међу политичарима.”1) На министарској седници, којом је 9. децембра 1877. године предсе-давао кнез Милан Обреновић уведено је ванредно стање у Лепеничком и Јасеничком срезу. У Тополу је упућена војска на челу са пуковником Милутином Јовановићем. У Крагујевац је упућен и командант Шумадијског корпуса генерал Јован Белимарковић. Војска је у тополски град ушла 11. децембра, а већина побуњеника су спас пронашли у бекству. Ухваћено је и затворено 186 побуњеника, а пре тога је, вероватно по наредби кнеза Милана Обреновића, порушен утврђени тополски град, заједно са кулама. Ура-дила је то српска војска темељније и жешће него ли Турци 1813. године, после пропа-сти првог српског устанка под Карађорђем.

И док су Тополци развлачили камење од порушеног града - које је Карађорђе током првог српског устанака довозио воловским колима са Дворина, подно Венчаца, где су биле развалине средњовековног града последњег српског деспота Павла Бакића (желећи на тај начин да настави континуитет са давно изгубљеном српском држав-

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 179, 181-182.

АЋИМ ЧУМИЋ И “ТОПОЛСКА БУНА”

16


ношћу) који се са Венчаца иселио у Угарску 1525. године и погинуо, спасавајући Беч и Европу од Турака, 1837. године у Славонији, у Горјанима код Ђакова - 13. децембра 1877. године Србија је објавила Турској рат. Два дана касније формиран је и Војни суд у следећем саставу: председник Суда - генералштабни потпуковник Гаврило Поповић, судије - артиљеријски капетан Марко Цинцар-Марковић, артиљеријски потпоручник Драгутин Пецић и пешадијски потпоручник Живојин Милић. За вршиоца дужности аудитора одређен је Мијајло Рајковић, секетар прве класе начелства Београдског окру-га, а “осим војника који су учествовали у побуни, убрзо су ухапшени и непосредни подстрекачи и иницијатори бунта свештеник Панта Поповић и свињарски калауз Ми-хаило Беговић, као и познати карађорђевићевци Ђорђе Глобочанин и Дамјан - Дача Спасић, трговци из Смедерева. На основу њихових, али и других оптужујућих иска-за, истрага је проширена и на конзервативне опозиционаре Аћима Чумића и Илију Милосављевића Коларца, а затим и на Јеврема Марковића. Аћим Чумић је ухапшен у Касационом суду и спроведен до своје куће, где је обављен претрес, и касније је затво-рен. Током истраге било је забрањено да прима посете, а једино су дозволили његовој жени Стани да га посети. Том приликом Чумић јој је рекао: “Моји су непријатељи мали да ми нашкоде законим путем. Све што су они (Ристић и Радивоје) у стању учинити то је: могу ми у неприликама овима натоварити књаза на леђа, па ме тако сатрти, али ја се надам да књаз то чинити неће, и ако учини, сатрће га моја верност и искреност. Моја невина крв неће остати без освете, па макар, ако не на њему, а оно на потомству, а ја имам доста пријатеља у земљи и на страни који ће ме осветити и из моје крви не-вине и из гроба мога изнићи ће слобода. За мене зна цела Јевропа... Чумић је одведен у Аранђеловац 7. фебруара око 5 сати ујутру.”2) Иначе, Војни суд је у Тополи заседао до 30. јануара 1878. године, а затим је премештен у Аранђеловац. Глобочанин, у својству наводног “крунског сведока” је тврдио како се Чумић у лето 1877. године у Бечу саста-јао с Петром Карађорђевићем, те како је с Јевремом Марковићем постигнут договор о династијском преврату. Чумић, Коларац и Јеврем Марковић су ухапшени и на основу лажног исказа “заклетог сведока” Стефана Кнежевића, телеграфисте из Јагодине, који је - по сопственом признању, за лажно сведочење добио 200 цесарских дуката. Пресуду је Војни суд изрекао 30. марта: “од седамдесет оптужених, на смрт је осуђено двадесет и троје, а међу њима се налазио и Аћим Чумић. За разлику од осталих Чумићу је пре-суда изречена 3. априла 1878. године у 23 часа, а судије су биле потпоручник др Пецић, потпоручник Милић, капетан Цинцаревић, аудитор Рајковић и потпуковник Попо-вић. На робију у трајању од двадесет година осуђена су петорица, на петнаест година - седморица, на дванаест година - десеторица, на десет година - двојица, на затвор од шест месеци до десет година - деветнаест лица, а четворица су ослобођена. Помилова-њем је седамнаесторици смртна казна замењена робијом или затвором, док су остала шесторица стрељана заједно с Јевремом Марковићем, коме се судило одвојено.

Потпуковник Јеврем Марковић је осуђен на смрт и стрељан без доказане кри-вице. Он је одговарао пред посебним судом састављеним од виших официра, како је војним законом било предвиђено... пуковник Јовановић је нарочито инсистирао на Чумићевој кривици, која је, по његовом мишљењу, толика да он треба да добије смртну казну. Осуђеници не заслужују ублажавање казне, јер је доказано да су бунтовници опасни и за владара и за земљу. Илија Милосављевић Коларац је кажњен с пет година

2) Исто, стр. 186 - 187.

17


затвора, али му је актом помиловања казна смањена на две године. У затво-ру је био свега неколико месеци јер је тешко оболео, па је ослобођен даљег издржавања казне.

Пресуда изречена Чумићу иза-звала је у Београду велику сензацију и забринутост. Многи његови пријате-љи, али и неки политички противни-ци на високим положајима потписали су молбу за помиловање и предали је кнезу Милану. С обзиром на све то, а највише због тога што није желео да наљути конзервативце, јер су му били потребни као противтежа либерали-ма, Кнез је помиловао Чумића. За Је-врема Марковића одбио је да потпи-ше помиловање сматрајући да његова смрт треба да послужи као опомена радикалима, али и свим осталим про-тивницима династије, како у војсци, тако и у политици... Шесторица осу-ђених на смрт, које кнез није хтео да помилује стрељани су 19. маја 1878. у Аранђеловцу, на Буковичкој утри-ни (Селичко поље) у близини изво-ра киселе воде. Наредба о извршењу пресуде чувана је у тајности чак и од чланова владе. За њу су знали само Ристић и Милојковић. Тако се десило да је министар правде Јеврем Грујић у договору с министром војним Савом Грујићем покренуо питање судбине

Јеврема Марковића истога дана када је он погубљен.”3) Кнез Милан Обреновић је 16. јуна Чумићеву смртну казну заменио казном затвора у трајању од седам година. Илија Милосављевић Коларац је умро 6. октобра 1878. године. Тада је обелодањен и његов тестамент сачињен 25. фебруара 1877. године. За стараоце свог фонда је одредио Ни-колу Крстића, Косту Цукића, Милана Пироћанца, Чеду Мијатовића и Аћима Чумића. Ето, како живот може да изрежира догађаје, које учесници вратоломних догађаја ни у најкошмарнијим сновима не би могли да замисле. Све што је стекао Коларац је оста-вио отечеству, а власт истог тог његовог отечества га је докусурила у тамничким по-жаревачким казаматима, где су стенице јеле Коларчеву кожу, али нису могле да поједу и његове снове о бољој Србији, којој је завештао своју имовину, која и данас служи на корист народа српског.

3) Исто, стр. 196 - 197.

Потпуковник Јеврем Марковић

18


Задужбине у одбрани српства - насловна страна књиге Аћима Чумића

19


Према Чумићу, употреба имовине фонда “Задужбине Коларчеве” мора да буде “најсаобразнија вољи завештаоца, који, у тестаменту којим оснива ову Задужбину, из-речно вели: да ће се приход ове Задужбине употребити на дела која буду најпотребнија народу српском. А може ли бити што нужније и потребније народу српском, но брани-ти се од претапања у друге народе? “Робом икад, гробом никад.”4)

Иначе, “Тополска буна није била дело водећих политичких личности из редова опозиције, већ последица општег незадовољства народа. Чумић се налазио у затвору у тренутку када је Србија стекла независност. Иако се очекивало да ће кнез Милан том приликом потписати помиловање, било је јасно да Чумић неће изаћи из затвора док је Ристић на власти.”5) После скоро две и по године, 6. новембра 1880. године, после формирања нове владе у којој су били и Чумићеви пријатељи и истомишљеници (по-пут Милана Пироћанца), кнез Милан Обреновић је потписао указ о Чумићевом по-миловању. Кнез је 9. новембра, одмах до доласку у Београд, позвао Чумића, са којим је дуго и срдачно разговарао, што се нимало није допало недавно смењеном председнику владе Јовану Ристићу, који је наставио са интригама (да Чумић, наводно, хоће да га убије) против Чумића, али је све окончано без последица. Све у свему, “Чумић је свом великом душом својом осјетио неправду, која му се учинила. Тада се овај велики човјек потпуно преобразио: из казамата пожаревачкога изашао је разривен, сломљен човјек, физички са свим оронуо, нервно растројен, клонуо под суровим ударцима судбине. Жеље и амбиције, планови и идеје, рад и енергија, воља и вјера - све је то ишчезло, као и осјећање потребе да се икада враћа на старо поље; све је то за навијек умрло у њему. Тамница је скршила дух, сломила је борца, политичара, државника, генију кри-ла ишчупала. Чумић је изишавши у слободу заћутао и овај је човјек ћутањем својим бесједио. “У Србији, каже његов пријатељ Чеда Мијатовић, политичка тамница постаје често предсобље, из кога се излази у салоне краљевскога двора у министарски савјет, на највиша мјеста државне управе и утицаја. Што тако није било одмах и с Чумићем, то је само зато, што он сам није хтио да тако буде. Кад би се могло исписати све што је кроз његову душу и благородну и велику памет пролазило у мрачним часовима његова страдања, онда би се видјело, како је политичка тамница сломила у њему једнога ве-ликога државника. Није му изломила политичке идеале, није могла отровати природ-ну племенитост душе његове и није могла угасити жар љубави његове према народу српском. Политичко частољубље угасило се у мраку тамничком. Жарко родољубље остало је да букти, да се разбуктава, да запаљује и друга срца пламеном родољубља, да освјетљава за сва времена гроб његов и име његово!”6)

4) А. Чумић, Задужбине у одбрани српства, Парна штампарија Д. Димитријевића, Београд, 1890, стр. 17-18.5) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 202.6) Босанска вила, Лист за забаву, поуку и књижевност, Бр. 1, Година XVII, 15. јануара 1902, Сарајево, стр. 3.

20

На новим изборима 12. децембра 1880. године конзервативци и радикали су имали 128 посланика, а либерали Јована Ристића само седам посланика. Кнез Милан је

одбио да Николу Пашића, другог по броју освојених гласова, постави за потпредсед-ника скупштине, после чега су радикали почели да окрећу леђа конзервативцима Аћи-ма Чумића, па су основали и свој лист “Самоуправа”, у коме су објавили и свој програм који се заснивао на идејама Светозара Марковића и Адама Богосављевића. Конзер-вативци су брзо реаговали и формирали су 22. јануара 1881. године нову Српску на-предну странку. У главном одбору од 15 чланова био је и Аћим Чумић, а ослањали су се углавном на трговце и угледне домаћине широм Србије. Имали су лист “Видело”, а 13. септембра 1881. године основан је Напредњачки клуб, чији је председник био Аћим Чумић. Најважније питање које су напредњаци морали да реше била је изградња желе-зничке пруге од Београда до Врања. Према договору који је још Ристић постигао са Ау-стријом, Србија је преузела обавезу да изгради поменуту пругу до краја 1883. године, што је било немогуће. Захваљујући залагању кнеза Милана, али и подршци аустријске владе, 22. јануара 1881. године је концесију за изградњу пруге добила Генерална унија (француско акционарско друштво са капиталом од 25 милиона франака), чији је пове-реник са српском владом постао Ежен Бонту, који је годинама живео у Бечу и био ди-ректор Јужне железнице. Влада Србије је уговор о концесији закључила без конкурса, а “то је касније објашњавано тиме што је и Никола Пашић, поред осталих политичара, пре свега напредњачких министара, добио добар “бакшиш” како би подржао помену-ти споразум”1). Берзанске операције су у Француској, у другој половини 1882. године, попримиле невиђене размере, а у страху од пропасти акција Србије, које су у износу од 35. 600. 000 динара (годишњи буџет Србије за 1882. годину износио је 26. 000. 000 динара, а после краха берзе Генерална унија је Србији дуговала 34. 485. 331 динар) по-ложене као гаранција успешног обављања посла изградње пруге од Београда до Врања, влада Србије је послала 21. децембра у Париз Аћима Чумића, као државног комесара, како би са Јованом Мариновићем спасио што се спасити може. Чумићево именовање за комесара потврђено је указом 13. јула 1884. године. На том положају Чумић је остао до пензионисања 1890. године.

Иначе, док је у Бечу решавано питање прикључивања српске железнице цари-градској у Србији је фебруара 1882. године проглашена краљевина. Исте године, после повратка краља Милана из Беча, 11. октобра, приликом уласка у Саборну цркву, на краља Милана је пуцала из пиштоља (и промашила) Јелена - Илка Марковић, супруга пуковника Јеврема Марковића, стрељаног због учешћа у Тополској буни. Илка је осу-ђена, а после неколико дана у пожаревачком затвору је себи одузела живот.

Свечано отварање зграде железничке станице (која и данас има ту намену), као и пруге Београд - Савски мост - Земун било је 20. августа 1884. године, а три дана ка-сније је отворена пруга Београд - Ниш, којом је први воз кренуо 3. септембра 1884. го-дине. Током 1884. и 1885. године Чумић је често путовао на лечење у иностране бање,

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 209.

ОСНИВАЧ СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ

21


а у фази малодушности је априла 1885. године објавио у новинама да се повлачи из политичког живота. Пре тога Чумићу је краљ Милан нудио место министра правде, што је Чумић одбио, као и јула 1887. године учешће у комисији за израду устава. Ав-густа 1890. године Чумић је напустио и Српску напредну странку. “Ускоро је Чумић пензионисан. Крај његове каријере поклапао се с крајем једног периода бурне српске историје. Сломљен, болестан и уморан од политичких игара и интрига личио је на Србију како ју је тих година видео Милутин Гарашанин: “Србија је заморена и смалак-сала. Остављена себи самој, она изнемаже. С њом је извршен цео низ експеримената, који су, овда искрено, онда цинички, предузимани. Уз двадесет и пет година утро-шен је један безброј министарстава, један устав и један владалац. И кад је последњи експеримент окушан, почело се опет изнова. Живот се народа потреса без одмора и њим се исплаћују сви покушаји и сва грешења. Личне заблуде и страначка заслепље-ност сисају и исцрпљују најздравије сокове и убризгавају отровну заразу у све дамаре организма државног... будући да је Чумић, као прави ретор, више волео разговоре с пријатељима него записивања, није, нажалост, оставио писане белешке о свом животу и својим идејама. Једино је Слободан Јовановић прибележио свој разговор с Чумићем, вођен пред крај његовог живота, јер је био задивљен утиском који је он остављао на саговорника. Може се само претпоставити какав је тек утисак остављао у јавности када је био у пуној снази. Зато и не чуди чињеница да су грађани долазили на његова предавања у Великој школи или на судске процесе у којима је учествовао. Јовановић наводи: “Имао је страховиту снагу нагласка, ниједан глумац није могао унети толико енергије у изговор једне речи: када би он рекао за кога да је ‘лоповчина’ то је дејство-вало јаче него сви докази прикупљени о лоповлуку тога човека. Имао је горку и пре-зриву сировост израза и често се служио погрдним наставцима: она калуђерштина (за митрополита Михаила), она руска пандурина (за црногорског кнеза), она политичка бабускера (за Филипа Христића) итд. Међу политичарима његовога нараштаја било их је доста који су говорило преко и оштро, али овако ‘на јатаган’ као Чумић није гово-рио нико. Његове мржње биле су страшне и личиле на физичка гађења. Изгледало је да се под теретом његова презирања његови противници срозавају и распадају у неке погане дроњке које треба ногом отурити. Ништа није било тако занимљиво као чути њега када каже: тај Ристић... Изговарајући то мрско име, он га је тако јетко растезао као да му од свакога слова остаје нешто отужно у устима... Никакве забелешке, чак ни стенографске, нису у стању дати утисак живе Чумићеве речи, јер никакве забелешке нису у стању дати снагу његовог нагласка и горчину његове гримасе.”

Чумић је имао право да буде огорчен и незадовољан. Средина у којој је живео често није имала разумевања за његову делатност, али ни он није имао довољно стр-пљења да јавност убеди у исправност својих ставова. Како обично бива, веће похвале добио је после смрти него за живота, а његов рад је тек тада много више уважаван и хваљен. О тој особини српског народа на примеру Аћима Чумића писао је касније у београдском листу “Покрет” Душан С. Николајевић: “Наша још увек малограђанска средина болује од једне опаке негативности. Та средина нагонски не трпи баш оне људе који се уздижу, надвишујући се и носећи у бићима својим оно што је у српској раси исконско и позитивно. Ситни упорно траже, а по неком правилу и налазе пута и начи-на да одабране потисну. Тиме ситни ометају и коче развитак отаџбине. Подривање ра-сних вредности - то је та негативност која беше учинила да и Аћим Чумић деценијама

22


остане изван нашег државног живота... Случај Аћима Чумића јесте, поуздано, један од најјачих импулса те и такве борбе. Њу морамо и ми прихватити и водити је даље - во-дити је беспоштедно и против зла јер оно у корену нагриза наше животно стабло. “Це-њен и уважаван пред крај живота, Чумића је и млади краљ Александар често позивао у Двор ради саветовања кад би се припремао неки важан државни акт. Посебну почаст му је краљ указао кад га је прогласио за доживотног сенатора иако је у том тренутку већ био болестан. Сенат је створен новим уставом 6. априла 1901. године, а чланом 70. предвиђен је начин његовог формирања. Поред престолонаследника, београдског архиепископа и нишког епископа, тридесет чланова Сената краљ би именовао као до-животне, док би се осаманаест чланова бирало, и то један у Београду, а седамнаест у осталим изборним окрузима. У броју “Српских новина” у којима је објављен текст новог устава, штампан је и указ Александра I о постављању доживотних сенатора. Пошто је именован за сенатора, Чумић је ускоро доживео још једну почаст - одликован је ореденом Таковског крста првог реда. Пре тога већ је био два пута одликован: први пут Таковским крстом другог реда 1888. године, а други пут 1893. Орденом белог орла V реда...

23

Чумић и краљ Милан умрли су исте године: Милан почетком године - 29. јануара, а Чумић средином године. Пошто је Милан изричито захтевао да не буде сахра-

њен у Србији, краљ Александар, али и цела Србија нису могли да га достојно испрате. Александар као да је желео да величанственим испраћајем Чумића испрати свог оца. Милан и Чумић су, ипак, били саборци, савременици, људи сличног карактера који су се разумели и поштовали, али истим интензитетом умели и да се мрзе, свађају и буду завађени толико да је све могло да се заврши и трагично. Сведоци и учесници једног времена полако су одлазили у заборав. Поводом смрти краља Милана у “Српским но-винама” је штампана црном бојом уоквирена објава на мање од половине стране, без фотографије, којом краљ Александар обавештава српски народ о смрти свога оца. Об-јава је писана 29. јануара у Нишу, а увређени краљ није могао да опрости оцу што није допустио да буде сахрањен у Србији.”1)

1) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 224, 236-239

Прота Панта Банковић, супруг Миленије, рођене сестре Аћима Чумића

САХРАНА АЋИМА ЧУМИЋА УЗ НАЈВИШЕ ДРЖАВНЕ ПОЧАСТИ

24


Вест о смрти Аћима Чумића, са “Програмом по коме ће се извршити свечани по-греб сенатора Аћима Чумића” и “Редом спровода” објављени су на првој и другој стра-ни у “Српским новинама”, које су представљале службени дневник Краљевине Србије: “СЕНАТОР АЋИМ ЧУМИЋ БИВШИ ПРЕДСЕДНИК МИНИСТАРСКОГ САВЕТА, МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ДЕЛА, ЧЛАН КАСАЦИОНОГ СУДА, ПРОФЕСОР ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ, ЈАВНИ ПРАВОЗАСТУПНИК, ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ БЕО-ГРАДСКЕ, ПОЧАСНИ ЧЛАН АКАДЕМИЈЕ НАУКА И Т. Д. И Т. Д., ПРЕМИНУО ЈЕ 27. ЈУЛА У 6 САХ. У ВЕЧЕ У КУСАТКУ2), ПОСЛЕ ДУЖЕГ БОЛОВАЊА.

2) У Кусатку, код Смедеревске Паланке, Аћим Чумић је провео последње дане и издахнуо на рукама сестре Миле-није и зета проте Петра Банковића 27. јула 1901. године у 18 сати.

Српске новине од 29. јула 1901. године

25


Ценећи велике заслуге покојникове за Отаџбину, Влада Његовог Величанства решила је да се његово тело о државном трошку пренесе и у Београду на свечан начин сахрани.

Ради извршења овога одредила је:

Одбор за свечани погреб покојников, у који су ушли: Г. Г. Љубомир Каљевић, потпредседник Сената и државни саветник; Милован Р. Маринковић, председник општине београдске; Коста Главинић, ректор Вел. Школе; Димитрије Гавриловић, су-дија Касационог суда; Мата С. Бошковић, начелник Министарства Иностраних Дела; Сава Јанковић, инспектор Министарства Унутрашњих дела; Протојереј Алекса Илијћ, председник консисторије у пенсији и Стеван Веселиновић, референт Министарства Просвете и Црквених Послова.

ПРОГРАМ ПО КОМЕ ЋЕ СЕ ИЗВРШИТИ СВЕЧАНИ ПОГРЕБ СЕНАТОРА А Ћ И М А Ч У М И Ћ А

Тело покојниково донеће се из Кусатка у понедељак 30-ог овог месеца изјутра на беогр. станицу, а допратиће га један члан Владе, председник Касационог суда, два члана Сената и два члана Одбора за сахрану. Спровод се креће са станице железничке у 8. с. пре подне.

На перону станице дочекаће тело покојниково: свештенство, родбина покојни-кова, Краљевска Влада, Сенат, Државни Савет, генерали, министри, саветници, гене-рали у пенсији, бивши Краљевски посланици и шефови мисија на страни, чланови Касационог суда, председник и чланови Главне Контроле, ректор и професори Велике Школе, чланови Академије Наука и председник општине београдске.

Тело покојниково прихватиће и изнети до кола: председник Министарског Са-вета, министар Унутр. Дела, председник Сената, председник Државног Савета, пред-седник Касације и председник Академије Наука, председник Главне Контроле и пред-седник Друштва “Св. Саве”.

Групе, које учествују у спроводу, по ниже изложеном распореду спровода заузе-ће своја места на обе стране тротоара Немањине улице, одакле ће по истом распореду заузимати своја одређена места кад се спровод крене.

Спровод с телом покојниковим кренуће се улицама: Немањином, Милоша Вели-ког, Краљ Милановом, Књаз Михајловом, Дубровачком, у Саборну Цркву.

Тело покојниково унеће у Цркву чланови Краљевске Владе, а изнети чланови Државног Савета.

Из Саборне Цркве спровод се креће улицама: Дубровачком, Васином, Позори-шним Тргом, Краљ Милановом и Краљ Александровом.

Свечани спровод свршава се на крају улице Краља Александра.На гробљу ће тело покојниково скинути с кола и однети до гроба два члана Ка-

сационог Суда, ректор Велике Школе, председник општине београдске, начелник Ми-нистарства Унутр. Дела, председник Удружења Јавних Правозаступника и два одбор-ника.

На погреб ће се доћи у црном оделу.

26


РЕД СПРОВОДА

I. Крстача и кољиво; II. Венци; III. Носиоци покојникових одличја; IV. Певачке дружине; V. Два црквена крста, чираци, рипиде; VI. Свештенство; VII. Свечана кола с покојниковим телом; VIII. Родбина покојникова; IX. Представник Његовог Величан-ства Краља; X. Влада Његовог Величанства Краља; XI. Сенат, Државни Савет и гене-рали, министри, државни саветници и генерали у пенсији; XII. Председник и чланови Касационог Суда, председник и чланови Главне Контроле, председник и чланови Апе-лационог Суда, ректор и професори Велике Школе, гувернер Народне Банке, управ-ник Државних Монопола, директор Српских Државних Монопола, директор Српских Државних Железница и управник Фондова; XIII. Српска Краљевска Академија Наука; XIV. Начелници и шефови одељења свију Министарстава, председници и судије прво-степених судова, управник вароши Београда, управник Државне Штампарије и управ-ник Народног позоришта; XV. Председник београдске општине са одбором, новинари; XVI. Корпорације и њихови представници и пријатељи његови са стране; XVII. Чинов-ништво и остало грађанство.

НАПОМЕНА: Спроводом управљаће инспектор Министарства Унутрашњих Дела, г. Сава Јанковић, коме треба да се обрате сви они, који желе, било с венцима, било корпоративно да учествују у спроводу.

28. јула 1901. год.Београд.”3)

Испод цитираног текста, одмах после “Службеног дела”, у поглављу “Неслужбе-ни део” објављен је и некролог поводом смрти Аћима Чумића: “Смрт, која не бира, изабрала је опет у нашем народу једног од најбољих и најзаслужнијих његових синова. Аћим Чумић заменио је пролазност вечношћу!

И ако покојном Чумићу није било суђено трајно активно учешће на наше јавне послове, ипак је он на развој нашег целокупног јавног живота имао тако силна утицаја да ће српски народ задуго осећати губитак који га је смрћу његовом задесио. И као наставник омладине на највишем просветном заводу у земљи, и као јавни беседник и као политичар и државник, покојни Чумић свуда се истицао међу прве. У томе можда и треба тражити узрок трагичности његове судбе, која га је онако рано, у пуној снази мисли и духа, одвојила од учешћа у јавним пословима земље. Али и кад се повукао са поља активнога политичкога рада, његов велики дух створио је себи поље занимања, достојно своје величине и у културним питањима нашега народа убрзо показао ресул-тате, који су му били слатка накнада за све раније патње, а народу његовом постали бујан извор најлепших нада за будућност његову.

Ценећи достојно необичне особине духа покојникова и уважавајући његове ве-лике заслуге за српски народ, Његово Величанство наш Узвишени Краљ и Господар одликовао је покојника ту скоро, наименовавши га доживотним чланом Сената, по новом земаљском Уставу, за чије је битне одредбе он пледирао још у првом уставо-творном одбору нашем, а Краљевска Влада погодила је само жељу народну кад је ре-шила, да се сахраном посмртних остатака покојникових о државном трошку да ви-

3) Српске новине, Службени дневник Краљевине Србије, Београд, 1901, број 167, стране 1 - 2.

27


дљива израза благодарности његовој на оданој и пожртвованој служби покојниковој великим интересима земље и народа. Па и ми узимамо на себе само улогу тумача на-родних осећаја, када из дубине потресена срца кличемо: Мир пепелу и слава успомени пок. Аћима Чумића!”4)

Иначе, осим у “Српским новинама” и “Вечерњим новостима”, некролози пово-дом смрти Аћима Чумића објављени су у многобројним новинама и часописима - од Загреба до Цариграда: “Босанска вила”, “Братимство”, “Весник српске цркве”, Годи-шњак Српске краљевске академије, “Народни лист”, “Наше доба”, “Ново време”, “Ср-бобран”, “Српски глас”, “Хришћански весник” и “Цариградски гласник”.

Током друге половине 1901. године објављена је и споменица Аћиму Чумићу, са текстом који је о њему написао Чедомиљ Мијатовић 9. августа 1901. године у Лондону. У споменицу су унесени и говори председника Сената Димитрија Маринковића, говор протојереја Алексе Илића одржан у Саборној цркви и говор Милована Милованови-ћа, министра народне привреде. Веома су упечатљиве речи које је, овим тужним пово-дом, изговорио Чумићев велики пријатељ протојереј Илић: “Чумић је био у сваком по-гледу велики и необичан син свога народа. Поред светла ума и велике интелигенције, којим га је природа обилно даровала, Чумић је имао у себи нешто чиме се издвајао од свију својих савременика и политичких радника. Чумић је имао у себи неку такорећи чаробну моћ којом је освајао свакога који је с њим у додир долазио. Та привлачна снага била је у његовом карактеру и искрености, живом темпераменту и племенитости душе

4) Исто, страна 2.

Гробница Аћима Чумића на Новом гробљу у Београду - 3. парцела, 2. гробница, 1. реда

28


његове. Стога је Чумић од свију његових савременика и политичких људи имао најве-ћи број својих личних пријатеља и поштовалаца. Мало је њих међу нашим државни-цима који су тако познавали свој народ, живот и обичаје његове, који су умели у душу народну да загледају, и који су тако као Чумић знали и умели живо, топло и верно особине свога народа представљати. Чумић је био у правом смилу чедо свога народа.

А Мијатовић је о свом пријатељу, саборцу и партијском другу Чумићу написао дирљив текст: “Зато и народ данас не мери на танко јеси ли и колико си великих успеха постигао, колико си великих дела створио. Широким својим срцем он ти већ данас у реду твојих синова даје светло једно место јер зна да од твојих идеала нико узвише-нијих и чистијих имао није и да од твоје љубави према Српству нико веће имао није!” Мијатовић је и ову прилику искористио да опомене колико је тежак положај и угро-женост српског народа: “Да би се једнога дана могло извршити политичко уједињење свих српских земаља у једну слободну, независну, самоопредељиву народну државу српску, треба, пре свега, да се народ српски осећа духовно уједињен. Кад погледамо како с тиме стојимо, онда и најјуначније срце мора да се испуни очајањем. Један и исти народ, а два имена, две писменице, три вере, четири господара! Само су две српске зе-мље слободне, па и те две имају три династије и троше ионако слабу своју снагу често, нажалост врло често у пустом суревновању!”5)

Лист “Босанска вила” некролог Аћиму Чумићу објављује на прве четири стране, из којих издвајамо следеће: “Аћим Чумић! Данас је то име велика, крилата ријеч, која, слично свјетлости, прелијеће свеколико Српство. То је име постало символ за нова кољена што наступају и знамење за један нови нараштај... За начело се мора страдати. Сви велики носиоци идеја, знаменити апостоли истине и слободе човјечанства вазда су имали пред собом трновите стазе и неуређене путеве. Они су ти што отварају нове путеве и што иду, често, можда за читав вијек, као претече испред свога нараштаја и обиљежавају путеве развоја новим покољењима која наступају. И као што свуда у свијету бива, бивало је некада и у Србији да се за правду и истину оков понесе и да се осјети тешка тамничка мемла. Чумић је био тај, то сад говоре и противници његови, који је имао љубави а кога су мрзили; који је хтио правду за људе, али који је осјетио тешку неправду у животу свом; који је тражио вршење закона, а над њим се безакоње извршило. Најпослије да би ова жалосна историја постала ужасна, закон је сломио штап над његовом главом и хтио да га уведе у други свијет, на она врата, кроз која су прошли Јан Хус и Саванарола. Но, судбина има своју горку и опору иронију, којом се често подсмјехне и оном што је људима светиња: кад се заклопила књига живота ње-гова, Чумић је мртав дочекао ту славу и то признање - да они исти који су га камењем засипали и најтеже окове му одређивали, да ти исти идући за његовим сандуком сузе лију и жале што његове идеје нијесу остварене и што Српство губи најзаслужнијега сина свог. Вријеме љуто казни људе; љуто се подсмјехне човјеку и казни читаве нара-штаје за гријехове на начин човјеку недоступан.

Кад се на брзу руку погледа по прошлости и животу Чумићеву, показује се овај факт: он је веома рано избио својим ванредним и ријетким способностима на повр-шину; појавио се брзо, засвијетлио је умом силно, ко метеор кроз мирну ноћ, ко изне-надна грмљавина. И чим се појавио, све су очи у њега биле упрте; а он је био један од оних бораца, које и нехотице пуштамо испред себе и за ким се морамо поводити. Он

5) Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 241 - 242.

29


је одмах с почетка показао да је то један од оних људи, што кроз парлог путеве нове отварају. За њим се иде, јер он брзо задобија приврженике. Моћ његова духа и инте-лигенције , величина душе и огромност радова осјетили су се одмах чим се показао; изнад своје средине брзо се издигао, не туђом помоћу, нити протекцијом, као што то данас многи раде с успјехом, него својим способностима; јер се убрзо показало да је Чумић био неопходан управо опредијељен израније оним радњама што их је изводио. И тада је изгледао као снажна морална полуга, којом се издиже ниво читаве земље на један виши ступањ политичких слобода и дужности, права и задатака...

Своје српске дужности разумијевао је као што их је једино он умио разумјети. И ако је ишао први, није се видио; и ако је био напријед, испред свију, није се истицао нити доказивао. Сам без материјалних средстава, једино са својим угледом и неогра-ниченим моралним кредитом, који му је неокрњен остао и свијешћу о дужности пре-ма Српству, он је без истицања и претензија, а с неуморном енергијом вршио свету службу народној мисли.

Заслуге што их је на овом пољу стекао, преживљавају покољења и нараштаје. Њима ће Српство једнога дана одати пуну правду.

Чумић је легао у хладни гроб; али нас није оставио, његов се дух осјећа и лебди над српским домовима од “Солуна до Будима”, од равних Котара до плавих Карпата.

Ван сваке је сумње да је овај човјек, који је рођен у колијевци, што је одњихала Карађорђа и Милоша, једина феноменална појава у српском друштву. Појавио се са силним сјајем, “прошао је као најсветлији метеор кроз школу и судницу, кроз општину престоничку, народно представништво и владу”...

Смрт је махнула леденим крилом и - план те свјетиље утрнуо је. “Аћим Чумић био је од оних који кроза читав свој живот сију, да би други, млађе-

га кољена, који за нама дођу, нашли богате и обилне жетве. Својим народним и поли-тичким идеалима он је предано служио и у срећним и несрећним данима, без одмора и починка, не очекујући никакве награде, не надајући се чак ни да ће доживјети дан њихова остварења. Циљ његових труда био је, да нама, млађем кољену, остави у на-шљеђе боље дане и бољу срећу но што су њему досуђени били”. Тим ријечима опрашта се министар привреде М. Миловановић над скрињом Чумићевом.

Заиста, на његовом гробу може се говорити само о отаџбини, о Србији, о Срп-ству. За живота само је њима служио; па и у смрти само њима служио”. - Зато данас народ и не мјери на танко да ли је и колико је великих дјела створио. Широким својим срцем народ српски дао му је у реду својих славних синова једно свијетло мјесто, јер добро зна да нико није имао узвишенијих и чистијих идеала него што их је Чумић имао и да од његове љубави према Српству нико веће није имао!”

Аћим Чумић је жив и живиће вазда док је Српства!”6)

Тако се, скоро пола године после смрти, од Аћима Чумића опростила “Босанска вила”, луча српства у Босни и Херцеговини. Стручни часопис “Бранич”, намењен суди-јама, правницима и адвокатима, на две и по стране опростио се од Чумића, поручујући на крају некролога: “Овакав човек ма под какву заставу дошао, он јој чини част. Слава успомени његовој: политичкој, где су његове мисли биле искрене; адвокатској са њего-ве несебичности; ученом правнику и великом говорнику.

6) Босанска вила, Лист за забаву, поуку и књижевност, Бр. 1, Година XVII, 15. јануара 1902, Сарајево, стр. 1, 2 и 4.

30


Уз Аћима Чумића у гробници почивају сестрић Аћим Банковић и његова супруга Савка Банковић

31


Мир пепелу и слава успомени пок. Аћима Чумића.”7) Испод црног, полираног, гранитног споменика, урађеног у каменорезачкој рад-

њи Алојза Тунера (у доњем десном углу пише: А. Тунер) у Бечкереку (данашњи Зрења-нин), чија радња је постојала од 1853. године, на београдском Новом гробљу на 3. пар-цели, у 2. гробници 1. реда, почива Аћим Чумић (1836 - 1901). У гробницу су положени и посмртни остаци инж. агр. Аћима Банковића (1893 - 1957), унука његове рођене сестре Миленије , као и Савке Банковић (1906 - 1986), а после њиховог сахрањивања остала су и два дрвена крста, између споменика и ограде око гробнице од кованог гво-жђа. Случај је удесио да у близини Чумићеве гробнице, на истој гробљанској парцели, почива његов пријатељ Милан Пироћанац, али и, на суседној парцели, политички не-пријатељ Јован Ристић.

Објављивање овог Додатка у часопису “СТВАРНОСТ” својеврсни је допринос слављењу успомене на Аћима Чумића, једног од знаменитијих Тополаца и Шумадина-ца у новијој српској историји, о коме мало знају како житељи Чумићеве родне Доње Трешњевице, тако и остали становници тополске и аранђеловачке општине. Иначе, недавно је овај рад, без фотографија, објављен у часопису “Тополски записи”, (2. број, издавач: Културни центар Тополе, директор Тања Мићић и главни и одговорни уред-ник Игор Петровић). Промоција часописа приређена је 4. јула 2013. у тополском Цен-тру за културу, у присуству аутора радова, представника јавног и политичког живота, и Драгана Јовановића, председника општине Топола. Жеља аутора је да место рођења Аћима Чумића у Доњој Трешњевици буде на прикладан начин обележено, не би ли постало зачетак будуће привлачне туристичке атракције, коју ће радо посећивати сви припадници српског рода, али и бројни гости из земље и иностранства, који децени-јама походе Буковичку Бању и Опленац. Спасавањем великих личности од заборава учинићемо ползу и себи и другима.

мр Драган Д. Тодоровић

7) Бранич, Часопис за правне и државне науке, број 9, Година VIII, септембар 1901, стр. 758.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

- Јасмина Милановић, Аћим Чумић 1836 - 1901, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

- Тречна, часопис села Горње и Доње Трешњевице и околине, број 2, јул 2009.

- Бранич, Часопис за правне и државне науке, број 9, Година VIII, септембар 1901.

- А. Чумић, Задужбине у одбрани српства, Парна штампарија Д. Димитријевића, Београд, 1890.

- Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.

- Зорица Петровић, Животопис Јеврема Грујића, Народни музеј, Аранђеловац, 2009.

- Светлана Велмар-Јанковић, Капија Балкана, Стубови културе, Београд, 2011.

- Босанска вила, Лист за забаву, поуку и књижевност, Сарајево, Бр. 1, Година XVII, 15. јануара 1902.

- Српске новине, Службени дневник Краљевине Србије, Београд, број 167, 1901. и

- Лична библиотека и архива аутора.

ДОДАТАК УЗ ЧАСОПИС “СТВАРНОСТ”АРАНЂЕЛОВАЦ • ГОДИНА I I • БРОЈ 2 • ЈУН 2013.

Додатак приредио: Драган ТодоровићПрепис изворних докумената у електонској форми: Анђелка Тодоровић

Технички уредник - дизајнер: Милош ЈанојлићИздавач: Стварност - АранђеловацЕдиција: Историјске свеске, број 2

Адреса: Стварност, Ул. Кнеза Михаила 33е/2, 34300 АранђеловацШтампа: Запис д.о.о., Индустријска зона 14, 34300 Аранђеловац

САДРЖАЈ:

ЗНАМЕНИТИ ДОЊОТРЕШЊЕВИЧАНИН .................................................................................................1

НА ШКОЛОВАЊУ У ХАЈДЕЛБЕРГУ И ПАРИЗУ ....................................................................................... 5

ОШТАР ГОВОРНИК И БОРАЦ ЗА ПРАВДУ ............................................................................................. 7

ГЛАВНИ ПРОТИВНИК НАМЕСНИШТВА .............................................................................................. 10

АЋИМ ЧУМИЋ И “ТОПОЛСКА БУНА” ..................................................................................................... 15

ОСНИВАЧ СРПСКЕ НАПРЕДНЕ СТРАНКЕ ........................................................................................... 20

САХРАНА АЋИМА ЧУМИЋА УЗ НАЈВИШЕ ДРЖАВНЕ ПОЧАСТИ ............................................. 23

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................................................ 32