19. februara 1985, u prvom spektakularnom mafijaškom ubistvu u sačekuši, u Beogradu, ubijen je Ranko RubežićZvali su ga - Dač Šulc

Bilo kad, i sa bilo kojom namerom, kad se bude pisala crna i krvava hronika o beogradskom podzemlju, jedno ime, Ranko Rubežić, sigurno je, neće moći, nikako, da se zaobiđe!

Ono što ga čini nezaobilaznim u bilo kojem štivu o našem podzemlju, je činjenica da Ranko Rubežić svojom pojavom i pogibijom predstavlja raskrsnicu u beogradskom podzemlju.Svojom surovošću i beskrupuloznošću Ranko Rubežić je nagovestio vreme koje, i to još onda, kad je, bar tako se priča, u beogradskom podzemlju postojao izvesni kodeks viteštva.Ubijen je na spektakularan način u maniru “ poznatog čikaškog obračuna na Dan svetog Valentina”.Bio je prvi kriminalac u beogradskom podzemlju koji je ubijen u zasedi (sačekuši), u vatrenom obračunu, a u našoj javnosti takođe prvi put počelo je naširoko da poše o podzemlju kao činjenici koja je tu, među nama.Zvali su ga Dač Šulc.Nije imao prijatelje, svi su ga se bojali, bio je strah i trepet u podzemlju Belgije, Holandije i Austrije, a u svetu van organizovanog kriminala u Italiji izazivao je jezu.I sicilijanska mafija zazirala je od Ranka Rubežića!Sa sobom je uvek nosio odšrafljenu ručnu bombu, magnum, a vrlo često i skraćenu pušku izraelske proizvodnje za ulične borbe "uzi". Od oružja se nije razdvajao. Postoje i svedočenja da je na plaži u Budvi, usred leta, ulazio u vodu sa “magnumom” u futroli ispod miške.Ubijen je 19. februara 1985, u 33. godini života. Zasedu Ranku Rubežiću kod kapije Beograda na Konjarniku napravili su Dragan Popović Dadilja (ubijen 18.jula 1995,), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov (umro prirodnom smrću) i Bojan Petrović(ubijen 1. marta 1998.)Likvidiran je, kako je saopštila istraga, sa više hitaca iz pištolja, a radila je i skraćena sačmarica, omiljeno oružje Sicilijanaca - "lupara”.U dramatičnom sudskom procesu ustanovljeno je da su Rubežića likvidirali Dragan Popović i Milovan Vujisić, koji su osuđeni na po 15 godina zatvora, dok su Petkov i Petrović za saučesništvo dobili po pet godina zatvora.U beogradskom podzemlju i danas živi mit o Ranku Rubežiću, čoveku koji se po svemu razlikovao od drugih. Taj mit pothranjen je činjenicama da je Boris Petkov, saučesnik u Rubežićevom ubistvu, preživeo atentat ispred hotela “Slavija” 19. decembra 1991. godine pošto je došao u zemlju na sahranu Đorđa Božovića Giške, a taj atentat je u podzemlju okvalifikovan kao osveta za Rubežićevo ubistvo.Pogibija drugog člana iz zasede kod kapije Beograda Dragana Popovića Dadilje 1995. zvanično nerazjašnjena, u podzemlju je tumačena kao “duga ruka osvete Ranka Rubežića”.I Petrović se nije naživeo.I on je likvidiran.Ranko Rubežić je od detinjstva krenuo stranputicom. Zbog krađa, džeparenja i provala postao je "pitomac" Kazneno-popravnog doma za maloletna lica. Posle tog "univerziteta", kao i većina kriminalaca iz Beograda, našao se u inostranstvu.Zbog ucenjivanja vlasnika restorana u Nemačkoj, odležao je pet i po godina zatvora. Pre toga predvodio je grupu opasnih momaka koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.U Jugoslaviju se vratio 1981. godine. Nastavio je sa reketiranjem sitnih lopova, džeparoša, pljačkaša, narko dilera i prostitutki. Bio je sklon ekscesima bez potrebe. Maltretirao je slučajne prolaznike, obične goste po restoranima.U decembru 1984. godine, ispred diskoteke “Lav” u Beogradu teško je ranio Jovana Simendića. U kafani “Čuburska lipa” na Crvenom krstu pretukao je čoveka iz čista mira, udarajući ga ručnom bombom po glavi, što je bila specijalnost Dačmena.Na Rubežića je pokušavano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju uveliko pričalo kako ga neće metak. Međutim, 1984. došao je u sukob sa Giškom. Pravi uzrok sukoba verovatno se nikad neće razjasniti. U podzemlju su prepričavane tri verzije uzroka netrpeljivosti između Giške i Dačmena.U jednoj verziji uzrok je navodno Rankova devojka, u drugoj Giškina superiornost koju

Rubežić nije mogao da podnese. I treća, po kojoj je Rubežić u Beču ubio dvojicu naših momaka, koji su bili, navodno, Giškini prijatelji.Uglavnom, u leto 1984. Giška se sa Bojanom Petrovićem našao ispred lokala “Nana”. Po glasniku pozvao je Rubežića da izađe napolje da se objasne.Rubežić je izašao i odmah potegao pištolj “kolt 41” i rekao Giški: "Šta je debeli, hoćeš da te upucam?"Giška je oteo Rubežiću revolver, prislonio mu ga na grudi i opalio. Ostavio ga je tako ranjenog na železničkim šinama. Iste noći Giška je pobegao u Nemačku, a Ranko Rubežić je operisan, preživeo, ali bez jednog plućnog krila. Iz bolnice je izašao posle dve nedelje. Posle njegovog izlaska pola beogradskog podzemlja iz straha je zapalilo preko granice. Svi su se plašili logike Dača Šulca, koji je posle ranjavanja kod “Nane” policiji rekao da ga je upucao Ljuba Zemunac, koji je tada bio u zatvoru.Kad je ubijen 19. februara 1985. godine, beogradsko podzemlje je slavilo njegovu pogibiju. Rešili su se nepredvidivog igrača, čoveka koji je od svih mogućih osobina imao jedan kvalitet:“Bio je hrabar, imao je muda za desetoricu”, tvrde oni koji su ga dobro poznavali.Iza njega nije ostalo ništa.

Ljubomir Magas je rodjen 27. maja 1948. u Zemunu, u porodici Sime Magasa i Rose, rodjene Curcic. Sa sest godina je ostao bez oca, koji se rastao od njegove majke. Posle osam razreda osnovne, upisao se na auto-limarski zanat, koji nikada nije stigao da zavrsi. Kao ucenik skole u privredi radio je neko vreme u IMT-u, pogon u Dobanovcima. Vise je voleo ulicu od fabrike, pa je brzo dobio epitet besposlicara. Boksu i rvanju ga je naucio cuveni Citakovic. Ljuba je bio toliko jak da je na rukama mogao da predje Beograd. Sa sesnaest godina je pretukao Acu Djavola, najopasnijeg velegradskog mangupa, koji je drzao nekoliko kafana. U sedamnaestoj je bio strah i trepet u Nisu. Svoje snazne misice okitio je tetovazom na desnici "Toske-Zemunac-Robija 1964" i na levici "Panter, Paca, Ljuba". Te godine je i registrovan u miliciji kao napasnik. Posle napada na jednu devojcicu kaznjen je njegov otac sa 4.000 dinara. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog

grebanja automobila, pretnji decjim pistoljem i tuca.

- A vec te njegove tuce... Jednog dana sam dosla u situaciju da mu kazem da nije normalan. Dobro, otkad je sveta i veka zna se ko je najjaci mladic u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izadje. "Kud ces ti, Ljubomire?" "Na Karaburmu!" "Sta ces na Karaburmi?" Ide, kaze, jer je tamo ostao jos neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jaci. Pa ti nisi normalan, kazem mu. A moram, kaze, ili ce biti on najjaci u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Vec tada je, mislim, bio taj o kojem se pricalo. Jedino sam se na njega ljutila jer se nije tukao radi sebe vec zbog drugih. I bubreg je izgubio zbog druga. Zato sam se ljutila. Dobro, ono u pocetku, kad je sticao slavu, to su bile prijateljske tuce, ne iz osvete, nego da odmere snagu. Njegov pocetak je bio takav. Kasnije sam se ljutila, zbog ovog istukao onog, zbog drugog istukao onog, zbog drugog istukao opet tamo nekog...

Ja sam ponekad bila u neprijatnim situacijama. Ljuba je bio normalne visine, ali je imao jak vrat i stravicno jake misice. Kud god se ja pojavim, ovako sitna, a on grdosija pored mene, ljudi ne mogu da veruju. Umeo je to da koristi i pravi viceve. Znate, drugacije se gleda kad majka dodje u posetu u zatvor, drugacije kad je otac. Bio je u Mitrovici, ja odem u posetu. Sednemo mi i razgovaramo, kad vidim ja da jedan milicioner ne skida pogled s mene. Pitam Ljubu sto me onaj tako gleda, a on kaze: "Znas, Roso, ovde se svi brane s bratom ili ocem, a ja sam im rekao dobro, dobro, izgorite vi meni ruku, ali ce vam moja Rosa izgoreti Mitrovicu!" - pricala je novinarima majka Rosa Curcic.

Juna 1965. Ljuba Magas je ukrao "ficu", a potom i "fijat 1300", pa "opel rekord". Osudjivan je zbog kradja zenskih torbi u Beogradu, Nisu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuci na Tehnoloskom fakultetu Ljuba Magas tesko prebio studenta Vladimira Vuckovica. U strahu od milicije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.

Kada se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Vec tada je nosio nadimak Ljuba Zemunac. Bio je poznat i kao bokser u "Radnickom" iz Beograda. Poluteskas koji je mnogo obecavao. Ring mu, medjutim, nije bio dovoljan za praznjenje viska energije. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Italiju. Milano je tada bio centar odbeglih jugo- mafijasa. Spretni Magas je vrlo brzo i tamo stvorio svoje "drustvo" sa kojim je pljackao italijanske i austrijske radnje i banke. Surovoscu svojih oruzanih prepada zapao je policiji ovih zemalja za oko, pa je po kratkom postupku proteran u SR Nemacku.

Pravu nasilnicku prirodu iskazao je u jesen 1967. kada je zajedno sa Radetom Caldovicem Centom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osudjen je na dve godine i osam meseci zatvora, koje je odlezao u Sremskoj Mitrovici.

- On je i u Mitrovici delio svoju pravdu. Malo, malo, kad dodjem u posetu, Ljuba u samici. Ne zali se on. Ali meni se smucilo. Odem kod upravnika da pitam o cemu je rec. A on meni: "Hocete li vi da vam sacuvam sina, da izadje ziv odavde?" Normalno da hocu. "E, onda, kaze, mora da bude u samici." Ovaj Hrkac sto je nabavio eksploziv imao neke privilegije kod nekih strazara. I Ljuba je bio strasno kivan, pre svega zbog toga sta je ovaj uradio. A onda je tu bilo i nekog cinkarenja. Na kraju, Ljuba ga propusti kroz sake. Kad je dosao kuci, posle petnaestak dana, dobije kartu od jednog zatvorenika na kojoj je pisalo: "Ljubo, pricuvaj se dobro, ovaj ovde prica da ce te srediti ustase, da ti glava ne vredi ni hiljadu maraka." "Ne sekiraj se mama", rekao mi je, "ne plasim se ja da ce me ustase srediti, ako me ne srede moji", pricala je njegova majka.

Cim je Magas izasao na slobodu marta 1971, stigla ga je prva policijska poternica zbog kradje automobila. Zato je prebegao u Italiju, a potom u Nemacku. Odatle je dovodjen na razna sudjenja u Jugoslaviju.

- E, kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, jos imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otisla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni posto ih nema vise. Rekao mu je ovaj nas (Toma Ristic ) da vodi racuna kako se ponasa, jer zna sta ce uraditi. A on im odgovorio da se ne sekiraju, da je on takav samo da bi Nemcima uterao strah u kosti. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispraznjen, jer se, navodno, pronela vest da ce Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, sinko, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju - tvrdi Rosa Curcic.

Magas se nastanio u Frankfurtu, gradu banaka i biznisa, sa mnogo Jugoslovena "na privremenom radu". Centar njihovog okupljanja je bila kafana "Dzuboks Dzambo Dzet". Kafanu "Baj Ivo" je demolirao kada mu je gazda rekao da vise ne dolazi, jer on ne prima Srbe. U diskoteci "Kupe" Ljuba Zemunac je radio aprila 1974. godine kao izbacivac nepozeljnih stranaca. Gazdi Hokiju bili su, pored Nemaca i Jugoslovena, pozeljni samo Amerikanci. Posle toga ga je angazovala i diskoteka "Cug", jer kraj Ljubomira Magasa niko nepozeljan nije mogao da udje.

Ubrzo ga je frankfurtska policija evidentirala kao izvesnog Tomislava Spadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teske kradje, ali i za druga krivicna dela. Navodni Spadijer, u stvari Magas, ni ovoga puta nije dugo bio na slobodi. Sredinom juna 1974. uhapsen je pod sumnjom da je na podrucju Frankfurta vrsio iznude, pretnje i da je u tuci ozbiljno povredio jedno lice. Savezni sekretarijat za pravosudje nase zemlje zatrazio je septembra 1974. godine od nadleznih organa SR Nemacke da odobre ekstradiciju Magasa, kako bi mu se sudilo u Beogradu zbog silovanja na Zvezdari. Pravosudni organi Nemacke dugo su razmatrali zahtev za ekstradiciju, a krajem decembra 1974. godine poslali su, za jugoslovenske sudske organe, potpuno neocekivan i neobjasnjiv odgovor. Zahtev za ekstradiciju se odbija, jer u sudskim materijalima nije precizno naveden opis krivicnog dela silovanja za koje je Magas okrivljen. Nadlezni jugoslovenski organi smatrali su da je ovaj odgovor u stvari izgovor i da nemacki organi ne zele da izruce Magasa. Razvoj dogadjaja poprimio je neocekivani tok kada je Interpol Nemacke obavestio da se Ljuba Zemunac jos nalazi u Frankfurtu i da pravosudni organi Jugoslavije mogu ponovo da podnesu zahtev za ekstradiciju. Novi zahtev je vrlo brzo podnet nemackom pravosudju. U medjuvremenu, Magas je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava, kradja i voznje bez vozacke dozvole. Ovog puta je koristio isprave na ime Dusko Hudjec.

Sredinom septembra 1975. Interpol Nemacke porucio je jugoslovenskim kolegama da je ekstradicija odobrena i da Magas moze biti preuzet na aerodromu u Frankfurtu, radi sprovodjenja u Beograd. U obavestenju je posebno naglaseno da je Magas veoma "naprasit" i opasan i na to treba obratiti paznju prilikom sprovodjenja.

Devetog oktobra 1975. godine, u policijskoj stanici na aerodromu u Frankfurtu gde je Magas trebalo da bude preuzet, vladala je prava uzbuna. Prilikom sprovodjenja Ljuba je demolirao jednu "maricu", a zatim i dve celije u policijskoj stanice na samom aerodromu. Od zgrade aerodroma do aviona JAT-a, vezanog Magasa, sprovelo je osam policajaca sa automobilima. Pred avionom ga je sacekao inspektor Toma Ristic, sam, i odveo ga za Beograd.

Okruzni sud u Beogradu ga je osudio zbog silovanja na cetiri godine i sest meseci zatvora. Posle tri godine pusten je sa izdrzavanja kazne i vrlo brzo se vratio u Frankfurt. Na osnovu zahteva Okruznog suda iz Titograda i saglasnosti Saveznog sekretarijata za pravosudje, januara 1980. godine, preko Interpola, raspisana je nova medjunarodna poternica za Magasem. Tada je u Frankfurtu ziveo pod imenom Djovani Andjelis. Ekstradicija je ponovo izvrsena avionom, 20. februara 1981. godine i Magas je priveden u pritvor Okruznog suda u Titogradu. Prvostepenom

presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Na ovu presudu advokat Magasa je ulozio zalbu. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i nalozio Okruznom sudu da odrzi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magas je pusten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.

U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, dvojica okorelih neprijatelja, Ljuba Magas i Goran Vukovic.Ljuba, stariji, iskusniji, je verovao u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao svoju pancir-kosulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mladji, 27-godisnji “pripravnik” bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepenistu. Vukovic je nehajno prosao pored Magasa, ali mu je ovaj dobacio: “Skloni se…” Munjevito je Goran Vukovic potegao iz dzepa “kolt 38 specijal” i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog “kolegu”. Intervencija Magasevih “gorila” je bila besmislena. Prisutni policajci su okruzili “atentatora” i sprecili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magas je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Goran Vukovic :- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo!Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je, Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!"Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug."Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio.Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju

zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam.

PRICE O LJUBI :

-DEO IZ PRICA CENTRALNOG ZATVORA:

Ljubomir Magaš je terorisao sve nas jer je uterivao red, strogu disciplinu i tražio gluvi mir dok on spava. Ko nije voleo gimnastiku ili boks, dobijao je batine od njega. Ljuba Zemunac je naterao 20 zatvorenika da 30 dana žvaću hleb od kog je on vajao šahovske figure. Ta šahovska garnitura je bila pravo umetničko delo, kome su se divile strane delegacije, kada su posećivale CZ. I danas se nalazi u Muzeju ovog beogradskog zatvora. Kad Ljuba pobesni, moralo je da ga tuče desetak čuvara i to samo oni koji su bili teški preko 120 kilograma i koji su nekada bili policajci. Jer, bilo je poznato da je Ljubomnir Magaš voleo da obljubljuje ćerke policajaca i direktora, pa su mu se za to Rakovićevci posebno svetili.

-PRICA LJUBINOG DRUGA:

Ljuba Zemunac, momak neverovatnih fizičkih predispozicija, istančanog osećaja za druženje i iskrene prijatelje. Imao je, kažu, srce lava, i za njega, za sve vreme života, nije bilo ni jedne jedine situacije u kojoj bi on uzmakao ili na bilo koji način na cedilu ostavio prijatelja. I on je bio više nego hrabar bokser, vešt, mladić koji je mogao da napravi sjajnu boksersku karijeru, ali ga je život odveo na druge koloseke sa kojih se nikako nije mogao vratiti nazad.Medju ljudima koji su se družili s njim i boksovali, važila je jedna anegdota iz boksa. Kad god se na treningu pojavi neki novajlija, onda trener, ako hoće da uvali kosku dodjošu, on ga ubaci da sparinguje sa Ljubom. ŠLjuba je udarao kao iz topa, tako da je bilo strašno s njim sparingovati i svi su ga uglavnom izbegavali i niko nije rado prihvatao da s njim trenira u ringu.I nije bilo zlonamernosti ili nekih pakosti priseća se tih vremena veliki Ljubin prijatelj koga mnogi poznaju po nadimku Lisac. Ja sam se sa Ljubom mnogo družio i bili smo na neki način kao braća i zato mi je mnogo smetalo kasnije kada se o njemu, posle njegove smrti mnogo toga ružnog pisalo, pravio se od njega neki kriminalac, a to on uopšte nije bio. Vrlo emotivan, uvek je bio spreman svakome da izadje u susret i da pomogne. Koliko se samo puta desilo da na zakazanu tuču nekog svog prijatelja izadje. Nije ni od koga prezao i, verovali ili ne, bio je toliko ludo hrabar da je smeo i desetorici da izadje na megdan. Sećam se jednom prilikom, jedan izuzetno jak momak, jedan od mnogobrojne braće Tadija hoće da se bije sa Centom. ŠLjuba njemu kaže: "Ne, sa mnom ćeš da se biješ!" I poče tuča. Ljuba jak kao zver, ali ni ovaj ništa slabiji. Naravno, Ljuba njega pobedi, i kad je momak pao na zemlju, Ljuba zastane, jer nikada nije želeo da tuče nekoga ko je bio na zemlji. Okrenuo mu je bio ledja i krenuo ka meni. Nije primetio kako se poraženi podigao sa zemlje i ni sam ne znam kako mu se stvorio nož u ruci! Hitro ga je potegao i zabio u Ljubina ledja pravo u bubreg, a zatim su se svi odjednom dali u beg. Nije bilo vremena ni mogućnosti da jurimo za njima već sam odmah ranjenom drugu priskočio u pomoć! Ljuba je bio krajnje jednostavan čovek i smetaju mi sve te priče kao o nekom kriminalcu koji je napravio mnogo para. Pa, on nikada nije imao ni prebijene pare u džepu. E, koliko smo puta gladovali, nismo u džepu imali ni za sok, a kamoli nešto drugo. Posle je otišao u Nemačku jer nije imao drugog izbora, jer su ga jurili za neko silovanje u Crnoj Gori, a ja smatram da je to sve bilo namešteno i da su mu se ribe same nabacivale. Šonda su lansirane priče kako je voleo da siluje žene? Posle toga se u Frankfurtu desilo šta se desilo, ali pouzdano znam da se i tada pisalo naširoko kako je ubijen kralj podzemlja, kako je ubijen neki evropski kriminalac, prebogat, a ja znam da je iza njega ostao jedan polovan "mercedes 190" nekoliko kožnih jakni i samo sedam hiljada maraka u kešu! Ali, nekome je smetao, jer on je u

inostranstvu izgradio oreol zaštitnika svih naših ljudi, nije voleo siptare, ni ustaše i sa njima se nemilosrdno obračunavao! Imao je neki sukob i sa Goranom Vukovićem, koga uopšte nije smatrao za nekog doraslog sebi! I toga dana, kada je izlazio sa ženom, Nemicom iz suda u Frankfurtu, primetio je preko ulice Gorana Vukovića. Samo što nisu seli u kola i krenuli. Ĺ˝eni je rekao: "Sačekaj da vidim šta oće ova pička?. Ona je u njenoj tašni držala pištolj! Okrenuo se i pošao njemu u susret govoreći "sta `oćeš pičko? Išao mu je u susret, iako je video da on u ruci ima pištolj! Takav je bio... Samo je još uspeo da progovori: "Vidi, ubi me ova pička." Pao je na ivicu trotoara. Tako je poginuo Ljuba i to su bile njegove poslednje reči pre nego što je izdahnuo. Sve ostalo su izmišljotine i proizvoljne priče.

Đorđe Božović Giška poginuo je kada je ušao u dubinu hrvatske teritorije, napušten od tri tenka tadašnje JNA koji su se, umesto da mu čuvaju odstupnicu, iz do danas nejasnih razloga, jednostavno povukli. Giška je tog 15. septembra 1991. godine, dan pre 36. rođendana, više puta napuštao zaklon pozivajući pomoć. Kad se poslednji put našao na brisanom prostoru, pogodila su ga tri hica. Umro je na rukama svog sinovca, takođe borca Srpske dobrovoljačke garde, Milovana Mićkovića, jedinog svedoka njegove pogibije, koji je i sam tada bio ranjen.

- Otišao je da spasava narod Like u Gospiću, a ubila ga je izdajnička ruka Mladića i Miloševića. Ubijen je s leđa. Dan pre nego što se to desilo, zvao me je sa ratišta i rekao mi: "Nemoj da plačeš ako poginem." To su bile poslednje njegove reči koje sam čula. Istog dana u moj stan u Beogradu došao je jedan čovek i rekao mi da svog sina živog više neću videti. Sledećeg dana on je bio mrtav, a 16. septembra, na njegov rođendan, doneli su mi njegovo mrtvo telo - kaže Milena Božović.

Ona pominje i slučaj od 2. avgusta 1991. godine, neposredno pre Božovićevog odlaska na ratište, kada je na njenog sina pokušan atentat.- Bilo je to dva dana pre ubistva Belog. Đorđe je bio u hotelu "Slavija", policija ga je okružila. Hteli su da ga ubiju. On se zavesom spustio sa trećeg sprata do prvog, a odatle je skočio na ulicu. Sakrio se ispod jednog automobila, sve vreme slušajući razgovor policije. Čuo je kako jedan od njih kaže kako bi mu, kada bi ga sreo, dao odlikovanje, a ne da ga policija juri da ga ubije. To je preživeo, ali ratište nije - rekla je Božovićeva majka Milena.

Darko Asanin prihvatio je da progovori o sebi. Naravno, onoliko koliko moze i hoce.Iz, kako kaze, jednog jedinog razloga - zbog toliko ogavnih neistina koje su novine objavile o njemu.Svoju, uslovno receno ispovest, rado pocinje ovako - "Ja sam podstanar kod taste, a po prirodi sam penicilin za nesoj u blizem i daljem okruzenju. Rodjen sam 12. decembra, na dan kad je Luj Paster pre 115 godina pronasao vakcinu protiv besnila. I ponasam se shodno tome".

Opredeljenje

Najnormalnija stvar - Jugosloven sam. To nije fanatizam kakopokusavaju da predstave, fanatici su ovi drugi. Skoro 40 godinasam Jugosloven i to za mene ne moze da propadne. I znammnoge za koje ne moze. Daju nam pogrdne nazive, pisu dasam neizleciv Jugosloven. Sta to znaci? Da biti Jugoslovenznaci biti bolestan? Da li u zdravoj glavi takva budalastinamoze da nastane? Mislim da je posteno da covek bude ono stoje uvek bio, a ja sam danas isti kakav sam bio i pre desetakgodina. U meni to nije presahnulo. Stric mi sa Golog otoka nije

zivu glavu izvukao, otac mi je pre vremena penzionisan kaokapetan... a sebe smatram apoliticnim. Imam simpatije premasvima koji su jugoslovenski orijentisani, da ne naglasavamantipatije prema ovim drugima. A ne mogu ni zbog cega drugoda mrze ono sto su donedavno bili nego iz licnih interesa, jer jeovo prilika da se na bilo koji nacin okoriste, samim tim i ogreseo sebe od pre deset godina. Bogu hvala, vreme ce pokazatisvoje.

Sudbina mi se osmehnula s nekim datumima. Najstariji sin mije rodjen 29. novembra, cerkica 25. maja. Voleo bih da vidimte koji ce na cerkin rodjendan da zvizde. Iz razgovora smnogim prijateljima saznao sam da nemaju nista protivJugoslavije, onakve kakvu ja volim. Obicnim budalama mogunazvati one koji sad pljuju po onoj zemlji. A ona nas je ucinilaovakvim kakvi jesmo. Pogotovo je to vazno za ljude slicnemeni, jer smo se u njoj i upoznali i druzili. Srecan sam sto semnogi prizivaju pametu, sto shvataju sta nam je nudila ona, asta daje ovaj sistem. Ne nama ovde, nego svima u bivsojJugoslaviji.

Slucaj "Nana"

O tome je besmisleno vise pricati. Mozda vredi samo zbog dvadetalja za koje novine nisu nasle da je umesno da objave. Prvo,samo su od pokojnog Lakonjica i mene uzeti barutni otisci,iako je u nevelikoj prostoriji bilo deset ljudi. Sudski vestaci suna sudjenju lako dokazali da bi se barutne cestice pronasle narukama svih koji su tu boravili, ali eto, taj "slucajni" propust jemene odveo na osam meseci u istrazni zatvor. Drugo,napravljen je pompezan proces, koji je u krajnjoj liniji doveodo toga da jedan cestit profesionalac bude oblacen. Mislim nasudiju Vladana Vukcevica koji je vodio slucaj, koji je tadanapustio sudstvo iz njemu znanih razloga i otisao u advokate, akoliko ja znam zbog toga sto nije mogao da radi onako kako jeucio, kako je verovao da je ispravno. Da je imao razlogasigurno bi me osudio a ja bih morao, bez obzira da li jesam ilinisam to uradio, kao sto nisam, da odrobijam svoje. Ali ondasu se sitne dousnicke duse potrudile da iskonstruisu pricu kojane postoji. Za ciji interes, ne znam, ali svakako ne za dobroovog naroda. Cim ga tako informisu, s takvim bestidnimlazima, jasno je i koliko mu dobro misle.

Poslovi

Nema tajne oko toga kako sam dosao do novca. To znaju iNemci i pola Evrope. Zna se kakav sam kockar bio i s kakvimsam se ljudima, po pitanju kockarskog zanata, druzio. Gde godsam se pojavio zastava je za mnom ostajala na pola koplja.Svaki grad u cije sam kockarnice ulazio bio je isvorciran. Stoto zakonom nije kaznjivo toliko i na taj nacin, pa su ondapokusavali da me prikazu kao ubicu, to je nesto drugo. Mucno

je citati sta sve ovde pisu o nekakvim kockarima. Ja sam setime bavio vrhunski. Kockao sam zato sto nisam tapijao ljude,sto sam naucio da je posteno tapijati kockarnicu, a nemucenike. Mene "inzenjer" nije stvorio da nekom radnikuuzimam hleb, da gulim ili farbam auto. Dao me je za nestodrugo. Sa Serdjom, Ivanom, Martinom, Tontijem... sam obisaomnoge gradove u Evropi, a to naravno nije bilo turisticki. Doksam se bavio time, bilo je tako. Posle sam pomislio da cu bitiispravniji ako deci koju sam planirao, hvala bogu jos planiram,utrem put u neku privredu, ekonomiju. Ne uz pomoc slihtanja,beskamatnih kredita, vec onako kako sam to uradio, sa svojimi sa novcem svojih prijatelja. I kad smo zaradjivali i kad smopropadali to je bio nas novac. Stecen na svakakve nacine, alinikad krvlju uprljan.

Kad sam isao u skolu trudio sam se da budem u okvirupotrebnog. Tako je bilo i u vojsci i dok sam bio aktivansportista. Ako sam iskakao iz "okvira", pokusavao sam bar dacinim ono sto nije zabranjeno. Nekad umem da budem grub inekulturan, ali me drugi ucine takvim. Meni najvise odgovaraovako, prirodno, opusteno i tiho. Na zalost, i moju i tudju,ponekad se mora drugacije.

Valjda sam zbog upornosti uspeo da u sportu postignem puno.Tri puta sam bio prvak najvece nemacke pokrajine, Vestfalije,u poluteskoj kategoriji. Kao stranac nisam mogao da boksujemza prvaka Nemacke, iako sam pobedjivao njihovog zvanicnogsampiona. Tamo sam '92. godine osvojio i zlatnu rukavicu. Otome postoji dokumentacija na koju sam ponosan.

Da bi se zivelo kako smo mi to voleli, a kodeks smo uvek imalii postovali ga, iznalazili smo rupe u zakonu. Dana robije nisamodlezao nigde u Evropi, a bio sam tamo deset godina, toliko iradnog staza imam ako mi to icemu koristi. Jedino sto nisamzeleo jeste da svoju decu odgajam na ovim penzijama. Sadcitam u novinama da neki sami sebe nazivaju promucurnim iuspesnim ljudima. Sud o sebi cu prepustiti drugima. Nijenepoznato da sam se trudio i uspeo da ostavim neke rezultateiza sebe. Ostavio sam i kucu u Medulinu, kraj Pule, i prijateljipoput Mate Parlova uspevaju i dalje da mi je cuvaju. Iako su uhrvatskoj stampi objavljeni neki budalasti tekstovi o meni kaoratniku, ubici... Moja poznanstva su bogata, ljudi mi to vracajuna najlepsi nacin. Kao Miodrag Perunovic koji kaze da sammu bio menadzer u najtezim vremenima. Znam kakvo smozadovoljstvo, i pored finansijskog fijaska, imali kad smo uPristini i Herceg Novom slusali himnu "Hel Sloveni". Znamkako je bilo svim prisutnim ljudima. Moze li neko jos darazume to bogatstvo?

Sve sto sam u ovoj drzavi uzeo, najnormalnijim, pravnimputem, bile su supe. Od njih sam pravio ekskluzivne lokale,ulagao ogroman novac. Sve sto sam u inostranstvu zaradio

doneo sam ovde, jer je prirodno da ulazes u svoju zemlju.Jadna je ta zemlja u kojoj najveci biznismeni ovde zaradjuju, anovac iznose napolje. Znao sam od pocetka da necu imati"srece", niti simpatije od onih koji pomazu "privrednike".Investirao sam svoj novac, izdrzavao 150 radnika. Naravno dasam to prvenstveno radio zbog sebe, svoje dece, dece svojihprijatelja i kumova. Mozda su mi investicije danas na staklenimnogama, ali dok je glave na ramenima bice prilike i da se sve tosredi. Finansije mi nikad nisu bile opsesija. Kao sto sam nekadpravio novac, tako sam ga u ovih pet godina zakljucavanja ineke dobrovoljne samoizolacije trosio. Neku vrstu kucnogpritvora odredio sam sam sebi, kako ne bih gledao raspadonoga zasta mi je otac ziveo i zasta su ziveli milioni.

Poznanstva, prijateljstva

Sa bratom sam rastao u Zemunu, Ulica Ognjena Price 46.Polivali smo se medjusobno vodom da bismo se okupali, svedok otac nije dobio stan na Labudovom brdu. Sa kupatilom,koje sam imao prvi put u 18 godini. Tada sam sticao inajvernija prijateljstva, zasto izbegavati i rec drugarstva. Imaosam samo jednu neostvarenu zelju, valjda zbog svoje prirode itrojke iz vladanja - nisam mogao da budem ovo zasta meprozivaju, clan komunisticke partije. S ponosom bih rekao dajesam, ali nisam bio podoban, niti znam kome bih danas biopodoban posle bljuvotina objavljenih po novinama.Pecao sam "bambuse" na ovom danasnjem Novom Beogradu,jugoslovenskoj Sahari kako smo je zvali. Znam koliko suomalovazavani ljudi koji su ga podigli. Na nasim ledjima jeizgradjen, na dobrovoljnim akcijama, entuzijazmu. Gde je sadaentuzijazam? Mi smo jurisali na bare, pijavice otkidali s nogu,ali smo nesto radili i ostvarili. Da li su prijateljstva ovihdanasnjih "demokrata" vrednija i iskrenija nego nasa? Naravnoda nisu, jer su iz pukog interesa. Kratkorocna. Prolazna i slistopadnim funkcijama.

Strasno je, medjutim, sto je postalo sramno priznati nekapoznanstva, izbegavati nekadasnje drugove. Odvratno kako jevreme nastupilo, kako zbog tracerskih novina ljudi izbegavajuda kazu ko zapravo jesu, s kim su rasli i do koga im je stalo.Ima li potrebe da se ti stidis sto razgovaras sa mnom, a okrpilisu me u stampi najgorim nazivima? Imas li veru u ono sto vidisili sto su napisali kojekakvi idioti bez ikakve casti? Valjda jesvuda u svetu jasno da ne mozemo bas svi biti doktori ilinovinari. Ja sam se trudio da radeci i ono sto sam radio, cinimkako treba. Pravila svuda postoje.

Te price da su kod mene u Krnjesevcima boravili i Karadzic iKoljevic i Plavsicka, pa u drugom talasu Lilic, Kontic i neznam ko sve jos ne, to je tragedija. Ljude koje su pomenulivideo sam jedino na televiziji. Ali se iskreno nadam da cu kad-tad upoznati one koji su takve besmislice napisali. Svaki seljak

iz mog komsiluka bi im rekao ko je dolazio, samo da su ihpitali. Ali nisu. Ja imam rodjaka na visokoj saveznoj funkciji.Sad, voleli bi da nam dokazu neku drugu vezu, ali im se ne da.A ja rodbinsko i krvno postujem iznad svega. I njegovo i mojekucno vaspitanje jeste takvo da nas odnos moramo odrzavati, ane prekidati. To je starije od svakog sistema.

Organizovani kriminal

Nameravali su u Nemackoj i Belgiji da mi "dokazuju" ono stoim nikako ne bi poslo za rukom, ali bi me mrcvarili mesecima igodinama. Na osnovu onoga sto su im ovdasnji "misevi" iprodavci lazi nudili za novine, sastavljali su neke svoje price omafiji koja Evropu drzi u svojoj saci. Cak su i Bizica, zna sekakav je policajac bio, uvrstili medju evropske mafijase. Da nijetuzno bilo bi smesno. I ne dopada mi se, uostalom, ta recmafija. Ja lepo volim da kazem porodica.

U "slucajnost" da im se redovno potkrada omaska, pa da omeni pisu - Darko Asanin zvani Arkan, ne verujem. Arkanjeste moj prijatelj i ne smeta mi sto nas predstavljaju kao jednuosobu, jer ja nemam, niti mislim da drugi imaju, cega da sestide i zamere mu na delu zivota koji je posvetio nama i ulici.Ovo posle toga je njegov izbor, u tome je nasao sebe. Madasmo imali pauzu u nasem prijateljstvu, ja cu mu, kao prijateljukoji je to zasluzio, drzati palceve, a i vise od toga, da dokazekako je neistina ovo sto mu nabacuju u vezi s ratom.

Da sam ucestvovao u organizovanom kriminalu, kako tamopise, glupo bi bilo da to negiram zbog ovih momaka koji neznaju. Ja ne mogu i ne smem da lazem, jer ljude gledam u oci.Ne mogu da pricam svasta, a sutra curak obrnem naopako.Ali, i u kriminalu, kako kazu, postoji cast i cest, pa se znakako se i time bavi. Sigurno u zivotu nisam isao linijamamanjeg otpora, jer me je tvorac dao kakav jesam. Koristio samprijateljstva, bilo odakle, iz Hrvatske, Kanade, iz citaveEvrope, s ljudima koji i danas zive kao sposobni, talentovanikockari, pa smo na taj nacin uspeli da steknemo kapital. Kadsam se ovde vratio pokusao sam drugacije. Uvek sam imaopomoc drugova s kojima sam od detinjstva zajedno. Ljudi kojise ne stide sto me poznaju, kojima nece isprati mozak ovalupetanja po novinama.

Stampa

Te ljudske gadosti njihova imena i novine u kojima pisu nemogu vise da uzmem u usta. Odgovor je u pitanju za koga pisui ko je iza njih. Takve su lazi o meni fabrikovali, da jeneumesno bilo sta demantovati. I da sam ubica, i da sam uGrcku otisao da se lecim od kokaina, i da sam Grcima platio trimiliona maraka da me oslobode... Stvarno sam razmisljao dana njima, primenim poznavanje pedagogije, jer sam pedagog

po struci, a ne zelim da vredjam profesiju jer su uz moje imenakacili sve negativnosti. Mislio sam da im zivot pretvorim ukaznu, da nauce kako je lako zlo naneti drugom. Ja sam uzatvoru lezao za nesto sto nisam uradio, ove bih odlezao najednoj nozi. Naravno, pitanje je da li to ima smisla, jer se radio ljudskom sljamu, mizerijama. Nije rec o meni. Ja sam,nazalost, naucio da u zivotu nosim svasta. Tesko mi je da meblate bez razloga zbog moje dece, kumcica, dece mojihprijatelja, omladine, njihovih roditelja koji me znaju. Ja samsam sebe kaznjavao za svaku glupost koju sam napravio, biloda sam gasio opuske od cigareta ili smisljao nasto drugo. Trebali onda da oprostim onima bez trunke savesti? Naravno da netreba.

Vi biste sami morali da znate kakve sitne duse imaju ti nazovinovinari. Sebe su vec prodali za baksis, zasto druge ne bipokusali da unovce? Izbegavam da ih imenujem samo zato jermi se gade, i zato sto sam svestan da bi to vama doneloprobleme. Ali ne brinem se, prepoznace se. I bolje im je da seprepoznaju dok imaju vremena. Verovatno da ce mojiadvokati, Nenad Petrusic, Fila i ostali podneti prijave protivnjih zbog klevete, pa ako hoce pravnu drzavu, imace je. Ja tomogu da uradim iz zabave, a ako pravo postoji, zasta se onizdusno "zalazu", onda vec sad mogu da zakljucaju kasu.Naravno da nikad ne bih govorio za novine da me nisu iritiralatakva pisanja. Opet, moram da vodim racuna i o ljudima saulice, mangupima, nazovi ih kako hoces, a ima ih dosta i dobroznaju kakvu tezinu ima rec kad je izgovori covek, a kakvu kadje napise gnjida. Nadam se da oni znaju da ih necu obrukati,bar do sada im to nisam uradio, pa sam se zbog toga prihvatioda nesto kazem.

A to sto vi nemate ni hrabrosti ni snage da sami medjusobnouvedete red, to ce vam, boga mi, svima praviti probleme. Barse u mom svetu uvek znalo ko i sta moze da uradi, sta je protivpravila i kako ce proci ako ih prekrsi. Meni, a koliko znam nimojim prijateljima, nepravda nikad nije stigla s te strane, vec iznovina. Napravite vi medju novinarima red, pa cete videti kakocemo mi napraviti medju nama. Kao sto se i pravi. Pa da sviimamo koristi.

Hadrijevo ubistvo

Da fanatika ima, ima ih. Da ima puno cestitih Albanaca, toznam i u to ne sumnjam. Od malena sam naucio da postujem"deobu" koju je napravio kralj Nikola - postoje samo dvaplemena, soj i nesoj, ljudi i neljudi. Ja medju Albancima imam iprijatelje i kumove. Znam da i medju njima ma zaslepljenihkaosto ih ima i ovde. S jedne strane srpstvo i crnogorstvo, s drugealbanstvo i sta ti ja znam. Ali nece to ovi sto vode samo usvojoj kuci, jer bi sami placali racune, a to ne vole. Kad jegusto treba im masa, da neko drugi strada umesto njih. No,

bogu hvala, shvataju to ljudi polako, nece da pokrivaju tudjualavost. Ja se s ljudima druzim i saradjujem ne iz ne znam kograzloga, vec zato sto smo zakljucili da nam je najlepse bilo kadsmo ziveli zajedno. Da li je to nauka? Bar u mom okruzenjuljude time nisu uspeli da zatruju. Ako misle da je to mrtvastvar, da nas je malo i da smo nevazni, vrlo brzo cemo ihrazuveriti. Mnogo je takvih i u Hrvatskoj i u Sloveniji i uMakedoniji.

Saznao sam da pokojni Hadri ima veliku porodicu, da jeostavio cetvoro dece. Necu ponavljati da ga nisam ni upoznao,niti znao ko je dok nije ubijen. Kao coveku koji ima i voliporodicu, znam kako njegovima moze da izgleda ujdurma kojusu meni napakovali. Ako to ikome znaci, zao mi je porodicetog coveka, kao sto bi svakom normalnom coveku trebalo dabude zao. A ako je istina da je radio ono sto kazu da jeste,jedini moj komentar sadrzan je u himni koja ce za mene touvek biti: "... proklet bio izdajica svoje domovine...".

Namestaljka u Grckoj

Jos nisam potpuno siguran da mi je "boravak" u Grckojnamesten ovde, mada kruze uverljive glasine da je bas tako. Uto necu preterano da ulazim. Uostalom, ima ko ovde tomedjusobno da raspravi. Znam samo da sebe nisam prijavio, jeri da sam nesto uradio, gledao bih da za to ne odgovaram.Zakon mi daje pravo i da lazem. Ipak, ja to nezloupotrebljavam.

Zbog te bede koja je pocela da se desava i na nasem primorju,pa i zbog svojih licnih problema, hteo sam da se malo odvojimi odem u Grcku. Sa svima sam bio, svima poklanjao vreme ipaznju, s porodicom nisam stizao da budem. Zeleo sam da uavgustu prosle godine iskoristim taj trenutak. A onda su me"slucajno" pronasli i bukvalno ostavili samog sa sobom. Nakraju, i to sam pretvorio u svoju korist. Ukratko, nije mi se,iako pisu drugacije, desavalo da me cesto hapse. Mozda jeipak bilo nesto u vazduhu, mada nisam znao sta je to. Valjdasam i zbog toga, i pored sklapanja nekog ugovora s hotelom uCrnoj Gori, a i problema koje sam tamo imao, o cemu opet nebih, odlucio da se uputim u Grcku. Pa, nista u zivotu nijeslucajno. Svako ko se dobro preslisa videce da mu se to negdepredskazalo. Ja sam zeleo svoj mir sa porodicom, ali je ispalodrugacije.

Sad, dopiru do mene glasine da sam se nekima zamerio jersam svojevremeno odbio da se druzimo. Opet kazu, a ja to neznam, da su neki od njih sad visoki zvanicnici u policiji. Ako jeto tacno, ako stvarno nisam hteo da se druzim s nekima onakokako su to oni zamisljali, vec ih postovao, ali pod uslovom dasvako radi svoje i ide svojim putem, onda to nije lepo od njih.Onda nemaju kucnog vaspitanja. Jer, ja sam verovao da je

moje da se, kako kazu, bavim kriminalom, a njihovo da imajukoga da hvataju. Ali je doslo drugo vreme. Prasina na mene, akonvoji prolaze.

I molim te, znam da je besplatna reklama, ali mi ucini - zelimda pohvalim agenciju "Putnik", koja je jedina imala svepodatke o mom odmoru u Grckoj, i zahvaljujuci kojoj sam,izmedju ostalih, platio samo petnaest dana, a ostalih pet mesecisam boravio o tudjem trosku. Ne znam kako da im se zahvalim.Nadam se da ce biti prilike.

Hapsenje

Uhapsili su me kao da su se Biblijom rukovodili, treceg dana.Prvo sam doveden u zatvor na ostrvu Kos, ali to sto mi se tamodesilo nisu hteli da prijave ni policiji, kamoli javnosti. Bio samnapadnut, dobio sam udarac stanglom po glavi ali mi je "fizickainteligencija" pomogla da to prebolim s nekoliko kopci na glavi.Nekoliko dana sam bio u bolnici, pa posto se nisam osecaobezbedno, a i Turska je na pet minuta odatle, trazio sam da nasvoju odgovornost budem vracen u zatvor. Onda su se tamoodjednom pojavili neki navodno strani novinari, fotografisalime krisom. Sta su hteli ne znam. Posle Kosa pet dana samproveo u zatvoru u Larisi. Tu su hteli da mi utrpaju drogu,kako bi opravdali svoje napise u stampi. Korina, asistentkinjapredsednika Advokatske komore Grcke Papasa, dosla je uzatvor i nekim Italijanima htela da uvali drogu, da bi ovi posleokrivili mene. Video sam po njihovoj panici o cemu se radi.Uspeli su na brzinu da drogu ubace u klozet. Sve je to bilajavna tajna. Uostalom, sta je ona trazila u zatvoru u jedanaestsati uvece. I otkud joj dozvola da u to vreme udje u zatvor?Naravno, moj advokat Likurezos nije zbog toga hteo da sezamera s Papasom. Ali dvadeset ljudi je tamo potpisalo da jeuneta droga, da je Papasova asistentkinja dosla u jedanaest satiuvece, samo sto niko nije hteo o tome da govori.

Koridalos

Citava ta pobuna u zatvoru je bila ranije organizovana.Medjutim, one price o mom sukobu s Albancima su bilenapumpane. S obzirom na to s kakvom sam reputacijom tamostigao, mogao sam i ocekivati da ce ih biti s ljutitim izrazomlica. Bilo je i onih koje sam poznavao, ali i ovih drugih koji suvise zbog glasa koji me prati, zauzeli preteci stav. Ja sam, opet,iz predostroznosti da je napad najbolja odbrana, morao da sepostavim kako jesam. Oni su vise vodili racuna o tome zbogcega sam tu, a ne kakav sam prema njima. Tako da samostavio malo prostora onima koji su razmisljali o nekoj osveti,mada ih je bilo zaslepljenih nekakvim pricama o ubiciAlbanaca.

Grcka - Jugoslavija

Nije Grcka ucinila nista za Jugoslaviju time sto mi je omogucilada se vratim kuci, vec je uradila najvise za sebe. Jasno je to injima samima. Bar u ovom slucaju nisu dozvolili da im drugibude gazda u sopstvenoj kuci. Ako vec imaju sudove, nekapokazu svoju profesionalnost. Ne govorim to jer se radilo omojoj kozi, nisam ni prvi niti cu biti jedini takav slucaj. Nemoze na osnovu pisanja stampe, jednog mog boravka u Belgiji,namestanja i pretnji da me kao kofer deportuju bilo gde.Porucio sam grckom sudu i ministru, preko Likurezosa, da jaiz Grcke idem svojoj kuci, ziv ili mrtav. Ako nameravaju da medrze i gnjave, a potom jos isporuce, onda cu sebe postedeti tihmuka.

Mogu samo da mislim kakav bi tretman imao u Belgiji iliNemackoj, za koje ovde pisu da imaju zlatno pravosudje. Prvo,to povlacenje onog momka koji je navodno svedocio Nemcimaprotiv mene nema nikakve veze. To sto im je on rekao, to jeprocitao u novinama, a pred moje sudjenje je stigao da to sudui kaze. Drugo, njihove sumnje zasnivaju se na navodnompriznanju moje bivse supruge da sam putovao u Belgiju uvreme kad tamo nisam bio. Ona mi je preko telefona rekla danikakvo svedocenje protiv mene nije potpisala, iako su joj njeniNemci pretili da ce joj oduzeti dete ako ne potpise. Odgovorilaim je da mogu da napisu sta god hoce, ali da ona necepotpisati. Posto nista vise nisu mogli da postignu, smatrali su daje i to nepotpisano dovoljno da posalju sudu. Treci "svedok" jenavodno neki recepcionar koje me je posle tri godineprepoznao na fotografiji, a kaze da sam tu prespavao samojednu noc. Nisam siguran gde sam tacno spavao, samo znamda to nje bilo u vreme koji oni navode, a promasili su i grad ukom sam boravio. Nikad nisam bio u Briselu, ali jesam uAntverpenu. I sve to skupa odaje sliku "pravosudja" pred kojeje trebalo da stanem. Ako to imponuje nekim maloumnicimaovde, onda nek' im je na cast. Sto se mene tice, neka hvala.I na sve to neki bednici ovde se pitaju pod kojim li samimenom putovao na lazne pasose. Bas bi, eto, voleli da znajuto. Dacu im podatak koji ce ih usreciti - za razliku od njih,koji i ime i tragove kriju, ja putujem pod svojim imenom, jernema razloga da ga se stidim.

Kako bilo, Likurezos je svom ministru doslovno preneo porukukoju sam poslao. Ne mogu da gresim dusu, nisu me grckiadvokati previse kostali, ali je pet meseci trebalo svake nedeljeodvajati novac za put i hotelski smestaj dece, supruge iprijatelja. Da mi se to ponovilo, odnosno da sam deportovan uBelgiju, tacno ne bih imao razloga da se vratim kuci. Sta cusvorc ovde? Zato sam Grcima poslao i drugi predlog, da akoimaju bilo sta konkretno protiv mene, dobrovoljno seprijavljujem da idem u Belgiju, a spreman sam i da potpisemsopstvenu smrtnu kaznu ako imaju osnova da me povezu saubistvom za koje me terete. Ne samo u Belgiju, nego bilo gde.

Ali da idem na osnovu lazi i podmetanja necu. Zato su,ponavljam, doduse malo uvijeno, Grci ucinili pre svega usluguGrckoj, pa tek onda meni i Jugoslaviji. Svesni su i oni da je redda prvo budu zemlja, drzava, pa tek onda necija clanica.To sto je Jugoslavija uspela, ma koliko meni licno bilo dragozbog toga, ipak je prst u oko svima koji su se poradovali da tazemlja vise nicemu ne vredi i da prakticno i ne postoji. Bice je,nadam se, i bolje nego sto je sada.

Tezak period u zivotu

Sigurno da nije, pre bih mogao reci da mi je najdrazi. Svakusituaciju, pa i ovu, pokusavam da obrnem u svoju korist, da mibude i lepo i korisno. Znam da nisam sam, da je oko menepuno pravih prijatelja, ali me interesuje i sira javnost, ljudi kojime ne znaju a voleo bih da dodjem i do njih. Da ne dozvole daim ovi, kako god da ih nazovem, ispiraju mozak. Da ne kupujuprazne price o cetnicima i partizanima, laznoj demokratiji,kukavicluku koje predstavljaju herojstvom i obratno. Nije lakou ovakvom polozaju razmisljati o sutrasnjici, ali obavezu imamjer nisam sam. Niko me ne pita da li hocu i mogu, nego srazlogom ocekuju da stvaram. Zivot me je naucio da ko neveruje u pobedu ne moze ni da pobedi. Sto bi rekao moj velikiprijatelj, kockarska legenda Uros Tesanovic - ko god mi mislizlo, sanse su mu kao da s vazdusnom puskom jurisa na mlazniavion.

Ali kad vidim danas kako se ponasaju, sta izjavljuju i sta,pretpostavljam, tek misle da rade ti novooformljeni bogatasi,prosto mi se namece jedna ideja. O tome sam vec razgovaraosa svojim prijateljima i oni se slazu. Radi se o tome da bivredelo da osnujemo jedan fond u koji bi se uplacivala novcanasredstva za adaptaciju Centralnog zatvora u Beogradu, jer,koliko mogu da procenim, dobar deo ovih koji se "sire", vec jejednom nogom u toj kuci. Svestan sam da ima i vaznijih stvari,da je potrebno pomoci deci bez roditelja, unesrecenima uovom ratu, ali za one na koje mislim ovo bi bilo investiranje ubuducnost.

Kako je bilo, kako danas jeste

Nisam ja taj koji bi trebalo da govori o ljudima iz mog sveta.Ali od ljudi s kojima sam se druzio, s nekima i danas jesam,svakako bih u visoke rangove stavio svoje prijatelje CHitakovica,CHentu, Branu Micunovica,Raku Dilingera, pokojne Ljubu iGisku, jos nekolicinu s kojima sam dobar prijatelj i danas.Nazalost, i medju nama se mogu pronaci oni koji su zamerili,da kazem odbacili bez razloga neko dugo vreme provedeno naulici u svom zivotu. Mislim da smo od pokojnog Giske mogli dase oprostimo na mnogo bolji nacin, jer sam ubedjen da su gadanas vec zaboravili oni zbog cijih je blesavih ideja poginuo.Giske se secamo mi, a ne oni koji su mi pricali sta je njima

njihov deda pricao. Kao da on nije imao ni dedu ni ujaka.E, kad mi ti budes odgovorio na pitanje otkud medju tvojimkolegama toliko vucibatina, i ja cu ti podrobno objasniti zastose na ulici pojavilo toliko psihopata. Svi mi znamo da togaranije nije bilo, da je doslo sa ovim ludilom koje nazivajudemokratija. Za mladje je izbor bio otici na ratiste, pobeci izzemlje ili ratovati ovuda po gradu. Da pozajme negde pistolj,zakace ga za kais, pokusavaju da budu nesto zasta sami znajuda ne mogu postati. Toga ranije nije bilo. Seti se onog slucajaod pre desetak godina, kada su onom nesrecnom Kaludjerovicuubili sina jedinca. Uzeo je oruzje u ruke, otisao na Sveti Stefani sam presudio ubicama. Poneo se kao pravi covek, otac, aposle su mu sudili kao da je on kriminalac. Ili slucaj Lausevica.Sta je trebalo, da pusti jos da ga siluju da bi potegao pistolj?

To, tako, ocigledno ne ide.

Licno bih voleo da tome doprinesem, da u vremenu koje jepreda mnom pomognem i sebi, i neduznom svetu, a i samimtim mladicima da ne ginu uludo, jer drugo ne mogu postici.Mozda se to nekima lepim recima ne moze objasniti, ali postojinacin da shvate. Ukoliko svako od nas uvede red u svomdvoristu, bice bolje za sve.

Namere

Vec sam u poziciji da razmisljam o mladjima, onima kojeostavljamo za nama, uz pitanje kakve ih ostavljamo. Verujemda ima puno zdrave omladine u ovoj zemlji koja nece nasestina price svakakvih lakrdijasa, nego ce se okrenuti pametnimstvarima i ne dozvoliti da zive na trideset kvadratnihkilometara. Da ih ne zaludjuju pricama o juznoj i severnojpruzi, uzoj ili siroj, krnjoj ili velikoj zemlji, svojim vrlinama itudjim manama. Sta je za one najbucnije ta njihova de mo krati ja? Pravo da budale i pijanci lupetaju, a muceni narod gleda islusa? Voleo bih ja da sledeci put sa svojima docekam napozorisnoj terasi onog Goluba. Mozda bi tog puta i poleteo sbalkona.

Kao sto je uvek bilo, i ovaj rat ce se zaboraviti. Zao mi je teomladine, ljudi koji su izginuli za neke lazne ili pogresneideale, ali ... rat ne bira, pa da odnese one koji nam nisu nitrebali. Kad na najgorem mestu, u zatvoru, uspem da zasobom ostavim Balkance u sirem smislu, pa tek ondaJugoslovene i ostale, a o nacionalnostima i da ne govorim, zarje to problem ostvariti medju normalnim svetom.

Nisam slep za sve teskoce s kojima se ljudi suocavaju, samosto sam ubedjen da i to moze imati svoje dobro. Sve sto je lako,uglavnom nije ni dobro ni trajno. Ne pitaju se ovi mladji kakavbi svet hteli, ali bi bio red da im se da prilika da ucine nesto. Jajesam za selekciju, verovatno i strozu nego sto bi trebalo, ali

pod uslovom da se ona sprovede svuda. Bas svuda. Bude litako, ovo huliganstvo na ulici ili bilo gde drugo postace jedanod najmanjih problema. Sve ce doci na svoje.

Politicka sklonost

Svi koji se sada stide Tita, trebalo bi da se stide sebe. Bili suoni veci Tito od njega samog. Mislim da vecina ljudi koja imadostojanstva, misli bar slicno kao ja - vise ga postujem sadanego onda. Eto, drugi "znaju" da pripadam partiji ciji clannisam, iako nemam nista protiv ni da postanem. Rado bih toucinio ali samo ako me prihvate kakav jesam, da se nijednogtrenutka ne osete ugrozeni mojim imenom i licnoscu. A jagarantujem da mene niko ne moze da se postidi.

intervju radio:Vojislav Tufegdzic

SAZETO:

Nema tajne oko toga kako sam dosao do novca. To znaju iNemci i pola Evrope. Zna se kakav sam kockar bio i skakvim sam se ljudima, po pitanju kockarskog zanata,druzio. Gde god sam se pojavio zastava je za mnomostajala na pola koplja. Svaki grad u cije sam kockarniceulazio bio je isvorciran. Sto to zakonom nije kaznjivotoliko i na taj nacin, pa su onda pokusavali da me prikazukao ubicu, to je nesto drugo.

Tri puta sam bio prvak najvece nemacke pokrajine,Vestfalije, u poluteskoj kategoriji. Kao stranac nisammogao da boksujem za prvaka Nemacke, iako sampobedjivao njihovog zvanicnog sampiona. Tamo sam '92.godine osvojio i zlatnu rukavicu. O tome postojidokumentacija na koju sam ponosan.

Sve sto sam u inostranstvu zaradio doneo sam ovde, jer jeprirodno da ulazes u svoju zemlju. Jadna je ta zemlja ukojoj najveci biznismeni ovde zaradjuju, a novac iznosenapolje. Znao sam od pocetka da necu imati "srece", nitisimpatije od onih koji pomazu "privrednike". Investiraosam svoj novac, izdrzavao 150 radnika.

Da sam ucestvovao u organizovanom kriminalu, kakotamo pise, glupo bi bilo da to negiram zbog ovih momakakoji ne znaju. Ja ne mogu i ne smem da lazem, jer ljudegledam u oci. Ne mogu da pricam svasta, a sutra curakobrnem naopako. Ali, i u kriminalu, kako kazu, postojicast i cest, pa se zna kako se i time bavi.

Jos nisam potpuno siguran da mi je "boravak" u Grckojnamesten ovde, mada kruze uverljive glasine da je bas

tako. U to necu preterano da ulazim. Uostalom, ima koovde to medjusobno da raspravi. Znam samo da sebenisam prijavio, jer i da sam nesto uradio, gledao bih da zato ne odgovaram. Zakon mi daje pravo i da lazem. Ipak,ja to ne zloupotrebljavam.

iz ociju javnosti :

Darko Asanin je kao i mnogi mladici sa tvrdim pesnicama bio dete vojnog lica. Rodjen je bio u Jajcu Kao mladic bavio se boksom u beogradskom "Novom kolektivu".Bio je poznat kao veliki Jugosloven.

Asanin je u Beogradu zavrsio Pedagosku akademiju,ali nikada nije radio kao nastavnik. Sedamdesetih godina se otisnuo u svet. U Nemackoj je neko vreme ziveo od boksa, jer je prvak pokrajine Vestfalija u velter kategoriji.A potom je marke zaradjivao kao izbacivac u diskotekama i klubovima, pa kao organizator ilegalnih kockarnica. Tu je i tada upoznao Arkana i sprijateljio se sa njim.

U emigraciji je optuzivan da je zajedno sa Arkanom likvidirao Envera Hadrija, albanskog nacionalistu i spijuna CIA. Jugoslovenska javnost je cula za Asanina prvi put kada je okrivljen za ubistvo Andrije Lakonica,marta 1990. u cuvenoj Nani. Za ubistvo Lakonića bio je direktno optužen Darko Ašanin. Oslobođen je zbog nedostatak dokaza. Veselin Vukotić je bio osumnjičen za saučesništvo.Odbačena je prijava zbog nedostatka dokaza. Inspektora Bižića su teretili za zloupotrebu službenog položaja.I on je - oslobođen. Kao da su, zbog nekih skrivenih zasluga, bili van domašaja pravosuđa.

Zbog ubistva Hadrija ocinkaren iz prestonice Darko Asanin je hapsen,ali i pusten iz grckog zatvora, jer je Belgija trazila 1996. njegovo izrucenje.

Poslednjih nedelja zivota Darko Asanin je davao intervju ovom reporteru i pricao o Arkanukao velikom srpskom borcu i gazdi u Beogradu. Postovao ga je iako se sa njim nekoliko puta sporeckao. Mnoge poslove radili su zajedno. Vec tada Asanin je glasno pricao da ceka da ga konkurenti,Arkanovi neprijatelji iz kockarskog posla likvidiraju. Ocekivao je smrt,ali se od nje nije branio. Srebrani kolt, napunjen, drzao je u radnoj sobi na spratu.U basti restorana sedeo je u majci, bez panzira i bez telohranitelja. Cekao je metak sudbine, kako sam jednom rece.I docekao ga je. Policija nikada nije otkrila njegove likvidatore.

Knele se 1991. godine pridružio Srpskoj gardi i otišao na ratište u Borovo selo kraj Vukovara. Zajedno sa Giškom i Branislavom Matićem Belim bio je učesnik čuvene demonstracije koja se odigrala 9. marta. 1991. godine u Beogradu. Posle demonstracija 9. marta, postaje zvanični telohranitelj Vuka Draškovića. Iste godine pošto je Knele želeo da ima udela u poslovima oko auto-otpada dolazi u sukob sa poznatim velegradskim kockarom Zoranom Kovačevićem Kočom. Sukob ove dvojice kulminirao je kada ga je posle kraće rasprave u prepunom klubu "Tifani" mladi Knežević upucao u noge. Maja meseca 1992. godine ispred kafića "Freska" u ulici Vuka Karadžića broj 12. posle žestoke svađe i vređanja na nacionalnoj osnovi Milan Janković, momak iz Bijelog Polja, ranio je Kneleta u predelu prepona koji je ubrzo prevezen u Klinički centar. Nakon ovog ranjavanja Knele je napadnut i u jednoj automehaničarskoj radnji i samo je pukom srećom izbegao smrt. Bio je učesnik mnogih pucnjava po Beogradu, učestvovao je u obračunu ispred restorana "Poslednja šansa" i diskoteke "Luv" na Voždovcu. Nedugo zatim ispred kluba Nana na Senjaku, dve maskirane osobe, naoružane kalašnjikovima, istrčavši ispred Kneletovog poršea ispalile su više hitaca. I ovog puta Knele je imao sreću pošto se podvuko pod volan automobila, pa je prošao samo sa ogrebotinom, dok je porše bio oštećen na više mesta.

Nedugo posle svih ovih događaja, Knežević je jedne noći u prepunom hotelu Jugoslavija, naočigled svih gostiju sa ruku jednog gosta uzeo skupocen sat i ključeve od automobila, "nisan patrol" podcenivši gosta, koga nije ni poznavao, Knežević je sav oduševljen napustio hotel. Čovek kome je Knele konfiskovao džip zvao se Miodrag Cvetinović inače zet Radeta Ćaldovića Ćente.

U apartmanu 331 hotela "Hajat" u novom beogradu, 28. oktobra 1992. godine ubijen je Aleksandar Knezevic Knele, dvadesetjednogodisnjak iz naselja Brace Jerkovic. Kneletovo telo je pronadeno sledeceg dana u 15 casova.

Nekoliko dana posle ubistva niko od Knezevicevih prijatelja nije mogao da pretpostavi ko bi mogao da bude ubica. Pojedinost koja je sve zbunjivala bio je podatak da je Knezevic, ocigledno, pustio ubice u sobu. Bilo je poznato da je inace izuzetno oprezan, da vise puta proverava koga pusta u sobu, da je pistolj drzao cak i kada bi primao bliske prijatelje.U "Freski", omiljenom Kneletovom kaficu, posto se culo za ubistvo, nije bilo muzike. Velika grupa mladica, koji su izgledom oponasali Kneleta, odbijala je svaki razgovor.Tih dana, novine su se citale od zadnjih stranica. Ako mozda i nije bio prvi u nizu, generacije samo Beogradu svojstvenih desperadosa, onih koji su hteli sve, i to odmah, Knele je ubrzo zauzeo vodece mesto. Svojim izgledom i nacinom zivota iskazao je najdublje zelje velikog dela svojih vrsnjaka. Njegov otac svedoci da ga je vise puta upozoravao na opasnosti.Knele mu je odgovarao: "Bolje da zivim jedan dan kao covek, nego ceo zivot kao bednik. Pusti me, ovo je moj zivot".Na Kneletovu sahranu doslo je nekoliko hiljada ljudi. To je svet koji ima svoju fizionomiju i psihologiju, nepisane zakone.Svi su ozbiljni, napeti, nose italijanska odela, cipele, listom kratko osisani, poput Kneleta. Puno lepih devojaka koje neprekidno placu......

Po prici samog Gorana Vukovica, ubistvo Ljubomira Magasa je bilo posledica njegovog straha za sopstveni zivot, ali i njegove pritajene zelje za osvetom:

- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti cas!" Posto je Debeli (Djordje Bozovic Giska) izasao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubezic i jos neki da se pobije - za vodjstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zasto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemas nikakvog razloga. Evo, on je tu u

Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znaci, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Medjutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klosare. I to je jos kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najveceg.

Metak za metak

Posvadjali su nas ljudi sa strane. Na primer, uhvatim i prebijem nekoga, a oni graknu: "Vidi, Goran je izmasakrirao! Goran ovo, Goran ono..." Namerno su ga provocirali i izazivali. Odemo kuci, a posle pet minuta me zove Ljuba: "Sta ti to znaci, Gorane, to provociranje!" Njegov zet Sreto Raznjatovic, dok nije namestio da me upucaju Ljuba i Cane, kad god je dolazio da poseti Ljubu, dolazio je i kod mene. Znaci da ja nisam nista imao protiv tog coveka, jer Ljuba je bio i moj idol. Do dana danasnjeg nisam saznao zasto su pucali u mene i sta sam im se zamerio da su hteli da me ubiju.

Kako sam jednom izasao iz kuce na ulicu, vidim Sreta ide s jedne strane, a dvojica s druge. Ja sam stvarno bio mnogo dobar sa tim Sretom, ni na kraj pameti mi nije bilo da mi namesta da me ubiju. Okrenem se malo i kako sam se okrenuo, tako me nesto pogodi u ledja. Vidim izdaleka Ljubu i Caneta. Cane je pucao, nije Ljuba. Sretu gurnem i pocnem da trcim. Onda oni dum, dum, pucaju za mnom. Pita me Boris Petkov: "Sta ti je, brate?" Kazem: "Pogodjen sam." Dosla je odmah policija, neki Oto Leder. Uhapseni su Vlada Bacar, Cane, Ljuba je devet meseci bio pod istragom. Na kraju su svi pusteni. Evo, Vlada Bacar je sedeo zbog mene u zatvoru, pa smo opet ostali dobri prijatelji. Jedanput sam mu rekao: "Sta ce ti, brate, da imas neprijatelje zato sto si Ljubin drug."

Napustio sam bolnicu jedanaestog dana: potpisao sam da izlazim na sopstveni rizik. Od tada se vise nismo vidjali sve do tog kobnog susreta ispred zgrade suda. Oni su tada bili sudjeni zbog nekih otimacina iz 1983. godine. Ljuba Zemunac, Pera Puseljic, Slobodan Savic Cane, Soskic, njih pet-sest. Ja sam imao zakazano sudjenje za neke kradje u pola jedanaest, a njima je bio pretres nesto ranije. Ne sluteci nista, poneo sam pistolj, prosto jer se od njega nisam nikad odvajao. Dobro sam znao da ce da mi skinu glavu ako mogu. Parkirao sam auto na cosku i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovacevicem posao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest- trinaest. Nesto su se domundjavali. Tek kad sam se priblizio stepenistu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pistolj i rekao: "Sta hoces! Sta hoces, picko?" Glupo je da krijem i da kazem da mu nisam to rekao kad jesam. Planuo je: "Sta je, pederu, hoces da se svetis!" Nisam ga se nimalo bojao: "Mislis da necu da ti se osvetim?" Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao zivotinja. I drugi metak ga je pogodio.

Onda su njegovi pritrcali. Mirno sam vratio pistolj u futrolu, uhvatio zenu za ruku i rekao: "Hajde da idemo." Naleteli smo na policajca, koji je drzao neka akta, izvadio je pistolj tek posto su braca Soskici povikali: "Drzite ubicu! Ubica!" Poslusao sam njegovu naredbu, podigao ruke i legao na zemlju dok ne dodje patrola. U medjuvremenu, Vlajko i ne znam ko jos udarili su dva-tri puta moju zenu. Cak su i mene, vezanog na zemlji, pokusali da udare. Onoga konja Soskica sutnuo sam nogom u grudi. Nisam uopste shvatao sta se desilo i poceo sam da se cerekam.

Ljubina majka Rosa Curcic je poput mnogih Srba javno sumnjala da je ubistvo njenog sina organizovala nemacka drzava. Jer, Ljubomir Magas je bio vodja, kako je tvrdio Gerhard Beder, strucnjak za organizovani kriminal, cak "250 razbojnika iz Jugoslavije, koji su delovali u Frankfurtu i okolini. Njega su svi oni morali da slusaju". Nemci su mislili da ce vecnim uklanjanjem Ljube Zemunca ukloniti i jugoslovensko podzemlje iz Nemacke. Njegova majka Rosa Curcic o tom sukobu sa Vukovicem, za koji je njen sin strepeo da ce biti i koban, kaze:

- Kad je zbog Gorana bio u zatvoru, to se iskomplikovalo, dosao je i onaj policajac Oto Leder. Nije on bio obican policajac, vec neki glavni za saradnju s americkom CIA. Ja sam bila na tom sudjenju. Dvaput je policiji Goran davao izjavu da ne zna ko je pucao u njega. Tek kad je Leder dosao u Frankfurt, rekao je da je Ljuba pucao u njega. Sad, taj Ljubin drug kod kojeg sam odsedala, vidim sav usplahiren, ubledeo, kaze meni: tetka Roso, znate li vi ko je taj Leder. Sta me briga, mislim se. Sedi Ljuba pored mene i ja mu pricam sta se u Beogradu govori, da mnogi saradjuju s policijom, da je neki nemacki policajac dolazio u Beograd i saslusavao mi zeta. Pa to je ono djubre sto sedi iza tebe, kaze. I tako, pricam ja Ljubi o tim glasinama da mnogi njegovi poznanici rade za policiju, ali da za njega nista nisam cula. Za koga da radim, pita, za to djubre? Otkud znam kad ce da me proda, za bilo koga da radim? E, tad mi je rekao: majko, ako mi neko dodje glave, to ce biti ovo djubre sto sedi iza tebe.

E, kad je bilo Goranu sudjenje, isla sam tamo. Nemci su s kerovima bili napolju, jedino kad su Soskici svedocili, Nemci su uveli pse i u sudnicu. Ni pre ni posle toga. Sad, svi su podvlacili da Ljuba nikad nije imao pistolj, sto je bila cinjenica. Ali javni tuzilac ustade pa rece: " Gospodinu Magasu nije ni bio potreban pistolj, jer je imao ubitacnu pesnicu." I trazi za Gorana dve godine i devet meseci. Da sam mogla da urliknem... Samo sam tad progovorila - da je psa ubio, vise bi

dobio. Gledala sam pistolj iz koga je moj Ljuba ubijen, kutiju sa njegovim stvarima. Kad je bila pauza, prilazi mi prevodilac i kaze da je znao da cu ja doci, ni u snu ne bi prihvatio da prevodi. Poznavao je Ljubu i voleo ga. Ali, tu bedu da si video, kad je usao i seo za optuzenicki sto. Pored njega dva advokata. A zamisli moj osecaj... sedi tako na tri metra od mene. Kad smo izlazili, ja sam prosla pored njega, a nista ne mogu. Ne mogu ni za nos da ga povucem. Oborio je glavu na onaj sto. Vidim sto se sav trese. Njegov advokat odgovori da Goran ne moze da sedi i gleda Ljubinu majku. Stalno je ponavljao da je Ljubu ubio iz straha. Iz straha i nista drugo. A sudija, onako mladji covek, pita ga zasto nije otisao iz Frankfurta kad ga se toliko bojao? Nisam mogao, rece, da ostavim verenicu. Setila sam se tad sta mi je Ljuba rekao za onog Ledera. I zbog neke proklete puske, bar takvu sam ja verziju cula, kad je Ljuba istukao americkog vojnika iz CIA. E, tad je Leder dosao u Frankfurt i rekao da Ljuba pod hitno mora da se likvidira!

Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. godine u hotelu „Interkontinental“. Tom prilikom stradali su i njegovi prijatelji Milenko Mandić i Dragan Garić. Dvojica prvooptuženih, Dobrosav Gavrić i Milan Đuričić, u bekstvu su od izricanja prvostepene presude, 9. oktobra 2006. godine. Odlukom Vrhovnog suda oni su pravosnažno osuđeni na 35, odnosno 30 godina zatvora. Dragan Nikolić Gagi jedini je optuženi koji se nalazi na izdržavanju tridesetogodišnje kazne.

-Prema informacijama ljudi koji su se nalazili u Raznatovicevoj neposrednoj blizini u vreme ubistva, a hotelsko predvorje je u tom trenutku bilo puno ljudi, Arkan je sa Milenkom Mandicem Mandom i covekom iz obezbedenja koji je neprestano uz njega, bio u hotelskom restoranu na rucku. Nakon toga su skupa otisli u hol, u deo koji se nalazi blize recepciji i ulazu u „Interkontinental“. Seli su u jedan od separea, a Arkan je svog telohranitelja zamolio da ode po kolace.

U vreme dok se ovaj udaljavao, a izvor „Blica“ tvrdi da nije ni dosao do pulta gde su stajali kolaci, Arkanu i Mandicu je prisao covek koga su ocigledno obojica dobro poznavali. Prema opisu dogadaja, Arkan je ustao i rukovao se s njim, zatim su se izljubili, a potom je Raznatovic seo u fotelju. Istog trenutka covek, ciji identitet u ovom trenutku niko nije voljan da saopsti mada je izvesno da su ga mnogi dobro videli, poteze pistolj i puca Arkanu u glavu. To je bio prvi hitac koji su prisutni u hotelu opisali kao prasak petarde, nakon cega je usledila rafalna paljba.Kada je video sta se dogada, Mandic skace i pokusava da zastiti Arkana, odnosno nasrce na ubicu i njegov revolver. Medutim, ubica uspeva da iz neposredne blizine ispali vise hitaca koji Mandica pogadaju u telo i zbog cega ovaj ostaje mrtav na mestu. Posle izvesnog vremena, cije trajanje u opstem metezu niko nije uspeo precizno da definise, sledi rafalna paljba iz vise oruzja. Posto je prisutnima bilo potpuno jasno da pucnjava moze da ima veze samo sa Raznatovicem, prema separeu su potrcali mladici iz njegovog obezbedenja koji su se nalazili u blizini. Jedan od najbrzijh je, navodno, bio momak koji se nalazio u Arkanovom dzipu, parkiranom tik uz hotelski ulaz. Prema prici izvora „Blica“, on je utrcao sa „heklereom“ i zapucao prema napadacima. Momenat kako i kada se na mestu ubistva pojavilo vise napadaca niko, zasad, ne moze jasno da opise, ali je izvesno da covek koji je ispalio prvi hitac nije bio sam. U razjasnjavanju okolnosti ubistva potpuno je nepoznato prisustvo i pogibija pripadnika policije, ili bivseg pripadnika, Dragana Garica. Prema jednoj varijanti, upravo je on bio covek koji je ranjen puzao prema hotelskom izlazu, pokusavajuci da se skloni sa mesta obracuna. Niko ne moze da potvrdi da li se njegovo pojavljivanje vezuje za poznanstvo sa Arkanom ili, pak, povezanoscu s nekim drugim, niti da li je poginuo od hitaca koje su ispalili napadaci ili mladici koji su pokusali da zastite Raznatovica. Uglavnom, uocljivo je da u prvim izdanjima novina nije bilo umrlica u kojima se neko oprastao od Garica.

Isti izvori tvrde da mladici iz Arkanovog obezbedenja dobro znaju identitet njegovog ubice, jer se pojavio javno i bez ikakve sumnje, polako, kako je to jedino i bilo moguce, prisao Arkanu i pucao u njega. Prema nekim policijskim izvorima, policija uporno traga za jednim od momaka iz obezbedenja, za koga se pretpostavlja da bi mogao da potvrdi identitet napadaca, a koji zasad ne zeli da se pojavi i to kaze. Medutim, pretpostavka je da u ovom trenutku gotovo svi bliski prijatelji pokojnog Raznatovica znaju o kome je rec.

Ujedno, neki od prisutnih u „Interkontinentalu“, koji su bili dovoljno prisebni da se osvrnu oko sebe, garantuju da je u obracunu nastradalo vise ljudi. Prema njihovoj proceni, i izvesnim saznanjima, poginuo je najmanje jos jedan covek, mozda bas jedan od napadaca, mada se govori i o jos tri zrtve, odnosno ukupno sestoro poginulih. Ti podaci, ako to jesu, u ovom momentu ostaju u domenu spekulacija, a eventualnu potvrdu ili demanti bi bilo moguce ocekivati tek po zvanicnom saopstenju policije.

Sreten Jocić, poznatiji u javnosti kao Joca Amsterdam (rođen 24. oktobra 1962. u Smederevskoj Palanci), devedesetih godina prošlog veka stalno nastanjen u Holandiji, a kasnije – pod lažnim identitetom – u Bugarskoj, sve do hapšenja i deportacije u Holandiju. Za Jocom Amsterdamom vuče se podugačka legenda, ali i nedovoljno dokaza za nju; inače bi istrunuo u zatvorima više evropskih država. Izgleda da je i Holanđanima dosadilo da se njime bave, mada se i tamo pričalo svašta o njemu, osim što se pričalo i u drugim državama. Kao da su Holanđani odlučili da se ratosiljaju bede i da ga izruče ovamo, gde bar postoji jasan slučaj protiv njega, pa neka ga ovde sude i zatvaraju... Ionako je čak i iz holandskog zatvora bio suviše moćan.

postao je važan tek početkom devedesetih, kada je zatrebao Službi. "Joca je postao velik tek kada su veći od njega bili potrošeni", kaže jedan poznavalac tog polusveta. "Bio je sitan krimos koji je napredovao do plaćenog ubice Službe." Kažu da je tako stekao "patriotske" akreditive: ubijao je i Albance, naime; pogotovo ako je reč bila o neutralisanju konkurencije na tržištu teških droga. Joca Amsterdam važio je za veoma značajnog igrača na zapadnoevropskom tržištu heroina i – naročito – kokaina. Razgovarao je direktno sa kartelima iz Južne Amerike i ugrađivao se u svaku veću pošiljku. Tako se stiču neprijatelji, pa legenda kaže da je Joca pobio na desetine ljudi u međuvremenu, čak i nekoliko policajaca; ali, sve je to ostalo kao manje ili više osnovana sumnja, uprkos Interpolovim poternicama; inače ishod ne bi bio ovakav kakav je. U tom istom međuvremenu Joca Amsterdam pojavljivao se u Beogradu, Banjoj Luci, Budvi; uvek u skupom odelu i kao gospodin – iako je za njim bila raspisana naša poternica za podstrekavanje na ubistvo. "Za njim je svaki put ostajao bar jedan leš", kako je za "Vreme" pre nekoliko meseci izjavio jedan poznavalac. Jedan slučaj je zanimljiv, jer ukazuje na karakter i modus operandi Sretena Jocića.

Naime, negde 1995. godine Joca Amsterdam obavešten je da neki elementi crnogorske mafije hoće da ga ubiju i da su angažovali poznatog tadašnjeg beogradskog gangstera Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš. Jocić tada – po optužnici – unajmljuje dva policajca, nekog Milosavljevića i nekog Prodanovića (jedan je aktivan u GSUP-u Beograd; drugi je iz Republike Srpske) da ubiju Goksija; čisto preventivno. Daje im motorno vozilo i dva automata "heckler und koch" MP-5 policijskog porekla i obećava im honorar od 200.000 maraka. Ova dvojica prate Goksija i odlučuju se za akciju u kafiću sportskog centra "Olimp" na Zvezdari Milana Rakića. U toj akciji oni teško ranjavaju Gorana Marjanovića, ali ubijaju njegovu devojku Jelenu Đorđević, a teško ranjavaju i nekoliko prisutnih gostiju, od kojih jedna mlada žena ostaje doživotni invalid u kolicima.

Joca nije bio nikako zadovoljan ovako aljkavim poslom: kad su policajci došli po pare, on se na njih izvikao da je Goksi živ i da šta hoće; ponudio im je dva ručna sata i oterao ih. Goksi je kasnije umro

u bolnici, ali Joca je već bio natrag u Amsterdamu... Desetak dana kasnije, ta dva magarca odlučuju se na nekakvu oružanu pljačku u Istočnoj Srbiji. Iako im je Joca lepo rekao da automate bace u Dunav posle te bruke u "Olimpu", njima je, izgleda, bilo žao, pa su ih poneli u novu akciju. Ta je pljačka loše krenula i njih dvojica dali su se u bekstvo autom, iz koga su automate bacili ka Dunavu, bez gledanja; policija ih je našla, ali i dvojicu kolega, koji su ostavili vozilo i bežali međugradskim autobusom. Balističarima u Beogradu nije mnogo trebalo da oružje iz te pljačke povežu sa "Olimpom" i ta dvojica su ispričali priču. Osim njih, bio je tu još jedan aktivni policajac koji je sve znao i pomogao u istrazi; "danas bi taj čovek bio svedok saradnik, ali tada nismo imali ove zakone", kaže predsednik veća koje je osudilo tu dvojicu na po 20 godina, a predmet Sretena Jocića izdvojilo dok Joca Amsterdam ne postane dostupan sudu.

U međuvremenu je Joci prigustilo: Holanđani su ga još pre toga, 1993, bili pritvorili u jednom trenutku, ali im je pobegao i našao se u Bugarskoj, novom i perspektivnom centru trgovine drogom. Trebalo je držati posao u toku; Amsterdam i druge severne luke su zgodne zbog velike učestalosti brodskih kontejnerskih i drugih transporta iz celog sveta, pa i iz Kolumbije i drugih zemalja sa monokulturnom poljoprivredom (mak i koka); Bugarska je postala zgodna zbog položaja – na tradicionalnom putu heroina – ali i zbog rastuće korupcije u policiji; dok se i to nije promenilo. Za Jocom se već vukao niz Interpolovih poternica, izdatih na osnovu sumnji za mnoga krivična dela, uključujući i ubistva, pa je u Bugarskoj živeo i radio sa lažnim identitetom: kao Marko Milosavljević. Ni tu Joca nije sedeo dokon, jer on ne zaboravlja: iz Bugarske je bio pokrenuo preko svojih ljudi akciju da se organizuje ubistvo holandskog tužioca Kosa Ploja (Koos Plooij); taj Ploj mu je na kraju i dohakao, ali tek kad je Jocu bugarska policija uhapsila 20. juna 2002. dok je telefonirao iz javne govornice; ni u šta više čovek ne može da se pouzda, rekao bi Bagzi Milenković. U to vreme je u Beograd dolazio i jedan drugi holandski tužilac, neki Teven (Teeven), da sravni saznanja sa našim organima. Inače, Jocini saučesnici u Holandiji raspolagali su i raketnim bacačima jugoslovenske proizvodnje, koji su nađeni pošto je glavni organizator za Jocin račun bio ubijen u Španiji, po nekoj drugoj liniji posla. Kos Ploj je, inače, bio glavni tužilac za slučajeve u koje je umešana jugoslovenska mafija. U trenutku hapšenja u Sofiji, Joca je – osim lažnih dokumenata na ime Milosavljević – imao i službenu legitimaciju MUP-a Srbije na svoje pravo ime; po broju, ta legitimacija spadala je u Resor državne bezbednosti (tada su sve legitimacije bile iste, do formiranja BIA). To je bila još jedna potvrda da je Joca radio za Jovicu Stanišića: i ubistva i drogu i ostalo.

Kažu da je Joca bugarske vlasti bio suočio sa ponudom koja se teško dade odbiti: da isplati deo državnog duga Bugarske. Nije pomoglo, pa je nešto kasnije iz nekog razloga izručen baš Holandiji, mada je i Beograd imao važeću poternicu na njegovo ime zbog zločina u "Olimpu". Bugarska štampa je posle, na osnovu podataka iz policijskih izvora, pisala kako je, eto baš nekako u to vreme kada je Joca "pao", netragom nestala i pošiljka od dve tone kokaina iz južnoameričkih sunčanih zemalja... Onda se u Beogradu pojavio podatak da su Jocu Amsterdama bugarskoj policiji "namestili", tj. otkucali pokojni Dušan Duća Spasojević i Milorad Ulemek Legija, da bi preuzeli kanal ka kokainskim kartelima koji je on držao; te dve tone došle su kao, eto, dopunska dobit u procesu preuzimanja. Bila je to rana 2002. godina, kada su se i Duća i Legija osećali svemoćnima i širili poslove na sve strane. Pošto je Joca Amsterdam sklonjen u Amsterdam, tačnije strogo čuvani zatvor Fuht, bugarsku vezu preuzeo je za račun zemunaca i Legije neki Nenad Milenković, saradnik i ortak Mladena Mićića Pacova iz Požarevca. Taj Milenković je, pak, uhapšen u Bugarskoj jula 2003, a po poternici nastaloj za vreme akcije Sablja, kad je pokupljen "požarevački klan". Bugarski apelacioni sud potvrdio je odluku o izručenju Milenkovića Beogradu, ali još se ne zna šta je s tim bilo dalje.

Odmah po predaji Milorada Ulemeka Legije, maja 2004, krenula je po čaršiji i po obaveštajno-bezbednosnim krugovima jedna logična i dosta dobro zasnovana priča: Legija se, po toj priči, predao zato što se Joca Amsterdam prisetio da ko bi mogao da bude taj ko ga je prodao Bugarima i

još pritom klepio i njegove poslovne veze. Joca je, kažu ljudi, čak i u holandskom zatvoru bio dovoljno uticajan i bogat da raspiše ucenu na Legijinu glavu; Legija je od marta 2003. begunac koji zavisi od jataka; jataci imaju izbor: da se zamere Joci, koji je nezgodan karakter i čija je puška podugačka, ili Legiji, koji je begunac, sve siromašniji i sve usamljeniji... Nekako logično u tu priču spadaju i Legijini dugi noćni razgovori u kancelariji gen. Miroslava Miloševića sa Jočićem, Bulatovićem i Stojkovićem: reč je bila, kažu oni, o "bezbednosti" Legijinoj i njegove porodice. Po beogradskoj čaršiji tada je išla priča da je ekipa "ozbiljnih pucača" u gradu, spremna da ubije Legiju, policajce, tužioca, istražnog sudiju, zapisničarku, zatvorske čuvare, vozača "marice", ženu, decu, psa i mačku – samo ako Legija zucne nešto o poslovima Joce Amsterdama; ali, čaršija svašta priča...

Sada, kad stigne iz Holandije, Sreten Joca Amsterdam Jocić, dolazi u znatno drugačiju sredinu od one iz koje se (iz zdravstvenih razloga) povukao onomad: Jovica Stanišić se o svom jadu zabavio i ne poznaje Jocu uopšte (osim ako ga neko podseti, ali nema ko – jer Haški tribunal Joca ne zanima); ostali umetnici iz Službe još manje poznaju Jocu; sve je to tužna prošlost koju je najbolje zaboraviti. Nećemo sad valjda, "dok gori Hilandar", da se bavimo time ko je onomad ubijao i radio heroin i kokain za račun Službe... Sreten Jocić biće suđen za podsticanje na ubistvo u "Olimpu" 1995; ona dva osuđena policajca već su počeli da menjaju iskaze i da izvode koješta, ali – oni su pravosnažno osuđeni i sada je kasno za vađenje. Oni će, međutim, morati da se pojave na budućem suđenju Joci Amsterdamu, u svojstvu svedoka.

istina i spekulacije:

Joca Amsterdam je 1999. godine izgubio 12 miliona maraka, jer mu je holandska mafija ukrala čitav tovar heroina. Krenuo je da naplati dug.Sreten Jocić je u Bugarskoj koristio čak 14 imena Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj, jer je to onda bilo jako unosno... 0 Dvojica maskiranih policajaca izveli su Jocića, obučenog u specijalni neprobojni skafander, kao robot ili kosmonaut, s glavom prekrivenom belom vrećom. U isto vreme iz 25 policijskih automobila, dva autobusa i dva džipa štrčali su automati s bojevom municijom0 Nisam se nikad bavio organizovanjem ubistava, niti preprodajom droge i oružja, bio je kategoričan kralj mafije0 Dve godine posle spektakularnog izručenja holandskoj policiji iz Bugarske misterioznog Joce Amsterdama (Sreten Jocić, iz Male Krsne) - uz pratnju tenkova, aviona i helikoptera - holandski sudovi nisu uspeli da dokažu nikakvu njegovu krivicu, pa je odlučeno da bude izručen SrbijiNije se slučajno hapšenje Joce Amsterdama u Sofiji poklopilo s vrtoglavim uzletom bivšeg komandanta `crvenih beretki` Milorada Ulemeka Legije u vrh međunarodnog podzemlja šverca droge. I onda se smatralo da ga je Legija prodao i namestio bugarskoj policiji za koju je Joca godinama bio neuhvatljiv.Poklopila se i dobrovoljna predaja Legije, kao prvooptuženog za atentat na premijera Đinđića s prvim najavama da će uskoro, usled nedostatka dokaza, Joca Amsterdam izaći iz holandskog zatvora.Neposredno posle hapšenja u Bugarskoj Joca je našao načina da Legiji pošalje sledeću, sasvim konkretnu poruku:– Prvo ću ti ubiti decu, najbliže članove, a tebe ću ostaviti za kraj – kao poslasticu – kako bi što duže patio i gledao sopstvenu sahranu! Legija je više od godinu dana lako uspevao da se u bekstvu skriva od plašljive i neefikasne srpske policije, ali ne i od odlučnih i nemilosrdnih ljudi Joce Amsterdama koji su nekako uspeli da mu, ipak, uđu u trag.Iz paničnog straha za sopstveni život, ali možda još više za živote svojih najbližih, zato je, na kraju, iz svoje kuće sam pozvao srpsku policiju da ga uhapsi i spase mu život. Znao je savršeno dobro da će presuda Joce Amsterdama biti neuporedivo okrutnija i stroža od bilo kakve politikantske odluke beogradskog suda o njegovoj odgovornosti za ubistvo Đinđića.

S druge strane, Sreten Jocić (Joca Amsterdam) je na suđenju u ćeliji dobro čuvanog zatvora `Vuht` rekao skromno da nije tako opasan kao što se pretpostavlja, ali i da nema nikakvog razloga da se on lično plaši bilo koga.Sam je pokušao da sruši legendu o sebi kao najopasnijem jugogangsteru naše epohe. Jednostavno, došao je u Amsterdam 1984. da se skloni od komunista, pošto potiče iz izrazito rojalističke porodice. Posle se u Holandiji oženio s Babet, dobio decu i izgubio veliki broj prijatelja: `Ali, mi ljudi s Balkana smo na to navikli!` Kad je 1992. izručen u Srbiju, Milošević je Arkanu dao zadatak da ga uhapsi i preda policiji. Zato je sa svojom drugom suprugom Verom bio prinuđen da 1996. pobegne u Bugarsku. Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj, jer je to onda bilo jako unosno...- Nisam se nikad bavio organizovanjem ubistava, niti preprodajom droge i oružja! - bio je kategoričan Joca Amsterdam, a holandski sud nije uspeo da dokaže ništa suprotno od toga.Zbog sumnji da stoji iza 23 naručena ubistva, bugarske vlasti su 17. avgusta 2002. izručile Holandiji jugoslovenskog državljanina Sretena Jocića (rođenog 1962), za kojim je još pre 11 godina raspisana poternica Interpola zbog optužbi da je odgovoran za ubistva u nekoliko evropskih zemalja, saopštio je tada bugarski ministar unutrašnjih poslova Bojko Birisov.Jocić je uhapšen 20. juna u centru Sofije, u akciji koju su zajednički izveli bugarska policija i Interpol.A prebačen je u Amsterdam specijalnim avionom koji je poslala holandska vlada, uz jake mere bezbednosti. Njega je holandski sud 1993. godine osudio na tri godine zatvora, zbog pokušaja ubistva, ali je posle šest meseci uspeo da pobegne.Zbog brojnih optužbi za ubistva, falsifikate i šverc droge, Jocića su tražile još i Nemačka, Jugoslavija, Austrija, Mađarska i Švedska.Prilikom njegove ekstradicije primenjene su neviđene zaštitne mere, jer je bugarska policija očekivala da bi neko od Jocićevih ljudi mogao da pokuša otmicu, to jest njegovo oslobađanje. U 10 sati ujutro započele su masovne policijske provere u rejonu, gde se nalazila transportna policija, u čijim je prostorijama Sreten Jocić proveo veći deo vremena otkad je uhapšen.Policija je bila blokirala čitav kvart. Najpre su izmešteni parkirani automobili i zaustavljeno je kretanje autobusa. Pola sata kasnije stigla su dva minibusa puna specijalaca. Desetine snajperista se popelo na krovove okolnih zgrada, a specijalci su sa službenim psima proveravali okolinu.U 10.55 na sofijski aerodrom su stigla dva džipa sa specijalcima, a zatim i 20 policijskih kola s uključenim sirenama. Džipovi su ušli u carinsku zonu aerodroma, a policijska kola su se uputila ka transportnoj policiji. Pola sata kasnije je napravljen kordon, a minibusi sa specijalcima približili su se ulazu u transportnu policiju. Zatim su dvojica maskiranih policajaca izveli Jocića, obučenog u specijalni neprobojni skafander, kao robot ili kosmonaut, s glavom prekrivenom belom vrećom. U isto vreme iz 25 policijskih kola, dva autobusa i dva džipa štrčali su automati s bojevom municijom.Jocić je, tako, posle mnogo peripetija uveden u specijalni holandski avion kojim je odleteo za Amsterdam.– Sofijski Apelacioni sud je na traženje holandskog pravosuđa, a postupajući u skladu s Evropskom konvencijom o ekstradiciji, odlučio da Jocića izruči Holandiji – izjavio je tada Hristo Stančev, jedan od Jocićevih advokata. – Međutim, moram reći da je u njegovom slučaju sve ostalo nejasno. Izvesno je jedino da bugarski organi nisu uspeli da prikupe adekvatne dokaze za njegovu umešanost u ubistva dvojice lokalnih mafijaša, za koje su ga od ranije sumnjičili. Da su u tome uspeli, sigurno je da Jocić ne bi ni bio isporučen, već bi mu se sudilo u Bugarskoj.Brzo se saznalo da je Sretena Jocića izdao `kolega` Bugarin, pošto nije uspeo da plati dve tone kolumbijskog kokaina, prema ugovoru u kojem je Jocić bio garant, tvrdio je najtiražniji sofijski dnevnik Trud, pozivajući se na policijske izvore. Za četiri tranše droge od po 500 kilograma bugarski narko-bos je bio u obavezi da plati 250 miliona dolara kolumbijskim `kolegama` Bugarin je, međutim, imao poteškoća, zbog čega je Joca Amsterdam bio prinuđen da sam izbroji milione i izmiri obavezu, nakon čega je on – pritisnut da vrati pare – izdao Sretena Jocića.Dve nedelje nakon hapšenja bugarski specijalci su došli do informacije da je iz Srbije u Bugarsku ušlo tridesetak njegovih kompanjona sa parama za `otkup`.

Još na prvom saslušanju Jocić je bugarskim istražnim organima velikodušno predložio da lično otkupi dobar deo bugarskog duga prema inostranim bankama, u zamenu za puštanje na slobodu. A tri sata nakon Jocićeve ekstradicije Holandiji dve maskirane osobe su s motocikla pucale u Dimitra Džambazova, jednog od najvećih bosova bugarskog podzemlja, koji je pukom slučajnošću ostao živ i prebačen je na oporavak u bolnicu `Pirogovo`.List Trud je tada zaključio da je pokušaj ubistva karakterističan za italijansku i srpsku mafiju, ali ne i za bugarsku.Kako je odmah utvrđeno u Amsterdamu, hapšenje Sretena Jocića u Bugarskoj je planirano nekoliko meseci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Holandije je godinu dana ranije podnelo zahtev bugarskoj policiji da ga uhapsi u Sofiji, jer je izvršio dve spektakularne likvidacije u Amsterdamu, u septembru 2000. godine, kad je likvidirao poznate holandske mafijaše Sama Klepera i Jana Femera. U holandskom zatvoru Joca Amsterdam je trebalo da zbog tih ubistava odleži još 1004 dana – pisao je tih dana amsterdamski list Telegraf. Prema informacijama Jana de Klerka, portparola holandske policije, Bugari su Jocu Amsterdama uhapsili dok je telefonirao iz neke ulične govornice, na osnovu boje glasa, specijalnim prisluškivanjem.Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala holandske policije smatra da je Sreten Jocić već čitavu deceniju vođa jugoslovenske mafije u Amsterdamu, zbog čega je i bio pod prismotrom tajne policije. U Austriji je tražen za naručeno ubistvo trojice policajaca. A Interpol je za Jocićem raspisao centralnu poternicu zbog 20 krivičnih dela počinjenih širom Evrope. Prema toj poternici, Joca Amsterdam je osumnjičen za tri ubistva policajaca u Evropi, krvave egzekucije u Nemačkoj, Holandiji i Srbiji i brojna razbojništva u Austriji. U Bugarskoj je uhapšen kao Marko Josić. Glavni poslovi su mu bili krijumčarenje droge i šverc falsifikovanog novca.Rumen Mladenov, načelnik bugarske Direkcije za borbu protiv organizovanog kriminala, potvrdio je da je Jocić izgradio veoma dobre veze s narko-kumovima u Avganistanu, Pakistanu i Maleziji, ali da nije bio povezan s Al Kaidom.Jugoslovenska policija je potraživala Jocu Amsterdama zbog sumnje da je 1995. godine naručio ubistvo Gorana Marjanovića, zvanog Goksi Bombaš, koji je s više hitaca iz `heklera` usmrćen u restoranu `Olimp` na Zvezdari.Prema pisanju holandskog listaTelegraf, Sreten Jocić, ili, kako ga zovu, Joca Amsterdam, bio je glavni vinovnik sudara holandske i jugoslovenske mafije u Amsterdamu posle davne likvidacije Duje Bećirovića i krvavog obračuna u holandskom podzemlju.Joca Amsterdam je bio glavni pajtaš Duje Bećirevića koji je na veliko trgovao narkoticima. Naime, Bećirević je drogu prodao Klasu Bransmi, kralju heroina i kumu holandske mafije, za nekoliko miliona maraka, koju ovaj nije platio. Zato je Bećirević Klasu objavio rat, u kome je i sam stradao 1990. godine. Kao njegov naslednik Sreten Jocić je imao obavezu da povrati novac i da osveti smrt svog šefa Duje Bećirevića. Bogataški sin, koji se u podzemlje odmetnuo kao predstavnik moćnog `sindikata`, čiji su članovi bili i pojedini holandski ministri, rešeni da najunosniji posao u Holandiji - s drogom - drže čvrsto u svojim rukama, Klas Bransma, ubijen je 1991. godine. Likvidirao ga je bivši tajni agent Martin Hogland, verovatno jedini Holanđanin koji je radio za jugoslovensku mafiju. Pošto je holandska policija zbog tog ubistva počela da hapsi članove jugoslovenske mafije, Sreten Jocić je bio prisiljen da se prebaci u Austriju. Pre odlaska iz Amsterdama Jocić je 1992. vratio dug Stivu Brounu, kralju marihuane, i Roniju Ondunku, knjigovođi koji je pokrao njegove pare, tako što je na sudu svedočio protiv bivšeg policijskog agenta i likvidatora Martina Hoglanda. Ali, i o likvidacijama u jugoslovenskoj mafiji.Krajem 1993. Joca Amsterdam je pobegao iz holandskog zatvora, gde je ležao zbog neke tuče, i došao u Beograd. To, međutim, nije zaustavilo epidemiju smrti u njegovom okruženju. Kad se 1998. vratio u Holandiju, ubijen je njegov prijatelj Roni Ondunk, koji je bio muž Jocine svastike.Naredne, 1999. godine, Stiv Broun je u Amsterdamu preživeo atentat, a Joca Amsterdam je izgubio 12 miliona maraka, jer mu je holandska mafija ukrala čitav tovar heroina. Iz osvete, Jocić je prvo u septembru sa svojim ljudima likvidirao Sema Klepera, a ranio Džona Mieremeta iz bande Klasa Bransme. A potom je u jesen 2000. godine ubio i Jana Femera. Holandska policija sumnjiči Jocića i za ubistvo mafijaša Vilema Holerdera, koji je takođe bio na listi smrti jugoslovenske narkomafije.

A bugarski list Trud pisao je da je Joca likvidirao i dvojicu Bugara. Jednog u Holandiji, a drugog u Bugarskoj.U holandskim medijima, uključujući i centralni televizijski dnevnik, najnovije vesti o Joci Amsterdamu godinama su bile plasirane kao daleko važnije od aktivnosti holandske kraljice ili vlade. Njegova umešanost u visoku politiku, međutim, svodila se uglavnom na saznanja i sukobe s glavnim holandskim kriminalcem Klasom Bransmom, s kim je u ljubavnoj vezi svojevremeno bila misteriozna Mejbl Vase Smit pre nego što se zaljubila u bosanskog diplomatu Muhameda Šaćirbeja i mnogo pre nego što je trebalo da se uda za holandskog princa Johana Frosoa.Naravno, Sreten Jocić je mogao i da iznese neke kompromitujuće podatke o odgovornosti holandskog bataljona (u sastavu mirovnih snaga UN) za tragediju u Srebrenici, zbog čega je, uostalom, i pala jedna holandska vlada.– Srebrenica nikada nije osvojena ili predata, već je prodata, u zamenu za neki prljavi veš – govorio je Joca Amsterdam. – Srpski obaveštajci su za ogromnu sumu još ranije uspeli da kupe muslimanski okrug Srebrenicu uz pomoć `lakih dama` i umeća pranja novca ruske vojne obaveštajne službe (misterije zvane GRU).Sreten Jocić nije mogao da sedi besposlen čak ni u zatvoru. Dobrodušno je, tako, pomagao da se oslobode neki holandski taoci, koje su negde u Iraku oteli Kurdi. Nije uopšte krio da za njega ništa nije nemoguće bilo gde u svetu. Svuda ima svoje ljude ili bar poslovne partnere koji ga poštuju.Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narko-bosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu: Mile Baksuz), koji je 30. jula ove godine ubijen u Sofiji, zajedno s petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo, već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije, koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini, nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara.Na teret utamničenom Sretenu Jociću stavljan je i pokušaj atentata na Kosa Ploja, holandskog kraljevskog tužioca.Međutim, polako su pred holandskim sudovima padali razni monstruozni dokazi protiv njega, pa je, usled nedostatka dokaza, odlučeno da na kraju bude izručen u Srbiju, gde je 1995. optužen kao naručilac ubistva izvesnog lokalnog kriminalca, poznatog po nadimku Goksi Bombaš. Međutim, direktni izvršioci, dvojica bivših policajaca iz Krajine, posle su u žalbi najvišoj sudskoj instanci otkrili da su onda bili prinuđeni da ga lažno terete po izričitom nalogu Radovana Stojčića Badže, kome Joca Amsterdam nije hteo da plaća državni, ili lični, reket na prihode koje je na Zapadu ostvarivao od prodaje droge. A možda je to imalo neke veze i s tada jako aktuelnim rivalitetom između srpske javne i tajne policije.Uglavnom, procurilo je u javnost samo da je prilikom hapšenja Sretena Jocića u Sofiji kod njega pronađena legitimacija Državne bezbednosti Srbije - istekla dve godine ranije - 2000.Legenda kaže da je toj tajnoj organizaciji, isključivo iz patriotskih pobuda, dugo činio najrazličitije usluge. Od onih najbezazlenijih, kao što je bilo prebacivanje bundi Lidije Mrkele-Vukićević iz Holandije u Beograd, pa do rešavanja ozbiljnih državnih pitanja.Nije žudeo za slavom i isključivo radio s ekipom iz mladosti, Bombonom i Koletom, pripisujući svojim patriotskim zaslugama često i akcije nekih svojih prijatelja. Joca Amsterdam je ostao vuk samotnjak, solista, koji je uvek gledao isključivo svoja posla.A kad su neki prijatelji iz tajne policije pokušavali da mu se dodvore pohvalama da je jedan od retkih Srba, koji je zaista uspeo da se probije u najvišu svetsku elitu, makar u trgovini belim praškom, znao je i da im odbrusi:– Šta je to novo? Ja sam vam samo obećao da drogu nikad neću da prodajem u Srbiji i toga se držim. Nisam ja kao vaše jajare!Poznanici iz Amsterdama pamte njegovu neuobičajenu hladnokrvnost i neustrašivost. I kad su njegove fotografije bile na poternicama i kad su ga u stopu pratile na hiljade holandskih policajaca, pod nadzorom američke DEA, sasvim slobodno se prkosno šetao po gradu, i sa suprugom svaki dan odlazio na pijacu. Umesto `heklera` bio je naoružan kesama s povrćem, po čemu se uopšte nije

razlikovao od bilo kog stanovnika Amsterdama.Nije se mnogo nadao u konspiraciju, pa je u ribarnici znao da posavetuje zemljake koji su se tu slučajno zadesili:– Uzmi obavezno garnele s Terselinga! Dobre su! I ne zaboravi sos od celera. Tako je mnogo ukusnije! Milomir Marić

Tihi čovek sa 14 imenaSreten Jocić, zvani Joca Amsterdam, u centru Sofije stanovao je sa svojom ženom Verom i tri sina. Njegove komšije iz ulice Hristo Botev tvrdile su da je reč o sasvim mirnom i tihom čoveku koji se zvao Marko i koji je na njih ostavio veoma dobar utisak. Istragom je utvrđeno da je Sreten Jocić u Bugarskoj boravio mnogo puta, koristeći pri tom čak 14 imena. U isto vreme, vlasti mnogih zemalja tražile su ga zbog šverca droge, plasiranja falsifikovanog novca i ubistava policajaca.

BUGARSKA:Potkraj 80-ih pripadao je, navodno, grupi pouzdanih operativaca SDB-a, zaduženih za uklanjanje tzv. protivnika režima. To mu nikad nije dokazano, premda je prilikom hapšenja u Bugarskoj 2002. zatečen s iskaznicom srbijanske tajne službe.Jocić je u Beogradu na suđenju za ubistvo Gorana Marjanovića i Jelene Đorđević, izjavio da je njegov glavni domaćin i zaštitnik tokom višegodišnjeg boravka u Bugarskoj bio upravo Borisov. "Tamo me je štitio njihov obaveštajni sektor, Bojko Borisov, koji je kasnije postao gradonačelnik Sofije, i Nikolaj Gigov, vlasnik fudbalskog kluba Lokomotiva, sa kojim sam bio vezan biznisom, jer je on bio legalni trgovac oružjem", rekao je Jocić. S obzirom na to da je Jocić u dvosatnom govoru pominjao i razne druge ljude i događaje, gotovo niko u Srbiji nije obratio pažnju na te reči, ali u Bugarskoj, gde je izborna kampanja upravo počinjala, one su odjeknule kao bomba.

Nikolaj Gigov nije sporan: on je odmah priznao da je poznavao Jocića, ali tvrdi da nije znao njegov pravi identitet, te da je sa njim razgovarao samo o fudbalu. Borisov je ogorčeno demantovao bilo kakvu saradnju sa Jocićem ukazujući da je upravo on, kao glavni sekretar bugarske policije, organizovao Jocićevo hapšenje u avgustu 2002. u Sofiji i njegovo izručenje Holandiji (videti okvir). Protivnici Borisova, međutim, odmah su uočili šansu: već 15. aprila, u bugarskoj skupštini je na inicijativu nezavisne poslanice Marije Kapon, a uz podršku socijalista, formirana komisija sa zadatkom da istraži vezu između Jocića i Borisova. Partije desnice odbile su da uđu u njen sastav, tvrdeći da je reč o providnom političkom triku.

Skandal lansiran iz beogradske sudnice bio je dobar povod za pokušaj da se razjasne nedoumice oko okolnosti pod kojima je Jocić u avgustu 2002. godine uhapšen u Bugarskoj i osvetli njegova uloga u seriji obračuna u podzemlju koja je počela nizom spektakularnih ubistava u Bugarskoj, a završila se atentatom na Ivu Pukanića i Nika Franića prošlog oktobra u Zagrebu. Jocić se u ovoj epopeji javlja kao gotovo mitska ličnost, oko koje je ispletena čitava mreža teorija zavere koja uključuje kokainske kartele, balkanske tajne službe, i desetine leševa posejanih od crnomorskih letovališta do karipskog ostrva Aruba.

Priča o Jocićevom hapšenju počinje s proleća 2002, posetom dvojice predstavnika holandskih bezbednosnih službi bugarskim kolegama u Službi za suzbijanje organizovanog kriminala (NSBOP). Holanđani su sa sobom doneli jednu staru Jocinu fotografiju (iz 1986), otiske prstiju, i informaciju da imaju saznanja da se osoba koju smatraju za jednog od najopasnijih evropskih kriminalaca skriva negde u Bugarskoj. To su zaključili nakon što su, prisluškujući Jocićeve kontakte u Holandiji, zabeležili nekoliko telefonskih poziva sa različitih brojeva u Bugarskoj. Sem toga su imali dugačak spisak Jocićevih različitih lažnih imena koje je koristio u nekoliko evropskih zemalja tokom proteklih godina.

"Proverili smo otiske i sva imena koja su nam Holanđani dali, i nismo našli ništa", kaže za "Vreme" Rumen Milanov, koji je u to vreme bio direktor NSBOP-a, a danas vodi privatnu konsultantsku firmu. Proverili su i telefonske brojeve sa kojih je Jocić zvao Holandiju i ustanovili da su u pitanju javne govornice, u Sofiji i na bugarskom primorju. Izgledalo je da je potraga u ćorsokaku, ali Bugarima je bilo stalo da pred Evropljanima poprave imidž zemlje u kojoj kriminal caruje, a policija je paralisana zbog nesposobnosti i korupcije. Počeli su da pažljivo motre međunarodne pozive iz telefonskih govornica, posebno prema Holandiji. "Cela operacija je najviše podsećala na ribarenje", priseća se Milanov. "Bacite mrežu i čekate."

Tokom sledećih nekoliko nedelja, zabeležili su više takvih poziva iz raznih govornica, ali sve su bile u istom kraju – u blizini Renesansnog trga u centru Sofije. Reč je o prostranom trgu sa omanjim parkom u sredini, u neposrednoj blizini sedišta gradske policije. Sledeći korak je bio da se u blizini svake od nekoliko govornica po obodu trga postave agenti, naoružani fotografijom na kojoj je Jocinom liku, uz pomoć kompjuterskog programa, dodato petnaestak godina. Agenti NSBOP-a imali su još jedan adut: izvesnu žensku osobu koja je tvrdila da je na nekoj terevenci u društvu bugarskih mafijaša upoznala Srbina koji odgovara Jocićevom opisu, mada mu nije znala ime.

Jedne junske večeri, čekanje se isplatilo: govornici na rubu parkića prišao je muškarac koji je ličio na Jocića. Dok je iz centrale potvrđeno da je odatle zvana Holandija, Jocić je već završio razgovor i uputio se prema žutoj stambenoj zgradi na broju 3. "Predao se bez otpora, čim su mu naši agenti prišli", kaže Milanov, a na pitanje zašto se Jocić sledećeg dana pred sudijom pojavio sa povelikom modricom na licu (videti sliku) odgovara: "Mi ga nismo tukli, a šta je bilo posle u pritvoru – ne znam."

NOĆNI POZIV: Postupak je dalje trebalo da teče rutinski: nakon što je uz pomoć otisaka utvrđeno da je zaista reč o Jociću, a ne o Marku Milosavljeviću, kako je pisalo u Jocinom pasošu, određen mu je pritvor zbog lažnih papira, a odmah zatim pokrenut i postupak za izručenje Holandiji. Jocić je preko svojih advokata uložio žalbu, pokušavajući da odloži put, dok je istovremeno tražio način da se izmigolji. Ni Bojko Borisov ni Rumen Milanov nisu hteli da potvrde ni da demantuju pisanje bugarske štampe da je Jocić nudio ogromne pare da ga puste, pa je čak predlagao da otplati bugarski spoljni dug. "Imali smo informacije da je za operaciju Jocićevog oslobađanja prikupljena oveća suma novca, kao i da je taj novac bio usmeren prema izvesnoj osobi iz tužilaštva, ali dokaza za to nema", kaže Milanov.

Ono što se zna jeste da je Jocić, dok je u gradskom zatvoru čekao izručenje, jedne noći stao da se previja od bolova u stomaku. Probuđen kasnim pozivom iz zatvora, Borisov je u prvi mah odobrio da ga prebace u zatvorski stacionar, ali mu je ubrzo sinulo da to nije bez razloga. Naredio je da se straže oko zatvora pojačaju, a iste noći, čim je dežurni lekar ustanovio da Jociću ništa ne fali, organizovano je njegovo prebacivanje u pritvorsku jedinicu Tranzitne policije, najbolje čuvani zatvor u Bugarskoj. Nekoliko izvora bliskih policiji potvrđuje da je Jocić te noći trebalo da pobegne iz slabo čuvanog stacionara, a da ga je u blizini zatvora čekala ekipa koju je organizovao Milčo Bonev zvani Baj Mile, jedan od vođa kriminalnog sindikata SIK. Boneva su u bašti restorana fudbalskog kluba "Slavija" 2004. spektakularno ubili napadači obučeni u policijske uniforme, a usput je stradalo i pet njegovih telohranitelja. Suđenje nekolicini pripadnika rivalskog klana optuženih za njegovo ubistvo još je u toku.

Ubistvo Baj Mileta se u bugarskoj štampi često pripisivalo Joci Amsterdamu, mada je on u to vreme bio u holandskom zatvoru; navodno ga je odatle naručio sveteći se što ga Mile nije izvukao iz zatvora, a neki tvrde da je Joca verovao da ga je Mile "namestio". Međutim, mnogobrojni policijski i policiji bliski bugarski izvori kažu da to nije tačno: Miletovo ubistvo rezultat je druge, mnogo komplikovanije priče o sukobima unutar tamošnjeg podzemlja, a njih dvojica su do kraja (Miletovog) života ostali dobri prijatelji. Jocić je u avgustu 2002, nakon što su mu sve žalbe

odbijene, holandskim vojnim avionom prebačen u specijalni zatvor u Fuhtu, da odleži ostatak trogodišnje kazne. Međutim, njegove bugarske veze time nisu bile prekinute.

PODZEMNI RAT: Niko ne može sa sigurnošću da kaže kad se Jocić doselio u Bugarsku. Kao Marko Milosavljević je tamo živeo manje od dve godine, ali ko zna koje je identitete koristio pre toga. Nakon što su Jocine slike objavljene u svim novinama, ljudi su počeli da se prisećaju da su ga još polovinom devedesetih često viđali u društvu pomenutog Baj Mileta, čiji je klan kontrolisao veliki broj hotela u bugarskim letovalištima i ski-centrima. Mile je često tamo gostio svoje srpske prijatelje, sve redom opasne momke koji su se hvalili svojim učešćem u bosanskom ratu, a Joca se u to društvo lako uklapao. Izbegavao je, međutim, da se ističe i da se upušta u kriminalne poslove. "Bugarska mu je bila potrebna kao sklonište i baza odakle je mogao da vuče konce u drugim zemljama, pa se trudio da ovde ne pravi probleme", kaže Milanov. Slavi Angelov, novinar sofijskog lista "24 časa" i autor više knjiga o bugarskom podzemlju, slaže se sa ovim: "Ovde je jedno vreme bila moda da se svako nerazjašnjeno ubistvo pripisuje Joci Amsterdamu", kaže on. "Naknadno se ispostavilo da to nije tačno."

Međutim, kada se Baj Miletov SIK, razgranata banda koja je bila legalno registrovana kao osiguravajuće društvo, raspala na dva suprotstavljena tabora, Joca nije mogao da ostane neutralan. Rascep je počeo 1998, ubistvom biznismena Emila Petrova, vlasnika velike građevinske firme. Baj Mile je od Petrova pokušao da iznudi neke pare (oko pola miliona dolara), ali je ovaj odbio da plati i potražio zaštitu od drugog bosa SIK, izvesnog Polija Panteva, sa kojim je bio u bliskim odnosima. Petrov je ubijen, nakon čega se ljutiti Pantev sa grupom saradnika odvojio od Baj Mileta, čime je unutar dotad jedinstvenog klana izbio rat.

Do eskalacije je došlo kada je Pantev sledeće godine ukrao oko 600 kilograma kokaina iz tajnog magacina u Blagoevgradu. Za taj kokain se u bugarskoj štampi tvrdilo da je bio Jocin, ali Angelov tvrdi da ni to nije tačno: po njemu, kokain je pripadao izvesnom Kuzmanu Guslekovu (ubijen u svojoj vili u Marbelji 1999), a Baj Miletova ekipa je trebalo da obezbedi transport kroz Bugarsku. Nakon ove drske krađe, Baj Mile je odlučio da Panteva po svaku cenu likvidira.

Ovo nije bilo lako izvesti, jer se Pantev vozio u blindiranom automobilu, okružen gomilom teško naoružanih telohranitelja. Prvi atentat koji je Mile organizovao nije uspeo: nesuđeni ubica, izvesni Ivan Stojanov zvani Kubeto (Zvonik), ispalio je projektil iz "zolje" na automobil u kome je bio Pantev, ali raketa nije eksplodirala jer ju je Kubeto ispalio iz prevelike blizine. Drugi pokušaj je propao kada je grupa ruskih "umetnika" koje je Baj Mile unajmio, sastavljajući bombu koju su nameravali da podmetnu, greškom digla u vazduh sebe i pola sofijskog hotela u kome su boravili. Posle toga, Pantev je pobegao u Južnu Ameriku, a Mile se obratio Joci Amsterdamu, koji je uz pomoć svojih prijatelja iz Kolumbije završio posao: Pantev je ubijen u martu 2001. u Arubi. "To je jedino ubistvo bugarskog kriminalca za koje pouzdano znamo da ga je organizovao Jocić", tvrde bugarski policijski izvori.

PUCAČI IZ LAPTOPA: Kada je Jocić 2002. uhapšen i izručen Holandiji, ostavio je Baj Miletu oproštajni poklon u vidu grupe ubica, skupljenih s koca i konopca, uglavnom hrvatskih državljana sa ratnim iskustvom. Za postojanje ove grupe, kojoj se pripisuje niz ubistava i kidnapovanja (žrtve su sve odreda Baj Miletovi rivali), saznalo se tek 2004, na prilično neobičan način. Lanac događaja počeo je upadom grupe lokalnih provalnika u jedan stan u Sofiji; umesto nakita i deviza, u stanu su našli sanduk pun raznog oružja, uključujući snajpere, plastični eksploziv i raketne bacače. Lopovi su se prepali i pobegli, ponevši sa sobom samo jedan laptop kompjuter. Kada su ga uključili, na desktopu su našli gomilu fotografija raznih ljudi koji su pred kamerama pozirali sa oružjem. Na kraju je jedan od lopova, koji je ujedno bio policijski doušnik, odneo laptop u policiju i ispričao celu priču.Bugarski policajci su prvo neko vreme osmatrali stan, ali pošto je izgledao prazan, diskretno su ušli

uz pomoć kalauza. Oružja više nije bilo, osim jednog noćnog nišana, a policija je nastavila da drži stan pod prismotrom. U međuvremenu su na osnovu podataka iz laptopa došli do imena članova bande, ukupno njih dvanaest: braća Robert i Luka Matanić, Amir Mafalani, Fenko Imamović, Emil Ivezić, Goran Turković, Blaženko Jalžabetić, Vinko Kokić, Ivan Može, Danijel Milinković, Zdravko Šagolj i Branko Vujanović. Svi pomenuti bili su povezani sa Jocićem, a prva trojica sa ovog spiska pojavljuju se pet godina kasnije kao optuženi za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franića.

Robert Matanić i Branko Vujanović uhvaćeni su nekoliko dana kasnije pred vratima pomenutog stana, ali su pod čudnim okolnostima uspeli da pobegnu (Matanić je, navodno, savladao policajca koji ga je sprovodio, a Vujanović se išetao iz policijske stanice). Matanić je sa delom oružja ilegalno prešao u Srbiju, gde je uhapšen nakon što se zabarikadirao u sobi hotela Ineks Krajina u Negotinu. Osuđen je na dve godine zatvora koje je odležao u Sremskoj Mitrovici, u isto vreme dok je tamo sedeo Jocin prijatelj Andrija Drašković. Matanić je nakon toga izručen Bugarskoj, gde mu je suđeno zbog nekoliko ubistava, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza, tako da se 2006. vratio u Hrvatsku. Uhvaćen je i Ivan Može, i takođe oslobođen, ali je, za razliku od Matanića, odlučio da ostane u Bugarskoj. To se pokazalo kao greška: nestao je 2007, posle bliskog susreta sa grupom bugarskih gangstera iz rivalskog klana, a telo nikada nije nađeno. Ostali članovi grupe uspeli su da se domognu Hrvatske i tako se spasu od bugarskog pravosuđa.

POVRATAK U BEOGRAD: Joca Amsterdam je u međuvremenu odležao kaznu u Holandiji i, nakon suđenja za neki heroin na kome je oslobođen zbog nedostatka dokaza, vratio se u Srbiju 2006. Ostatak priče dobro je poznat: provodi u noćnim klubovima u društvu sa Andrijom Draškovićem i Hadži Draganom Antićem, tenderi, Miloševićeva vila u Tolstojevoj i najzad, hapšenje na osnovu podataka prikupljenih od strane hrvatske policije zbog ubistva Pukanića i Franića krajem aprila ove godine.

Ostalo je, međutim, dosta pitanja koja su za sada bez odgovora. Na primer, zašto je Jocić, prema podacima bugarske policije, čak dvanaest puta prelazio bugarsko-srpsku granicu pod imenom Marko Milosavljević tokom 2001. i 2002. godine, iako je osim holandske, za njim raspisana i srpska poternica? Podsetimo: to je ono vreme kada je srpskim podzemljem vladao Zemunski klan, pod zaštitom državne bezbednosti. Valjalo bi proveriti i da li se neki od tih Jocinih izleta u domovinu poklapa sa ubistvom Zorana Ristovića Prike, čije je raspadnuto telo nađeno 4. jula 2001. u Košutnjaku. Prika je bio dugogodišnji pripadnik Jedinice za specijalne operacije, označen kao jedan od atentatora na Slavka Ćuruviju.

Jocićevi česti izleti u Srbiju 2001. i 2002. takođe ukazuju da je priča o nekakvom sukobu između Jocića i Milorada Ulemeka Legije, plasirana iz beogradskih policijskih krugova i više puta navođena i u ovim novinama, netačna. Jocić je po svemu sudeći bio i ostao u sjajnim odnosima sa Legijom i "zemuncima", a jedan od indikatora je i da je izvesni Nenad Milićević, član Zemunskog klana, uhapšen u Bugarskoj tokom akcije "Sablja" 2003, tamo često viđan sa Jocićevim odraslim sinom Milošem, koji je nakon očevog hapšenja ostao u Bugarskoj.

I konačno, bilo bi zanimljivo ispitati prirodu Jocinog drugarstva sa bugarskim biznismenom Hristom Kovačkim, vlasnikom nekoliko tamošnjih rudnika i elektrana. Pomenuti Kovački, koji tvrdi da ga za Jocića veže isključivo lično prijateljstvo, ali ne i poslovi, poslednjih je godina kupio dvadesetak firmi u Srbiji, između ostalih "Nevenu" Leskovac, kruševački Trajal, Novu gumu iz Rume i rudnik uglja u Kovinu. Radnici u tim preduzećima još od sredine prošle godine ne dobijaju plate, a Kovački je krajem 2008. uhapšen u Bugarskoj i optužen zbog utaje poreza. Platio je kauciju od 300.000 leva (oko 150.000 evra), a čim je izašao iz zatvora osnovao je stranku Lider, koja se na bugarskim parlamentarnim izborima takmiči protiv Bojka Borisova. Tu negde moglo bi se naći objašnjenje za Jocićev motiv da iz beogradske sudnice nabaci blato na Bojka.

Kako će se suđenja Jociću za dva dvostruka ubistva završiti teško je prognozirati, s obzirom na njegovu reputaciju čoveka koji za sobom ne ostavlja žive svedoke. Ipak, izgleda da je, naručujući ubistvo u Zagrebu dok mu je tekao proces za drugo u Beogradu, malo precenio svoje mogućnosti. Kao, uostalom, i petljanjem u bugarsku politiku.

drugi izvori:

Novi kum srpskog podzemlja

Najstrašniji košmar beogradskih mafijaških bosova iz 2004. i 2005. da će povratkom zloglasnog Joce Amsterdama u zemlju izgubiti svoje unosne poslove izgleda da se obistinio. Čovek koji na prvi pogled više liči na kakvog rudara iz treće smene zapravo je mafijaški bos, strah i trepet ne samo srpskog već i evropskog podzemlja. Sreten Jocić uspeo je da zauzme poziciju premijera srpskog podzemlja. Poslovično dobro obavešteni ljudi bliski podzemlju kažu da je zloglasni Amsterdam preuzeo glavnu reč u vođenju unosnih poslova beogradskog podzemlja koje je, pomoću svojih inostranih veza i kontakata, povezao sa vodećim igračima evropske i južnoameričke kriminalne scene. Priča se da ima malo onih koji mogu da se bave nekim nelegalnim poslom u srpskoj prestonici, a da prethodno ne dobiju saglasnost ovog čoveka koji nosi titulu kapo di tuto kapi iz Male Krsne.

BIZNISMEN Dokaz za to da su priče o njegovoj moći i preuzimanju glavnih poslova tačne došao je pre nekoliko nedelja, kada se ovaj biznismen na početku suđenja za podstrekivanje na ubistvo u beogradskoj Palati pravde pojavio bez telohranitelja. Ovim na prvi pogled neupadljivim gestom pokazao je zapravo da se nikoga ne boji i da mu na beogradskoj kriminalnoj sceni trenutno nema ravnog. Bosovima iz Bugarske i Holandije, koji već odavno žele da mu se osvete, poručio je da je Beograd za njega siguran grad. Grad u kojem on, Joca Amsterdam, u lanenom odelu, preplanuo i zalizane kose slobodno šeta, ne plašeći se potencijalnih atentatora. Kada je kriminalnim oponentima slao poruku da mu niko ništa ne može, Joca verovatno nije želeo da prepusti slučaju ni najmanju sitnicu. Pozirao je fotoreporterima koji su tog dana došli ispred Palate pravde bez nade da će im iko dozvoliti da slikaju jednog od najvećih evropskih bosova, pokazao je svoje lice ne samo široj javnosti već svima koji su ga dosad prozivali da ne sme to da uradi. Poslednja njegova fotografija objavljena u medijima snimljena je još pre 20 godina. Suđenje za podstrekavanje na ubistvo trajalo je kraće nego šou pre početka zvaničnog procesa. Ispred ulaza u Palatu pravde i u sudnicu bilo je nekoliko desetina novinara, a fotoreporteri su bez prestanka škljocali. Jocić je nosio laneno bež odelo, a naočare za sunce skinuo je tek u sudnici. Preplanuli Joca imao je nauljenu i zalizanu kosu poput pravog manekena.- Ma, je l' ovo čuveni Joca Amsterdam?! Nemoguće, pa on uopšte ne liči na onog mladića sa slike koja se godinama vrti u novinama! Nikada ga ne bih prepoznao! Uopšte mi ne liči na nekog mafijaša. Pa, gde su mu silni telohranitelji koji se spominju! Andrija Drašković dolazi u Palatu pravde sa gomilom gorila, a Joca ušetao sam! - prenele su dnevne novine utiske jednog Beograđanina koji se slučajno zatekao u Palati pravde.

ŠERET Jocić nije reagovao na mnogobrojna novinarska pitanja. Ušao je u zgradu suda i pozdravio se sa nekoliko advokata. Na kraju se pozdravio i sa svojim advokatom Zdenkom Tomanovićem. S obzirom na to da je sudnica bila mala za sve zainteresovane, sudija Mirjana Popović odlučila je da pusti samo nekoliko novinara.- Bolje da uđu samo novinarke - šeretski je dobacio Joca Amsterdam.Kad je utvrđeno da porodice oštećenih nisu došle, suđenje zbog sumnje da je u julu 1995. podstrekivao Miodraga Prodanovića i Bojana Milosavljevića da ubiju Gorana Marjanovića, poznatijeg kao Goksi Bombaš, odloženo je za 2. decembar.

Posle turbulentnog perioda u poslednjih godinu dana Joca Amsterdam preuzima vodeću ulogu u beogradskom podzemlju. Iako mu u prvo vreme nisu davali velike šanse, sada njegovi glavni konkurenti više nisu toliko jaki kao on. Više se, na primer, davalo šanse zloglasnom Dejanu Stojanoviću Keki, čija je grupa i dalje jedna od najjačih u gradu. Otkako je krajem prošle godine MUP Srbije počeo intezivno da se obračunava sa Kekom, hapšenjem članova njegove grupe koji su krijumčarili narkotike u zapadnu Evropu, zatim otkrivanjem ubica Gorana Mijatovića Mite, predsednika FK Bežanija, i pokretanjem istrage o takozvanoj fudbalskoj mafiji, ovaj Novobeograđanin sklonio se u Crnu Goru, gde mu zaštitu pružaju lokalni mafijaši. Posle razbijanja zemunskog klana ova mafijaška grupa preuzela je primat kriminalnih aktivnosti na teritoriji Srbije. Imaju dobro razgranatu mrežu po čitavoj Srbiji i dobre veze sa crnogorskim kriminalcima. Policija ima podatke o tome da je Keka udružio svoje poslove sa zloglasnom grupom Amerika. Policija ima saznanja da Kekina grupa pokušava ponovo da preuzme primat u podzemlju, obračunavajući se pri tom sa konkurentima, vojnicima moćnijih mafijaša. Sumnja se da stoje iza nekoliko žestokih ovogodišnjih likvidacija, među kojima je i ona od pre nekoliko meseci na splavu Blejvoč, gde je ubijen konkurent Andrija Stanić (34). Ubijen je u rano jutro 24. maja, u 4.10 časova, u sačekuši na parkiralištu ispred splava na Zemunskom keju. Napadači sakriveni u žbunju ispalili su nekoliko hitaca na Stanića, koji je ubrzo posle toga izdahnuo u Urgentnom centru. Napadači iz zasede lakše su ranili i Stanićevog prijatelja Nikolu Ćesića (35) i jednu devojku koja je slučajno prolazila parkingom u trenutku pucnjave.

U SENCI Od ostalih pretendenata za šefa srpskog podzemlja tu je i Luka Bojović, koji posle nedavnog izlaska iz zatvora pokušava da povrati primat. On je posle ubistva premijera Zorana Đinđića i akcije Sablja preuzeo većinu poslova zemunskog klana - od trgovine drogom do reketiranja. Bojovićem se niko nije ozbiljno bavio do sredine prošle godine, kada je uhapšen zbog sumnje da je pomagao odbeglim zemuncima. Jednostavno, posle Sablje je uskočio u prazan prostor i zauzeo jednu od vodećih pozicija na kriminalnoj sceni Srbije. Često je putovao u Crnu Goru, Holandiju i Švedsku. Tu je i Andrija Drašković, koji izgleda još nije sredio svoje poslove od prošlogodišnjeg hapšenja u Italiji. Kriminalna karijera ovog bosa iz Male Krsne počela je 1984. godine, kada je došao u Amsterdam da se navodno skloni od komunista, pošto potiče iz izrazito rojalističke porodice. Posle se u Holandiji oženio s Babet, dobio decu i izgubio veliki broj prijatelja. Kad je 1992. izručen u Srbiju, Milošević je Arkanu dao zadatak da ga uhapsi i preda policiji. Zato je sa svojom drugom suprugom Verom bio prinuđen da 1996. pobegne u Bugarsku. Za vreme rata švercovao je cigarete, benzin, kafu i čaj. Zbog sumnje da stoji iza 23 naručena ubistva bugarske vlasti su ga 17. avgusta 2002. izručile Holandiji. Za njim je, naime, još pre 11 godina raspisana poternica Interpola zbog optužbi da je odgovoran za ubistva u nekoliko evropskih zemalja, saopštio je tada bugarski ministar unutrašnjih poslova Bojko Borisov. Jocić je uhapšen 20. juna u centru Sofije u akciji koju su zajednički izveli bugarska policija i Interpol. Uz jake mere bezbednosti prebačen je u Amsterdam specijalnim avionom koji je poslala holandska vlada. Njega je holandski sud 1993. godine osudio na tri godine zatvora zbog pokušaja ubistva, ali je posle šest meseci Joca uspeo da pobegne.

Jocića su zbog brojnih optužbi za ubistva, falsifikovanje i šverc droge tražile još i Nemačka, Jugoslavija, Austrija, Mađarska i Švedska. Pošto je bugarska policija očekivala da bi neko od Jocićevih ljudi mogao da pokuša otmicu, to jest njegovo oslobađanje, prilikom njegove ekstradicije primenjene su neviđene zaštitne mere. U 10 sati ujutro započele su masovne policijske provere u rejonu gde se nalazila transportna policija, u čijim je prostorijama Sreten Jocić proveo veći deo vremena otkad je uhapšen. Brzo se saznalo da je Sretena Jocića izdao kolega Bugarin pošto nije uspeo da plati dve tone kolumbijskog kokaina prema ugovoru u kojem je Jocić bio garant, tvrdio je najtiražniji sofijski

dnevnik Trud, pozivajući se na policijske izvore. Za četiri tranše droge od po 500 kilograma bugarski narkobos je bio u obavezi da plati 250 miliona dolara kolumbijskim kriminalcima. Bugarin je, međutim, imao poteškoća, zbog čega je Joca Amsterdam bio prinuđen da sam izbroji milione i izmiri obavezu, nakon čega je ovaj - pritisnut da vrati pare - izdao Sretena Jocića.Tri sata nakon Jocićeve ekstradicije Holandiji dve maskirane osobe su s motocikla pucale u Dimitra Džambazova, jednog od najvećih bosova bugarskog podzemlja koji je pukim slučajem ostao živ. Prebačen je na oporavak u bolnicu Pirogovo. List Trud je tada zaključio da je pokušaj ubistva karakterističan za italijansku i srpsku mafiju, ali ne i za bugarsku. Kako je odmah utvrđeno u Amsterdamu, hapšenje Sretena Jocića u Bugarskoj je planirano nekoliko meseci. Ministarstvo unutrašnjih poslova Holandije podnelo je godinu dana ranije zahtev bugarskoj policiji da ga uhapsi u Sofiji jer je u septembru 2000. godine u Amsterdamu izvršio dve spektakularne likvidacije poznatih holandskih mafijaša Sama Klepera i Jana Femera. Trebalo je da Joca Amsterdam zbog tih ubistava odleži u holandskom zatvoru još 1.004 dana - pisao je tih dana amsterdamski list Telegraf.OSVETA Prema informacijama Jana de Klerka, portparola holandske policije, Bugari su Jocu Amsterdama uhapsili dok je telefonirao iz neke ulične govornice. Prepoznali su ga na osnovu boje glasa specijalnim prisluškivanjem. Optuživali su ga da je daljinskim upravljačem iz zatvorske ćelije presudio bugarskom narkobosu Milču Bonevu, zvanom Baj Mile (u prevodu Mile Baksuz), koji je 30. jula prošle godine ubijen u Sofiji zajedno s petoricom telohranitelja. Jedan metak ispaljen je u njegov dijamantski zlatni sat, što je simbolično značilo ne samo da je njegovo vreme isteklo već i da se rukom mašio i tamo gde nije njegovo. Naime, taj bivši komandos bugarske tajne policije koji se bavio iznudama i egzekucijama po narudžbini nije izvršio zadatak i sprečio izručenje Joce Amsterdama u Holandiju, za šta je od jednog Jocinog prijatelja naplatio tri miliona dolara. Upućeni tvrde da je Joca danas, pored svoje osnovne delatnosti, počeo da pokušava da legalizuje svoj prljavo stečeni novac, posećujući Agenciju za privatizaciju. Država je u jednom slučaju osujetila njegove namere da kupi preduzeće iz Boljevca.

Joca Amsterdam se, dakle, posle šest godina vratio na čelo podzemlja. To mesto je izgubio nakon hapšenja 2002. u Bugarskoj i kasnije ekstradicije u Holandiju. Dve godine posle spektakularnog izručenja Joce Amsterdama holandskoj policiji iz Bugarske - uz pratnju tenkova, aviona i helikoptera - holandski sudovi nisu uspeli da dokažu njegovu krivicu, pa je odlučeno da bude izručen Srbiji. Ubrzo je pušten na slobodu uz kauciju od 300.000 evra. Uprava holandske policije za borbu protiv organizovanog kriminala smatra da je Sreten Jocić već čitavu deceniju vođa jugoslovenske mafije u Amsterdamu, zbog čega je i bio pod prismotrom tajne policije. U Austriji je tražen za naručeno ubistvo trojice policajaca. Prema poternici Interpola, Joca Amsterdam je osumnjičen za tri ubistva policajaca u Evropi, krvave egzekucije u Nemačkoj, Holandiji i Srbiji i brojna razbojništva u Austriji. U Bugarskoj je uhapšen kao Marko Josić. Kada je jednom bio u publici prilikom aukcije nekog preduzeća, Sreten Jocić je rekao da nije važno da pobedi. Učestvuje, kaže, da bi doprineo da cena firme poraste, a država zaradi. Uz tu brigu za srpski budžet, Jocić je novinarima ispričao da je razlog što je postao redovni posetilac aukcija najava da će to ubuduće biti zabranjeno ljudima sa krimi dosijeima, pa da ugrabi još dok može.

Život Sretena Jocića je veoma buran i uključuje hapšenja u više zemalja, kao i odležanu zatvorsku kaznu u Holandiji zbog pucanja na policajca. Pored istrage da je umešan u ubistvo Ive Pukanića, protiv njega se poslednjih nekoliko godina vodi postupak pred Okružnim sudom u Beogradu zbog naručivanja ubistva 1995 godine. Takođe, pred beogradskim opštinskim sudovima se Jociću sudi zbog ometanja službenog lica i neovlašćenog posedovanja oružja. Za Jocu Amsterdama se u javnosti već godinama sumnja da je jedan od vodećih ’’narko-bosova’’ na Balkanu, ali ove sumnje nikada nisu sudskim putem potvrđene.

Mihajlo Divac Surovi Bokser sa Bežanije, vodio je novobeogradski gang i ubrzo postaoi predsednik fudbalskog kluba Bežanija. ubijen je u 28 godini.Nakon kraće rasprave sa bivšim bokserom Radovanom Radusinovićem ubijen je u vatrenom obračunu 12.02.1995. ispred hotela „Putnik“.

Mihajlo Divac zvani Dile je bio momak kratkog fitilja, za vreme robijanja u cz-u Voleo je da provocira i napada čuvare, zbog cega je veci deo robije proveo u samici.Mihajlo Divac je bio na ratistima od 1991 do 1993godine,Vukovar i Osmace. Bio je clan 63 padobranske brigadea kasnije i vojne policije.Po recima vojnih lica on je bio odlican i disciplinovan vojnik.po povratku sa ratista ucvrstio je veze i preuzeo kontrolu nad podzemljem Novog Beograda.

Momak o kom Divac prica u filmu "vidimo se u citulji"tada klinac i kriminalac pocetnik je danas svima poznati Luka Bojović.Luka je devedesetih godina teško ranio u stomak Mihajla Divca, koji je tada vazio za poznatog beogradskog kriminalca.Obračun se dogodio u bašti kafića „Trozubac“ u Nušićevoj ulici. Do sukoba je došlo zbog toga što su se mrko pogledali.Divac je ustao i krenuo ka Bojovicu da vidi sta nije uredu.Bojović je tada iz pištolja „CZ“ kalibra 10 milimetara iz straha pucao u Divca.

prvi metak je ispalio sa 5 metara i pogodio ga u stomak a kada je video da Divac i dalje ide ka njemu pucao je jos jednom, i pogodio ga jos jednom u stomak ali posto se divac okrenuo na stranu metak je prosao i kroz levu rukuDivac iako ranjen nastavio je da se krece ka njemu i tada izgovorio cuvenu recenicu"Nabicu ti tu utoku u dupe" nakon cega je bojovic pripretio da ce opet pucati,a zatim pobegao iz lokala. Divca su odmah nakon toga prijatelji odvezli u urgentni centar.Nije tajana da je pripremana osveta, spekulise se da je Bojovic preko nekih kanala pokusao da otkupi svoj zivot i da se iskupi zbog navodnog "neznanja" o kome je rec ali je svakako nakon 1995godine i Diletove pogibije, taj obracun je prosao nekaznjeno.

Divac ce ostati upamcen kao tvorac ideologije da povlacenje ne postoji !"cim si jednom poceo da zivis tim zivotom, ziveces dok god postojis"

Radovan Lagundzin ubijen je 1.12.1990 godine,u Beogradu u Ulici Vojvode Stepe broj 89.

ubio ga je Dejan Janković i za to delo osudjen je na 3 godine zatvora.Janković je bio u društvu Milovana Šajkovića i Igora Jovanovića kada ga je Lagundžin, koji se vozio u taksiju, spazio i izašao iz kola. Došlo je do rasprave i Lagundžin je izvadio pištolj,a Janković kratež iz koga je ispalio dva hica - jedan Lagundžinu u glavu, a drugi u prepone. Zabac je sutradan preminuo u Urgentnom centru.

Sud je utvrdio je da je Janković pucao prekoračujući nužnu odbranu. Jankoviću je ukinut pritvor u kojem je bio od 10. novembra 1998. godine kada je izručen iz Nemačke. Ranije je u Okružnom sudu osuđen na pet godina zatvora, ali je Vrhovni sud Srbije presudu ukinuo i predmet vratio na novo suđenje pa je nova presuda glasila 3 godine.

Zabac je Ziveo sa Majkom Milenom i starijim Bratom Radetom,

rastao je u Novom Naselju Brace JerkovicZabcev Brat Rade je bio veoma bogat i uspesan biznismen,on je bio clan Beogradskog Elitnog Dzet Set Drustva.Poznavao je i druzio se sa nasim najpoznatijim i najbogatijim gradjanima tadasnje Jugoslavije.Zabcu po imovinskom pitanju nista nije falilo.Nije bio prinudjen da krade da bi preziveo,kao mnogi koji su postali kriminalci iz ekonomskih razloga.Zabac je jos u osnovnoj skoli Zmaj Jova Jovanovic bio poznat kao incidentan tip,i tada je u tom dobu imao neke fascinantne akcije po kojima se procuo.

Zabac je ime koje se i dan danas u kraju izgovara sa velikim postovanjem.Zabac je Kneletov nerazdvojni drug i saborac na Beogradskoj Asfaltnoj Dzungli.Stariji Mangupi su ga zbog njegovog nepredvidivog i neobuzdanog duha poredili saRankom Rubezicem (Beogradski Dac Sulc) i govorili sa strahopostovanjem da je on(u to vreme) jedini ozbiljni Rankov naslednik.

Knele i Zabac dva potpuno razlicita karaktera, al pored toliko suprotnosti i nesuglasica priroda je opet kroz njihvo druzenje dokazala svoju iskonsku teoriju da se suprotnosti "slazu!?".Spajala ih je neverovatna hrabrost koja se meri sa Ludilom!Iako razlicitih stavova tj. pogleda na svet, njih dvoje su se besprekorno slagali u mnogim opasnim situacijama.Koliko su bili vezani su pokazali time sto su velikim slovima tetovirali imena jedno drugog na ramenima.Knele je bio vatreni navijac Crvene Zvezde - Zabac Partizana.Knele je "Voleo!" fer tuce i cesto se tukao kako se tada govorilo "Na ruke!"dok je Zabac bio zakleti Protivnik istih! Knele je uzivao da ima bezbroj prijatelja, drugova, poznanika dok se Zabac ogranicio na Kneleta, jer je izuzetno tesko sticao poverenje u druge. Mnogi su taj njegov tik nazivali "Paranojom". Knele je imao Gisku kao uzor a Zabac Ranka.Samo cetri navedene bitne od Bezbroj Suprotnosti.Ipak su postali nerazdvojni Tandem koji je Mnogo Obecavao.

Zabac je bio cuven po svojim akcijama u kojim je cesto koristio podjednako hladno i vatreno oruzje.Krajem osamdesetih godina je iz sacekuse dvocevnim Kratezom tesko ranio Zorana Brankovica Lepog ispred kuce u Ul. Brace Jerkovica br. 70 zgrada pored Kneletove.Zoran je preziveo taj napad kao i mnoge druge pre i posle toga.

jednom prilikom kada je u masovnoj tuci na Bazenu S.C. Banjica na Vozdovcu tukaotipove sa Avale satarom, poslednjeg je toliko lagano udario satarom da je mali bazen bio obojen u crveno od krvi.

krajem osamdesetih u Kaficu "Ipon" u Domu Pionira i Omladine Vozdovac u Ustanickoj ulici na Konjarniku,Knele se zakacio sa "Belim", prilicno starijim Likom sa Konjarnika koji je bio postovan od klinaca sa Konjarnika.Kneletu je smetalo njegovo njegovo superiorno ponasanje nad dosta mladjim momcima iz kraja i udje u verbalni konflikt pa ga prozove na fer tucu ispred Doma Pionira.Sto je propratila velika Masa klinaca iz Jerkovica i Konjarnika.Posto je Knele bio super obucen u ekstra stvari,

skinuo je gornji deo odece, sat i lanac i kreneuo u tucu. Samo sto su poceli da se Cepaju, niodkuda se pojavio Zabac sa Koltomudari ga po temenu da je Beli jedva na nogama ostao!.Beli se uhvatio za teme sakom i nagao se napred jer je primetio da mu lije velika kolicina krvi sa glave prema licu.Beli je shvatio Zabcevu poruku da nije raspolozen za salu i da je vreme da se povuce, jer bi u suprotnom mogao i glavu da izgubi.Knele se naravno kroz smeh nasalio sa Zabcem "kako mu se ovaj stalno mesa u posla".I tu je Zabac dokazao kao mnogo puta pre i posle da nije dozvoljavao da njih dvoje neko Podcenjuje.I po ulicnoj prici dopisuje se u Kneletov i Zabcev "Ulicni Dosije" i eksplozija bombe u kaficu "Bananas"

Zabceva pogibija je bila najveca tragedija Kneletovog Zivota,to je bio dogadjaj koji mu je promenio zivot.Tek tada je Knele shvatio koliko je Zabac bio u pravu kada mu je govorio da na ulicama Grada Beograda vise nema Fer Plej-a. Knele nikada nije preboleo gubitak najboljeg druga. Vest o Zabcevom ranjavanju (Tada jos nije bilo potvrdjeno da je Zabac Poginuo) se brzo prosirila Vozdovcem i sirom grada. Knele i ceo kraj su se digli na noge.Knele je jos tokom toga dana dobio dojavu da se jedan od ubica krije u vili Poznatog Beogradskog kriminalca u jednoj od sporednih ulica duz Vojvode Stepe.Pa je organizovao 24 casovno osmatranje kuce ne bi li uhvatio jednog od njih prilikom napaustanja kuce.Pri osmatranju je koristio jednu Tojotu Korolu sive boje,i bio je sa clanovima ekipe iz starog krajaosle par dana je odustao jer je saznao da su ubice vec u Frankfurtu.Na Zabcevu sahranu na Centralnom Groblju je dosla velika masa ljudi iz kraja i sire,tu se videlo pored Majke i Brata Radeta koliko je i sam Knele tugovao za drugom.Prilikom ceremonijala Knele je odrzao jedan govori zakleo se na Zabcevom grobu da ce sve uciniti da njegove ubice stigne zasluzena kazna.Rade Zabcev brat je posle sahrane rekao Zabcevim ortacima i ostalima da ce da nagradi velikom sumom novca onoga koji mu javi nesto u vezi ubica ili mu ih dovede mrtve ili zive

Da je u svoje vreme neko ponudio opkladu- kako će "završiti" Boris Petkov- teško da bi se našao iko ko bi stavio pare na "kraj u bolničkoj postelji". Jer, ovaj četrdesetšestogodišnji "vitez beogradskog asfalta" za jedne, a "okoreli kriminalac" za druge, imao je sve predispozicije da završi kao i ostali iz njegove generacije beogradskih prestupnika.

Da li je je imao sreće, ili je presudila njegovo lukavstvo da se na vreme povuče u pozadinu dešavanja u srpskom podzemlju, tek, Petkov je otišao na onaj svet, po svemu sudeći, zbog trovanja narkoticima.

Bugarin, kako su ga zvali i prijatelji i neprijatelji, zbog činjenice da je u Beograd došao iz Surdulice, bio je akter i svedok skoro svih važnih dešavanja u srpskoj"sivoj zoni".

Od ubistva Ljubomira Magaša- Ljube Zemunca ispred Zemaljskog suda u Frankfurtu, kada je viđan u društvu ubice Gorana Vukovića, preko likvidacije Ranka Rubežića zvanog "balkanski Dač Šulc", do prijateljstva sa začetnikom nove generacije srpskih kriminalaca Aleksandrom Kneževićem Kneletom, koji je uvek govorio da je "Giškin i Bugarinov pulen".

Za Petkova se u široj javnosti prvi put čulo posle Rubežićevog ubistva 15. februara 1985. godine kod Kapije Beograda. Tada je sa Draganom Popovićem Dadiljom (kasnije ubijen ispred beogradskog hotela Palas) i Draganom Vujisićem Vujom pucao na "Dač Šulca". Vuja i Dadilja su uhapšeni, a Petkov je uspeo da pobegne u Čehoslovačku koja tih godina nije bila član Interpola.

Ipak, kasnije je potpisan međudržavni sporazum pa je izručen Jugoslaviji, gde je prvostepeno osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Iz zatvora u Zabeli pobegao je posle dve godine.

U Beograd se vratio 1991. godine na sahranu svog vernog druga Đorđa Boćovića Giške, koji je poginuo na frontu kod Gospića kao komandant Srpske garde. Istog dana, 19. septembra, Petkov je ranjen u pucnjavi kod hotela "Slavija". Prebačen je iz Urgentnog centra u bolnicu Centralnog zatvora, jer je za njim postojala poternica.

U zatvoru je bio do decembra 1992. Ponovo biva ranjen na Zvezdari 7. oktobra 1993, ali do danas se ne zna ko je tad pucao. Petkov je odbio da policiji opiše šta se desilo i ko su "pucači", što se tumačilo njegovom željom da se osveti.

Petkov je stasao sa generacijom prestupnika koji su "zanat" pekli osamdesetih godina po zapadnoj Evropi, kada je jugo podzemlje drmalo. Giška, Jusa, Arkan, Beli, Majmun, Ašanin…- svi iz tih "zlatnih vremena kriminala" danas su po beogradskim grobljima. Uglavnom su ginuli od metka.

I voždovački gang, kome je Petkov pripadao, desetkovan je ubistvima. Poslednjih deset godina živeo je u Kaluđerici u Ulici narodnog heroja Zorana Maksića, povremeno je odlazio u rodnu Surdulicu, ili Leskovac, posebno kada je osećao opasnost. Povukao se iz "krupnih stvari", a među upućenima se šuškalo da se odao raznim "porocima". Kada je 2000 godine kolima zgazio jednu devojku, opet se njegovo ime provlačilo po novinama.

Petkov je voleo da popriča sa novinarima, ali nikada nije dozvolio da to pređe u estradu. Umeo je da kaže kako klinci ništa lepo ne mogu da očekuju od kriminala. "Sve je to paćenje, foliraža"- govorio je. Čovek sa njegovim iskustvom znao je, nesumnjivo, šta je kriminal.

Bio je ukupno osuđen na 18 godina zatvora, od toga je odležao manje od polovine, ranjavan tri puta, počeo je, kako se nekada počinjalo, pesnicama, pa prešao na pištolj, poznavao je "najžešće", učestvovao u dvostrukim igrama koje je osamdesetih godina sa kriminalcima organizovao SDB…

U nedelju uveče, 15. decembra 2002, pozlilo mu je. Prebačen je na VMA, gde je ubrzo izdahnuo. Tako je okončana poslednja "velika priča srpskog kriminala". Ove novije "priče", završavaju mnogo brže.

14. 2. 1997.Masakr u noci Sv. ValentinaJedino sto se moglo pouzdano reci odmah po ubistvu Radeta Caldovica Cente, jednog od starijih "bosova" srpskog podzemlja, jeste da je "rukopis" ove likvidacije bio prepoznatljiv po svemu, osim po neverovatnoj surovosti ubice - pored njega, samo zato sto je bila ocevidac, ubijena je i Maja Pavic, novinarka TV Pink i vencana kuma folk zvezde Svetlane Raznatovic. Znajuci da "beogradske ubice" u principu cekaju pogodan trenutak kada je zrtva sama, pa makar, kako se moze primetiti, prateci je i nedeljama, neki su izvukli zakljucak da je Caldovic morao da umre bas te noci, tri sata nakon sto je prosao Dan Svetog Valentina.

15. Caldovic u drustvu Paviceve bio je te noci na veceri u Klubu knjizevnika, zatim su obisli obliznji nocni klub F6, i potom seli u "reno espejs". Tada se pojavio ubica koga, uzgred, u to gluvo doba noci niko nije video, i iz automatskog oruzja izresetao Caldovica kroz bocno staklo, a onda hladnokrvno pucao na Pavicevu koja je ocajnicki pokusavala da se iskobelja iz automobila. Nedugo zatim, jedan taksista je slucajno primetio izresetan automobil i stravican prizor na prednjem sedistu.Ko je bio Centa videlo se iste noci, jer je Francuska ulica ubrzo bila blokirana limuzinama vidjenijih ljudi beogradskog podzemlja koji su tu stigli i nemo posmatrali policijski uvidjaj, i nekoliko dana kasnije kada je na Zemunskom groblju odrzana sahrana koja se mogla "meriti" jedino sa onom od pre jedanaest godina kada je na istom mestu sahranjen Caldovicev drug iz dosijea nemacke policije Ljuba Zemunac. Na sprovod je doveden i ceo trubacki orkestar, jer je to bila Centina zelja.Zasto je Centa morao da umre i dalje je, naravno, misterija. Prica se da je njegov telohranitelj, nedugo po ubistvu, vidjen u jednom drugom "taboru", da se Centa posvadjao sa dugogodisnjim prijateljem, poznatim eks-kriminalcem, da je kriv za neke prethodne likvidacije pa ga je stigla "osveta". Bice da istinu zna samo ubica i oni koji su ga poslali.

Biografija:

Раде Ћалдовић је рођен као друго дете у породици Милана и Божидарке Ћалдовић. Ћалдовићи су имали још два сина: старијег Момчила, званог Мошке, и најмлађег Драгана, званог Ћатана. Милан Ћалдовић је био возач при полицији, а Божидарка Ћалдовић домаћица. Средином 1960их породица се одселила у Земун, у насеље „Марија Бурсаћ“.Средином шездесетих на једној игранци у Дому омладине је упознао Љубомира Магаша, са којим је постао нераздвојан. Први пут је ухапшен 1967. године заједно са Магашем и Зораном Милосављевићем „Робијом“ због сумње да су силовали једну девојку. Због недостатка доказа, Ћалдовић и Милосављевић су пуштени на слободу, а Магаш је осуђен на две године и осам месеци затвора, које је одслужио у затвору у Сремској Митровици. Две године касније оженио се својом дугогодишњом девојком Маријом.У марту 1971. године заједно са Магашем и Дачом је отпутовао у Италију, у Милано.Раде Ћалдовић је 1972. године у Верони рањен у стомак. Убрзо после рањавања Ћента је отишао у Милано где се придружио Магашу и његовом клану који је тада бројао десетак чланова. У Италији се бавио оружаним пљачкама и нападима на италијанске и аустријске златаре због чега је у Риму доспео у затвор. Након изласка из затвора почетком 1974. године Ћалдовић је отишао у Француску а након извесног времена у Немачку у Франкфурт. У немачкој полицији је вођен и под лажним именима као Милован Булован из Зрењанина, Душан Вучетић, Живан Машињанин, Ђулијано Кастањола и Андреа Зуло. Немачка полиција га је почетком 1980их теретила за 37 кривичних дела, али због недостатка доказа је и даље остао на слободи. Због великог притиска који је долазио од стране полиције и новинара Раде Ћалдовић је после ослобађајућих пресуда најчешће одлазио у Италију и Холандију, где је време проводио најчешће у коцкарским круговима.При самом доласку у Холандију Ћалдовић је ушао у коцкарске кругове. Међутим, када је вођа црногорске групе Вељко Кривокапић на коцки изгубио од Ћалдовића двадесет хиљада немачких марака и скупоцен сат, а потом га уз претње пиштољем и људи око себе приморао да му све врати, Ћалдовић је у року од два дана извршио освету — Кривокапић је неколико дана касније убијен у једном бечком кафићу. Осумњичени за ово убиство, Раде Ћалдовић, Јусуф Булић и Љубомир Магаш, налазили су се у бекству. Међутим, на захтев Аустрије према оптужници која их је теретила за убиство из безобзирне освете и у Београду је издата потерница коју је

потписао истражни судија.Након извесног времена потерница за њима тројицом је обустављена због недостатка доказа да су учествовали у убиству Вељка Кривокапића.Пошто се поново вратио у Немачку где је иначе бесправно боравио, Ћалдовић је поднео захтев за издавање политичког азила. Немачке власти су то одбиле, па је Ћалдовић одлучио да заједно са својим пријатељем Љубом Магашем приступи српском емигрантском „Равногорском покрету“ и тако себи обезбеди стално боравиште на подручју СР Немачке. Велика потера немачке полиције за Ћалдовићем почела је оног тренутка када је 1981. године купио најновији и најскупљи модел мерцедеса „Бенз 500СЛ“, тадашњег аутомобила године у Немачкој. То је побудило нове сумње јер Ћалдовић није био запослен те није имао ни основне приходе.Године 1982. немачка полиција је напокон ухапсила Радета Ћалдовића због сумње да је учествовао у изнуђивању новца од коцкарског клуба у улици Кајзештрасе у Минхену. Пошто је ухапшен на делу приликом пуцњаве немачка полиција је имала довољно доказа да Ћалдовића и његове сараднике осуди на дугогодишњи затвор. Немачки „Шпигл“ је објавио да је напокон ухапшен главни рекеташ на подручју Минхена. „Шпигл“ је такође тврдио да више готово и да нема италијанског и кинеског ресторана, пицерије и јавне куће која не плаћа рекет осумњиченом. Због ових уцена с тешким разбојништвом, године 1985. Раде Ћалдовић је осуђен на затворску казну од три године и четири месеца затвора. Затворску казну је издржавао у затвору Ландсберг, у близини Минхена. Када је 10. новембра 1986. године испред Земаљског суда у Франкфурту убијен Љубомир Магаш, немачка полиција га је прогласила за новог „кума“ југословенског подземља.По изласку из затвора крајем 1980их, да би добио дозволу за останак у Немачкој, Ћалдовић је склопио лажни брак са својом пријатељицом Бргит. После извесног времена и даље је био на мети немачке полиције која га је сумњичила за неколико тешких крађа. Након тога се преселио у Офенбах где је живео са својом породицом све док 1992. године није протеран из Немачке.Чим је протеран из Немачке Ћалдовић се вратио у Београд, где се није много задржавао пошто је убрзо морао да оде у Јужноафричку Републику, у Јоханесбург. Када се поново вратио у Београд, започео је послове у Београду и Атини где је отворио фирму.Исте године Раде Ћалдовић довођен је у везу са убиством Александара „Кнелета“ Кнежевића, убијеног 28. октобра 1992. године у београдском хотелу „Хајат“. Кнежевић је мало пре убиства отео аутомобил "Крајслер Вранглер" од Ћалдовићевог зета Миодрага „Мише“ Цветиновића. Цветиновић је касније оптуживан за ово убиство.Средином новембра 1993. године на Ћалдовића је извршен неуспели атентат. Наиме у паркираној „Лади“ непосредно поред Ћентиног „Мерцедеса“ активирана је експлозивна направа, али је Ћалдовић овог пута прошао само са лакшим телесним повредама. Од тог тренутка је ангажовао и неколико телохранитеља.

Ћента је убијен у ноћи 14. на 15. фебруар 1997. године. Непознати убица га је кроз бочно стакло изрешетао аутоматским оружјем, док је седео у свом возилу, у Француској улици у Београду. Са њим је у колима убијена и Маја Павић, новинарка ТВ Пинк и венчана кума Светлане Ражнатовић.

nesto posle ponoci 28. februara 1998. godine braon "jaguar" zaustavio se na semaforu kod prodavnice "Gas", na uglu Ulice Carice Milice i Brankove, kasni prolaznici su radoznalo zagledali lepu limuzinu kotorske registracije. Te noci iz zadnjih redova kolone automobila koji su cekali zeleno svjetlo na semaforu izleteo je, uz skripu guma "fiat" bez registarskih oznaka i naglo se zaustavio ispred "jaguara". Dva nepoznata mladica potegla su automate i srucili rafal u vozaca i suvozaca "jaguara", dodali gas i sjurili se preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu. Na crnom asfaltu ostale su vruce caure, a u "jaguaru" dva tela su klonula sa sedista. Tako su u centru Beograda ubijeni Bojan Petrovic, star 36 godina i njegov drug tridesetogodisnji Zoran Bogdanovic-Kepa.

Petrovic je bio clan rukovodstva beogradske narko-mafije i jedan od posljednjih clanova vozdovackog klana. Smrt je za Bojana Petrovica bila, kako su novine pisale, nastavak sudbine mnogih momaka iz beogradskog podzemlja, koji su uspjeli da se izdignu iznad prosjeka i da postanu vodje u pojedinim poslovima. Da bi Bojan Petrovic to bio u narko-mafiji, bilo je nuzno da, kako su poznavaoci podzemlja pisali, ukloni Gorana Vukovica-Majmuna, Dragana Joksovica-Joksu u Svedskoj. I Zorana Dimitrova na Konjarniku, pa je ovo bio cin osvete. Stampa je kao izvrsioce tih likvidacija pominjala izvjesnog Rogu, zatim Vojislava Raicevica, poznatijeg po nadimku Voja Amerikanac i samog Bojana. Sva trojica su te 1998. vec bili ubijeni.

Zbog toga se ubistvo Bojana Petrovica shvatalo kao osveta za likvidaciju Vukovica, Joksovica, pa cak i Caldovica.

Bojan Petrovic je volio da se javno pokazuje. O svojim mladalackim podvizima govorio je beogradskim novinarima, koji su ga znali jos iz 1985. godine. Petrovic je, naime, tada zajedno sa Draganom Popovicem-Dadiljom, Milovanom Vujisicem-Vujom i Borisom Petkovim ucestvovao u likvidaciji Ranka Rubezica. Osudjen je na sest godina robije, ali je odlezao pet. Kada je izasao na slobodu zaputio se u Nemacku, kod svojih kumova, a potom kod oca Vlaste Petrovica u Svedsku, koji je radio u stokholmskom nocnom klubu.

Vlasta Petrovic, zvani Crnogorac, veliki boem, kockar tople ruke, sarmer i iskusni delinkvent je u Svedsku dosao jos 1966. godine, jedni kazu kao obavjestajac, a drugi kao gastarbajter.

Kako je Bojanov otac zbog ubistva u samoodbrani morao u zatvor, sin Petrovic je preuzeo poslove i

u baru i na ulici. Sa svojim nerazdvojnim prijateljima Hasom i Carlijem i ekipom od jos sest momaka, zivio je od pljacki po Malmeu, Geteborgu i Stokholmu. I od reketa. Uzimao je cetvrtinu prihoda bogatih restorana. Bilo je to vrijeme kada se znao sa Giskom, Ljubom. Medjutim, 1983. godine Bojanova trojka je pala policiji u ruke i osudjena je na po sedam godina zatvora. Bojanu Petrovicu je uspjelo da pobjegne iz svedske kaznionice za Srbiju, sto mu je vec tada u jugoslovenskom podzemlju podiglo rejting do nebesa.

Mnogi poznavaoci Bojana Petrovica tvrdili su da je i on kao i njegov otac covjek policije, jer je imao dozvolu za nosenje pistolja i jer je neko vrijeme radio u obezbedjenju Zorana Lilica, na njegovom predizbornom mitingu u Cacku. Otuda, mozda i tvrdnja da je Petrovic bio organizator serije likvidacija u beogradskom podzemlju, da bi, kako su pisale novine marta 1998. godine, napokon, i sam morao da ubije najsurovijeg od placenih ubica Voju Amerikanca. A onda je racun za toliku nenajavljenu smrt isporucen i njemu Bojanu Petrovicu.

Samo nekoliko mjeseci poslije Bojanove likvidacije njegov otac Vlasta, koji kao da je predosjetio da nece dugo zivjeti, priredio je u Beogradu tri oprostajne vecere. Zvanicno, oprastao se od prijatelja pred put u Svedsku. Nezvanicno, saputalo se da se Vlata Petrovic oprastao od zivota. Tako je i bilo, jer je vrlo brzo potom ubijen u Haleu.

Zoran Šijan (35), bivši reprezentativac u kik-boksu, ubijen je u subotu 27. novembra 1999 oko 1.30 sati u svom "mercedesu 600", registracije BG 600-000, na uglu ulica Nemanjine i Svetozara Markovića u centru BeogradaŠijan je ubijen iz automatskog pištolja marke "škorpion"u trenutku kada je vozilo zaustavio na semaforu. U tom trenutku s njegove leve strane prišao je automobil sa napadačima koji su u njega ispalili smrtonosne rafale."Mercedes" je krenuo niz ulicu, prešao tramvajske šine i zaustavio se udarivši u parkirano vozilo sa druge strane ulice.

Beogradska policija za sada ne saopštava nikakve detalje ubistva, a u toku noći organizovano je niz kontrolnih punktova u gradu kako bi pronašli ubicu (ili ubice), ali za sada bezuspešno.Prema nezvaničnim informacijama na Šijana je ispaljeno 18 hitaca. Šijan je pogođen u glavu i grudi i preminuo je na licu mesta.Inače, njegov automobil bio je parkiran nedaleko od bioskopa "Akademija 28" jer je Šijan sa društvom sedeo u obližnjem popularnom kafiću "Stupica".

Šijan do sada nikada nije bio na meti revolveraša iako je njegovo ime povezivano sa poznatom "surčinskom grupom". Čelnici beogradske policije i ljudi upućeni u nelegalne poslove tvrde da je Šijan bio prvi čovek ovog prestoničkog klana, a smatran je za jednog od najuticajnijih u jugoslovenskom podzemlju.

Prema nezvaničnim informacijama Šijan je ranije bio osuđen zbog razbojništva u Okružnom sudu u Beogradu. Ovu kaznu trebalo je da za pravosnažnu proglasi Treći opštinski sud, ali on to nikada nije učinio. Posle šest godina presuda je zastarela, a zatim i ukinuta.Surčinci su, sa Šijanom na čelu, važili za jedinu preostalu organizovanu ekipu na beogradskom asfaltu, nalik nekadašnjoj voždovačkoj grupi. Za njih se vezivala prodaja narkotika i kradenih automobila u kojoj su bili bez premca u SRJ.Tvrdilo se da ceo lanac preprodaje kradenih automobila drže u svojim rukama, ali policija nije dokazala ove nelegalne radnje tako da je sve ostalo na čaršijskim pričama.Tvrdnje da su Šijanovi momci jedna od najorganizovanijih ekipa u SRJ potvrđene su 12. aprila prošle godine posle spektakularnog upada policije u njihovo surčinsko sedište.U toj akciji pored Šijana uhapšeni su i njegovi najbliži saradnici i prijatelji Zvonko Plećić Pleća, Dejan Milenković Bagzi, LJubiša Buha zvani Čume, braća Jokić, Perica i Slobodan, LJubomir Jovanović zvani Stakleni i Milan Narandžić Limun, svi članovi takozvanog surčinskog klana.U ovoj akciji učestvovalo je oko 200 policajaca među kojima su bili i operativci MUP Srbije i pripadnici interventne i kontradiverzione jedinice beogradske policije. Policija je upala oko ponoći, a pretres kuća uhapšenih je trajao do šest sati ujutro. Inspektori su zaplenili 31 skupoceni automobil marke "mercedes", "BMV", "ferari" i druge. Takođe, nađena je i velika količina nelegalnog oružja.Cilj ove akcije, kako su na tada održanoj konferenciji za novinare saopštili čelnici SUP Beograd, bio je pokušaj da se uđe u trag mnogobrojnim kriminalcima koji su utočište našli u Surčinu a za kojima su izdate poternice zbog ubistva i razbojništva.Takođe, akcija je imala za cilj i nalaženje bilo kakvih podataka koji mogu pomoći u istrazi oko ubistva Zorana Petrović Šempe, požarevačkog narkodilera i auto-bosa i ranjavanja njegovog prijatelja Nedeljka Todorovića sa Voždovca.Ova policijska akcija, pompezno najavljena, doživela je totalni krah. Zoran Šijan, lider surčinskog ganga, proveo je u pritvoru Centralnog zatvora u Beogradu nepunih mesec dana.Zbog ilegalnog posedovanja oružja osuđen je u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu na zatvorsku kaznu od godinu dana, a do pravnosnažnosti presude bio je pušten na slobodu. Policija je u njegovom stanu zaplenila revolver marke "smit i veson", automat "uzi", malokalibarsku pušku "hekler i koh" sa optičkim nišanom, karabin "Crvena zastava", 43 metka kalibra "magnum 357" i 30 malokalibarskih metaka marke "vinčester" kalibra 22 mm.Protiv Šijana je u toku proces u Drugom opštinskom sudu u Beogradu zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti javnog saobraćaja. U saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 27. aprila 1997. godine na raskrsnici ulica Trgovačke, Jablaničke i Ibarske magistrale nastradao je Aleksandar Joksimović (21). Šijan se na sudu branio da je pokojni Joksimović svojim vozilom prošao na crveno svetlo.Zorana Šijana i LJubišu Buhu tužio je Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu novinar "Srpske reči" Milovan Brkić za nanošenje teških telesnih povreda. U privatnoj tužbi novinara navodi se da su Šijan i Buha 17. oktobra 1996. godine posle lažnog predstavljanja izveli Brkića sa radnog mesta, primorali ga da uđe u kola i odvezli ga u Surčin. Tamo su ga, u servisu "Kotobanja" čiji je vlasnik Buha, skinuli golog i izložili linču tukući ga crevom za vodu, bejzbol palicama, stavljali mu repetirani pištolj u usta i pretili mu da će ga ubiti. Ovaj sudski proces je u toku.

Posle hapšenja u aprilu prošle godine Šijan se primirio. Otvorio je pumpu u Surčinu, a nedavno je kupio i oko 700 kvadratnih metara poslovnog prostora u Zemunu. Prijatelji su mu savetovali da, kao i svi iz surčinske grupe, iznajmi telohranitelje. Nije hteo jer se, kako je govorio, nikome nije zamerio. Važio je za čoveka koji ume da proceni situaciju.

Otac troje dece

Zoran Šijan bio je dugo godina u braku sa Gocom Božinovskom, pevačicom narodne muzike. Iz braka sa njom ima dvoje dece. Osmogodišnju kćerku Zoranu i godinu dana mlađeg sina Mirka. Posle razvoda sa Božinovskom deca su prešla da žive kod majke na Novom Beogradu. Šijan je bio pažljiv otac, često je obilazio decu.Posle razvoda sa Božinovskom Šijan se oženio komšinicom Goranom koja je od njega mlađa petnaestak godina. Pre tri nedelje se porodila, a Šijan je treći put postao otac. Dobio je sina i dao mu ime Vukašin. Priča se da je sinovljevo rođenje veličanstveno proslavio u krugu bliskih prijatelja.

Sahranjen u ponedeljak u Surčinu

Zoran Šijan je sahranjen u ponedeljak na pravoslavnom groblju u Surčinu. Poslednjem ispraćaju kontroverznog Surčinca prisustvovalo je nekoliko hiljada prijatelja, članova porodice i meštana ovog sremskog sela.U porti crkve Svete Petke u centru Surčina još od podneva nepregledna kolona Šijanovih prijatelja prolazila je pored odra u mimohodu cela tri sata. Od mnogobrojnih luksuznih automobila centralna ulica je bila zakrčena, a saobraćaj je prekinut više od četiri časa.Uz zvuke posmrtnog marša nekoliko hiljada ljudi je krenulo ka groblju. Vojvođanskom ulicom kretala se kolona ka groblju, gde se već okupilo nekoliko stotina ljudi.

Od Šijana su se govorom oprostili blizak rođak i predstavnik kik-boks kluba "Zemun". Kovčeg je spušten u raku uz pesmu "Tiho noći moje zlato spava".Sahrani su prisustvovali folk pevači Miloš Bojanić, Vanesa Šokčić, Violeta Viki Miljković, Marina Živković, Zoran Kalezić, ugledni sportski radnici, nekadašnji teniser Slobodan Boba Živojinović sa suprugom Lepom Brenom, balkanska proročica Kleopatra, Dragan Čović, član Izvršnog odbora Skupštine Beograda i mnogi prestonički momci s one strane zakona.

За Маретом се не пале свеће, не помињу га у својим молитвама свештеници.

"Vi koji dolazite, pazite se malog Mareta". Ovo je grafit ispisan na jednoj od fasada na Dorćolu. Mali Mare je Marko Borak, revolveraš, bombaš, pljačkaš... Kada je umro imao je osamnaest godina.

Borakova smrt je bila strašna. Ubica ga je prvo mučio, a potom izrešetao po nogama, više od sedam puta.

Na kraju, izbacio ga je iz kola u Ulici Svetozara Markovića da iskrvari do smrti. Najbliža zdravstvena ustanova bila je stotinak metara dalje.

Kako je Borak izgradio reputaciju prekog revolveraša,"žestokog momka"? Neki kažu da je isterivao socijalnu pravdu, otimajući od bogatih. Sve što uzme davao je siromašnima, kažu njegovi prijatelji.

Delio "packe" policijiDrugi, pak, objašnjavaju da je bio "lud" i da nije prezao da zapuca i na poneke lidere beogradskih klanova. Bilo kako bilo, imao je puno neprijatelja, koji su mu, najverovatnije i došli glave.Još kao maloletnik, Borak je nekoliko puta bio privodjen u policiju. Kasnije, na sudjenjima, bio je optužen za tri pokušaja ubistva, nanošenje teških telesnih povreda, podmetanja bombi... Za tako malo vremena, kazuju njegovi bliski prijatelji, napravio je više stvari, nego malo ko od poznatih imena prestoničkog podzemlja.

Рат Малог Марета

Трагичан симбол нове генерације малолетних преступника постао је Дорћолац Марко Борак звани Мали Маре.Момак који је у мају 1995 године (тек што је напунио осамнаесту) пронађен мртав на плочнику у Улици Светозара Марковића (где је избачен из кола), замерио се скоро свим дорћолским богаташима јер, како је често говорио није желео да гледа како су се обогатили преко ноћи.До пунолетства направио је завидан број кривичних дела, бацао је бомбе на локале и кола дорћолских бизмисмена, а занимљиво је да је све то радио самоиницијативно из једног простог разлога као дечак није имао пуно новца. Колику панику је његов начин обрачуна изазивао међу старијим Дорћолцима, показује и чињеница да је најчешће ноћу, у станове његових другова упадао неки од оштећених заједно са полицијом тражећи Марета. Сутрадан, прогонитеља би чекало изненађење, јер Маре је имао обичај да их позове телефоном, и најави следећи потез.Иако се имена оних којма се замерио Борак добро знају, полиција до данашњег дана није разрешила убиство. Тврди се, наиме, да је наручилац убиства, човек са јаким везама у МУП-у Србије.

Мали Маре је остао бунтовник без компромиса.Заборављен? Нема везе, Нa to је и рачунао.

"Klinci su dobro znali da njihovi uzori žive kratko, ali su ih bogatstvo i moć toliko privlačili da su u potpunosti zaboravili na smrt."

Krajem marta 1996. godine, dok je jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala sa Rumunijom, ubice i njihovi nalogodavci odlučili su da sa "scene" uklone Baneta Grebenarevića (21) i njegovog nerazdvojnog pratioca, vršnjaka, Zorana Subaru.Ovi momci važili su za pripadnike "novog talasa kriminalaca" spremnih na sve i odmah! Grebenarević je, navodno, bio blizak sa "voždovačkim klanom", iako je odrastao na Zvezdari, dok su poneki pričali da je saradjivao i sa ekipom sa Novog Beograda.

Kobne večeri, izašao je iz zgrade gde su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na Bežanijskoj kosi i zajedno sa Subarom seo u svoj crni "korado". cim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali.Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije, iz "kalašnjikova". Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli ni "panciri", koje su imali na sebi.

Trening u streljani

Grebenarević je pre smrti javno pričao da je spreman na sve, samo da bi opstao na beogradskom asfaltu. Takodje, govorio je da dok drugi treniraju u teretani, on ide u streljanu. Nikada se nije odvajao od pištolja. siroj javnosti postao je poznat posle pucnjave u teretani "Fit studio" na Voždovcu, maja meseca 1994. godine. U policijskoj prijavi stoji da je Grebenarević optužen da je tom prilikom pokušao da ubije Sredoja Sljukića Sljuku. U obračunu je ispaljeno desetak hitaca, a jedina žrtva bila je Tanja Nikolić (19), koja se tu slučajno zatekla.

Posle ovog dogadjaja, Grebenarević se sakrio u Madjarskoj, gde je boravio do smrti Gorana Vukovića, vodje Voždovčana. Po povratku u prestonicu preživeo je nekoliko atentata, ali posle "sačekuše" na Bežanijskoj kosi nije mu bilo pomoći.

"Sačekuša" u Cetinjskoj

Bane Grebenarević pre nego što je ubijen dva puta je izbegao smrt. Prvo su mu nepoznati napadači

postavili eksploziv u kući njegove babe, u kojoj je jedno vreme stanovao. Snažna detonacija odvalila je ceo zid kuće, ali je Grebenarević prošao nepovredjen. Drugi put, revolveraši sačekali su ga ispred kluba "KP" u Cetinjskoj ulici. Iako pogodjen nekoliko puta u ledja, prošao je bez posledica, jer je nosio pancir.

Dela Romea Savića (24), kojima se svrstao u red zapaženih antiheroja, uglavnom su vezana za policiju. Naime, ovaj mladić se nije ustručavao da proziva inspektore SUP Beograd kao dilere narkoticima. Posle intervjua novosadskim novinama, gde je pričao o sprezi policije i dilera, o "policijskoj drogi", mnogi su se zapitali ima li istine u rečima ovog mladića.

Za sebe nikada nije govorio da je kriminalac, već "čovek koji mora da radi neke stvari".Takodje, tvrdio je da nikada nije uzimao od siromašnih. Najviše je, kako je za života objasnio, voleo da maltretira "policijske dilere", da im uzima drogu, kola, novac...

Romeo Savić je bio poznat i kao najbolji drug - pobratim, Aleksandra Kneževića-Kneleta.Zajedno su pravili "akcije" i živeli u bogatstvu.Kao i Knele, Romeo Savić je oko vrata uvek nosio više zlatnih lanaca, vrednih više desetina hiljada maraka.Novinarima je govorio da zna da je zbog toga u velikoj opasnosti, ali da se ne krije i da ih čeka spreman. U svom kratkom životu imao je nekoliko pucnjava, ali se sa tim ljudima izmirio, pričao je kasnije. Pomagao je i braću s druge strane Drine, ali vrlo kratko, dok nije otkrio da su hteli da ga ubiju.

Savić je nadjen mrtav, 8. novembra 1994. godine, ispred ulaza zgrade gde je živeo. Obdukcioni nalaz objasnio je da je nesrećni mladić umro od prevelike doze kokaina. U ovo, medjutim, ni dan danas ne veruju njegovi najbliži.

Goran Vuković, vodja Voždovčana, izjavio je novinarima kako u životu nije čuo da se neko

"overio" od kokaina.

- Romeo se kobne večeri vratio kući oko ponoći. Legao je da spava, ali ga je oko tri časa probudio pejdžer.Izašao je po dogovoru napolje i oko pet su ga našli mrtvog. cuo sam da ljudi umro od prevelike doze heroina, ali kokaina nikada - ispričao je tada Vuković.

Devojka čije je ime bilo ispisano ispod poruke na pejdžeru,objasnila je Savićevoj majci, dan posle njegove smrti,da mu nije pustila nikakvu poruku i da je to uradio neko drugi.

Nikolić je rođen 16. jula 1966. godine u mestu Crnča, opština Ljubovija. Posle završene srednje škole za saobraćajnog tehničara, sa svojim od tog trenutka nerazdvojnim drugom Slavišom Pavićem Pirketom, kasnije ubijenim u jednom obračunu, otišao je u inostranstvo. Privukle su ih Nemačka, Austrija i Italija. Sudeći prema policijskim saopštenjima, sada se zna i šta su tamo radili.

Za njegovo ime jugoslovenska javnost je prvi put čula 1990. godine posle pucnjave u beogradskom "Mažestiku". Tada su u hotelsku diskoteku do zuba naoružani upali Gagi i Kristijan Golubović . Tražili su momka koji im se zamerio, a pošto ga nisu našli, ispalili su uvis gomilu kuršuma uništivši dobar deo inventara i ponizili tadasnje bosove i biznismene.

Nekoliko meseci kasnije usledila je razmena pucnjave iz dva automobila u pokretu. Gagi se nalazio u jednom od njih. Inače, taj obračun je povezivan sa aferom oko kafića "Feniks" u Novom Beogradu, zbog koje je Dragan Nikolić 1991. godine osuđen na dve i po godine zatvora.

Avgusta 1993. odigrao se nezapamćeni revolveraški obračun u bašti restorana fudbalskog kluba "Bežanija". Gagi i Pirke su sedeli sa kafanskom pevačicom kada je počela gužva. U pucnjavi je bilo mnogo ranjenih. Slaviša Pavić Pirke je ubijen, a Nikolić ranjen. Napadači zvanično nikada nisu

identifikovani.

Posle ovog događaja, umoran od takvog načina života, kako je sam govorio, Gagi se ponovo okrenuo inostranstvu. Obezbedio je grčke papire i u ovoj zemlji osnovao trgovinsku firmu. Njegovo ime i sve ono što je u Beogradu radio kao da je prekrio zaborav. Sve do januara 2000. godine i ubistva Željka Ražnatovića (48), komandanta Srpske garde i dvojice njegovih prijatelja Milenka Mandića (43) i Dragana Garića (47), za čiju je likvidaciju, 15. januara 2000, u hotelu "Interkontinental" optužen bivši policajac Dobroslav Gavrić (27) iz Loznice, a za saučesništvo Milan Đuričić Miki (32), i njegov brat od tetke Dragan Nikolić Gagi (36), koji je posle trogodišnjeg bekstva uhapšen u Austriji i početkom februara izručen našoj zemlji.

Dragan Nikolić Gagi nikada nije sporio da je kriminalac. Doduše, nije upotrebljavao taj termin. Za sebe i svoje kompanjone obično je govorio "mi", "moji drugovi", "ekipa", a za podzemlje "ulica" i "ona strana zakona".

"Izgleda da me prošlost proganja i da je sve ono što sam radio i doprinelo nepravednim optužbama. Ja sam na ulici od sedamnaeste godine, mogu da kažem, sa one strane zakona. Učestvovao sam u mnogim pucnjavama, hapšen sam robijao. Preživeo sam pet atentata..".

Negirajući da je u vreme ubistva uopšte bio u "Interkontinentalu" (već u stanu sa suprugom Cecom), Gagi je objasnio da je odlučio da se skloni kada je čuo da su njegovi bliski prijatelji pohapšeni i okrivljeni za trostruko ubistvo. Zemlju je, kako nam je rekao, napustio po savetu i uz znanje nekih visokih funkcionera MUP-a Srbije. Kojih, tada nije želeo da kaže, ali je obećao da će i to sigurno otkriti, ako bude potrebno.

Predočili smo mu svedočenje lozničkog policajca Vojislava Jekića koji je ispričao kako mu je Milan Đuričić Miki (drugooptuženi) potvrdio da je i Gagi kobnog dana bio u holu "Interkontinentala" i da je kasnije učestvovao u prikrivanju ranjenog Dobrosava Gavrića (prvooptuženi). Na to nam je Gagi odgovorio:

"Ne mogu da shvatim zašto je Jekić sve to ispričao. On je moj dugogodišnji prijatelj ili je bio moj prijatelj. Sada je čovek ni na nebu ni na zemlji. Ne bi me začudilo da posle svega digne ruku na sebe. Nije mi jasno čiji je on čovek, za koga radi. Dok je sve to pričao u video-kameru trebalo je da se seti svih trenutaka koje je proveo sa mnom. Zamislite koje su to besmislice. Kao, Đuričić je njemu ispričao da smo mi, odnosno da je Gavrić sve odradio. Pa zar bi Miki, čak i da je sve istina, ispričao nekome da je učestvovao u ubistvu?"

"Otišao sam sa Mikijem u Loznicu. Duki (Dobrosav Gavrić) već je bio u bolnici. Pa zar je moj greh što sam otišao da vidim ranjenog prijatelja i kuma? Iz zemlje sam izašao bez ikakvih teškoća, sa Mikijem. Ušli smo u Republiku Srpsku uz lične karte, otišli u prvi motel na piće i tamo se našli sa Đorđem Grubačem, policajcem iz Loznice. Odatle sam otišao u Banjaluku da se nađem sa jednim poslovnim prijateljem..".

Optuznica protiv gagija zasniva se na svedocenju Zorana Nikolića Pegle."Pegla? To je jedan mučenik koga je policija od početka uzela pod svoje. Dok sam bio u Beogradu, radio je za mene. Čuvao mi je kola za petnaest ili dvadeset maraka za veče, išao na pijacu, vozio mi majku kada je bila bolesna. Da li neko može da pomisli da bih ja ili neko od mojih prijatelja pred Peglom pričao o tajnim planovima za likvidaciju ovog ili onog čoveka... Kažu da me Pegla tereti, a ja kažem da je i njegovo svedočenje pod sumnjom, jer da je zaista postojala neka sprega između nas i Državne bezbednosti, valjda bi i taj Pegla imao drugačiji tretman. Ne bi sedeo na optuženičkoj klupi i odgovarao za teško krivično delo..".

Državna bezbednost! Da su pojedini visoki funkcioneri srpske tajne policije bili upleteni u najmračnije zločine, to se jasno vidi ovih dana. Pre dve godine o tome, međutim, nije smelo ni da se priča, a kamoli piše. Ipak, tada je Slavka Josifović-Ražnatović, majka ubijenog komandanta Srpske dobrovoljačke garde rekla:"U početku sam zaista mislila da je u sve umešana CIA, Amerika, Šiptari... Gledala sam Olbrajtovu kako preti, kao da je najavljivala i Željkovu smrt. Ali, kada je počelo ovo suđenje, shvatila sam da su to gluposti, da su ga, u stvari, ubili ljudi iz naše vlasti, sada već bivše, ljudi kojima je Željko zbog nečega smetao ili im više nije bio potreban. Kada je ubijen, najviše su me bolele te besmislene priče da je sve namešteno, da je Željko živ i zdrav negde u svetu. A on mi je maltene na rukama izdahnuo..".

Dragan Nikolić Gagi je optuživan da je sarađivao sa DB- om, da je čak po nalogu službe i učestvovao u trostrukom ubistvu u "Interkontinentalu". Na to nam je rekao:

"Ne radim ni za koga, a najmanje za Državnu bezbednost. Da radim za DB, ne bih se krio po svetu. Bio bih u Beogradu pod njihovom zaštitom. To je valjda logično. Radeta Markovića sam video jedino na televiziji. Da sam njegov čovek, valjda bih imao drugačiji tretman. Svi moji drugovi, poznanici, rekao bih, svi koji su se očešali o mene, hapšeni su i maltretirani. Brat mi je hapšen i otac. Pa zar bi se tako postupalo sa čovekom koji radi za službu, za državu? To su gluposti".

Nikolić se pune tri godine nalazio u bekstvu. Gde se skrivao, javnosti nije poznato. Bar ne za sada. Za vreme suđenja optuženima za Arkanovo ubistvo, proneo se glas da je Gagi uhapšen i da će uskoro biti izručen. Evo kako je on prokomentarisao tu vest u pomenutom telefonskom razgovoru:"Tačno je da sam bio priveden u Mađarskoj. Bio sam u automobilu sa prijateljem. On je napravio saobraćajni prekršaj i, pošto nije imao urednu dozvolu, obojica smo se našli u policiji. Proverili su nas, videli da nema potrebe da nas zadržavaju i pustili..".

O sebi, svojim prijateljima, o Arkanu, Gagi je ovako pričao:

"Nismo mi nikakav klan. To su samo priče. Mi smo jedna ekipica... Nismo ničiji, ne radimo ni za koga, mi smo svoji. Pouzdano znam da se ovih dana sa svih strana javljaju ljudi i nude pomoć. Desetine klinaca u Beogradu bi sada htelo da je sa mnom, sa nama. A zašto je to tako? Zato što se na ulici zna ko je ko. Znate, rat je rat, a ulica je ulica. Nečija iskustva iz rata za mene ništa ne znače. I još nešto. Možda ljudi hoće da budu uz mene zato što je, da kažem, druga strana mnogo njih zavila u crno. Ja poštujem sva velika imena. Pogotovu o pokojnicima ne želim ništa ružno da kažem. Naprotiv. Željko Ražnatović je bio jedini pravi kum koga je Beograd imao. Ali, nije ni on bio svetac".

"Imam tri-četiri pasoša. Mogu da biram kako ću i gde da putujem. To mi je najmanji problem. Ali ja sam u stalnoj vezi sa mojim prijateljima. Znam šta se događa na ulici... Stupio sam u kontakt sa gotovo svim viđenijim ljudima sa druge strane zakona, sa svima onima koji nešto znače na ulici, sa ljudima iz Železnika, sa Voždovca, iz Zemuna, Novog Beograda. Znam da imam sve manje neprijatelja i da sve veći broj njih postaje uveren da se situacija menja u moju korist".

Ipak, stekli smo utisak da Gagi tada nije mogao da oprosti nekima koji više nisu uz njega. Pomenuo je Kristijana Golubovića, koji je tada iz grčkog zatvora preko medija najavio da će se uskoro venčati:

"Vidim, ženi se Arkanovom ćerkom. Ispada da se zbližio sa suprotnom stranom, a svojevremeno je zbog njih otišao iz zemlje. A devedeset treće, kada je bilo gusto, ja sam mu se prvi našao. Ja, Pirke, Bata Trlaja. Mi smo mu pomogli da pobegne iz sudnice Petog opštinskog suda. Posle smo ga sklanjali i pomogli da se oporavi od povrede. Ali, to je tako. Uglavnom, ne plašim se i mogu da

kažem da nikada nisam bio jači. Nedodirljiv sam! Okružen sam prijateljima i momcima kojima je čast što su uz mene. I nije tačno da smo razbijeni i da sam još samo ja ostao".

Sa svojom porodicom Nikolić se nije viđao jer, kako je rekao, nije želeo više da ih uvlači u sve što se događalo. U trenutku dok smo razgovarali, suprugu Cecu i dve ćerke nije video više od godinu dana. Da li se uopšte sa njima sreo do nedavnog hapšenja u Beču, nije poznato.

"Znam da sam im već dovoljno zla naneo. Potrebno je da prođe mnogo vremena da se oporave. A ja? Sačekaću kraj suđenja i dočekaću oslobađajuću presudu.

Spasojevićev klan nabavljao drogu na veliko iz dva kanala - od Šiptara sa Kosova sa kojima je Dušan imao dobre veze iz rodne Medveđe i iz BugarskePero Milošević, čovek Bata Trlaje koji se previše osamostalio, 1996. godine postao prva žrtva zemunskog klana

BEOGRAD - Mafijaš - pokajnik, jedan od "zemunaca", u ekskluzivnoj ispovesti otkriva mnoge, dosad nepoznate detalje o delovanju tog zloglasnog klana. Naš sagovornik se krije iza pseudonima Laki "Zelim jednom sve da ispricam, da više ne bi stradali nevini ljudi".

Laki priča: kako su "zemunci" počeli? Najzloglasnija kriminalna banda u svojim počecima nikako nije predskazivala da će izrasti u takvu organizaciju, da će u svojim delatnostima imati bitne veze sa ljudima iz Miloševićeve vlasti.

Dušan Spasojević se pojavio u Zemunu 1989. godine. Posle se nastanio kod roditelja svoje supruge Tanje u Ulici Franca Rozmana. Mile Luković zvani Kum je u Zemun došao dve godine kasnije. Koliko mi je poznato iz priča, Spasojević je pre toga igrao fudbal u Beogradu, navodno i u Nemačkoj, a Luković je radio kao čuvar zatvora u Prištini. Počeli su da rade zajedno kao sitni kriminalci. Krali su automobile, prodavali ih ili uz nadoknadu vraćali vlasnicima. Tako su se i zbližili sa grupom Ljubiše Buhe Čumeta iz Surčina. Uporedo sa tim dilovali su i drogu, onako na sitno...

Spasojević je bio impulsivne prirode, što bi narod rekao - imao je preku narav, dok je Luković bio potuljen, ćutljiv i promišljen. Ali, Spasojević je bio lider, vođa. Iza njegove impulsivnosti krila se

beskompromisna logika, brzo razmišljanje i akcija. Šiptar i Kum su se znali od detinjstva. Išli su zajedno i u školu....Međutim, kad su počeli da rade s drogom, Spasojević je hteo da proveri Lukovića koliko je tvrd i da li bi ga ocinkario kod "kljunova". Jednom prilikom, Spasojević se dogovorio sa jednim policajcem da "uhapsi" Lukovića zbog posedovanja pištolja bez dozvole. Policajac stvarno uhapsi Lukovića, oduzme mu pištolj i kad ga je sprovodio do kola, Luković iznenada udari policajca i pobegne. Od tada je Šiptar stekao beskrajno poverenje u svog ortaka sa kojim će zajedno i umreti.

Kriminalna grupa se posle izrodila u čvrstu organizaciju. Činili su je Milan Jurišić Jure, Marko Petrović Mamica, Loran Milić Locko, Nikola Bajić, Miloš i Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Vladimir Jovanović Japanac, Đorđe i Dušan Krsmanović, Miladin Suvajdžić - Đura Mutavi, Sretko Kalinić, Zoran Vukojević Vuk, braća Fiškali - Zoran i Dragan iz Požarevca, Zoran Jurošević Zolja, Mlađan Mićić Pacov i Dejan Milenković Bagzi, koji je počeo kao Čumetov vojnik.

Koliko je meni poznato, zemunski klan je likvidirao Petra Miloševića, Mirka Tomića Bosanca, Željka Vuletića Hamzu, Branislava Lainovića Dugog, Todora Gardaševića Tošu, Zorana Davidovića Ćandu, Zorana Uskokovića Skoleta, Sredoju Šljukića Šljuku, Jovana Guzijana Cunera, braću Fiškale, Radislava Trlajića - Bata Trlaju i Srđana Ljujića.

Kako sam ja ostao živ, a nisam ni optužen kao član klana? Sa Dušanom Spasojevićem sam bio indirektni "rođak". U početku on nije imao poverenja u mene jer sam za njega bio "narkić", on je mislio da su narkomani slabi i nepouzdani karakteri. Vremenom, međutim, on je počeo da ceni moje ćutanje i sitne materijalne zahteve. Da li zbog "rođačkih" odnosa, tek nije me uplitao u poslove. Ja sam, što bi rekli, prinosio vodu, bio potrčko...

Prvo ubistvo 1996. godine

Prvo ubistvo za koje znam naredio je Dušan Spasojević sredinom 1996. godine. Tada je likvidiran Pero Milošević, član "bežanijskog klana", kojim je rukovodio Bata Trlaja.

Kada je Spasojevićev klan ojačao nabavljali su drogu na veliko iz dva kanala - od Šiptara sa Kosova sa kojima je Dušan imao dobre veze iz rodne Medveđe i iz Bugarske. Pera Milošević je bio prijatelj sa Bata Trlajom, ali se sprijateljio i sa Dušanom Spasojevićem. Radili su zajedno drogu i Spasojević mu je dozvoljavao da povremeno koristi njegove kanale. Milošević je bio izuzetno inteligentan i vešt u tom poslu. Bio je sjajan organizator, nikad mu roba nije "pala" i niko od njegovih ljudi nije cinkario muriji. Brzo je "rastao", što se Spasojeviću nije dopalo.

Često nam je besnim glasom govorio: "Jebaću mu majku, sve sam mu dao, a on pokušava da nas prevaziđe." Duću je mučilo i to što je Milošević bio bliži Bata Trlaji nego njemu, strahovao je da ga ne proguta "bežanijski klan".

Ko je konkretno likvidirao Miloševića nikad nisam saznao. Jednom prilikom kad sam sa Miletom Lukovićem Kumom kolima prolazio ispred Enjub centra, on mi reče: "Tu smo omlatili Peru."

- Samo početak 2000. za zemunski klan bio je vrtoglava prekretnica u kojoj su se uplela ubistva značajnih ljudi u podzemlju i sve snažnije veze sa delom Miloševićeve vlasti. Ako je ubistvo Mirka Bosanca bio Spasojevićev "hir", onda ubistvo Radislava Trlajića, koje se dogodilo 25. februara te 2000. predstavlja početak krvave borbe za proširenje mafijaškog prostora i uticaja - priča Laki.

- Trlajić je bio vođa bežanijske grupe kriminalaca u kojoj su bili Mita, Danko, Žabac... Bežanijska grupa u trgovini drogom bila je direktna konkurencija "zemuncima", odnosno "surčincima", koji su

tada bili jedna ekipa.

Spasojević je zbog toga odlučio da ubije Trlajića. U njega je pucao Mile Luković, koji je kasnije često komentarisao "kako je bilo smešno kada je 'Bata Trlaja' bežao i vrištao dok su ga jurili i pucali u njega". Ko je pored Lukovića učestvovao u ovom ubistvu nije mi poznato. Pre ubistva i ja sam pratio Mitu po Novom Beogradu i o tome redovno izveštavao Spasojevića. Po nalogu Spasojevića pokušano je ubistvo Mite, ali se Vladimiru Milisavljeviću Budali zaglavio metak u pušci. I u narednim pokušajima ubistva Mita je imao sreće.

Đura Mutavi potrčko

Trlajić je ubijen ispred ulaza u Ulici dr Ivana Ribara kod broja 142 na Novom Beogradu oko 22.30. On je stanovao u istoj ulici u broju 118, gde je pošao svojim "BMW"-om.

- Napravljena mu je klasična sačekuša. Trlajić je krenuo da beži automobilom, a napadači su pripucali. U ludačkoj vožnji, ranjen, sleteo je s puta, a kola su se preturila. Bata Trlaja je uspeo da izađe iz kola i krenuo da beži. Međutim, ubice su ga brzo stigle. Odjeknulo je nekoliko pucnja, Trlajić je likvidiran i Spasojević je sad kontrolisao novo tržište droge.

Krajnje je zanimljiva priča o Miladinu Suvajdžiću zvanom Đura Mutavi. On je dugo bio potrčko Branislava Lainovića Dugog koji je bio "bos" Novog Sada. Jednom prilikom, tokom isporuke droge iz Bugarske, u njoj je bilo mnogo miksa.

- Dušan Spasojević je za ovaj pokušaj prevare optužio Suvajdžića, koji je u tom poslu bio glavni distributer. Spasojević je odmah hteo da raščisti stvar, pa su njegovi ljudi kidnapovali Đuru Mutavog ispred njegovog stana u Novom Sadu. Naši ljudi su prema Suvajdžiću bili korektni, jer je on kao naknadu za miksovanu drogu Spasojeviću ponudio svoju kuću i kola. Šef klana je odmah napravio kombinaciju: hteo je da iskoristi Suvajdžića za osvajanje novosadskog tržišta i konačno izbaci iz posla Branislava Dugog Lainovića.

Sve to, naravno, shvatio je i Lainović, koji je nekoliko večeri nakon otmice Suvajdžića poslao svoje ljude u Zemun da ubiju Đuru Mutavog.- Sasvim slučajno, Suvajdžić je u Zemunu primetio Lainovićeve ljude, pa se sakrio. Odmah je zatražio zaštitu od Dušana Spasojevića. Posle telefonskog razgovora sa Đurom, Spasojević je totalno pobesneo: "Pa zar Lainović na mojoj teritoriji da šalje svoje ubice, mogao je bar da se javi telefonom, da se dogovorimo k'o ljudi!" Odmah je doneo odluku da ubije Lainovića. Pouzdano znam da je Lainovića ubio Sretko Kalinić kojeg je Spasojević angažovao.

Lainovićevom ubistvu prethodila je pažljiva priprema. Nekoliko ljudi iz zemunskog klana pratilo je njegovo kretanje nekoliko nedelja pre likvidacije. Spasojević nije želeo da na Dugog udari u Novom Sadu, već u Beogradu gde je često dolazio. Tako je Lainović uleteo u klopku 20. marta 2000. na Voždovcu.

- Kod hotela "Srbija" u Ustaničkoj ulici nešto pre 16 časova Spasojevićevi ljudi su Lainovića pratili sa tri automobila. U jednom od njih bio je i Spasojević, koji je koordinirao celom akcijom. Kad je Lainović izašao iz taksija, tokom sledećih petnaestak minuta nekoliko puta je razgovarao mobilnim telefonom. Spasojević je izdao nalog za početak akcije. Sretko Kalinić je iz zgrade obližnjeg "C marketa" prišao Dugom s leđa i iz ''kalašnjikova'' mu ispalio tri hica u glavu iz neposredne blizine. Tu su bila još dvojica naših momaka koji su proverili u prolazu da li je Lainović zaista mrtav. Tek posle toga Spasojević je naredio povlačenje cele ekipe - navodi Laki.

Ubistvo Branislava Lainovića u javnosti je izazvalo mnogo buke. On je bio zamenik Đorđa

Božovića Giške na funkciji Srpske dobrovoljačke garde. Spasojevića za to nije bilo briga, ostvario je ono što je planirao i osvojio novosadsko tržište droge. Nije planirao da stane. Po njegovoj računici, sledeći ko mu je smetao bili su Zoran Davidović Ćanda, ali i Zoran Uskoković Skole.

Jakna ubice Lainovića- U vezi s ubistvom Branislava Dugog Lainovića postoji jedna anegdota. Ubica Lainovića, Srećko Kalinić, ostavio je svoju jaknu koju je nosio kad je ubio Dugog kod Marka Petrovića Mamice. Kad je sva frka prošla, ja sam tu jaknu dao Miladinu Suvajdžiću, pa su se posle svi u klanu smejali kako "Đura Mutavi nosi jaknu ubice Branislava Lainović Dugog". Mutavi je posle tu jaknu iscepao i bacio.

Vođa novobeogradske ekipe Radoslav Trlajić Bata Trlaja, ubijen 25. februara u klasičnoj "sačekuši", ostaće upamćen po izjavi da je Beograd "mala bara mnogo krokodila" opisujući likvidacije i obračune u podzemlju. I njegove ubice su poznate.

JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, "padale" su vođe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oružja, naravno "kalašnjikova", ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). "Sačekušu" su mu pripremila čak trojica zločinaca.Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu.

Vođa Novobeograđana i vlasnik Fudbalskog kluba **Bežanija** neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMW i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde živi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale.Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuče iz automobila i trčeći krene ka obližnjim zgradama da nađe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrči još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brže.Stigli su ga i izrešetali **kalašnjikovima**. Trlajić je sav u krvi ostao da leži na pločniku, ispred broja 142. Napadači su pobegli kolima, a usput su se oslobodili i oružja. U širem krugu mesta zločina, tokom uviđaja, policija je pronašla dva **kalašnjikova**, jedan pištolj, okvir za automat i mnogo čaura različitog kalibra.

SUMNJIVI POSLOVIU PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo tačnim. Još iste noći policija je pronašla i **audi** kojim su ubice pobegle sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći **kalašnjikov**, korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zločinci su se, međutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi.U **audiju** je pronađena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priče jednog od očevidaca smaknuća, da su **pucali ljudi obučeni u uniformu**. Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zločince smestili na optuženičku klupu.Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na **crnoj listi**. Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne večeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, međutim, da li bi mu i to sačuvalo glavu.O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja.Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma **koke**, čija je ulična vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga.Posle toga Trlajić je, takođe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priču. Uprkos svemu priveden je istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suđenja je oslobođen.

PROTIVNIK OPOZICIJETRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oružane pljačke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio težak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim vođom Novobeograđana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voždovačkim klanom i Goranom Vukovićem.Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleženo u crnim hronikama, posvađao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovačkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko **poslova** ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skačući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvađati.Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igračice iz

Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije **odoleo** ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj **crni biznis** i uzeo život.Pričalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije **Zajedno** (1996. i 1997.) viđen kako sa momcima **naoružanim** bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa **Jugoslavija**. Očevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe **Dejton** u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povređeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje člansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da **bije opoziciju**.Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao čovek koji je sa četiri reči opisao ono šta se dešavalo tih godina - **mala bara, mnogo krokodila**. Borba za raspodelu profita i **mesto pod suncem** svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obračuni i surove likvidacije obeležili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje.Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas.

Đuro Radonjić je Crnogorac sa nadimkom Grof. Nadimak su mu dali poznanici, zbog utiska koji je ostavljao na okolinu: kicoško oblačenje, skupi provodi, lepe pratilje. Sa 15 godina je sa Kosova

stigao u Beograd. Počeo je da se dokazuje u okolini železničke stanice: "pobij se s jednim, s drugim, da stekneš afirmaciju".

Do prvih velikih para u Beogradu, Grof je dosao zahvaljujuci prostitutkama, koje bi mu drugovi, kad bi bili uhapšeni, ostavljali "na čuvanje". U vreme kad je "brinuo" o njima, prostitucija se odvijala daleko od očiju javnosti, danas svikle na svakodnevna oglašavanja "poslovne pratnje".

Kad mu je Beograd postao tesan odlazili su u Zapadnu Evropu, gde Đura upoznaje nesreću dugogodišnjeg robijanja po zatvorima Nemačke, Italije, Austrije i Holandije. Ukupno jedanaest i po godina.Bili smo dosta jaki, sad to ne izgleda nikako. Držali smo sve u Nemačkoj, ali su to preuzeli Šiptari i Hrvati. Od kada je Ljuba poginuo, počelo je loše. To je bilo presudno. Jos tu i tamo ima nekog, recimo, jedan Crnogorac u Štutgartu... A stvarno smo bili moćni. Sad, to zavisi od čoveka do čoveka i od ekipe do ekipe. Ne možemo da poredimo Duju, Meta, Jogija... sa nekom ekipom koja je otisla da šanira, krade garderobu. Duja je bio ime u Amsterdamu, da ne pricamo sta su bili Ljuba i Ćenta za Nemacku. Giška takodje, mada je on u Nemackoj proveo malo vremena.

Ipak, i u najgorim prilikama, uspevao je da poboljša uslove zatočeništva: U Austriji sam, recimo, do cigareta dolazio tako što su ih oni, pre mene u šetnji, sakrivali, pa sam ih ja kupio. Ali, u Holandiji je bilo problema. Tamo sam ležao zajedno sa Ugarom. Nisu me uopšte zarezivali, pa sam posle deset uveče udarao svom snagom u vrata. Nisam nikom dao da spava dok mi ne daju cigarete. Udarao je i Ugar, mada on nije pušio, ali se solidarisao. Medjutim, ne reaguju. Posle nekog vremena pojedini cuvari su omekšali, ali se pojavio neki dzukac... mogu da lupam, radim šta hocu, ne da cigarete. Setim se ja da Holandjani strasno mrze Nemce, da nemacki niko ne govori, iako ga svi znaju. I Ugar mu jedno vece vikne da je gori od njegovog brata Hitlera. Ovoga to nevidjeno pogodi. Ode i vrati se sa "havanom", kafom i paklicom svojih cigareta. Dao nam je to i ljutito rekao: "Nisam Hitler."

Mada nije razlog zbog kog bi Djura Radonjić trebalo da bude zadovoljan, vredi istaći da je on jedini Jugosloven koji u nemačkim zatvorima nije dobio ni dan skračenja kazne:U ćeliji nas je bilo šestorica, sve Jugosloveni. "Od svih, ja osudjen na najdužu kaznu, zatim Lolo iz Podgorice, ostalima se imena ne secam."

O njegovom debelom evropskom iskustvu svedoči i 11 i po godina provedenih u zatvorima Austrije, Nemačke i Holandije zbog pljački. Po povratku u zemlju, povukao se iz kriminala i otvorio restorane i butike.

tokom snimanja filma VIDIMO SE U CITULJI Grof je izgovorio jednu jako pametnu recenicu koju nazalost niko nije shvatio:" Mogu svi da žive, da podele grad, da imaju dovoljno novca... Mladi su, shvatiće jednog dana ako prežive ! "

GROF je poginuo u saobracajnoj nesreci na ibarskoj magistrali 1998 godine.

Sredoje Šljukić rođen je 7. jula 1972. godine, oženjen je i otac je dečaka i devojčice. Živeo je u elitnom delu naselja na Bežanijskoj kosi. Interesantno je da je broj registraskih tablica njegovog "audija A8" datum rođenja 77- 72 . U nedavnom intervju "Novostima" rekao je da nikada nije bio hapšen i da je zatvor video samo na filmu.

U žestokoj pucnjavi u Bulevaru Arsenija Čarnojevića u blizini "Sava" centra na mostu Gazela, ubijeni su Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran. U trenutku pucnjave sa njima je u crnom automobilu "audi A8", registracije BG - 77-72 bio i Velibor Ćirović, koji je ostao nepovređen. Kako nezvanično saznajemo dok se Šljukićev "audi" kretao levom trakom mosta u pravcu grada s desne strane im se približio sivi "audi 100", a zatim još jedan automobil koji im je preprečio put. Nepoznati napadači su iz sivog "audija" ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije "kalašnjikova", posle koje je "audi A8", udario u "opel askonu".Šljukić, koji je upravljao vozilom je na mestu ostao mrtav, dok je njegov brat Zoran, koji je sedeo na mestu suvozača, podlegao povredama u Urgentnom centru. Velibor Ćirović, član obezbeđenja, i treća osoba u "audiju A8" koji je sedeo pozadi, bacio se pod sedište kada je krenula rafalna paljba i tako ostao nepovređen. Nepoznati napadači pobegli su u pravcu grada a Ćirović je izašao iz kola i pokušao da zaustavi neko od vozila kako bi braću Šljukić prebacio u Urgentni centar. Prema rečima očevidaca seo je u izrešetana kola i prebacio ih do bolnice.

Sredoje Šljukić poznatiji kao Šljuka, bio je vođa Zvezdarskog klana. Protiv njega je bilo podneto nekoliko krivičnih prijava ali nikada nije bio hapšen. U policijskim krugovima pričalo da stoji iza mnogih kriminalnih dela a navodno je svoje "poslove" obavljao samostalno, dok je na ulici imao

oko stotinu ljudi.Nije se kretao bez obezbeđenja a jedan od njegovih telohraniteljaVeljko Radovanović (21) ubijen je dok je Miloš Stanković (21) ranjen, 24. septembra 2001. godine oko 15.30 u pucnjavi kod restorana "Tabor" na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića.Oni su navodno tada bili sa još petoricom prijatelja u obezbeđenju beogradskog biznismena Sredoja Šljukića, kada je Zoran Bošković (41) iz Bijelog Polja na njih ispalio šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar revolucije.Prema saopštenju policije pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Sredoja Šljukića i Boškovića, koji nije nikada nije uhapšen i za kojim je raspisana poternica.Beogradska policija je u maju saopštila da su u redovnoj kontroli na splavu-brodu "Sava" kod Milutina Džudovića (27) iz Bijelog Polja i Velibora Ćirović (30) iz Beograda, pronašla pištolje za koje nisu imali dozvole. U policiji navode da su sa njima u društvu bili Sredoje Šljukić Šljuka, Željko Rutović i Aleksandar Mrkić, što su kasnije demantovali njegovi advokati koji su izjavili da Sredoje nije imao nikakve veze sa dvojicom privedenih mladića.

Sredoje Šljukić bio je vlasnik je benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i suvlasnik diskoteke "Taš".

Napadi na Šljuku:Sredoje Šljukić napadnut je i pre nekoliko godina u kafiću kod sportskog centra "Olimp" na Zvezdari, kada je na njega pucao Bane Grebenarević, a tada je poginula i Tatjana Nikolić, koja se slučajno zatekla u lokalu. Nikada nije ustanovljeno od čijeg metka je ona stradala, jer su u ovom obračunu učestvovali i Šljukini drugovi. Grebenarević je ubijen 1996. godine u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

Sredoje i Zoran ŠljukićSeptembra 2002. godine Sretko Kalinić i Mile Luković Kum izrešetali su automobil “audi” u kojem su se nalazili Sredoje Šljukić i njegov brat Zoran na autoputu Beograd-Šid, u blizini “Sava centra”. Kalinić i Kum ispalili su iz sivog “audija” na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz “kalašnjikova”. Šljukići su pogođeni sa više hitaca u glavu i telo i od posledica preminuli.

Živorad Jelesijević, bivši jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazišla i kadrove holivudskog hita „Roki", opisuje kako su žestoki momci bili regrutovani za rad u Državnoj bezbednosti i zašto su ratovi iz devedesetih uništili domaći boks.

Kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe.Imao sam burno odrastanje, ali svaka mladost je pomalo buntovna. U vreme mog detinjstva nesreću je predstavljala činjenica da dolaziš iz porodice koja je bila na drugoj strani. Moj otac je bio u Kraljevoj gardi i Drugi svetski rat je proveo u četnicima. Na početku i nisam mnogo shvatao da smo proganjana porodica, ali sam ubrzo osetio da prema meni postoji neki otpor, pa i sputavanje. Prvi moj susret s nekim novim životom, koji je trebalo da počne sa završetkom osnovne škole, doneo mi je i prvo veliko razočaranje.

Konkurisao sam za vojnu gimnaziju, ali sam odbijen. Zvanični razlog je bilo moje dobro imovinsko stanje, ali sam zapravo odbijen zbog porodičnog porekla. To je bilo moje prvo veliko razočaranje u životu odraslih, u koji je tek trebalo da stupim. Kasnije ih je bilo sve više - počinje svoju životnu ispovest za Pressmagazin Živorad Jelesijević, višestruki jugoslovenski bokserski šampion, čija je karijera u pojedinim epizodama prevazilazila i kadrove holivudskog hita „Roki".

A sve počinje u Beogradu 1963. godine, kada će upisati elitnu školu „Nikola Tesla" i početi da se druži s ljudima kao što su Ljuba Zemunac, Ćenta, Jusa i drugi. Ovako se Jelesijević seća svog života:

Ljubu sam upoznao sasvim slučajno, pošto sam iznajmio sobu u kući njegove majke u Bračkoj ulici na Zvezdari. Odmah smo se prepoznali. Igrali smo fudbal i dizali tegove. Počeo sam da odlazim s njim na tada čuvene igranke na Zvezdinom terenu na Kalemegdanu, a ubrzo su i došle prve čarke i megdani s tada gradskim ekipama: Bulburdercima, Dorćolcima i drugim. Nijednom klanu nisam pripadao po rođenju, ali sam s Ljubinom ekipom bio po sopstvenom opredeljenju. Bio mi je dobar drugar i smatrao sam da treba da budem uvek s njim. Te tučnjave su bile romantične za ovo vreme. To je bilo viteštvo i doprinos priči, ko je iz kog kraja i koji je deo grada najjači. Tada si morao da budeš ime, a biti mangup bila je i dobra preporuka kod devojaka.

Ipak, kako je vreme odmicalo, osećao sam da pomalo stagniram. Mene je zanimao sport, a Ljuba je težio nekoj drugačijoj vrsti takmičenja i želeo je da jednostavno bude najjači čovek.Nisam želeo da trošim svoju mladost na gluposti i vratio sam se u Valjevo sa željom da napravim neku ozbiljniju priču. Imao sam već 23 godine i rekao sam sebi da je vreme za promene. Došao sam u valjevski bokserski klub Metalac, gde me je dočekao trener Micoje Vasić. Bilo je sasvim jasno da sam prešao neke godine u kojima počinje da se bavi ovim sportom, ali ovaj trener nije hteo da me odmah odbije, već je rekao da kupim opremu i da dođem da treniram. Posle 10 dana, da bi me oterao iz kluba na „fin" način, trener Vasić mi zakaže sparing meč s tada jako dobrim bokserom u lokalnim okvirima, pa i šire. Mislio je da kad me ovaj dobro izudara, da ću onda sam shvatiti da nisam za boks i da ću napustiti treninge. Život je čudo, desilo se da tog tipa nokautiram i trener Vasić mi je, tek što se ovaj pridigao, rekao: „Mladiću, ti ćeš sutra da se javiš ekonomu da zadužiš opremu i da razgovaraš sa sekretarom kluba. Tako sam već od sledećeg meseca počeo da dobijam i stipendiju.

To je bilo u oktobru 1971. godine, a za nekoliko meseci trebalo je da počnu takmičenje Metalca u Drugoj ligi i borba za ulazak u viši rang takmičenja. Trenirao sam žestoko, ali tada je važilo pravilo da moraš da prođeš 10 uvodnih borbi da bi mogao da kreneš u takmičenje. Bez toga nisi mogao da boksuješ u prvenstvenim mečevima i ovi u klubu odlučiše da mi upišu tih deset mečeva.Nisam imao nijednu pripremnu borbu, samo treninge, ali sam svih sedamnaest mečeva dobio u toj Drugoj ligi i pređosmo u viši rang takmičenja.Sve je u mojoj karijeri počelo da se dešava brzinom svetlosti. Spremao sam se za prvenstvo Beograda, koje je pobedniku omogućavalo da ide na prvenstvo države.

Na prvenstvu Beograda imao sam protivnike koji su bili mnogo veća imena od mene. Bili su to Maršal iz beogradskog Radničkog, koga sam nokautirao u prvoj rundi. U drugom meču moj protivnik je bio čuveni bokser Borota, koga sam nokautirao u drugoj rundi. Tako sam, na zaprepašćenje svih, osvojio prvenstvo Beograda, a da nisam ni odboksovao cele tri runde. Na ovom takmičenju se vršio odabir reprezentativaca za predstojeće Evropsko prvenstvo 1973. u Beogradu i naš čuveni trener Boro Dugec me predložio za reprezentaciju. Kada sam to čuo, samo što nisam pao u nesvest. Posle samo godinu i po dana od kada sam navukao rukavice moj život se potpuno promenio. Dođem na pripreme, a ono sve velika imena - Mate Parlov, Marjan Beneš, Svetomir Belić i ostale zvezde.

Ubrzo su bili zakazani prvenstvo države i žreb. Kvalifikanti za borbe su bili iz šest regiona, dva boksera su predlagali selektori, a ta dvojica su bili Toša Veselinović i Marjan Beneš. Na ovom prvenstvu države birali su se reprezentativci Jugoslavije za predstojeće Evropsko prvenstvo. Žreb je hteo da prvi meč, četvrtfinale, boksujem protiv tada legendarnog Toše Veselinovića. Niko nije očekivao da prođem, a desilo se da Tošu nokautiram u drugoj rundi. Postao sam ljubimac publike i u polufinalu sam pobedio Bocića iz Zvezde. Posle tog meča, proglašen sam za boksera večeri. U finalu sam izgubio od Beneša s 4:1, odlukom sudija, a obojica smo se našli kao konkurenti za mesto u reprezentaciju u velter kategoriji. Selektor Bruno Hrastinski i trener Dugec odlučili su da Beneš skine kilograme i pređe u poluvelter kategoriju, a da moje mesto bude u velteru, i tako smo obojica imali rezervisano mesto i plavi dres s državnim grbom.

Na tom Evropskom prvenstvu u hali „Pionir" stvari su krenule naopako za naš tim. Nanizali smo na startu nekoliko poraza, a žreb je ponovo bio surov prema meni. Za protivnika mi je određen omladinski prvak Evrope i seniorski prvak SSSR-a, čuveni Bičkov, u koga su Rusi polagali ogromne nade. Došao je u Beograd da osvoji zlato, a u mene niko nije verovao i već sam bio proglašen za autsajdera.

Izgleda da sam samo ja verovao u sebe, jer su me svi već prežalili. U pogledima sam osećao sažaljenje, ali ponovo se desi čudo, na koje sam već počeo i da se navikavam tih turbulentnih godina moje eksplozivne karijere. U dvadeset i drugoj sekundi čuveni Bičkov se našao na podu. U hali su nastupili delirijum i ovacije, koje se nisu ni stišale, a već u prvoj minuti sam ga ponovo poslao na pod. Posle samo jednog i po minuta torpedovao sam Rusa i treći put na patos, i po tadašnjim pravilima meč je bio prekinut.

Bila je to senzacija u koju sam samo ja verovao. Tada sam stekao najveću popularnost u zemlji. U polufinalnom meču boksovao sam protiv mađarskog boksera Ćefa i izgubio sam čudnom odlukom sudija. To je bilo prvi put u istoriji boksa da čovek koji ima više poena ipak izgubi meč. Odluka sudija razjarila je navijače u „Pioniru". Počeli su da bacaju cipele u ring, da gađaju sudije.Tada su zbog mene i mnogi bili uhapšeni i osuđeni na petnaest dana zatvora.

Ubrzo posle ovih dramatičnih dešavanja pozove me u Zvezdu njen predsednik Gile Đurić, koji je tada bio važan čovek u gradskim strukturama Beograda. Dobio sam stan, a i posao u „Parking servisu", čiji je Gile bio direktor. Tada je krenula era nezaboravnog prijateljstva i druženja sa svim sportistima Zvezde. Izlazio sam s Draganom Džajićem, Bogićevićem. Popularna mesta na koja smo odlazili bili su diskoteke „Cepelin" i „Akvarijus", kao i restorani „Šumatovac", „Lipa", „Dušanov grad". To vreme je krasila kafanska izmešanost. Nije bilo klanova, sve profesije su bile za stolovima i to bez ikakvih podela. Džaja me je upoznao s tadašnjim popularnim fudbalerom Hajduka iz Splita i jugoslovenske reprezentacije Ivanom Buljanom. On je bio izuzetno duhovit čovek i posedovao je taj neki neodoljivi dalmatinski šarm.

Pamtim druženja s Matom Parlovim, najvećim bokserom s ovih prostora. Bio je sjajan čovek i veliki intelektualac. Govorio je pet jezika i bio svetski čovek, i iznad svega veliki Jugosloven. Nekoliko godina smo zajedno letovali i strašno me je pogodila njegova nedavna smrt. Bio je sjajan taktičar, koji je koncepciju borbe imao razrađenu do tančina bez ikakvog suvišnog poteza. Mate je obožavao Beograd, mnogo više nego Zagreb. On je uvek isticao da je sve najlepše u sportu doživeo u Beogradu, u kojem je locirao i svoje najznačajnije mečeve u svojoj kasnijoj profesionalnoj karijeri.

U tim svojim beogradskim godinama obnovio sam i prijateljstvo s nekim ljudima iz stare ekipe i, naravno, s Ljubom Zemuncem.Ne bih mogao da kažem da je Ljuba tada bio kriminalac, nazvao bih ga pre delinkventom, jer tada nije bilo unosno biti kriminalac kao što će to biti u devedesetim godinama.

Nesreća s Ljubom i čitavom tom ekipom bila je ta što je njih zavrbovala Udba. Državna bezbednost je birala te delinkvente, videla je da ne idu u školu, da su prestupnici, a nemaju baš para. Obećavali su im razne stvari, nudili im lokale, ali da obave neki prljav posao za njih u inostranstvu. Udba je regrutovala u svoje redove te mlade delinkvente, ali i oficirsku i policijsku decu koja su krenula stranputicom, kao što su Arkan i Goran Vuković, koji će i ubiti Ljubu Zemunca u Nemačkoj. Šta bi bio Arkan bez DB-a? Običan kriminalac. Ne bi on mogao takvu karijeru da napravi bez Udbe, pa u to vreme se za ukradeni novčanik išlo dve godine u zatvor.

Dakle, i Ljuba Zemunac je na kraju zbog Udbe izgubio glavu, jer je puno znao, a dug život svedoka

i učesnika u DB akcijama nikada nije bio poželjan.

A sve te priče da su Ljuba i ekipa zaradili novac od pljački banaka bila je glupost. Nažalost, prava istina je bila da su oni reketirali naše ljude u inostranstvu. Gastarbajtere kojima je krenulo u novim domovinama, pa su već otvorili lokale ili otpočeli biznis. U međuvremenu su morali da koknu nekog četnika od osamdeset godina i to da bi neko u DB-u napredovao u karijeri.

I mene su pokušali da zavrbuju za rad u Udbi. Dolazili su razni ljudi, kao pokojni inspektor Bižić, da me pridobije, pa čak i preti. Obraćali su mi se u fazonu „Ti si seljače, možemo da te proteramo kad hoćemo iz Beograda". Hteli su sigurno da i mene pošalju u neku Nemačku ili Holandiju da sredim isto tako nekog četnika s gerijatrije. Obratio predsedniku kluba Giletu Đuriću, koji mi ih je skinuo s vrata.

Kasnije su se Ljuba i ekipa vraćali u zemlju. Već su se uveliko namnožile te kriminalne ekipe, pa su i počele da se ubijaju međusobno. Voleo sam Ljubu Zemunca i ubeđen sam da je on bio pošten čovek. Pričali su da je silovao devojke, u šta sumnjam, jer je bio lep i popularan. Nije mu to bilo potrebno kad je ko od šale osvajao lepotice. Mislim da su mu ta silovanja nameštali ovi iz Udbe, pa ga onda kao izbavljaju uz obećanje da će da radi za njih. Nema izlaska iz službe, ali kad gledaš Srbiju i Rusiju, jasno je da su svu veliku lovu i sav krupan biznis započeli u stvari ljudi iz KGB-a i Udbe.

Miodrag Stojanović Gidra, sportski funkcioner, bivši bokser, Ginisov rekorder u disciplini "trbušni sklekovi" i nezvanično najjači Jugosloven, ubijen je u nedelju 18.02.2001 u 13.30 ispred Teniskog kluba "Partizan" u Humskoj ulici.Gidra je ubijen s više hitaca iz pištolja u "audiju 4" (BG 455-600) u klasičnoj "sačekuši".Za sada neindetifikovani mladić, koji je prema opisu očevidaca visok oko 175 cm, s crnim kačketom, tamnim naočarima za sunce, crnoj jakni i plavim farmerkama, izašao je iz prolaza koji vodi do restorana "Zlatiborac", prišao"audiju" u koji je tek ušao Stojanović i ispalio u njega šest hitaca iz pištolja.Jedan metak pogodio je Gidru u vrat, a ostali u grudi. Posle toga, ubica je otrčao do "micubišija" zelene boje, bez registarskih oznaka, koji ga je čekao nešto dalje od mesta zločina. Ubica i njegov saučesnik pobegli su prema Zvezdinom stadionu.Ubrzo na mesto zločina stigli su pripadnici GSUP-a Beograd, a prilikom uviđaja kod ubijenog su pronašli pištolj koji nije stigao da upotrebi.

Gidra je pre ubistva bio s prijateljima u kafiću "Dendi" na Slaviji, odakle je otišao u saunu "Slavija luks", a zatim u teniski klub u Humskoj 1. Ni tu se nije dugo zadržao, a gde je Gidra krenuo i da li je u međuvremenu bilo telefonskih poziva, pokazaće istraga.

Gidra Stojanović, rodom iz Podgorice (imao prijavljeno prebivalište u naselju Bjeliši, kod Bara), iako uspešan sportista, imao je i policijski dosije. Osuđivan je zbog raznih krivičnih dela, a povezivan je i sa obračunom u novobeogradskom hotelu **Putnik** leta 1995. godine, kada je ubijen Mihajlo Divac, vođa novobeogradskog klana.

Miodrag Stojanović Gidra rođen je 1950. godine u Crnoj Gori. Iako ekonomista, celog života bavio se raznim borilačkim veštinama. Karijeru najjačeg Jugoslovena, kako su govorili oni koji ga znaju, počeo je kad je došao u Beograd, na studije. Ali, vrlo brzo "okrenuo" se sportu, pre svega boksu. Trenirao je u bokserskom klubu Crvena zvezda, čiji je direktor bio početkom devedesetih godina...Osamdesetih, gotovo da nije moglo da se desi da se u Beogradu pojavi neki žestok momak a da Gidra (nadimak koji ga je pratio celog života) ne odmeri s njim snagu, u fer borbi, bez oružja. I gotovo uvek pobedi. Slovio je za fajtera koji nikada nije tukao slabijeg od sebe.Godine 1986. upisao se u Ginisovu knjigu rekorda, uradivši za 24 sata 29.449 trbušnih sklekova.U međuvremenu, 1993. godine, otputovao je u Los Anđeles gde se narednih godina bavio i "pokretnim slikama". Bio je scenarista i glumac u filmu "Rođen kao ratnik". Film je proglašen za naš prvi akcioni film.U Americi je sarađivao s Arnoldom Švarcenegerom, Medžikom Džonsonom, Ralfom Milerom, i "zaradio" nadimak "čudo iz Srbije", jer ih je u prvom susretu šokirao fizičkom snagom. Odradio je dva puna treninga u teretani, prvo s Švarcenegerovim trenerom, potom i sa samim Švarcenegerom. Istovremeno, zbog sportskog života, bez duvana i alkohola, proglašen je i za jednog od najzdravijih ljudi na planeti...Holivudski uspeh nije mu "zavrteo mozak", ostao je veran starim drugarima iz mladosti.Po povratku u Jugoslaviju, Gidra se posvetio novoj, "krvavoj" borilačkoj veštini - ultimet fajtu. Disciplini u kojoj je jedino pravilo - nema pravila.Nedavno je u Jugoslaviji osnovao i prvu federaciju ultimejt fajta (UF), a organizovao je i prvi turnir u ovoj veštini."Svim zlobnicima i ljubomornim tipovima iz cele Jugoslavije poručujem da ću učiniti sve da ultimet fajt postane naš najpopularniji sport. Uporan sam i sve što naumim, to i ostvarim... Nema tragičnih završetaka jer se borci predaju na vreme, a reaguju sudija i treneri. Ove borbe su najprovokativnije, najneizvesnije i, bez sumnje, najsuroviji sport. Ultimet fajt je skup svih borilačkih veština... Ja poznajem boks, džudo, rvanje, džiudžicu...", govorio je povodom sve učestalijih prozivki da se bavi krajnje krvavim sportom...Svojevremeno bio je i vlasnik restorana "Simonida", u "Zvezdara teatru". Iza sebe ostavio je troje dece, dva sina i ćerku. Devojčica je znala s ocem i pre nego što je pošla u osnovnu školu da pretrči deonicu od Bara do Sutomora. Najstariji sin Miloš trenira boks i tenis.

Goran Mijatović Mita (36), predsednik FK Bežanija, raznet je u eksploziji automobila bombe na parkingu u Ulici Marka Čelebanovića 47. dana 2.10.2006 godine. To je bila deveta likvidacija ove godine u prestonici i osmo ubistvo čelnika jednog fudbalskog kluba u Srbiji, a da se ubice ne znaju...

U sredu je u Beogradu na Bežanijskom groblju, samo stotinak metara od svoje kuće, sahranjen Goran Mijatović, zvani Mita, poznat u prestonici kao predsednik FK "Bežanija", ali i kao čovek sumnjive biografije i vođa tzv. Bežanijskog klana. Istog dana je sahranjen i njegov telohranitelj Zoran Novaković.

Obojica su stradali u dosad neviđenom atentatu, koji je izveden prošlog ponedeljka na Bežanijskoj kosi. Naime, u momentu kada je Novković kao vozač stavio ključ u bravu "škode" svog šefa Gorana Mijatovića, eksplodirala je bomba ispod ukradenog "audija 80" (BG 529-068) parkiranog tik pored Mijatovićevog vozila. Od siline detonacije Mijatoviću su raznete noge, dok su Novkoviću geleri izrešetali celo telo. Obojica su umrli u Urgentnom centru. Treći mladić, koji je bio iza vozila, nije povređen.

BOGAT DOSIJE

Od siline detonacije "audi" je potpuno uništen. Delovi vozila odleteli su čak dvesta metara dalje, a popucala su i stakla na obližnjim zgradama. Prema prvim podacima policije, radi se o specijalnoj, takozvanoj usmerenoj bombi velike jačine, koja je aktivirana daljinskim upravljačem.

- Mijatović je ubijen rasprskavajućom minom usmerenog dejstva, naoružanjem koje je sredinom osamdesetih godina razvila tadašnja JNA. U početku je ova vrsta mina rađena u fabrici Slavko Rodić u Bugojnu i punjena je plastičnim eksplozivom, nitropetitom koji se uvozio iz Švedske - tvrdi pukovnik Milovan Azdejković, stručnjak za eksplozive.

Mijatović je, inače, bio dobro poznat srpskoj policiji. Nekoliko puta je hapšen. MUP Srbije je Mijatovića u "beloj knjizi" o organizovanom kriminalu imenovao kao vođu bežanijske kriminalne grupe, mesto na koje je došao posle ubistva Radoslava Trlajića Bate Trlaje 2000. godine. Sa

Trlajićem, Slavenom Jelićem i Goranom Osmanijem uhapšen je 1998. u pošti dok su podizali paket sa 3,7 kilograma kokaina.

Posle afere "Honduras" sa kokainom, Mijatović je ušao u fudbalske vode i postao predsednik FK Bežanija. Međutim, u leto 2000. godine ponovo je uhapšen zbog navodne umešanosti u atentat na Vuka Draškovića, predsednika SPO, u Budvi. Izručen je Podgorici, ali je, posle devetodnevnog pritvora, pušten.

Na Mijatovića i njegovog prijatelja Slavena Jelića u novobeogradskom bloku 45 je pucano te 2000. Obojica su lakše ranjena, a napadači nikada nisu identifikovani. Godinu dana kasnije, Mijatović je 2001. na parkingu u Bloku 45 ubio Adilja Ramadanova dok mu je ovaj obijao automobil. Uhapšen je i pušten posle nekoliko dana. S ekipom iz bežanijskog klana bio je hapšen i u akciji "Sablja", ali protiv njega nije podneta nijedna krivična prijava.

Letos je Goran Mijatović i osuđen zbog iznude 10.000 evra od advokata Branimira Gugla. Pravosnažnost presude od deset meseci zatvora čekao je na slobodi. Smatralo se da ima mnogo neprijatelja, ali je kobnog dana ušao u auto bez oružja.

BOMBAŠKI NAPADI

Početak godine okarakterisalo je nekoliko vatrenih sukoba novobeogradske i dorćolske grupe, a postoje i stalne varnice između dve nove i mlade ekipe sa Vračara koje se bore za primat u centru grada. U to se mešao i Bežanijski klan, koji se, takođe, bavi drogom. Iza svih tih sukoba stoji droga i borba za narko-tržište - rekao nam je dr Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta iz Beograda.

Po njegovim procenama i Mijatović je žrtva tog obračuna u podzemlju oko teritorije i oko poslova, koji donose ogorman novac. Jer, proment narkotika u Srbiji godišnje obrne oko milijardu evra.

- Narko mafija u Srbiji je organizovana u pet regiona. To su grad Beograd, zatim Novi Sad odakle narkomafija kontroliše čitavu Vojvodinu, pa Kragujevac, koji je centar narko tržišta u Šumadiji, Niš, koji pokriva istočnu i južnu Srbiju i Novi Pazar, koji je centar narkomafije za Sandžak i Kosmet. Prema policijskim podacima grad Beograd ima oko 100.000 narkomana i 10 velikih narko-bandi. Najviše ih je na Novom Beogradu i u Zemunu, po tri, a ostale pokrivaju teritorije opština Rakovica, Stari Grad, Palilula, Savski Venac i Voždovac - kaže detektiv Žika Jovanović, koji nam otkriva da je MUP Srbije sačinio kartu srpske narkomafije po gradovima i sa svojim specijalizovanim grupama policajaca nastavio rat protiv trgiovaca narkoticima.

Od početka 2006. godine u Srbiji je u krvavim obračunima ubijeno 14 ljudi. Žrtve su članovi raznih kriminalnih klanova, bivši i sadašnji policajci, jedan zaštićeni svedok, vlasnici menjačnica i kladionica. Dejan Janaćković (40) iz Jagodine, poznat policiji po krijumčarenju i prodaji droge, pronađen je mrtav 26. februara u žbunju kod stadiona IMR u Rakovici. Milutin Dragićević Tuta (32) iz Niša, pripadnik jedne od tri niške kriminalne grupe, ranije osuđivan zbog ubistva, ubijen je 2. marta iz vatrenog oružja u ulici Svetog Save 9, ispred ulaza u garažu hotela "Slavija" u Beogradu. Zoran Pović Pova (42) iz Beograda, član zemunskog klana, pronađen je mrtav 3. juna u Višegradskoj ulici u Beogradu, na 50 metara od ulaza u Urgentni centar kao i Zoran Vukojević Vuk (32) iz Beograda. Bert Jovanović (41) iz Beograda, prema navodima medija, policiji poznat kao uterivač dugova, makro i diler, ubijen je 31. jula sa sedam hitaca iz pištolja u bašti kafića "Rekvijem" u Beogradu. Milan Mitrašinović Mitar (24), bivši policajac, Dragan Drčelić Gidra (21), suspendovani policajac, i napadač Neven Poljčić iz Sarajeva poginuli su 18. septembra na Bežanijskoj kosi. Smtra se da je likvidacija Mijatovića bila odgovor na smrt ovih ljudi, ali za to

nema dokaza.

FUDBALSKI KLAN

I dok policija intenzivno trga za atentatorima na Mijatovića i Novakovića u Beogradu se raspravlja da je Mita bio žrtva srpske fudbalske mafije. Jer, ubistvo Gorana Mijatovića još jedno je u seriji likvidacija ljudi usko povezanih sa fudbalom. Da li su te likvidacije posledica odnosa u fudbalskom svetu ili iza njih stoje sasvim drugi motivi, za sada nije poznato. Serija ubistava ljudi iz fudbala počela je 1995. godine, kada je ispred kafića "Mig" ubijen Miša Nikšić, vlasnik FK Zvezdara. Tri godine kasnije, na Novom Beogradu život je izgubio Jusuf Bulić Jusa, vlasnik FK Železnik.

Početkom 2000. u beogradskom hotelu "Interkontinental" likvidiran je Željko Ražnatović Arkan, prvi čovek nekadašnjeg državnog prvaka Obilića. Nedugo zatim, usledilo je ubistvo Radoslava Trlajića zvanog Bata Trlaja, predsednika FK Bežanija. Vlasnik Zvezdare Branislav Trojanović Trojke ubijen je u leto 2001. godine. Generalni sekretar FSJ Branko Bulatović ubijen je 2004. godine na Terazijama, pred zgradom Saveza.

Mijatović je treći lider klana sa Bežanije koji je ubijen. Prvi šef Petar Milošević, zvani Pera, organizator grupe ubijen je 1999. godine kod garaže Tržnog centra "Enjub" u Novom Beogradu. Posle njegovog ubistva, vođstvo preuzima Radoslav Tralijić, Bata Trlaja, koga u sačekuši ubijaju 2000. godine, nedaleko do stana u kome je živeo u novobeogradskom naselju "Dr Ivan Ribar". Posle njegove smrt kormilo "bežanijaca" preuzima Mita, koji zadržava dobro odnose sa gangom sa Voždovca. Poslednjih godina Mijatović je raskrstio sa članovima grupe koji su tu bili od osnivanja. Čak je i kuma izbacio iz grupe.

Mijatović je živeo u vojnim zgradama na Bežanijskoj kosi. Bio je vlasnik dvadesetak kockarnica i kladionica u gradu. Bio je oženjen i otac dvoje dece.

- Za vreme subotnje utakmice između Zemuna i Bežanije, u kojoj su Mijatovićevi puleni pobedili 1:0, u loži je došlo do obračuna između dva rukovodstva. Letele su i flaše, a jedna od njih je pogodila u glavu bivšeg trenera Zemuna Miodraga Martaća. Čelnici Bežanije nekoliko puta su ošamarili jednog Zemunca - svedoči jedan zemunski navijač, ali ta priča nije potvrđena od strane policije.

Postoje dva osnovna načina na koje kriminalci ulaze u srpski fudbal. Prvi je kupovina kluba radi pranja novca i raspolaganja timom zbog mogućnosti dogovaranja rezultata. Drugi je kupovina igrača. U oba slučaju ljudi koji su imali prljav novac, prali su ga preko sporta, odnosno fudbala i uz to su gradili ugled sportskog radnika. Da li je Mijatović bio taj dokazaće istraga, pa se otuda o razlozima njegovog ubistva dosta nagađa.

Nekolicina žestokih momaka privedena je u poslednja dva dana na informativne razgovore u istrazi o ubistvu Gorana Mijatovića Mite (36), predsednika FK Bežanija. Beogradska policija za sada nema nijedan trag koji bi ukazao na izvršioce i naručioce zločina.2

Jusuf Jusa Bulić, vlasnik FK „Železnik“:Ubijen 4.marta 1998. godine oko 18.50 sati na Novom Beogradu, ispred kafića „22“ u Ulici Omladinskih brigada. Pored njega ubijeni su njegov telohranitelj Nenad Raščanin, i prijatelj Petar Vujačić, takođe sportski funkcioner „Železnika“, a ranjeni su njegov brat Muka Bulić i slučajno zatečeni gost kafića Dragoslav Perić.

Јусуф „Јуса“ Булић (1952 — 1998) је био познати српски криминалац, члан клана Љубомира Магаша, и власник фудбалског клуба Железник.

Булић је криминалом почео да се бави почетком седамдесетих година када је заједно са Љубомиром Магашем и Радетом Ћалдовићем отишао у Италију. У Италији је упознао многе београдске преступнике попут Жељка Ражнатовића, Ђорђа Божовића и многе друге. У Милану, касније и у Франкфурту, био је истакнути члан клана Љубомира Магаша.

Први сукоб са европском полицијом имао је почетком 1977. године када је ухапшен у Амстердаму због фалсификовања возачке дозволе. Годину дана касније на захтев Аустрије и Југославије за њим је расписана потерница, због сумње да је учествовао у убиству Вељка Кривокапића у Бечу дана 27. октобра. 1978. у кафићу „Хаутпост“. На потерници сем Јусиног имена била су имена и његових најближих сарадника Љубомира Магаша и Радета Ћалдовића. Док се налазио у бекству, ухапшен је у пљачки катедрале у Келну али пошто је аустријско судство одустало од оптужнице за убиство Кривокапића, Булић и Ћалдовић су изашли из затвора у Бечу а Булић одлази код Магаша у Лондон. После одласка из Лондона Јуса Булић се настанио у Франкфурту, где осамдесетих година постаје саставни део клана Љубе Земунца.

Када је 10. новембра 1986. године Горан Вуковић звани Мајмун убио Магаша, Булић се вратио у Југославију. По доласку у земљу Јуса откупио је најпре кафану "Зона Замфирова", затим коцкарницу "Руски цар" и још неколико казина у Београду и унутрашњости. Након извесног времена настанио се са породицом у Железнику, где такође откупљује спортску кладионицу. Поред кафића "Пирана" Јуса откупљује и кафић "22" на новом Беогаду од власника хотела "Мажестик" Миодрага Батричевића познатијег под надимком Мија Гавран. Ипак домаћој јавности постао је познатији када је откупио фудбалски клуб Железник, којег је за кратко време довео у прву савезну лигу омогућивши клубу да игра утакмице против великана као што су Црвена звезда и Партизан.

Kad si prvi put čuo da te je neko nazvao kriminalcem?Golubović: Sve je počelo u petom-šestom razredu. Na čas matematike upada policija, hapse me, direktoru kažu: “Mi dužimo ovog momka”, a onda me vode u obližnju stanicu policije. Jedan inspektor me vezuje za klupu i pita: “Gde su zlatnici”. A ja nema pojma o čemu je reč. Gasio mi cigaru na rukama, tukao me pendrekom po nogama, leđima... I tada sam otkrio svoj najveći talenat od svih koje posedujem: talenat za bekstvo. Shvatio sam da je bolje da me ubiju nego da me muče i pobegao sam kad je inspektor izašao iz kancelarije. Tada je moja porodica živela u prizemlju zgrade i ja sam u stan ušao ne kroz vrata, već sam uleteo kroz prozor, zagrlio majku i rekao joj: “Mama, od danas niko nikada više neće da me bije”. I plakao sam.Kasnije se ispostavilo da je neki dečko iz škole, neki tatin sin, ukrao 11 zlatnika iz kuće, prodao ih i čitav dana čašćavao školu pljeskavicama. Kad ga je nastavnica pitala odakle mu novac, on joj kaže: “Imam ja druga Kristijana, lopova”. Tako se upalio prekidač moje sudbine... U školi sam se isticao: bio sam odličan, ali i učenik koji se družio sa nestašnim dečacima. I onda je krenulo: “Kristijan uradio ovo, Kristijan uradio ono...”. To je neka crna sudbina.

Da li je tvoj prvi ozbiljan prekršaj zakona krađa olovnih delova iz telefonskih govornica koje si pretapao u tegove?Ne, to je velika laž. Dva moja druga su otkrila da olovo iz slušalica može da posluži za pravljenje tegova. Jednom ih je uhapsila policija, ubila od batina, a nakon toga mene privode. Dovodi me komandir u svoju kancelariju i kaže: “Slušaj, bolje ti je odmah sve da priznaš da te ne bijemo, drugovi su te odali.” Odvedu me u ćeliju, njih dvojica izobličeni od batina. Plaču. I tu me nagovore da ja preuzmem odgovornost umesto njih, jer su oni deca jedinci, boje se zatvora, boje se popravnog doma, da ih ponovo ne tuku itd. Tada je moja slika prvi put izašla u novinama, “Večernje novosti” su objavile članak sa naslovom “Topio olovo iz slušalica da bi pravio tegove!”.

Kako si odveden u popravni dom?Izbila je tuča u centru grada, ispred nebodera ”Beograđanke”, gde smo napadnuti moj drug Cema, kog vi znate kao Legiju, ja i još nekoliko starijih momaka. Tuča je trajala 20 minuta, radile su čaše,

flaše, betonske žardinjere i sve to pred tridesetak ljudi usred dana. Zbog toga sam odveden u popravni dom, odakle sam pobegao i otputovao u Nemačku. Nisam mogao da izdržim. Bez obzira na to što sam bio maloletan, policija me je maltretirala.

Da li si kao dete maštao o svom budućem zanimaju?Najveći san mog oca je bio da budem pilot. Ja sam maštao da budem general nekih specijalnih jedinica, neki vojskovođa. Ekspert nekih borilačkih veština.

Zašto baš to?Uvek me privlačilo da ljude učim fizičkoj kondiciji i raznim sličnim sposobnostima. Od malih nogu sam se bavio sportom, uspevalo mi je da telo izložim naporima do kojih drugi nikad nisu mogli da dođu. Ali ta lepota oratorstva i taj način ophođenja sa ljudima davalo mi je strahopoštovanje kod drugih. S vremenom sam shvatio da posedujem hipertalenat za sve i svašta i onda sam čačkao: učio sam da kuvam, šijem, crtanje, pisanje... Dobio sam hipertenziju kao da ću sutra da umrem, da moram sve da uradim danas.

Hvališ se?Ne, zaista imam harizmu koja pleni ljude. Nije u pitanju priča o Kristijanu kriminalcu, o čoveku koji pljačka banke, koji se tuče itd. Ta energija privlači ljude i mi razgovaramo. Bolesnici, ranjenici, jadni ljudi, srećni ljudi, uvek svakom od njih pokušavam da ulepšam dan. Nikada nisam silovao i oteo nekome nešto, a među onima na kojima sam istresao bes sigurno nije bilo poštenog naroda i cvećki, već čist ološ. To će pokazati vreme, jer od stotinak tih "zvučnih" kriminalnih imena i biznismena danas je živo svega nekoliko njih.

Kad si postao svestan toga, te energije?Još u ranim danima, u osnovnoj školi sam počeo da shvatam da se izdvajam od ostale dece. Sa 12 godina sam prvi put spavao sa devojkom. Bio sam bolje vaspitan od ostalih, voleo sam bolju hranu nego ostala deca i lepše se oblačio. Meni je pravljeno po pet-šest sendviča pre polaska u školu: jedan za mene, jedan za sestru i tri za drugove. To tako druge familije nisu mogle da priušte. Neki bi rekli da sam na taj način počeo da se bavim advertajzingom i propagandom i da kupujem masu, ali ja sam zaista od srca želeo da ono što imam podelim sa drugima.

Čime su se bavili tvoji roditelji?Moj otac je, vrlo rano, još dok sam bio beba, otišao u Nemačku i tamo počeo da radi, tj. da se bavi kriminalom. Kad je otišao u zatvor, počeo je da crta, pa je negde 70-ih godina pobedio sa svojim radom na UNESCO izloži, ovde u Beogradu u Sava centru. Talenat za crtanje sa njega je prešao na mene i ja jako volim da crtam i neki stručnjaci su rekli da to jako lepo izgleda i da imam talenta.

Da li je istina da se tučeš samo levom rukom?Uglavnom da, dok sam se tukao. Za desnu imam lekarsko uverenje o njenoj preteranoj snazi, pa mi je zabranjeno da je koristim u borbi sa ljudima.

Kad si otišao u inostranstvo i zašto?Prvi put nakon završene osnovne škole, 1982. Imao sam ovde već nagomilane probleme i majka je mislila da treba da promenim sredinu. Otišao sam u Trst kod prijatelja naše porodice, Đovanija, koji drži istoimeni lanac robnih kuća. Malo sam pomagao u trgovini, učio jezik, ali sam se uželeo Beograda, pa se vratio. Onda sam uleteo u par tuča, u ’85. zaglavio prvi put u Centralnom zatvoru. Inače, nikad u životu nisam krao u Jugoslaviji, ovde sam se samo tukao. I uvek sam se branio. Bio sam mesec i po dana u zatvoru. Onda sam otišao napolje, pa se vraćao u Beograd, počeo da izlazim po diskotekama, slede razna negativna poznanstva. Upao sam u svet u kom sam bio najbolji, imao najveću harizmu, počeo da osvajam vlast i upao u opasnost da postanem slavni kriminalac sa rokom trajanja od dve godine.

Shvatio si tada da si baš to - kriminalac?Pa, da. Onda kad sam se u inostranstvu bavio nekim ekstremnim stvarima kao što su pljačke, naročito pljačke banaka. U Nemačkoj sam ležao tri i po godine zbog kazne za organizovani kriminal i razbojništvo. I zbog tuče sa jednim Crnogorcem, upucavanja neka su bila. Trebalo je da ležim dve godine, ali sam udario komandanta zatvora, pa su mi produžili kaznu.

Kako si se vratio u Srbiju?Nemačka vlasti su me ’93. isporučile našoj policiji zbog jednog incidenta u hotelu ”Mažestik”. Nakon toga dolazi bekstvo iz Centralnog zatvora, odnosno skok sa drugog sprata Petog opštinskog suda i potom sam otišao u Erdut kod Arkana. Shvatio sam da se dosta toga u međuvremenu u Beogradu promenilo, svako je mislio da može postati kriminalac, mnogo nabeđene dece je počelo da nosi pištolje, fer-plej je potpuno nestao.

Kada si upoznao Milorada Lukovića?Cema je vrlo sličan meni. Naši karakteri su 90 odsto isti. Smatram da je iznad svega vukao taj patriotski blok do maksimuma. Čovek koji se bez ikakvih predrasuda svakoj novoj vlasti davao, ne u svom interesu već u interesu Srbije. Možda je tu pala neka blokada, pa je rekao sam sebi: Dokle više, daj da uzmem nešto i za sebe. Milorad Luković Legija mi je nepoznat, znam ga samo kao Milorada Ulemeka Cemu.

Kako je on otišao u Legiju stranca?Oduvek je gajio želju da ode u Legiju stranaca, još od detinjstva. Ja sam mu rekao: “Hajde da pljačkamo banke negde po zapadu i da se vratimo kući sa hrpom para, pa da otvaramo lokale.” On kaže: “Nisam ti ja za to!” I čovek stvarno ode u Legiju.

Zašto se predao posle četrnaest meseci?Jer hoće da se razjasne dileme u vezi sa njegovim učešćem u ubistvu premijera. Znam da je bio upleten u političke igre i da mu samo Bog može pomoći da istera pravdu. Čim budem mogao, otići ću u zatvor da ga posetim.

Misliš li da je Legija ubio Zorana Đinđića?On je imao snagu i mogućnost da to uradi, ali nije. Kad se priča o atentatu na Đinđića, prvo pomislim na pravdu i nepravdu. Za mene je pravda čak i raditi nešto nepravedno ako je to u interesu naroda. Mislim da je premijer ubijen zbog nekih političkih malverzacija koje su najviše njemu bile poznate. Ali, sada ovaj zaplet oko tog ubistva – to je vrlo nejasno. Pazi, ja nisam za to da nema policije i sudova. Ali, u pravoj demokratskoj formi. Jer, ja sam doživeo veliku nepravdu u velikim demokratijama kao što su nemačka i grčka. Možete onda da zamislite srpsku nepravdu. Jer, kod nas sve može i sve ne može. Na zapadu ipak postoji granica tolerancije, a ovde ne postoji ništa.

U kom slučaju su kod tebe probijene te granice?U tome što neko može u kafani da ubije čoveka i mirno da izađe napolje. A možete biti zvučno ime kao ja, i da vas po ”sudskom ubeđenju” koje pravno ne postoji, za opaljeni šamar osude na 16 meseci, jer ste navodno nekog pokušali opljačkati. Pa, to nema nigde. To izaziva revolt, i gomilu negativne energije da se protivim. Mrzim autoritete. Ukoliko imaju pozivne poglede, onda ih poštujem. Ako ne, onda ih nema. A opet, kada pogledam svesno, znam da se ne može protiv države i vlasti.

Ponovo si u Beogradu, kako ti se čini?Srbija je pre 10 godina bila jedno ludilo sastavljeno od bezbroj ludila na jednom mestu. Ali, ni danas nije drugačije. Za 20 dana obišao sam sve beogradske diskoteke i video da je 97 odsto omladine ili pijano ili drogirano, ili i jedno i drugo. To je užasno, neverovatno! I šta tu možeš da

očekuješ i da tražiš - devojku od koje ćeš dobiti samo neku zaraznu bolest i prijatelja od koga ćeš dobiti probleme? Ta omladina treba da bude vojska koja će braniti otadžbinu, a te devojke sutradan treba da postanu majke naše dece koja će graditi ovu zemlju.

Kad su 17. marta izbili nemiri na Kosovu, ti si se u Beogradu našao na čelu demonstranata. Održao si i jedan govor. Kako je došlo do toga?Te večeri vraćao sam se s puta, i neko mi je rekao da je miting. Otišao sam pravo tamo, izašao iz auta i tada je narod počeo da pravi prolaz i da viče: „Kristijan, Kristijan! Kristijan za predsednika!“ Počeli su da me vuku da se popnem na kola i da se obratim narodu. Rekao sam narodu da nema više ni Arkana, ni Legije, ni Miloševića, ali da sam ja, ako treba, spreman da povedem narod. Ja se ne bojim smrti, a još manje se bojim Šiptara. Ako treba, spreman sam da sebi na leđa stavim atomsku bombu i da skočim iz aviona na Tiranu. Spreman sam i da u ovom ratu budem Obilić, a ako to nije potrebno, onda oni koji vode politiku, u trenutku kada se srpski narod kolje i pali, neka je vode kako misle, pa ćemo videti dokle. Ja u politiku ne želim da se mešam, jer ona nikome nije donela dobro.

Kaješ li se zbog nečeg?Sve je sudbina i ništa nije slučajno. Vodila me je božja ruka, mada vrlo čudnim putevima. Da živim na nekom boljem mestu, verovatno bih i ja bio bolji čovek. Kontrolisao sam ja svoje postupke, i pozitivne i negativne. Ali smatram da je sve to sudbina, da je sve zacrtano. Ubije se ovaj, prebije se onaj, padne saksija čoveku na glavu i on umre. Morao sam da se borim da bih preživeo. Sva krivična dela počinio sam napolju, nikada u Jugoslaviji. Zatvor me je očvrsnuo, ali sazreo sam u svakom pogledu. Za zlo vraćam deset, a za dobro hiljadu puta. Voleo bih da nikad nisam morao da uzvraćam za zlo, ali šta ću kad mi je takav život. Takav mi je DNK. Rodio sam se da budem najveći. Mislim da u meni postoji mnogo vrsta ljudi: zanatlija, kriminalac, umetnik, zver, otac. Mislim da danas posedujem od svakog od njih ono najbolje i da sam vrlo pozitivna ličnost. Imam harizmu, ali je ne koristim. Mogu sada da okupim deset hiljada ljudi i da napravimo sranje. Ali, svestan te svoje moći, ja to usmeravam u drugi plan: da idemo na roštilj, na sport, da krstimo jedni drugima decu i da stvaramo jednu porodičnu organizaciju.

Vlada Kovačević Tref (1958-1997)

Ubistvo Vlade Kovačevića je bilo prvo u seriji ubistava ljudi iz neposrednog okruženja Slobodana Miloševića. Posle toga su ubijeni Radovan Stojičić Badža, Zoran Todorović Kundak, a nedavno i ministar vojni Pavle Bulatović. Za razliku od Badže, Kundaka i Bulatovića, Tref nije nikakvom političkom aktivnošću zadužio predsednika. Veza između njih je bio predsednikov nestašni sin Marko Milošević.

Nacionalna klasa

Vlada Kovačević započeo je svoj "put do zvezda" 1980. godine na trkačkoj stazi Grobnik kraj Rijeke (tada Jugoslavija, danas Hrvatska). Vozio je ludo, vozio je brzo, važio je za jednog od najboljih auto-trkača u zemlji. Osvaja u nizu šampionske titule na brdskim trkama, dva puta treće mesto na kružnim stazama, prvo mesto u generalnom plasmanu najjače klase.

Godine 1992. osniva Auto-moto sportski klub "Tref". Za četiri godine ovaj klub je osvojio 29 zlatnih, dvadeset srebrnih i petnaest bronzanih medalja. Osvaja i najviše priznanje AMSJ - Zlatnu plaketu.

Prijateljstvo s Markom MiloševićemOvo prijateljstvo počinje kada Tref uzima Marka 1992. godine za vozača svog tima. Marko se jednom prilikom pohvalio kako je otac prestao da mu pravi probleme zbog njegove prebrze vožnje, kada je slupao osamnaesti automobil. Tref je bio vrlo sračunat prilikom angažovanja Marka u svoj tim. Prosto se ne zna da li je Marko bio brži na trkama ili sponzori, kao što je Kompanija Braća Karić, koji su jedva čekali da vide svoju reklamu na predsednikovom bolidu (bolid je Markov automobil - prim. aut.). Iako ni predsednik, ni njegov sin, ni Vlada Tref, ne ljube preterano šetače koji s vremena na vreme demonstriraju po gradovima Srbije, nije im smetao Johnny Walker kao sponzor. Među sponzorima se nalazi i Đovani Di Stefano, prijatelj Željka Ražnatovića Arkana i Radojice Nikčevića. Njegovo sponzorstvo u visini od 70 hiljada maraka nikad ne bi stiglo do javnosti, da u aprilu 1994. godine Di Stefano nije uhapšen zbog šticovanja, tj. prodaje tih deviza po višem kursu od zvaničnog.

Iz tih vremena u sećanju nam je ostala fotografija iz Beranovaca (vojni poligon za obuku vozača kraj Kraljeva, koji je služio i kao trkalište), na kojoj se vide zagrljeni Marko i njegova devojka, a njemu za pojasom iza leđa je zadenut pištolj. Ova fotografija je objavljena u nedeljniku Telegraf, čiji je vlasnik bio Slavko Ćuruvija, ubijen 11. aprila 1999. godine u Beogradu tokom NATO kampanje.

Ubrzo i Vlada Tref i Marko shvataju da bi svoj "uspeh" sa sportskih terena mogli da prošire i na poslovne poduhvate.

Vlada Tref osniva školu kartinga na Adi Ciganliji i trgovinsko preduzeće Tref, koje je ekskluzivni zastupnik poznatih svetskih sportskih marki kao što su Nike, Reebok, te servis Tref na Banovom Brdu. Tref se pominje i kao jedan od osnivača i deoničara grupacije Interspid, špediterske firme koja je imala 10 preduzeća-ćerki u zemlji, četiri u insotranstvu, lanac djuti fri šopova na granici, radio i TV stanicu.

Spoljno trgovinsku razmenu u Jugoslaviji (bez Crne Gore i Kosova, za sada) kontroliše državni aparat, različitim dozvolama, kvotama, kontingentima i sličnom regulativom. Kako otac Marka Miloševića kontroliše državni aparat, Marko je predstavljao veoma poželjnog "saradnika" za pomenute poslovne transakcije.

Sa druge strane, Marko otvara diskoteku Madona na ulazu u "srpski Kumrovec" i javno izjavljuje da mu je Tref pomogao u tome. O kakvoj vrsti "pomoći" se radi, nije precizirao. Nebo paraju hologrami sa imenom diskoteke. Svake godine diskoteka se renovira, a stara oprema se distribuira po diskotekama diljem Srbije. Tu su i lanac pekara u Požarevcu, ISP MadonaNet, zabavni park Bambilend, a priča se i o nedavno otvorenoj parfimeriji Scandal u centru Beograda na Terazijama.

Sem upletenosti u jednu pucnjavu Vlada Kovačević Tref nije pominjan kada se pričalo o beogradskom podzemlju. Druženje sa mafijom nije mu ni bilo potrebno, kada je sebi uvek mogao

da obezbedi ekskluzivno pravo na visoko profitabilne poslove, zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikovim sinom.

Uvoz cigareta je jedan od najprofitabilnijih poslova u Srbiji. U intervjuu Nedeljnom telegrafu od 19. februara 1997. Božidar Bob Radović, čovek koji drži šverc cigareta u Crnoj Gori, rekao je: "Svi avioni kojima se dovoze cigarete ne sleću u Beograd, nego u Niš i opslužuju celu Jugoslaviju. I ako se čudite odakle cigarete na ulici u Srbiji, bolje da pitate gospodina Marka Miloševića... Marko Milošević je trenutno najjači diler cigareta u Jugoslaviji. Pa svi znaju da je Interspid jedina firma koja može da uvozi cigarete u Jugoslaviju."

Dvadesetčetiri sata po objavljivanju ovog intervjua ubijen je vlasnik Interspida Vlada Kovačević.

Ubistvo

Tog 20. februara 1997. Tref je uradio isto što i svakog radnog dana. Došao je do kongresnog centra Sava na Novom Beogradu, gde se nalazilo sedište njegove poslovne imperije. Bilo je oko 11 časova pre podne. Izašao je iz svog omiljenog džipa i uputio se ka tehničkom ulazu A, koji koriste radnici Centra. Tu ga je sačekao ubica, prema očevicima "mladić u crnoj jakni", i ispalio četiri metka. Dva kroz grlo žrtve, jedan kroz nausnicu (deo između nosa i usne), jedan promašaj. Ubica se potom brzim korakom uputio ka ekskluzivnom hotelu Hyatt Regency. Posle petnaest minuta na mesto zločina stigao je, skrhan bolom i uplakan, Marko Milošević.

Naravno, kao ni u ostalim slučajevima ovog tipa, ubica još uvek nije otkriven. Od samog ubistva je prošlo više od tri godine, a policija se u istrazi nije makla dalje od uviđaja na mestu zločina, ili nas barem ne obaveštava o tome.

Posle ovakvih ubistava obično počinje ostavinska rasprava. Kako Tref za sobom nije ostavio nikakav testament, njegova druga žena Bojana je po pravu prvenstva nasledila celokupnu imovinu, koja broji dosta toga.

Nezadovoljan podelom očevine, sedamnaestogodišnji A. K. Trefov sin iz prvog braka, rešava da pravdu uzme u svoje ruke. Sa svoja dva drugara, devetnaestogodišnjim Filipom Gavrilovićem i dvadesetogodišnjim Aleksandrom Kostadinovićem, Kovačević junior u noći između 4. i 5. decembra 1998. godine sačekuje blagajnicu Biljanu Stanojković ispred Sava Centra i prati je svojom Hondom prelud sve do Dušanovca. Tu je otimaju i odvoze do stana na Bežanijskoj kosi.

Oko 23 časa ponovo odlaze do Sava Centra. A. K. ulazi u očevu (maćehinu) firmu i pozdravlja se sa noćnim čuvarem Bratislavom Dačićem. Posle razmene nekoliko rečenica Kovačević junior jednim hicem u potiljak hladnokrvno ubija Dačića, koji mu je pre toga okrenuo leđa. Mobilnim telefonom poziva svoje saučesnike, koji dovode Biljanu Stanojković. Posle pretnje oružjem, i kada je videla stravičan prizor leša na podu, Biljana bez razmišljanja magnetnom karticom otvara vrata glavne kancelarije, a zatim i sef pomoću personalne šifre. Trojka iz sefa vadi sedam miliona maraka u krupnim apoenima.

Sa plenom i Biljanom Stanojković beže do sela Nemenikuće blizu Mladenovca. Tamo u garaži Tihomira Kostandinovića, Aleksandrovog strica, sakrivaju deo plena. U svoj toj gunguli Aleksandar Kostandinović uspeva sam sebe da rani.

A. K. i Filip Gavrilović odvoze blagajnicu do Garaškog jezera u blizini Aranđelovca podno planine Bukulja i tamo je likvidiraju sa tri hica u potiljak.

Policiji nije bilo teško da razotkrije trojku. U firmi je sve vrvelo od kamera, a na jednom spratu

iznad prostorija se odvijalo veče folklora. Kostadinović i Kovačević junior su uhapšeni. Međutim, policija kod njih nije našla sav (ne zna se koliki) plen. Pretpostavlja se da je ostatak kod Filipa Gavrilovića, koji je u bekstvu.

Andrej Kovačević (25), sin pokojnog Vlade Kovačevića Trefa, poginuo je u teškoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila 3 septembra 2006 oko 16.30 na raskrsnici ulica Kneza Višeslava i Miloja Zakića, dok je Slobodan Stanić (50) zadobio teže povrede u predelu glave. Nesreća se dogodila kada je Kovačević, koji je upravljao motorom "jamaha" (BG 15-315), u punoj brzini naleteo na "zastavu 101" kojom je upravljao Stanić.

Očevici ove stravične nesreće tvrde da je vozač "zastave" već dao žmigavac i pokušao da skrene u ulicu Miloja Zakića kada je munjevitom brzinom naišao motor i zakucao se u ''zastavu''. Automobil se od siline udara prevrnuo, a motor je odleteo uvis i kad je pao na zemlju, bukvalno se prepolovio.

Prolaznici koji su odmah pritekli u pomoć videli su da je u prvim trenucima posle nesreće Kovačević bio u svesnom stanju, ali je podlegao zadobijenim povredama još pre nego što je stigla Hitna pomoć.Ekipa Hitne pomoći je Stanića odmah prevezla u Urgentni centar, gde su mu konstatovane teže povrede u predelu glave. Prema poslednjim informacijama, Stanić se nalazi van životne opasnosti.

Podsećamo da se Andrej Kovačević nalazio na izdržavanju devetogodišnje zatvorske kazne u Kazneno-popravnom domu za maloletnike u Valjevu, a juče je trebalo da se vrati u zatvor posle redovnog vikend odsustva.

Kazna mu je izrečena za učešće u dvostrukom ubistvu i pljački oko sedam i po miliona nemačkih maraka firme "Tref rentakar" svog pokojnog oca. Tom prilikom, u drugoj polovini 1999. godine, smrtno su stradali su Bratislav Dačić i Biljana Gavrilović, oboje radnici te firme. Do danas nije pronađeno oko četiri miliona maraka koje je navodno odneo jedan od saučesnika u razbojništvu i ubistvima, kome se gubi svaki trag.

Voleo je brzu vožnju

Andrej je u petak došao u Beograd iz valjevskog zatvora, gde je dobio slobodan vikend. Nezvanično saznajemo da je u svoju poslednju vožnju krenuo iz majčine kuće na Ceraku. Sin Vlade Trefa je strast prema automobilima, motorima i brzoj vožnji nasledio od pokojnog oca, koji ga je još kao tinejdžera usmeravao da se bavi auto-trkama. Mlađi Kovačević je nekoliko puta bio šampion u kartingu. Njegovi prijatelji kažu da je uživao u brzim vožnjama, koje su, kako je govorio, na njega delovale umirujuće.Neposredno posle očeve smrti, Andrej, kome je tada bilo 16 godina, imao je skoro identičnu saobraćajnu nesreću kao juče. Vozio je motor, a ispred njega je izleteo automobil. U nesreći je zadobio povrede od kojih je ubrzo počela da mu se suši ruka. Vozač automobila koji je izazvao nesreću nije otkriven.

Radovan Stojičić - Badža (1951 – 1997) bio je general srpske policije, načelnik Službe javne bezbednosti i zamenik ministra unutrašnjih poslova Srbije.

Stojičić je bio i komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje, i zapadnog Srema 1991. godine, u vreme žestokih sukoba na tom području.Ubijen 11. aprila 1997. U vreme svoje smrti bio je načelnik Službe javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova i vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova.

Po završetku srednje policijske škole Radovan Stojičić stupa u policiju na mestu pozornika na Tašmajdanu. Zbog svog grubog ponašanja dobija nadimak Badža, po jednom od likova iz crtanog filma Popeye. Po tvrdnji nekih policajaca u personalnom kartonu mu je stajalo da je konfliktna ličnost. Kao veliki poklonik borilačkih veština, biva prebačen na mesto referenta za fizičku kulturu GSUP Beograd, a zatim u specijalne jedinice MUP-a Srbije.

Prvo veliko delo za Slobodana Miloševića čini 1989. godine. Kao komandant Jedinica posebne namene MUP-a daje plan za isterivanje rudara albanske nacionalnosti iz rudnika Stari trg i predlaže sebe lično za komandanta te akcije, koja je, rečnikom Madeleine Albright, sprovedena clean and swift (čisto i odlučno).

Početak rata na prostorima SFRJ dočekuje kao jedan od glavnih ljudi u vojnoj liniji MUP-a. Pored njega, tu su bili i Jovica Stanišić, Mihalj Kertes i Frenki Stamatović. Radovan Stojičić Badža je celu 1991. godinu proveo kao komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. Ove jedinice su bile sastavljene od dobrovoljaca, rezervista i probranih delova bivše JNA.

Upravo je vukovarska operacija bila trenutak kada policija i mafija stupaju u tesnu vezu, koja traje i dan danas. Za obavljanje etničkog čišćenja u hrvatskom delu Panonije Badža angažuje mnoge kriminalce sa međunarodnih poternica. Među njima je i Željko Ražnatović Arkan, koji je u međuvremenu okrivljen za ratne zločine pred Međunarodnim sudom za ratne zločine na prostorima

bivše Jugoslavije u Hagu. Ovo prijateljstvo ostaće nedirnuto sve do Stojičićeve sahrane, nad čijim grobom Arkan samo što nije zaplakao.

Kao sabirne službe dobrovoljaca javljaju se mnogobrojne paravojne formacije. Među komandantima posebno se ističu Vojislav Šešelj, Dragoslav Bokan i Arkan. Svima njima Stojcic je bio nadređeni. cesto u intervjuima Šešelj oznacava Badžu kao coveka koji je od njega narucivao dobrovoljce. Bokan ga spominje kao komandanta "crvenih beretki", oružane formacije koju pominju mnogi svedoci zverstava pocinjenih na prostorima bivše Jugoslavije. Londonski Guardian 3. februara 1997. objavljuje intervju sa Branislavom Vakiaem, komandantom Šešeljevih dobrovoljaca i još jednim sa haškog spiska, u kome on tvrdi da je njegove jedinice Badža opremao najsavremenijim naoružanjem. U istom broju Marko Nicović, otpušteni policajac i nekada blizak JUL-u, izjavljuje da je "bivši pljackaš banaka" Željko Ražnatovia Arkan postao nedodirljiv otkako se u Istoenoj Slavoniji sprijateljio sa Badžom.

Kao nagradu za svoja dela Radovan Stojičić Badža 1992. godine postaje načelnik Službe javne bezbednosti (prvi čovek uniformisane policije) i zamenik ministra unutrašnjih poslova.

Godine 1994. u beogradskom nedeljniku "Telegraf" (jedan od suvlasnika bio je i Slavko Ćuruvija, koji je tokom NATO bombardovanja ubijen) bivši inspektor Drugog odeljenja SUP Beograd Dragan Mladenović optužuje Badžu za prodaju oružja Hrvatima i Muslimanima u Bosni, za rasturanje droge po Beogradu, krađu automobila...

Tokom protesta građana na zimu 1996. i 1997. hiljade policajaca pod punom ratnom opremom okupira Beograd. Upotreba sile prema demonstrantima se podrazumevala. Na stotine ih je uhapšeno i prebijeno tokom ta tri meseca. Najdrastičniji primeri su hapšenje i prebijanje Dejana Bulatovića, potom premlaćivanje građana 29.12.1996. na Terazijama od strane policajaca u civilu, pripadnika Jedinica za posebne namene MUP-a i upad policije u Filozofski fakultet iste večeri, kao i premlaćivanje demonstranata na Brankovom mostu u noći između 2. i 3. februara 1997, uz upotrebu vodenih topova na temperaturi koja je bila daleko ispod nule. Naravno, svim ovim akcijama komandovao je Radovan Stojičić.

Radovan Stojičić je ubijen u svom omiljenom restoranu Mamma Mia, koji se nalazi u General Ždanovoj 70 na samo nekoliko stotina metara od zgrade Ministarstva unutrašnjih poslova i u neposrednoj blizini britanske i libijske ambasade. Restoran je bio poznat kao okupljalište poznatih ličnosti sa estrade, a bio je veoma popularan i među političarima, verovatno iz razloga što svojom blizinom MUP daje sigurnost posetiocima.

Ubistvo se odigralo u noći između četvrtka 10. i petka 11. aprila 1997. nekih pola sata iza ponoći. Radovan Stojičić je sedeo u manjoj sali restorana. Za istim stolom društvo mu pravi njegov prijatelj carinski službenik Miloš Kurdulija. Za stolom do njih sedi Badžin sin Vojislav Stojičić. U jednom trenutku u skoro pun restoran ulazi muškarac visine 175 do 185 cm sa vunenom kapom preko lica. Naređuje svim gostima da legnu, penje se uz tri stepenika koji vode do manje sale. Tu staje između prazne police za sladoled i pune 25-litarske flaše italijanskog rizlinga, koji mu služe kao zaklon. Ispaljuje iz neposredne blizine sedam hitaca od kojih jedan promašuje žrtvu. Odmah zatim, ubica se povlači iz restorana pored gostiju koji su polegali na pod. Pri izlasku ispaljuje još tri hica u izlog restorana, kako bi se osigurao da ga neko ne spreči u bekstvu.

Kada je ubica otišao, Vojislav Stojičić i Miloša Kurdulija odlaze u kuhinju i zovu policiju, koja se posle nekoliko minuta i pojavljuje na licu mesta. Ubrzo biva proglašena uzbuna i ceo grad je blokiran. Zaustavljaju se i legitimišu prolaznici, automobili se pretresaju. Policija uleće u vozila GSP-a, ispituje stanare okolnih zgrada. No, ništa od ovoga ne daje rezultate.

Osim samog čina ubistva, sve ostalo je u domenu spekulacije. Od oružja koje je upotrebljeno do motiva za Badžino ubistvo. Kao oružje kojim je Stojičić ubijen u medijima su navođeni automatski pištolj Heckler und Koch i američki Ingram M-11. Prvi pištolj je devedesetih postao vrlo popularan među beogradskim kriminalcima, dok je drugi oružje američke obaveštajne službe CIA i nekih evropskih terorističkih organizacija.

U moru poluinformacija pojavljuje se i jedna koju objavljuje beogradski dnevni list Večernje novosti. Dan po ubistvu u ovim novinama objavljeno je da je pored leša pronađena kožna tašna u kojoj se nalazilo 700,000 DEM. Ova informacija nikada nije demantovana, ali nikada više ni ponovljena.

Nikola Šainović (optužen za ratne zločine na Kosovu zajedno sa Slobodanom Miloševićem, Milanom Milutinovićem i Vlajkom Stojiljkovićem), imenovan je direktno od strane Miloševića za šefa istrage.

Da bi se otkrio ubica obično se polazi od njegovog motiva. Badža je svojim položajem i svojim burnim �eivotom sigurno obezbedio sebi dovoljno neprijatelja koji su imali motiva za njegovu likvidaciju.

Kao prvi na listi javljaju se njegovi "poslovni partneri". Naime, policija je još sedamdesetih godina počela da angažuje ljude iz beogradskog podzemlja za obavljanje poslova za koje nije želela da budu otvoreno povezani sa njenim imenom. Međutim, do dolaska Miloševića na vlast u Srbiji i početka rata na prostorima bivše Jugoslavije, ova saradnja svodila se na atentate određenih osoba koje nisu bile po volji državne administracije. Sa ratom se javila potreba za mnogo jačim povezivanjem, jer su pripadnici podzemlja bili najpogodniji za pripremanje teritorija koje bi se našle u okvirima neke fiktivne Velike Srbije. Najslikovitiju predstavu o vezama policije i mafije daju inspektor Mladenović, koji o ovome kaže: "On (Stojičić) se, nažalost, poistovetio sa ljudima koje bi trebalo da proganja." i poznati beogradski advokat Toma Fila, koji na pitanje novinara ko je ubio Badžu odgovara: "Isti onaj ko je ubio Vladu Trefa. On je švercovao slatkiše, a Badža cigarete."

Drugi na listi osumnjičenih je čovek kome Badža duguje sve što je postigao u svojoj karijeri. Kao svedok i neposredni učesnik "događanja srpskog naroda" Stojičić je sigurno mogao da posluži kao pouzdan izvor informacija o ulozi Slobodana Miloševića u planiranju, organizovanju i realizaciji odbrane "golorukog srpskog naroda" od "povampirenog ustaštva i mudžahedina". A "odbrana" je uključivala sravnjivanje Vukovara, spaljivanje Bijeljine, hiljade ubijenih u Srebrenici, višegodišnju opsadu Sarajeva u kome su stotine hiljada ljudi živele bez vode, struje, hrane, krova nad glavom, grejanja... Da ne nabrajamo dalje.

Radovan Stojičić se dr Mirjani Marković zamerio time što nije bio veliki pobornik upotrebe sile protiv učesnika demonstracija koje su se završile par meseci pre njegovog ubistva. Zna se da su upravo dr Marković i JUL bili najekstremniji zagovornici nasilnog gušenja demonstracija. Po okončanju demonstracija vođen je pravi rat oko naslednika Zorana Sokolovića, koga je Milošević povukao za sobom u Federaciju, na mestu prvog čoveka srpske policije. Badža je bio vršilac dužnosti ministra u vreme svoje smrti i kandidat SPS-a. Njegovom smrću pojavili su se povoljni uslovi da na njegovo mesto dođe sugrađanin bračnog para i favorit gospođe Marković Vlajko Stojiljković. Tako je za ministra postavljena osoba koja je svojom dotadašnjom karijerom garantovala da se neće preterano mešati u svoj posao.

Sahrana je dolikovala vladinom službeniku takvog ranga. Uz prisustvo pripadnika Specijalnih antiterorističih jedinica 13. aprila 1997. godine hiljade ljudi se okupilo na Novom beogradskom groblju. Ruzveltova ulica je bila potpuno blokirana. U prvom redu je stajao gotovo uplakani

Slobodan Milošević, uz podršku sina Marka i ćerke Marije. Upadljivo je bilo odsustvo Miloševićeve supruge, dr Mirjane Marković. Iza njega se moglo videti natmureno lice Jovice Stanišića, Nikole Šainovića, pomalo uplašeno Dragana Tomića. Objektiv je odmah iza Slobodana Miloševića u jednom trenutku uhvatio i Badžinog ratnog druga Željka Ražnatovića Arkana, koji će mu se pridružiti tri godine kasnije. Prisutni su bili i Mihalj Kertes, Zoran Lilić, Zoran Sokolović, Radmilo Bogdanović, Milorad Vučelić, Milomir Minić...... zanimljivo je da se ovaj spisak u velikoj meri poklapa sa spiskom lica kojima je zabranjen ulazak u zemlje EU.Gotovo u potopuno istom sastavu sprovod je u popodnevnim časovima istog dana završio u kongresnoj sali Centra "Sava" na proslavi jubileja "Jugopetrola". Najzapaženiju ulogu u zabavnom delu proslave su imali glumac Lane Gutović sa vicevima o popovima i devojkama, i "roker" Momčilo Bajagić sa svojim stihovima "Moji su drugovi žestoki momci čeličnog srca, i kad se pije, i kad se ljubi, i kada se puca."

"Nemam čega da se plašim, jer sve što radim, radim pošteno"govorio je Radovan Stojičić Badža

Boško Radonjić, Rođen je 17. maja 1943. u Užicu, veliki srpski patriota i poznati beogradski biznismen, preminuo je u četvrtak 31. marta 2011. godine u Beogradu posle kraće bolesti na Vojno-medicinskoj akademiji!Radonjić je u Beogradu bio poznat kao vlasnik "Lotos bara", ali daleko je čuveniji po svojoj prošlosti u Sjedinjenim Državama, koja podseća na scenarij špijunskog (ili mafijaškog) filma.Sedamdesetih, Radonjić je "ležao" zbog planiranja napada na jugoslovenska diplomatska predstavništva, a osamdesetih - kako je pisala štampa - postao kum irske mafije "The Westies" u Njujorku i veliki prijatelj Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u SAD.Sin

užičkog učitelja koji je posle rata streljan zbog toga što je bio četnik, Radonjić je krajem šezdesetih, kao 26-godišnjak pobegao u Ameriku.Navodno je, pošto se družio sa jednim fudbalerom Crvene zvezde, uspeo da se u autobusu crveno-belih prošvercuje do Graca, te je ostao neko vreme u Austriji, odatle otišao u Italiju, pa u Ameriku.Radonjićev kum bio je Nikola Kavaja, s kojim je pokušao da "ulovi" Josipa Broza Tita.Radonjić je 1975. je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zaveri - postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu.Po izlasku iz zatvora, 1982, vratio se u Njujork i, posle serije ubistava i hapšenja vođa njujorškog podzemlja, krajem osamdesetih, i sam postao "kum" - kako ga je opisivala tadašnja štampa, "prvi Srbin na čelu irske mafije".S te pozicije uspeo je da ujedini Irce i Italijane, čiju je familiju Gambino predvodio čuveni Džon Goti.Smatralo se da je odigrao ključnu ulogu u podmićivanju porote na prvom suđenju Gotiju, 1986. za reketiranje.Bio je pod istragom i zbog serije pljački.Radonjić se tada - kako kaže "legenda" iz novina - zbližio sa Radovanom Karadžićem, a ratnog lidera Srba u Bosni je u jednom intervjuu magazinu "Eskvajer" (Esquire) 1997. opisao rečima -- "moj anđeo, moj svetac".Veći deo devedesetih godina proveo je u bivšoj Jugoslaviji, a na naslovnim stranama u Americi pojavio se januara 1999, kada je spektakularno uhapšen u Majamiju, na Floridi.Suđeno mu je po optužnici iz 1992, za namešanje porote na suđenju Gotiju šest godina ranije, ali su sve optužbe povučene pošto je ključni svedok slučaja, "insajder" iz Gotijevih redova Salvatore Gravano, zvani "Semi bik", optužen zbog droge.Radonjić je tvrdio da ga FBI zapravo progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde pripremaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi."Za to su tada mogla da znaju samo trojica Amerikanaca - javni tužilac SAD, direktor FBI i ministar pravde, jer samo su oni bili nadležni za bosa svih bosova u Americi. FBI je, da bi zaštitio ovu državnu tajnu odlučio da i mene uhapsi, pa sam ja morao da napustim Ameriku i pobegnem u Jugoslaviju. Zbog toga je u SAD za mnom bila raspisana poternica, na osnovu koje je izvršeno moje kidnapovanje u Majamiju 31. decembra 1999. godine."FBI je skrenuo let aviona koji je poleteo sa Kube kako bi uhapsio Radonjića. Specijalci FBI potpuno su ispraznili aerodrom u Majamiju da bi mu stavili lisice na ruke."Krenuo sam avionom za Kubu na doček Nove godine, ali je FBI skrenuo letilicu na Floridu i uhapsio me. Inscenirali su da sam, pored zabrane ulaska u SAD, krenuo u Njujork. Marta 2001. je oslobođen.Iako je tvrdio da kao građanin može slobodno da ulazi u SAD, Radonjić juna 2002. nije otišao u Ameriku ni na sahranu svog velikog prijatelja, poslednjeg dona sicilijanske mafije Džona Gotija - koji je ranije osuđen na 100 godina robije.Goti je osuđen zahvaljujući svedočenju svog bliskog saradnika Salvatorea "Semija" Gravana, koji je teretio i Radonjića za podmićivanje porote na suđenju Gotiju - pre nego što je "pao" zbog droge.Radonjić je kasnije u jednom intervjuu pričao:"Semi je bio obična džukela, ubio je 19 ljudi svojom rukom, a da bi izdejstvovao slobodu, rekao je da je to uradio po nalogu Gotija koji je na osnovu njegovog svedočenja zaradio 100 godina robije. Taj isti Gravina je optužio i mene da sam podmitio porotnika za 60.000 maraka. Smešno, taj porotnik, trgovac Džordž Pejp je moj prijatelj, jedan od venčanih kumova. A izabran je među 12 porotnika od 560 predloženih. Zašto bih kuma potplaćivao?"Vratio se u Srbiju i živeo u stanu iznad "Lotos bara" u Zmaj Jovinoj koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub.Na Zlatiboru je držao kockarnicu u hotelu "Palisad", kasnije u centru Kraljevih Voda sagradio kazino "Bos".Štampa je pisala i da Radonjić, iz dva braka, ima dva sina i unuka

Radonjić je u Beogradu bio poznat kao vlasnik “Lotos bara”, ali daleko je čuveniji po svojoj prošlosti u Sjedinjenim Državama, gde je postao kum irske mafije u Njujorku i veliki prijatelj Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u Americi. Boško Radnonjić je krajem šezdesetih pobegao u Čikago. Prema pisanju američke štampe, 1975. godine je učestvovao u bombaškom napadu na Jugoslovensku misiju pri UN, a 1978. priznao je krivicu za učešće u zaveri - postavljanje bombe u kući jugoslovenskog konzula i u jugoslovenski klub, 1975. u Čikagu. Po izlasku iz zatvora, 1982, vratio se u Njujork i, posle serije ubistava i hapšenja vođa njujorškog

podzemlja, krajem osamdesetih, i sam postao “kum” - kako ga je opisivala tadašnja štampa, “prvi Srbin na čelu irske mafije”.Sa te pozicije uspeo je da ujedini Irce i Italijane, čiju je familiju Gambino predvodio čuveni Džon Goti.

Veći deo devedesetih godina proveo je u bivšoj Jugoslaviji, a na naslovnim stranama u Americi pojavio se januara 1999, kada je spektakularno uhapšen u Majamiju, na Floridi. Suđeno mu je po optužnici iz 1992, za namešanje porote na suđenju Gotiju šest godina ranije, ali su sve optužbe povučene pošto je ključni svedok slučaja, “insajder” iz Gotijvih redova Salvatore Gravano, zvani “Semi bik”, optužen zbog droge dok je bio u programu za zaštitu svedoka. U kasnijim intervjuima Radonjić je tvrdio da ga FBI, zapravo, progoni jer je krajem osamdesetih godina otkrio da zajedno sa Ministarstvom pravde pripremaju hapšenje i suđenje njegovom prijatelju Džonu Gotiju, šefu sicilijanske mafije u Americi. Od 1990. godine živeo je u stanu iznad “Lotos bara” u Zmaj Jovinoj ulici, koji je zakupio i pretvorio u ekskluzivni noćni klub. Na Zlatiboru je držao kockarnicu u hotelu “Palisad”, kasnije sagradio kazino “Bos”.

"AMERIKA" je strogo hijerarhijski organizovana. Reč je o međunarodnoj kriminalnoj grupi, čiji su članovi sa područja Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i iz Hrvatske. U Beogradu poseduju svoje kafiće i restorane gde ne zalaze osobe iz drugih kriminalnih ekipa, niti

im je pristup dozvoljen. Ovo su saznanja do kojih su došle srpska policija i bezbednosne strukture o aktivnostima ekipe, nazvane "Amerika". Ovo ime su dobili, jer je većina članova deo života provela u SAD. Za njih se vezuje distribucija droge, ali i ubistva.Veliki broj podataka naša policija je dobila i od kolega iz Evrope, koji su duže vreme pratili i operativno obrađivali pojedine pripadnike klana. Informacije su govorile da ekipa "organizovano i sistematski vrši krivična dela iz oblasti krvnih delikata i trgovine opojnih droga".

PROCVAT KLANAOvaj klan je nastao početkom devedesetih godina prošlog veka, ali je svoj "procvat" doživeo posle bekstva Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, iz Beograda 1995. godine. Tada je Jocić optužen za ubistvo Gorana Marjanovića i njegove devojke.Sve kriminalne aktivnosti, koje je do tada radio Jocić, preuzeo je Vojislav Raičević, zvani Voja Amerikanac. On je oko sebe okupio desetak kriminalaca, mahom iz Crne Gore. Policijska operativna saznanja govore da je Raičević organizator, a u nekim slučajevima i neposredni izvršilac mnogih ubistava u Beogradu.Pored likvidacije Dragana Radišića (1. februar 1996.), na spisku žrtava “Amerike”, iza kojih stoji Voja Amerikanac, je i Zoran Stevanović, zvani Kiri (30.avgusta 1996.) On je ubijen iz “škorpiona” kalibra 7,65 milimetara ispred ulaza u hotel “Metropol”. Sledeći, Mališa Milovanović, ubijen je 13. septembra iste godine u novobeogradskom kafiću “Gaston”. U njega je pucano iz dva oružja, pištolja i revolvera “magnum”.Major Srpske dobrovoljačke garde i nekadašnji vođa navijača Crvene zvezde Nebojša Đorđević Šuca našao se, takođe, na meti "Amerike". Ubijen je 12. oktobra 1996., u Ulici despota Đurđa ispred broja 2. Posle njegove smrti suprugu mu je oženio Milorad Luković Legija.Crnogorci Igor Ćosović i Zoran Jovanović izrešetani su 26. decembra 1996. godine, ispred restorana “Franš“ u Bulevaru JNA. Sa njihovom smrću takođe se povezuje Voja Amerikanac, kao i sa likvidacijom Jugoslava Vučinića Juga 20. januara 1997. Ovaj Crnogorac ubijen je na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu.Još dve smrti vezuju se za Raičevićevo ime - Radeta Ćaldovića i Maje Pavić. Oni su likvidirani 17. februara 1997. u Francuskoj ulici, u centru Beograda. Mesec dana kasnije Gordana Raičević, međutim, prijavljuje nestanak supruga Voje Amerikanca. Poslednji put, govore operativna saznanja, viđen je u društvu Bojana Petrovića, Milana Roganovića i Zorana Vesić. Njegova sudbina je do danas nepoznata.Posle nestanka Vojislava Raičevića usledio je novi niz krvavih likvidacija na beogradskom asfaltu. Operativni podaci su ukazivali da su preostali članovi Vojine grupe počeli da ubijaju one koji su na bilo koji način dovođeni u vezu sa njegovim nestankom, odnosno likvidacijom.

LIKVIDIRANI ČLANOVI

ČLANOVI klana “Amerika” bili su meta, uglavnom, za policiju nepoznatih napadača. Prva žrtva iz redova klana bio je Vojislav Raičević VOJA AMERIKANAC, (Међутим, иако се верује да је мртав, његово тело никада није пронађено, већ само његов џип који је запаљен у предграђу Београда.О њему су колале гласине да је био главни ликвидатор средином деведесетих, чак се причало да је отет и да је под мукама пред камером признао убиства супарника у подземљу, после чега је убијен, искасапљен и бачен у Дунав. Никада нису објављени докази који би говорили о његовој кривици, нити је било када добијена званична потврда његове смрти)

posle njega ubijen je i Milan Đorđević Bombona, kum Svetlane i Željka Ražnatovića Arkana. Profesor sa Fakulteta za fizičku kulturu Predrag Jokić ubijen je 6. oktobra 2000. godine ispred zgrade u kojoj je živeo u Balkanskoj ulici u centru Beograda. I on je bio, prema operativnim saznanjima, član grupe "Amerika".

Nikšićanin Luka Pejović, likvidiran je još 5. decembra 2000. godine u Durmitorskoj ulici nedaleko od kuće u kojoj je živeo. Nekadašnji načelnik Državne bezbednosti MUP Srbije Goran Petrović optužio je da je Pejović po nalogu službe, ubio Slavka Ćuruviju, vlasnika “Dnevnog telegrafa” i magazina “Evropljanin”.U Žarkovačkom potoku, 5. juna 2001. godine, pronađeno je iskasapljeno telo Zorana Ristovića Prike, nekadašnjeg pripadnika Jedinice za specijalne operacije DB Srbije. Navodno, telo Srbina iz Krajine je bilo isečeno noževima, a glava uvijena u najlon kesu. Sumnja se da je njega ubio jedan stalni član grupe, koji je imao poternicu zbog teških krađa.Vlasnik FK Zvezdara Branislav Trojanović Trojke (48) likvidiran je 22. juna 2001. godine nedaleko od automobila, parkiranog nekoliko metara od njegove kuće. Napadač je na njega ispalio hice iz pištolja sa prigušivačem.Sarajlija Veljko Cerović Cerka (46) i njegov kum Ranko Vasiljević Rustikal (40) ubijeni su 23. decembra 2001. godine u kafiću “Plavi jahač”. Napad preživeo šanker, a kumovi su sedeli za stolom lokala koji je godinama držao Cerović.Milorad Vujičić Vuja, ubijen je u Budimpešti. Obezglavljeno telo, delimično spaljeno pronađeno je marta 2002. godine u mađarskoj prestonici. Vujičićeva glava je pronađena 11 dana kasinije, a pretpoastavlja se da je držana u frižideru.Mojkovčanina Ivicu Jovanovića ubili su “zemunci”. Novembra 2002. godine izrešetan je rafalima na Voždovcu.POLICIJA veruje da grupa "Amerika" često za svoje poslove angažuje Novobeograđanina Zorana Nedovića Šoka, koji njihov stalni član. Prema knjizi srpskog MUP o organizovanim kriminalnim grupa u Srbiji, Nedović se navodi kao lider jednog od beogradskih gangova. U knjizi, MUP je objasnio i da je Šok bio stalno sa, sada pokojnim, Brankom Jevtovićem Jorgom.

Policijski inspektor Dragan Radišić ubijen je u februaru 1996. godine jer je došao do podataka da je Vojislav Raičević, zvani Voja Amerikanac, plaćeni ubica, tvrdio je policiji još 2001. godine tajanstveni svedok iz redova mafije, koji je u zamenu za svoje svedočenje tražio novac i zaštitu.

Tajanstveni svedok je kao „jezgro mafije“ naveo imena Milete Miljanića Majka, Zorana Jakšića, Željka Maksimovića, Slobe Šolaje, Milana Đorđevića Bombone, Ivana Delića, Veska Raičevića Mede, ali i dvojice policajaca, od kojih jedan i danas radi u jednoj zatvorskoj ustanovi, dok je drugi u penziji posle službovanja u DB-u Crne Gore.

Ovu grupu, svedok pod pseudonimom Srećko, osim za ubistvo Radišića optužio je i za likvidacije v.d. ministra policije Radovana Stojčića Badže, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića i Dragana Simića, Radeta Ćaldovića Ćente i novinarke Maje Pavić, kao i za ubistvo kik-boksera Zorana Šijana.

Svedok je naveo da ova grupa stoji i iza likvidacija Zorana Todorovića Kundaka, direktora JUL-a, i Gorana Vukovića, nekadašnjeg vođe voždovačkog klana.

Najzanimljivije podatke svedok je policiji dao o ubistvu Bojana Petrovića, za koga se pretpostavljalo da je učestvovao u likvidaciji Voje Amerikanca. Petrović je ubijen 28. februara 1998. godine, dok je u svom „jaguaru“ čekao zeleno svetlo na semaforu u Ulice carice Milice na Zelenom vencu. U njega je iz „fijata“ u pokretu ispaljeno više od dvadeset hitaca iz „kalašnjikova“.„Bojan Petrović je ubijen iz osvete jer se verovalo da su on, Milan Roganović Rogo i Miša Cvjetičanin, Ćentin zet, ubili Voju Amerikanca“, tvrdio je svedok.

Voja Amerikanac je nestao krajem 1997. godine. Njegovo telo nikada nije nađeno. Samo je u Rušnju nađen njegov zapaljen džip.„Kada je Voja nestao, oni su se skupili, zapalili sveću i doneli odluku da ubice moraju da se likvidiraju. Onda su oteli Cvjetičanina, koji je u likvidaciji Voje Amerikanca učestvovao da bi

osvetio Ćentino ubistvo. ‘Digli’ su ga preko nekog Crnogorca i odveli u Jezdinu kuću na Dedinju. Pod mukama, on je priznao da je Roganović ispalio četiri hica u rame Voji Amerikancu, koga je držao Bojan Petrović. Cvjetičanin je zatim pucao u glavu Voji Amerikancu i ubio ga. Cvjetičanin je Mileti i Medi ispričao i da je, navodno, sa tim ubistvom bio upoznat i izvesni inspektor policije, koji trenutno radi u jednoj zatvorskoj ustanovi, a koji je nakon likvidacije odvezao džip Voje Amerikanca u Rušanj, dok su njegov leš bacili u reku. Posle toga, ubijen je i Cvjetičanin. Njega je ova grupa motornom testerom isekla i delove tela potom zakopala negde u Gornjem Milanovcu“, piše u policijskoj službenoj belešci iz 2001. godine.

Pre Petrovića i Cvjetičanina likvidiran je i Roganović, na parkingu na Senjaku, dok je ulazio u svoj „mercedes“. Otac Bojana Petrovića, Vlasta, koji je važio za policijskog čoveka, posle ubistva sina otišao je u Nemačku, gde je ubrzo likvidiran.

DRUGI DEO: PAD KLANA

Kada je prošlog četvrtka u saobraćajnoj gužvi nedaleko od Beogradskog sajma u spektakularnoj akciji UBPOK iz automobila izvučen i uhapšen Krsto Stanišić (44), srpska policija je možda po šumi terala zeca, a isterala vuka.Naime, Stanišić, Crnogorac iz Nikšića sa stalnim boravištem na nekoliko mesta, od kojih se najčešće pominje Budimpešta, uhapšen je prema poternici Interpola po zahtevu nemačke policije zbog falsifikovanja novca i formiranja kriminalne grupe. Ali već po nastupu srpske policije prilikom hapšenja - spektaklu koji su za kamere priredili policajci UBPOK u urbanim maskirnim uniformama - pokazao je da nije reč tek o običnoj međunarodnoj saradnji srpskog ministarstva policije.Hapšenje je pratilo dosta neobično i detaljno saopštenje MUP, u kome se rasvetljava lik i delo Krsta Stanišića koji, videće se, nije tek običan falsifikator. Prema tom saopštenju, „ime Krsta Stanišića vezivalo se za međunarodno organizovanje grupe za vršenje krivičnih dela trgovine drogom iz Turske u zemlje Zapadne Evrope. Radilo se uvek o izuzetno velikim količinama od više stotina kilograma. Stanišić se takođe vezuje za kriminalnu grupu kojoj se pripisuje preko 20 ubistava izvršenih u Nemačkoj, Švedskoj, Sloveniji, Holandiji, Italiji, Mađarskoj i zemljama bivše SFRJ”.NABADANJE Takvim nastupom unekoliko se pokazalo da je srpska policija ipak znala koga je nabola, čime je posle dve i po godine sa mrtve tačke pokrenut dosije Grupe Amerika, prema tvrdnjama brojnih policajaca najsnažnijeg srpsko-crnogorskog mafijaškog klana s jakim međunarodnim bekgraundom. Istina, Stanišić u hijerarhiji tog klana nije imao posebno visoko mesto, ali je pripadajući njegovom srednjem ešalonu, bio veoma istaknut u distribuciji droge od Bliskog istoka i Kosova do zemalja Zapadne Evrope.Govoreći o Grupi Amerika, poznavaoci tvrde da je reč o nekoj vrsti konfederacije srpskih i crnogorskih kriminalnih bandi sa, ipak, veoma preciznom hijerarhijom i ograncima koji vode prema srpskoj i crnogorskoj tajnoj policiji, čak i prema vojnim obaveštajnim strukturama, a zatim i prema političkoj sceni u dvema republikama. Govoreći o Grupi Amerika, MUP u svom saopštenju kaže: „Članovi ove grupe su braća Raičević, braća Roganović i drugi. Nekoliko pripadnika ove grupe likvidirano je u Beogradu. Većina članova grupe boravila je izvesno vreme u Americi, gde su ostvarili kontakte i pozicije u kriminalnim krugovima. Deo grupe je u evropskim zatvorima.”SREĆKO Prva prava saznanja o Grupi Amerika policija dobija 2001. godine zahvaljujući jednom tajanstvenom svedoku iz redova mafije. U dve službene beleške iz februara i septembra te godine svedok pod pseudonimom Srećko saopštio je operativcu Trećeg odeljenja Uprave kriminalističke policije SUP Beograd da u Beogradu postoji eskadron smrti od 15 ljudi, koji, zajedno sa još 30 ljudi što radi za njih, izvršavaju naručena ubistva. U toj belešci se među istaknutim pripadnicima klana navode i dvojica policajaca, od kojih je jedan bio na visokoj funkciji u tajnoj policiji Crne Gore, dok je drugi, u to vreme operativac u beogradskoj policiji, kasnije bio na visokom položaju u srpskoj javnoj policiji. Srećko je tada pokušao da sklopi dil s policijom zahtevajući za svoje informacije novac i zaštitu. Ali još je bilo rano za zaštićene svedoke: pošto nije dobio ništa od toga,

gubi mu se trag.Policija se sa Grupom Amerika ponovo susreće u junu 2002. godine, kada je ubijen tadašnji visoki funkcioner policije Boško Buha. Sumnja je tada pala na Željka Maksimovića Maku (44), koji se takođe navodi kao deo Grupe Amerika. On je tada uspeo da pobegne u Crnu Goru, ali pod veoma čudnim okolnostima bivaju uhapšeni pripadnici njegove ekipe: Nikola Maljković, Vladimir Jakšić i Dragan Ilić Limar.Posle toga policija nastavlja da radi Grupu Amerika i u Sablji hapsi trojicu njihovih članova: Veselina Raičevića Medu, Sašu Vujka i Miletu Miljanića Majka, koga je Srećko optužio kao glavnog organizatora za većinu ubistava s potpisom Grupe Amerika pripisujući mu odgovrnost za smrt pripadnika podzemlja Bojana Petrovića, Miše Cvjetičanina, Milana Roganovića Roga, Radeta Ćaldovića Ćente, Jusufa Bulića, Zorana Šijana, ali i generala policije Radovana Stojičića Badže, policijskih pukovnika Milorada Vlahovića i Dragana Simića, te političara Zorana Todorovića Kundaka.Posle toga beogradska policija nastavlja da veoma intenzivno radi Ameriku i početkom 2004. godine, prisluškujući telefone njenih članova, zaključuje da se u Crnoj Gori sprema neko ubistvo. Navodno, bili su presretnuti razgovori dvojice članova grupe koji se dogovaraju na koji način da prenesu pušku u Podgoricu. Policija je tada čak i zvanično upoznala vlasti u Podgorici da se nešto sprema. Ali došlo je do smene vlasti u Srbiji, nova garnitura u policiji ne nalazi da je Amerika posebno interesantna i praćenje se prekida. Tada je, međutim, 27. maja 2004. u Podgorici usledilo ubistvo tamošnjeg novinara Duška Jovanovića. Ubistvo crnogorskog policijskog funkcionera Slavoljuba Šćekića, koje se dogodilo 30. avgusta 2005, takođe se pripisuje Americi.DOSIJE AMERIKA Prema izvorima Standarda u srpskoj policiji, ministar Dragan Jočić je pre nekog vremena zahtevao da mu se da na uvid dosije te grupe. Moguće je da je taj trenutak značio pripremu za hapšenje Stanišića, što bi moglo da bude uvod u razbijanje grupe, ali je jednako i moguće da je Stanišić uhapšen samo da bi bio izvršen zahtev nemačke policije i da se stvar neće odmotavati dalje. U svakom slučaju, uskoro će biti jasnije da li je policija krenula u obračun s najmoćnijim gangom ili je tek reč o usluzi Nemcima.Ako, međutim, Jočićevi ljudi zagrebu u tu priču, imaće šta da nađu. Ime Grupa Amerika potiče iz policijskih izveštaja, budući da su im to ime policajci dali zato što su neki njihovi pripadnici boravili u SAD. Važni ljudi u grupi su: Mile Miljanić Majk, Zoran Jakšić, Slobodan Šolaja, Željko Maksimović, pokojni Milan Đorđević Bombona, Vesko Raičević Meda i Crnogorac Ivan Delić. Takođe se za delovanje te grupe vezuje i nekoliko imena iz javnog života Srbije i Crne Gore, poput Jovice Stanišića, koga je svojevremeno Vojislav Šešelj optužio da je organizovao eskadron smrti od grupe ljudi koji su došli iz Amerike na čelu sa Vojom Raičevićem, članom bande ubijenim 1998. Za delovanje ove grupe vezuje se i ime nekadašnjeg šefa crnogorske tajne policije Boška Bojovića, koji se krajem 90-ih doselio u Beograd. Tu je i veoma uticajna figura Boška Radonjića, čoveka koji je imao jake veze u italijanskom podzemlju u SAD. Početkom 90-ih vraća se u Srbiju (neki veruju da su ga poslale američke obaveštajne agenture), a ulazak u zemlju mu obezbeđuje niko drugi do Jovica Stanišić. Vremenom Radonjić, inače skromni i vremešni vlasnik picerije na Zlatiboru, postaje ne samo čovek čija reč ima snage u podzemlju, u politici i policiji. Deo Amerike, priče u kojoj se autentično prepliću podzemlje i domaće i strane obaveštajne službe, jeste i čuveni Sreten Jocić poznatiji kao Joca Amsterdam.RAT SA SURČINCIMA Za Jocićevo ime najviše se vezuje sukob Amerike s nekada jedinstvenim zemunsko-surčinskim klanom. Do toga dolazi kada surčinci - Ljubiša Buha, Dušan Spasojević, Mile Luković, uz pridruženog člana Milorada Ulemeka Legiju - 2001. izbacuju Amsterdama s beogradskog i novosadskog tržišta narkotika. Iako je Amerika u tom trenutku jača od surčinaca, jer ima snažnu međunarodnu mrežu, ovima polazi za rukom da, zahvaljujući podršci nekih ljudi iz tadašnje vlasti, privremeno ovladaju narko tržištem. To je bio razlog, veruju u policiji, zašto tada pripadnici Amerike nameravaju da ubijaju ljude iz tadašnje vlasti, ali i zašto, kako se ispostavilo u njihovim presretnutim razgovorima, toliko priželjkuju izbore. Izbori su se dogodili, a na Jočiću i drugovima je ostalo da sada dokažu da nisu imali razloga da se raduju njihovim rezultatima i da hapšenje Stanišića nije slučajnost, već namera da se razbije ovdašnja najrasprostranjenija mafijaška

mreža.Policajci upućeni u Ameriku tvrde da je na čelu te grupe jedan krupni crnogorski biznismen od koga, kažu, strahuje i tamošnji lider Milo Đukanović. Takođe se tvrdi da su veoma dobro organizovani, da imaju velikog uticaja i na privredne tokove, dok im je najvažniji posao transport ogromnih količina droge sa Istoka u Zapadnu Evropu. Ubistva koja su počinili najčešće su činjena iz osvete ili su nastojali da uklone one koji su im stajali na putu. Dovoljno da se poštena policija zamisli.

Droga, bombe, ubistva i oružje

Mileta Miljanić Majk osuđen je u Grčkoj na 40 godina robije zbog šverca 114 kilograma kokaina. Uhapšen je u Švajcarskoj pre dve godine po Interpolovoj poternici.Zoran Jakšić, rodom iz Zrenjanina, nalazi se na izdržavanju kazne u jednom od nemačkih zatvora, pošto je u njegovim kolima pronađeno devet kilograma kokaina.Slobodan Šolaja, Banjalučanin, bio je specijalista za uvoz droge na veliko, kome je pošlo za rukom da u BiH iz Paname uveze 164 kilograma čistog nesečenog kokaina.Željko Maksimović Maka, postao je poznat 1995, kada je ubio policajca Gorana Radulovića, koji je pokušao da ga legitimiše. Označen je kao organizator grupe koja je ubila generala policije Boška Buhu.Milan Đorđević Bombona, venčani kum Željka Ražnatovića, ubijen u sačekuši 2001. godine.Ivan Delić, Crnogorac, bio je imenovan kao čovek čije ime se vezivalo za ubistvo ministra odbrane Pavla Bulatovića. Prozivali su ga za ubistvo njihove dece i Hercegnovljani Marko i Nada Šurina, roditelji Marije Šurine, Delićeve verenice koja je zajedno sa bratom Dariom nastradala u eksploziji dok je bila u poodmakloj fazi trudnoće.

Razlog za 20 ubistava

Veći deo ubistava Grupe Amerika vezan je za osvetu za ubistvo njihovog istaknutog pripadnika Vojislava Raičevića, poznatijeg kao Voja Amerikanac. Reč je o jednoj od najmisterioznijih i najopasnijih, ličnosti iz 90-ih, kada je iz Amerike stigao u Beograd. Iz SAD, gde se bavio drogom vratio se pošto se teško zamerio italijanskoj mafiji. U Beogradu je zajedno sa Bojanom Petrovićem najpre vodio noćni klub Stupica, koji je uglavnom bio maska za poslove s one strane zakona.Njegov džip je 1998. godine pronađen spaljen u Rušnju, a gde je završilo Vojino telo, ostalo je nepoznato. Prema jednoj od verzija, njegovo prijateljstvo s Petrovićem i Roganovićem počelo je da prerasta u netrpeljivost. Zbog toga su ga ubili, telo raskomadali i bacili u Dunav. Prema drugoj, Raičevića je ubio Jusuf Bulić Jusa iz osvete zbog toga što je on ubio Ćentu. Treća verzija kaže da se Amerikanac opasno zamerio Željku Ražnatoviću Arkanu kada je ubio njegovog najboljeg prijatelja Nebojšu Đorđevića Šucu, dugogodišnjeg vođu Zvezdinih navijača.Kako god bilo, Vojini prijatelji posle njegovog nestanka kreću u osvetu. Krvava vendeta započela je istog leta kada je ispred jednog kafića na Senjaku ubijen Milan Roganović Roga. Nedugo zatim, dok je u svom jaguaru čekao da se upali zeleno svetlo, izrešetan je i Bojan Petrović. Potom su usledile preostale od pomenutih 20 egzekucija.

Hapšenje Krsta Stanišića pokazaće da li je srpska policija samo ispunjavala zahtev nemačkih kolega ili je odlučila da se obračuna s najsnažnijom mafijaškom mrežom u Srbiji i Crnoj Gori.

Gotovo da nema čovjeka u Podgorici i Crnoj Gori koji ne poznaje ili je makar čuo za Džaku Mahmutovića, bivšeg profesionalnog boksera, tabadžiju i dugogodišnjeg robijaša, živu legendu nekadašnjeg jugoslovenskog podzemlja, danas najpopularnijeg podgoričkog buregdžiju, vlasnika nadaleko čuvene "Ambasade Zabjela". Još se pamte njegovi mečevi u ringovima od Italije do dalekog Japana, a omaleni, hrabri Džaka, iako već u godinama, još uvek je spreman da se potuče sa mlađima i krupnijima od sebe, kako bi pravdu istjerao do kraja. Za njegovu uzbudljivu životnu priču premala je čitava novina, ali smo ipak odlučili da je makar dotaknemo, a Džaka, prvi ambasador Republike Zabjelo, je na startu obećao da će nam ispričati mnoge stvari koje su do danas bile tajna skrivena u njegovoj bogatoj riznici uspomena.*Sada ste se smirili, pravite bureke. To vam očigledno ide od ruke.Svi iz porodice radimo u toj buregdžijskoj radnji. Otvoreni smo i danju i noću, dobro nam ide, lijepo zarađujemo za život. To je vrijedan, isplativ zanat. Naši ljudi vole da pojedu dobar burek. U "Zabjelu" uvijek ima nekog, obično je to mlađi svijet, mada ima i starijih.*Je li istina da u "Zabjel" ponekad svrati i Milo Đukanović lično?Predsjednik nam je dolazio dosta puta, a nekad pošalje nekog da mu donese naš burek. On je fin i kulturan čovjek, ne izdvaja se od običnog svijeta.*Dugo ste se bavili boksom?Rukavice sam prvi put navukao davne 1967. godine. Počeo sam kao amater, da bi vrlo brzo prešao u profesionalce. Dobro mi je išlo, prirodno sam talentovan za taj sport.*Sa kojim poznatim imenima ste ukrštali rukavice?Uh, ko će se sad setiti svih njih! Ima ih zaista puno. Pomenuo bih žestokog borca Mendija iz Sanigage, koji je boksovao sa fransuskom licencom, meč je bio u Parizu. Tu je zatim veliki

italijanski šampion Loris Steka, nekadašnji prvak Evrope. Boksovao sam po čitavom Starom kontinentu, a stigao sam i do dalekog Japana, gde sam odmjerio snage sa njihovim prvakom kome nisu mogli naći protivnika. Ja sam bez ikakvog straha odmah pristao na borbu, onako na "neviđeno". Tada je čuveni Toma Hladni napisao: "Odvažni Mahmutović je izlazio na megdan šampionima Italije, Francuske, Tunisa, Maroka, a izašao bi i svjetskom prvaku samo da mu se ukaže prilika".*Upoznali ste puno poznatih ličnosti preko boksa.Jesam, baš puno. U Italiji sam čak sparingovao sa tada čuvenim glumcem Đulijanom Đemom, koji je glumio u tada aktuelnim kaubojskim filmovima. Pojavio se u sali za trbušnjake, učinio mi se poznat, ali sam mislio da je neki Bosanac koga sam znao iz viđenja. Kada mi se predstavio, nisam mogao da verujem.*Je li istina da ste skoro trećinu života proveli na teškoj robiji ?Sada imam 54 godine života, a od toga sam punih 15 godina i 7 dana proveo po najpozanatijim jugoslovenskim i evropskim zatvorima.*Gde ste sve tamničili?Od "Sivog doma" u Kruševcu, preko "Idrizova" u Skoplju, Zabele ,beogradskog CZ-a, našeg Spuža, pa do zatvora u Minhenu, Auzburgu i mnogim gradovima Evrope. Više ne mogu ni da setim svih tamnica.*Zbog čega ste najčešće osuđivani?Najviše zbog tuča, ali da budem iskren, bilo je tu i krađa, pljački...*Sa koliko godina ste *odležali" prvu kaznu?Imao sam svega 10 godina kada su me strpali u staru, čuvenu podgoričku Jusovaču. Bacili su me na neku ćebad u prostoriju koja je služila kao magacin. Stražari, međutim, nisu zaključali vrata, pa sam izašao i tražio od robijaša da mi daju cigaretu (propušio sam od 6 godina) ,ali me uhvatio komandir, vratio me nazad i opsovao me, govoreći: "Ulazi ovamo, daću ja tebi cigar".*Po zatvorima ste upoznali kompletno tadašnje podzemlje?Pomenuću Gišku Božovića, Ćentu sa kojim sam robijao u Kruševcu, Ljubu Zemunca koga sam upoznao 1965.godine, zatim mog velikog prijatelja Ranka Rubežića, pa kompletnu crnogorsku postavu.*Pokojni Rubežić bio vam je najbolji prijatelj? Jeste. Do prošle godine sam redovno posećivao njegov grob u Peći, ali otkako se puca, na Kosovu nisam bio. Imam puno fotografija sa njim, bio je to neviđen lik. Njegova polusestra po majci, Brankica, koja živi u Užicu i udata je za jednog policajca, uvek je govorila : "Ti si Džaka jedini od drugova koji dolazi na Rankov grob, svi ostali su ga zaboravili".*Čuli smo priču o vašoj tuči sa pokojnim Giškom Božoviće.Tukli smo se u diskoteci "Cepelin" na Tašmajdanu. On je prije toga imao svađu sa Rubežićem, koji ga je bacao na koljena i tjerao ga da radi sklekove. Ušao sam "u makaze" i počeo da podjebavam njegovu curu koja se zvala Lepa. Bila je mnogo dobra riba. Giška pošalje jednog svog momka i ja mu ga prebijem, a onda on lično krene na mene. Kada je video da sam ludak i shvatio da se nikoga ne bojim, pozvao je svoje pajtose koji su me udarili sa strane i slomili mi dva rebra. On me je udario pištoljem po glavi, razrezao mi kožu, bio sam sav krvav. Neko je tada viknuo "policija", pa su se razbježali.*Kasnije ste ipak bili dobri sa Giškom?Pomirili smo se u Podgorici, kad sam se vratio iz Italije, sa jednog meča. Bilo je to pre tačno 18 godina. Sjedio sam sa mojom ženom, koja je tada bila trudna, u lokalu "Bumerang" u Podgorici, koji je držao moj prijatelj Cufo Vujović. Giška je bio sa pokojnim Lazom Delevićem, Ninom Abdomerović i onom starom ekipom odavde. Ustao je, prišao nam, poljubio Zorki ruku i rekao joj: "Dabogda rodila sina. Ako bude bar pola kao otac, biće najhrabriji i naponosniji Crnogorac".*Sa koliko godina ste se prvi put oženili?Bila mi je dvadeset jedna. Imao sam puno žena, ali su to sve bili "divlji" brakovi samo je taj prvi bio legalan. Sa Zorkom, sa kojom sada živim, imam dva velika sina.*Imate li još đece?

Naravno. Imam đecu u Italiji, u Banjaluci, u Opuzenu u Hrvatskoj, zatim u Valjevu. Šest sinova i samo jednu ćerku, u Peći na Kosovu. Ko zna, možda ih ima još ponegde.*Da li je istina da ste u "pauzi" braka sa Zorkom, kupili sebi ženu?To je istina. Kupio sam u Peći jednu mladu Albanku za 5.000 nemačkih maraka. Sa njom imam ćerku koja se zove Medina i sada ima tri i po godine. Nismo dugo bili zajedno. Najurio je moj stariji sin. Onda mi se Zorka ponovo vratila.*Istetovirani ste po čitavom telu. Zašto?To su sve uspomene iz zatvora. Kompletno telo mi je išarano. Na vratu mi piše "ovde me secite". Ima tu i imena, raznih slika, pa grbova, crnogorskog i jugoslovenskog, koji mi je na desnom ruci. Čitav sam kao strip, kao "Politikin zabavnik" nekad.* Proučavali ste Kuran i Bibliju...Više sam proučavao Bibliju, jer mi je bila ponuđena. U Italiji sam 1982.godine upoznao Jehovine svedoke, pa sam sa njima proučavao. Veruj mi da sam počeo da je čitam od muke i od jada. Našao sam i upoznao sebe, prepoznao stvari koje su se i meni dešavale.*Šta je isto u Kuranu i Bibliji ?Sve je isto, samo su imena različita. Recimo Isus Hrist je Isaia Pengamen, Mojsija je Musa, Abraham je Ibrahim itd. Te knjige nas uče da poštujemo i volimo, jednostavno da budemo ljudi.*Kako se "pišete"?Uvek sam bio i ostao Crnogorac. A ne ono, čas si Turčin, čas Srbin, pa Hrvat.Crnogorac sam bio i ostao.

Džaka je svet napustio prirodnom smrcu 6.maja 2008.

Prisustvo Luke Bojovića u različitim događajima opisanim na stranicama "crne hronike" i u internim istražnim dokumentima srpske policije je dugotrajno. On se pominje prvi put pre više od petnaest godina kada je, navodno, kao mlad momak, jedan iz ekipe Željka Ražnatovića Arkana, bio umešan u pucnjavu u kojoj je ustreljen Mihajlo Divac. On je u godinama rata bio pripadnik Srpske dobrovoljačke garde, a iza toga se posvetio raznim poslovima iz kriminalnog miljea. Početak i rast uz komandanta Arkana trajno će obeležiti njegovu karijeru. Posle likvidacije mentora izgleda da je

Bojović snažno pokušavao da se osveti nekim ljudima koji su mogli da budu vinovnici tog ubistva, ali i da je nastavio da radi na onim poslovima koje je Arkan ustanovio. Uz njegovo ime se vezuju ubistva, otmice i poslovi sa drogom. Nekoliko je godina bio aktivan na "zapadu". Neki izveštaji pokazuju da je radio sa većim kriminalnim preduzećima u Evropi na poslovima trgovine drogom, prostitucije, otmica. Za njim je holandska policija raspisala međunarodnu poternicu zbog sumnje da je organizovao likvidaciju Srđana Miranovića u Podgorici 12. januara 2006. godine. Kao mogući naručilac pominjao se Vilijem Vim Holeder, 48, poznati holandski mafijaš svetske reputacije, koji se "proslavio" zbog otmice multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine. Pored ovoga, zanimljivo je da ga je "tražila" američka policija zbog ilegalne trgovine životinjama.

Iako je ranije bilo rečeno da je njegova grupa trenutno jedna od najsnažnijih i najuticajnijih, nema podataka koliko ljudi radi u tom krugu. Za njegovu se ekipu tvrdi da angažuje saradnike "na ugovor", "na odrađeno" i da oko sebe ima samo mali broj privrženih saradnika. Osim što je imao pekaru u Beogradu, Bojović se nije posebno isticao u "javnom životu". Za razliku od drugih članova raznih kriminalnih preduzeća koji su voleli da se šepure po gradu, da ih viđaju i da ih znaju, Bojovića takođe svi znaju, ali ga niko nije često viđao, niti je bio prisutan u javnosti kroz izjave medijima. Njegova "diskretnost" ukazuje da je on svoj angažman shvatio ozbiljno i da je njegova procena da bi svako javno pojavljivanje bilo loše za posao.

U tom kontekstu se može tumačiti i njegova čuvena anfas fotografija koja prati većinu napisa: na njoj je osoba vojnički ošišana, oštrog pogleda, brade stare nekoliko dana okružene visokom kragnom italijanske košulje.

To je fotografija iz ranijeg perioda: posle toga imamo fotografije Bojovića po izlasku iz pritvora 2008. godine. On je tu nešto deblji, ćelaviji, ali jednako elegantan. U intervjuu "Reviji 92", Milan Živanović, koji je bio uhapšen zbog upada u američku ambasadu u vreme demonstracija posle proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, kaže o Bojoviću:

"Istetoviraću ga. Ali, neću onu sliku kao što je bila u novinama. Dečko uopšte nije onakav. Plav je, lep kao lutka. Stražari ga se boje. Svi ga se plaše. On je tamo Bog. Nije u fazonu da je opasan. Normalan je, ćuti."

Bojović je bio uhapšen u jesen 2007. godine zajedno sa prvim saradnikom Veljkom Banovićem, dok se treći član ekipe naknadno predao. Tadašnji ministar unutrašnjih dela Dragan Jočić je izjavljivao da je reč o ozbiljnoj grupi koja je planirala brojna ubistva u Srbiji i da pronađeni aresenal oružja to potvrđuje. Takođe, mediji su prenosili da je Bojovićeva grupa bila označena kao logistička podrška odbeglim članovima "Zemunskog klana", za koje je obezbeđivala putne aranžmane i štekove. Nepune tri godine docnije izgleda da ne da Bojovićeva grupa nije bila logistička podrška za "zemunce" nego da su pretekli članovi klana radili za Luku, što bi moglo da ukaže da je on preuzeo one poslove koje su Dušan Spasojević i Mile Luković vodili.

Hapšenje u jesen 2007. bilo je označeno kao veliki udarac srpske policije mafiji i realno sprečavanje novih likvidacija. Ta priča liči na ovu u poslednjih nekoliko dana: "bezbednosne strukture su došle do saznanja", "na to upućuje", "iz toga može da se zaključi" samo su neke od uobičajnih fraza kojim se opisuje potencijalna opasnost od delovanja ove kriminalne grupe koja je toliko jaka da će istovremeno preuzeti poslove klana Šarić i za vojvodu Šešelja "odraditi" koga treba. Bojović je tako predstavljen kao kriminalac opšte prakse koji nastupa tamo gde se "dobro plaća" ili gde je potrebno vratiti uslugu. Država koja ima traumu ubistva premijera, posebno bi trebalo da bude oprezna kada su u pitanju i nagoveštaji da bi neki drugi političar mogao da bude ubijen, ali bi ovakve stvari mogle da dovedu i do rasvetljavanja uloge nekih iz političkih partija u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, atentata na Vuka Draškovića, ubistva Slavka Ćuruvije, pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića i njegove porodice i drugih teških likvidacija.

Pored toga, saznali smo takođe da se pretpostavlja da je on uspeo da utekne i to čak u Južnu Ameriku ovoga puta kada je shvatio da bi najavljeno izručenje Sretka Kalinića, čoveka sa kojim je godinama radio, moglo da ga ugrozi i da bi novi odlazak u pritvorsku jedinicu Centralnog zatvora u Beogradu mogao da znači i dugogodišnje izbivanje sa slobode.

Verovatno će se prema obrascu koji smo videli u slučaju klana Šarić sledeća priča vezati za imovinu koju na neki način poseduje Bojović i njegova bliža rodbina. Prema podacima Agencije za privredne registre on je vlasnik samo jednog preduzeća, ali bi detaljnija istraga mogla da pokaže da je njegova imovina daleko veća kada se ukrste imena njegovih prijatelja, saradnika i rodbine. Zbog poslova svog sina, otac vuk Bojović je često bio "prozivan" da se izjasni. U jednoj od poslednjih izjava on kaže, sa puno razuma, da je Luka odrastao čovek koji odgovara za svoje postupke i ako se dokaže da se bavi nekim kriminalnim radnjama, za to treba da odgovara.

"Nisam zaslužio da mi se preko njega pripisuju kojekakve mutne rabote", preneo je reči dugogodišnjeg direktora Zoo vrta beogradski dnevnik "Pres" posle hapšenja 2007. godine.

Kada je jednom izašao iz pritvora, teško je verovati da će se Luka Bojović u nj vraćati tek tako. Na policiji ostaje ne samo da "prozove" nekoga i da udeli obezbeđenje ugroženima nego i da poradi na prikupljanju dokaza koji mogu da dovedu do presuda sa višegodišnjim kaznama. Dosadašnja praksa snažne medijske eksploatacije spektakularnih hapšenja šalje neku poruku da se kriminal ne isplati, ali ako to ne dovede do realnog smanjenja "stope kriminala", ne oteža mafiji trgovinu i distribuciju droge, priče o novim šefovima mafije biće više od zanimljivog medijskog štiva. Policije regiona su mnogo učinile poslednjih meseci raznim zajedničkim akcijama na suzbijanju rasta kriminalnih preduzeća, ali ostaje i dalje sumnja da veza mafije i politike nije raskinuta. Zato su i akcije ponekad više medijske nego realne. Kao što je onomad rekao bivši ministar Jočić.

"Novinari koji su upoznati sa dešavanjima na srpskoj kriminalnoj sceni znaju odnose između pojedinih kriminalaca i poslovnih ljudi i mogu da pretpostave da je to oružje bilo namenjeno za likvidaciju određene ličnosti. Policija nema te podatke, ali bitno je da su uhapšene vođe jedne od opasnijih kriminalnih grupa u Srbiji",

proslost:

Beograđani i ostali koji su prolazili Vračarom, jednim od elitnih delova Beograda, obradovali su se početkom ove decenije kada je otvorena pekara "Bojović". Na uglu ulica Kneginje Zorke i Njegoševe nikla je moderna velika pekara prepuna raznih đakonija, koja je uvek i u svako doba imala sveže proizvode. Nemali se broj mlađarije tu okupljao noću naročito da posle izlaska pojede nešto dobro. Od trenutka kada je počela da radi oni iz kraja su znali da je to Lukina pekara, Luke sina Vuka Bojovića upravnika beogradskog Zoološkog vrta. O tome kako je on došao do tog unosnog posla i na koji način je otvorio tako skupu pekaru nije bilo previše pitanja. Ljudi su znali da se on bavi nekim drugim stvarima i da to nije moglo da se napravi od tatine plate u Zoo vrtu, ali se niko nije bavio poreklom imovine dok je uz jogurt u rane sate tamanio burek i rol-viršle.

Nekoliko godina docnije, danas, pecivo nije u sferi interesovanja ni klijenata ni vlasnika. Dve su stvari u poslednje vreme mogle da uzbude Luku Bojovića: ranjeni je Sretko Kalinić u izjavi datoj hrvatskoj policiji navodno rekao da je Bojović na razne načine učestvovao u režiji i sprovođenju gomile nerazjašnjenih ubistava u regionu poslednjih godina, a potom je javnost bila preplavljena informacijama o tome da je Vojislav Šešelj iz Haga naručio ubistvo Tomislava Nikolića angažujući Bojovića.

Hrvatski su mediji preneli da u iskazu koji je Kalinić dao policiji stoji da je Bojović naručio ili suizvršio 11 ubistava. Između ostalih, Kalinić ga, navodno, između ostalog, tereti za ubistvo nekih osoba koje su mogle da budu veoma važni svedoci u rasvetljavanju političkih ubistava u Srbiji u poslednjih petnaestak godina: od Ivana Delića, važnog za rasvetljavanje ubistva nekadašnjeg ministra vojske SRJ Pavla Bulatovića, preko Zorana Vukojevića Vuka do Kuje Kriještorca, koji je trebalo da bude važan svedok u postupku protiv ubica Zorana Đinđića. Drugi koji su pomenuti po pravilu predstavljaju likove iz podzemlja koji su se na neki način "zamerili" Bojoviću i to su uglavnom saradnici Andrije Draškovića i Sretena Jocića.

Ove dve stvari se povezuju u jednu karakteristiku koja ide uz "lik i delo" tridesetsedmogodišnjeg vlasnika pekare sa Vračara u Beogradu: Bojović je trenutno najistaknutiji aktivni vođa kriminalne grupe u regionu koji posle udara na klan Darka Šarića i ranije hapšenje i suđenje Sretenu Jociću pokušava da se instalira na mesto prvog dona podzemlja.

Kako je do toga došlo i kako je moguće da tako opasan čovek nikada ne bude optužen za teže krivično delo od nelegalnog posedovanja oružja i falsifikovanja lične karte, tek treba da saznamo. Dok se sve u vezi sa pretpostavkama ne rasčivija u istragama koje se vode na raznim stranama, Bojović izgleda kao ličnost iz filmova o mafiji: lokalni zanatlija / trgovac koji se samo bavi uslužnim preduzetništvom, a iza pulta na kome se nalaze kifle, burek i rol-viršle pripremaju se planovi o preuzimanju krimi scene i ubijanju nepodobnih političara. Ovi događaji su pokrenuli iznova priču o umešanosti Vojislava Šešelja u razne kontroverzne događaje u Srbiji protekle dve decenije, koji su po pravilu završavali nekim ubistvom. Pored toga, pomenute veze Bojovića sa gotovo svim većim i nerazjašnjenim ubistvima pokazuju smrtonosnu sponu između kriminala i vlasti koja je uspostavljena početkom devedesetih godina u Srbiji i do danas nije u potpunosti presečena. Svi akteri koji se pominju u vezi sa aktivnostima Luke Bojovića imaju neke veze sa političkim životom u Srbiji – bilo kroz direktne kontakte sa osobama poput Vojislava Šešelja, bilo kroz veze sa nekadašnjom državnom bezbednošću. Njegova veza sa Šešeljem navodno je iz devedesetih, kada je Šešelj bio na vlasti: on je uticao da se mladom Bojoviću izbrišu neka krivična dela.

O hapsenju:

U nekoliko njegovih stanova-štekova u prestonici nađena je velika količina oružja. Istovremeno, uhapšen je i Bojovićev saradnik Veljko Banović (34) zvani Votka, kod koga su nađena dva pištolja i manja količina droge. MUP Srbije saopštio je da su njih dvojica osumnjičena za krijumčarenje i prodaju narkotika, nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija, izrađivanje i nabavljanje oružja i sredstava namenjenih za izvršenje krivičnih dela, kao falsifikovanje isprava.

Bojović je uhapšen posle višemesečne policijske akcije. Locirano je mesto gde se skriva, pa je u subotu popodne blokirana ulica u kojoj je bio njegov štek. U Lovačku ulicu u Višnjici došlo je nekoliko džipova, u kojima su bili maskirani policajci, kao i dva BMW-a. Blokiran je svaki prilaz novoj, neuseljenoj zgradi u kojoj se u stanu u potkrovlju skrivao Bojović. - Bojović je u stanu bio sa jednom devojkom. U trenutku kada su policajci ušli u stan, na stolu je stajao pištolj. Bojović ga, međutim, nije uzeo i nije se opirao kada su mu stavljene lisice na ruke. Izveden je iz zgrade, stavljen u džip i na pitanje koliko se tu skrivao, odgovorio je: „Tri, četiri dana“ - kaže izvor „Blica“ blizak istrazi i dodaje da kod Bojovića nije nađena droga. Policajci su ga izveli iz zgrade, a stanarima ove ulice koji su se okupili kada su videli brojne policijske automobile nije bilo jasno šta se dešava. - Nismo ni slutili da se neki kriminalac tu skriva. Ta zgrada, inače, još nije useljena, ali su neki stanovi prodati. Ko ih je kupio, ne znamo. Oko zgrade su se jedino motali majstori - kažu stanari ove ulice i dodaju da je im je bilo čudno to što je u samo jednom stanu instalirana klima. I to, kako

se ispostavilo, upravo u onom u kojem se skrivao Bojović, što govori da je tu neko duže boravio. Policija je ubrzo u jednom od Bojovićevih stanova uhapsila i Banovića, kod koga su nađena dva pištolja i droga. Ubrzo su pretreseni i ostali njegovi štekovi, u kojima je nađena velika količina „heklera“ i pištolja, municije, prigušivača, pancira, radio-stanica, kombinezona, falsifikovanih isprava, kao i izvesna količina heroina i marihuane. Zbog nađenog oružja, veruje se da su planirali i neku likvidaciju. Obojici je određen pritvor do 48 sati, posle čega će biti privedeni istražnom sudiji. MUP je saopštio da zbog sumnje da su aktivno učestvovali u skrivanju članova zemunskog klana, policija nastavlja istragu. Kako saznajemo, nađene stvari poslate su na veštačenje i DNK analizu da bi se utvrdilo da li su se u tim štekovima skrivali „zemunci“. Bojovićevo ime u Srbiji dovodilo se u vezu s mnogim kriminalnim aktivnostima i vatrenim obračunima, ali nije bilo dokaza koji bi to potkrepili. Pre nekoliko dana, Bojović je bio u žiži crnogorske javnosti kada je Uprava policije Crne Gore saopštila da je sa kolegama iz Holandije raspisala poternicu za njim, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu Srđana Miranovića, 12. februara 2006. godine u Podgorici, za šta ga je, navodno, zadužila holandska mafija. Bojović je, prema policijskoj rekonstrukciji, bio jedan od ubica Miranovića, inače kuma Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam. Miranović je, navodno, propevao sve o kriminalnim aktivnostima poznatog holandskog mafijaša Vilijama Vima Holedera (48). Jedna od holandskih TV stanica objavila je da je Bojović naređenje za likvidaciju primio od Holedera, poznatog po otmici multimilionera Fredija Hajnekena 1983. godine i reketiranja biznismena Viljama Enstrana. Vim Holeder je za najbliže saradnike birao momke sa kriminalnom prošlošću koji su u Zemlju lala dolazili iz Srbije i Crne Gore. Jedan od njih bio je i Miranović, koji je tokom vremena postao veoma nezgodan svedok, objavili su holandski mediji. Pored Miranovića, još 12 članova Holederovog klana ubijeno je, navodno zbog straha da ne propevaju u policiji. Ni za jednu od tih likvidacija nije osumnjičen Holeder jer nije bilo dokaza. Pošto naš zakon ne dozvoljava da izručenje državljana Srbije drugim zemljama Bojoviću će biti suđeno u našoj zemlji.

Skrivanje u Italiji i Španiji Kako se juče moglo čuti u dobro obaveštenim krugovima, Luka Bojović i Veljko Banović su, navodno, pripremali likvidaciju jednog od poznatih srpskih biznismena. Zbog toga su se vratili u Beograd, pošto su prethodno više meseci proveli skrivajući se u Italiji i Španiji. Jedan od štek stanova se nalazio na Novom Beogradu, u blizini zgrade u kojoj je uhapšen pripadnik zemunskog klana Aleksandar Simović.

poslednje informacije:

Najopasniji srpski mafijaš na slobodi Luka Bojović, koji se sumnjiči da je naručio likvidaciju Danila Radonjića, prema poslednjim operativnim podacima srpskih policijskih službi nalazi se u Argentini, gde se pozicionirao kao jedan od vodećih plaćenih ubica i saradnik narko-kartela,

Prema istim informacijama, u ovoj zemlji, zajedno sa Bojovićem, nalazi se i njegov odani saradnik Luka Đurović, koji se u Argentinu sklonio nakon što ga je italijanska policija, u akciji „Šah-mat", označila kao jednog od glavnih švercera kokaina i raspisala poternicu za njim. Prema rečima našeg sagovornika iz policije, sumnja se da je Bojović boravio u Brazilu, ali da je iz te zemlje pobegao kada su u maju uhapšeni Goran Nešić i lažni Dejan Stojanović Keka.

Bojović u velikoj meri komanduje i domaćim podzemljem i ima nameru da ukloni svakoga ko mu smeta. U svojim planovima je beskompromisan i monstruozan. Uostalom, prošlonedeljno ubistvo Radonjića i Dženana Ramovića izvršeno je heklerom sa integrisanim prigušivačem, što se ne dešava

često, likvidaciju je obavio profesionalac koga niko nije video, što dovoljno govori kakve ljude Bojović ima - navodi sagovornik Pressa.

Policija sumnja da je Luka Bojović direktno umešan i u sve vrste zastrašivanja i pokušaje likvidacije svedoka saradnika protiv Darka Šarića, Nebojše Joksovića i Radana Adamovića. Inače, Bojović je nakon odlaska iz Srbije, gde je odležao kaznu za nelegalno držanje oružja, tokom 2009. godine boravio u Španiji, u kojoj je odradio nekoliko profesionalnih ubistava. Nakon što je Srbija za njim raspisala Interpolovu poternicu, Bojović je likvidirao Milana Jurišića Jureta u Španiji i krenuo da „čisti" preostale „zemunce" kako bi ostao jedini koji može da izvršava prljave poslove za Darka Šarića i južnoameričke narko-bosove. Potom je pobegao u Latinsku Ameriku.

Podsetimo, Bojović se sumnjiči da je naručio ubistvo Danila Radonjića, koji je zajedno sa Baraninom Dženanom Ramovićem prošle srede izrešetan u sačekuši u Zemunu. Prema policijskim saznanjima, Radonjić je likvidiran pošto je došao do dokaza da je Bojović pre dve godine ubio njegovog sina Slobodana. Pokušao je da mu se osveti, ali ga je Bojović preduhitrio.

Utvrđeno je da je klan Luke Bojovića 2009. godine oteo Slobodana Radonjića zbog narko-dugova i učešća u ubistvima, nakon čega je verovatno ubijen. Njegov otac je ubrzo krenuo u potragu za otmičarima i ubicama sina, povezavši se sa svim jačim kriminalnim grupama i obećavajući nagradu onome ko mu pomogne da osveti njegovog Slobodana. Iz tog razloga je u oktobru 2009. godine ubijen i njegov kum Branislav Šaranović, koji je pokušao da pomogne. Pored ovoga, prema saznanjima policije, Radonjić je i sam organizovao ozbiljnu kriminalnu grupu koja je planirala likvidacije ljudi Luke Bojovića.

- U jednom stanu u Mirijevu pre godinu dana pronađeni su eksploziv, oružje, lažna dokumenta. Tada smo operativnim radom sprečili obračun klanova jer je bilo planirano dizanje u vazduh.Danilo Radonjić se nakon toga povukao u Crnu Goru, ali se početkom septembra vratio, što su ljudi Luke Bojovića iskoristili i hladnokrvno ga likvidirali.

Zoran Živković ubijen je 31. januara 2001. godine u Požarevcu, a Dragan Živković 14. marta, na dan kada je bratu davan četrdesetodnevni pomen. Iako se u javnosti spekulisalo o mogućim izvršiocima, ubistva braće Fiškal nisu rasvetljena.

Fiškali su ubijeni u klasičnim sačekušama. Prvo je upucan Zoran, sa 14 metaka, 31. januara oko 23 sata u centru grada. Trećeg dana u bolnici podlegao je povredama. Nakon četrdeset dana upucan jei Dragan, takođe sa 14 metaka, nedaleko od svoje kuće u Užičkoj ulici u Požarevcu. Preminuo je posle dva dana usled oštećenja bubrega, jetre i slezine. Na Gagu Fiškala, kako su ga Požarevljani zvali, pucano je tada bio po treći put za pet godina. Prvi put 1996.godine, kada je ranjen sa sedam metaka, u samom centru Požarevca. Sa 18 hitaca ranjen je 1999. godine. Treći napad nije preživeo. "Mog Gagu tada je sačuvalo nebo! A mafijaški kodeks kaže ko preživi atentat sa 18 metaka u telu, taj se više ne dira. Gaga je preživeo. Ipak, ubili su ga, i to kada je bratu dao četrdesetodnevni pomen...

Takvo ubistvo nije zapamćeno još iz doba Al Kaponea"- kaže Ratomir Živković, otac ubijenih mladića, inače profesor fizičkog. Za ova ubistva čuli su svi, jer ono što je Arkan važio za Beograd, to su bili Fiškali za Požarevac. Međutim, niko ne zna ko i zašto ih je ubio. Od rešavanja ovog slučaja kao da zazire i policija. "Prekinuo sam saradnju sa požarevačkom policijom. Tamo je sada novi načelnik, i on jeste elokventan, ali ne verujem da ima sa kime da radi. Sarađujem sa nekim inspektorima iz službe sa suzbijanje kriminala. To su pravi "zmajevi", ali imam utisak da im se ne dozvoljava da dovoljno rade, jer rešavanje takvih ubistava dobijaju uglavnom ne mnogo stručni policajci" - kaže Živković i nastavlja:

"Nema mafije u Srbiji! Da je ima moji sinovi ne bi bili tako ubijeni. Mafija ima svoj kodeks koji poštuje, a Srbi ne poštuju ništa! Nikome ne veruju, skloni su izdaji i veliki su narcisi. A to ne prolazi u mafiji. Srbija ima samo organizovani kriminal i to onaj hohštaplerski". Dragan Živković završio je Fakultet za bezbednost u Skoplju, i kao policijski inspektor radio je u Požarevcu. Oni koji ga poznaju iz tog doba kažu da je jedan od najboljih u svom poslu.Čak je ošamario i sedamnaestogodišnjeg Marka Miloševića, sina Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ, zato što je nosio i pretio pištoljem za koji nije imao dozvolu. Kada je izgubio posao obrazložili su mu da je prekoračio ovlašćenja i zloupotrebio položaj.

Međutim, drugi izvori kažu da je otpušten jer nije želeo da "čisti iza malog Marka". Posle policijske karijere Živković započinje privatni biznis zajedno sa svojim bratom Zoranom. Rasprodali su imanje od predaka u Bugarskoj mali u Požarevcu, i stan u centru grada, a majka Dušica dobila je peticu na lotou. Braća su tada sagradili tržni centar preko puta zelene pijace u Požarevcu. Prvi su imali poker aparate u gradu, seća se otac... "Živkovići su Požarevljani od pre šest stotina godina. Moj pradeda prvi je u ovom gradu imao diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu. Imali smo veliko imanje.

A moji sinovi jesu bili drčni, jesu bili žestoki i rigorozni... Međutim, poštovali su pravila...Nikoga nisu ubili. Imali su svoj kodeks, manire, pomagali su i poštovali druge. I Dragan i Zoran bili su đaci generacije u srednjoj školi. Zoranovi crteži još uvek stoje okačeni na zidovima Ekonomske škole u Požarevcu. Gaga je diplomirao u Skoplju kao jedan od najboljih studenata, a Zoka je počeo sa devetkama na Višoj građevinskoj školi, ali nije želeo da je završi. Potiču iz ugledne porodice, koja je uvek bila lojalna državi i društvu.

Ali, Vlajko Stojiljković, bivši republički ministar unutrašnjih poslova, insistirao je bez dokaza da ih proganja policija, tako da je Zoran morao da provede skoro tri godine u Americi. Gagu je sumnjičio za stavljanje u promet opojnih sredstava, a on se tada još uvek oporavljao od drugog ranjavanja. Nije mogao da hoda, istražni sudija smestio ga je u zabelsku samicu iako postoji istražni zatvor.

Kada je Gagi izrekao kaznu od četiri godine, rekao je "ipak je trebalo da te osudim na osam godina, kako je Vlajko rekao"- priča otac.

- Kadgod se nešto dešavalo u Požarevcu, ili je bilo vezano za ovaj grad uvek se govorilo "vidite to sa Fiškalima".Tako su moji sinovi bili osumnjičeni i za Šempino ubistvo u Surčinu. Međutim, oni su te večeri sedeli u Požarevcu, i imali su svedoke. Uostalom Zoran nije mogao da podnosi da vidikrv.To znaju i svi njegovi školski drugari.Zašto su moji sinovi smetali Vlajku Stojiljkovću ? Da li zato što su mu ponekad pomagali i mnogo o tim poslovima znali ? Oni su imali prekršaje za učešće u tuči, zbog registracije vozila... A nije li država omogućila registraciju vozila na Beli Manastir ? Gaga i Zoka prvi su u Požarevcu vozili kola takva kola kada drugi nisu ni znali gde je Beli Manastir." - objašnjava Živković.

"Ja više nemam dece. Ali imaju ih drugi. U Beogradu postoji organizacija za ubistva. To dokazuje i ubistvo Momira Gavrilovića. Mislim da su isti ljudi ubili i moje sinove. Isti je način, isto oružje, samo nisu mogli da ih "overe" zato što se sve dešavao u centru grada, a i momci iz interventne ekipe požarevačke policije odmah su stigli. Isti čovek je u vreme bombardovanja po drugi put ranio Gagu. Kriminal u Srbiji u sprezi je sa pripadnicima bivše vlasti i policijom. Danas svako može biti mrtav za "pet grama" droge ili 20 hiljada maraka. Beogradska policija zna ko je ubio Ćuruviju, Žiku Petrovića, Gavru i moje sinove..." - kaže Živković.

Požarevljanin Ratomir Živković, otac ubijene braće Dragana i Zorana, poznatijih kao Fiškali, tvrdi da je likvidaciju njegovih sinova organizovao Mlađan Mićić Pacov, jedan od prvih uhapšenih članova zemunskog klana. Mićića je požarevačka policija uhapsila spektakularno, pred TV kamerama, dan posle ubistva premijera Đinđića, 13. marta 2003.

- Znam da su Mlađan Mićić Pacov i Novica Ilić Nole, koje policija drži u zatvoru, prvo pokušali da ubiju mog starijeg sina Dragana 27. maja 1999. godine, u Požarevcu, ispred kafića "Kasper". Takođe, njih dvojica su direktno učestvovali u ubistvu Zorana i Dragana, 31. januara i 14. marta 2001. godine. Ali, kontroverzni načelnik požarevačke policije Miodrag Janković Tale kao da to ne zna, pa se njih dvojica terete samo za preprodaju droge i oružje koje im je policija pronašla tokom hapšenja... - kaže za Kurir Ratomir Živanović.

On navodi da su Pacov i Nole organizovali spaljivanje "audija" bordo boje iz koga su ubice pucale na Dragan Živanovića u okolini Velikog Gradišta.

- Pošto policija Požarevca ne želi da radi svoj posao, preko svojih veza sam saznao da je "audi" iz koga su pucale Draganove ubice tri dana pre ubistva ukraden u Novom Sadu, a da je auto za ubice zemunskog klana "pripremio" Nenad Opačić. Da zlo bude još veće, šef kriminalističke policije Ljubiša Petrović zna i ime svedoka koji je posmatrao kako se "audi" spaljuje, ali se ništa ne preduzima - navodi Živanović.

Vođa Dušan Spasojević je odlučio da ubije Fiškale. Obojicu. Hitno je poslao ekipu u Požarevac. Ne znam ko je pucao, ali sutradan je u Gagija (Dragana) Fiškala, koji je sedeo u bašti jednog kafića u Požarevcu, ispaljeno šest metaka. Uprkos preciznim pogocima, Gagi je preživeo atentat. Potera za Fiškalima je, međutim, nastavljena. Ubijeni su docnije u odvojenim akcijama. Spasojević je posebno insistirao da niko ne kaže Ljubiši Buhi Čumetu da je on naredio to ubistvo, jer je Čume bio u kumovskoj vezi sa Fiškalima. Da li je Čume saznao ko mu je ubio kumove, pouzdano ne znam, ali pretpostavljam da je došao do te istine docnije - ispričao je Kuriru Laki, jedan od bliskih saradnika vođa zemunskog klana.

Šempu je u Surčinu 13. marta 1998. godine, oko 16.15 časova, likvidirao Zoran Živković Fiškal, hicima iz pištolja tipa "glok".

– Tačno je da je Ljubiša Buha Čume bio prisutan kada se ovo ubistvo dogodilo, odnosno nalazio se u Fiškalovom automobilu, ali nije on ubio Šempu, kako tvrdi Bagzi – rekao je naš sagovornik.

Informaciju da je Zoran Živković, kao i njegov brat Dragan, zaista bio osumnjičen za ovu likvidaciju "Politika" je dobila i u Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Živkovići, likvidirani početkom 2001. godine, u izvesnim krugovima bili su poznati kao braća Fiškal.

Kobna poruka preko pejdžera

Okružno javno tužilaštvo podnelo je, sredinom maja 1998. godine, sudu zahtev za pokretanje istrage protiv Dragana i Zorana Živkovića zbog sumnje da su 13. marta te godine u Oračkoj ulici u Surčinu ubili Petrovića.

– U zahtevu se navodilo da je Petrović ubijen u trenutku dok je bio za volanom svog automobila, hicima iz pištolja kalibra devet milimetara PARA, ispaljenim iz vozila koje je stajalo tik uz njegovo. Petrovića su kuršumi pogodili u glavu i on je na mestu preminuo. U pucnjavi je teško povređen i Nedeljko Todorović koji se nalazio na mestu suvozača – navodi Saša Ivanić, prvi zamenik okružnog javnog tužioca.

Prema Ivanićevim rečima, Okružni sud u Beogradu je istragu pokrenuo 18. maja 1998. godine. Postupak je vodio sudija Miodrag Paunović. Posle sprovedene istrage, zbog nedostatka dokaza, sud je istragu obustavio 8. juna iste godine i odustao od krivičnog gonjenja braće Živković.

Prema pričama koje kruže Požarevcem, na dan Petrovićevog ubistva Zoran Živković je boravio u Surčinu, kod svog kuma Čumeta, dok je stariji brat Dragan sa još nekoliko prijatelja, sa oružjem na gotovs, sedeo u jednom od požarevačkih kafića. Po ovoj verziji zločina, Šempa se toga dana upravo vraćao "mercedesom" iz Beograda, kada mu je kod požarevačke naplatne rampe na pejdžer stigla poruka da hitno dođe u centar Surčina. Tamo ga je čekao Zoran Fiškal sa Ljubišom Buhom Čumetom. Posle jurnjave automobilima surčinskim ulicama, Zoran Živković Fiškal je sa više metaka likvidirao Šempu. Prema pričama očevidaca, posle dojave o Šempinoj smrti Dragan Fiškal i njegovo društvo u kafiću u Požarevcu nisu skrivali zadovoljstvo i dugo su slavili.

Umešanost Zorana Živkovića Fiškala u likvidaciju Zorana Petrovića Šempe potvrđuje i informacija da je posle ove likvidacije bio u bekstvu sve do petooktobarskih promena. Najpre se dva meseca krio u jednom stanu u beogradskom naselju Višnjica, posle čega je pobegao u Južnu Ameriku.

Od kumova do neprijatelja

Sredinom devedesetih godina u Požarevcu su bile aktivne dve grupe kriminalaca – jedna okupljena oko braće Fiškal i druga kojom je komandovao Zoran Petrović Šempa. U grupi braće Fiškal nalazio se i Mlađan Mićić Pacov, tada kriminalac manjeg kalibra iz sela Smoljinac nadomak Požarevca, koji danas kao saradnik "zemunskog klana" izdržava zatvorsku kaznu u KPZ "Zabela" zbog preprodaje narkotika. Požarevački kriminalci su kumovskim vezama bili dobro povezani sa beogradskim podzemljem. Ljubiša Buha Čume bio je kum braće Fiškal, braća Bambalić bili su Šempini kumovi, dok se Pacov nešto kasnije okumio sa vođom "zemunskog klana" Dušanom Spasojevićem. U to vreme pripadnici ovih grupa su dobro sarađivali.

Zoran Živković Fiškal i Šempa početkom devedesetih godina bili su nerazdvojni drugovi. Pričalo se da su izvesno vreme zajedno boravili u zemljama zapadne Evrope, dok su kasnije bili neprikosnoveni gospodari ilegalnog tržišta deviza u Požarevcu. Likvidaciji Šempe, za koju je svedok saradnik Dejan Milenković Bagzi direktno optužio Ljubišu Buhu Čumeta, prethodio je

pokušaj ubistva ispred požarevačke picerije "San Marko" kada je na njega pucao upravo Pacov. Šempa je preživo, a prema nezvaničnim informacijama, Pacov je morao, navodno, da mu plati 100.000 maraka da bi ga ovaj ostavio u životu. Zoran Petrović Šempa je u međuvremenu zbog neraščišćenih računa u preprodaji narkotika zaratio i sa svojim kumovima, braćom Bambalić. U sukobu sa njima Šempa je izvukao deblji kraj jer je posle jedne tuče izgubio oko, posle čega mu je ugrađeno stakleno.

Požarevac - Na starom groblju u Požarevcu nepoznato lice, ili više njih, provalilo je u noći između 27. i 28. maja u grobnicu porodice Živković, u kojoj su, zajedno sa roditeljima, sahranjena braća „Fiškali“, Dragan (38) i Zoran (33), likvidirani 2001. godine.

Nakon ovog vandalskog čina, požarevačka policija podnela je krivičnu prijavu protiv NN lica, zbog sumnje da je počinilo krivično delo povreda groba. Uviđaj na licu mesta izvršili su istražni sudija Opštinskog suda i ekipa Policijske uprave Požarevac. Za sada nema bližih podataka o šteti koja je naneta ovim vandalskim činom, niti o njegovom motivu, jer se za počiniocem još uvek traga. Braća Dragan i Zoran Živković, koji je bio kum Ljubiši Buhi „Čumetu“, likvidirani su u klasičnim „sačekušama“ 2001. godine.

Hrvatski “zemunac” zvao se Zlatko Bagarić. Od Magaša s kojim je bio u kumskoj vezi nasledio je udovicu (s kojom se venčao nedugo nakon smrti Ljube Zemunca), neke poslove u Frankfurtu i nadimak Boxer. Prema podacima policijske uprave u Wiesbadenu, Zlatko Bagarić rođen je 1956. u Kesincima kod Đakova, a od 1980. boravi na području Frankfurta, Wiesbadena i Mainza,u kriminalnim krugovima poznat uglavnom zbog preprodaje droge, pljački i organizovanja prostitucije.

iz hrvatskih medija:ZAGREB, 18.7.1998. Covjek u crnim hlacama i crnoj majici lezao je na asfaltu Medjugorske ulice u zagrebackoj Dubravi punih pet sati, a oko njega se prostirala lokva ljepljive krvi. Vec na prvi pogled bilo je jasno da tijelo bezivotnog muskarca ne pripada bilo kome - na ruci mu se presijavao zlatni "rolex", odjeca koju je imao na sebi bila je djelo poznatih svjetskih kreatora, iz dzepova su

mu provirivali sveznjevi krupnih novcanica, a nekoliko metara dalje bio je parkiran njegov skupocjeni "mercedes coupe". Dok su policajci sacinjavali zapisnik i dok su vatrogasci smrkovima strugali krv s usijanog asfalta, zagrebackim se kaficima pronosio glas o smrti cetrdesetdvogodisnjeg Zlatka Bagarica, strastvenog kockara i "kralja hrvatskog podzemlja".

Prica kaze da je u lokalu NK "Dubrava", na istoimenom nogometnom igralistu na zagrebackoj periferiji, tekao cetvrti sat srijede, 15 srpnja, te da se nije dogadjalo nista neobicno. Spremao se fajrunt, polupijani gosti ispijali su posljednje pice, muzicari su pakirali instrumente, a gazda je polako pravio obracun. Dok su iz zvucnika dopirali posljednji taktovi neke narodnjacke melodije, u birtiju su usli Zlatko Bagaric, Miljenko Dzaja Krojf, Nikica Jelavic, Zvonimir Gucic (sin janjevackog tajkuna Josipa Gucica), Smiljan Palic i dvije nepoznate djevojke. Gazda je istog trena znao da ce noc potrajati duze nego sto je ocekivao. Bagaric je poceo narucivati pjesme, razbijati casu za casom, udarati pjevaca i maltretirati pjevacicu koju je natjerao da mu desetak puta otpjeva neki narodnjak o prijateljima kojih nema "kad je najteze". Vlasnici lokala - braca Rodici (Lazar, Zoran i Vinko), inace Hrvati iz kosovskog sela Janjeva - dugo su trpjeli Bagariceve provokacije, a razlog njihovoj strpljivosti lezi u cinjenici da su vrlo dobro znali kako nije pametno previse se suprotstavljati "kralju podzemlja". Kap je prelila casu tek kad je Bagaric uperio pistolj u usta Zoranu Rodicu tjerajuci ga da uzme mikrofon i zapjeva njegovom drustvu, buduci da je pjevacica Alma pobjegla iz lokala za vrijeme Bagariceva boravka u zahodu.

Lazar Rodic vise nije mogao trpjeti ponizavanje svoga brata, te je pristupio "kralju" rekavsi da Zorana "pusti na miru". Bagaric je Lazara udario pistoljem po glavi, a ovaj se onesvjestio. U medjuvremenu je u birtiju stigao i cetvrti brat Rodic, Roko, ali u pratnji policije. Kad je ugledao policajce, Bagaric je pistolj spremio za pojas i izisao iz lokala u pratnji svoje dugogodisnje "sjene" Miljenka Dzaje Krojfa. Tada se, a bilo je sedam sati ujutro, na vratima birtije pojavio Zoran Rodic drzeci u ruci jurisnu pusku "zagi" (hrvatska verzija poznatog "uzija"), te je upitao Bagarica "kako mozes tuci covjeka koji ti nista nije ucinio". Ovaj mu je odgovorio protupitanjem: "kako ti to meni mozes govoriti", potezuci pritom pistolj. Bile su to posljednje rijeci Zlatka Bagarica, jer je Zoran Rodic podigao "zagi" i potegao obarac. Bagaric je poceo bjezati prema automobilima, ali je metak bio brzi. U Bagarica je, saznat ce se u istrazi, pucao i Lazar Rodic, i to pistoljem koji je u naguravanju ispao ubijenome. Jos nije utvrdjeno koji je metak bio smrtonosan, ali su zagrebacke novine vec objavile kako je Bagaric likvidiran vlastitim oruzjem. Dok su vjerni Bagaricevi kompanjoni, Krojf i Jelavic, trazili spas u bijegu, Zoran Rodic pokusao je aktivirati "kasikaru" i tako dokusuriti tijelo mrtvaca, no u toj su ga nakani sprijecili policajci.

Dobri poznavatelji prilika u zagrebackim mafijaskim krugovima predvidjali su da ce Zlatko Bagaric skoncati na asfaltu, no nitko od njih nije nogao predvidjeti da ce njegova smrt, mafijaskim zargonom receno, biti tako "banalna". Ocekivalo se da ce njegova likvidacija biti obavljena na spektakularan nacin - u nekom luksuznom hotelu ili kockarnici - i da ce likvidaciju izvrsiti profesionalac koji nece ostaviti tragove. Ovako, smrt ga je stigla u kavanskom sukobu, od ruku janjevackih ugostitelja, koji nisu bili vidjeniji pripadnici podzemlja, a njegovo se tijelo ukocilo pred neuglednom birtijom u jos neuglednijem zagrebackom predgradju. Ako je ikad razmisljao o smrti, Zlatko Bagaric sasvim sigurno nije prizeljkivao da ga snadje na taj nacin. "Da je znao kako ce i od koga poginuti, Bagaric bi sam sebi pucao u usta", uvjeravao je ovog novinara jedan sitni zagrebacki kriminalac koji se proteklih godina naslusao prica o njemu. Jedna od tih prica kaze da je Zlatko Bagaric veliki prijatelj i kum Ljubomira Magasa, poznatijeg kao Ljuba Zemunac, a da je tome tako svjedoci i cinjenica da Bagaricev sin nosi Magasevo ime. Ljuba i Zlatko bili su ravnopravni sefovi frankfurtskog podzemlja i jugoslavenske mafije u cijeloj Njemackoj, a nakon Zemunceve pogibije Bagaric je preuzeo kontrolu naa svim kriminalnim aktivnostima. Buduci da svi balkanski kriminalci jos uvijek padaju na koljena pri spomenu Ljube Zemunca, Bagaric se nije morao odvise muciti oko stjecanja ugleda u Zagrebu.

Rodjen je u jednom selu u okolici Djakova, gdje su njegovi roditelji, u poslijeratnim seobama, dosli iz bosanskohercegovackog gradica Kupresa. Upravo zbog zavicajnog porijekla, premda se Kupres geografski nikako ne moze svrstati u Hercegovinu, Bagarica su nazivali glavnim bossom hercegovacke mafije, koja uz albanski i vukovarski lobi, trenutacno predstavlja najjacu i najorganiziraniju kriminalnu organizaciju u hrvatskoj metropoli. Bagaric je zivio u Njemackoj od 1975. do 1990. godine, a njegova majka i danas ima restoran u Weisbadenu, dok mu zena i dvoje djece zive u Mainzu. U Zagreb je dosao kad je Hrvatska postala samostalna, nastanio se u hotelu "Intercontinental", a policijska evidencija novostvorene drzave prvi put ga biljezi 12. listopada 1990. kad je jedan od njegovih najboljih prijatelja Zoran Petrovic, zvani Ivica, u kaficu "Kasandra" ubio zagrebackog ugostitelja Niku Mioca. Godinu i pol kasnije Petrovic ce poginuti od bombe koju je u kockarnicu "Tiffany", inace Bagaricevo vlasnistvo, bacio Omer Zahirovic. Bagariceva osveta dugo se cekala - Zahirovic je ubijen tek krajem prosle godine. Novinske su crne kronike Bagarica zabiljezile jos dva puta kad je bio sudionik revolveraskih obracuna - u sijecnju 1995. na "Metalcevu" igralistu, te u svibnju ove godine u sobi 1225 na dvanaestom katu "Intercontinentala". U oba slucaja policija je prema njemu bila vrlo tolerantna.

O Bagaricevu ugledu svjedoci i podatak da o njemu biranim rijecima ne govore samo kriminalci i oni koji bi to htjeli postati, nego i policajci, suci te odvjetnici. U svojim je poslovima bio vrlo diskretan, nije volio novinare i publicitet, uvijek je bio besprijekorno odjeven, vozio je najbolja kola, jeo u najprofinjenijim restoranima i pio iskljucivo "Dom Perignon". Kocka je bila njegova jedina zivotna strast i nije birao lokacije da tu strast zadovolji. Bio je rado vidjen gost u najelitnijim europskim kockarnicama, ali je isto tako noci mogao provoditi kartajuci u zadimljenim krcmama na rubu grada. Jedino je bilo vazno da je ulog dovoljno velik, a u hazarderskim je krugovima bio poznat kao covjek koji uredno vraca dug. "Kockarski je dug, dug casti", znao je reci. Upravo zbog diskretnosti i ogranicenog kruga ljudi s kojima se druzio tesko je dokazati njegovu umijesanost u trgovinu narkoticima, reketarenje, zelenastvo i utjerivanje dugova. Isto je tako, zasad nedokaziva njegova povezanost s ubojstvima Ivana Sakote, Shpejtima Tacija i Bernarda Hutinskog, koja su se u Zagrebu, odnosno Cakovcu, dogodila u proteklih godinu dana. Povezujuce niti tih likvidacija su iznimno profesionalna izvedba i cinjenica da je smaknuta trojka pripadala podzemlju. Ubojice ni do danasnjeg dana nisu poznate, niti o njima postoji bilo kakav trag.

Smrcu Zlatka Bagarica mnogi su odahnuli i mogu prekriziti svoje kockarske dugove prema covjeku s kojim se u tom smislu "nije valjalo zajebavati". Odahnula je, vjerojatno, i zagrebacka policija koja bi njegovim odlaskom mogla zatvoriti nekoliko nerazjasnjenih slucajeva. Sad je samo pitanje koliko ce vremena trebati Bagaricevim kompanjonima da konsolidiraju mafijaske redove, te da vrelim zagrebackim ulicama ponovno potece krv.

Влада Васиљевић, звани Београдски фантом, био је Београђанин који је био популаран 1979. године по својим вратоломним вожњама од Славије до Калемегдана украденим Поршеом.Влада Опел, како су га такође називали, септембра 1979. године је украо Порше и са њиме сваке ноћи током више дана јурио улицама Београда — од Аутокоманде, преко Славије, до Калемегдана. Милиција је безуспешно покушавала да га заустави из ноћи у ноћ. Људи су излазили у великом броју на улице, да га подрже.После више од 10 ноћи сулудих вожњи, Влада је заустављен у свом дивљању препреченим аутобусима. Неки извори тврде да је успео те ноћи да побегне од полиције, али је ипак ухапшен неколико дана касније на основу дојаве.

Fantom sa Slavije,legenda beogradskog asfalta

postoji nekoliko varijanti o tome ko je bio vlasnik porsea koji je Vlada ukrao, vecina i danas navodi da je to porse 944 targa F vlasnika Gorana Bregovica, dok drugi tvrde da je rec o porseu 911 targa S vlasnika Ivka Plecevica sto je i potvrdjeno u dokumentarnom filmu "Beogradski Fantom"

Beograđani su provodili „bele noći“ posmatrajući kako trgom Slavija suvereno vlada „fantom“. Ko je bio Vlada Vasiljević koji je u ukradenom belom „poršeu“ uspešno izmicao policijskim poterama sve dok nije uleteo u klopku.

Vasiljevića je stalno progonila želja da sedne u automobil i brzo vozi, baš kao što strasni pušač ne može bez cigarete. Ipak, lekari su utvrdili da pasionirano stanje ne umanjuje njegovu sposobnost da shvati značaj onoga što je uradio. Njegova uračunljivost u tim momentima bila je smanjena, ali ne i bitno.

Policija je odlučila da celu zabavu jednostavno prekine tako što će postaviti zamku. Ma koliko bio

vešt, fantom nije uspeo da izbegne dva Ikarbusova autobusa. To što je imao hiljade obožavalaca nije ni malo dirnulo sudiju Okružnog suda u Beogradu koji mu je, zbog „oduzimanja“ dva automobila i ugrožavanja bezbednosti saobraćaja, odredio kaznu od dve godine i šest meseci zatvora.

Kada je Vasiljević govorio o automobilima, o tome kako se njima vlada dok se savlađuju krivine, glas mu se menjao, a na licu mu se video zanos. Doktorima je često ponavljao: „Ne znam šta me vuče da ukradem kola. Znam da je to kažnjivo i da ću imati posledice, ali kada sam u automobilu ne izlazi mi se“.

Momci sa asfalta znali su ga kao lokalnog kicosa, i kradljivca automobila, bio je poznat po kradji vozila marke "Opel" od tada mu u tim krugovima i datira nadimak Vlada Opel.Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, čuvari su zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Vlada Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.Jednog dana, posle posete njegove sestre, Vlada Vasiljević je kroz šuber pobegao iz CZ-a. Tri dana kasnije se sam vratio u zatvor. Rekao nam je da je morao da obavi još jednu noćnu vožnju, da policajci ne misle da su ga pobedili. Za kaznu je dobio 30 dana u samici. Posle toga Fantom je bio zatvorenik bez mane.Pušten je ranije iz zatvora - zbog primernog vladanja. Izašao je na slobodu, ali je stradao u jednoj staroj Ladi, kada je sleteo sa druma kod Požarevca. Okončao je život onako kako je i živeo - za volanom... Vlada Vasiljevic poginuo je po izlasku iz zatvora u saobracajnom udesu 1982 godine.

Treći čin

Nepune dve godine posle Vasiljevićeve pogibije, odigrao se treći čin urbane legende o fantomu, baš kako je to nagoveštavao naslov pronađene knjige u belom „poršeu“.Režiser Slobodan Šijan je jednu scenu svog filma „Davitelj protiv davitelja“ posvetio „fantomu sa Slavije“. Vladu Vasiljevića, u pozajmljenom „poršeu“ koji je za tu priliku iz crne boje polikolorom ofarban u belu, dublirao je Pavle Komnenović, jedna od najvećih legendi beogradskog sportskog automobilizma. Naravno, scena je snimljena noću na Slaviji, a scenario je predviđao da se beli „porše“, baš kao i one odlučujuće i poslednje noći, neočekivano pojavi iz Bulevara JNA. Film je, ipak, samo imitacija života. I u njemu „fantom sa Slavije“ ne završava svoju vožnju tako što udara u autobus GSP već raznosi dve prepreke i pošto se provuče kraj patrolnih policijskih kola napravi okret od 360 stepeni i nestane u tami.

Organizatori su za tu priliku obezbedili pedesetak statista sa zadatkom da dočaraju atmosferu koja je vladala tokom pravih vožnji „fantoma sa Slavije“. Pokazalo se da je ovakav potez bio nepotreban, jer se na Slaviji okupilo nekoliko hiljada ljudi koji su još jedanput hteli da vide fantoma u belom „poršeu“, pa makar i filmskog.Vožnja Komnenovića, i pored toga što je bila efektna, nije mogla da prođe bez komentara i upoređivanja sa „stvarnim“ fantomom. Odmah je zaključeno da je „Vasa opel“ bio brži, silovitiji i da ga zapravo niko ne može dublirati.Tako je jedna od najčudnijih beogradskih urbanih legendi dospela na film, što je i bio logičan nastavak jedne ovako uzbudljive i tajanstvene priče u kojoj nisu otkrivene sve tajne.

skoro 25 godina kasnije2006 godine pocelo je snimanje dokumentarnog filma "Beogradski Fantom" film je zavrsen 2008 a ako ga do sada niste gledali trebalo bi da to ucinite :)

Zbog silnih ubistava počinjenih proteklih godina, i to baš iz „audija“, u Srbiji je ovo vozilo s pravom nazvano automobilom smrti. Pripadnici zemunskog klana skoro sve likvidacije počinili su iz „audija“ u pokretu

BEOGRAD - Ubistvom Uglješe - Uga Aranitovića (42), vođe jedne od najjačih kriminalnih grupa u Šapcu i kuma Sretena Jocića, zvanog Joca Amsterdam, nastavljena je crna serija likvidacija po takozvanom beogradskom receptu. Neidentifikovani napadači žrtvu su i ovoga puta izrešetali iz automobila u pokretu. Kao i mnogi pre njega, i Aranitović je podlegao kiši projektila ispaljenih baš iz „audija“. Zbog čitave serije ubistava počinjenih iz vozila te marke, „audi“ je u Srbiji s pravom nazvan automobilom smrti.

Serija smrti iz „audija“ počela je 25. februara 2000. godine oko 22.30 sati, kada je ispred ulaza u zgradu broj 142 u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu ubijen Radislav Trlajić (1963), zvani Bata Trlaja, lider novobeogradskog klana. Trlajićeva likvidacija bila je dobro isplanirana, a u akciji su učestvovale čak četiri ekipe. Jedna je pratila Trlajićev BMV ulicom Jurija Gagarina, da bi na početku naselja Dr Ivana Ribara zapucali na njega. Trlajić je uspeo da im izmakne, ali se našao na nišanu drugog tima, koji se nalazio u automobilu na raskrsnici ulica Dr Ivana Ribara i Jurija Gagarina. Smrtno ranjen Bata Trlaja je pod rafalima skrenuo s puta i prevrnuo se u jarak. Uspeo je da se izvuče iz svog BMV i dođe do zgrade, gde ga je dokrajčila treća ekipa. Posle zločina, napadači su pobegli, a policija je iste večeri našla napušteni „audi“ i tri „kalašnjikova“ u njemu.

IZREŠETAN NA SEMAFORU

Zoran Šijan, nekadašnji reprezentativac u kik-boksu i pripadnik surčinskog kriminalnog klana, ubijen je 27. novembra 1999. godine na uglu ulica Svetozara Markovića i Nemanjine u Beogradu, dok je u svom „mercedesu 600“ čekao na semaforu. Napadači su automobilom prišli sa njegove leve strane, ispalili 18 projektila iz „škorpiona“ i Šijana pogodili u glavu i grudi. Kao naručioci Šijanovog ubistva pominjani su Zoran Uskoković Skole i Makina grupa, ali nikada nije skupljeno dovoljno dokaza, niti je pokrenut krivični postupak.Za Šijana se pričalo da je vođa „surčinske grupe“, koja se bavila organizovanom krađom i preprodajom kradenih automobila, kao i trgovinom narkoticima. On je u spektakularnoj akciji policije uhapšen 12. aprila 1998. godine, a pored njega su“pali“ i njegovi tadašnji prijatelji i saradnici Dejan Milenković Bagzi, LJubiša Buha Čume, Zvonko Plećić Pleća, LJubomir Jovanović Stakleni, Perica i Slobodan Jokić i Milan Narandžić Limun.

Već 27. aprila iste godine, u Ulici 17. oktobra, kod broja 4, u beogradskom naselju Labudovo brdo, oko 17 sati iz „audija 100“ u pokretu izrešetani su Zoran Uskoković Skole, vođa miljakovačkog klana, i Miloš Stevanović, policajac na bolovanju. Maskirani napadači u metalikzelenom „audiju“ prišli su crnom „audiju A4“, u kojem su se vozili Uskoković, Stevanović, i ispalili nekoliko rafala iz automatskog oružja. Kasnije je utvrđeno da su ubistvo počinili „zemunci“ Mile Luković Kum i Sretko Kalinić Beli, dok su saučesnici bili članovi ovog kriminalnog klana Milan Jurišić Jure, braća Miloš i Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Dušan Krsmanović i Nikola Bajić Nikola.

Srđan LJujić ubijen je 20. novembra. 2000. godine u Beogradu. Dokazano je da su podstrekači bili vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, neposredni izvršioci Vladimir Milisavljević Budala i braća Simović, a saučesnici Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, Dušan Krsmanović Dušan i Saša Petrović.

U sredu 27. decembra 2000. godine oko 14 sati smrtno je ranjen dvadesetrogodišnji Željko Bodiš iz beogradskog naselja Miljakovac. Dok je ispred kafića „Slon“, u Borskoj 13b na Miljakovcu sedeo za upravljačem automobila „pasat karavan“, dvojica nepoznatih napadača su iz „audija 80“ u pokretu u njega ispalili čitavu kišu projektila. Izrešetan iz dva „kalašnjikova“, Bodiš je sat vremena kasnije umro u beogradskom Urgentnom centru.

Milan Đorđević, zvani Bombona (51), kum pokojnog Željka Ražnatović Arkana, i njegovi prijatelji Miloš Rokvić (52) i Dušan Milovanovića (46) iz Mirijeva ubijeni su u nedelju, 11. marta 2001. godine oko 21 sat, dok je Đorđevićev petnaestogodišnji sin Nenad zadobio više prostrelnih rana ekstremiteta. Pri povratku iz Sportskog centra „Balon“, gde su svake nedelje igrali mali fudbal, Đorđević i njegovi prijatelje upali su u zasedu u blizini Bombonine kuće, na početku ulice Nikole Sovilja. Nakon što su iz „kalašnjikova“ i pištolja „CZ-99“ u žrtve ispalili više od 30 hitaca, dvojica maskiranih napadača pobegla su crvenim „audijem“ sa četvorocifrenim brojem registarskih tablica.

Nešto pre ponoći u petak, 27. septembra, na autoputu u visini Centra „Sava“, nepoznati napadači, iz automobila u pokretu, izrešetali su crni „audi A-8“ u kome su poginuli Sredoje Šljukić Šljuka, vođa zvezdarskog klana, i njegov rođak Zoran Šljukić, dok je saputnik sa zadnjeg sedišta Velibor Ćirović lakše povređen. Ubice su pobegle sivim „audijem A4“ bez registarskih tablica.

Jovan Guzijan (40), zvani Cuner, iz Zemuna, ubijen je oko 22.40 sati u pucnjavi na Novom novosadskom putu, dok su teže ranjeni Dejan Čotrić (23) i Rade Cvetić (19). Guzijan, Čotrić i Cvetić bili su u crnom „golfu 4“ i kretali su se prema Novom Sadu. Kod raskrsnice sa Solunskom ulicom u zemunskom naselju Novi grad, sa leve strane im je prišao sivi „audi A6“ sa zatamnjenim staklima iz koga su nepoznati napadači otvorili vatru, najverovatnije iz „kalašnjikova“. „Golf“ i „audi“ kretali su se paralelno nekih 50 metara, kada je smrtno ranjeni Guzijan, izgubio kontrolu nad „golfom“, skrenuo na trotoar i oborio stub javne rasvete. Da bi bili sigurni da su dobro obavili

posao, napadači su se zaustavili pored „golfa“ i „overili“ Guzijana. Na kolovozu je nađeno više od 50 rasutih čaura.

Šta je zajedničko u likvidacijama Branislava Trojanovića-Trojketa, Željka Ražnatovića-Arkana, Harisa Brkić, Jusufa Juse Bulića, Miodraga Nikšića i Radislava Bate Trlaje...

Slučajnost ili ne, na ovom sumornom prostoru žrtve atentata bili su i brojni vlasnici fudbalskih klubova, nekadašnji sportisti, pa i državni reprezentativci, košarkaši, bokseri ...Oko „najvažnije sporedne stvari na svetu“ - fudbala, monstruozno su likvidirani oni koji su bili u fudbalu „do guše“ i kojima je fudbal bio u srcima:Gazda „Zvezdare“ Branislav Trojanović Trojke likvidiran je u praskozorje 21. jula 2001. godine ispred svoje kuće u momentu dok je pokušavao da uđe u automobil. Pojedini mediji su odmah objavili da postoji video zapis ubistva!

Željko Ražnatović Arkan, vlasnik Fudbalskog kluba „Obilić“:(Ubijen 15.januara 2000. godine u beogradskom hotelu „Interkontinental“, a pored njega ubijeni su Milenko Mandić-Manda i pukovnik Saveznog MUP Dragan Garić).

Za trostruko ubistvo osuđen je policajac MUP na dugom bolovanju, Dobrosav Gavrić, kao i brojni pomagači.)Veliki šok u javnosti, zapravo, zaprepašćenje bilo je do danas, zvanično nerazjašnjeno ubistvo košarkaškog asa i državnog reprezentativca Harisa Brkića, 12. decembra 2000, kada se vraćao sa treninga u hali „Pionir“.

Jusuf Jusa Bulić, vlasnik FK „Železnik“:(Ubijen 4.marta 1998. godine oko 18.50 sati na Novom Beogradu, ispred kafića „22“ u Ulici Omladinskih brigada. Pored njega ubijeni su njegov telohranitelj Nenad Raščanin, i prijatelj Petar Vujačić, takođe sportski funkcioner „Železnika“, a ranjeni su njegov brat Muka Bulić i slučajno zatečeni gost kafića Dragoslav Perić.)

Miodrag Nikšić-Nikša, vlasnik FK „Zvezdara“:(Ubijen 11.jula 1995. godine ispred kafića „MIG“ u Hadži Milentijevoj ulici. Pored njega je izrešetan i njegov prijatelj Petar Kotoranin.)

Radoslav Trlajić Bata Trlaja, FK „Bežanija“:(Ubijen 25.februara 2000. godine iz kalašnjikova oko 23 sata u novobegradskoj Ulici dr Ivana Ribara. Na njega su ubice pucale iz vozila u pokretu. Ispaljeno je više rafala... Trjala je pokušao begom iz automobila da se spase, ali su ga ubice sustigle i likvidirale. Bilo je puno onih koji su videli događaj, ali iz daljine, tako da nije dat precizan opis likvidatora Bate Trlaje.)- Ne znam da li ubistva ovih ljudi koje pominjete, Arkana, Juse, Nikše i Bate imaju direktne veze s fudbalom, ali mogu da vam kažem da je fudbal mnogo šta drugo osim sporta. Tu se, bez obzira kako čudno za naše prilike izgleda, i danas valjaju velike pare. Fudbaleri se prodaju kao belo roblje. Skoro svaki talentovani klinac ima svog „menadžera“ koji praktično odlučuje o svemu: i gde će igrati i kad neće igrati i u koji klub može da pređe. Istovremeno i prilike u našoj zemlji su takve kakve jesu, poslednih desetak godina „prodato“ je preko 5.000 fudbalera, mnogi mimo bilo kakve kontrole, i tu se radi o milionima, da ne kažem milijardama evra, kaže za „Svedok“ čovek iz fudbala, koji iz mnogo razloga želi da ostane anoniman.Veliki as Velibor Vasović, legenda jugoslovenskog fudbala je, svojevremno pod imenom i prezimenom bio mnogo oštriji, bez dlaka na jeziku:- Pored kukuruza, pšenice, malina, retko šta možemo dobro da unovčimo kao što možemo fudbalere. Za 4.800 igrača, koje je FSJ prodao za osam godina, mogli smo da dobijemo osam milijardi dolara, a uzeli smo manje od milijarde. Fudbalska vrednost se, istina, spušta i diže preko takmičenja. Savićević, Mihajlović, Jugović, Pančev su nakon trijumfa Zvezde u Kupu šampiona vredeli između 10 i 15 miliona dolara. Da je sada, kojim slučajem, Zvezda prvak Evrope, neki novi Savićević ili Mihajlović bi vredeo od 50 do 80 miliona dolara.Dakle, tako je govorio Vasović, a naš sagovornik dodaje:- Šta mislite koliko zarađuju „menadžeri“. Recimo, da pomenem Lazetića, kome je vrednost strahovito skakala. Njega je, svojevremeno, Arkan kupio, ili je bio kidnapovan, tome je „Insajder“ posvetio dosta prostora, za naše prilike fantastičnih četiri miliona DEM. Dakle, ne mogu da tvrdim da je neko od vlasnika fudbalskih klubova ubijen direktno zbog fudbala, ni taj ugao gledanja ne bi trebalo potpuno odbaciti, ali zbog novca verovatno.Nije, međutim, ni samo fudbal rizičan po vlasnike klubova, ili po same aktere.U neslavnoj YU krvavoj seriji bez kraja mnogo je značajnih sportskih imena koja su završila u lokvi krvi na asfaltu, među njima je najviše boksera, ali i drugih... Trebalo bi potsetiti, mada i to ne mora da ima veze, da su od ljudi koji su bili bokseri, ili koji su upražnjavali plemenitu veštinu, u oružanim obračunima likvidirani:

Ljubomir Magaš-Ljuba Zemunac:(Ubijen u Frankfurtu, 10.novembra 1986. godine. Legendu YU podzemlja ubio je tada mlađani Goran Vuković, koji je kasnije postao nekrunisani šef voždovačkog ganga, koji je takođe likvidiran

u sačekuši ispred teatra „Bojan Stupica“, 12. decembra 1994. godine.)

Mihajlo Divac, bokser:(Ubijen u velikoj pucnjavi 12. februara 1995. godine u novobeogradskom hotelu „Putnik“. Za ubistvo se sudilo bokseru Radovanu Radusinoviću.)

Žorž Stanković, legendarni bokser:(Ubijen 1.oktobra 1993. godine iz „heklera“ na stepeništu tadašnje robne kuće „Merkator“. Ono što nisu mogli da mu urade u ringu, ili u uličnim tučama, mladoliki ubica sa farmerkama, jaknom i „heklerom“ u torbici uradio je jednim rafalom u leđa. Ispalio je u već vremešnog Žorža Stankovića dug rafal, a 20 metaka je ostalo u telu nekrunisanog kralja beogradskog pločnika, iz doba kada je na asfaltu vladao kakav-takav fer plej i kada se s pesnicama, a ne s nožem, pištoljem, automatom ili bombom odlučivalo ko je najjači momak u kraju. I ko je gazda.)

Rade Ćaldović-Ćenta:(Ubijen 15. februara 1997. pred Klubom književnika u Francuskoj 7. S njim je ubijena i novinar Maja Pavić koja je svoje novinarske snove počela da ostvaruje 1991. godine u NTV Studio B, gde je svake nedelje vodila uživo emisiju „Beogradski bulevari“ i „Domaćin i komšiluk“.

Darko Ašanin:(Ubijen 1.jula oko 23 sata u svom klubu „Koloseum“, poznatijem kao „Legat“ na Dedinju, u Drajzerovom prolazu dok je posmatrao TV prenos fudbalske utakmice Holandija - Argentina. Iz snajpera.

Zoran Šijan, eks šampion Evrope u kik-boksu:(Ubijen 27. novembra 1999. ispred teatra „Bojan Stupica“, rafalom iz „škorpiona“. Šijan, jak i snažan, iako već pogođen, shvatajući da je meta atentata, pokreće svoj automobil, pokušavajući da pobegne, ali ga je ubica sustigao i sa dva hica iz revolvera završio krvavi pir.)

Od 19 aktera dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“, koji su u periodu od 1993-1995. godine, kada je film sniman, pristali da govore o svojim kriminalnim poslovima, do danas je preživelo njih devet.Najuspešnijim se može smatrati Zvezdarac Željko Rutović, koji je, kao i u filmu, i danas neosuđivan i bavi se biznisom. Rutović,kojije i u filmu govorio o svojim vezama sa ukrajinskom

mafijom i „pametnom načinu poslovanja“. Međutim, Rutoviću u dosadašnjoj biografiji nikada nije dokazano nijedno krivično delo. Miodrag - Mija Baškalović, Vladan Kontić Konta i Srđan Kačavenda u vreme snimanja filma „Klinci“ danas su na čelu voždovačkog klana. Ovaj, kao i zvezdarski klan, prema izjavama policijskih zvaničnika, i danas važi za jedan od najjačih. Sudbina ostalih aktera,kojisu preživeli kišu metaka ludih devedesetih, različita je - neki robijaju, neki i dan-danas rade, a neki su se i povukli.

Aleksandar Kristijan Golubović (39)Već kao maloletnik odležao 3,5 godine u Dizeldorfu zbog oružane pljačke. Proveo je više od decenije u zatvorima u rodnoj Nemačkoj, Italiji, Grčkoj i drugim zemljama širom Evrope. Srbiji je po međunarodnim poternicama izručivan: 1993. iz zatvora u Dizeldorfu i 2003. iz grčkog kazamata gde je robijao kao šef jugoslovenske mafije u Atini. Na slobodu je izašao 9. januara prošle godine iz „Zabele“, gde je odslužio četiri i po godine za iznude. Iako je govorio o preobražaju, ponovo je uhapšen u januaru ove godine zbog preprodaje heroina.

Željko Rutović (45)Član zvezdarskog klana koji je u filmu priznao svoje poslove sa ukrajinskom mafijom, ali i govorio o pametnom načinu „poslovanja“, preživeo je i kao i u filmu i do danas ostao neosuđivan. Iako je i u „beloj knjizi“ MUP-a iz 2003. označen kao pripadnik zvezdarskog klana Sredoja Šljukića Šljuke, ni danas nema nijednu jedinu mrlju u karijeri. Vlasnik je beogradskog hotela „Pošta“, lanca brze hrane „Gril Uno“ i kockarnice u elitnom ruskom turističkom gradu Sočiju.

Vladan Kontić Konta (34)Pripadnik voždovačkog klana. U filmu se ne navode imena Mije, Srđana i Vladana koji se, isprovocirani izjavama da ne vladaju ni u svojoj ulici, a kamoli u pola grada, slikaju ispred „poršea“ zvezdarskog vođe, sada pokojnog Sredoja Šljukića, uz rečenicu „Pazi da p.... ne pripuca“. Iako su se Voždovčani nakon devedesetih povukli iz javnosti i sklonili sa ulica, Kontić je u žižu ponovo došao 2006, kada je u obračunu sa Lukom Bojovićem u vili „Jelena“ porodice Karić ranjen u nogu. Sredinom januara prošle godine završio je u Urgentnom centru nakon tuče na splavu „Hua-Hua“.

Dragan Nikolić Gagi (43)Sa 18 godina otišao sa drugom Pirketom (Slaviša Pavić) u inostranstvo i „pekao zanat“ u Austriji, Italiji i Nemačkoj. Bio je blizak sa novobeogradskim gangom (kasnije nazivani „bežanijci“), a nije krio ni da se družio i sa Kristijanom Golubovićem, što, međutim, nije potrajalo. Trenutno se nalazi u Centralnom zatvoru u Beogradu, gde izdržava kaznu za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana.

Nenad Branković Ćoravi NenaTakozvani povratnik sa ratišta u filmu i pripadnik zvezdarskog klana na vreme se povukao se iz sveta kriminala i posvetio legalnim poslovima.

Ljubomir Manojlović BucaČlan klana sa Zvezdare koji je i u vreme filma bio uključen samo u sitnije poslove, ali je bio prijatelj iz detinjstva žestokih momaka iz ovog beogradskog naselja. Ubrzo posle filma raskrstio je sa „mutnim vodama“.

POLICAJCI PRIVATNICI

Devedesete godina dvadesetog veka u Srbiji nisu bile dobre ni za profesionalne ubice: pojavili mnogi poluprofesionalci i amateri. Ipak, kada pitate iskusne i dokazane policajce, kakvi su Bora Banjac, Mile Novaković i Gvozden Gagić, ko se izdvaja, odgovoriće vam – Voja Amerikanac.

Vojislav Raičević, nazvan Voja Amerikanac, pojavio se iznenada, kao što je i nestao. Prema nekim informacijama on je završio neke vojne obuke u SAD-u, odakle je došao u Srbiju. ‘Osnovano se sumnja’, ali nikad nije dokazano da je tokom burnih devedesetih lično počinio oko 20 ubistva na ‘vrelom beogradskom asfaltu’. Zbog ovih nedokazanih sumnji nije u redu spominjati žrtve, a neki naručioci su sigurno bili u državnim službama.

‘Voja Amerikanac nije mogao da počini tolika i takva ubistva bez žmurenja i podrške pojedinih ljudi iz policije i DB-a’, kaže Mile Novaković.

Bora Banjac napominje da Raičević nije ubijao samo po zadatku, već je ‘mogao da ubije čoveka, zato što ga je popreko pogledao’.

Raičević je 1997. nestao, a sumnja se da su ga neki od naručioca zauvek sklonili, kada mu je istekao rok upotrebe. Njegovo telo do danas nije pronađeno.

Spisak profesionalnih ubistava iz devedesetih, koji je do danas ostao nerazjašnjen, veoma je dug. Osim vodećih pripadnika podzemlja ubijani su ljudi iz vlasti, kao, na primer, tadašnji prvi policajac Srbije, Radovan Stojičić Badža, i savezni ministar vojske Predrag Bulatović.

Koliko su devedesete bile neobične i za profesionalne ubice svedoči i ubistvo Gorana Marjanovića – Goksija Bombaša 1995. u restoranu ‘Olimp’ na Zvezdari, kada je ubijena i njegova devojka Jelena Đorđević. Kao naručilac ubistva osumnjičen je Sreten Jocić – Joca Amsterdam, koji se sumnjiči i kao neposredni počinilac mnogih ubistava, ne samo u Srbiji, već širom Evrope. Ipak, prema navodima tužilaštva i policije Jocić je za ubistvo Marjanovića angažovao dva policajca Bojana Milosavljevića i Miodraga Prodanovića, koji su još tokom devedestih bili pravosnažno osuđeni. Protiv Jocića se i dalje vodi postupak, a on se nalazi na slobodi posle davanja jemstva od 300.000 evra.

Kao neposredni ubica Željka Ražnatovića Arkana 15 januara 2000. godine, kako je sud utvrdio, bio je angažovan policajac Dobroslav Gavrić, a jedan od saučesnika je bio takođe policjac Dejan Pitulić. Prema nedokazanoj tvrdnji ubistvo Ražnatovića plaćeno je četiri miliona nemačkih maraka,

ali suma verovatnije znatno manja – nekoliko stotina hiljada maraka. Gavrić, koga su pojedinci zvali i ‘Talični Tom’ jer je jednim pištoljem osim Ražnatovića ubio i dvojcu njegovih prijatelja koji su bili sa njim – Milorada Mandića i Dragana Garića, sada je u bekstvu.

Kekina ekipaKo nije nikog ubio ili bar pokušao, nije mogao da im se pridruži. Barem se tako priča da je to bio preduslov da se razmotri nečiji ulazak u novobeogradski klan. Dejan Stojanović Keka je odavno bio "obeležen" u Beloj knjizi MUP-a, ali klan nije stradao u "Sablji". Bave se prodajom droge, a pare peru kroz poslove u građevinarstvu, kroz kladionice, finansiranje fudbalera. Nezvanično, pretnje koje je dobijao golman Partizana Vladimir Stojković vezuju su za Keku i to što je bez njegovog odobrenja potpisao ugovor.

Rakovčani Vođu Rakovačkog klana Nebojšu Stojkovića Stojketa sud je nedavno oslobodio optužbi za dva ubistva. Njegov klan važi za najbrojniji u Beogradu. Ali su i najbrutalniji. Dovode se u vezu sa iznudama, otmicama. Bave se i prodajom droge. Navodno su dobro povezani i sa crnogorskom mafijom.

ŠarićŠarić je prvo bilo samo prezime, a onda je postalo sinonim za narkobosa. Pljevljanin koji je novcem od prodaje droge pokupovao zemlju, firme i nekretnine po Srbiji. I naravno, napravio je čuvenu vilu u Novom Sadu na Tatarskom brdu. Posle zaplene velike količine kokaina u Južnoj Americi, Darko Šarić nestaje. Sumnjalo se da je deo klana i njegov brat Duško zbog čega je neko vreme proveo u crnogorskom pritvoru. Šarić se nedavno pismom obratio javnosti u kojem je tvrdio da nema nikakve veza sa švercom kokaina.

auto mafijaŽarkovački i miljakovački klanovi rade preprodaju i otkup luksuznih automobila. Ne ratuju međusobno, naprotiv u policiji veruju da sarađuju na ovim poslovima. - Grupe sa Miljakovca i iz Žarkova, bave se isključivo krađom skupocenih automobila, sa najsavremenijom zaštitom. Na meti su im uglavnom džipovi: "porše kajen", "audi Q7", "folksvagen tuareg", BMW X5 - rekao je svojevermeno za "Blic" izvor iz policije. Ukradene automobilečiji vlasnici ne pristanu na otkup, krijumčare na crno tržište Kosova, Crne

Gore, Bugarske, Hrvatske, bivših zemalja SSSR, Turske i Rumunije.

ZvezdarciPosle ubistava Sredoja Šljukića Šljuke 2002. zvezdarski klan je znatno oslabio, ali se priča da su njegovi članovi i dalje aktivni u poslovima sa drogom, a pare ulažu u kupovinu propalih preduzeća, benzinskih pumpi, nekretnina. Stariji članovi su se posle likvidacije vođe sklonili u inostranstvo.

Voždovčani I dalje se smatraju jednim od najopasnijih grupa podzemlja. Osim droge bave se reketiranjem vlasnika lokala i građevinskih preduzimača. Osim kroz gradnju stanova, pare peru i kroz otvaranje ćevabdžinica po Beogradu. "Osnivač" klana je Goran Vuković Majmun. Posle njegovog ubistva preuzeli su ga Srđan Kačavenda i Vladan Kontić Konta koji je i danas na njegovom čelu.

Neki novi zemunciVeruje se da su poslove nekadašnjeg zemunskog klana preuzeli, mlađi Zemunci, sinovi nekadašnjih kriminalaca. Vođa podmlađenog klana, veruje se da je, Nemanja Bojović, uhapšen zbog posedovanja dva kilograma droge spid. Njegov otaca je Goran, zvani Amonijak ubijen 1992. godine. Svojevremeno je bio sa Ašaninom, Giškom, i Šijanom jedan od glavnih mafijaša srpskog podzemlja.Drugi bitan lik novog zemunskog klana je Petar Guzijan, uhapšen u istoj akciji. Petar je sin Jovana Guzijana zvanog Cuner, koga su nekadašnji pripadnici zemunskog klana Sretko Kalinić i Mile Luković ubili 2002.

SurčinciStvorio je svoj surčinski klan, a iz njega se stvorio još gori zemunski. Ipak, Ljubiša Buha, svedok saradnik na suđenju za ubistovo premijera Zorana Đinđića, danas je slobodni čovek. Povremeno na sebe skrene pažnju sam, tako što se njegovo obezbeđenje malo ispuškara sa obezbeđenjem Peconija, a povremeno to za njega učini njegova supruga i verovatno omiljena pevačica Ivana.