УВОДНО БУНЦАЊЕ ЈЕДНОГ НИХИЛИСТЕ (ИЛИ НИЈЕДНОГ, СВЕЈЕДНО) Тешко је живети у некој земљи, посебно у оној која је „твоја“, у оној коју си добио на лутрији рођења. Од

живота у својој земљи лакши је и „живот“ под земљом, макар и туђом. Да ствар буде гора, тешко је, уопште, живети. На питање плаши ли се смрти, мој деда је неколико дана пред исту рекао: „Не, сви смо заслужили рај, пошто је на земљи пакао.“

Отворивши пре неки дан Речник европских термина, под транзиција прочитах следеће: „Трансформација једне заостале земље у нормалну, модерну земљу.“ Одредница модерна земља у речнику подразумева ово: „Земља у којој се зна где је коме место, где је све сређено и где су људи и птице на грани сређени.“ Србија је у транзицији, Србија ће бити модерна земља (логика – наука за ентузијасте).

Живот у транзицији је тежак, несигуран. Беда, отпуштања, разводи, психичке болести, криза морала само су неке од ствари које погађају обичног грађанина, тзв. губитника транзиције. Само ретки одолевају, само ретке она не дотиче. То су „надљуди“. Ниче би додао да они живе „с ону страну“ транзиције. Левичари овакве називају буржујима, али нека левичари говоре сами у своје име, има их тушта и тма и у овом часопису. (Они би додали да ће их бити још више – вера, најсмешнија реч, уз прогрес.)

Политичари организовано лажу. И „лево“ и „десно“ (ово су прејаки изрази за дискурс у парламентарној демократији, али мени је све допуштено, ја сам нихилиста, не верујем ни у шта, ни у речи, мени су све речи исте). У Србији је понуда, што се лагања тиче, идентична, осим што се не зна ко су „леви“, а ко „десни“. Ја то волим, волим кад се ништа не зна. Мени је свеједно. Ја нећу ништа. Ја хоћу Ништа.

ТИТ

БЕОГРАД, 1. МАРТ 2010 • ДЕВЕТИ БРОЈ • ЦЕНА: ОД СВАКОГА ПРЕМА МОГУЋНОСТИМА

АЗБУКА РЕВОЛУЦИЈЕ

Баром плутамо (у ствари је на леђима носимо).

Вода је непомична и млака. Звезда пењалица продире површину

(тачку продора означимо са А, као Атина).

Чеони талас нам прилази (свој положај означимо са Б,

као Београд). Кроз тренут ће

концентрично прстење валова, као планина великих,

увис да нас баца. Тачку у којој додирнемо небо

означићемо са В, као Викторија.

М. Ј.

ПЕСМЕ

2

ИЗБАЛАНСИРАЈ

устаје рано и ове вечери да пре Слагалице попије дневну дозу аморфности из лонца у корпи за отпатке лешкари папир ижврљан. назире се чудак! кукавица! јунак! луталица! ју, ју! плагијат се меша у њеној истини никад није изнела смеће, блеса скочоперена у сопственој глави.

Мирко Јовановић, Симетрија

тактички погрешно? лудо одрастање... прикачиће се и следећег јутра човеку у Камењаревој, као сенка да мало уђе у његов свет и види где жури. тактички погрешно? а зашто жури кад храмље? ма, и она храмље...

и ове ноћи писаће реченице без знакова интерпункције а сваке суботе гледа петпарачке приче на телевизији и данас, она зна да је сваки њен (брзлоплет или не) избор прави и свесно бира бира, па греши неко уме, неко не... за пола сата (као и увек) иде у вожњу бициклом вози испреплетаних руку док не наиђе на људе тад их спушта на волан да не помисле да је џиберка она има те наизглед зглобљене животне циклусе од по четири године (мање-више) са којом степеницом увис и увек нешто недовршено и мрзи ДАНАС јер све разуме само све... окачиће његову слику о зид, сутра и цедиће се што неће моћи да се усуди и скине је временом бар да се одбуђави а скидаће паучину са слика мртве природе матер тактици! (опет плагијат и њена истина) све фразе добиће телесност кад прекине везе због непромишљене главе која се луфтира за све и сваког у исто време она мрзи кад се песници праве већим научницима него што јесу Питагора би се стидео и сад скреће са теме ништа необично започиње нови дан са пола процента помака на боље. заблистај, Катарина не чекај да хемикалије запале капе садистима.

Слађана Шимрак

ПЕСМЕ

3

КАШТИГ

Демони ме ритају, желе да страдам под копитама сопственог гнева. (камени снови ми разбијају главу) Будим се раскомадан. Сунце је црна тачка која леди мисао постојања. (и ране солим да не заборавим) Изневерене могућности су изгризле савест до изнемоглости... Сразмера је разлагање постојања унедоглед потчињено чињеницама. Разлике су разлог више за разумевање.

Милисав Стојановић

*** Реч, пела се у полету до усана што су мед претакале. Реч, летела, цупкала око ушију и срасла са уздахом. Реч, распори последњи завијутак медом залепљен. Реч, неверица. Би реч, и би мрак.

Тајни вилајет

КАД ПОРАСТЕМ

Волео бих да умем да не пишем о себи, јер у писање покушавам од себе да побегнем и лепо ми непријатно кад и тамо затекнем

себе, голог. Волео бих да не морам да живим од продавања себе, у деловима кријумчареним у дуплом дну пажљиво бираних речи и скривеним преграцима намерно неједнаког метра. Волео бих да умем да опевам румени сутон који не би био метафора ни умируће револуције, ни пожара у мени, да буде само слика једна и да на томе остане.

Мирко Јовановић

Зоран Јовановић, Без назива

АНДРИЈА

Немам харизму Буковског, ни просту лакоћу Превера, немам нимало песничког дара, већ само много слободног времена. Спустила сам ролетне да не видим дан, пустила музику да не чујем тишину. Нисам се шминкала да бих видела своје бледило и подочњаке. Пробудила сам се с болом у грлу. Алкохол, дуван, разврат и сузе. Ја сам курва и светица. Волела сам поред куће Ненада Стојанова. Сад варам сваког дана. Један младић каже да мисли на мене. А дан је диван за умирање.

Александра Максимовић

ПЕСМЕ

4

ИНОВАТИВНО ПОНАШАЊЕ

Најбоља ствар код перформанса уживо Је што можеш себи да просвираш мозак

И на твој бенг бенг Постоји стравична могућност да добијеш аплауз

Који никад нећеш чути...

Али, теби се баш јебе за публику. И одложио си пиштољ на земљу

И сви мисле да плачеш од среће, али ти ниси комерцијалан јебач. И иако ти се данас диже на страну ти не верујеш у настране ствари...

А,

утопије су тако настране. Безобзирне Морове играчке које су му дошле главе.

Али, хумани сањари уљуљкани у идеале и данас са осмехом чекају своје одстреле.

Платонски заљубљени у лаж Ове џукеле стварају истину већу од смрти

Јер, Чему трагика кад сви крваре на исти начин? И сви крваре, некад.

И људи заувек остају клинци. Гордост и предрасуде им не дају да одрасту.

Углавном, никад.

А, Виртуелни системи савршено функционишу само са андроидима А и то је претпоставка.

Баш као и нада да се Вартоломејске ноћи не понављају

Give me a break!

Утопије су савршене само зато јер не могу да се спроведу у дело. Јер, људи су увек бар једном надљуди за друге људе

и утопије постају смешне халуцинације бораца за људска права искривљене на лицима неорганизованих пацифиста

што носе сочива дизајнирана за широке масе И, сви су вегетаријанци, и носе вештачка крзна

Вероватно. Али, канибалисти су природнији

Они те једу без непотребног порицања и лажног морала

Уосталом данас коло воде искључиво монетарци.

Остало су параноичне бабе што се кољу за утопије које одбијају да назову правим именом – фрустрације.

И сви живе са вештачким хименом... који баш никад не пуца

Баш као и социјализми, капитализми и монархије И сви главни ликови користе копије као свој заштитни знак...

Али, не оптерећујеш се. Ретко кад то чиниш.

Идеш да купиш цигарете са придевом light

А, не пушиш.

ПЕСМЕ

5

Ти само сматраш да могућност да чиниш „добра“ дела увек треба да се нађе при руци Чак и када скраћује живот.

Данашњи мото:

Увек када ходаш з(а)баци мало настрану.

Маја Королија

Јелена Јокановић, Без назива

ДЕВЕДЕСЕТЕ ИЛИ САЧУВАТИ ЉУБАВ, А У СРБИЈИ

некакво демонско узбуђење као да се ничим не може разрешити као да делују зле силе, махните, гнусне од стреса нам се лица издужила очи размакле осмеси нам као болне гримасе висе међ' образима тутње злослутне визије пакао скоро опипљив, неумитан бојим се остаћемо ове ноћи скупа зашто је између нас, на јастуку, моја коса тако узми ме за руку тако...

соба је нешто хладна, а ноћ неприродно црна или се то очитује наша властита напетост црња од ноћи осећаш ли како управо ово хладно, губитничко свитање утискује у нас дубоке трагове бесмисла и јада на чела нам урезује своје сабласне печате смрти ко клетве, ко уроке не дај сети се брзо неке руске бајке неког глупог стиха из детињства не дај да нам се осмеси загубе у тмини зашто су ти руке тако далеко пољуби ме у оба рамена тако... спаси бар нешто

Гордана Рошчић

ПРИЧЕ

6

ПОГЛЕД С ПРОЗОРА

Некрофилија Први је то признао вечити дечак Серјожа

Јесењин. По повратку из Америке, скинувши цилиндер, рекао је:

– Ствари су ме поквариле... Дакле, оне су почеле да га разједају – ствари,

најбедније, најопакије од свега, јер су без душе, а душу за залог узимају. Серјожа је уз цилиндер, који никако није пристајао његовим римама, заволео и пудер и још којешта.

Али, шта је заправо најавио Јесењин? Болест савременог друштва. Некрофилију. Некрофилију посебне врсте – обожавање мртвог у правом смислу те речи. Пријатељевање са неживим, флертовање са мртворођеним-за једну употребу-идејама. Гледам са свог прозора све фазе ове болести: људи се боре за школовање како би обезбедили добар посао-добар ауто+паркинг. Како би постали лекари, а затим примали мито од пацијената. Како би постали учитељи који после 45 минута забораве на ученике. Како би купили довољно фарбе за један од прозора на коме чуче и шпијунирају друге (мислим на себе саму!). Док обљубљујемо тело, мртво тело онога што се у друштву добро васпитаних следбеника поседова-ња зове својином, славимо пораз сопствене људско-сти. Децу учимо азбуци како би могла да читају рекламе крај пута, попуњавају формуларе у бироу за запошљавање и правилно заокружују победничког кандидата на поштеним изборима. Бројеви већ служе за вишу математику: испуњавање лото-листића, спор-тске прогнозе...

И тако, наставља се свакога дана велика љубав према стварима. Циљ нам је гомилање истих. Пре него што умре, човек мора нагомилати довољан број мртвих предмета, читав харем разноврсних ствари, а као султанију тог харема мора поставити похлепу.

А Јесењин? Па, зар га се ко још сећа? Ствари су га поквариле, нас ће докусурити и то у земљи где већина не поседује ништа, али жели све очима гладних затвореника, који управу затвора посматрају кроз пукотине својих барака и уздишу за свилом управникове жене.

Без права на дописивање Овај народ нема права на дописивање. Укинуто

му је право да мисли и мисли записује. Евентуално може да прихвати суфлирање путем одашиљача телевизија које нуде поглед кроз ружичасте наочаре. Ако неко мисли како познавање тридесет слова азбуке подразумева истовремено познавање писања и читања, грдно се преварио. Ко не верује, нека прочита оно што овај народ чита. Оно што му се даје

на увид. Молим лепо, да ли сам јасна? Уколико вас Џогани не распамети, Бубамара са Луј Витон ташном, онда ће вас сигурно оборити техничким нокаутом изјаве политичара. Оних „одозгоре“, оних „наватира-них“.

Зато, полако, али сигурно, иако већински, народ прелази у илегалу. Почиње да шврља на папириће понешто од својих мисли. Ево, ја ухватих једну седећи на мом прозору: можда сутра добијем надницу зарађену јесенас (ово је више питање, али сасвим на месту)... Наравно, народ је јеретички расположен. Пита за надницу од јесенас, тражи бонове, свађа се када нема да једе. Нимало европски. Ни најмање продуховљено. Стаје на маргине, или у редове црне хронике. На главној страни су тенисери. Због ЈЈ се бутици отварају недељом. Људи, купујте деци рекете. Задужите се за лоптице, па после лепо читајте како вам се дете недељом шета по бутицима. Немојте да заврши као продавачица у истом...

Мирко Јовановић, Слобода

Овај народ нема права на дописивање, тек на сашаптавање о стварности. До мог прозора допиру гласови. Понеки ухватим и запишем. Већина постану поруке у боци. И никуда не стижу. Управа царина их хапси на самом почетку путовања. Мисли овог народа су богохулне. Треба их забранити. Ради се на томе. У међувремену, дочекајмо тенисере, кошарка-ше и мале, силиконске девојчице: будућност масе за обрађивање и извоз је пред нама. Ми смо, чини ми се, народ-полупроизвод...

ПРИЧЕ

7

Будућност аутомобила До мог прозора допире мирис паљевине. Отва-

рам га и видим: један аутомобил гори. Један скупи аутомобил. И тада схватам како је будућност аутомобила – експлозија. Да се одмах разумемо, не сваког аутомобила, не било чијег. Аутомобила – симбола неједнакости, симбола дрске размажености моћних у односу на нејаке.

Пре неког времена посматарала сам, опет са овог прозорчета, двоје људи. У журби су нешто писали спрејом преко стаклених врата банке: У СВЕТУ ГАЗДА СВИ СМО СТРАНЦИ. Одмах су потом нестали. Банка је опет морала да плати чишћење стакла и то се сигурно није свидело њеном директору.

Ово су два случаја са једном истом поруком, поруком о будућности аутомобила кожних седишта у тренутку док људи немају столица, са поруком о смислу харача траженом од раје која крова нема, а банке им узимају и праг преко кога прелазе...

Морам сада да затворим прозор. Стиже ми мирис кише. Бојим се да ми не донесе какву, нову причу, па нећу затворити прозор до дубоко у ноћ. Као и сви људи, тако се и ја бојим новости: нећу ништа да знам о другом човеку, још бих му морала и помоћи. Нек кисне сам. Следим општи тренд „непозајмљива-ња кишобрана“.

Сања Војновић

ИЗРАВНАВАЊЕ

Мит нам попут некакве чудне и тајне историје времена које је било, јесте и долази између осталог прича и причу о томе како ће једнога дана људима небо пасти на главе. Из поузданих сам извора сазнао да се негде у времену и простору та епска катастрофа десила и да су њене последице просто ужасне. Иако погинулих уопште није било, сви су изгубили једну од најдрагоценијих ствари на свету – свој идентитет. Богови који су се стумбали са небеских висина су од силине удара сви до једног изгубили сећање и нису имали појма ко су. Смртници пак нису могли избећи ударе комада неба и само услед његовог чаробног својства да је огромно али необично лако су сви остали живи, али без идеје о ичему везаном за себе или друге. Земља је била испуњена чаробним крхотинама бескрајног пространства међу којима су без циља тумарале читаве легије некаквих збуњених фигура. На хоризонту није било ничега – није баш био црн, нити сив, није био обавијен пакленим огњем нити растрзан разбеснелим олујама – просто није био. Бесмртници и смртници су једнако празно пиљили у њега не знајући апсолутно ништа о томе ко су, шта су или шта их чека.

Синиша Миљковић

Јелена Јокановић, Без назива

ИНТЕРВЈУ

8

ТИТ НЕ ТИТРА НИКОМЕБалкански је син-дром да се бежи од традиције, да се увек све руши и почиње од нуле. Ми нећемо ништа да рушимо. Само ћемо да преуреди-мо и надоградимо. Доста је било нула

Глава за брисање, Без назива (и без трунке идеје)

Након многих спекулација о гашењу часописа за књиже-вност „Тушта и тма, зар“, до нас је допрла вест да је након десетомесечне паузе ипак у припреми нови, девети по реду број овог листа. Тим поводом, покушали смо да ступимо у контакт са господом Петрашевским и Базаровим, уредницима. Првонаведени је одбио да разговара са нама, образложивши то тиме што смо ми представници „седме силе“, а он се сили не клања и са њом не сарађује, ма која по реду била. На другој страни, његов колега, иначе брат близанац Базаров, пристао је на интервју под условом да овај чланак у целини уступимо часопису који он и његов брат уређују, на шта смо ми и при-стали. Стога се, драги читаоци

ТИТ-а, пред вама сада налази ексклузивни текст овог разго-вора, који је управо и започет питањем о промени назива часописа. – Стари назив је био предуга-чак и неразумљив – одговара на ово питање уредник База-ров. – А како се у ово данашње време, изузев животног века који се без краја и смисла продужава, све друго скраћује, од имена (приметићете да више нико неће да се зове Христина и Југослава, него све сами Тина и Јуца), преко памети, па све до стидних длачица, тако смо и ми одлу-чили да избацимо оно упитно зар из назива, јер питања је и онако свима преко главе; потребни су људима сада и неки одговори (мада ми ни њих не дајемо). Још нам то

није било доста, него смо и од овога што нам је остало у називу узели само акроним. Тако сад имате – ТИТ.

•И поред тога, бележите девети број, а не први. Настављате тиме традицију или немате снаге да почнете од нуле? – Балкански је синдром да се бежи од традиције, да се увек све руши и почиње од нуле. Ми нећемо ништа да рушимо. Само ћемо да преуредимо и надоградимо. Уосталом, доста је било нула. Много их је још увек. Нећемо да им придружу-јемо још једну и тиме додатно девалвирамо културу.

•Да ли је у часопису осим назива још нешто скраћено? – Не. То је и даље онај исти, лево оријентисани, титистички

ИНТЕРВЈУ

9

„Уловио сам једном зла-тну рибицу. Рекла ми је да ће ми испунити само једну жељу, јер јој је због рецесије скресан буџет. Пожелео сам да шопинг центар „Ушће“ национа-лизују и претворе га у биоскоп у који би се на пројекције улазило беспла-тно. Биоскоп би се звао „Абисинија“ и био би пре-фарбан из сиве у црвено. Вратио сам рибицу назад у воду. Тек тада схватио сам да ми ни ту једну жељу неће испунити, да су и њу купили, да је и та риба била само још једна спонзорушица.“

(Из кратког филма „Умберто €“ режисера

Петрашевског и Базарова, за који су награђени

„Златном трском“)

(не титоистички!), књижевни часопис. Само бољи.

•Звучи као да наговештавате светлију будућност? – Таман посла! Биће нам све црње и горе. Али зато нагове-штавамо бољи ТИТ.

•Откуд извире толики песи-мизам? – Отуд што имамо очи да видимо и уши да чујемо.

•Говорите у име свих из ТИТ-а? – Нико нема права да говори у туђе име. Ми не верујемо у представничку демократију.

•Опет, говорите у првом лицу множине. – Може ми се.

•Мислите да ће им се свидети ваша самовоља? – Не, али их нико неће ни питати. ТИТ је сабиралиште непитаних. И зато је један ТИТ неопходан у земљи попут ове.

•Зашто мислите да би ваш часопис требало и даље да излази под таквим условима? – Зато што желимо да нас чују, а не дају нам да станемо за говорнице, што нам преостају једино хартија и реч. Зато што желимо револуцију, а не желимо да проливамо ничију крв, зато што умемо само да мислимо и певамо. Зато што не желимо да будемо део савремених токова, а опет желимо да смо присутни, а не да се повучемо и ућутимо. Зато што желимо да будемо самосталан ток, незагађен неонацизмом, неолибералним капитализмом и постмоде-рнизмом. Нећемо да будемо

ништа нео и пост, никаква копија и продужетак ранијих, неуспешних, нехуманих, ве-штачких – једном речју рђавих покрета и система.

•Ваша порука за крај овог разговора гласи... – Уа, нацисти! Обожавамо Крлежу и Ујевића! Зато што су књижевни богови! Зато што су наши! Волимо Андрића и

Селимовића! Не зато што су лојални Срби, него зато што су велики светски писци. Пишемо ћирилицом, али не као ви, зато што мрзимо друга писма и што желимо по нечему да се

издвајамо, јер ми не желимо да се издвајамо и осамљујемо. Пишемо ћирилицом зато што желимо да смо заједно, са свим људима, али не утапајући се у масу, јер желимо да и док смо с њима, знамо ко смо и знамо да јесмо! (Но, да буде-мо до краја отворени, ћирили-цом пишемо и у инат Цоца-Цола, МцДоналд'с и Мицро-софт писму.) Уа, капиталисти! Нећемо да наплаћујемо часопис! Нећемо да се продамо Мишковићу! Нећемо ни на који начин да зарађујемо и акумулирамо ка-питал! Нећемо да се загазди-мо и одљудимо! Али нећемо ни да плаћамо порез! Нећемо да се региструјемо и плаћамо каталогизацију! Не желимо да поштујемо правила ЕУ, као ни саму ЕУ, јер ни она не поштује нас (а морала би, ако ни због чега другог, оно бар због година, као старију од себе)!

Уа, постмодернисти! Нећемо да мрзимо Толстоја и Шекспи-ра! Нећемо да нам реинтер-претирате Достојевског и Ње-гоша! Хоћемо да читамо! Али хоћемо и да пишемо! Није све написано! Нећемо интертек-стуалност! Нећемо метатексту-алност! Хоћемо текстуалност! Хоћемо да читамо и пишемо! Нећемо да шокирамо и изво-димо експерименте на живим речима! Хоћемо да пишемо! Нећемо да будемо мултиме-дијални и интерактивни! Хоће-мо да будемо активни! Хоћемо да пишемо! Нећемо фејсбук! Хоћемо бук! Нећемо мај спејс! Хоћемо спејс! Дајте нам спејс! Дајте нам простора! Хоћемо да пишемо!

ПЕСМЕ

10

КОЛЕКЦИОНАР ОСМЕХА

Носи капут од твида и офуцане ципеле, хода десном страном улице. (Понекад левом, кад заборави на параноју) Застаје испред излога са књигама. Угледа једну малу обичну сакривену. На корицама је девојка која се смеје. Има плаву хаљину и дугу косу. Враћа се кући и одлаже књигу на полицу где је још много књига без корица. Девојку у плавој хаљини ставља на зид где је још много људи који се смеју. Запали цигарету узима свеску стару прастару подераних страница и бележи још један свој подвиг, као и сваки пут кад пронађе осмех. Спава мирно са лицем детета које је успело да заврти чигру. И сутра исто. Исто годинама. Кад га је поштар пронашао обешеног на зидовима је било стотине истргнутих корица. Људи непознати бели црни мали велики у плавим хаљинама са капама голи. Сви они су вриштали.

Александра Максимовић

***

Преминусмо заједно, у ноћи Великих корака. Држасмо се за руке И чекасмо час, кад ће доћи… На уснама осетих влагу, почех да трнем. Клекнух ка земљи – Немадох силе за снагу. Даровао си ми поглед Очима боје слепила. Запазих рађање… Схватих – све ће да оде. Преминусмо тихо, без приче, Под мраком фењера, И ту где смо нестајали Знала сам – живот биће…

Сандра Грубић

Јелена Јокановић, Без назива

ПРОГЛЕД

Уочи у очима очи у њима страха нема. То је савест која стражи будна, бди и слути шта нам се спрема.

Милисав Стојановић

ЕМОБУЛИМИЈА

Оправдања су листопадна категорија Схватам то тек у предјесен свог живота Јер ми на дрвету обзира зимзелени Тек пар листова вредних неге

ПЕСМЕ / ПРИЧЕ

11

Ево зато ми сазрело у ето тако Па ми баш слатко кад га послужим зинутима Гладним сочних образложења И масних објашњења какозашто ли сам нешто Или заштокако нисам Само напред емобулимисти Не дам више храну за ваша повраћања Једбите се међусобно Моја душа није на менију

Гордана Рошчић

И НА КРАЈУ

у ноћној тишини буде се чангрљајући креативци. кад навучем црно на бело ја сам романописац математичар класични урбани филозофски песник all in one а у ствари само скућеник са високим степеном толеранције. све речи видим малим словима из политичких разлога изгладнела престанком кокодакања нео-разноразних.

Слађана Шимрак

ЈЕДНА ИСТОРИЈА

Хистор Прошлић, као и сви историчари, родио се као мало створење, беба. Детињство му је било несрећно, једино се у томе историчари не разликују од нас, обичних интелектуалаца. Отац му није био алкохоличар, а мајка му се није курвала, разлог несреће је био посве друге природе – одрастао је без родитеља. Подигла га је тетка, чангризава жена, дијабетичарка, која је умрла кад је мали Хистор имао само тринаест година. Од тада па до краја свог живота он се сналазио сам, следећи тако источњачку филозофију – у се и у своје кљусе.

Историја је изабрала њега, а не он њу (стари добри писци би ово назвали Провиђењем). Како? Једног сунчаног дана (мало лирике) Хистор се играо на пропланку, газио је мраве из оближњег мравиња-

ка. Потом је почео да броји. Фасциниран и очаран великим бројем мртвих мрава, он је узео своју свеску и крупно забележио број 252. Неколико година касније, он је узвикнуо своме колеги: „А шта је историја ако није бројање мртвих глава?“ Из свега овога настао је његов чувени рад – Колико је до сад побијено? (овде је број мало већи – сто милиона, рачунајући и оних ).

Зоран Јовановић, Москва 1813.

По завршеном факултету, живео је повучено, сам, са својим вековима и ерама. Избегавао је људе, а посебно жене. „Жена може толико да те слуди да не знаш која је година“, рекао је једном приликом. Понекад су га виђали како седи на клупи поред реке и у мрачно небо узвикује неке знамените године. То је био његов мали каприц. Касније су га виђали како го јури градом, са мачем у руци. И то је био његов мали каприц. Ипак, када је са коњем, у пуној витешкој опреми, улетео у амфитеатар факултета и продрао се: „За мном, браћо!“, није више било сумње. Хистор Прошлић је полудео, тог дана, 28. јуна 1989. године (да се послужимо његовом методом). Као психолог, могу да додам, да је по психолошкој класификацији, Хистор, по свему судећи, припадао оној врсти личности која се стручно назива интровертно-затворени тип са примесом аналног комплекса уже вредности.

Пет година касније у санаторијуму, он је умро. Жао ми је што га нисам познавао, јер ми психолози волимо да се дружимо са људима.

Иза њега су остале његове књиге:

Шта Стаљин дугује Хитлеру?;

Историја ратовања (три тома);

ПРИЧЕ

12

Лоше године;

Historia magistra mori est;

Еволуција и револуција (од мајмуна до Лењина);

Срби као народ средње старости.

Његово научно дело је недовољно проучено и неистражено. Остаје само нада да ће више разумевања показати генерације које долазе.

Неколико његових мисли, за крај овог животописа:

„Историјски приступ једном догађају има пет фаза:

1) забележити датум и годину;

2) побројати мртве;

3) методом елиминације одредити ко је крив;

4) одредити ко је победник;

5) допустити победнику да утиче на писање историје.

Напомена: за прве четири фазе важи услов тачности.“

„Постоје две врсте историје: она која се догодила и она која је написана. Обе су несрећне подједнако.“

„Заволео сам на први поглед њене црне године и таласасте датуме. Била је превртљива безобразница.“

Петрашевски

ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ

И тако сам одлучио да постанем писац.

Прво је требало пронаћи оруђе. Нисам се усуђивао да питам оца да ми позајми писаћу машину. По цео дан је седео у фотељи са мокрим пешкиром око врата и пребирао по лековима. [Мрзео сам тај пешкир. Мајка ми је још као детету стављала тај пешкир на чело кад год сам био болестан, било да имам грозницу, да ме боли зуб или да сам просто угануо ногу на фудбалу. Веровала је да ће тај пешкир све излечити. Ипак, сумњам да је очевој хипохондри-ји ишта могло помоћи, па и да смо га увили у све магичне пешкире овог света.] Са њим се више није могло разговарати, само је уздисао, цоктао и закерао. На сваки мој покушај разговора просиктао би: „Дипломирај и ошишај ту косурину, па ми се обрати“. Сетио сам се да у прашњавој кутији испод кревета [са комунистичким значкама, сличицама Звездиних фудбалера и јединим љубавним писмом које сам у животу добио, и то од дебеле Саре у V

разреду основне] имам неотпаковано пенкало које сам добио од покојног деде кад сам положио велику матуру. Управо ми је оно било потребно да слика неуротичног писца занесењака [са прстима умрља-ним од мастила, подочњацима од неспавања изазваног нападима даноноћног писања], какав сам желео да постанем, буде потпуна.

Како бих избегао очево гунђање и пренемагање и мајчина вечита питања и потпитања у вези са количином и природом испита који су ми преостали, смислио сам да је право место за моје писање и извор свих неопходних знања за једног младог писца – читаоница градске библиотеке. Тако ће они мислити да ја учим, а ја ћу избећи кидање џигерице, те остварити зацртан си циљ, у миру написати своје ремек-дело. У читаоницу су пре мене долазили само пензионери који су прелиставали дневну штампу и ликовали што њихова имена још увек нису међу онима који ће недостајати својој деци, снајама, зетовима, унучади и увек многобројним пријатељи-ма. Моје место је било за последњим столом у средњем реду, одакле сам имао најбољи поглед на остале читаоце, углавном студенте, који су ми одвраћали пажњу нервозним окретањем страница, пискарањима по храпавим листовима, шушкањима, дошаптавањима, накашљавањима.

Сада је требало исцрпети мудрост из најразличи-тијих књига. Јер писац мора знати. Архаичне речи, егзотична имена, митска створења, далеки градови, пресушене реке, математичке формуле, латински називи биљака, хороскопски знакови великих војско-вођа, полако су попуњавали крај моје новоотворене свеске за писање. Почевши од последње стране, листови су се ка средини попуњавали новим појмовима, именима и годинама, цитатима реалних и књижевних ликова, сви ти подаци су били ту да ми помогну да моје писање буде раскошније, ученије, занимљивије. Али са писањем никако нисам почи-њао. Проводио сам дане над географским атласима, прелиставао речнике, досађивао се историјским романима, патио са романтичарима, али прва страна моје новоотворене свеске за писање је још увек била празна. Грозничаво сам читао Ничеа и Шопенхауера [чак исцепао њихове портрете из једног филозоф-ског лексикона и урамио их изнад радног стола, тик уз слику омота моје омиљене плоче, Ummagumma]. Друга половина свеске је била пуна. Згражавао сам се баналношћу тада врло популарних психоаналитичара међу мојим вршњацима и презирао надреалисте, једино што сам од њих преузео било је зелено мастило које сам куповао у Коеновој књижари, у којој сам се снабдевао и материјалом за своје цртачке викенде [читаоница је тада била затворена]. Тада бих

ПРИЧЕ

13

Hope, ap_hope

тушем или угљеном покушавао да црнило своје младе, несхваћене душе у стилу експресиониста пренесем на пак-папир. Та ремек-дела су на крају увек изгледала као црне, издужене сенке падајућих људи. Али ја сам и тада био врло реалан и самокритичан, знао сам да сликарство просто није моја професија, ја сам рођен за писца. Ипак, као једна свестрана, танана душа, морао сам имати и један такав хоби [заправо, ја сам од малена желео да свирам клавир, чак су ми сви говорили како имам дивне дуге прсте, па да чак подсећам на неког чувеног руског пијанисту, али ту моју жељу није могла остварити очева бедна инвалидска пензија]. А на првој страни моје већ поодавно отворене свеске још увек се није ништа дешавало.

Жустро расправљајући испред улаза у библиотеку на пуш-паузи са једним прилично надобудним гер-манистом, нисам ни чуо када је први пут рекла: „Извини, имаш ли шиби-цу?“ Тек када је поновила питање, схватио сам да сам га већ једном чуо, само нисам схватио да је било упућено мени. Збу-њено сам гледао у њу, погледао у германисту, па опет у њу. Тек после неколико тренутака сам схватио да је само требало да извадим упаљач из џепа, а она је већ рекла: „Можеш ми и ту своју цигарету дати да упалим, ионако ти је скоро скроз догорела?“ Осећао сам како црвеним, што због беса на самог себе што сам тако споро реаговао, што због беса на њу која је то све тако хладно и незаинтересовано говорила, при чему је имала и времена да се савије и завеже пертлу на изношеним, али угланцаним старкама. И зашто ми није персирала, сигурно сам бар две године био старији од ње? Пружио сам јој цигарету, она је неким необичним покретом руке и нехајним забацивањем

главе упалила своју, а бацила моју цигарету, дунула дим право у германисту и питала ме „Ти си са медицине?“. Погледао сам је зачуђено. „Не, па ја сам.. Одакле ти то?“ „Па видим вуцараш неку енциклопедију анатомије, па сам мислила... “ „Не, то је за мој пројекат“, рекао сам чинећи огроман напор

да звучим што мисти-чније и значајније, охра-брен тиме што ме је приметила, па је чак знала и шта читам. Упи-тно ме је погледала. „Ја сам писац. Радим на једном пројекту. Та књига ми је помоћна литерату-ра.“ Додатно је разрога-чила своје црне очи уоквирене тамним круго-вима. Одлично сам знао како те очи изгледају, тачно сам знао са каквом је нерасањеном фацом улазила у читаоницу око поднева, сваког понеде-љка, среде и четвртка, јер сам седео за последњим столом у средњем реду, одакле сам имао најбољи поглед на остале читаоце, углавном студенте.

Када сам се вратио у читаоницу, сатима сам седео над првом страном своје већ поодавно отво-рене свеске. „Пројекат? Радиш на пројекту? Баш си важан зато што радиш на пројекту“ – мрзео сам себе. „Какав црни проје-кат?“ Месецима сам преписивао информације које немају никакве везе са мојим писањем. Боље би ми било да сам сваког дана написао једну про-

стопроширену реченицу о оним пензосима што се наслађују туђим умрлицама, него што сам којекакве глупости учио и преписивао. Терао сам себе да било шта напишем на тој првој страни. Све је почело тачком. На почетак реда сам ставио једну зелену, непријатељску тачку, из које је требало да произађе неко слово, али, ништа се није дешавало. Та тачка је само подсмешљиво гледала у мене, знала је да сам само јадно пискарало, толико јадно, да још ништа

ПРИЧЕ

14

није ни написало. „Имам ли ја уопште идеју шта писати? Знам да то неће бити песма. То је сигурно. Поезија је за оне патетичне једнике који желе да придобију неку девојку. Фићфирићи. Ја нисам песник. Ја сам писац. То ће бити реченице од којих ће се ледити крв у жилама. Нећу писати ни романе, то је за она надобудна пискарала што су увек политикама искварена. Писаћу приче“, мислио сам, и опет отворио анатомски атлас који је скоро сваког дана лежао на мом столу. Њега сам стално узимао са полице, јер сам знао да ће мој главни јунак умрети, можда чак бити брутално убијен и желео сам да све то буде прилично стручно објашњено. Схватио сам да опет бежим од пенкала и свеске и да се на првој страни већ једном мора нешто велико десити, веће од зелене тачке. Однео сам све књиге са стола. Јер управо ми оне нису дале да пишем. Онда сам се досетио да немам ни наслов приче. Требало је да буде упечатљив. Необичан. „Човек који је носио две различите ципеле“? Не, звучало је као да тако нешто постоји. „Човек који није имао сенку“? И то ми је деловало већ виђено. „Човек који је спавао отворених очију“? О, не, то је личило на мог оца, он је често спавао са полуотвореним очима и шкргутао је зубима, не, не иде. „Човек који је...“ После свакојаких људи који су прошли кроз мој наслов, наишао је „Човек који је“. То је било то. Људски. Прича ће се звати „Човек који је“.

Одушевљен својим насловом, који је вредео као пола приче, отворио сам пенкало да бих калиграфски исписао „Човек који је“ на првој страни поодавно отворене свеске. Али пенкало није хтело да пише. Можда је то био неки знак? Можда ову причу не треба да напишем? Можда наслов ипак није довољно добар? Покушао сам да га разрадим, патрона је била пуна, нервозно сам жврљао по страници и најзад су се зелене линије појавиле на првој страни. Тужно сам затворио пенкало. Прва страна коју сам тако дуго чекао да испуним, сада је на себи имала злу зелену тачку и нашкрабане мрље од пенкала. Прва страна је била потпуно уништена. Изашао сам да испушим цигарету. Умишљена студенткиња немачког је опет била ту. Отишао сам на скроз другу страну и стао поред другарице из средње и тобож заинтересовано је питао како иде спремање Породичног права. Другарица ме је зачуђено погледала. „Нешто си помешао, ја сам на економији, Ана је на правима. И шта ти је то на сакоу?“ Са места где је стајало пенкало у унутрашњем џепу сливала се велика зелена мрља по сивом сакоу. Погледао сам у умишљену студенткињу немачког која је нагло скренула поглед и кикоћући се побегла у читаоницу.

Следећих недељу дана провео сам у кревету. Мој живот више није имао смисла. Ја нисам могао да

радим оно за шта сам рођен. Нисам могао написати Причу. Причу о човеку који је. Нисам могао Човека да створим, нити да га убијем. Тачка? Тачка? Зар је то било све што сам умео да напишем? После тих недељу дана сам увидео да један велики уметник нема времена да се самосажаљева, да сам патетичан и јадан. Устао сам, отишао у купатило и дуго стајао пред огледалом. „Колико сам само јадан. Види ову кретенску фризуру. Нисам ја неки хипик надрогира-ни, ја сам уметник! Ја сам естета!“ Истуширао сам се, обријао браду и дуго шишао косу прилично тупим маказама, исекао нокте и вратио се у собу. Погледао сам у Шопенхауера и Ничеа, подсмешљиво су ме гледали, као да кажу: "Ајде да те видимо, јуначино.“ Гледао сам у тачку и мрље на првој страни поодавно отворене свеске. Онда сам дошао на брилијантну идеју. У пенкало сам ставио црну патрону. Почео сам да спајам тачку и мрље и из тога су настајале силуете мог Човека који је. Схватио сам да ми нешто фали у соби за ове драгоцене тренутке стварања. Отишао сам у дневну собу да узмем очеву плочу Рахмањино-вих концерата за чело и клавир, требало ми је мало узвишене уметности да погура моју стидљиву имагинацију. Отац се штрецнуо кад ме је видео. „Јел' си ти то најзад нашао неку цуру, па си се средио мало? Море, да се ниси сам ошишао, ја бих ти ону гриветину на спавању сасекао“. Преврнуо сам очима ка њему и отишао у собу са плочом. Ускоро се свеска попуњавала шилеовским контурама тела Човека. Плоча је пуцкетала по цео дан, наливао сам се кафама, соба је била пуна дима. После десетина цртежа који су из дана у дан бивали све бољи, одлучио сам да се вратим у библиотеку.

Тог јутра сам се пробудио у 7, што ми се готово никада није дешавало. Одлучио сам да у библиотеку уђем у великом стилу, не као и раније, у 1о, већ мало после поднева, како бих прошао поред студенткиње немачког не погледавши је. У међувремену сам се прошетао градом, осећао сам се прилично огољено без косе и браде. Један познаник хемичар је прошао поред мене и није ме препознао. Било ми је драго, јер ме је ионако нервирао. Свиђало ми се како сам изгледао, огледао сам се у излозима књижара и продавница плоча, улазио и тражио књиге и плоче за које сам сигурно знао да их нема и да је ретко ко уопште чуо за њих, а онда задовољан тупавим фацама непросветљених продаваца излазио и шетао чекајући да подне прође. Свратио сам до Скадарлије на чашу вина. За столом до мене је седео онај најљигавији наш писац [наравно да на њега мислим], првак у додворавању, и пљувао по једном свом колеги [да, по оном о коме ниједно здраворазумско биће не би могло ништа ружно да каже]. Најзад сам ушао у зграду библиотеке. Застао сам у холу да

ПРИЧЕ

15

попушим цигарету, желео сам још мало да одложим то задовољство театралног уласка и писања најбоље приче икада. Попео сам се уз степенице, удахнуо дубоко, ушао у читаоницу. Њено место је било празно. Нико није погледао у мом правцу. Застао сам, накашљао се. Само је библиотекарка подигла главу, насмешила се и подигла обрву, климнула главом, као да је хтела да каже: „О, одавно се нисмо видели, баш сте се пролепшали, младићу“. Дошао сам до свог места, одакле сам имао најбољи поглед на остале читаоце, углавном студенте. На мом столу је лежала коверта. Прешао сам погледом преко присутних, сви су били удубљени у своје науке. Пажљиво сам отворио коверту, у њој је била – карта за биоскоп! Био сам потпуно збуњен. „Да ли је ово за мене?“ На полеђини је писало „Најзад си дошао!“ То је био њен рукопис. Одлично сам знао како тај рукопис изгледа, јер је из њених бележака учио мој познаник, прилично надобудни германиста, једном приликом ми их је показао и напоменуо како је то јако интелигентна девојка, двадесет корака испред своје генерације. Какав је то филм који почиње у 13h?

Факсимил рукописа за који зли језици кажу да припада Томасу Бернхарду, а за који је недавним истраживањима утврђено да представља, заправо, претпоследњу страну прве, нецензурисане верзије приче „Човек који је“

Потрчао сам као луд ка биоскопу, успут се саплићући и ударајући у људе. Испред биоскопа није било никога. Показао сам портиру карту, он ме је одвео до мог места, филм је већ био почео. На екрану се управо појавио назив филма, „Умберто Д.“ Сео сам у полупразну салу и покушавао да разазнам њено лице или њен потиљак. Освртао сам се, дизао са седишта, али је нисам препознао. После неког времена сам се потпуно удубио у филм који је постајао све бољи и готово потпуно заборавио на Њу. Када се филм завршио, гледао сам у све који су излазили, међу њима Ње није било. Седео сам још мало на свом месту, а када сам устао, осетио сам да сам згазио нешто. Под мојим седиштем је била нека књига. Савио сам се, подигао је, звала се „Мраз“. Писац је био извесни господин Томас Бернхард. Кренуо сам да књигу оставим на портирници, сигурно ће се власник вратити по њу, а онда сам, прелиставајући је успут наишао на нешто што ће ми заувек променити живот. На почетној страни је нешто било исписано Њеним рукописом. На немачком језику. Ништа нисам разумео, осим Берлин. Оњушио сам књигу, насмејао се и пожурио ка библиотеци. Надао сам се да ће мој познаник, прилично надобудни германиста, бити ту да ми преведе посвету, али њега није било. Сео сам на своје место и одлучио да прича тог дана мора бити написана.

Отворио сам свеску на месту где је био последњи цртеж. Управо је тако трбало да изгледа Човек који је. „Доста је било цртања, ја сам ипак писац.“ Отворио сам следећу страну, међутим она није била празна. На њеном врху је зеленим мастилом био последњи цитат који сам преписао у низу оних цитата, бројки и речи које сам записивао од последње стране ка средини свеске. „Све на свету постоји да би завршило у некој књизи. С. М.“ Погледао сам још једном у књигу коју сам добио од Ње. „Та прича мора бити написана, да! Све ће ово завршити у некој књизи. Све ово!“ Узео сам свеску и књигу и појурио ка књижари да купим нову свеску. У холу сам налетео на тада најнеопходнијег човека на свету. „Молим те, можеш ли да ми преведеш ово?“, скоро сам викао на њега усплахирено. „Жао ми је што се нисмо раније упознали. Селим се у Берлин. Надам се да твој Пројекат напредује и да ти се допао филм. То је мој омиљени филм, а ово је моја омиљена књига.“ По изласку из библиотеке, бацио сам свеску у први контејнер на који сам наишао.

И тако нисам постао писац.

У Берлину, Источном, 1988.

Глава за брисање

Нope, Dulilo!

НЕ ПОДРЖАВАМО АНАРХИСТЕ, ПОДРЖАВАМО НЕПРАВЕДНО ОПТУЖЕНЕ И УХАПШЕНЕ!

СТОЈИМО УЗ ОНЕ ШТО НЕМАЈУ ЗА УЛАЗНИЦУ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ! А НЕ УЗ СИТЕ НАЈЕДЕНЕ ШТО ГЛУМЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ ГЛАСНОГОВОРНИКЕ.

ОНИМА КОЈИ УБАЦЕ СУЗАВАЦ НА КОНЦЕРТ ПОДРШКЕ И ИМАЈУ ОБРАЗА ДА НА КОНЦЕРТУ ОСТАНУ, ПАЛИМО ШАМАР ПО ОБРАЗУ!

НЕЋЕМО ДА БУДЕМО ПРЕБУЧНИ, АЛИ

НЕМА ВИШЕ ЋУТАЊА!

casopis.tit@gmail.com