Jelena Vukašinović

LJUBAV

Izdavač

Samostalno izdanje autora

Dizajn korica

Aleksandar Mihajlović

Elektronsko izdanje

Beograd, 2013. godine

© 2013 by Jelena Vukašinović

ISBN 978-1-304-73460-0

JELENA VUKAŠINOVIĆ

LJUBAV

Knjiga promena III

1

PESMA O NAMA

Dok hodam koracima tvojim,

dok slušam tvoje ime,

dok te sanjam u noćima punog meseca,

znaj da oduvek si bio tu kao priviđenje koje sam volela.

Ne postoje reči koje bi naslikale lepotu svetlosti koju osećam,

o dragi, prolećni zraku.

Ne postoje mirisi koji bi napisali priču ljubavi

koju bi slavili eonima.

Volim te,

ne, ne mogu te voleti,

a opet volim te, a čak ni ime ti ne znam.

Jednom sam čula da te zovu svesnost,

jednom sam čula da te zovu mir,

drugi put rekoše ljubav, a zatim radost, lepota i beskonačnost.

Ja ne znam ko si,

al znam da uz tebe ja sam ono što volim više od svega,

mir, svesnost, ljubav, radost, lepota i beskonačnost.

2

Ja te neću zvati imenom,

to je kao kad prelepom biću, divnih boja,

sa mirisom lepšim od glasa anđela daju ime ruža,

toliko ograničavajuće, a opet tako jeste.

Tvoje ruke, tvoj miris, tvoje oči nisu.

Moje su.

Moj glas, moje srce, moja radost nije.

Tvoja je.

Ne mogu ti nikada reći

koliko sam čekala da se pojaviš u svetlosti moga oka.

Neću ti nikada reći,

koliko je suza bilo ispod jastuka

dok tvoj dah nije osušio oči moje.

Nikada neću reći

koliko sam se molila da postojiš negde

i da se setiš da si moj.

A možda i nisi.

A možda i jeste sve čarolija

u koju želim da verujem,

i neka je.

3

Pristajem na iluzije,

pristajem na to da vidim ono čega nema,

pristajem da čujem ono što nisi izgovorio,

pristajem da osetim ono što nisi poslao.

Pristajem na sve, jer ovaj čas jeste čas moje radosti.

Ovaj čas jeste čas moga konačnog rađanja.

Čovek se rodi tri puta.

Prvi put kada uzme prvi dah.

Drugi put kada spozna Boga.

Treći put konačno kada spozna sebe kroz oči sveljubavi.

Ja se danas rodih konačno.

4

I

Sanjala ga je još uvek, iako je već došlo proleće. Kada

kroz nečije oči prvi put spoznamo lepotu sopstvenog bića,

onda u svakom pogledu tražimo taj dodir beskraja. Aleksa

nije više bio tu, a još joj je ponekad dolazio u san. Pitala se da

li je to Bog podseća da je vreme da počne da traži odgovore,

kako je to uvek radila kada bi postavila pitanje ili su snovi bili

ogledalo njene duše u kojima je ona hodila poljima

plavičastih predela beskraja ponovo tražeći sreću izvan

života. To nije bilo, znala je, naučila je. Nema sreće izvan

trenutka u kojem diše, i ono što je trebalo da uradi bilo je

samo da u tom trenutku probudi u sebi sve ono što želi da

bude. A šta je konačan cilj svih učenja, šta je konačan put

svake duše, šta je ono čemu teže sva bića na ovoj planeti?

5

Ljubav! Znala je odgovor još mnogo ranije, ali se pitala kako

još uvek nije bila u stanju da tu tako jednostavnu istinu

osvesti u svom životu. Shvatila je ona da ljubav nije samo

osećanje nego stanje bića, stanje njenog tela, njene duše i

njenog uma. Bez toga nije bilo ljubavi. Znala je da ljubav nije

nešto što može neko da joj oduzme ili da joj vrati. To je stanje

koje se rodi zajedno sa telom i koje sa godinama

uslovljavanja, sa godinama pogrešnih uverenja zaboravimo,

zanemarimo, odbacimo. To je ona božanska iskra u nama

koja tinja tražeći da bude otkrivena, koja čeka da bude

rasplamsana, koja zove u snovima da je pronađemo, koja

privlači ljude u kojima je tražimo. To je ona iskra svesnosti,

svetlosti i istine koja je sakrivena duboko u srcu svakoga od

nas i čeka da se setimo da smo rođeni slobodni u ljubavi, da

smo na samom rođenju bili samo božansko biće okupano

ljubavlju, da smo prevalili veliki put transformacije iz sveta

duha u svet materije da bi došli u život i osvetlili svoju dušu

ljubavlju.

Jedino je na zemlji moguća transformacija onoga što nije

ljubav u ono što jeste, jer svi ostali oblici postojanja već jesu

energetske forme koje u okeanu beskraja plutaju njegovom

aktivnom stranom bez materijalne forme u kojoj bi mogli

promeniti bilo šta. Šta smo rođenjem dobili? Genetski

potencijal, odnosno karmu, kao scenografiju kroz koju treba

da osvestimo ljubav?

Zato svaka naša priča pojedinačno jeste priča od koje može

biti napisan sonet o ljubavi i strahu da ljubav živimo. Dobili

6

smo svesnost zahvaljujući kojoj možemo da kreiramo sve

događaje i sve aspekte naše ličnosti, opet prema unapred

utvrđenom planu da do ljubavi dođemo. Dobili smo misli i

emocije kao instrumente za otkrivanje ljubavi i dobili smo

božansku iskru u sebi, onaj fundamentalni deo naše duše koji

će uvek da nas vodi ka ljubavi i Bogu, kada budemo doneli

odluku da krenemo tim putem.

Bog je ljubav, to je Ljiljana shvatila odavno, ali sama istina da

u svom životu nije imala ljubavi govorila joj je da nešto nije u

redu sa njenom postavkom stvari. Setila se sna u kojem joj je

majka tako jasno rekla:

Seti se Ljiljana, kada se probudiš, da si dobila novu šansu da u

kostimu koji se zove tvoje telo odigraš ulogu LJILJANE koja je

LJUBAV! Jer jedino što se računa kada pređeš most između

onoga što oko vidi i onoga što je dušama dom, jeste ljubav. Ni

zlato ni svila nisu, mila moja, ono što se pred Bogom računa.

Jedini dar koji nosimo sa sobom, sebi jeste ljubav:

- ljubav koju smo dali sebi;

- ljubav koju smo dali od sebe;

- ljubav prema svim oblicima života;

- ljubav koju smo primili iz srca univerzuma.

Nešto joj se tu nije slagalo, iako je prošlo mnogo suza od

vremena u kojem je mislila da nema prijatelje, do ovog u

kojem je u svakom živom stvoru videla prijatelja. Imala je

7

osećaj da joj nedostaje ta jedna karika koja bi povezala sve

što je znala u sistem ljubavi, karika koja bi doprinela tome da

se pokrene ljubav u njenom životu, da počne da teče između

njenog srca i svih onih koje je volela. Danima je čitala knjige i

pokušavala da shvati. Postala je već sama sebi smešna sa

svojim zadacima. Shvatala ih je tako ozbiljno kao da joj je ceo

život zavisio od toga. Kada bi došla do tačke u kojoj je trebalo

da se desi promena, uvek bi osećala ustreptalost u čitavom

telu, snovi bi postali intenzivniji, poruke brojnije, događaji

jasniji. Ovog puta je posmatrala šta se dešava, bila je na

oprezu da nešto ne propusti, imala je želju da shvati. Imala je

želju da pronađe ključ koji će otvoriti vrata istinitosti

postojanja, koji će konačno osvestiti da ona živi svoj

autentičan život, da živi svoju svrhu.

Jer svako ko živi svoj autentičan život, onaj zbog kojeg je

došao na planetu Zemlju, živi ga u ljubavi, inače taj život tu

autentičnost nema. Autentičan je samo onaj život duše u

kojem ona isijava ljubav na način koji je njoj namenjen, u

ulozi u kojoj se on odvija. To je onaj život u kojem duša živi u

svom punom sjaju, radujući se svakom trenu u danu, jer svaki

dah jeste dah ljubavi. To je onaj život duše u kojem ona zna

da je na pravom mestu, u pravo vreme i da nije važno ništa

sem trenutka u kojem biće kroz sebe propušta sjajnu energiju

ljubavi koja dolazi iz univerzuma.

Tu energiju je moguće primiti samo ovde i sada, ne juče, ne

sutra. Taj osećaj prisustva, povezanosti sa izvorom, moguće

je iskusiti samo u sadašnjem trenutku, ne u prošlosti, ne u

8

budućnosti. Ona je bila na putu da otkrije svoje autentično

biće i nije bilo te sile koja bi mogla u tome da je spreči. Tražila

je i znala je da sve ono što dolazi jeste odgovor. Zbog toga je

vodila računa da joj nešto ne promakne, da ne izgubi smisao

gledajući u pogrešnom pravcu, pa je uvek postavljala pitanje:

da li to njen ego donosi odluke ili njena duša?

I kad god bi sebi dala odgovor da je ego kroz razum vodi,

uvek bi uradila suprotno i uvek bi to suprotno donelo bol, ali

trenutnu, onu koja oslobađa straha. Jer odluke ega su odluke

straha, odluke ega su odluke vezanosti, odluke ega su one

koje uslovljavaju i njenu dušu i druge ljude.

Ona je naučila da ih ne uzima zdravo za gotovo, već da se

svaki put priupita da li je ono što joj kaže ego posledica nekog

njenog straha, uslovljenosti i vezanosti ili će je ta odluka

osloboditi. Odgovor je uvek bio negativan. Odluke ega nisu te

koje oslobađaju dušu, već koje smiruju ego koji se plaši

promena. Tako je ona pratila. Često je razmišljala o poruci

njene majke i znala je da nije bila daleko od pronalaženja

njenog pravog značenja.

Ono što je shvatila još ranije jeste da je zahvalnost važna

karika na putu spoznaje tako da je jednog jutra došla na ideju

da u svom malom gradu organizuje Festival zahvalnosti.

Jedva je čekala da dođe nedelja kada će svojim prijateljicama

reći za tu ideju. One su se obično okupljale kod jedne od njih

nedeljom u podne i pričale o svim ovim koracima na putu

9

njihovog buđenja, jer su zajedno prolazile kroz svoje

transformacije.

Čovek nikada nije sam na tom putu, uvek su pored njega ljudi

koji mu pokazuju do kog nivoa razvoja svesti je došao i koliko

još treba da prođe i sve što su prepoznavale jedna u drugoj

bilo je upravo ono što se odvija u njihovim sopstvenim

životima, jer svi smo mi jedni drugima ogledala. Ipak kada to

znamo i posmatramo život na takav način onda saosećajući i

pomažući drugima zapravo pomažemo sebi da pređemo u

viši razred, da savladamo još jednu lekciju o strahu i da se

približimo ljubavi.

To su bile i one: Ljiljana, Ivona i Marija. Tri žene u potrazi za

ljubavlju, tri duše koje su se ogledale jedna u drugoj i koje su

pomagale jedna drugoj svojim pričama i iskustvom koje su

donele u taj mali krug. Jer svako naše teško iskustvo može da

posluži kao lek nekome ko je pored nas. One su bile svesne

toga, kao i činjenice da je u onoj drugoj isceljeni deo

sopstvenih slabosti.

Razmišljajući o Festivalu zahvalnosti, ideji koja ju je toliko

radovala i istražujući na internetu da li je neko uradio nešto

slično, nije ni primetila kada joj je stigao e-mail. Ipak, osetila

je neku čudnu tremu i nije mogla da shvati o čemu se sada

radi, ali nastavila je dalje. Tek posle nekog vremena, ugledala

ga je. Bio je to Aleksa.

10

„Nežna, topla i lepa ženo, beskrajno mi nedostaješ.

Svako jutro se budim zamišljajući te u crvenoj spavaćici kako

te grlim, osećam i ljubim.

Boli me kada pomislim na tebe i toliko želim da te zagrlim i da

te nikada ne pustim.

Nadam se da ću što pre moći da te vidim, držim i ljubim,

naravno ako ti to i dalje želiš.

Nisam ti se javljao, hteo sam.

Ubeđivao sam sebe da ne mogu, a mogao sam.

Sada tek shvatam šta znači to da ne mogu, jer sam imao udes

i ležim već mesec dana u krevetu i ne mogu ništa, a mogao

sam sve.

Tvoj A.“

Ljiljana se sledila. Bila je nepomična sat vremena, čitajući

iznova i iznova i iznova, pokušavajući da shvati, pokušavajući

da odgonetne istinu, pokušavajući da dođe do daha. Gde je

bila tih sat vremena to nije znala. Njena duša je pokušavala

da oseti i doživi svaku reč. Pokušavala je da dodirne svako

slovo da bi ga bolje razumela. Čitala je iznova i sve što je u

tom trenutku znala jeste da se on javio i da je ta kratka

poruka u njoj pokrenula takav talas radosti da je imala osećaj

kao da će da poleti.

11

Kada ju je prošao taj prvi nalet sreće, uvidela je da nije ni

obratila pažnju na ono što je rekao na kraju: Aleksa je imao

udes i ležao je u krevetu nepomičan, a ona je danima bila

tužna zbog toga što je daleko od nje u nekom drugom životu i

što se raduje životu u kojem nje nije bilo. Kako je ponovo

pustila da njen ego prosuđuje, kao i svaki put kada bi je

zabolela njena sopstvena ideja o stvarnosti koja gotovo

nikada nije bila takva kakvom ju je ona zamišljala. Umesto da

je jednostavno rekla: Alek se ne javlja, to nije ni dobro ni loše,

to je život. Ubeđena u to da je život takav kakav je upravo

najbolji za nju u tom trenutku, ona je pustila da je bol ispuni

zato što ju je neko izneverio, izdao, napustio, slagao. Ona je

dopustila da bol postane toliko jaka, da je pretila da privuče u

njen život upravo događaje koji će potvrditi taj njen očaj u

kojem se odjednom našla. A istina je bila potpuno drugačija

od one koju je ona u svojoj glavi imala. Nije se žalila, jer i to je

bio život. Znala je da ju je to dovelo do divnih istina življenja u

sadašnjem trenutku, trenutku u kojem se sve odvija pod

kapom nebeskom. Ali istina koju je saznala iz te njegove

kratke poruke, koja je bila ispunjena nadom i ljubavlju,

žaljenjem i molbom za oproštaj, bila je mnogo manje vesela.

Zamišljala ga je kako izlazi na večere, kako se raduje

zalascima sunca na obali, o kojima joj je često pričao. Na

početku joj je bilo teško zbog takvih slika, ali je vremenom

naučila da ga pusti, u svojim mislima da ga pusti. On je imao

pravo da bude upravo tamo gde je želeo da bude, i naučila je

da je ta njegova odluka morala biti najbolja i za njega i za nju.

Ipak sada kada je saznala istinu, zamislila se. Počela je da

12

shvata šta se desilo i kako mu je Bog pomogao da dobije to

što je želeo, ono o čemu je on sam sve vreme pričao.

Aleksa je svoj život posmatrao kao skup koncepcija sa kojima

često nije mogao da izađe na kraj. Kada se nije javio i kada joj

je poslao e-mail u kojem joj je rekao da mu treba vreme da

razmisli, on zapravo nije ni slutio šta je uradio. On je time

direktno zatražio od univerzuma pomoć, zatražio je vreme u

kojem će on moći da preispita svoj život i sve ono što je bio i

što nije bio. Bio je očajan kada je doneo odluku da se ne

preseli u Beograd, ali isto tako bio je očajan i zbog toga što je

prethodno doneo odluku da se preseli u Beograd. Ipak,

njegova odluka da ostane bila je posledica straha od

nepoznatog u koji ide ukoliko se preseli iako je cela njegova

duša bila ispunjena ljubavlju prema Ljiljani. Nadao se da će

vreme da mu pokaže pravi odgovor, a u dubini duše tražio je

razloge da živi svoj stari život jer se u njemu osećao sigurnim.

Njegova unutrašnja borba mora da je postala tolika, mislila je

Ljiljana, kao i spremnost da zaista preispita to da mu je Bog

poslao okolnost kako bi dobio vreme da bude sam sa sobom.

Jer jedino kada je sam sa sobom, čovek može da dođe do

svog istinskog bića.

On nije bio spreman da voljno odvoji to vreme, a tražio je

odgovore i Bog mu je dao okolnost u kojoj je jedino odgovore

mogao dobiti.

Sutradan mu je poslala jedan kratak e-mail u kojem mu je

rekla da joj je jako žao što čuje da se to desilo, da se nada da

13

će se brzo oporaviti i da bi volela da ga vidi. To je bilo sve.

Prošla je kroz toliko mnogo bola od njihove poslednje

prepiske da je sada mogla da oseća samo čistu radost samim

saznanjem da je mislio na nju, bez ikakvih očekivanja da će on

zaista ponovo doći i da će biti srećni, da će je zagrliti, kao što

kaže, i da je nikada neće pustiti.

Sutradan je dobila e-mail u kojem je prvi put shvatila kroz

kakve borbe je on prolazio, a dobila je i odgovor na pitanje da

li će zaista doći da je uzme u naručje, kao što je rekao, ili je to

bila samo još jedna lažna nada:

„Dugujem ti odgovor iako znam da ga ti već znaš. Ovo će biti

više odgovor meni nego tebi, ali ću ti ga poslati jer želim da

budeš svedok onoga što ja sam nisam hteo da vidim.

Ljiljo, kada sam te upoznao mislio sam da sam slobodan.

Malo pre toga sam izašao iz braka u kojem su naši životi bili

na ivici postojanja, a optuživanja koja smo upućivali jedno

drugom samo su potvrđivala to da nismo postojali. Mnogo je

zajedničkih godina bilo iza nas, toliko zajedničkih ideala,

snova o budućnosti, o životu. Ja sam mislio da je dovoljno da

se razvedem i da sve to nestane, ali nije. Vratio sam se u

Australiju, ne da spakujem stvari, sada mi je to jasno, nego da

probam još jednom, da se uverim, da nema više nade da svoj

stari život oživim i sačuvam ono što mi je bilo najvažnije -

porodicu zbog koje sam sve radio u životu. Sve godine koje su

prošle, bile su godine borbe. Išao sam, radio, borio se, samo

da bi svojoj porodici omogućio mir i sigurnost koju ja nikada

14

nisam imao. Bilo je tu svega što smo mislili da je važno, ali

nigde nije bilo nas. Putovali smo, provodili se na najboljim

mestima, uživali na najprestižnijim zabavama, ali smo bili

prazni. Zadovoljstvo bi trajalo kratko i onda bi očaj ponovo

počeo da se širi kućom u kojoj smo živeli. Ja to nisam hteo da

gledam. Radio sam, nisam provodio vreme kod kuće, bežao

sam od sebe i od istine da ono što ja vidim da postoji zapravo

ne postoji, nego je to samo moj san o srećnoj porodici kakvu

sam oduvek želeo. Znaš, Ljiljo, kada taj san traje toliko dugo,

ti počneš da veruješ u njega kao da je stvaran i sve ono što bi

se pokazalo kao istinita realnost ne uzimaš u obzir, jer se ona

ne uklapa u tvoj san. Kad sam se vratio, danima sam gledao

fotografije na kojima smo bili srećni, zaboravljajući kako sam

se osećao gotovo svaki put kada bi se vratili kući posle tih

glamuroznih večera i sjajnih zabava. Prazno! I mislio sam da

je to osećanje sasvim u redu jer sam verovao da u životu i ne

postoji nešto što je drugačije od toga. Ipak u nekom trenutku,

moj osećaj praznine pretvorio se u osećaj gorčine. Nisam

tome pridavao značaja. Bilo je tu drugih žena, ne kažem, ipak

nisam imao nameru da menjam svoj život, jer računao sam -

svi tako žive. Prolazile su godine, radio sam, zarađivao,

stvarao, bio sam siguran, uspešan i jak i mislio sam da je to

dovoljno. I tada kada bi pomislio na svoj život u kući, nisam

ga doživljavao kao nešto što treba menjati iako je u meni bilo

sve više gorčine, a naš odnos postajao sve nepodnošljiviji.

Živeo sam svoj san o srećnoj porodici koju ja nikada nisam

imao. Ne napušta se taj san Ljiljana tako lako, iako mi je sve

ono što smo ti i ja pričali jasno pokazalo da je moja odluka da

15

prekinem tu iluziju od života bila ispravna. Bilo je potrebno

zakopati hiljade želja koje sam imao, bilo je potrebno preseći

stotine veza koje smo delili, izaći iz nečega što je bilo moje, u

šta sam uložio sve, za šta sam radio celog veka. Bilo je

potrebno odreći se svega - zarad čega, pitao sam se. Zarad

mira, rekao sam sebi. Svađe su postale nepodnošljive,

optuživanja i beskrajni razgovori na temu ko je kriv za naše

promašene živote. I kada sam postao spreman, otišao sam,

ali nisam bio dovoljno jak da se odreknem svega. Nisam to

planirao. Mislio sam da će sve da se smiri kada odem na neko

vreme i da ćemo vremenom opet postati porodica. Moja

deca, Ljiljana! Šta će biti sa mojom decom ako ih ostavim?

Sve sam bio spreman da istrpim zbog njih, ali nije vredelo,

ona nije bila spremna da prihvati da vreme prolazi i da ona

više nije devojčica sa šibicama koja mašta o nekom boljem

životu. Ona nije bila spremna da prihvati odgovornosti žene,

sve vreme optužujući mene za isto. Radio sam, šta sam

mogao. Ono što sam nekada mogao kasnije, kada je takav

život postao nepodnošljiv više nisam mogao. Trebalo je da

odlučim, da li želim da živim život u kome nemam sebe, ili da

krenem sebe da tražim, a da izgubim svoju decu? Makar sam

ja tada tako mislio. A ako izgubim njih, za šta sam živeo? Ako

oni postanu stranci, čemu sve moje godine borbe? Ako njih

viđam samo za praznike, kome sam sve ovo napravio? I lomio

sam se, Ljiljo, lomio sam se kao što niko nije. I doneo sam

odluku, malo pre nego što sam tebe upoznao. Prekinuću sa

tim, ali ne zauvek, otići ću, ali ne zapravo, razvešću se, ali ne

zaista. I jesam. Naša komunikacija je postala bolja kada ja više

16

nisam živeo u kući, a i dalje sam se svakodnevno viđao sa

decom. Mogao sam da ih zagrlim pred spavanje, mogao sam

da ih poljubim za dobro jutro. Više nisam bio u braku, to sam

mislio, a imao sam svoju decu i dalje i činilo mi se da je to

sasvim u redu. Nisam tada znao da nikada ne mogu izgubiti

svoju decu jer ona žive u mom srcu.

Tebe sam prvi put sreo kada je počelo da biva loše u našem

braku, i kada sam te ugledao kao da mi se srce raspuklo na

milijardu delova od tuge, od gorčine, od samoće. Kada sam te

video, na trenutak je tvoja svetlost značila više nego sve

godine kroz koje sam nosio svoj život po stanicama besmisla.

Tvoje oči, samo jedan dodir, onaj kada sam ti pridržao jaknu

u noći našeg susreta, dodirnuo me je tako duboko da sam tri

godine koje su prošle od tada tražio taj osećaj ponovo, i

svuda, ali ga nisam našao. Naš susret mi je dao nadu da ću i ja

nekada biti srećan. Pobegao sam. Sve žene koje sam imao

dok tebe nisam sreo, nisu bile dovoljno svoje, da bi ja ikada

pomislio da menjam svoj život zbog njih. Kada sam tebe

upoznao, znao sam da se nikada ne bi pomerio sa mesta tog

susreta kada bi mogao. Zatvorio bi oči i ostao tu zauvek. Ipak

nisam to mogao da uradim, a nisam mogao više da te vidim.

Pretila si da poremetiš moje korake, jer tada nisam bio

svestan da jedino što mogu da izgubim jeste ono što i nisam

nikada bio istinski ja. Vratio sam se ovamo, ali sam sa svakim

danom znao da tonem sve dublje i dublje u ludilo sopstvene

nemoći da promenim svoj život. Postao sam ogorčen na

njega, umesto da sam preuzeo odgovornost za svoj život. Sve

vreme si mi bila u mislima, kao nikada dosanjani san. Kao

17

priviđenje koje se gubilo uvek kada bi ja pružio ruke da te

dotaknem. I tako sam, posle tri godine, odlučio da to

prekinem i jesam, svestan sada da u tom trenutku nije moglo

da se izbriše dvadeset godina života sa jednom ženom, sa

jednim snom o sreći, iako je stvarnost bila daleko od svakog

sna. Bila je to noćna mora u kojoj sam živeo. Pomisao na tebe

davala mi je nadu: ako tebe pronađem ponovo, možda i

uspem da pronađem sebe srećnog. Rešio sam da dođem

ponovo u Srbiju i da te tražim. Mislio sam da si se već udala i

da si srećna i da ćeš mi reći da je kasno, i da će to biti moj

izgovor da se vratim u Australiju i nastavim sa svojim

životom. Želeo sam da te nađem, a plašio sam se šta će da se

desi ukoliko te stvarno i pronađem. I našao sam te. Kao da te

je Bog poslao da mi pokažeš svu besmisao mog života.

Obasjala si svaki onaj deo za koji sam mislio da mogu da se

uhvatim i celo moje biće je počelo da se buni protiv toga.

Pitao sam te, ali nisam želeo odgovore. Sve što si govorila,

pogađalo je moja najbolnija mesta. Tvoj pogled je bio pogled

anđela i sve je bilo dobro kad bi te gledao. Ipak, kada bi

otišao kući osećao sam da se polako raspadam. Sve ono što

sam ikada mislio da je stvarno i da je važno, počelo je da gubi

smisao. Hej, rekao sam. Nisam to planirao. Nisam došao ovde

da izgubim glavu, a nisam znao da tek kada „izgubimo glavu“

možemo da dođemo do srca. Kada bi samo znala koliko sam

te voleo u tim trenucima, koliku sam radost osećao dok sam

te gledao. Ti si postala svetlost mog života, i kao što sam ti

rekao u onom poslednjem e-mailu, ta svetlost je postala

toliko jaka da ništa drugo nije imalo smisao. A Ljiljana, imao

18

sam decu, imao sam svoj život ovde. Ako odem, šta je to što

će ostati od mene? Nisam ti smeo pričati o borbama koje su

se odvijale u meni svaki put kada bi me ispratila i kada bi me

poljubila na pragu, gledajući me očima ispunjenim ljubavlju

koje su u meni pokretale oluju. Ljubav - ja to nikada nisam

imao. Ja ne znam šta je ljubav. Pišem toliko, a tek sada sam

se setio da mi ovde pričamo o ljubavi. Da li muškarci mogu da

vole? Smešno, rekao bih ranije. Muškarci su drugačiji od

žena. Muškarci ne vole, oni su više lojalni nego što vole.

Ljubav je za žene. Drugo je strast, kada te neko privlači, jasno

je da to nije ljubav, pošto u isto vreme može da te privuče

toliko mnogo žena.

Da se vratim na ljubav: prvi put sam osetio nešto novo u

svom biću onoga dana kada sam gledao kroz tvoj prozor, a ti

si mi prišla s leđa i počela da me dodiruješ. To je bio trenutak,

koji ću, čini mi se, zauvek pamtiti. Ljubila si me i dodirivala,

stidljivo i polako. I tada, bez najave, u dubini mog srca nešto

se pokrenulo, nešto je počelo da se rađa, neki novi osećaj koji

se širio čitavim telom. Nije to bila uzbuđenosti, toliko sam

znao, ali nisam znao kako to da nazovem.

I svaki naredni put kada bi bio pored tebe, imao sam taj

osećaj i on je postajao sve jasniji i sve jači. To je bila ljubav,

slutio sam, ali ja to nisam želeo da osećam. Ipak kada bi te

video, kada bi te dodirnuo, kada bi me pogledala svojim

toplim očima ja sam gubio sve argumente koji su bili protiv

mog ostanka tu, i za moj povratak u moj život, kakav god da

je bio. Rekao sam ti da to nisam planirao, nisam planirao da

19

će moj dolazak u Srbiju značiti kraj mog starog života. Nisam

bio spreman da ga se odreknem iako je moj san o porodici

bio sve bleđi. Nisam bio spreman da promenim sve da bi

možda prvi put dobio život. Ipak došlo je vreme kada sam

trebao da donesem odluku, i doneo sam je. Gledajući te,

osećajući te, ljubeći te, znao sam da je to život koji želim,

znao sam da je to najbolje što mogu da uradim za sebe. I

doneo sam odluku da posle Božića dođem i da počnem sa

tobom novi život, onaj koji bi trebalo da ima smisla. Ipak kada

sam došao ovde, sve se promenilo i tek tada sam postao

svestan svega. Bilo je tako lepo biti pored tebe. Ti si me

ispunjavala svojom svetlošću toliko da sam nekada imao

osećaj kao da šetam po oblacima. Bio sam nepobediv. Nikada

ranije nisam imao takav osećaj. Ali kada sam došao ovde, taj

osećaj je nestao. Sve se odjednom srušilo. Hteo sam da

dođem, ali nisam hteo da odem. Poslao sam ti e-mail, plakao

sam dok sam ga pisao. Ljiljo, ja nikada nisam plakao, muškarci

ne plaču, Ljiljana, sem kada shvate da ne postoje. Rekao sam

ti da želim da obnovim veze sa svojim prijateljima koje sam

izgubio posle toliko godina braka. Rekao sam ti da nisam

planirao da se vezujem više, niti da ulazim u bilo šta ozbiljno.

Rekao sam ti da želim da budem sam, a lagao sam. Sve sam

lagao. Sebe sam lagao, Ljiljana. Nisam bio spreman da

napustim svoj stari život, da bi započeo novi. Niko ne može

da bira između samoće i tebe. Ti si vila i žena u isto vreme. Ti

si najbolja osoba koju sam ja upoznao. Kako bi mogao da

biram između tebe i toga da budem sam? Sada znam da sam

se podsvesno nadao da ću, kada se ponovo vratim kući,

20

uspeti da izgradim odnos i sačuvam porodicu, da to može da

bude dogovor između dvoje odraslih ljudi radi dece. Deca ne

treba da trpe, Ljiljana, to što mi ne možemo da budemo

srećni. I dogovorili smo se: ona je pristala i rekla da neće da

se ponaša kao ranije jer ništa nije bilo kao ranije. A ja sam

sebe ubedio da to nema veze sa brakom, već da sam tu

došao zbog dece. Naravno nije uspelo, a utehu sam nalazio u

tvojim porukama, u tome da te vidim preko skajpa i da

pričam sa tobom dugo. Čak i na tolikoj udaljenosti izazivala si

u meni osećaj sreće. Čak i tako daleko celo moje biće je

reagovalo kada bi te videlo ili čulo. Imao sam osećaj da

daljina ne postoji i da si u susednoj sobi i da spremaš čaj od

jasmina. Dok sam pričao sa tobom ja sam i dalje bio odlučan

da dođem kako sam rekao. Ali kada bi uveče zagrlio decu

pred spavanje, pitao sam se da li ću to i uraditi. Molio sam

Boga da ona održi svoje obećanje i da ne pravi scene kakve je

pravila dok smo bili u braku, jer mislio sam da više nismo bili

u braku, ali sam se prevario. Sada shvatam da je ona moj

dolazak shvatila tako da sam se ja vratio kući, a ne onako

kako sam ga ja shvatio - kao dogovor da delimo zajednički

krov radi dece. Scene su opet bile svakodnevne, a kasnije sam

video na njenom e-mailu da je ona našim zajedničkim

prijateljima pisala o tome kako ćemo zajedno da ih posetimo,

iako o tome nije bilo govora. Ne bi ti dalje pisao šta se sve

dešavalo, jer neću da te opterećujem time.

Sada dolazimo do ovog trenutka. Rekao sam ti jednom

prilikom da ne želim za tri godine da žalim zbog odluke koju

sam doneo. Ti si mislila da je u pitanju moja odluka da budem

21

sam ili sa tobom, a ja sam znao da je u pitanju moja odluka

da prekinem stari život i počnem novi. Tada si mi ti rekla: “Ti

ne želiš da budeš sa mnom zbog toga što se plašiš da ćeš se

kajati za tri godine zbog odluke koju si doneo, a ja te pitam

šta će biti ako nas za tri meseca ne bude. Verovatnoće i za

smrt i za život su podjednake. Tada neće biti kajanja zbog

donete odluke, nego zbog propuštenog trenutka.”

I bila si potpuno u pravu. Ja sam te molio da mi daš vreme.

Znao sam da sam želeo da budem sa tobom, ali sam isto tako

znao da nisam imao snage da odem iz svog starog života.

Tražio sam vreme. Trebalo mi je da razmislim. Trebalo mi je

vreme. I dobio sam ga. Sada sam već mesec dana u krevetu,

jedva odem i do toaleta. Sam sam. Imam sve vreme ovog

sveta. Dobio sam ono što sam tražio. Stalno sam govorio da

ne mogu da se odlučim, da ne mogu da se pokrenem, da ne

mogu da donesem odluku. Mislio sam da ne mogu da

menjam svoj život. Ti si mi govorila da ja ne želim da živim

svoj život i ja sam znao da je tako, a nisam imao hrabrosti to

da promenim. Kao da sam prizivao ovo što se desilo,

odjednom više ničega nema u mom životu. Odjednom nema

života, ni one iluzije kroz koju sam prolazio. Naravno da od

nje nemam nikakvu pomoć jer ona nikada nije ni mogla da je

da, njoj je trebala pomoć da preživi kao devojčica zarobljena

u telu žene. Deca su ok, ali ona nikada nisu tu i sada... Sam

sam, Ljiljana. I o čemu razmišljam? Setio sam se jednom kako

si rekla da ti je, kada si bila sama, najtužnije bilo to što nije

imao ko da ti donese lekove kada si bila bolesna. Ljiljana, ja bi

sada platio deset hiljada dolara za jedan čaj sa osmehom. Mi

22

često mislimo kako ćemo vremenom postati sve mlađi, da je

vreme koje je pred nama beskrajno dugo i da nam niko ne

treba, da smo dovoljni sami sebi. Kakva zabluda!

Ne prestajem da mislim na tebe. Ne prestajem da mislim na

sve ono što si dala i koliko sam to uzimao zdravo za gotovo.

Svaki naš razgovor prošao sam u glavi toliko puta, svaku tvoju

reč sam zapamtio. Zapamtio sam svaki tvoj pogled. Vidi me

sada, ne živim, Ljiljana, a sada znam da nikada nisam ni živeo.

Svi ljudi oko mene nisu bili drugačiji, nisu bili tu, samo sam se

ja kretao. Sada ja stojim u mestu i nema nikoga. Zamišljam te

pored sebe, kada bi samo mogao da te dodirnem sve bi se

promenilo, znam. Ti i tvoj dodir ste čarobni, ti si čarobna.

Kako je moguće da to ranije nisam primetio? Sanjam o danu

kada ću da te vidim. Sanjam o danu kada ću da počnem da

živim. Kraj je ovoj iluziji od života, znam da je kraj i molim se

Bogu da mi pokloni još jedan novi, pravi početak sa tobom.

Znam - bio bi to treći put. Znam da sam dva puta otišao bez

pozdrava. Ne mogu ništa da ti obećam, samo znam da te

volim više od života.“

Kada je to sve pročitala, Ljiljana je bila kao opijena. Šta je

trebalo da odgovori na ovo? On ju je voleo, bilo je jasno. Ali

kako ona to nikada nije videla? Kako je ona sve vreme živela

u ubeđenju da on ništa nije osećao? Kako nije uspela da

prepozna ljubav o kojoj je on sada tako jasno govorio?

Shvatila je da je ono što je nedostajalo bilo to da je ona

morala da nauči da prepozna i primi ljubav, ali na način na

23

koji je neko mogao da je da. Nije ona mogla da postavlja

granice toga šta je ljubav, a šta ne. Jer svako ima svoj način

na koji pokazuje ljubav. Stvar je bila u osećaju, jer nije bilo

važno šta neko kaže već kakvu energiju pošalje prema nama.

Ukoliko je naše srce zatvoreno za primanje ljubavi, kako

možemo da očekujemo da neko misli da je dovoljno dobar da

nas voli. Trebalo je da nauči da prepozna ljubav u drugim

ljudima, jer ako je sve jedno i ako su jedno svi, u svakom se

nalazi ta božanska iskra koja sija i svako je ispoljava na svoj

način. Ako naše oči ne vide, onda naše srce to mora da oseća,

jer samo je jedan put ljubavi - onaj koji ide od jednog do

drugog srca. Blago onima koji to mogu da vide očima, oni

nikada ne bi dovodili u pitanje da li ljubavi ima. Ljiljana još

uvek to nije znala, i zbog toga je toliko grešila. Ne

prepoznajući ljubav u drugima, njena veza sa Alekom za nju

je bila jednosmerno kretanje energije, a to nije bila istina.

Ona je zamišljala i osećala kako ona njemu šalje ljubav iz svog

srca, a nije otvorila vrata kroz koja bi prošla njegova ljubav.

Pitala se šta je razlog? Znala je da je umrla onog dana kada je

pročitala e-mail u kome joj je rekao zbog čega nije došao

kada su se bili dogovorili, i znala je da je to bio kraj za njen

ego koji je očekivao. Shvatila je tada da je sve vreme mislila o

tome kako se ona osećala, ne uzimajući u obzir to što je on

napisao jer nije verovala da se zaista tako i oseća. Pitala se

zbog čega bi joj neko rekao da je voli i onda odlučio da ne

bude sa njom. Shvatila je da ona nije ni probala da oseti da li

postoji energija ljubavi, koja od njega ide ka njoj, nego je

dopustila da njen ego upravlja njome i da bez ikakve sumnje

24

odbaci njegove reči kao neistine. Bila je povređena, rekli bi

mnogi. Ali to nije bila povređenost, jer drugi ljudi ne mogu da

nas povrede, bio je to glas njenog ega koji joj je govorio:

ostavio te je, izdao te je, lagao je... ego je taj koji ne želi da

veruje iz straha da će biti uništen. Da je ušla u meditaciju i

pitala svoju dušu, ili kako ga neki zovu duhovnog vodiča,

odgovor bi bio potpuno drugačiji. Bio je to njen put

oslobođenja od ega, lažne ličnosti koja je još uvek ponegde

provejavala. Kada je to shvatila vratila se ponovo na onu

poruku svoje majke o ljubavi. Verovala je duboko da tu treba

da potraži odgovor.

- ljubav koju smo dali sebi.

- ljubav koju smo dali od sebe.

- ljubav koju smo primili iz srca univerzuma, od Boga.

- ljubav koju smo dali svim oblicima života na Zemlji.

Čitala je polako i prolazila kroz svaku od njih. Znala je da je

kroz davanje ljubavi naučila šta znači:

Ljubav prema sebi

počela je da voli svoj život.

Ljubav koju je dala od sebe

postala je zahvalna na svemu onome što je imala, na svojoj

porodici, prijateljima i kroz tu zahvalnost je širila ljubav.

25

Ljubav prema svim oblicima života

počela je da obraća pažnju na svet oko sebe i znala je da je na

dobrom putu da počne iskreno da uživa u svakom prizoru, u

svakom drvetu, u svakoj priči i na taj način da im šalje ljubav,

jer je u tome njeno srce bilo samo kanal Božje ljubavi prema

svim oblicima života.

Ljubav koju smo primili iz srca univerzuma

zaustavila se kod tog dela. Primanje ljubavi! Nikada nije

mislila o tome. Sve vreme je mislila samo na davanje, nikada

na primanje, a ako bi mislila na primanje, to se odnosilo

upravo na ono što je majka i rekla. Ljubav koju primiš iz srca

univerzuma, od Boga. To je ona shvatila upravo na takav

način i nije videla dalje. Ujutru kada se molila, zamišljala je da

joj ljubav kao energija iz srca univerzuma dolazi kroz krunsku

čakru, prolazi kroz telo i dolazi do srčane čakre koju zatim

ispunjava svojim sjajem. Bilo je to divno iskustvo koje je

svakodnevno imala i verovala je da je njena majka upravo i

mislila na to kada joj je spomenula taj deo o primanju ljubavi.

Kako je grešila!

Ako je Bog bio sve, onda je Bog morao da se kao ljubav

ispoljava kroz druge ljude sa kojima se susretala. Jer ako je

ona sama bila ispoljavanje Boga u ulozi koja se zove njen

život, onda su i svi drugi ljudi bili upravo to. Jedinstveno

ispoljavanje Boga u sopstvenom životu. Ako je to bilo tako,

onda je Bog želeo da ona, Ljiljana, kroz njih spozna njegovu

ljubav. Jer On nije pravio razliku između nje ili bilo kog drugog

26

čoveka na ovoj planeti, pa ko je onda bila ona da odredi koji

su to načini za ispoljavanje ljubavi. Osećala je da je njen ego

napravio kalup za ljubav i ona je zahvaljujući tome

automatski odbacivala sva ona ponašanja koja ona ljubavlju

nije zvala.

Nasmejala se. Bilo je to tako jednostavno za razumevanje, a

njoj je trebalo toliko da dođe do toga. Sa tim što su nam dati i

ego i Božanska iskra, mi smo trebali da kroz životne lekcije

dođemo do istina, a do njih se moglo doći jedino kroz

kontrasne situacije koje su date u zadatak upravo našem egu.

Da nema tame, ne bismo mogli da spoznamo svetlo. Isto tako

da nema ega, kao lažne ličnosti, ne bismo mogli nikada da

sagledamo pravu ličnost kada se pojavi.

Tama je odsustvo svetlosti, kao što je i strah odsustvo ljubavi,

a ego je taj koji je zadužen za strah. Ukoliko je svako od nas

dobio deo Božanske iskre, onda je Bog upravo kroz njega,

kroz ulogu koju ličnost igra u svom životu želeo da izgradi

svoju ljubav.

Što su navike jače, što je strah veći to je njegov uspeh sjajniji.

Mi, sa druge strane, često ne procenjujemo ljude na osnovu

onoga što nam kaže naša duša kao deo iste te božanske iskre,

već na osnovu toga što procenjujemo opet svojim egom i iz

sopstvenog straha. Tako smo dovedeni u situaciju da imamo

dve osobe, mušku i žensku, svaku sa svojim delom Božanske

27

iskre u sebi, onim kroz koji mogu da izraze ljubav na sebi

svojstvene načine, koji jesu načini Boga za izražavanje ljubavi,

i njihove ego obrasce koji lepe etikete na ljubav, deklarišući

da neko ponašanje jeste, a neko nije ljubav, ne dajući šansu

jedno drugome da se izraze, kao da ih Bog nije stvorio upravo

iz tog razloga da nauče da vole.

I upravo kada smo najviše povređeni, kada naš ego ima

najviše straha, upravo to su okolnosti u kojima on

najintenzivnije oseća da mu se raspadaju kalupi koje je

napravio i plaši se da se prepusti, a ne zna da je samo to

prepuštanje nagrada.

Ljiljana je imala jedno veliko pogrešno uverenje koje je

izražavala rečenicom: Ja ne očekujem da me neko voli, ja sam

zadovoljna kada ja mogu da volim! I to je bilo tačno, ali je tu

nedostajalo jedno veliko objašnjenje.

Očekivanje je stvar ega, i bilo je potpuno u redu, sa stanovišta

metafizike, ne očekivati ljubav. Ipak ljubav nije bila stvar ega i

zadatak njene duše bio je da prepozna i primi ljubav u onom

obliku u kom je Bog želeo da ona nauči da je prepozna, a ne u

onom obliku u kojem je ona mislila da treba da je dobije. Jer

dati ljubav je jednostrani proces i on je opterećujući za sve

one koji učestvuju u tom odnosu. A prepoznati ljubav u

svakome, prepoznati Božje delo u drugom biću, prepoznati

različitost izražavanja Božanske ljubavi u svakoj reči, bez

obzira da li je ona izrečena u strahu, bila je u stvari lekcija

koju je Ljiljana trebala da nauči.

28

Pa iako se neko žalio na svoj život, na okolnosti, iako nije

mogao da prepozna lepotu i zahvalnost u njemu, iako je bilo

očigledno da je strah taj koji upravlja ponašanjem, iza tog

straha se krila potreba za ljubavlju.

Iza tog straha se krila tama koja je trebala biti obasjana. A

svaki strah koji prepoznamo u drugome, jeste naš strah i kada

naš strah ispunimo svetlošću, mi obasjavamo i tamu onoga

ko je sa nama.

Na putu svetlosti mi dobijamo osobe sa kojima možemo

zajedno da napredujemo, a to su, kada je ljubav u pitanju, oni

ljudi koji nose naše najveće strahove u sebi, da bi ih zajedno

obasjali ljubavlju koja kroz naša srca teče iz srca univerzuma i

oslobađaju nas istih zauvek. Ljiljana to nije shvatila do sada.

Alek je nosio u sebi sve njene strahove, to je znala, ali nije

razumela da put isceljenja njene duše leži upravo u tome da

pronađe način da ga voli, i da prepozna u njegovom srcu

ljubav, onu koju Bog želi da izrazi kroz njega, izražavajući tako

sebe i ispoljavajući svoju svetlost prema Ljiljani.

Ljiljana je volela Aleksu, to je mogla odmah reći. Ali šta je ta

izjava značila nije se nikada zapitala. Šta je značilo voleti

nekoga?

Voleti nekoga značilo je dati mu slobodu da bude to što on

sam želi da bude, dati mu slobodu izražavanja ljubavi ne

postavljajući ljubav u okvire onoga što bi trebalo da bude, već

u okvire onoga šta jeste u trenutku dok traje. Voleti nekoga

29

značilo je da i njegovo ponašanje koje je uslovljeno strahom

možemo osvetleti ljubavlju, jer i sam taj strah jeste samo

refleksija našeg sopstvenog straha.

Kada pronađemo razumevanje za strah onog koga volimo,

iscelili smo i naš sopstveni strah. Voleti nekoga značilo je

prepoznati Božansku iskru u njemu, prepoznati svetlost iako

se čini da je sve tama, jer u svakoj osobi ima toliko toga

dobrog. Voleti nekoga značilo je dati mu pravo da nas voli na

način na koji Bog ispoljava ljubav kroz njegovo biće, i naučiti

da prepoznamo tu ljubav. Jer kada je jednom osetimo, kada

se naše dve energije srca jednom povežu u ljubavi, ona će

svakim danom biti sve veća, a tame će biti sve manje, do

trenutka u kojem naša bića u celosti ne počnu da vibriraju

energijom ljubavi. Nemoguće je spoznati pravu ljubav bez

materijalizacija ljubavi na zemlji, kroz odnos sa drugim bićem.

Da nije tako, Bog nam ne bi dao srce iz kojeg ne bi isijavala

takva svetlost koja je ravna Božanskoj kada smo pored

nekoga koga volimo i ko nas voli, već bi ljubav mogli da

stvorimo jednostavnim pritiskom na određeni deo tela i tako

je pokrenemo.

A spoznati ljubav kroz drugu osobu značilo je pre svega:

osloboditi se zablude da je naša ideja o ljubavi zaista ljubav;

osloboditi se potrebe da tu osobu i njenu ljubav kontrolišemo

svojim egom; prihvatiti da je svako ispoljavanje ljubavi

drugoga materijalizacija Božje ljubavi na zemlji; otvoriti srce

kako za davanje tako i za primanje ljubavi.

30

Odgovorila mu je sutradan, kratkim e-mailom:

„Žao mi je što nisam znala kako da prepoznam ljubav

u tvojim dodirima i što sam sve vreme pokušavala da ti

pomognem umesto jednostavno da te volim i da te pustim da

napraviš svoj izbor. Žao mi je što ti nisam dala slobodu u kojoj

bi se osećao voljenim, zbog toga što sam pokušala da te

vežem za sebe i što sam očekivala da me voliš na način na

koji sam ja smatrala da je potrebno da bi se to moglo zvati

ljubavlju. Ništa ja nisam znala o ljubavi. Sada znam, dušo

moja, da volim prvi put. Prvi put, jer dajem slobodu tvojoj

ljubavi da se izrazi u kom god obliku da je ti daš. Jer ta ljubav

jeste izraz Božje ljubavi prema meni. Prvi put dajem svoju

ljubav čak i ukoliko ti ne želiš da budeš sa mnom. Želim samo

da budeš srećan i ako nekako mogu da ti pomognem da

budeš srećan sa nekim ja ću ti pomoći. Prvi put se radujem

svom životu, i zahvalna sam na njemu, i zahvalna sam na

tome što si se javio i što sam te upoznala i što sam sa tobom

naučila šta je ljubav, bez obzira da li ću te ikada više videti.

Prvi put znam da sam spremna da se odreknem svega ovog

što je oko mene, svog komfora svog života, za noći ispunjene

tobom, ali znam isto tako da sam spremna da to uradim ne za

tebe nego za ljubav, a ako to nisi ti, onda znam da je to dobro

za mene, jer će Bog poslati upravo onog muškarca sa kim ću

ja razmeniti najsvetliju ljubav u svom najvećem sjaju. Ako si

to ti i ako sam to za tebe ja, ne postoji ta sila koja će nas

sprečiti da ne budemo zajedno. Ako to nisi ti, i ako to za tebe

nisam ja, ne postoji ta naša odluka koja će uticati na to da

budemo zajedno.“

31

Kada je dobio ovaj mejl nije znao šta je pod tim mislila, znao

je jedino da je želeo što pre da stane na noge, da spakuje

kofere i krene u svoj novi život, sa njom, Ljiljanom, ženom

koje je bilo.

32

II

Kao po dogovoru u nedelju su se okupile kod Ljiljane,

a ona je i dalje sa nestrpljenjem čekala da im ispriča za svoju

ideju organizacije Festivala zahvalnosti. Nije želela da im kaže

da je dobila e-mail od Aleka i šta je odgovorila. Nije bilo

potrebe. Mesecima je pričala o njemu. One su zajedno sa

njom isplakale svaku njenu suzu, a ona je u međuvremenu

naučila da to što se on javio nije ni dobro ni loše, da je to

život i da značenje toga ne može da zna u tom trenutku.

Znala je samo da će sve biti dobro. Bilo je potrebno samo da

pusti da je njen anđeo čuvar vodi kroz to, i da je na pravom

putu da privuče muškarca sa kojim će osvestiti božansku

ljubav u svom životu.

33

- Festival zahvalnosti! To sam smislila, rekla je

Ljiljana. - Kako vam se čini ideja?

- Kakav Festival zahvalnosti?, pitala je Ivona.

- Kako kakav, ne znam kakav. Znam samo da će tako

da se zove, odgovorila je Ljiljana, - i da ćemo mi da ga

organizujemo.

Sve su se nasmejale. Dobro su je poznavale i znale su - kada

ona nešto smisli to će sigurno tako i da bude bez obzira što u

tom tenutku niko ne bi verovao da je to moguće.

- A kada ćemo to da organizujemo?, pitala je Marija.

- U junu, pred kraj proleća, kada ionako treba da

budemo zahvalni majci Zemlji na novom životu koji se rađa i

koji će da nas hrani cele godine.

- A kako si to mislila?, ponovo je zapitala Ivona.

- Hm, ne znam kako sam mislila, ali sam sigurna da

ćemo naći načina. Kada se nas tri dogovorimo da nešto

uradimo, ceo univerzum će se pokrenuti.

Sve su se nasmejale jer su znale da je to tačno.

- Šta se dešava sa Alekom?, pitala je Ivona. -Ima li

kakvih novosti posle one poruke?

- Za sada ništa. Ali kao što znamo to nije ni dobro ni

loše, to je život! Više ne donosim nikakve odluke, a da o tome

34

nisam prvo pričala sa svojim anđelom čuvarom. Znam da će

on uvek da me posavetuje da uradim dobru stvar za sebe,

bez obzira što mi u tom trenutku ta odluka možda i ne izgleda

prihvatljivom.

- Anđeo čuvar, ti se šališ sa nama, rekla je Marija.

- Ne, odgovorila je Ljiljana. - Zbog čega bi se šalila.

Oni su svuda oko nas i svako od nas ima svog anđela. Oni su

za većinu ljudi nevidljivi, jer su čista energija ali nije teško

stupiti sa njima u kontakt. Oni su deo svejednosti koja dolazi

od Boga i borave u astralu, polju koje je svuda oko nas i koje

je ispunjeno različitim astralnim entitetima, kako se već zovu

bića koja žive u njemu, a koja su nevidljiva ljudskom oku.

Postoji više vrsta anđela ili entiteta koji nas prate. Oni mogu

biti vodiči, čuvari, zaštitnici, pomagači i iscelitelji. Prema

nekima, anđeli čuvari i vodiči su nekada živeli kao ljudi na

Zemlji. Vezanost anđela čuvara za jedno ljudsko biće rezultat

je njihovog slobodnog izbora. Kada anđeo odluči da nas prati,

onda nas prati kroz sve inkarnacije. To je obično neka nama

poznata i draga osoba, koja je još za života na Zemlji bila

veoma spiritualna. Ono što je važno da znamo jeste da nam

naš anđeo čuvar nikada neće reći šta da radimo, neće se

mešati niti u jednu našu odluku, sve dokle ga ne pitamo za

savet. A kada ga pitamo, uvek nam daje odgovor i u stanju je

da pomeri stene da bi mi odgovor na postavljeno pitanje čuli.

Ono što je važno jeste da mi pomognemo njima, da bi oni

pomogli nama.

35

- Kako da im pomognemo?, pitala je Ivona.

- To je ono što ti ja sve vreme pričam, a ti nikako da

počneš. Meditacija je važna. Potrebno je ući u stanje

meditacije da bi se uspostavila veza sa njim. Ne može on da

priča sa nama kada naš mozak brblja sve vreme. Moguće je

isprogramirati kristal za kanalisanje i komunikaciju sa njim.

Najbolje je koristiti za to gorski kristal ili petalit.

- Znam, već si mi pričala o programiranju kristala,

samo mi reci kakav bi to program mogao da bude.

- Možeš da mu kažeš recimo: “Programiram te da

budeš kanal između mene i mog anđela čuvara“, na isti način

na koji se programiraju svi kristali. Naravno da to nije

dovoljno, opet je meditacija neophodna da bi stupili sa njim u

komunikaciju.

- A šta možemo da ga pitamo, upitala je Marija.

- Sve što nam padne na pamet. Ja sam ga upravo

danas pitala, šta da radim u vezi sa Alekom.

- I šta ti je rekao, pitala je Ivona.

- Ha, ha, rekao mi je da ne mogu da uradim ništa više

od onog što sam već uradila i da je potrebno da on sam

donese svoju odluku. A kada sam ga pitala kakva će to odluka

biti, on mi je kazao: “A zbog čega je to tebi važno? Biće ona

koja je najbolja za vas.“ Onda sam ga pitala šta ako on odluči

da ipak ne bude sa mnom. On je rekao: “Pa to samo znači da

36

je doneo dobru odluku. Alek ima svoju slobodnu volju, kao i ti

i on sam mora da odluči šta je najbolje za njega. Ti nemaš

prava da utičeš na to. Uostalom ti to ni ne možeš.“ Kada sam

mu rekla da ja nisam imala nameru njega da povredim ni u

jednom trenutku, on mi je odgovorio da je to potpuno jasno,

ali je dodao: „Sve ono što si radila jeste da si pokušala da ga

nateraš da on donese odluku za koju ti misliš da je najbolja za

oboje. Pokušala si da mu nametneš ideju da si ti ta koja zna

šta je najbolje!“ I to je bilo tačno. Sve vreme sam pokušavala

da mu objasnim zbog čega je za njega dobro da bude sa

mnom. Toliko se sada kajem zbog toga. Ali valjda sam trebala

da prođem i kroz to iskustvo da bi naučila upravo ovo o čemu

sada pričamo.

- Da, baš to si radila, rekla je Ivona. - Sve vreme si

pokušavala da ga ubediš zbog čega je za njega dobro ovo ili

ono. Stvarno grozno!

- Ti mi pričaš, nasmejala se Liljana. - Pa ti to sve

vreme radiš sa svojim mužem.

- Naravno, sada se nasmejala i Ivona. - Kao što

znamo, svi ljudi oko nas su samo naša ogledala. Ne bi bilo

moguće da mi sada pričamo da nemamo toliko mnogo stvari

koje zajedno treba da naučimo. A jedna od njih jeste i ta da

damo našim partnerima pravo da sami biraju šta je to

najbolje za njih. Pa ako pogreše, imaju pravo da pogreše. Ako

je nama Bog dao slobodnu volju, malo je bez veze da je mi

njima ne damo.

37

Nasmejale su se sve tri.

- Nego pričaj nam šta još znaš o anđelima čuvarima,

kako nam to ranije nisi rekla, hoću i ja da upoznam svog,

rekla je Marija.

- Nije bilo vremena, rekla je Ljiljana. - Trebale smo

prvo da naučimo da uživamo u životu i da budemo zahvalne

za njega. Trebale smo da naučimo da živimo u sadašnjem

trenutku i da osećamo život u svoj svojoj potpunosti. Jer je i

anđeo čuvar uvek ovde i sada, a da bi mi komunicirali sa njim

isto tako moramo da budemo prisutni svojim umom i dušom

ovde i sada.

- Ako je tako, pitala je Ivana, zbog čega nije

uobičajeno da ljudi pričaju sa njima.

- Mislim da je to uglavnom zbog toga što ne znaju da

on postoji i da ih stalno prati. Svi osećaju njegovo prisustvo,

naročito u situacijama koje su naizgled neizvesne i u kojima

se postavlja pitanje da li će preživeti. Dovoljno je samo da

otvorimo svoje srce i dušu, kroz meditaciju, a kasnije i u

svakodnevnom životu i da osetimo da nikada, ali baš nikada

nismo sami. Oni sa nama mogu komunicirati kroz snove, kroz

vizije, možemo ih čuti kao unutrašnji glas ili imati osećaj

njihovog prisustva, što mogu da kažem da imam ja.

Jednostavno osetim toplinu, veliki talas pozitivne energije

kada mu se obratim i čekam da se javi, a zatim imam glasove

u glavi koji mi daju odgovore na postavljana pitanja. Kada se

javi, jednostavno znaš da je tu, samo je potrebno da ga

38

pozoveš. Kao što smo već toliko puta pričale, svako od nas

ima svoju životnu svrhu, koju ispunjava kroz sopstveni

autentični život. Anđeo čuvar je tu da nam pomogne da

ispunimo svoj zadatak, jer on zna koji je to zadatak mnogo

bolje od nas. On takođe može da nam pomogne prilikom

upoznavanja sa svojom srodnom dušom.

- Srodnom dušom, oho, rekla je Ivona kroz smeh. -

Hoće li se ovaj naš susret ponovo pretvoriti u priču o Aleku i

tome kako je on bio divan, ili smo došli da pričamo o

Festivalu zahvalnosti?

- Neće, rekla je Ljiljana. -Ne šalim se kada kažem da

naš anđeo čuvar ili duhovni vodič može da nam pomogne da

pronađemo našu srodnu dušu.

- Šta su uopšte srodne duše?, pitala je Marija.

- Kada sam ja bila na ivici očaja, sama i napuštena od

svih, malo pošto je Alek prvi put otišao, krenula sam, kao i

uvek, u istraživanje toga šta može da bude rešenje za stanje u

kojem sam se nalazila. Tako sam došla do različite literature

koja je govorila o srodnim dušama i koja je nudila konkretna

uputstva kako privući i prepoznati srodnu dušu. Kao što

znate, ja uvek veoma ozbiljno shvatam svaki od mojih

zadataka, pa sam tako shvatila i ovaj i krenula sam u potragu

za svojom srodnom dušom. Već ranije sam čitala o anđelima

čuvarima i cela ta ideja savetovanja sa njima nije mi bila

strana. Jednog dana, a bila je sreda koliko se sećam, kada

sam došla kući, tužna i slomljena zbog osećaja besmisla koji

39

sam imala, onako u bolu pitala sam: „Kada ću već jednom da

ga sretnem, reci mi, kada ću da ga sretnem, kada će to da se

desi?!“ To veče sam, pripremajući večeru, iz džepa izvadila

telefon i umesto displeja kakav je uvek bio, na početnoj strani

sam videla kako se učitava nešto sa youtuba! Odakle to,

pomislila sam, i kada se video učitao, videla sam da je u

pitanju pesma Friday, Rebecca Black. Bila sam potpuno

zbunjena, a onda sam shvatila. PETAK! Odgovor je bio: biće

to u petak, srešćemo se tada. To je bilo moje prvo

materijalizovano čudo ikada i bila sam beskrajno uzbuđena

zbog toga.

Došao je taj petak. Čim sam se probudila pomislila

sam - danas ću ga sresti. Već sam osećala veliko uzbuđenje

zbog toga, oprala sam kosu i obukla sam nešto jako lepo.

Prošao je ceo dan na poslu, ja sam zračila iščekivanjem. Niko

se nije pojavio. Negde pred kraj dana pozvao me je stari

prijatelj da sa njim i sa još jednim zajedničkim prijateljem

koga dugo nisam videla idem na koncert koji se to veče

održavao u gradu. U regularnim okolnostima teško da bi

pristala da sa njima dvojicom sama izađem, naročito što smo

davno prestali da se družimo i nismo imali u tom trenutku

mnogo dodirnih tačaka. Ipak, pristala sam, jer sam znala da

postoji mogućnost da upravo na tom koncertu sretnem svoju

srodnu dušu. Koncert se završio, i ništa. Po malo sam bila

razočarana. Kako je to moguće, pitala sam u svojim mislima

svog anđela čuvara. Nije mi odgovorio. Pozvali su me da

idemo negde na klopu posle koncerta. Mada je bilo kasno

ipak sam pristala jer sam mislila da ću u restoranu, možda za

40

susednim stolom da ga sretnem. Otišli smo da jedemo,

prolazilo je vreme, i nikoga nisam videla, a stalno sam tražila

pogledom onoga koga sam trebala to veče da sretnem.

Sasvim slučajno u jednom trenutku, jedan od prijatelja sa

kojim sam bila celo veče, me je dodirnuo i ja sam osetila

strujanje energije duž kičme, i bilo mi je jasno. On je sve

vreme bio pored mene. Nisam mogla da verujem da do tog

trenutka ništa od svega nisam primetila. Sve vreme sam

tražila onoga koga bi mogla upoznati, a on je sve vreme bio

pored mene. Odjednom sam počela da ga posmatram drugim

očima. Šta sam ja mislila o njemu, pitala sam se. Sve najlepše.

Znali smo se toliko godina, ali da li sam ja ikada mislila da sam

mogla biti sa njim. Ne. Nikada. Naši životi su bili toliko

različiti, da je svaka priča i pre nego što bi trebala biti

ispričana bila osuđena na kraj.

- I šta se desilo sa njim?, pitala je Ivona.

- To veče smo se poljubili, naravno. Doduše ja sam

njega poljubila, jer sam znala zbog čega to radim. On je bio

zbunjen i nije ništa rekao, rekla je Ljiljana. - Sutradan sam

došla na posao, pogledala sam naše uporedne aspekte u

horoskopu. Bili su to oni aspekti koji se često sreću kod

srodnih duša. Podudarnosti je bilo mnogo, a prvi odgovor koji

sam dobila kada sam pitala Ji Đing šta mogu da očekujem od

ulaska u vezu sa njim bio je prikazan 40-tim heksagramom

koji se zvao: OSLOBAĐANJE! Uz promenljive koje je sa sobom

nosio, taj heksagram se preobrazio u heksagram broj 16 koji

se zvao: Spremna si da počneš. I tako sam i uradila. Počeli

41

smo da se zabavljamo i ja sam sa njim upravo oslobodila

sebe. Zahvaljujući mom odnosu sa njim, ja sam počela da

učim šta je to što želim, i šta je to što ne želim. Nisam bila

spremna da dam sve, a nisam ništa ni očekivala. Dobila sam

ono što mi je trebalo: ideju slobode, ideju da mogu sve što

poželim, ideju pokretanja kreativne energije u meni, zbog

mene. Počela sam da otkrivam svoj život i odjednom više

nisam želela da budem tamo gde sam bila, sama u svojoj kući

bez ikoga da me ugreje u hladnim noćima.

- Ako je on bio tvoja srodna duša, zašto onda nisi

ostala sa njim, pitala je Marija.

- Nisam, jer smo mi želeli potpuno različite stvari od

života, bili smo potpuno različiti, toliko da su sve te razlike

bile nepremostive. Istina je da sam sa njim osećala duboku

povezanost, ali nisam imala ubeđenje da bi trebalo da se

odreknem bilo čega u svom životu da bi ostvarila vezu sa

njim.

- Ne razumem kako je onda on tvoja srodna duša. Zar

srodne duše nisu te sa kojima ćemo da delimo naš život

zauvek?

- To sam i ja tada mislila, ali sam shvatila da to nije

tako, jer postoje različite srodne duše koje srećemo u svom

životu i one su uvek tu da nam pomognu da prođemo kroz

neko zajedničko iskustvo, takvo koje je još mnogo pre našeg

rođenja dogovoreno. Imamo nekoliko tipova srodnih duša. To

su takozvane karmičke srodne duše i prijateljske srodne duše.

42

Karmičke srodne duše su one duše, odnosno oni ljudi

sa kojima mi učimo neke važne lekcije i često sa njima

ispravljamo greške iz prethodnih života. To su one veze i

situacije u kojima mi možemo čak i da pretpostavimo da

ćemo biti povređeni, ali ulazimo u to nesvesni da smo se već

ranije, pre dolaska na ovaj svet, dogovorili da ćemo se sresti

da bi ispravili ono što treba da bude ispravljeno iz prethodnih

života. Uglavnom se dešava da u tim odnosima neko biva

povređen, ali to je često upravo ono iskustvo koje je druga

strana imala u istom tom odnosu u prethodnom životu. Kada

karmičke srodne duše sklope brak, on se onda zove karmički

brak. Šta on znači i kakav je to brak? To je, kažu, brak u koji

ulaze dve osobe, često i u trenutku zaključenja braka svesne

da to ne može biti veza koja će trajati. To su brakovi u kojima

je potrebno izbalansirati međusobne energije partnera i

isprazniti negativan naboj koji se nakupio u nekom od

prethodnih života između njih. Ovi brakovi su zbog toga često

teški, ali je put kojim duše prolaze u njima veoma dragoceno

iskustvo i za jedno i za drugo, bez obzira koliko oni nisu svesni

toga. Ukoliko se u tom braku rode deca, onda takvi partneri

dobijaju priliku da kroz njihovu ljubav i požrtvovanost prema

zajedničkoj deci neutrališu često veliku mržnju, izdaju ili čak

ubistvo koje se moglo desiti u nekom od prethodnih života.

Ipak, ti brakovi ne donose sreću, u njima se i jedna i druga

osoba osećaju kao u zatvoru i žele da izađu iz njega. U

ovakvim brakovima često nema intimnih odnosa, a posle

prve zaljubljenosti koja traje kratko, ne postoji unutrašnji

pokretač koji bi inicirao dublje veze. To je zbog toga što su

43

partneri u nekom ranijem životu bili u srodničkim odnosima i

što su upravo u tim odnosima napravili zajednički lošu karmu

koju u ovom braku treba da isprave. Iz tog razloga sa njima

često imamo osećaj kao da smo sa svojim srodnicima, a ne sa

muškarcem ili ženom, sa kojima možemo da vodimo ljubav.

Što se tiče prijateljskih srodnih duša, to su one duše

koje dolaze u naš život, u za nas važnim trenucima u kojima

treba da prođemo kroz neku važnu promenu, i zahvaljujući

njima mi uspevamo u tome. Pošto sve srodne duše uglavnom

potiču iz iste porodice duša, to su onda one sa kojima smo se

još pre rođenja dogovorili da ćemo da se sretnemo u

vremenu u kojem je bilo potrebno učiti određene životne

lekcije. Ovo je ona vrsta odnosa u kojima se osećamo

opušteno i gde izgrađujemo veze kao što su poverenje,

iskrenost, sigurnost, poštovanje i zahvalnost. To je sve što

naša duša treba da nauči i tome služe prijateljske srodne

duše. Takve srodne duše mogu da uđu i u intimne odnose, ali

tu nema velike strasti, i posle nekog vremena odnos se

pretvori u pravi prijateljski odnos koji onda može trajati ceo

život. Ja sam shvatila da sam sa njim bila u takvoj vrsti

odnosa. Veoma mi je mnogo značio, imala sam više

poverenja u njega nego u bilo koju drugu osobu pre njega,

nekako zaista osećam da smo povezani. Ali znala sam i tada,

još dok smo bili zajedno, da je to naš zajednički put

oslobađanja i ništa više nisam videla u tome. Bila sam mu na

tome veoma zahvalna.

44

- Dobro, rekla je Ivona, a gde su tu one srodne duše iz

bajki?

- Ah da, to je pravo pitanje. I ja sam to shvatila tek

kada je Alek poslao svoj poslednji e-mail o kojem sam vam

pričala, i kada mi je govorio šta se sve dešavalo u njegovom

životu i kroz kakvo mračno doba on prolazi. Otkrila sam nešto

što me je u prvom trenutku iznenadilo, ali nešto što je bio

odgovor na pitanje ko je on u mom životu, kada sam u

svakom njegovom koraku prepoznala sebe. Kada sam u

svakom danu njegovog života, gledala svoje godine? Ko je bio

on kada sam u svim njegovim uspomenama, pronalazila

svoje? Šta je on mogao biti za mene, ako sam ja u njegovom

iskustvu videla samo svoje iskustvo? Mi smo bili potpuno

identični. Naši životi bili su isti. Moje borbe bile su njegove

borbe, moje rane bile su njegove rane. Ono što je bio on, bila

sam ja samo u telu žene. Pitala sam se još kada smo se sreli,

odakle je bila moguća tolika podudarnost u naizgled tako

različitim životima i nisam dobila odgovor sve do pre dva

dana kada sam konačno shvatila da je on mene voleo, a da ja

nisam prepoznala tu ljubav. I naravno, vođena mudrom

rukom svog anđela čuvara došla sam do pojma Twins Flame

ili blizanački plamen kako su ga preveli kod nas. Pitala sam se

šta je to i dobila odgovor koji je konačno razbio sve one

koncepcije o ljubavi koje sam imala. Bilo je to upravo ono što

sam tražila. Ali da je neko na takav način mogao da opiše

opštim objašnjenjima moj odnos sa Alekom nisam mogla da

verujem. Tonya Somers je na svom sajtu dala odgovor na

45

pitanje koje me je mučilo mesecima, i nosim ga svuda sa

sobom jer mi on daje nadu da će se Alek vratiti.

Izvadila je papir na kojem je pisalo:

„Twins Flame ili blizanački plamenovi smo mi sami, samo u

drugom telu. Kada dođemo do one faze razvoja u kojoj

možemo da dajemo bezuslovnu ljubav, mi dobijamo priliku

da se povežemo sa svojom pravom drugom polovinom,

dušom svoje duše, svojim blizanačkim plamenom. Često je

moguće da smo svoju drugu polovinu sretali u životu na

različitim mestima, ali se tada nismo prepoznali jer nismo bili

sposobni da doživimo bezuslovnu ljubav. Kada dođe vreme za

to i kada se duše sretnu, shvatiće da su u svom životu vodile

gotovo identične, paralelne živote. Događaji u životu jednog

od njih biće ogledalo događaja u životu onog drugog. Oni

potiču iz često veoma sličnih porodica, imaju slično

obrazovanje. Imaju skoro identične karijere. Imali su brakove

ili se razvode gotovo u isto vreme, ili sa malom razlikom u

vremenu da bi mogli zajedno da izađu iz krize. Kada se

sretnu, oni imaju utisak da jednostavno napamet znaju život

onog drugog. Nisu to potpuno iste osobe, ali one savršeno

nadopunjuju jedna drugu i kada se sretnu prvi put one

potpuno prepoznaju sebe u onoj drugoj osobi. To je uvek

iznenađenje za oboje. Prepoznavanje između dve duše se

uvek dešava u trenutku susreta i u tom trenutku susreta obe

duše imaju osećaj da već znaju sve jedna o drugoj. To je onaj

osećaj kao da dolaziš kući, zbog toga što se prvi put osećaš

kompletno.

46

Naravno, srodne duše imaju i vrlo sličan osećaj

prepoznavanja, ali se njihovi životi ne podudaraju po toliko

mnogo osnova kao što su to životi blizanačkih plamenova.

Kada se sretnu, blizanački plamenovi postaju jedno, ne u

smislu da gube svoj identitet, već u smislu da su najsjajnija

ogledala jedno drugome. Oni misle isto, imaju isti sistem

vrednosti. Zahvaljujući životnim doživljajima koji su slični, oni

u potpunosti mogu da razumeju jedno drugo, bez da izgovore

i jednu reč. Oni nikada ne podučavaju jedno drugo, oni

zajedno prolaze kroz proces učenja i pomažu jedno drugome

da prođu kroz njih. Oni su toliko ispunjeni onom božanskom,

bezuslovnom ljubavlju, da bukvalno sijaju i to osećaju svi koji

ih znaju i ljudi jednostavno uživaju da budu u njihovom

društvu. To je odnos koji inspiriše pisanje, slikanje, pevanje

jer njihove duše pevaju.

Veoma često se dešava da je jedan blizanački plamen

postigao već oslobađanje duše i došao do svoje jednosti sa

izvorom dok se drugi bori da nađe svoj put. Od toga na kom

stanju svesti se nalazi naš blizanački plamen zavisi i naša

sposobnost da postignemo jednost kojoj težimo. Pošto oboje

imamo isti energetski kod koji je jedinstven u čitavom

kosmosu, mi samo kroz ujedinjenje sa tom osobom možemo

da realizujemo svoj Božanski identitet. Pošto su naše energije

iste, a što govore i naši identični životi, prema zakonu

privlačenja, energiju koju mi šaljemo u istom trenutku oseća i

naš blizanački plamen. Pa tako ukoliko mi šaljemo ljubav i

nadu, onda i našem paru pomažemo da na njegovoj stazi

47

jedinstva dođe do istina koje će ga osloboditi. Ukoliko smo

sami neraspoloženi, tužni i depresivni to isto će osećati naša

druga polovina.

Da bi uspostavio kontakt sa drugom polovinom svoje duše

možeš u meditaciji da je pozoveš i kažeš:

„U ime Gospoda, pozivam Ja jesam prisutnost naših

blizanačkih plamenova da zapečati naša srca u jedno srce sa

ciljem da ostvarimo misiju koju smo dobili u ovom svetu.

Pozivam svetlo Svetog duha da upije u sebe svu negativnu

karmu koja ograničava naš potpuni izraz božanskog identiteta

i ispunjenje Božanskog plana za nas.“

Kada sam to pročitala, nastavila je Ljiljana, bila sam potpuno

fascinirana. Sve vreme sam mislila kako će u nekom trenutku

da dođe ljubav, kako će jednostavno da se pojavi ideja koja

će roditi istinu u mom srcu u kojem ću ja pronaći put kojim se

ide ka ljubavi. A nisam bila svesna da sam ja sve vreme

upravo i bila na tom putu samo što nisam umela da ga

prepoznam. Sve ovo što sam pročitala bilo je upravo ono što

sam ja osećala kada sam bila sa njim. Podudarnost naših

života je bila neverovatna i ni on ni ja nismo sebi mogli da

objasnimo kako je to bilo moguće. Ipak, ovo je bio odgovor.

Ja sam došla do tačke u kojoj sam bila spremna da živim u

bezuslovnoj ljubavi i Bog mi je poslao Aleksu drugi put, a ja

nisam znala zbog čega je to učinio. Zbog čega sam u njegovim

dodirima osećala energiju Božanske svetlosti? Zbog čega sam

u njegovim očima prepoznavala ljubav i kada on nije hteo da

48

je da? Zbog čega sam sve vreme osećala da je kratko vreme

koje sam provela sa njim bilo vrednije od deset hiljada godina

pre njega? Nisam shvatila svoju majku u snu, kada mi je

pričala o tome da treba da budem zahvalna na tome što nas

je Bog spojio, jer retki imaju priliku da osete svoj Božanski

identitet, retki imaju priliku da vibriraju energijom jednosti i

ljubavi kakvu je ona osećala.

- Ako je to tako, zbog čega je on otišao i nije se

javljao? Kako je mogao da odustane od toga da deli svoj život

sa tobom, jer ako si ti osećala to što kažeš, onda mora da je i

on to isto osećao, pitala je Ivona.

- Da, i ja sam se to pitala i shvatila sam odgovor onog

trenutka kada je poslao svoj poslednji e-mail u kojem mi je

rekao da leži sam u krevetu, tako daleko od mene i ne može

sve ono što je mogao kada nije imao hrabrosti. A hrabrost

nije nedostatak straha, već naša spremnost da se sa njim

suočimo. Kada smo se sreli, morali smo da se suočimo sa

svim onim strahovima koji su se takođe oslikavali u onom

drugom u svom najintenzivnijem obliku.

Upravo zbog toga shvatila sam da je bilo nekoliko važnih

stvari koje treba savladati pre nego što smo mogli da budemo

srećni i te stvari su bile od ključne važnosti za to da li će naša

veza uopšte biti moguća i u ovom životu.

Pre svega bilo je potrebno da i jedno i drugo prepoznamo

svoje strahove, da ih osvestimo i da ih transformišemo

ljubavlju koja nam je data.

49

Sa druge strane, ono što je bilo neophodno bila je i naša

spremnost da sebe vidimo kao jedno, naša spremnost da

odbacimo svoj ego i da izaberemo ljubav.

Naš ego i naša stara uverenja su bila tu da nas spreče da to i

ostvarimo, a tužno je bilo to što su to bili isti strahovi koji su

se samo reflektovali u onom drugom. Ja sam u startu znala da

je to tako i radila sam na sopstvenom oslobađanju od tih

strahova sve vreme koje je on bio tu, a naročito posle Božića

kada je prestao da se javlja. Znala sam i tada da ću tek kada

uklonim sve prepreke ega biti u mogućnosti da dajem čistu

ljubav i kroz nju primim istu takvu ljubav koja će tada doći od

Boga u svom najuzvišenijem obliku, kroz srce drugog bića.

Treća stvar koja je bila ključna i koja je meni najviše

nedostajala na početku bila je vera. Vera da Bog zna zbog

čega nas je spojio i da će nas on voditi putem pročišćenja do

trenutka u kojem mi budemo bili u stanju da primimo i

dajemo čistu ljubav. A da bi se to desilo, Bog je morao da

nam pomogne da se oslobodimo svih strahova, svake

zavisnosti i svake misli koja bi mogla da nas veže više nego

što je to svojstveno bezuslovnoj ljubavi.

Ja sam sama često sudila i zaključivala i bila toliko

nesrećna zbog toga, i tek sada sam shvatila da je Bog sa tim

što je učinio da se Alek ne vrati iz Australije kada smo se

dogovorili, želeo upravo da mi pomogne da se u potpunosti

oslobodim svake vezanosti ega i uslovljavanja. Naučila sam

da ga volim i da mu šaljem ljubav iako ne znam da li će se

50

ikada više vratiti. Ja na taj način osećam takvu radost u svom

biću da je nemoguće da je i on sam ne oseća. Shvatila sam

takođe da ćemo mi biti zajedno u ovom životu, bez obzira

koliko vremena bude prošlo dok se ponovo ne budemo sreli

jer kada se jedna duša seti svog pravog identiteta, kada se

seti onoga što je nekada svima bilo jasno, onda i druga, duša

njene duše raste i dolazi do tačke u kojoj će se setiti. Jer to su

dva tela iste duše.

Sve dok smo sa onima za koje verujemo da nisu naša

blizanačka duša, onda je to jasan znak da u nama postoji još

dosta ego obrazaca i koncepata kao i starih pogrešnih

uverenja o ljubavi i životu koje proživljavamo upravo sa

osobom sa kojom smo, a koja ne predstavlja naš blizanački

plamen. Ja sam se toliko nosila sa našim zajedničkim

strahovima poslednjih meseci da sam sigurna da uskoro

dolazi kraj i njegovim strahovima. Imala sam strah od

vezivanja, on je imao taj isti strah. Imala sam strah od

povređivanja, jer sam proživela model emocionalno

nedostupnih roditelja, on je imao isti taj model i tako dalje.

I sada kada sam neutralisala negativni naboj koji je bio u

osnovi tih strahova i kada sam integrisala polaritete koji su

bili uzrok tolikog bola, sigurna sam da će i on prestati iste te

strahove da živi u svom životu. Jer ukoliko mi nosimo isti

energetski kod, ukoliko mi vibriramo na istoj frekvenciji, onda

se sa mojom promenom dešava i promena u njemu.

51

Kada sam pročitala taj e-mail shvatila sam i to da sam ja sve

vreme imala jasnu želju, volju i nameru da se sjedinim sa

dušom moje duše u našem sopstvenom Božanskom

identitetu. Zbog toga se Alek i pojavio onog dana ispod

drveta jorgovana, ali shvatila sam i to da su svi oni problemi

koji su se kasnije manifesovali, bili samo odraz mog

sopstvenog srca koje još nije bilo čisto.

Ja sam morala da očistim svoje srce, da bi naša zajednička

stvarnost bila ljubav zbog koje smo došli u ovaj život u ovom

vremenu pre kraja vremena.

I bila sam spremna da otvorim svoje srce.

- Šta misliš da ćeš postići time, pitala je Marija.

- Nisam sigurna, rekla je Ljiljana. - Jedino što mogu da

postignem jeste da sa tim što ću da otvorim svoje srce imam

šanse da osetim još jednom onu simfoniju anđela koja se čula

svaki put kada bi vodila ljubav sa Alekom.

Nasmejala se i sve tri su zaćutale kao da se mole Bogu da to

zaista i bude tako.

- A nije mi jasno - pitala je Ivona- šta ti je značilo ono

što si malopre rekla u ovom vremenu, pre kraja vremena.

- Kako da vam kažem, rekla je, a da me pogrešno ne

razumete.

52

Otišla je do police sa knjigama i uzela knjigu Tajne istine En

Valentajn i Virdžinije Esen.

- Ovde je sve lepo objašnjeno i ja duboko verujem u

to jer te istine osećam celim svojim bićem. Pročitaću vam

naglas samo jedan deo u kojem možete da sagledate veličinu

onoga što dolazi, kao i našu odgovornost u tom vremenu koje

je pred nama:

„Ovo je vreme kada je svaka duša pozvana da odluči da li je

spremna da voli Boga i služi planeti kao Čuvar mira i

sveukupnog života. Sami morate da odlučite da li Stvoritelj

postoji i da li želite da se povežete sa ovom najvišom od svih

energija. Ovo je pravo vreme da se odlučite za Stvoritelja i

budete njegov dosledan, postojan i pouzdan sluga.

Neodlučnost samo koči ovaj proces. U ovom periodu izbora

molimo vas da budete svesni da je veoma značajno da

budete dosledni. Mudro odaberite. Odaberite jedino uže za

spašavanje koje bilo ko na ovoj planeti može imati u periodu

ogromnih promena. Znajte da ćete, ukoliko odaberete

Stvoritelja, dobiti podršku na dva načina. Pomoći će vam,

prvo, duhovni svetovi koji su za vas nevidljivi, a zatim i ona

zemaljska bića koja u telesnom obliku, poput vašeg, takođe

slede put božjeg plana. Vaše duhovne grupe na Zemlji su

veoma važne, jer u njima kombinujete energiju ovog

trodimenzionalnog sveta sa nebeskom gustinom i

dimenzijama, i time jačate, vodite, štitite i brinete za vaš rast

i službu. Počnite sada sa grupnom meditacijom i okupljanjima

jednom nedeljno i ne dopustite da prođe još jedan dan, a da

53

se niste učlanili u neku takvu grupu ili je čak sami osnovali.

Počnite sa samo dvoje ljudi i grupa će se sigurno povećati,

naročito ako se odvažite da pozovete druge da se pridruže i

ukoliko se saglasite da na Zemlji treba da vlada mir. Kada

shvatite snagu koju to daje vašem postojanju, nije teško

učiniti taj korak. Vama koji ste bili usnuli, rečeno je da vas

nikada nećemo ostaviti bez utehe. Probudite se, dakle.

Krenite u veću svetlost. Radujte se zajedno sa onima koji će

vam se pridružiti u velikom nastojanju da se sačuva

sveukupan život na planeti. Mnogo je ljudi na Zemlji koji su

blizu tome da bolje razumeju ljubav i ukoliko im vi date

primer, sećanje će se probuditi u njima. Zemljani se često

plaše da govore o miru, a mir je ipak najznačajnije pitanje

vašeg vremena. Budite iskreni prema drugima kada im

govorite o brizi koja vas muči i često ćete dobiti njihovu

podršku. Ukoliko je ne dobijete oslobodite se bilo kakve

zebnje, uznemirenosti i straha da vas neće voleti i idite svojim

putem. To je najveći dar koji možete doneti planeti. Sigurnost

i spremnost da se prepustite sili moćnijoj od vaše ljudske

ličnosti koja ima brojna ograničenja su sada vaše „uže za

spašavanje“. Ovo može biti izuzetno radosno vreme na

Zemlji, jer se njime završava dugotrajan i mukotrpan

poduhvat života u ograničenosti života u materijalnom svetu.

Znajte otuda da će se čuti odluka vaše duše. Sigurnost znanja

će vam biti data kroz meditaciju, molitvu i kontemplaciju, baš

kao što vam i snovi mogu pokazati put. Posvetite vreme

osluškivanju unutrašnjeg glasa. Kroz tu spremnost,

predanost, možete biti zaštićeni i vođeni kako treba. Sećate li

54

se bajke u kojoj Uspavana lepotica vekovima leži u dubokom

snu čekajući da je poljubi voljeni princ? Vi ste simbol te priče,

jer uspavana osoba se mora probuditi, a poljubac božije

energije će joj vratiti svest i svrhu. Prihvatite poljubac

buđenja i dopustite da vas njegova lepota vrati kući. Budeći

se, možete podeliti taj slatki poljubac sa samom planetom i

svim što je živo na njoj. Vaš sjaj će obasjati život svih koje

sretnete. Dok se planeta bude budila za više vibracije svoje

sopstvene sudbine, oni među vama koji razumeju ovaj proces

moći će da prate tu veliku dramu na njenom putu u višu

stvarnost i nivoe Stvoritelja, svesti, što je zaslužila i čemu ste i

vi doprineli. Postoji plan. Po tom planu treba samo da

osluškujete u sebi i pitate šta treba da činite. Sledite vaše

unutrašnje vođstvo. Na taj način ruka mudrosti će usmeriti

vaš život ka samoovladavanju kojem težite, ka Jedinstvu svih

umova sa Bogom. Preći ćete iz ograničenosti u više vibracije,

jer će vaše postojanje na planeti preći u viši stepen, na način

koji jedva možete pojmiti. Planeta Zemlja se sve brže okreće i

u tom ubrzanju podiže, a vi ubrzavate zajedno sa njom i

vreme, kao što znate, brže protiče. Jednostavno znajte da je

ovo istina. Vi ste telo u okviru veće celine, a ta celina ide

napred. Ovo je vreme viših vibracija, velike čudesne avanture

u kojoj možete tražiti i naći Stvoritelja. Vi, koji ste potekli od

svetlosti, završili ste traganje. Ovo je Doba buđenja. Za neke

duše, one koje ne žele da prihvate ovo Doba buđenja, kao

period rasta koji vodi samoovladavanju i služenju planeti i

Tvorcu, može nastupiti ono što se naziva smrt. Međutim, to

će biti smrt starih shvatanja po kojima ste živeli. Moraju se

55

roditi nove ideje i spremnost za mir, tako da sve ono što je

suprotno miru bude promenjeno, prilagođeno ili da nestane.

Oni koji pokušavaju da se drže materijalnih stvari i običaja

kakvi su ranije postojali, verovatno će doživeti snažan

emotivan bol. Ukoliko ne budu mogli da se prilagode novim

idejama i Božanskom cilju, možda će umreti i telesno, i

zauvek nestati sa ove planete. Događaji će skloniti one koji su

kruti i nespremni na prilagođavanje od izazova koje ne žele

da prihvate, baš kao u stara vremena dinosauruse, koji nisu

mogli da se prilagode. Smrt je, dakle, promena ili preobražaj i

ne treba da strahujete od nje ukoliko ste spremni da rastete i

učite. Da li želite da naučite više o ovom ciklusu života i smrti

na planeti Zemlji koji na vas utiče? Nadamo se da želite.

Ukoliko želite, umirite se i pustite da vas ta unutrašnja

svetlost uvek vodi. Jer, unutar tog većeg vas, sazdanog od

tišine, počiva delo Stvoritelja.“

- Ni malo mi se ne dopada kako to zvuči, rekla je

Marija mršteći se. - Da li to znači da je istina ono što pričaju

da će se dogoditi? To što si pročitala podseća me na priču o

smaku sveta.

Mi ćemo živeti u najdivnijem vremenu na

planeti Zemlji koje je ikada postojalo. Promena je uveliko

počela, a mi imamo vremena da se prosvetlimo kroz nju.

Imamo priliku da postanemo prosvetljeni. Sa promenom

polova i energijom koja dolazi iz srca univerzuma biće nam

data mogućnost da koristimo svoje ukupne potencijale. Mi se

plašimo stvari koje ne razumemo. Ipak kada prođemo putem

56

promena i prosvetljenja, sve stvari dobijaju smisao i sve se

otkrivaju u svojoj pravoj prirodi. Ukoliko ljudi ostanu u strahu

i ne budu spremni da prihvate univerzalne istine i spremni da

krenu putem jednosti sa izvorom, sa sobom, i dalje će živetu

u strahu i za njih promena koja dolazi sigurno izgleda

zastrašujuća, kao što im je zastrašujući bio i ceo život.

Ipak ukoliko se probudimo i krenemo putem promena,

ukoliko pronađemo put do našeg srca i vidimo da živimo u

moru Božanske ljubavi, onda ćemo i promene koje dolaze

čekati sa radošću u srcima, jer su i te promene one koje

dolaze od Boga u slavu večne ljudske sreće. Prema onome

kako sam ja čitala, promena polova koja će da se desi,

uporedo sa promenom našeg nivoa svesti, dogodiće se

relativno brzo i od trenutka kada se desi, za svega nekoliko

dana na Zemlji će ponovo sijati Sunce. O tome govore i Maje,

narod koji je jedini od svih zemaljskih civilizacija preživeo istu

takvu promenu polova. Ipak tih nekoliko dana, prema

predanju, na Zemlji će biti tama, ljudi će imati osećaj kao da

više Sunca nema, ali biće ga, i svetlost koja se bude pojavila

posle te tame biće svetlost u kojoj ćemo mi vibrirati na višem

nivou postojanja. Ono što mi treba da uradimo do tada jeste

da spoznamo ljubav i da u ovom vremenu pre kraja vremena,

obasjamo sve oko sebe, jer to je naš put ka novoj svesnosti

koja dolazi.

Šamanka Little Grandmother Kiesha Crowther je promenu

polova objasnila na sledeći način: „Planeta zemlja ima veoma

čvrst centar oko kojeg je vruća lava, vrlo nalik kugličnom

57

ležaju sa mašću oko njega, dok zemljina kora leži na površini

te lave. Kada se dogodi promena polova, sve će ostati u istoj

poziciji. Centar će ostati snažan, a zemljina kora će se

jednostavno pomeriti. To neće biti tako tragično kako svi

misle. Majka zemlja će se protegnuti, pomeriti i ući u svoje

prirodno, savršeno stanje i raj će zaista biti ovde. Promena

polova je već počela i polovi su počeli da se pomeraju.

Ogromna količina energije se kreće prema planeti i dolazi

nam lagano da bi se naša tela navikla na toliku količinu

svetlosti i čiste univerzalne energije, koja je ljubav. Naša tela

pokušavaju da se prilagode ovim energijama. Kada se

promena polova desi, ogromna količina energije će doći i biti

na Zemlji i ukoliko do tada ne uložimo male napore u to da se

naša tela prilagode toj promeni, jednostavno nećemo

preživeti. Ali je istina da je promena počela. Majka zemlja i

sve veći broj ljudi na njoj, vibriraju na višim frekvencijama.

Mnogi će da kažu da je ovo još jedno izmišljeno

proročanstvo, ali važno je da shvatimo da se promena dešava

SADA. Naša tela se menjaju, naša svest se menja, naša DNK

struktura se menja. Mi ćemo doživeti ovu promenu i na nama

je da promenimo način na koji živimo.“

- Pa lepo sam ja rekla - mračna priča, kazala je Marija.

- Mračna?, pitala je Ljiljana.

- Jeste. Da li to znači da treba da napravimo zalihe

namirnica, jer će smak sveta, kako zovu tu promenu, zaista

58

doneti dane bez Sunca, gde će mnogi od nas nestati?,

objasnila je Ivona šta je plaši u celoj toj priči.

- Draga moja drugarice, rekla je Ljiljana, čak i ako

tako bude to će opet biti Božja volja, to neće biti ni dobro ni

loše, jednostavno to će se desiti jer je trebalo da se desi. Ali

neće. Ideja o pravljenju zaliha namirnica, o kupovini zemlje

da bi se sakrili su potpuno smešne i posledica su straha. A

ako strah upravlja nama, ne postoji ništa na svetu što nam

može pomoći da zaista i preživimo smak sveta, ali to neće biti

zbog promena nas samih nego zbog straha kojim smo privukli

upravo one okolnosti kojih se plašimo. Mi jesmo naše misli i

emocije, ako su one ispunjene strahom, ništa nam ne može

pomoći.

Ono što sam ja shvatila na svom putu ljubavi jeste upravo

ono o čemu je šamanka pričala. Put nije lak, ali ukoliko ga

izaberemo čeka nas raj na zemlji, a jedino što nas deli od tog

raja u ovom trenutku su naše misli.

- Ne razumem o kakvom putu pričaš sada, rekla je

Marija.

- O putu koji sam sama prošla, o putu promena,

oslobađanja od zabluda i pogrešnih uverenja. O putu susreta

sa istinama koje su mi otvorile vrata jednog potpuno novog,

za mene nepoznatog sveta. Upijala sam te istine i lomila svoja

pogrešna uverenja. Bilo je bolno, ali bolno je bilo i živeti u

neživotu! Kada sam spoznala istine, kada su one postale deo

mene, postala sam svesna da sam promenila pravac na tom

59

putu i da sam krenula ka sebi. Krenula sam u otkrivanje svog

istinskog identiteta. Na tom putu pojavljivali su se anđeli koji

su me vodili kroz promene. Buđenje je bilo bolno, ali su prvi

koraci posle tog buđenja bili još bolniji, a kažu da u tim

trenucima uvek pored sebe imamo nekog anđela, u ljudskom

liku, koji će nam pomoći da prođemo kroz to. Ne znam da li

sam vam pričala, ali na tom mom putu jednosti, ja sam prošla

kroz više od dvadeset različitih staza, kako volim da zovem

sve one kurseve, seminare i procese na kojima sam bila.

- Više od dvadeset!, rekle su u isti glas Ivona i Marija.

Ljiljana se nasmejala.

- Da! Više od dvadeset!

- Pa kada si stigla sve to?, pitala je Marija.

- Nemoj ništa da me pitaš, odgovorila je Ljiljana,

smejući se. - Misliš da je meni bilo lako?

Sve tri su se nasmejale.

-Pričaj nam gde si sve bila, to me baš interesuje,

ponovo je rekla Marija.

- Pa ovako, još na fakultetu sam išla na kurs Silva

metod, kontrole uma i radila sam razne mentalne programe,

u isto vreme udaljujući se od sebe sve više, jer tada nisam

imala svest čemu sve to može da služi. Pošto nisam imala

nikakve predstave o duhovnom svetu, ja sam sve tehnike

60

kreativne vizualizacije koristila isključivo za postizanje

materijalnih ciljeva. Negde u to vreme sam kupila i knjigu

Moć podsvesti Džozefa Marfija, i tehnike koje sam tamo

naučila pomogle su mi u tome. Ipak nisam imala dovoljno

vere u sebe da poželim nemoguće, da verujem da se može

ono što se ne može i da će me samo moje uverenje da ne

mogu da preživim u Beogradu vratiti ovde, u mesto gde

nisam u to vreme znala nikoga. To sam posmatrala kao svoj

veliki poraz, kao stepenicu koju nisam uspela da preskočim.

Brzo sam pronašla posao, jer sam verovala da mogu, iako su

svi sumnjali. Ali kako sam tražila bilo kakav posao i kako u to

vreme nisam imala predstavu o tome da je vreme koje

provodiš na poslu najveći deo vremena tvog života, išla sam

na posao koji me nije ispunjavao i na kojem sam bila

nesrećna. Negde u to vreme ušla sam, znate i same, u vezu u

kojoj sam ostala predugo, toliko da sam došla do ivice

postojanja na granici besmisla. Moje nepostojanje u

sopstvenom životu se manifestovalo gubitkom trudnoće koja

me je dovela u bolnicu i posle koje sam postala samo još više

sama i još usamljenija i još više svesna besmisla života u

kojem sam bila. Tada se pojavio Alek i ja sam se ponadala,

osetila sam prvi put da mogu da budem srećna. Ali nije to bilo

tako lako. Trebalo je prvo preći kilometre i kilometre puta

nazad ka sebi sa te ivice ponora u koji samo što nisam upala.

Trebalo je otkopati ono što je bilo zakopano duboko u mom

srcu, a što su prekrile godine koje su, kako kažu, pojeli

skakavci.

61

U glavi su mi sve vreme odzvanjale komande kao što su:

Preživi! Stigni! Ne govori! Idi na posao! Zaradi! Ne buni se!

Dođi na vreme! Slušaj šta ti se kaže! Život je težak! Novac je

prljav! Ljubav su izmislili siromašni! Uzmi! Bori se! Nema

vremena! Nije moguće! Katastrofa! Kriza! Rat! Gladni!

Bolesti! Virusi! Diploma! Štednja!

Pitala sam se odakle one dolaze, a odgovor je bio: od

roditelja, učitelja, sveštenika, a pre svih od televizije!

Televizija koja promoviše neaktivnost i statičnost i koja preko

našeg podsvesnog širi strah. Tada sam donela odluku,

prestajem da gledam televiziju, da čitam novine, da slušam

radio, prestajem da učestvujem u tom kolektivnom ludilu u

kojem sam izgubila sebe, i tako je i bilo. To je bilo moje prvo

prekidanje lanca straha u koji sam se uplela, lanca koji je

ovladavao mojim bićem i stvarao haos u njemu. Sa

zatvaranjem tih vrata otvorio se jedan potpuno novi svet koji

je trebalo istražiti. Ja sam bila kao u magli. Videla sam jedan

mali zrak svetlosti koji me je vodio i tražila sam odgovore. Ta

potraga me je vodila kroz reiki, kristale, neurolingvističko

programiranje ili NLP, tarot, astrologiju, telurologiju,

rekonekciju, aktivaciju DNK, kreativnu vizualizaciju, regresiju,

astralnu projekciju, kurs čuda, Ji đing, spiritualne tehnologije i

začarani san, majansko učenje.

- Pa to je stvarno nešto, rekla je Ivona. – A gde ti je tu

šamanizam, nisi ga spomenula, a o njemu si nam najviše

pričala.

62

- I nešto i ništa, rekla je Ljiljana. - Šamanizam? Kako

da ti kažem? Šamanizam je moj život. To nije kurs, nije nešto

što se uči, to je nešto što se proživljava. To je otkrivanje sebe,

to je put ljubavi, to je put svetlosti. Ja sam krenula tim putem

pre svega i na njemu sam prošla kroz sve ove kasnije

promene, veoma često uz pomoć „lekova“ koje sam dobijala

upravo na svim ovim kursevima na kojima sam bila.

- Ha, ha, lepo si to rekla, zaključila je Marija.

- Pa tako i jeste. Na tom putu sam došla do ljubavi,

one koja jeste čista kreacija i ja znam da je to moj put. Nije

bio lak, ali ni jedan put to nije. Nije lako ni svesno gledati

kako život nestaje pred našim očima. Na tom putu upoznala

sam mnoge divne ljude, srodne duše koje mi je Bog poslao,

kao što ste i vas dve. A upoznala sam i Aleka ili bolje rečeno

prepoznala sam ga, mada kasno, kako mi se čini u ovom

trenutku.

- Nemoj to da govoriš, rekla je Ivona. - Ti sama uvek

kažeš da se sve dešava u pravo vreme.

- Da, složila se Ljiljana. - Ali tako bi volela da mogu da

ga zagrlim, imam pravo makar da maštam o tome.

- Ljiljana, javila se Marija. - Kako si sama upravo rekla,

Alek je tvoja srodna duša za ljubav u ovom životu. On je tvoj

blizanački plamen i ajde sada da ja tebe pitam ono što ti nas

sve pitaš kad god kažemo da imamo neki problem. Šta je to

63

što misliš da njega u ovom trenutku sprečava da bude pored

tebe?

Ljiljana je ćutala. Ona je svakodnevno sebi postavljala to

pitanje i svaki put kada bi dobila odgovor u sebi je pronalazila

strahove koje je prepoznavala u njemu i radila je na tome da

ih obasja ljubavlju i da ih se oslobodi. Šta je to još preostalo u

ovom trenutku, pitala se, ako je nepomičan ležao u kući i nije

mogao da se pomeri s mesta. To je moglo samo da znači da

još uvek nije bio siguran da želi da izađe iz svog starog života i

počne da živi novi život, onaj koji će biti u ljubavi.

- Još uvek ga nešto veže za stari život, i on ne može

da izađe iz njega, rekla je ona.

- A šta je to nešto?, pitala je Marija.

- Pa ne znam. Ako je već doneo odluku, ako je

svestan da to nije život kakav želi da živi, ukoliko je

prepoznao ljubav u našim noćima šta je to što ga je

sprečavalo? Šta mu nije dalo da uđe u promenu iako je sve

bilo jasno? Šta ga je kočilo da bude zahvalan za sve te Božje

darove koje je dobio?

U trenutku je shvatila.

- Nije oprostio!, rekla je. - Nije sebi oprostio godine

koje su prošle, a koje nisu bile život. Nije sebi oprostio što je

donosio odluke koje su ga dovele do beznađa. Nije oprostio

sebi što je ćutao, što je trpeo, što je bežao. Nije oprostio što

64

nije rekao kada je trebalo. Nije oprostio što nije ćutao kada je

želeo. Nije još uvek oprostio to što je ljubio, a nije voleo. Nije

oprostio što je odustao i nije se borio. Nije oprostio nikome

nikada za bol koju su mu naneli. Nije oprostio sebi što je tu

bol trpeo. Nije oprostio kad je gledao u stranu kad su ga

lagali. Nije oprostio. U njegovom životu bilo je gorčine za sve

ono što je prećutao, za sve uvrede koje je progutao, za svaku

lažnu suzu koju je brisao. Nije oprostio što nije video, a prošle

su godine.

- Ljiljana, a da li si ti oprostila, pitala ju je

Ivona. - Da li si ti oprostila svojoj majci što nije bila tu kada ti

je bila potrebna? Da li si oprostila svom tati koji je, kako ti

kažeš, bio emocionalno nedostupan i koji te, mislila si, nije

voleo? Da li si oprostila svojim prijateljima iz detinjstva koji su

te povređivali? Da li si oprostila muškarcima što su te lagali?

Da li si oprostila sebi zbog svih tih godina o kojima si nam

pričala u kojima si bila očajna i sama? Da li si oprostila sebi na

propuštenim prilikama? Da li si oprostila sebi na tome što si

ćutala, trpela? Da li si oprostila sebi što nisi znala da voliš? Da

li oprostila svima koji te nisu voleli? Da li si oprostila Ljiljana?

- Da, rekla je Ljiljana zamišljena. - Da li sam oprostila?

Odjednom je shvatila - idemo iz početka. Još jedno

oslobađanje.

- Idem sada, rekla je Ljiljana odsutno. - Vidimo se

sutra da se dogovorimo šta ćemo da radimo u vezi Festivala

koji ćemo da organizujemo u junu.

65

- Gde ideš sada?, iznenađeno je pitala Marija.

- Idem da oprostim!

66

III

Došla je kući i legla u krevet. Celo telo joj je vibriralo

novom idejom. Opraštanje! Došla je kući da oprosti svima, na

svemu. Da oprosti sebi na njima, da pomogne sebi i pomogne

njemu, da se pronađu ponovo u istinama, da osveste ljubav

koju su osećali u venama. Znala je da opraštanje ima

isceljujuću moć.

„Ljubav može da isceli ceo svet, ali je opraštanje katalizator

za ljubav!“,

setila se jedne davno zaboravljene mudrosti, koja joj je u

trenutku dala odgovor na pitanje šta je još trebalo da uradi

da pomogne sebi i Aleku da se sjedine u svojoj jedinstvenosti

postojanja i da osete svoj jedinstveni Božanski identitet, kao

67

srodne duše, blizanačku vatru, koja je u vreme pre kraja

vremena trebalo da pomogne njima samima, ljudima oko njih

i u krajnjoj liniji planeti Zemlji da pređe na viši nivo

postojanja, na vibraciju ljubavi. A da bi se to desilo, svako

jedro i svaki mornar su morali da vibriraju ljubavlju. Kako se

toga ranije nije setila!?

Bilo je potrebno da oprosti, duboko u sebi, da oprosti kao

žena, kao ćerka, kao unuka. Bilo je potrebno da oprosti svim

muškarcima, svim očevima, svim dedovima. Bilo je potrebno

da oprosti ono što je vekovima bilo neoprošteno, jer je jedino

kroz oproštaj moglo da dođe do integracije najznačajnijeg

polariteta, onog koji nam je dat pre nego što nam je dat prvi

dah, polariteta našeg muškog i ženskog principa. Bilo je

potrebno sjediniti ono što hiljadama godina, stotinama života

nije bilo jedno. Bilo je potrebno spojiti u sebi ono što je bilo

razdvojeno u toku svih života kroz koje je prošla.

Sada kada se odvojila od svojih ličnih drama, kada je naučila

da ih posmatra simbolično, sada kada je bila svesna da ništa

nije usmereno protiv nje i da je sve što se dešava samo život

koji je božanskom energijom vodi napred, znala je da je

jedino što je videla u tom trenutku, jedino što je preostalo u

njenom ličnom životu i u životu žena koje su bile u tom

trenutku oko nje, kao njena ogledala, bilo to da su

konstantno bile u sukobu sa muškarcima. Alek je taj sukob

tako jasno proživljavao u sebi, bio je u sukobu sam sa sobom.

Počeo je da oseća prvi put i nije znao da izađe na kraj sa tim.

Odlazio je i dolazio. Bio je podvojen između razuma koji kaže:

68

muškarci ne vole, i emocija koje se bude. Ona je taj sukob

proživljavala u sebi i sve vreme ga je gledala oko sebe,

pomažući svojim prijateljicama da ga prevaziđu nesvesna da

time pomaže i sebi. Sukob muškog i ženskog principa, sukob

muškarca i žene u njoj samoj koji je trebalo pomiriti, oprostiti

i integrisati, da bi ona sama postala kompletna i da bi u toj

svojoj jednosti i punoći konačno započela život u pravoj

bezuslovnoj ljubavi. Jer voleti nekoga bezuslovno značilo je

priznati da nam ne treba niko da bi ispunili bilo kakav uslov

života. Jednostavno to je značilo voleti nekog ljubavi radi.

Njen zadatak je bio da oprosti i isceli dominaciju muškog nad

ženskim, a konflikt i sukob koji je gledala bio je zapravo sukob

muškog i ženskog u njoj samoj i znala je da je samo

pomirenjem ova dva dela moguće ostvariti mir i jednost u

životu samom. Gledala je oko sebe godinama kako se ljudi

ophode jedni prema drugima i ona sama je živela takvim

životom. Iako ona jeste izašla iz toga, shvatila je da je to što je

gledala sukobe između muškaraca i žena u životu prijatelja

koji su joj bili najbliži u tom trenutku, što je prepoznavala tu

vrstu konflikta u Aleku, čoveku koji jeste bio njen blizanački

plamen, shvatila je da je ta borba još uvek tinjala u njoj. Bilo

je jasno da su svi oni bili nezadovoljni svojim životima i

vezama u kojima su se osećali zarobljeno, baš zbog toga što

su na ovaj ili onaj način osetili frekvenciju slobode. A ono što

je i bio zadatak svih ljudi na Zemlji u vremenu pre kraja

vremena, jeste da pomognu da se pokrene energija slobode,

koja je morala proći kroz njihove živote. Ljudi su tu

frekvenciju prvo morali da osveste u svojim sopstvenim

69

bićima, svojim porodicama i vezama da bi ona mogla da se

raširi planetom Zemljom. Jer energija planete zavisi od

energija svih ljudi na njoj, od njihovih misli i emocija. I tek

kada to urade, ljudi će postati svesni da nema nikakve razlike

između slobode i ljubavi.

Sloboda i ljubav su jedno jer je sloboda neograničena, kao što

i ljubav jeste. Sloboda je neuslovljena, kao što ljubav treba da

bude. Sloboda postoji samo kada ima ljubavi, a ljubavi ima

samo kada ima slobode. A da bi bili slobodni mi u sebi

moramo postati jedinstveni, da bi dali ljubav moramo biti

slobodni da volimo. A sloboda pre svega podrazumeva

slobodu žena od dominacije muškaraca i oslobađanje emocija

kod muškaraca, kao ženskog elementa njih samih.

Muškarci hiljadama godina nisu osećali, a žene su hiljadama

godina ćutale. Sada je došlo vreme da se to ispravi, došlo je

vreme da se spoje blizanački plamenovi. Došlo je vreme da se

spoje muškarci i žene koji su oprostili jedni drugima, došlo je

vreme da se kroz njihova srca na Zemlju spusti vibracija

jednosti, ljubavi i slobode koja je jedno. Došlo je vreme. A da

bi se to desilo, da bi se spojili u materiji, potrebno je bilo

spojiti blizanačku vatru unutar sopstvenog bića, jer to nije

ništa drugo nego spajanje vlastitog muškog i ženskog principa

u jedan. Blizanačka vatra jesu muško i žensko koji egzistiraju

u jednom telu, bez obzira da li su u pitanju muškarac ili žena.

Tek nakon što čovek spoji blizanačke plamenove u sebi i

razbukti blizanačku vatru, tek kada se integrišu muški i ženski

delovi unutar čoveka samog, bićemo u stanju da privučemo

70

nekoga ko je takođe kompletan ili da pomognemo svom

blizanačkom plamenu da do kompletnosti dođe. Tokom ovog

perioda promena desiće se oslobađanje onoga što je

hiljadama godina bilo zatvoreno. Žene će početi da govore,

da izražavaju svoju sopstvenost koje su se sve vreme

odricale, a muškarci će naučiti da osećaju i spojiće svoju

seksualnu energiju sa osećanjima.

Ono što je bilo potrebno jeste da se napravi balans u samim

ljudima, muškarcima i ženama. Žene koje su počele da

govore, zbunjene zbog promene koje su nastale u modernom

društvu, počele su da se ponašaju kao muškarci i zatvorile su

svoje osećajne centre, jer su mislile da tako mogu da budu

ravnopravne sa njima. Sa druge strane, muškarci koji su

počeli da osećaju povukli su se u sebe, jer je društvo

proglasilo da su muškarci koji osećaju slabići. I tako se prešlo

sa jednog sukoba na drugi, a da ni onaj prvi nije bio razrešen.

To je bio glavni konflikt kroz koji su ona i Alek prolazili. On je

prvi put počeo da oseća i to ga je prestravilo, a ona nije imala

hrabrosti da kaže jer je duboko u sebi osećala strah svih žena

sveta da će biti povređena ukoliko bude rekla šta oseća.

Znala je da je vreme koje je bilo pred njom bilo vreme u

kojem će doći do opraštanja i spajanja muškaraca i žena u

jedno, prvo kroz sopstvena bića, a zatim i kroz ujedinjenje

blizanačkih plamenova na Zemlji, radi uvođenja čovečanstva

celog u jedno novo doba, doba ljubavi. Jer, ljubav je ključ za

aktiviranje Zemlje kao jedinstvene galaktičke stanice. Ljudska

bića, u svom materijalnom obliku su žive biblioteke svog

71

znanja univerzuma, a genetsko nasleđe nam omogućava da

te informacije prenosimo sa kolena na koleno. Potrebno je

bilo da se setimo ko smo i da počnemo da otkrivamo

veličanstvenu ulogu koju nam je Bog namenio ne samo radi

našeg života na ovoj planeti, već ulogu koju svojim

postojanjem ostvarujemo u čitavom univerzumu. Jer sve je

jedno i jedno je sve. Čovek, planete, galaksije, sa stanoviša

Božanske bezgraničnosti nema razlike.

A jedan od uslova da se setimo, kada se oslobođeni strahova

probudimo u svetlosti novog života, jeste oslobađanje,

opraštanje i integracija naših muških i ženskih delova, i

aktiviranje blizanačke vatre u nama samima. I tek kada

postanemo jedinstveni, bićemo u mogućnosti da privučemo

iste takve ljude oko sebe i tada veze više neće biti bazirane na

idejama kao što je potreba da imamo nekoga u svom životu

da bi upotpunili sebe ili da bi neko brinuo o nama. Tada mi

ćemo postati kompletni u nama samima, i kroz naša srca će

proteći Božanska energija ljubavi. A kada se to desi mi ćemo

lako biti u stanju da privučemo ljude koji žive u svojoj

sopstvenoj jednosti.

Ono što je Ljiljana uradila te noći, beskrajno zahvalna Bogu na

konačnoj spoznaji krajnje istine, istine zvana Ljubav jeste

jedna davno zaboravljena šamanska tehnika koja joj je

upravo u tom trenutku došla u sećanje, a koju je još tako

davno čula, a zvala se „UJEDINJENJE“!

72

Zatvorila je oči i lagano ušla u meditaciju, u mislima je otišla

do svog unutrašnjeg svetilišta.

Unutrašnje svetilište je mesto koje zamislimo u dubini našeg

srca, i u koje idemo kada želimo da dobijemo neki odgovor

koji je za nas važan ili kada želimo da pričamo sa našim

anđelima čuvarima, ili možda kada želimo da pričamo sa

detetom u nama.

Zamislila je kako se njena svest spušta od glave u prostoriju

koja se nalazila u dubini njenog srca. Zamislila je kako se

spušta stepenicama i kako otvara vrata. Ušla je u prostoriju i

ispred nje je bio oltar. Na tom oltaru je bilo raznobojnog

cveća i sve je bilo ispunjeno Božanskom energijom. Ona je u

toj ulozi bila sveštenica koja je došla da venča, ujedini i spoji

sopstveni ženski i muški princip.

Pozvala ih je da se pojave i zamislila je kako se nalaze ispred

nje.

Njen ženski princip se pojavio u obliku prelepe žene, koja je

kao vila nosila dugu belu haljinu i imala u kosi venac od

poljskog cveća, a njen muški princip se pojavio u beloj

lanenoj košulji koja je podsećala ne srpske narodne nošnje.

Ona, Ljiljana, bila je svedok tog konačnog čina UJEDINJENJA!

Stali su ispred nje i ona ih je pitala:

- Da li ti, i obratila se svom ženskom delu, pristaješ da

oprostiš ovom i svim muškarcima, za to što te nisu voleli? Da

73

li pristaješ da im oprostiš za to što su te povređivali? Da li

pristaješ da oprostiš sebi, za to što si ćutala?

- Da!, odgovorio je njen ženski deo.

- Da li ti, obratila se svom muškom delu, pristaješ da

oprostiš sebi zbog toga što si povređivao? Da li pristaješ da

oprostiš sebi što nisi do sada nikada osećao?

- Da!, odgovorio je njen muški deo.

Ljiljana je videla sebe kako se okrenula prema oltaru i rekla:

„Hvala ti Gospode, sada sam oprostila, sada sam se

oslobodila. Sada mi je oprošteno, sada sam oslobođena.“

Zatim se ponovo okrenula svojim polaritetima i videla

sledeću scenu u kojoj su oni okrenuti jedno prema drugom i

govore:

- Zahvaljujem se Gospodu na tebi, moj blizanački

plamenu, dušo moje duše i sjedinjujem se sa tobom u svojoj

svesti, srcu, telu i životu, rekao je njen ženski princip.

- Zahvaljujem se Gospodu na tebi, moj blizanački

plamenu, dušo moje duše i sjedninjujem se sa tobom u svojoj

svesti, srcu, telu i životu, rekao je njen muški princip.

Ljiljana je videla sebe kako se okrenula prema oltaru i rekla:

„Hvala ti Gospode, što su ovde i sada muškarac i žena u meni

postali jedno!“

74

Zatim se ponovo okrenula svojim polaritetima i videla novu

scenu u kojoj su oni zagrljeni stajali i govorili jedno drugom:

- Ja se ovde i sada sjedinjujem sa tobom, moj

blizanački plamenu, u večnoj ljubavi, neka moja volja bude

Božja volja, rekao je njen ženski princip.

- Ja se ovde i sada sjedinjujem sa tobom u večnoj

ljubavi, moj blizanački plamenu, neka moja volja bude Božja

volja, rekao je njen muški princip.

I videla ih je kako se stapaju jedan s drugim, videla ih je kako

nestaju jedan u drugom, videla je kako se pokreće energija

jednosti u njenom srcu, kako se pali blizanačka vatra i kako

blizanački plamenovi njene duše postaju jedno.

Videla je svoja dva dela kako se prepliću, kao svi oni polariteti

koje je godinama integrisala. Samo ovo je bio svečani čin.

Ovo je prvi put bila integracija polariteta iz ljubavi, a ne iz

bola.

Gledala ih je kako postaju biće ljubavi i zamišljala je kako to

jedinstveno biće ljubavi ispunjava čitavo njeno biće. Kako se

energija širi svakim atomom njenog tela.

Ona je postala jedno, ona je postala ljubav, ona je postala

veličanstveno kompletno biće i znala je da je konačno došla

kući.

Zatim se ponovo našla u svom svetilištu, okrenula se prema

oltaru i rekla:

75

„Ja sada otvaram svoje srce, kažem DA ljubavi, jer ja sam

čista ljubav. Neka Božja volja bude moja volja, a moje srce

ispunjeno Božanskom ljubavlju. Ja kažem DA duši moje duše,

mom blizanačkom plamenu i privlačim ga u svoj život, svest i

srce, ovde i sada i u vjek i vjekov. Amin.“

Zamislila je kako je izašla iz svog duhovnog svetilišta, dobro je

zatvorila vrata i popela se stepenicama gore do svesti.

Osetila je takvu toplinu u srcu i znala je da je u njoj u tom

trenutku bila upaljena blizanačka vatra.

Rekla je naglas: Urađeno je!

Zatim je nastavila da oseća tu vatru u svom intenzitetu i rekla

je sledeće:

- Pozivam svoju matičnu ćeliju, da dođe.

Videla je kako je neki oblik koji je predstavljao njenu matičnu

ćeliju došao u njenu svest i ona joj je rekla:

- Postala sam jedinstveno biće istine, postala sam

ljubav, blizanačka vatra je upaljena, prenesi to svim ćelijama

u mom telu.

I zatim je vizualizovala kako matična ćelija tu informaciju

pronosi kroz čitavo njeno biće, kako prolazi kroz svaku ćeliju,

kako prenosi informaciju jednosti kroz nju celu.

76

I dalje je bila u meditaciji, kada su odjednom počele da joj se

ređaju slike svih ljudi koji su je ikada povredili u životu, zatim

svih predaka, kako se ređaju u neprekidnom nizu kao da su

prikačeni na jedan DNK lanac i videla ih je kako joj tapšu.

Vikali su: „Bravo! Urađeno je! Slobodni smo!“ Videla je kako

joj prilaze ljudi koji su je povređivali, kako je dodiruju i kako

joj kažu: „Oprošteno je.“ Jedan po jedan su prilazili.

„Oprošteno je“, vikali su! Bilo je čarobno!

Zatim je odjednom videla sliku svojih roditelja kako su postali

jedno, pa zatim bake i dede, kako su postali jedno. Nizali su

se parovi ljudi koji su postajali jedno. To su bili njeni pretci

koji su se u toj čaroliji uvođenja jednosti sjedinjavali.

Odjednom put je bio sloboda, videla je ispred sebe slobodu.

U tom trenutku videla je ispred sebe i svog učitelja, šamana,

koji joj kaže:

- Odlično, bilo je krajnje vreme, kada sam ja govorio o

tome. Sad konačno možemo da pričamo!

Rekla je još jednom glasno:

- URAĐENO JE, doktore, urađeno je! Hvala ti na

svemu, hvala ti na tome što si me doveo do ovog trenutka.

Sada sam svesna da si ti odmah znao da će to biti tako.

I bilo je tako. Bila je toliko srećna zbog tog osećaja da su joj

krenule suze. Bila je zahvalna nebu na putu koji ju je doveo

77

do trenutka u kojem je uspela da oseti tu jedinstvenu

emociju spajanja.

Imala je osećaj kao da će kada otvori oči to biti onaj trenutak

iz bajke kada uspavana lepotica otvara oči, konačno

probuđena iz stogodišnjeg sna.

Dodirnula ju je Božja ljubav u svom punom sjaju i razbuktala

se u njenom srcu.

Izgovorila je u sebi još jednom:

- U meni gori blizanačka vatra, ja privlačim muškarca

koji je moj blizanački plamen, i želim mu dobrodošlicu u moju

svest, srce i život!

Te noći Ljiljana se ponovo obrela u svetu vila i negde pred

zoru videla je sebe kako mu govori:

Ako bi ljubav bila kamen,

da li bi napravio most koji spaja istine

ili bi ga uzeo u ruku i bacio u vodu.

Ako bi ljubav bila most,

da li bi prešao sa mnom na drugu stranu beskraja

ili bi otišao sam u beskonačne mogućnosti otkrivanja novih puteva.

Ako bi ljubav bila beskraj

78

da li bi krenuo oslobođen iluzije života

ili bi odustao od toga da se setiš istine i pre nego što je vidiš.

Ako bi ljubav bila istina,

da li bi me zagrlio i pre nego što me pogledaš

ili bi čekao da me vidiš pa tek onda krenuo u život.

Ako bi ljubav bila zagrljaj

da li bi me sanjao u noćima u kojima se ruše svetovi

ili bi čekao da se sve izgradi da bi me ponovo našao.

Ako bi ljubav bila san,

da li bi se probudio sa prvim zracima sunca

ili bi čekao da ona obasja noć svojim sjajnim vetrovima.

Ako bi ljubav bila sunce,

da li bi prestao da gledaš u njega zbog straha

ili bi ostao na mestu sa kojeg se ono najbolje vidi.

Ako bi ljubav bila strah,

da li bi se borio da je zadržiš

ili bi pustio da odleti na krilima ptica koje odnose proleće.

Ako bi ljubav bila ja,

da li bi me pustio da odem, kao da nikada nisam ni bila,

79

ili bi ostao na mestu susreta zauvek, čekajući je da se pojavi,

Ako bi ja bila istina,

da li bi me pustio da osvanem u tvojim pesmama

ili bi zatvorio dnevnik i pre nego što bi nastale prve reči.

Ako bi istina bila iluzija,

da li bi verovao da postoji,

ili bi pustio da tvoja duša priča sa beskrajem o svojoj sreći.

Ako bi iluzija bila nada,

da li bi je ugasio i pre nego što te ugreje,

ili bi joj dao priliku da zaživi u tvojim danima.

Ako bi nada bila mogućnost,

da li bi prestao da se nadaš,

ili bi jutra budio željom da je uhvatiš.

Ako bi mogućnost bila postojanje,

da li bi odustao od života,

ili bi svoje uzdahe bojio vetrovima sopstvenih želja.

Ako bi postojanje bilo večnost,

da li bi se radovao svitanju,

ili bi zatvorio oči gledajući u tamu noći.

80

Ako bi večnost bila ljubav,

da li bi voleo sa svakim otkucajem srca,

ili bi pustio da ono živi, a da nikada nije osetilo sopstveni dah.

Ako bi ljubav bila ti,

da li bi verovao da ima nade da sreća postane život

ili bi prestao da se nadaš da postoji novi dan.

81

IV

Kada se probudila tog jutra još uvek je bila ispunjena

veličanstvenim osećajem jednosti koji je doživela prethodno

veče. Znala je da je u njenom srcu aktivirana blizanačka vatra

koja je integrisala blizanačke plamenove njene duše u njoj

samoj i bilo je samo pitanje vremena kada će da se pojavi

onaj koji će se setiti da je njegova duša u stvari deo njene. U

mislima je uvek govorila: pojaviće se muškarac, a u srcu je

znala da je to bio Alek, onaj od kojeg je sve počelo. Tog jutra

kada je stala iznad svog malog oltara, umesto molitve rekla

je:

„Gospode Bože, danas samo želim da ti kažem, hvala ti na

svemu, jer si mi sve i dao!“

82

I u tom trenutku osetila je takvu silinu energije u srcu da je

jedva mogla da diše. Dodala je:

„Blizanačka vatra gori u meni. Ja privlačim u svoju svest, srce i

život svoj blizanački plamen koji je deo te vatre i želim mu

dobrodošlicu!“

Znala je da je to istina jer je osećala toliko snažno kako ta

blizanačka vatra, kako su je zvali, gori i kako se širi celim

njenim bićem. Kada je ušla u toalet da se spremi za posao,

imala je osećaj sveprisustva neke više svesnosti i počela je da

priča sama sa sobom:

- Bože ja znam da si tu, ja te osećam. Hvala ti na

ovom čarobnom životu i svemu onome kroz šta sam prošla

da dođem do ovog trenutka. Pa makar nikada više nemala

ovaj osećaj, ovih pet minuta su nagrada za sve godine u

kojima su se lomili snovi začaranog sna u kojem sam bila.

Gde je bila? U svom sopstvenom toaletu, pre odlaska na

posao! Kada je to shvatila bila je još srećnija, jer je konačno

znala da je postala jedno sa životom, sa čarolijom sadašnjeg

trenutka u kojem je živela.

Posle jednog takvog jutra jedva je čekala da se završi taj dan

na poslu i da se ponovo vidi sa Marijom i Ivonom, kako su se

dogovorili, jer je znala da će organizovanje Festivala

zahvalnosti, biti njen izraz zahvalnosti Gospodu na daru

života, ali i povod da mnogi ljudi oko nje počnu da razmišljaju

83

o zahvalnosti kao prvom uslovu za pokretanje svih pozitivnih

promena.

Tako je i bilo. Posle posla našle su se ponovo kod Ljiljane, sa

planom da naprave dogovor iako njih dve i nisu najbolje

razumele šta je ona imala na umu kada je uopšte spomenula

taj Festival.

- Dobro, rekla je Ivona. – Možeš li, molim te, da nam

objasniš zbog čega je bilo važno da se i danas sretnemo?

Ljiljana se nasmejala.

- Pa bilo je veoma važno zbog toga što treba da

napravimo sve pripreme za Festival zahvalnosti koji ćemo da

organizujemo, rekla je.

- Ti se stvarno nisi šalila juče kada si to rekla?, pitala

je Marija.

- Naravno da nisam, zar sam ti zvučala tako?,

odgovorila je Ljiljana pitanjem.

- Nisi, ali u čemu je poenta toga i kako misliš da nas

tri baš to organizujemo kada nemamo nikakvog iskustva u

tome, niti novca za bacanje da bi platili sve to što će biti

potrebno za organizovanje jedne takve manifestacije,

odgovorila je Marija.

- Ko kaže da ćemo mi tu bilo šta da platimo. Mi ćemo

samo da pokrenemo celu tu priču, jer snaga koju imamo nas

84

tri kada se udružimo u dobrom je neprocenjiva, rekla je

Ljiljana.

- Dobro, a zašto bi se mi uopšte time bavili, ne

razumem, Ljiljana. Objasni mi molim te, kazala je Marija.

- U redu, ja sam mislila da je očigledno koliko ta ideja

može dobrog da donese nama samima, ali valjda nije. Vi

znate da ja imam snove u kojima svašta vidim, čujem ili

dobijem.

- Znamo, rekle su obe u glas.

- E pa vidite, pre neku noć sanjala sam nešto što me

je podsetilo na moju ulogu i na ulogu svih nas koji smo

krenuli putem svetlosti. Ujutru kada sam se probudila u svoj

dnevnik snova sam zapisala pesmu o kojoj sam dugo

razmišljala u želji da shvatim poruku. Pesma se zove „Sa

druge strane života“. Ustala je i izvadila svoj Dnevnik snova.

Sa druge strane života

Dođoh među vas kao učenik i kao prorok,

i shvatih da svi smo mi učenici i proroci

koji daju i uzimaju ono što je najbolje

za njihov život i za slavu večnu.

Reći ću vam nešto o vama samima

što istina je od vajkada.

85

Srbi, narod božiji,

kojeg su svađali i zavađali,

kojeg su gušili i trovali,

narod koji je stradao i vojevao,

narod koji je stajao i koračao.

Srbi, narod koji je bio hrabar kad nije trebalo,

a kukavica kad su ga lagali.

Srbi, narod od iskona stvoren,

u večnosti gonjen, taj narod

više ne diše i ne živi Boga.

Taj narod više ne slavi Slavu

već slavi zbog ljudi,

taj narod više ne poštuje ni majku ni oca,

ni prijatelja ni neprijatelja.

Taj narod danas,

otuđen od Boga i ljubavi

živi i čeka svoj red sa dva zlatnika u džepu

u nadi da će mir i ljubav i Boga naći

na drugoj strani života.

O koliku grešku pravite,

vi koji dišete pod jednim komadom neba

86

nema Boga sa druge strane,

sa druge strane opet ćete sresti samo sebe.

Čitala sam ovo toliko puta i svaki put sam bila sve više

ubeđena da je to jasna poruka od Gospoda. Šta je to što

treba da uradimo u vremenu koje dolazi u našim porodicama,

u našim ulicama, u našim gradovima, u našoj zemlji, da bi

pomogli nama samima i čitavoj planeti?

- Razumem. Da li to znači da nas ti proglašavaš ovde

Ratnicima svetlosti, upitala je Ivona kao kroz šalu i sve tri su

se nasmejale.

- Dobro dobro, samo se vi šalite, to je naš zadatak i

mi ćemo to uraditi. Ipak moram da te ispravim, prva stvar

koju treba da znaš jeste to da mi nismo RATNICI SVETLOSTI

već RADNICI SVETLOSTI. Mi nećemo da se borimo PROTIV

bilo čega, mi ćemo da se borimo ZA dobro. Otpor bilo koje

vrste koji je u nama samima reflektuje veliki broj otpora u

materiji i ideji ZA koju se borimo, jer svetlost se ne bori ona

jednostavno privlači istinama i ljubavlju, ona ispunjava tamu.

Najveći problem našeg naroda jeste to što smo se mi uvek

borili protiv nečega i nekoga, nikada se nismo borili za neku

ideju. Pet vekova protiv Turaka, pa 100 godina protiv drugih

dušmana, pa još toliko protiv komšija, popova, političara.

87

Mi smo narod koji je toliko isprogramiran da živi u

konfliktima da je potrebno jedno kolektivno reprogramiranje

da bi uopšte mogli da privučemo bilo šta drugo.

Ono šta se dešava u našoj zemlji, ali i na celoj planeti, jeste

samo i isključivo slika onoga šta je u kolektivnom nesvesnom

ovog naroda kome pripadamo i mi sami. Sve što se dešava

oko nas jeste samo slika onoga što je u nama, nema ni jedne

opcije spolja koja može to da promeni, ako ne podrazumeva

promenu “mentalnog” softvera nas samih, pa naših roditelja,

pa komšija, pa prijatelja. Svetlost je jača od tame, ali da bi se

širila ona mora da se materijalizuje kroz naše misli i naša srca,

nema drugog puta.

Ako pričamo o zahvalnosti, ja sam veoma zahvalna i ljudima

koji su na vlasti jer su me naučili da ne gledam televiziju, da

ne čitam novine, naučili su me u kakvoj državi živim i među

kakvim ljudima, jer jedino kroz kontraste onoga što jesmo mi

možemo da promenimo sebe. To je naš narod, upravo to što

gledamo na televiziji. Ako im ponudimo svetlost imamo

šansu.

Mi treba da naučimo da u svojim srcima pronađemo ljubav i

veru i nadu, da pronađemo radost u svojim porodicama, a

sve to moramo da pronađemo prvo u sebi, jer nema ni ljubavi

ni vere ni nade ni radosti izvan nas samih!! Nema promene u

Srbiji niti na planeti Zemlji bez promene u našim mislima i

srcima!

88

- Dobro, to nam je donekle jasno, Ivona je pogledala

Mariju i obe su klimnule glavom. - Ali zbog čega misliš da mi

možemo nešto da promenimo?, upitala je.

- Ja to ne mislim, ja to znam, jer to je naša glavna

uloga u ovom vremenu pre kraja vremena kakvo smo pamtili

do sada, a to novo vreme svakako dolazi za jednu ili pet

godina, ali dolazi. Ima jedna lepa priča o Čuvarima svetla koja

kaže da su jednom davno postojala bića koja su želela da

stvore svojevrsnu bazu univerzalnog znanja u vremenu, kao

biblioteku u kojoj će biti sačuvane sve informacije i znanja

univerzuma, a koje jesu svetlo. A da bi to uradili morali su

prvo da promene jedan deo sebe i da se povežu sa aspektom

svesti koji se zove svetlo. To vreme dolazi i to vreme je sada i

mi smo nosioci promena koje će se desiti na planeti, a da bi

se to desilo potrebno je da dođe do promene u kolektivnoj

svesti ljudi. Naravno promene su se godinama dešavale

polako i postepeno i samo kod veoma malog broja ljudi, jer

da nije bilo tako, nastala bi panika na mestu gde je bilo

potrebno da vlada potpuni mir. Vremenom je sve više ljudi

krenulo putem promena, sve više ljudi je počelo da se budi iz

začaranog sna i da spoznaje realnost izvan granica vidljivog.

Naravno najteže je bilo onima koji su se ranije probudili, jer

su oni koračali nepoznatim stazama, krčili put i ostavljali

putokaze.

To je možda najjednostavniji opis mog puta i toga kako ga ja

doživljavam, jer tek kada prođemo kroz promene, mi

možemo drugima da pokažemo put. Pogledajte samo sebe

89

koliko ste se promenile od kada smo se upoznale i setite se

gde ste bile, a gde ste sada. Ono što je važno jeste da sve

vreme budemo svesni promena kroz koje prolazimo, kao i

promena ljudi oko nas zbog toga što se taj talas svetlosti širi

od nas ka svima onima koji su u nizu svakoga od nas, a to

može da bude veliki broj ljudi. Reka svetlosti, to je ono što mi

možemo napraviti ukoliko krenemo svesno putem promena,

a to je život u raju. Raju na Zemlji koja tako postaje planeta

čuda. A promene su neminovne, sa promenom polova koja

će uslediti. Onaj ko u to uđe svesno, živeće u raju o kojem

pričaju sva drevna proročanstva. Međutim oni koji ne budu

želeli da se menjaju i koji nisu u stanju da se prepuste, sasvim

sigurno će proći kroz događaje u svom životu koji neće biti ni

malo prijatni. Veliki broj ljudi će se i dalje držati za stara

uverenja, vrednosti ili materijalne stvari, a one će postati jako

teške u tom novom vremenu.

Sa Festivalom zahvalnosti ja želim da dam svoj doprinos u

pravljenju reke svetlosti jer svetlo koje osećam u sebi, samo

po sebi privućiće sve one koji su krenuli putem promena i

osvetliće put drugima na njihovom putu jednosti.

- A zbog čega sam ga nazvala Festival

zahvalnosti? Zbog toga što je prvi uslov za početak svih

svesnih promena, priznavanje i osvešćenje zahvalnosti na

daru života, bez kojeg ne bi bilo moguće doživeti ni jedno

božanstveno iskustvo kroz koje svako od nas prolazi iako

često toga nije svestan. Kada smo zahvalni na daru života i na

svom životu, mi dopuštamo Božanskoj energiji da uđe u naše

90

telo, a kada jednom uđe, uz našu svesnu volju, proces

promena je počeo i sa njim proces čišćenja svih onih

emocionalnih naboja koji su zatvoreni u nama.

Ja sam, prolazeći kroz svoje promene, postala svesna

različitih svetova u kojima postoji moje biće i u samoj sebi

sam kreirala ono što treba da postane konačan sistem

svetlosti na novoj planeti Zemlji. Kreirala sam u sebi

unutrašnji mir i ljubav na taj način što sam naučila da

prihvatim da sve što sam ja u životu uradila i sve što su mi

uradili i što sam shvatila da to nije bilo ni dobro ni loše, već je

to bio jednostavno put promena, život koji me je i doveo do

ovog trenutka života u svetlosti ili kako to negde kažu

trenutka usidravanja svetlosti u mom životu. Vas dve ste

takođe veoma blizu toga da osetite svoju vlastitu svrhu i da

sa otkrivanjem puteva kroz koje ste prošli, sa skidanjem

maski koje ste nosile naučite da prihvatite jednost vašeg bića

i da uđete u život u svetlosti. A kada budete bile u stanju da

prihvatite svako svoje ponašanje, iako često nije bilo dobro,

kada osvestite svoje autentično biće, kada shvatite koliko ste

cenili i bili zahvalni za neke stvari, a za neke ne, počeće da se

otvaraju svi vaši centri i energija će početi da teče kroz vaša

tela. To neće da se desi ni lako ni brzo, ipak vredi svaki korak

koji treba preći, a ne mogu vam dovoljno dočarati koliko je

veličanstven trenutak u kojem jednog poslepodneva, čitajući

knjigu, pijući čaj ili spremajući se za posao u toaletu, kao ja,

odjednom osetite preplavljujući osećaj spoznaje božanskog u

sebi. I makar on trajao samo pet sekundi, to je osećaj koji će

označiti početak vašeg života u večnoj ekstazi Božje ljubavi.

91

Vas dve ste potrebne, kao i svi oni koji dođu na naš Festival

zahvalnosti da bi obavile ovaj zadatak, zadatak propuštanja

energije ljubavi kroz naša srca, što će biti moguće jedino kada

otvorimo naša srca. Da li vam je sada malo jasnije, upitala je

Ljiljana.

- Jeste - odgovorile su obe u istom trenutku.

- A zbog čega ste sada toliko ozbiljne?, pitala je

Ljiljana, kroz smeh. - Osnovna ideja jeste to, ali ukoliko nas tri

ne uživamo u tom procesu i ukoliko se ne radujemo u svakom

koraku njegovog ostvarenja, onda on i nema smisla.

- Dobro, rekla je Ivona. - Šta nam je činiti?

- Ono što sam mislila jeste da pre svega napravimo

jednu kampanju, onoliko koliko je u našoj moći da probudimo

kod ljudi svest o tome zbog čega je važno da budu zahvalni.

Nećemo spominjati naravno ništa od svega ovoga. Potrebno

im je samo objasniti šta zahvalnost može da donese u njihove

živote. Zahvalnost je univerzalan princip, a najlakše od svih se

usvaja, jer svi imaju toliko toga na čemu mogu da budu

zahvalni. Dakle, prvi korak jeste usvajanje ideje života u

zahvalnosti, pa iako je sama zahvalnost stanje, neophodno je

da prvo napravimo misao u svojoj glavi koja će nas dovesti do

tog stanja.

U svom svakodnevnom životu često zaboravljamo osnovne

stvari na kojima možemo biti zahvalni, zahvalni prirodi,

svemiru, rođacima, prijateljima, poslovnim partnerima,

92

nepoznatim ljudima. Zahvalnost donosi još više onoga na

čemu treba biti zahvalan, uvećava izobilje u životu. Što smo

zahvalniji za dobro, po principu zakona privlačnosti sve više

dobrih stvari dolazi u naše živote. Većina ljudi u današnje

vreme prepoznaje samo ono što im nedostaje, samo ono sa

čime nisu zadovoljni i na taj način u svoj život privlače samo

još više istih ili sličnih stvari, jer univerzum nam daje samo

ono o čemu mislimo, a ako mislimo o tome kako nismo

srećni, kako je kriza, nemaština i haos, to je ono što pravimo i

od svojih života. Najjednostavniji korak za pokretanje

promena ne podrazumeva ništa više do praćenje onoga što

već sami po sebi jesmo, pa samim tim u to je za početak

potrebno uložiti najmanje napora.

- A to je?, upitala je Ivona.

- To je vođenje Dnevnika zahvalnosti, odgovorila je

Ljiljana.

- Dnevnika zahvalnosti? Pa ti imaš toliko mnogo

dnevnika, zadirkivala ju je Marija. - Dnevnik duše, Dnevnik

snova, Dnevnik zahvalnosti, Dnevnik kreativnosti!

- Imam, nasmejala se sada i Ljiljana. - I svaki od njih je

bio važan u jednoj fazi mog razvoja.

Dnevnik zahvalnosti je univerzalan i ja ga posmatram kao

bezgranični ćup blaga, što više stavljaš blaga u njega, više ti

blaga donosi. Što ima više stvari na kojima smo zahvalni, sve

više će biti onih na kojima možemo biti još zahvalniji, a za

93

početak je dovoljno samo da pogledamo sve one dobre stvari

u našim životima. Ništa manje i ništa više, a sve ostalo će doći

vremenom pošto se zahvalnost vežba.

Važno je da svaki dan pred spavanje u svoj dnevnik zapišemo

na čemu smo tog dana bili zahvalni, vremenom će ih biti sve

više i vremenom ćemo početi da se zahvaljujemo i na lošim

stvarima koje nam se dešavaju, jer ćemo doći do tačke u kojoj

ćemo povezati sve ono na čemu smo zahvalni sa onim,

uslovno rečeno lošim, što se desilo prethodnih dana. To je

kao ona priča o mudracu i konju. U jednom trenutku reći

ćemo sami sebi: „Vidiš, sada sam zahvalan na tome, ali da mi

se to loše nije desilo pre deset dana, nikada mi se ni ovo

dobro ne bi desilo.“ Pisanje dnevnika je važno zbog toga što

tu ostavljamo trag, postajemo svesni svih pozitivnih ishoda,

svih događaja koje smo smatrali za vrlo teške ili bolne. To je

dakle, veoma jednostavan put da dođemo do trenutka u

kojem ćemo promeniti svoj sistem pogrešnih uverenja koji

nas je ograničavao da osetimo život. A najvažnija ideja koju

ljudi treba da shvate jeste da MISAO STVARA, da su oni sami

odgovorni za svoj život i da ga kontrolišu svojim mislima!

Zahvalnost je najkraći put do ljubavi, jer samo zahvalno srce,

ono u kojem nema gorčine, može da se osvesti i oseti ljubav.

Onaj ko je u stanju da oseti ljubav, osetio je i spoznao Boga,

kao vrhovni princip univerzuma, jer se čitav univerzum sastoji

od ljubavi. Zahvalnost je, dakle, najkraći put do spoznaje

božanstvenosti našeg sopstvenog postojanja, veličanstvene

94

lekcije u kojoj smo spoznali da je sve povezano i da smo svi

mi deo jednog.

95

V

Iako je Festival zahvalnosti u početku bio samo ideja,

postao je događaj o kojem se najviše pričalo u njihovom

malom gradu. To je bio jedinstven događaj, koji se nikada

ranije nije organizovao u zemlji i mnoge televizijske ekipe su

najavile da će poslati svoje reportere. U samu organizaciju su

se uključile i lokalne radio i televizijske stanice, promovišući

ideju zahvalnosti na takav način da je i samoj Ljiljani bilo

neobično kako su svi odjednom počeli da pričaju samo o

tome. Pošto je sama Skupština opštine pristala da bude

glavni organizator i pokrovitelj Festivala, još na samom

početku se dogovorila da se na samom gradskom trgu postavi

velika kutija koju su nazvali: KUTIJA ZAHVALNOSTI. Ideja je

bila da u nju svako ko prođe pored ubaci papirić, na kojem je

96

napisao na čemu je zahvalan u tom trenutku. Kako je vreme

odmicalo i kako je postalo sve jasnije da je papirića sve više,

tako su se oni dosetili da postave kutije na različitim mestima

u gradu. Posle samo mesec dana Kutije zahvalnosti su bile

pune i oni su doneli odluku da sve papiriće zahvalnosti

smeste u jednu kancelariju u samoj Skupštini opštine i da u

nju svakodnevno donose papiriće zahvalnosti iz kutija koje su

bile pune. Tu prostoriju su nazvali Soba zahvalnosti!

Pozitivna energija je počela da se širi ulicama. Kutije

zahvalnosti su postale jedan svojevrstan fenomen i svi su

želeli da tog dana ubace još po jedan papirić, osećali su se

dobro zbog toga. Uskoro su počele i novine da pišu o tome.

Kutije zahvalnosti, od kojih su došli do Sobe zahvalnosti bile

su sve punije i punije.

Lokalna televizija je svakodnevno pravila priloge ispred

najveće gradske Kutije zahvalnosti i pitali bi građane: „Na

čemu ste danas zahvalni?“ Bilo je tu različitih odgovora.

- Svojoj majci zbog toga što mi je rodila krive noge,

rekla je jedna devojka.

Reporterka je bila zbunjena.

- Da, ponovila je devojka, jer ima toliko ljudi koji

nemaju noge uopšte.

Taj njen odgovor je samo pokrenuo ljude da još više

razmišljaju o tome na čemu bi danas mogli da budu zahvalni.

97

Pisale su novine i o Ljiljani, devojci koja je pokrenula čitav

događaj, ali je ona uvek skromno odgovarala da to nije imalo

veze sa njom, već sa samim ljudima. Pa nije ona punila te

Kutije zahvalnosti, nego oni.

Veoma brzo, vest o Kutijama zahvalnosti se proširila i po

drugim mestima i Ljiljanu su zvali da je pitaju da li se ona

slaže da i oni na svoje gradske trgove postave Kutije

zahvalnosti.

Ona je naravno bila oduševljena tom idejom, jer nije mogla ni

da pretpostavi da će to dobiti tolike razmere. Pitali bi je šta je

potrebno da bi akcija uspela.

- Ništa, odgovarala je ona. - Ljudi će već sami u sebi

pronaći sve ono dobro na čemu treba da se zahvale, samo im

dajte šansu.

Posle nekog vremena u gotovo svim većim gradovima,

otvorene su i sobe zahvalnosti, kojih je u samim gradovima

bilo sve više, pa su u pojedinim morali da otvore još dve ili tri

sobe, da bi stale sve poruke zahvalnosti koje su se

umnožavale. Tako su nastale i Kuće zahvalnosti.

Negde mesec dana pred početak Festivala, Ljiljani je zazvonio

telefon. Bio je to kabinet predsednika.

- Dobar dan, rekli su. - Da li ste vi gospođa Ljiljana.

- Da ja sam, odgovorila je.

98

- Ovde kabinet predsednika, predsednik bi želeo da

vas čuje.

- U redu, rekla je i sledila se u sekundi.

- Dobar dan, gospođo Ljiljana, rekao je on. – Čuli smo

da ste pokrenuli veliku stvar. Od vaših Kutija zahvalnosti došli

ste do toga da su sada čitavi gradovi proglasili sebe za

gradove zahvalnosti. Ne bi to bilo toliko čudno da se ne priča

kako se situacija u tim gradovima popravlja iz dana u dan.

Kako se otvaraju nove šanse za uspostavljanje veza sa

inostranim poslovnim partnerima. Kako su ljudi srećni i kako

se smanjio kriminal. Zaključeno je više brakova i ima sve

manje razvoda. Deca imaju sve bolje ocene u školi. Na

televizijskim stanicama se od priča o strahu i nasilju prešlo na

priče o zahvalnosti i ljubavi. Zahvaljujući vašim Kutijama

zahvalnosti ljudi su postali bolji. Ranije su gledali kako će

jedni drugima da naude, sada razmišljaju o tome šta će dobro

da urade da bi mogli da ubace svoj papir zahvalnosti tog

dana. Ljudi su počeli da stvaraju, da pevaju, da slave život. To

su one informacije koje su došle do nas. Da li biste bili

ljubazni da dođete do nas, voleo bi da vas upoznam, da se

dogovorimo da Festival zahvalnosti postane nacionalni

praznik i da se održi u Beogradu na glavnom gradskom trgu, a

mi ćemo tog dana proglasiti našu zemlju za Zemlju

zahvalnosti, rekao je predsednik.

- Naravno, Ljiljana je bila još uvek u šoku i nije znala

šta bi drugo rekla.

99

Otišla je u Beograd, dva dana posle razgovora. Nije nikome

pričala o tome jer nije imala predstavu šta može da očekuje.

Jednostavno cela priča joj je izgledala potpuno nestvarno da

nije znala šta da kaže. A šta je i mogla da kaže? Da je od

njenog zahvalnog srca, nastala jedna Kutija zahvalnosti, koja

je postala Soba zahvalnosti, od koje je nastala Kuća, iz koje se

rodio Grad! Sada je trebalo da poveruje da je moguće da od

toga nastane i država zahvalnosti!

Došla je do predsednika u dogovoreno vreme. Sa njim su bili

njegovi najbliži saradnici i on je samo rekao:

- Ponosan sam i zahvalan što sam vas upoznao.

Nasmejali su se svi prisutni.

Dogovorili su se da će centralna proslava Festivala

zahvalnosti da se održi u Beogradu, a da će ista takva

svečanost da se održi na svim gradskim trgovima u Srbiji, u

svim onim gradovima koji su već sebe proglasili za gradove

zahvalnosti. Dogovorili su se da Festival bude podržan od

strane Vlade, što je na neki način trebalo da doprinese

popularizaciji samog događaja. Na glavnoj svečanosti

dogovorili su se: Festival će otvoriti sama Ljiljana!

Mesec dana pred održavanje Festivala, već su svi mediji

uveliko pričali o tome, a Dnevnik na prvom programu RTS-a je

počinjao prilogom koliko ima cedulja zahvalnosti u najvećoj

Kutiji zahvalnosti u zemlji koja je bila u centru Beograda. Vest

se proširila i na okolne zemlje pa su i one u svojim emisijama

100

počele da spominju tu neobičnu pojavu koja se dešavala u

Srbiji, a velika beogradska Kutija zahvalnosti došla je i na

udarne vesti CNN-a i BBC-a

Ljiljana je dobijala sve više e-mailova iz inostranstva u kojima

su je obaveštavali da su i u njihovim gradovima postavljene

Kutije zahvalnosti i da su na skoro identičan način počele da

se šire po čitavoj planeti.

Nedelju dana pred događaj, pozvali su je u emisiju koja je

trebalo da nosi naziv „Planeta zahvalnosti“. Tu je saznala da

će na dan održavanja Festivala zahvalnosti više od pedeset

država sveta sebe proglasiti za države zahvalnosti i više

hiljada gradova. Ona je bila potpuno zapanjena!

- Pa to su milioni ljudi, rekla je.

- Da, Ljiljana, rekla je novinarka. - Većina državnih

televizija očekuje da im pošaljemo vaše obraćanje, kao

pokretača cele ideje.

- Ja ne znam šta da kažem, potpuno sam zbunjena.

- Recite šta god mislite, to zavisi od vas.

- U redu, rekla je Ljiljana. - Dajte mi malo vremena da

se saberem.

- Vidimo se sutra u podne u studiju.

- Vidimo se, odgovorila je ona.

101

Iz studija je krenula u hotel, da bi se spremila za sutra. Bila je

smeštena u „Hotelu M“ na Voždovcu, koji i nije bio

reprezentativan, ali ju je podsećao na davno prošlo vreme

koje ju je vraćalo u dane njene nedosanjane mladosti, kako je

često volela da kaže. U neposrednoj blizini hotela bila je

Banjička šuma i Studentski dom „4. april“. Sišla je na stanici

prevoza baš kod Doma i odlučila da se malo prošeta

Bulevarom vojvode Stepe.

Setila se svog prvog dana kada je došla u Beograd. Setila se

ranca u kome je nosila svoje studentske snove. Setila se

ladica ispunjenih željama koje nikada nisu ostvarene jer nije

bilo vere koja bi ih pokrenula. Setila se Mace, svoje cimerke i

pitala se šta li ona sada radi. Setila se svog prvog dečka. Setila

se kako su šetali istim tim Bulevarom jedne zimske noći

obasjane uličnim svetiljkama. U tim trenucima joj se činilo da

raj mora biti sazdan od istih tih boja. Setila se onih dana kada

nisu imali šta da jedu, pa su delili bonove za hranu. Setila se

svih dragih lica i neispevanih pesama. Setila se svog tate koji

je nije pozvao tri meseca kada je došla za Beograd, i znala je u

tom trenutku da je on radio najbolje što je mogao u životu u

kojem je živeo i bila mu je beskrajno zahvalna na tome što ga

je imala. Setila se trenutka kada je mislila da neće biti u

stanju da izdržava samu sebe u Beogradu i kako je posle

završenog fakulteta odlučila da se vrati u svoj mali grad.

Setila se i tog povratka. Bola koji je on doneo i besmisla u koji

je ona sama upala posle toga. Setila se gubitka bebe. Sna

majke u bolnici, u jutru njenog drugog buđenja.

102

Setila se i Aleka. Pitala se šta li radi? Nije se javljao od svog

poslednjeg e-maila. Kako bi volela da je mogla da podeli sa

njim radost zahvalnosti koja se osećala u vazduhu, radost

koje su laste na svojim krilima širile nebom. Setila se i

njihovog prvog susreta koji je izazvao sudar svetova, ne,

sudar galaksija. Setila se kako je bila nesrećna kada je otišao.

I onda, jednog po jednog učitelja, kako im je bila zahvalna na

svemu, kada bi samo znali. Setila se svih onih sati provedenih

u bolu, kako je to sada delovalo daleko, dok je Bulevarom

šetala kao po oblacima, sećajući se i zahvaljujući Bogu na tim

sećanjiima.

Setila se i čarobnog drugog susreta okupanog mirisom

jorgovana i prvog poljupca sa Alekom, poljupca koji je

pokrenuo vatromet. Setila se svih njihovih noći i svakog

zajedničkog jutra. Setila se kako se u crvenoj spavaćici jutrom

budila strepeći da li će je poljubiti pre nego što izađe iz kuće i

nikada nije. Oprostila mu je i bila je zahvalna. Setila se dodira

njegovih snova u svojim pesmama, ah, kako ga je volela

nekada. Lagala je. Volela ga je i dalje - samo sada se više nije

ljutila što je otišao, morao je da ode, rekla je sama sebi. Bila

je zahvalna, kao što joj je majka i rekla u snu, na tome što je

makar na trenutak živela svoju sopstvenost. Bila mu je

zahvalna što je otišao, jer znala je da nije tako bilo nikada ne

bi ujedinila sebe u sebi i nikada ne bi došla do tačke u kojoj

posle deset godina korača Bulevarom u svoj svojoj lepoti

postojanja. Bila je zahvalna i na tome što je u svom srcu

razgorela blizanačku vatru, što je postala jedno sa samom

sobom i univerzumom u isto vreme i jedino za šta je molila

103

jeste da se Alek seti da je njen blizanački plamen i da donese

odluku da proživi život sa njom kroz jedinstveni Božanski

identitet koji su samo zajedno mogli da ostvare.

Pitala se šta bi rekla sutra novinarima. Šta bi poručila ljudima

koji su očekivali da čuju nešto značajno? Šta bi im mogla reći,

a da može da im pomogne. Ništa zapravo, shvatila je. To što

su u svojim dušama pokrenuli zahvalnosti, što su sa tim

otvorili mogućnosti za otvaranje svojih srca za primanje i

davanje ljubavi bilo je veće nego sve ono što bi ona mogla da

im kaže. A bilo je potrebno napraviti samo mali korak, otvoriti

jedno srce koje je bilo gladno istine i ljubavi, da bi se otvorili

milioni srca na planeti Zemlji. Nasmejala se. Kada bi oni znali

koliko je bilo teško to prvo otvaranje, shvatili bi da nema šta

da im kaže. Dala je najviše što je mogla i njima i planeti,

otvorila je svoje srce i postala je ljubav.

Vratila se kući i poslala e-mail redakciji:

„Dragi moji, hvala Vam na velikoj počasti koju ste mi

učinili time što ste me pozvali da govorim milionima ljudi na

ovoj planeti. Ipak mislim da za to nema potrebe, jer ono što je

ljudima bitno nije da čuju mene, nego da čuju sebe. Ukoliko bi

čuli mene, vezali bi se za ono što bi im ja rekla i opet bi

zatvorili put do svog srca. Ljudi vole da prave idole, a vreme

idola je prošlo. Svako je sam odgovoran za rezultat, ne postoji

ta ličnost koja im može pomoći da prevaziđu nesigurnost koju

osećaju na putu do svog srca, jer cilj je jedan ali su putevi

različiti. Ukoliko bi im ja pričala o svom putu, možda bi

104

zalutali tražeći odgovore tamo gde ih nema, ili makar nema

za njih, a onome kome treba moja pomoć, onome ko na svom

delu puta bude mogao da prepozna moje putokaze,

prepoznaće ih i da ja ništa ne kažem. Moja glavna poruka bila

bi: Ne verujte nikome, verujte sebi i onome šta vam vaše srce

kaže. Ali i kada bi im to rekla, ljudi bi me pitali: a kako da

znamo šta nam naše srce kaže, i opet ne bi verovali sebi nego

bi tražili odgovor od mene.

A nema odgovora koji su izvan nas samih. Svi odgovori su u

nama, sve poruke su u nama, sve ideje su u nama, svo znanje

je u nama. Zahvalnost koju su osetili u svom biću, otvorila je

njihova srca za energiju koja dolazi, otvorili su tako vrata

svom spasenju i spasenju majke Zemlje. Šta bi im mogla reći

sem hvala vam što ste pomogli mojoj planeti da postane

planeta ljubavi. Ipak ne mogu to da im kažem, jer ako kažem

probudiću im ego i misliće da su oni nešto uradili za mene i da

zaslužuju nagradu, a možda neće znati da je to što osećaju u

srcima najveća nagrada koju su dobili. Život u istinitom

postojanju. Neće biti lako, ali važno je da smo krenuli. Srećan

vam susret sa istinama, srećno vam sjedinjavanje sa sobom i

srećan vam život u ljubavi.

S arelenom,

Ljiljana.“

Poslala je to. Bila je sigurna da je donela pravu odluku.

105

VI

Osvanuo je i taj dan, dan održavanja Festivala

zahvalnosti. Sa svih strana su stizale vesti da je sve više i više

ljudi na trgovima širom sveta. Svetske televizije su izveštavale

da se nešto takvo nikada nije videlo i da je sve podsećalo na

doček Nove godine kada bi se ljudi okupili na trgovima i slavili

njen dolazak. U prilozima su ljudi izjavljivali na čemu su sve

bili zahvalni, a na mnogim mestima organizovane su i

nagradne igre u kojima su izvlačeni papirići zahvalnosti i onaj

ko je izvučen mogao je da osvoji vrednu nagradu. Ljiljana je

tih poslednjih sedam dana bila u Beogradu i učestvovala u

organizaciji centralne svečanosti koja je trebalo da se održi

tačno u podne. Dogovoreno je već ranije da će na svim

tačkama na planeti Festival početi u isto vreme i to tako što

106

će se prvo izraziti kolektivna zahvalnosti i poslati ljubav u Srce

univerzuma i u Srce majke zemlje, a sam voditelj programa će

voditi sve prisutne kroz tu Izjavu zahvalnosti. Planirano je da

se za vreme slanja zahvalnosti preko razglasa pusti jedna od

drevnih frekvencija ili ton FA - 629hz koja je povezana sa

srčanom čakrom i koja može da pomogne njenom otvaranju i

pokretanju ljubavi u ljudima. Ona je još ranije radila sa

solfeđo frekvencijama i nekako joj je bilo jasno da je jedan od

razloga zbog kojeg su one uopšte došle do nje bilo to što su

trebale da budu povezane sa ovim trenutkom. Ranije još su

svi mediji preneli šta su to uopšte solfeđo frekvencije, da ljudi

ne bi imali otpor kada ih čuju, jer ono što je bilo važno jeste

da se i oni sami potpuno sinhronizuju sa njima. Solfeđo

frekvencije su izvorne frekvencije zvuka koje su se koristile u

Drevnim gregorijanskim koralima i koje imaju isceljujuće

dejstvo na čoveka. Prema predanju ove zvučne frekvencije

predstavljaju tonove pomoću kojih je kreiran svemir, i iz tog

razloga su nekada bile korišćene u religijskim obredima kako

bi omogućile ponovno uspostavljanje zdravlja, sklada,

svesnosti i povezanosti sa univerzumom ili Bogom.

Manifestacija koja je trebalo da bude održana tog dana

trebalo je upravo to da uradi, a za ton koji je trebalo da bude

pušten verovalo se da je povezan sa proročanstvom iz Knjige

otkrovenja prema kojem 144000 ljudi, „združenim pevanjem

jedne posebne pesme“ mogu proizvesti promene u

kolektivnoj svesti, pročistiti planetu i omogućiti da ponovo

zaživi „Zlatno doba“. Iako nije bila potpuno ubeđena u to,

prilika je bila lepa da se proba. Od ranog jutra ljudi su počeli

107

da se skupljaju na beogradskom Trgu. Osnovni zadatak,

prema Ljiljaninom mišljenju, bio je da se izazove telepatski

talas ljubavi koji je trebalo da sjedini centar planete Zemlje,

sa centrom univerzuma, a to je bilo moguće uraditi jedino

preko ljudi, kao malih vibratornih polja, koji su trebali da

budu most u tom kosmičkom spajanju. Božanski most ljubavi,

kako ga je ona nazvala, u stvari je bila njena verzija meditacije

Dugin most koju je ona često radila. To je bio most koji je

trebalo zauvek da sjedini trodimenzionalnu Zemlju sa

četvrtom i višim dimenzijama, što je opet trebalo da donese

harmoniju među stanovnike planete Zemlje. Već ranije je na

svim društvenim mrežama na internetu, na velikom broju

sajtova opisano kako izgleda meditacija Dugin most i čemu

ona služi da bi ljudi znali šta je to što će se dešavati toga

dana. Ljiljana je želela da bude sigurna da je spakovala svoj

papir na kojem je bila ispisana procedura, pošto je ona dobila

tu čast da vodi okupljene kroz pravljenje Božanskog mosta

ljubavi u Beogradu.

Kada je došla na Trg, on je već bio gotovo ispunjen, a

nije još bilo devet ujutru. Iako su očekivali da će biti gužva

nisu mogli da pretpostave da će doći toliki broj ljudi pa su se

dogovorili da na platou ispred Skupštine Srbije, postave veliki

video bim na kojem bi oni koji nisu uspeli da dođu do Trga

mogli da prate dešavanje na samom Trgu. Ono što je videla

bila je nepregledna masa ljudi koja se prvi put okupila na

jednom takvom mestu da izrazi ljubav i zahvalnost za život, i

bila je beskrajno srećna zbog toga. Setila se svih onih mitinga

protiv, setila se studentskih šetnji koje su donele rat, pa mir

108

koji nije vratio nadu. Setila se koliko je tu bilo prosutih suza,

krvi i snova. Razmišljala je kako je moglo biti još mnogo ranije

na tom istom mestu. Koliko bitaka za oslobođenje Beograda,

koliko ratova i buna. Koliko stradanja. Čak su i rimske legije

ostavile na ulicama Beograda svoje krvave tragove.

Setila se i slutila je da je kraj mraku kroz koji je čovečanstvo

prolazilo. Ili se bar nadala da jeste. Imala je ogromno srce

ispunjeno ljubavlju prema Bogu i sebi kao delu njegove

jednosti iz kojeg se izlivala reka zahvalnosti koja se širila

svuda oko nje. Da li je jedno srce bilo dovoljno da pokrene i

pomeri svetove? Nije mogla da da odgovor na to pitanje, ali

se nadala da će mali broj svih onih koji su došli toga dana na

Festival zahvalnosti, moći da osete bar deo radosti i sreće

koju je osećalo njeno srce kada je ona mislila o tome.

I u tom trenutku je mislila na Aleka, kako je volela da ga zove

u svojim snovima, iako ga tako nikada nije zvala dok je bio tu.

Aleksa joj je bilo previše grubo da bi moglo da izrazi ljubav

koju je osećala. Pitala se šta li radi i da li je ozdravio. Prošlo je

više od dva meseca od njegovog poslednjeg e-maila i ona se

nije više ničemu nadala. Sada kada je u sebi razbuktala

blizanačku vatru, udvostručenu energiju ljubavi koja je

simbolizovala spajanje dva blizanačka plamena njene duše,

muški i ženski, znala je da nije daleko vreme kada će se

muškarac koji u sebi nosi deo energije njene duše, njen

blizanački plamen pojaviti. Ona je bila sigurna da je to bio on i

dala bi sve na svetu da se i on seti toga, ali opet znala je i

ponavljala je to sebi gotovo svakodnevno da ona ništa ne

109

može da uradi povodom toga. On sam je morao da se seti i

da donese sopstvenu odluku da se sjedini sa njom.

Ona je znala da to nije bila samo odluka o tome da sa nekim

deliš život ili deo života, već da je to bila odluka koja je mogla

njihove duše da uzdigne do zvezda, ali to mu nije mogla reći

sve dok se sam ne seti.

Ali zbog čega je mislila na njega, malo pre početka Festivala

zahvalnosti, gledajući reke ljudi kako igraju i kako se raduju uz

muziku koju su slušali na razglasu? Nije obraćala pažnju na

muziku, ali je osetila da u sebi pevuši pesmu koja je trenutno

išla i prepoznala je da je to bila pesma „Brod od papira“

grupe Van Gog. Nasmejala se. Ta pesma je toliko često

donosila svetlo u njene hladne studentske dane. Bila je

ponovo na početku kao tih godina. Svi su bili tu i sve je bilo

isto, ili je makar tako izgledalo, a opet sve je bilo dugačije.

„Kažu, puštaš brodove rekom, papirne. Na svakom piše:

Čekam, a nema te!”,

odzvanjale su joj u mislima reči pesme. Da, pomislila je,

naravno da će da krene ta pesma u trenutku u kojem je ona

mislila o Aleku. Nadala se samo da je bio srećan i da je uspeo

da pronađe lepotu u svom životu, jer je imao toliko mnogo

toga čemu je mogao da se raduje.

Došlo je podne. Gradski sat je otkucao dvanaest gongova. Svi

su se umirili. Čekali su.

110

Bilo je vreme da Ljiljana izađe i stane ispred mikrofona na

ogromnoj bini koja je bila postavljena ispod spomenika Knezu

Mihailu. Na dnu bine bio je dečiji hor koji je trebalo da otpeva

„Odu radosti“ nakon meditacije, a sam program je

podrazumevao izlazak na binu najpoznatijih ličnosti javnog i

kulturnog života Srbije koji su trebali da pričaju o tome na

čemu su oni bili zahvalni. Završetak je trebalo da bude

karneval ili šetnja kroz Beograd.

Imala je tremu kakvu do sada nikad nije osetila u životu.

Osećala je da su svi oni anđeli koji su je vodili do tog trenutka

bili i tada pored nje. Desetak minuta pre nego što je trebala

da počne da govori, u tihoj meditaciji u koju je ušla da bi se

spremila za taj veličanstveni događaj izgradnje Božanskog

mosta ljubavi, rekla je u sebi:

„Ja sam svetlost, svetlost je u meni. Ja sam Čuvar svetlosti,

moj zadatak je da pomognem da se svetlost spusti među ovaj

narod. Ja sam ljubav, ljubav je u meni. Ja sam pripadnik

Galaktičke federacije ljubavi i moj zadatak je da pomognem

da se ljubav, kao najviša frekvencija kosmosa, kroz ove ljude

ovde, kroz njihova srca, spusti na zemlju. Ja nisam sama.

Osećam da ste ovde, moja braćo iz Porodice svetlosti, vi koji

ćete da pomognete u ovom jedinstvenom procesu, svakome

od ovih duša koje su se okupile danas ovde. Ja znam da sam

samo jedna od vas.

111

Bili ste tu svaki put kada sam mislila da neću uspeti. Budite i

danas sa mnom, jer za ovaj dan pripremali smo se pre toliko

hiljada godina i kroz toliko života.

Danas je dan u kojem ćemo da spustimo svetlost na Zemlju i

da sebe i Majku zemlju dovedemo do početka ostvarivanje

njene prvobitne svrhe. Danas smo se okupili da otvorimo

svoja srca za primanje svetlosti, za primanje informacija koje

su već na Zemlji i koje čekaju da se naša tela pripreme za to.

Ovo je početak, jer telo svakoga od ovih ljudi mora da

postane sposobno da primi te informacije, koje mi zovemo

svetlost ili energija, i da ih transformiše. Kada otvorimo svoja

srca i naša tela počnu da primaju informacije koje dolaze iz

starih i prastarih zvezdanih sistema, postaćemo bića super

svesnosti. U tom Novom dobu ili kako ga još zovu Zlatno

doba ili Doba svetla, otvoriće se svima nama mnogi novi

svetovi.

Budite sa mnom danas, kada smo kreirali promenu koja treba

da dovede do pomaka. Festival zahvalnosti je jedna od tih

promena i hvala vam svima što ste mi pomogli da u svojim

mislima kreiram jedan ovakav događaj i što ste bili uz mene

na putu koji je doveo do ovog trenutka.“

Čekali su je da se obrati.

Prišla je mikrofonu.

Ruke su joj se tresle.

112

Odjednom je osetila toliki nalet energije, kao da se izdigla

izvan gomile, izvan granica zemlje, kao da je bila na nebu i

kao da je videla odozgo taj trenutak u kojem svi čekaju da

počne promena koju njihove duše čekaju eonima.

Taj trenutak je trajao nekoliko sekundi, a ona je imala osećaj

kao da je trajao najmanje pet minuta i za tih pet minuta ona

je videla sve one gradove u kojima se održavao Festival

zahvalnosti, milione ljudi na ulicama koji će u svojim srcima

možda prvi put osetiti ljubav.

Videla je i znala je u tom trenutku u kojem je počela da priča,

da je obavila svoj zadatak.

„Dragi prijatelji, braćo i sestre. Hvala vam što ste došli i što

ste doneli odluku da svoje živote uzmete u svoje ruke, da

postanete odgovorni za sebe. Svako od nas ovde u ovom

vremenu pre kraja vremena kakvo znamo je došao sa ciljem

da probudi i otkrije nešto u sebi. Mi smo kao ljudi prošli kroz

različite ere i doba, kameno, bronzano, industrijsko i

informatičko. Sada je došlo vreme da pređemo u jedno Novo

doba, doba svetlosti i doba ljubavi, i mi smo tu danas da

uvedemo naše živote i našu planetu u to Novo doba. Svako od

nas je doneo odluku, sopstvenu odluku da u ovom trenutku

bude na ovom mestu i da bude predajnik sa kojeg će se širiti

vibracije jednosti i ljubavi. Kada udružimo svoje snage i svoju

energiju u jednu - energiju ljubavi, mi smo jedno nepregledno

polje energije ljubavi na zemlji koje će kao takvo samo da

privuče beskrajnu energiju ljubavi koja nam poslednjih godina

113

dolazi iz srca univerzuma. Na taj način kao jedinstveno polje

ljubavi, dok svi budemo vibrirali na toj frekvenciji jednosti svi

centri na zemlji i svi ljudi u lancu će početi da se sinhronizuju

sa njom. Važno je da izdržimo do kraja, da u ceremoniji kroz

koju ćemo sada da prođemo, osetimo, osvestimo i zadržimo

vibraciju ljubavi najduže što možemo. Trajaće svega dvadeset

minuta i tih dvadeset minuta će za naše duše biti vredniji od

dve stotine života kroz koje smo prošli na Zemlji hodajući

materijalnim svetovima. Kada odete kućama, nećete osećati

nikakve fizičke manifestacije, neće se desiti nikakve promene

svesti koje ne bi bile u skladu sa onim što ste spremni u tom

trenutku da podnesete, ali će se desiti da ćete jednog jutra da

ustanete probuđeni i da vidite. Danas ćete biti probuđeni, a

oči ćete otvoriti kada za to dođe vreme. Nova frekvencija koju

ćemo danas da privučemo zove se ljubav, znanje, svetlost i

informacija. Ona će nas osloboditi ropstva sopstvenih

uverenja. Posle ovoga doći će do promene svesti i nemojte se

plašiti, jer sve što možete da izgubite jeste vaše lažno biće iza

kojeg će se pojaviti duša ispunjena mirisima večnosti.

Prepustite se tom podešavanju na ovu novu frekvenciju, jer

ona će se svakako desiti. Ukoliko idete sa tokom manje će da

bude bolno oslobađanje vaših duša od vašeg ega, jer jedino

što je ikada moglo da vas povredi jesu vaše misli i ego koji im

je davao preveliko značenje. Te promene će doneti

reorganizacije u vašim životima, reorganizacije prioriteta,

planova, ideja, verovanja. Opustite se i idite sa tokom.

Nemojte prosuđivati nego i dalje budite zahvalni. Budite

zahvalni na svakom trenutku u toku dana, jer svaki je

114

nepregledno more mogućnosti za ljubav. Nemojte dozvoliti

da otvorite oči tek kada sve izgubite, pogledajte sada pre

nego što sve izgubite, jer ni taj gubitak sam po sebi nije

gubitak, već samo aktivator vaših sopstvenih promena, samo

inicijator buđenja vaših najneverovatnijih i najskrivenijih

potencijala.

Prestanite da se usredsređujete na razlike između vas i da se

delite. Ne postoje razlike, svi smo mi jedno i jedno je sve. Svi

smo mi deo Univerzalne božanske energije, pa iako vam sada

to možda nije jasno, posle današnjeg dana, u kojem ćemo

podići svoj energetski potencijal na višu vibraciju, počećete to

i da vidite. Počećete da vidite tu multidimenzionalnost u kojoj

živimo. Videćete ono što ja sada vidim odavde kada vas

gledam, more svetlosti koje je jedno kao i ovi talasi energija u

kojima plutamo svi zajedno. Može se desiti da prvo osetite

bes, ljutnju, ali i to je dobro zbog toga što su i to emocije i one

se prve pojavljuju na putu promena, ali uvek imajte na umu

da je sve savršeno i najbolje za vas, da Bog zna zbog čega ste

ovde, u ovo vreme, na ovom mestu, a na vama je samo da se

setite. Želim vam da dođete do istina, koje će vas dovesti do

jednosti kroz koju ćete osetiti ljubav, večnu ljubav od koje je

sazdan čitav univerzum. Danas je dan vašeg buđenja, želim

vam da svoj život u Novom dobu ispunite sobom.“

Pozvala ih je zatim da zatvore oči i da svi zajedno izgovore

Molitvu slobode koju je još davno našla u jednoj prekrasnoj

knjizi Četiri sporazuma, Don Miguel Ruiz.

115

Rekla je:

„Molim vas da na trenutak zatvorite oči, otvorite srce i osetite

svu ljubav koja izvire iz vašeg srca.

Želim da se pridružite mojim rečima svim svojim mislima i

svim srcem, da osetite snažne spone ljubavi. Zajedno ćemo

izgovoriti ovu molitvu da bismo osetili vezu sa svojim

Tvorcem.

Koncentrišite se na svoja pluća, kao da su ona jedino što

postoji. Osetite zadovoljstvo kada vam se pluća šire da bi

zadovoljila najsnažniju potrebu ljudskoga tela - disanje.

Duboko udahnite i osetite kako vam se pluća pune vazduhom.

Osetite kako vazduh nije ništa drugo nego ljubav. Osetite

vezu između vazduha i pluća, vezu ljubavi. Punite svoja pluća

vazduhom sve dok vaše telo ne oseti potrebu da izbaci taj

vazduh. A zatim izdahnite, i ponovo osetite zadovoljstvo. Jer,

kada ispunjavamo bilo koju potrebu fizičkog tela, to nam

pruža zadovoljstvo. Disanje nam pruža veliko zadovoljstvo.

Samo disanje je dovoljno da nas uvek čini srećnim, da uvek

uživamo u životu. Dovoljno je živeti. Osetite zadovoljstvo

življenja, zadovoljstvo osećanja ljubavi.

Sada izgovorite:

Danas, Tvorcu svemira, molimo Te da nam priđeš i podeliš s

nama snažno osećanje ljubavi. Znamo da je Tvoje pravo ime

Ljubav, da opštiti s Tobom znači osetiti iste vibracije, istu

116

talasnu dužinu na kojoj se nalaziš i Ti, jer si Ti jedino što

postoji u svemiru.

Danas, pomozi nam da budemo kao Ti, da volimo život, da

živimo, da volimo. Pomozi nam da volimo Tvojom ljubavlju,

bez ikakvih uslova, bez očekivanja, bez obaveza, bez bilo

kakvog prebacivanja. Pomozi nam da volimo i prihvatimo

sebe ne sudeći o sebi, jer kada sudimo sebi, mi sebe

okrivljujemo i tada imamo potrebu da kažnjavamo sebe.

Pomozi nam da bezrezervno volimo sve što si stvorio,

posebno druga ljudska bića, posebno one koji nas okružuju -

sve naše rođake i ljude koje toliko želimo da volimo. Kada ih

odbacujemo, mi odbacujemo sebe, a kada odbacujemo sebe,

odbacujemo i Tebe.

Pomozi nam da volimo druge baš takve kakvi su bez ikakvih

uslova. Pomozi nam da ih prihvatimo, ne sudeći o njima, jer

kada im sudimo, mi ih okrivljujemo i tada imamo potrebu da

ih kažnjavamo.

Danas, očisti naše srce od otrovnih osećanja koja nosimo u

sebi, izbaci svaku osudu iz naših misli zato da bismo mogli da

živimo u savršenom miru i savršenoj ljubavi.

Danas je veoma poseban dan. Danas otvaramo svoja srca da

bismo mogli ponovo da volimo i kažemo jedni drugima “Volim

te”, bez ikakvog straha, i da to zaista i osećamo. Danas ti

pružamo svoje srce. Priđi nam, govori našim glasom, gledaj

našim očima, upotrebi naše ruke, i upotrebi naša srca da

117

bismo mogli da pružimo sebe jedni drugima u međusobnoj

ljubavi.

Danas, Tvorcu, pomozi nam da budemo baš kao ti. Hvala ti za

sve što nam danas daješ, posebno za slobodu da budemo

onakvi kakvi zaista jesmo. Amin.“

Otvorena je kapija galaktičke sinhronizacije. Odjednom, suze

su same krenule, ljudi su počeli da plaču i da se smeju u isto

vreme. Ljiljana je rekla:

„Probudili smo ljubav u sebi, prizvali smo energiju ljubavi,

molim vas imajte još samo malo strpljenja, potrebno je sada

da tu energiju, tu frekvenciju propustimo kroz naša srca i da

je prosledimo u centar Majke zemlje.

Molim vas, neka vam i dalje budu zatvorene oči. Napravite

nekoliko dubokih udaha i izdaha, udišući sve negativno,

transformišući to unutar sebe i izdišući sve pozitivno i

prečišćeno.

Vizuelizujte sebe u centru Zemlje. Zamislite kristal u obliku

gigantskog osmougla, to je oblik dvostruke, četvorostrane

piramide koja liči na dijamant.

Vi se sada nalazite unutar kristala koji se nalazi u samom srcu

Zemlje. U centru kristala je tačka koja sija intenzivno belom

svetlošću. Ta svetlosti se širi iz kristala na sve četiri strane

sveta, na sever, jug, istok i zapad.

118

Zamislite sada sebe kako izlazite iz centra Zemlje, izvan

Zemlje, do tačke u prostoru odakle možete da vidite čitavu

planetu Zemlju.

I dalje zadržite u vizualizaciji oblik kristalnog u centru Zemlje, i

vidite kako se na severu i na jugu zemlje probijaju tokovi

svetlosti i kako obrazuju ogromni dvostruki dugin most – i na

taj način dnevni i noćni generatori Zemlje postaju vidljivi.

Dva dugina toka spajaju severni i južni pol Zemlje na

rastojanju jedan od drugog tačno 180 stepeni. Na taj način

kako se Zemlja lagano okreće oko svoje ose, dugin most

ostaje u mestu i ne okreće se.

Završavajući vizualizaciju, uzmite Zemlju koja se okreće

unutar duginog mosta i stavite je u svoje srce. Zamislite dva

toka svetlosti kako izbijaju iz centralne tačke ka vrhu vaše

glave i vašem podnožju. Sada ti tokovi obrazuju dugin most

oko vašeg tela podržavajući vašu auru. Sada ste vi i Zemlja –

JEDNO. Dugin most sveopšteg mira je sada realnost. U tome

se sastoji sva suština.“

Ljiljana je završila, a svi su i dalje ćutali. Za one koji ne bi

razumeli kako je trebalo da se napravi dugin most,

pripremljena je već ranije animacija koja ih je vodila kroz taj

proces i nije bilo sumnje da li su uspeli. Most je uspostavljen.

Svi oni koji su učestvovali u ovom veličanstvenom procesu

znali su da je upravo ovo iskustvo bilo to po koje su njihove

duše došle na Zemlju, u ovo vreme, upravo na tom mestu.

Beograd je postao mesto u koje je energija ljubavi prva došla.

119

Za samo sat vremena, u drugoj vremenskoj zoni, u jednom

drugom podnevu, u Atini, pa u Kijevu pa dalje, uspostaviće se

novi mostovi ljubavi i čitava planeta i sva bića počeće da žive

ljubav.

Tog dana energija ljubavi, svetlosti i jednosti obišla je čitavu

planetu. Milioni ljudi su učestvovali u ovom događaju, a

većina njih nije ni znala da su sa tim činom postali praoci

jednog novog doba na planeti koje su još drevne civilizacije

nazvale Zlatno doba.

120

VII

Ljiljana je došla u hotel nešto pre ponoći, potpuno

slomljena. Nije mislila ni o čemu, prvi put posle toliko godina

nije imala plan. Sa današnjim danom završio se i za nju jedan

deo života. Pomislila je, šta je sledeće? I nije imala odgovor.

Bila je potpuno sigurna da iako ljudi još uvek nisu mogli biti

svesni svega onoga što se desilo tog dana, bogovi su bili,

sasvim sigurno. Pitali su je celo veče, kako se oseća, sada

kada zna da je ideja koja je nastala u njenom srcu pokrenula

čitav svet.

Ona je samo odgovarala: “Sve velike stvari na samom

početku bile samo ideja u glavi nekoga od nas, ovog puta sam

ja imala tu čast i obavezu da je dobijem. To nikako nije

zavisilo od mene, već isključivo od Boga, a ono što je važno

121

jeste da sam ja samo pratila tok, naučila da budem zahvalna i

naučila da volim bez osuđivanja.”

Spavala je čitavih dvanaest sati i probudila se malo posle

podneva. Imala je utisak kao da je prošla čitava večnost od

kada je bila svojoj kući i setila se da joj Ivona i Marija nisu

javile kako je prošao Festival zahvalnosti u mestu njene

mladosti gde je postavljena i prva Kutija. Ipak, bila je sigurna

da je bilo božanstveno, kao i u Beogradu. Htela je da pozove

Ivonu telefonom i videla je da je telefon bio prazan,

zaboravila je da ga napuni. Priključila ga je na punjač i

uključila ga. U tom trenutku stiglo je na stotine poruka

podrške, radosti, ljubavi. Nasmejala se, moraće da promeni

broj, pomislila je. Dok ih je listala ugledala je jednu koja joj se

učinila čudnom.

„Čekam te na “25-om maju”, na mestu na kojem se vatromet

iz tvojih očiju jednom davno oslikao na nebu i obasjao

poljubac koji me je probudio iz sna. Sutra u 20h. Tvoj A.“

Bila je kao opčinjena. Nije mogla da veruje da je to bio

stvarno on, a opet nije niko drugi mogao biti. Kada su bili prvi

put zajedno u Beogradu, otišli su na šetalište 25. maj. U

trenutku kada ju je poljubio ona je videla vatromet iznad

Kalemegdana koji je bio toliko sjajan da je obasjao čitavu

reku i njih pored nje. Alek u Beogradu! Mora da je bila

greška, ali niko drugi to nije mogao da bude sem njega. Srce

je počelo da joj kuca kao ludo i ona je imala osećaj kao da u

trenutku u svom srcu oseća svu silinu ljubavi koja se dan pre

122

toga raširila planetom. Kada je shvatila da je došao, kada ga

je osetila tako blizu sebe, kada je shvatila da će ga videti tog

dana, znala je da je dobila nagradu od Boga. Znala je da je

dobila konačno na poklon najveći dar u univerzumu, onaj o

kojem su ispevane sve pesme sveta, dar veći od vremena i

veći od života, dar jedinstvenog postojanja njene sopstvene

duše. Dobila je ogledalo svoje veličanstvenosti u njemu koji

se setio da u sebi nosi deo njihove jedinstvene duše, duše

koja će posle ovog života otići na svoju zvezdu na kojoj će u

ljubavi živeti do kraja večnosti. To je bila njena nagrada.

Razmišljala je šta je sve trebalo da uradi i koliko je vremena

imala i šta je mogla da uradi za tih nekoliko sati. Kao da je

njemu bilo važno to što je ona mislila da je njemu važno.

Kakva joj je bila frizura i kakve su joj bile obrve. Nije mislila

ništa. Jednostavno je znala da je doneo odluku inače ne bi bio

u ovom trenutku u Beogradu. Australija je bila tako daleko.

Trebalo je preleteti pola planete da bi se bilo na 25-om maju

tog dana u 20 časova.

Morala je da doručkuje pre nego što bilo šta krene da radi, a

nije znala šta bi radila. Bila je odjednom ponovo u snovima,

ali neka, mogla je sebi da dozvoli da se prošeta snovima sada

kada je znala da je on ponovo tu.

Snovi, te divne mogućnosti koje su ih vodile čvrsto zagrljene

stazama noći, odjednom nisu više bili tako daleko. Donoseći

jutro na svojim krilima, doneli su joj u život nagradu večnosti

za večnost. Menjala bi sve svoje ostvarene želje za samo

123

jedan osmeh, za ovu jednu poruku koju je dobila tog jutra.

Sreća. Njih dvoje. Dovoljno za večnost. Znala je da konačnost

ima svoje nastavke u njihovim noćima i radovala im se,

radovala se svakom trenu u kojem će moći da ga gleda, da ga

voli i da kroz tu ljubav izrazi svoje sopstveno postojanje.

Iako nije bila sigurna da će se ikada više videti, osećala je da

se njihove duše dodiruju mislima i snovima, slikama i

mirisima, ostavljajući dane za neke druge živote. One nisu

želele čekati. One su znale da su se pronašle onog trenutka

pre toliko godina. Za duše vreme nije značilo ništa kao ni to

da li je dan ili noć i da li su u te dodire uključena njihova tela.

Za duše isto je vredeo jedan sekund sna i jedan treptaj oka

jer one su se prepoznavale i u snovima. Sada su ponovo bili

tu. Nikada razdvojeni, a ponekad zajedno. Vazduhom se širila

neka slatka čežnja i Ljiljana nije mogla da dočeka veče.

Osećala je mirise nekih mističnih daljina. Sve što je slutila bilo

je dovoljno da sačeka još jedan početak, da uplovi u novu noć

ispunjenja snova i da ga voli jednog novog jutra prepunog još

nepoznatih želja.

Zamišljala je već njegove poglede u njenim očima, dodirivala

je njegove umorne snove, i sve što je želela da bude jeste

ljubav, jeste život sa njim, kao dušom njene duše, kao iskrom

jedinstvenog plamena, kao identičnom frekvencijom.

Stigla je noć koja je otvorila nova pitanja. Nije bilo odgovora,

ne zbog toga što ona odgovore nije želela, već zbog toga što

nije imala vremena da ih traži. Sve što je želela jeste da ga

124

vidi. Festival zahvalnosti o kojem se pričalo na sve strane,

poruke koje su stizale sa svih strana, pozivi na koje se nije

javljala, sve je to bilo nevažno, senke dana hranila je željama

koje su donosile njega. On je bio najveća istina u svim njenim

obmanama.

Krenula je. Vetar je raznosio pitanja koja su se ređala. Kao da

je prošla godina od kada se nisu videli. Ipak, ni godina nije

bila život ceo. Život je bio svaki dan koji ju je voleo. Shvatila je

da je slušajući huk vremena, u danima u kojima je tugu rasutu

po džepovima krila od slučajnih prolaznika, znala da je u

vasioni jedna godina mogla biti samo kratak Gospodnji san. I

znala je da je mogla proći zaista ta godina ili pet ili dvadeset,

opet bi ga isto volela, jer ljubav dve duše nastale od iste

energije, kao dve identične pahulje snega koje su se samo

spojile u jednu, i nije bila ljubav već direktno iskustvo

istinitosti postojanja na planeti koja se zove Zemlja, u misliji

koja se zove Život i nije bilo uzvišenijeg osećaja na planeti ni

među ljudima ni među anđelima. Kada od dva nastane jedno,

tada ta dva kao jedno odlaze u večnost, a večnost se spušta

na Zemlju i nastavlja da živi, jer samo kroz spoj dva plamena

u jedan, ljubav, kao kreativna sila univerzuma mogla je

zaživeti na zemlji u svom punom sjaju.

Ljiljana je bila posvećena tome da se razvija i napreduje i

vođena najvišim vibracijama koje su dolazile iz srca svemira i

koje su joj kroz sinhronicitete lako i brzo otvarale sva vrata za

dobro njeno, dobro svih ljudi i Majke zemlje, došla je do

trenutka u kojem je znala da je život čudo jer su se čarolije

125

života neprekidno oslikavale u njenim danima. Opredeljena

da živi u večnoj sadašnjosti koristila je najviša znanja da bi

podstakla razvoj, rast i ljubav Majke zemlje, što je i dovelo do

toga da učestvuje u aktiviranju i upravljanju pozitivnim

promenama svih ljudi koji su bili povezani istinom i ljubavlju i

svih onih koji su tragali za njima. Ona je bila veza svih njih, jer

je bila kanal harmonične sinhronizacije koji je poravnat sa

galaktičkim srcem. Ona sama je bila kapija galaktičke

aktivacije i svoju ulogu je iznela najbolje što je mogla. Alek,

on je bio nagrada, znala je to. A šta je ona njemu mogla biti.

Znala je da ju je nekada posmatrao kao usud, onda kada su se

u njemu lomili njihovi zajednički strahovi, a nekada kao

blagoslov, u onim trenucima kada bi dozvolio da se njihova

srca spoje i kada bi osetio u sebi tu božansku energiju

spajanja dva plamena jednosti u jedan. Ona je njemu bila

nagrada za to što je imao hrabosti da se suoči sa svojim

strahovima, ona je bila nagrada za sve živote u kojima se

samoća širila njegovim venama i ledila u njima krv. Ona je

bila nagrada za to što je shvatio, da razum može da bira, ali

da duša odlučuje. Ona je bila nagrada za sve dane i sve noći u

kojima je molio Boga za to da dobije smisao, jer teško je od

besmisla tkati svoje dane. Ona je to znala istog trenutka kada

su se videli i čekala je da se i on seti. Čekala bi ga do svakog

novog svitanja i tako redom do sudnjeg dana. Nekada je bila

tužna, a opet znala je da ga ne može izgubiti. Moglo se samo

desiti da se on seti u vreme u kojem njenim snovima budu

plovile neke nove pesme, ali nikada više neki drugi ljudi. Jer

kada je probuđena otvorila oči i kada je pogledala u ogledalo

126

istine, shvatila je da je svaki dodir pre dodira sveljubavi bio

samo privid nežnosti, da je svaki poljubac pre poljubaca

sveljubavi bio samo privid strasti, a svako vođenje ljubavi pre

uvođenja ljubavi u njihove živote kroz spajanje plamenova u

vatru večnosti samo iskustvo kroz koje njeno telo prolazi.

Nekada davno na velikoj karti sudbine, spojila su se njihova

dva puta u jedan. Mesto i vreme spajanja je još tada u

vremenu pragalaktičkih civilizacija označeno nekim

nepoznatim oznakama, i ono se u vremenu njihovog

konačnog spajanja zvalo: 25-ti maj, 20h! Šta je to nekome

moglo značiti? Ništa. A njihovim dušama u tom vremenu u

kojem su se rastale da bi se ponovo pronašle pod tom

oznakom u večnosti, značilo je sve. One su bile ljubav kada su

se razdvojile u potrazi za iskustvima na zemlji sa ciljem da se

pod tom oznakom postojanja u vremenu pre kraja vremena

sretnu i da kroz uvođenje ljubavi u živote ljudi koji su ih nosili

pomognu uvođenju ljubavi na planetu Zemlju. I kuda god da

su otišli, njihove misli su pratile ono drugo. Ona je bila

nedosanjani lik iz njegovih snova, a on je bio inspiracija svim

njenim pesmama. Bilo je života u kojima nisu imali snage da

se izbore sa izazovima i u kojima su odustajali, a opet bilo je i

onih u kojima su prolazili jedno pored drugog nikada ne

okrenuvši glavu na pravu stranu u pravom trenutku. I ovog

života, pre kraja vremena, sreli su se ne kao kraljica, soko ili

vila niti kao kralj, kapetan, ili orao, već kao Ljiljana i Aleksa,

kao muškarac i žena koji će arelenu oživeti u svojim srcima.

127

Često su je pitali šta je to arelena, a ona je znala da svi koji

pitaju već znaju odgovor, samo nisu želeli da ga pronađu u

sebi. Arelena je reč ili simbol iz algolijanskog jezika koji je

prema predanju bio jezik kojim je pričala prva civilizacija koja

je živela na Zemlji. To je bio onaj jezik koji su praoci ljudske

civilizacije doneli na planetu sa neke daleke zvezde i on je

više bio jezik simbola nego reči. Samim izgovaranjem

pojedinih reči u to vreme u kojem su svi živeli

multidimenzijalnim životom, nisu se razmenjivale informacije

u smislu komunikacije među stanovnicima Zemlje nego su se

pokretala i različita stanja, odnosno osećanja u ljudima i

izazivala je promene u njihovim životima. Prvi stanovnici

Zemlje su mogli da komuniciraju telepatski, a izgovaranjem

reči oni su pokretali upravo one energije koje su im bile

potrebne u određeno vreme na određenom mestu.

Vremenom su ljudi izgubili sposobnost telepatskog

komuniciranja i reči su ostale kao jedino sredstvo

komunikacije. Nastali su različiti jezici i više reči nisu imale tu

snagu da pokrenu različite energetske frekvencije koje bi

zatim izazvale određene promene u životima ljudi. Ipak, reči

algolijanskog jezika ostale su zakopane duboko u nesvesnom

svakog stanovnika Zemlje. To je dar koji su ljudi dobili od

praotaca ljudske civilizacije i sve što je bilo potrebno jeste da

se setimo da postoje, jer je svo znanje sakriveno već u nama

u našoj DNK, a sve što mi treba da uradimo jeste da ga

osvestimo u svom životu. Pa je tako arelena bila reč ili simbol

koji je označavao večnu ljubav, i nesvesno svako od nas je

prema vibraciji izgovorene reči mogao da oseti njeno

128

značenje, mogao je da oseti ljubav, bez obzira da li je znao

njeno značenje. Arelena je u sebi krila vibraciju svemira i kao

reč ona je naše nesvesno povezivala sa izvorom, ona je deo

našeg zaključanog nasleđa, koji je trebalo otključati i to je

urađeno. Aktivacija na Zemlji je izvršena, ono što je usledilo

jeste život u sećanju na Božansko poreklo kroz arelenu kao

univerzalnu vibraciju jednosti koja će postati jedinstvena

vibracija svih srca u novom Zlatnom dobu postojanja.

Nije znala zbog čega se sada uhvatila priče o areleni i zbog

čega je taksi koji ju je vozio prema “25-om maju” bio toliko

spor, a bio je i izgledalo je kao da mu treba čitava večnost da

dođe do njega, a išla je sa Voždovca na Dorćol. Činilo joj se da

bi pre stigla peške da je krenula ranije.

Izašla je. On je bio okrenut ka Dunavu i nije je video

kada je krenula prema njemu. Osećala ga je sve jače i srce joj

je tako ludački kucalo da nije znala šta je mogla da uradi da bi

ga smirila. Stala je. U tom trenutku on se okrenuo. Pogledali

su se. Ne, nisu se pogledali. Sreli su se konačno. Prepoznali su

se na tom mestu i tada. Spojili su se zauvek. On je krenuo

prema njoj. Treći put, kao ko zna koji po redu, u ko zna kom

od svih njihovih života. Ovaj put ona je stajala, on je leteo.

Našao se pored nje za manje od jednog treptaja oka. Nije

disala, nije... nije disala. Da li sanja, a sanjala ga je životima.

Ne, ovo je bila istina. Bio je tu i bio je njen, ne nije bio njen,

bio je svoj prvi put u svom životu,prvi put u svim životima u

kojima su njihove duše tražile jedna drugu. Ni ona nije bila

njegova, bila je svoja.

129

Zagrlio ju je tako snažno da je ostala bez daha i to je trajalo,

poljubio ju je, ne nije je poljubio, on je pio svetlost sa njenih

usana. Gledao ju je, ne nije je gledao - on je prepoznavao

svoje dodire u jezerima ljubavi koje je krila u svojim očima.

Grlio ju je, ne nije je grlio, on je samo uzimao ono što je

njegova duša tražila vekovima, on je samo iz nje uzimao sebe.

Ništa više i ništa manje, a opet bio je to zagrljaj.

Prošlo je pola sata, ili pola noći, ili pola života, na obali

Dunava, u to vreme, na tom mestu, kada se rodio jedan

Božanski identitet, kroz jednost i spajanje dva dela iste duše,

koja je u tom trenutku postala autentično biće istine koje je

rođeno konačno.

- Kada? Kako? Zašto?, Ljiljana je pokušala da dobije

makar neki odgovor.

- Šššš..., pokazao joj je prstom. - Nemoj ništa da kažeš

sada. Sada me samo pusti da te gledam, ceo život je pred

nama. Biće vremena da dođemo do svih odgovora i svih istina

koje nam nedostaju.

I nije pitala. Rekla je sebi, obećala je sebi da neće više ništa

da priča. Previše je pričala, znala je. Previše je analizirala.

Sada je jedino želela da ga voli i ništa više. Bila je sve, imala je

sve, dobila je sve od Boga, a ako joj je Bog poslao i njega, pa

makar to bilo na mesec, na pet godina ili za ceo život, ona je

želela samo da ga voli i da u njegovoj ljubavi uvek iznova

pronalazi smisao svih svojih godina.

130

Krenuli su prema parkingu i seli su u kola.

- Ali Alek, moraš da mi kažeš gde idemo i čija su ovo

kola, mazila se.

- Ovo, ovo su naša kola, odgovorio je naizgled

nezainteresovano.

- Hm, naša kola, gledala ga je začuđeno. - Dobro.

- A..., htela je ponovo da pita, ali joj je on opet rekao

da ništa ne pita.

Krenuli su put Zvezdare i ona se pitala gde li su za ime sveta

pošli, ali nije htela ništa da pita. Parkirao se ispred kapije

jedne kuće i izašao da je otvori. Ljiljana je bila zapanjena. On

se vratio u kola i uvezao auto u dvorište.

- Alek, čija je ovo kuća?, nije mogla da izdrži.

- Ovo?, upitao je uživajući da je gleda onako divnu i

zbunjenu. - Ovo je naša kuća.

- Naša kuća, uzviknula je. - Nemoj više da se šališ sa

mnom, Aleksa! O čemu ti to pričaš, kakva naša kuća i naša

kola. Da li si ti ozbiljan?

- Ljubavi, potpuno sam ozbiljan i ne znam šta tebi

ovde nije jasno, odgovorio je.

Samo je pitala: - Kad?

131

- Pre dva meseca.

- Pre dva meseca si došao za Beograd!, upitala je

zapanjeno, ne verujući svojim ušima. - Zašto se nisi javio, za

ima Boga?

Još uvek su sedeli u kolima u garaži i ona je bila u šoku.

- Naravno da se nisam javio kada sam došao, pa nisi

valjda mislila da ću svoju ženu da dovedem u hotelsku sobu.

Bože, Ljiljana, kakvo ti mišljenje imaš o meni, odgovorio je

napola ozbiljno, a srce mu se smejalo.

Bio je ovo najlepši trenutak u njegovom životu i nisu

postojale reči koje bi mogle da ga opišu. Samo je njegova

duša znala koliko je bio srećan.

Izašli su u dvorište pre nego što su ušli u kući. Liljana je bila

zapanjena. To je bila gotovo ista ona kuća koju je ona

zamišljala u svojim snovima. Jedino što nije imala bila je

fontana sa labudovima, nasmejala se u sebi. Ali dobro,

pomislila je, ne može baš sve da bude savršeno.

Došli su do ulaznih vrata, ona je htela da uđe, ali je on rekao:

- Ti si odlučila večeras baš sve da pokvariš. Dopusti mi

da uradim ono što treba da bude urađeno i nemoj mnogo da

mi smetaš pri tome.

Sada su se oboje nasmejali kao deca.

132

Podigao ju je u naručje i uneo u kuću. Ljiljana je mislila da je u

snu i da će uskoro da se probudi. Sve ovo što je videla, sve što

je rekao, sve što je osetila bilo je previše. Posle jučerašnjeg

dana, posle začaranog sna u kojem je živela, pitala se da li je

ovo samo nastavak tog sna ili deo njenog puta života u

svetlosti.

Odgovor je dobila te noći kada su njihove duše prvi put vodile

ljubav. Oslobođene svih istinitih zabluda njihovih godina,

oslobođene svih iluzija istinite prošlosti i budućnosti.

Oslobođene ljubavlju, njihove dve duše, dva plamena iste

duše, spojene u jednu razbuktale su u njihovim srcima

blizanački plamen, plamen bezuslovne ljubavi koji se te noći

spojio sa srcem univerzuma.

To je bila noć njihovog konačnog rađanja. Sanjala ga je te

noći. Sanjala je da je u njegovom zagrljaju i da se ujutru budi

uz reči pesme koju je tada prvi put čula:

U beskraju mojih snova

Gde počinje priča ova

Dok duša mi nebom luta

Ja videh te preko puta

I opet se duše naše

u svetlosti prepoznaše.

I kao da dva života nisu prošla

133

Dok tvoja duša ponovo nije došla

Da me podseti

Da snovi vrede samo ako jutrom donose tebe

Ako duša moja u tvojoj vidi sebe.

Taj mir u očima

Taj dodir beskraja

Tu strast u grudima

Dok tebe nisam video stvarno nikada.

I pitam se kako ovaj život

Nekada zvao se životom

I kako ljudi prestanu da žive

Kada druge počnu da krive

Za strah, za tugu i poraze

Koji se samo u njima nalaze.

Ja znao sam da postojiš

I kako godine brojiš

Kao staklene perle večnosti

U snovima sam te slikao

I tvoje dodire čekao

134

Da me probude iz sna

Zato hvala ti za ovo jutro malena.

Taj mir u očima

Taj dodir beskraja

Tu strast u grudima

Sada osećam kroz tebe kao nikada.

Otvorila je oči, a on ju je gledao. Nije u trenutku znala da li je

sanjala ili su to bile njegove reči. Nije ni bilo važno, jer nije

bilo razlike između snova i jutra u kojem se ljubavlju

probuđena ogledala u njegovim očima.

- Dobro jutro uspavana lepotice, rekao je. - Dobro

došla nazad, u život.

135

Spirala Knjiga promena

Kako se ti odnosiš prema drugima, tako se postojanje

odnosi prema tebi, jer sam život jeste postojanje. Život ne

postoji sam po sebi, život svakog pojedinačno jeste samo

aspekat kroz koji se izražava postojanje odnosno Bog

(Svesnost, Sopstvo, Apsolut).

Kako se ti odnosiš prema drugome, tako će se

večnost odnositi prema tebi, jer ti i on stvarate večnost, vašu

večnost, vašu istinu, koja jeste istina vašeg postojanja.

Kako se ti odnosiš prema bilo kom aspektu svoje

ličnosti, koja jeste oslikana u drugim ljudima, tako će

Svesnost odnositi prema tebi, jer ti jesi samo aspekt

Svesnosti. Kao i svi drugi ljudi, i mi zajedno činimo celinu, a

sve jeste samo igra Svesnosti da spozna samu sebe.

Zlatni presek jeste put našeg ozdravljenja, osvešćenja

i buđenja, Zlatni presek jeste naš put promena koji naše srce

vodi do Boga, a Boga spušta u naše srce. To je put rađanja

Boga u nama, put spoznaje da smo mi večna Svesnost koja

nije rođena i koja ne umire, a da su naše telo i naša ličnost

samo instrumenti sa samorealizaciju Svesnosti.

Na prvom nivou mi smo oslikani u drugim ljudima, u

aspektima naše ličnosti i naš prvi zadatak jeste isceljenje tih

aspekata naše ličnosti u interakciji sa drugim ljudima u životu

koji je samo aspekt naše duše i u kojem ona isceljuje sama

136

sebe ili prolazi kroz određena iskustva da bi sama duša

krenula putem sopstvene integracije sa postojanjem na

zemlji.

Da bi iscelili sve aspekte naše ličnosti, i uspostavili

mir, sklad i blagostanje u našem okruženju, neophodno je da

se upoznamo sa principima koji vladaju u postojanju, a koji

jesu izvan granica vidljive svesti, izvan sna koji zovemo život.

Kada iscelimo te aspekte ličnosti, kada na nivou

našeg trenutnog okruženja uspostavimo sklad, potrebno je

da se oslobodimo prošlosti, odnosno da izađemo iz

porodičnih drama svojih ličnosti i naučimo kako da kroz naša

tela propustimo energiju Univerzum. Tako ćemo prvi put

osetiti da postojanje, Svesnost ili Bog struji i prolazi kroz nas.

Kada smo to postigli, položili smo prvi razred u našoj

školi života i spoznali smo da mi nismo fizičko telo. Drugi

zadatak jeste spoznaja da mi nismo svoje misli i emocije.

Nakon toga, kada izrazimo svoju slobodnu volju da

idemo dalje, krećemo putem isceljenje duše kao celine, i

njene fundamentalne drame koja je izazvala najveću

neravnotežu u njenom energetskom jedinstvu sa

Univerzumom, a koja se oslikava u svakom njenom aspektu,

odnosno u svakom životu ličnosti kroz koju prolazi da bi

dostigla svoj najviši cilj, ucelovljenje odnosno jednost ličnosti

i duše u kojem ona kroz materijalnu formu, telo, može da

ispolji sebe, a kako je ona sama deo postojanja, deo Boga,

može da ispolji Boga na Zemlji.

137

Kada uspostavimo energetsku ravnotežu na nivou

svih aspekata Svesnosti (Um, Duša, Fizičko telo) kada

oprostimo i zahvalimo za sva iskustva kroz koja smo prošli, jer

smo spoznali u njima zakonitosti koje su nas dovele do

slobode, mira i ljubavi tek tada smo postali jedno sa

Univerzalnom Svesnošću i u tom trenutku smo postali kanal

na zemlji kroz koji Svesnost ili Bog mogu da ispolje sebe u

svom najuzvišenijem obliku.

Na taj način naša tela postaju čisti kanali kroz koje se

Svesnost – Bog – Sopstvo ispoljava, a naši umovi, ruke, oči,

uši samo instrumenti kao male slavine za materijalizaciju

postojanja samog. I tada nastaju čuda, a da nikada nisu ni bila

ništa drugo.

Taj kanal je takođe predstavljen Zlatnim presekom, a naše

srce, duhovno srce, je centar susretanja dve spirale, od kojih

jedna ide od nas ka svetu, a jedna ka nama iz Univerzuma, a

da zaista i ne postoji nikakva razlika jer smo mi i Univerzum u

smislu Svesnosti, Boga, Apsoluta, jedno.

Onoliko koliko dajemo svetu od sebe, toliko

dobijamo od Univerzuma jer mi i svet jesmo Univerzum.

Onoliko koliko smo okrenuti prema drugima i svetu, onoliko

više Univerzum će nam dati više mogućnosti za ispoljavanje

naše individualnosti i tako do neslućenih granica.

Zlatni presek, kao put našeg osvešćenja i

ozdravljenja, jeste put ka Zlatnom dobu, onom u kojem ćemo

svi zajedno i svako pojedinačno živeti svoje istine ispoljavajući

138

svoje aspekte univerzalnog postojanja na Zemlji. Zlatni presek

jeste Božanska proporcija i kao takvu srećemo je svuda u

prirodi, kao savršenu proporciju. Šta može biti važnije Bogu

od razvoja individualne Svesti koja je manifesovana u ciljem

samospoznaje u ličnosti čije telo predstavlja samo odelo za

Beskonačnu svesnost u koju se individualna svesnost utapa.

Boga možemo da spoznamo jedino kroz osvešćeni Um i kroz

telo čoveka koji jeste najsavršenija Božanska kreacija na

zemlji, jeste Bog sam na zemlji.

Svuda u prirodi pronalazimo izraze božanskih

proporcija, kao jedinstveni kod, a Fibonačijevi brojevi i

misteriozni Phi su utkani u samo tkivo stvaranja od morskih

školjki, do galaksija. Listovi na grani rastu na međusobnim

udaljenostima koje odgovaraju Fibonačijevom nizu, cvetovi

najčešće imaju 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 ili 89 latica, cvetići,

smešteni u glavi suncokreta, razmešteni su u dva niza spirala:

jedne u pravcu kretanja kazaljki na satu i druge u suprotnom,

u pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela

nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem

mužjaka pčela, uvek bi dobili broj phi. Ako izmerimo visinu

čoveka od vrha glave do poda, zatim to podelimo sa dužinom

od pupka do poda, dobijamo broj phi. Phi je u proporcijama

lica, ritmu otkucaja srca, strukturi DNA. Nautilus u svojoj

konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog

spiralnog odnosa prema sledećem dobili bismo broj phi.

Pošto je Bog u svaku svoju kreaciju, utisnuo svoj

jedinstveni kod stvaranja, onda je za očekivati da taj isti kod

139

opisuje i put razvoja čoveka i njegove duše, put ispoljavanja

Boga-Univerzuma-Besnonačne Svesnosti u čoveku, i čoveka

kao individualne svesnosti u Bogu–Univerzumu-Beskonačnoj

svesnosti.

Put Zlatnog preseka je put čoveka ka Zlatnom dobu,

put rađanja svečovaka kao Boga, put dve spirale, koje nikada

nisu ni postojale jer su proizvod dualnosti Uma pošto je sve

samo jedno Sopstvo koje isijava kroz naše duhovno srce i

izražavaju najvišu istinu u Univerzumu –

Čovek je Bog, a Bog je Čovek, nerođen i večan!

140

O autoru: Jelena Vukašinović je završila Pravni fakultet u Beogradu i sada je na doktorskim studijama. Preko petnaest godina bavi se različitim teorijama Uspeha i njihovom primenom. Ima više sertifikata iz različitih modela postizanja izuzetnih rezultata u različitim područjima, a koji su izgrađeni u okviru Integralne Мeditativne Тehnike, Silva metoda, NLP-a i life coachinga. Rođena u Loznici, u znaku Blizanaca, sa ASc. na 29 stepenu Strelca, Jelena je od rane mladosti tragala za istinama. Na tom putu išla je različitim pravcima pa je tako ona danas trener Integralne Meditativne Tehnika (IMT), učitelj Reikija sa najvišim stepenom i trener Spiritualnih tehnologija. Jelena je autor sedam „Knjiga promena“, zbirke pesama „Dodir Božanske iskre“ i autor programa „Kurs promena“ koji u teorijskom smislu predstavlja spoj duhovnih znanja i prakse savremenih životnih trenera, dok se praktičan rad oslanja na Integralnu Meditativnu Tehniku Zorana i Milice Gruičić. Problemi u određenim oblastima života, međuljudski odnosi, posao, obrazovanje, ljubav, finansije su pokazatelji pogrešnog sistema verovanja i nedostatka životne energije koji se mogu promeniti pomoću proverenih metoda i tehnika koji se izučavaju na „Kursu promena“, a koji su na jedan posredan način dati u „Knjigama promena”. Jelena ima sina Mihaila. Živi i radi u Beogradu.

Zapitajte se šta bi poželeli ukoliko bi dobili čarobni štapić i imali mogućnost da stvorite život kakav želite. Upravo to jesu KNJIGE PROMENA, čudesne knjige koje će vam pomoći da dođete do života kakav želite.Knjige promena su moćne, kreativne i isceljujuće knjige u kojima nas glavna junakinja, u formi romansirane priče vodi kroz veliki broj tehnika, strategija i programa koje nas mogu dovesti do toga: Da otkrijemo svoju pravu ličnost i da dođemo do odgovora na pitanje KO SMO? Da otkrijemo svoju životnu svrhu i svoj životni pravac. Da pronađemo u sebi snagu i probudimo svoju kreativnost. Da prevaziđemo osećanje aksiozniosti, panike i depresije. Da razvijemo samopouzdanje i verovanje u sopstvene potencijale. Da prevaziđemo tugu, žalost ili gubitke. Da kreiramo ciljeve koji će nas učiniti srećnim. Da volimo i budemo voljeni.Emotivne, ubedljive i preobražujuće KNJIGE PROMENA imaju moć da pokrenu promene u nama, ukoliko donesemo odluku da želimo da krenemo u potragu za sobom, u tu uzbudljivu avanturu koja donosi najveću od svih nagrada – sopstveni život!KNJIGE PROMENA sadrže putokaze za prevazilaženje mentalnih, emocionalnih, fizičkih i duhovnih ograničenja i na taj način predstavljaju dragocen poklon svakome ko želi da upozna nove dimenzije stvarnosti i istinu da smo savršeni takvi kakvi jesmo i da samo svojom odlukom, voljom i mislima možemo da promenimo sopstveni život.Energija kojom vibriraju KNJIGE PROMENA ima za cilj da pokrene pozitivne promene kod čitaoca, a simbolika slika koje su date na pojedinim stranama tu energiju povezuju sa jezikom nesvesnog na koji način proces promena počinje da se dešava na nesvesnom nivou. Dizajnirana je tako da zajedno sa simbolima i muzikom pokrene čitaoca da ne bude samo svedok događaja već i aktivni učesnik.KNJIGE PROMENA, svaka na svoj način, pojedinačno ili zajedno mogu da budu dragocene svima onima koji su krenuli putem otkrivanja svog istinskog identiteta. Energija, Sinhroniciteti, Ciljevi, Afrimacije, Reiki, Čakre, Regresija, Silva, Kristali, Životno programiranje, Maditacija, Šamanizam, Karma, Srodne duše, Integracija polariteta, Molitva, Ljubav, Zahvalnost, Blizanački plamenovi, Promene 2012. godine, su samo neke od stanica na putovanju Ljiljane, devojke koja je krenula u potragu za izgubljenom uspavanom lepoticom.