Jelena Vukasinovic, Knjiga Promena I - Susret

5/24/2018 Jelena Vukasinovic, Knjiga Promena I - Susret

1/164


2/164


3/164

Jelena Vukainovi

SUSRET

Izdava

Samostalno izdanje autora

Dizajn korica

Aleksandar Mihajlovi

Elektronsko izdanje

Beograd, 2013. godine

2013 by Jelena Vukainovi

ISBN 978-1-304-73204-0


4/164

JELENA VUKAINOVI

SUSRET

Knjiga promena I


5/164

1

PESMA O BESKRAJU

Shvatih veeras vrlo jasno da most je moja dua

koja doe na Zemlju pre snova o ivotu koji je poela iveti

da naa uloga u ovom svetu nije da gledamo kako prolaze

godine koje ostavljaju trag na stranicama dnevnika

koje potajno piemo da bismo izbegli zaborav.

U zaboravu smo doli da se setimo ko smo

u zaboravu smo doli da se setimo onoga to bilo je jasno,

da svet je nae igralite da nauimo dok ne bude kasno

kako ljubav jedina moe da pokrene stene koje nas dele od

istina.

Gde ste dragi prijatelji veeras kada krenusmo na put kojinema kraja,

na put koji sobom nosi beskrajne iskre radosti

ne zbog istine

nego zbog svih nas koji smo se okupili da zajedno odsanjamo

san o venosti.

Nije to istina, a ak i da jeste neka bude moja

i neka veeras dok aljemo ljubav

osetimo kako naa srca kucaju kao jedno jer tako i jeste,


6/164

2

svi smo mi jedno zauvek

isto vredi jedan otkucaj srca i jedna milijarda godina

sa stanovita venosti, nema razlike.

Shvatih veeras da nema niega sem svetlosti u meni

i da ako sam Ljubav ja sam sve,

ako sam most ja sam venost,ako sam ovde ja sam sa svakim od vas koji jeste svetlost

i ljubav i most.

Shvatih veeras da niko nije poseban,

a da smo toliko jedinstveni,

da niko nije nita vie od onoga to u ogledalu svoga oka

vidi kao beskraj.

Shvatih veeras da otvorili smo vrata venosti

i da svako ko proe kroz njih prestaje da postoji kao ime

i nastavlja da ivi kao ljubav.

Shvatih veeras da svet je ovaj mali

za svu ljubav koju mu moemo dati,

da svaka zgrada i svaka planina

samo su kamenii u vasioni postojanja.


7/164

3

Shvatih ako je tako da mi nismo nita drugo sem besmisao

ako nismo Ljubav,

jer ako je planina kamen,

mi moemo biti samo zrno praine u beskraju Univerzuma,

ako smo Ljubav mi smo Venost i Istina i Beskraj i Vasiona,

jer istina je da u ovom svetu ne postoji nita vee od nasako smo Ljubav.


8/164

4

I

Moda je samo malo bilo potrebno da osete ono tosu godinama ekali da zasja, da osete ono to je trebalo

davno uhvatiti u vremenu, ono to je bila ona i ono to je bio

on, ono to je ostalo od mladosti posle dugih vekova lutanja

po plaviastim poljima snova. Lutanja po beskrajnim pustim

ulicama praznih gradova kroz koje su prolazili noeni

sopstvenim strahovima da nikada nee pronai sebe. Koliko

nas sa sigurnou moe da kae da je ono to jeste ono tomoe da bude, ono to treba da bude i da je ono to je

roeno ono to vidi u ogledalu jutrom, kada se raa dan i

kada je istina najblia Zemlji. Opet, koliko nas moe da se

osloni na sopstveni sud o vrednosti jutra i istine. Sve ono to

postoji u ivotu jednog oveka jeste ono to je on snovima


9/164

5

sanjanim pre dolaska na svet ispisao u srce koje e nositi sa

sobom do dana odlaska na novi put venosti.

Moda je ipak sve samo slika nekog drugog ivota koja se

stvorila tako nenadano u njenom danu, moda... Ali kako

onda da objasni vetar koji joj se zapleo u kosu, kako da

objasni dodire koji nisu postojali ali koje je tako jasno osetila

da ju je bolela elja koju su sa sobom doneli? Nije znala kako

da objasni te slike, ali je oseala da se tog jutra, kada je sasobom ponela obrise jo jednog bia, probudila po prviput.

Idui putem koji je danima mrzela, ne zato to krajolik nije

bio lep, ve zato to nije vodio nikuda, nije imao cilja kome bi

je odveo, znala je da, ipak, i nije sve zavreno onog dana kada

se vratila u taj mali provincijski grad koji je bio nalik ciganskim

pesmama, tunim, ali ipak pesmama, grad koji je morala

nazvati svojim, jer drugi nije imala. Oseala je sunce ugrudima, oseala mirise, pesmu, uzdahe. Oseala je da

povratak ipak nije bio uzaludan.

udno je to bilo vreme kada je zavrila fakultet i vratila se

nosei sa sobom kofere prepune mirisa velikog grada u

mesto koje vie nije bilo dom iz detinjstva i u kojem je

poznata lica pronalazila samo na starim fotografijama. Mestogde su vreme i godine nematine stvorile nesrene ljude koji

su raali nesrenu decu i pretvarali njen grad u neki drugi koji

nije mogla nazvati svojim.

Studirala je ekonomiju u Beogradu i nadala se da e

jednom, kada zavri fakultet, tu i ostati. To se nije desilo, jer


10/164

6

vreme je uinilo da snovi postanu luksuz, i da se pitanje kako

iveti pretvorilo u pitanje kako preiveti. Srbija je 1999.godine bila kao duboki okean iz kojeg su samo privilegovani

mogli izai na povrinu i disati slobodno, ostali to sebi nisu

mogli priutiti. Pitala se esto tih godina, kada je bila jo

samo jedna od bezbroj nemonih koji su ekali red - zato

ovek ne moe da zadri svoj dah dok ne doe vreme da

izae na povrinu iz dubokih praznina okeana, i emu vreme

ako je zarobljen u sopstvenoj slabosti, ako godine prolaze

pored njega kao vagoni voza koji se nikada ne zaustavlja na

njegovoj stanici i u koji on nikada nee ui. On jedino moe

da izabere: da li e u venost otii od daha koji dri u sebi i

koji ne sme da pusti jer se jo uvek nada da e jednom ipak

biti bolje i da e on sam doekati to jednom, ili e ga ispustiti

napolje i svoju utrobu ispuniti gorkim istinama nemoi,

prepustiti se beznau i otii u kraj. ta je manje bolno, ovek

ne zna dok ne odlui da je i kraj bolji od besmisla, dok ne

pone da ezne za muzikom u prstima, dok ne oseti da je

konano sam. A ne zna da je sam oduvek i bio. Tada samo

zamilja korake u mislima i uje dodire koji ga bude iz sna

nepostojeeg. Tada u nekim nepostojeim umama vidi svoju

pesmu koja je jo davno odletela od njega, ba u ono vreme

kada su ljudi krenuli ka dnu. Moe li neko postati pesnik bez

pesme u sebi? Moe li pesma imati sjaj bez sunca u rukama

pesnika, ili je sama pesma ta koja iz njega izvlai sjaj i onda

kada sjaj predstavlja samo ideal? Moe li ideal postati toliko

stvaran da sve ispod njega nema nikakvu vrednost? Pitanja,

samo pitanja na koja nema odgovora, jer nema ko da ih da.


11/164

7

Pesnici su prvi otili na dno. U Srbiji devedesetih nisu se

budile zore, nisu cvetale breskve i nije bilo naina da seispliva na povrinu beznaa; nije bilo nainada se ode, ak ni

da se ostane u mestu kao to je Beograd, ako treba da

izdrava samog sebe. Ona bar nije mogla.

I tako, posle skoro deset godina vratila se u mali grad, u slike

detinjstva, u mesto u kome je ono lepo otilo u izbeglitvo sa

snovima koji su tada prestali biti sanjani. Seala se togposlednjeg dana u Beogradu i kroz glavu joj je prolo niz slika

iz njenih studentskih dana.

Mesto gde je provela svoje najlepe ali i najtunije dane u

ivotu nalazilo se na Vodovcu. Bio je to studentski dom -

etvrti april koji je uvek mirisao na hranu, masnu i

zainjenu, zbog toga to se menza nalazila na samom ulazu udom. Sva ta jela su tih godina imala isti ukus, sva su bila

crvene boje i jedini nain na koji su ih mogli jesti jeste da

budu vrua, jer im bi se malo ohladila na obodima tanjira

poela bi da se skuplja masnoa koje je ponekad bilo toliko

da je bila nesnosna. Kada je ona dola da studira 1993.

godine, gotovo svaka druga porodica u Srbiji nije imala ta da

jede, tako da se o kvalitetu hrane u studentskim domovimanije ni raspravljalo. Najbolji dani su bili onih nedelja pred

izbore, tada je bilo svega i skoro svakog dana si mogao da

bira izmeu dve vrste kolaa, kojih inae nikada nije bilo.

Dom... Kada se kasnije seala tih godina pojavila bi joj

se u oima nostalgija za snovima mladosti koji su odleteli u


12/164

8

bespua u kojima su mogli pre biti ostvareni nego u tunim

slikama njene nedosanjane mladosti. Nije znala da li se moglorei da je pusta ili ne... bila je to mladost, za drugu nije ni

znala, i sada, kada je ve u svetu koji ne priznaje godine nije

mogla aliti za mladou koja je jedino to i bila po godinama

koje je sa sobom nosila. U Srbiji tih godina mladost je bila

luksuz koju su sebi samo retki mogli da priute; ostali su

morali biti zadovoljni time da jesu, umesto da streme tome

da budu. Ta Mladost, nije ona ni sada imala bog zna kolikogodina... ali ko je proiveo te godine nije vie mario za

mladost, samo je prestao da se nada da e jednom moi da

sanja. Ona je svoju mladost posmatrala kroz prizmu

nedovrene prie izbeglog junaka romana u kojem je glavni

lik. Bila je ona u svojoj mladosti, ali kada bi je pitali ega se

sea, ne bi imala pet stvari za koje bi mogla da se uhvati, a da

ne oseti teinu koju je to vreme nosilo sa sobom. Da li je iko

ikada pisao o tome kako su studenti mogli da ive u tuem

gradu od novca koji su im slali roditelji koji ni sami nisu imali

od ega da ive u svom gradu. Mislim da nije, jer da jeste, to

bi bila jedna opta melodramatina saga o itavoj generaciji

koja je bila vie gladna nego sita, koja je vie plakala nego to

se smejala. Ali nije elela toga da se sea na taj nain. ta je

imala od toga da ponovo proivljava teke trenutke svoje

nedoreene mladosti kada ni posle zavrenog fakulteta nije

znala za koju re da se uhvati, a da ona donese osmeh. Nije

znala koji stih da otpeva, a da on postane pesma... Ne, u Srbiji

se ni posle deset godina nije mnogo toga promenilo. Samo su

godine sa svakim novim uzdahom odnosile jo po jednu


13/164

9

neostvarenu nadu iza koje je ostajala uvek nova bora oko

oiju maglei sjaj u njima.

Da, tih godina nije mogla s nadom da gleda u

budunost posle ivota koji je znaio samo jedno obino

preivljavanje. inilo se da je sve lepo nestalo u nekom od

prolih ivota i da se u ovomnee vratiti ma koliko to bude

elela. esto se pitala: da li je samo ona pod jastukom uvala

ovakve misli, ili su se one kao bolest irile po domovima,fakultetskim hodnicima, bioskopima, s jednog na drugog.

Kada je dola u Beograd nije imala gotovo nikoga pored sebe.

Sasvim sama, u gradu koji nije bio njen i u kome je na svakom

ploniku to oseala sve vie. Oseala je da joj je itavo bie

isprepletano sa bezbroj nekih udnih okolnosti koje nije

mogla da kontrolie. Neko udno treperenje nastanilo joj seu

grudima i samo kada bi jako odahnula mogla bi da ga

zaustavi. Javila se u njoj ona udna bolest osamljivanja koja bi

proradila u mislima uvek kada bi se oseala neshvaeno.

Njena konanost ju je neprestano podseala na beskorisnost

udubljivanja u situacije koje nije bila u stanju da prevazie.

Ali postojala je u njoj i ona druga strana koja se bezuslovno

opirala oputanju i koja joj nije dozvoljavala da bezuslovno

prihvati trenutak. Nije oseala u sebi vedrinu novog dana jer

je on sa sobom donosio samo jo jednu priu koja nije imala

kraja. Znala je tada da je jo uvek rano da osea bol zbog

stvari koje je slutila, ali postojao je u njoj neki skriveni strah

koji je dopunjavao njene obezmirene trenutke. Postojao je

strah da moda nee prepoznati mogunost meu bezbroj

lanih nada.


14/164

10

Kada je dola u Beograd nije imala nikoga, a Beograd

kao i svaki grad, nije bio spreman da da, on je samo uzimao itako gradio sebe ostavljajui druge da se sami bore sa svojim

strahovima. Nije mogla da ga krivi zbog toga, jer ona je bila

samo jedna od mnogih koji su danima lutali ulicama traei

sebe u njemu. Bila je jedno bespomono stvorenje koje je

bilo previe gordo da trai pomo, a opet previe slabo da

prevazie strah. Ipak, ona se uklopila. Jo prve veeri u domu

upoznala je Macu, svoju cimerku. Maca je stigla sa svojih pet

kofera tek to je Ljiljana ula u sobu. Jo pre nego ju je videla,

Ljiljana je ula buku u hodniku, i pre nego to je uspela da vidi

o emu se radi zaula je naglo otvaranje i jedno glasno:

- Ej, ao,ja sam Maca, ovo je moja soba, a oigledno i tvoja.

Ljiljana je samo klimnula glavom nespremna na tako jasnopitanje u svojim nejasnim razmiljanjima.

- To znai da smo cimerke, ja sam upisala Pravni fakultet, a ti,

ti mora da si starija?

- Ne, ja sam upisala ekonomiju - odgovori Ljiljana.

- Izvini - rekla je kroz smeh Maca - delovala si mi nekakoozbiljnije.

U tom trenutku u sobu je ulo jo troje ljudi nosei sa sobom

toliko kofera i torbi da kada su na kraju zatvorili vrata vie se

nije mogao videti pod.


15/164

11

- E, super da ste stigli - uzviknula je Maca - ovo je Ljiljana,

moja cimerka, a ovo su moji drugovi Milo, Stanko i Uro. Mismo zajedno ili u srednju kolu i svi smo na Pravnom.

- Drago mi je, Ljiljana.

To vee su sedeli svi do kasno. Ljiljana se nije oseala ba

najprijatnije u drutvu to etvoro nepoznatih ljudi, ali vie

nije oseala ni onu teskobu koja joj je ispunila srce onog

trenutka kada je ula u voz i krenula put Beograda. Nije bila

sama, a to je bilo ono to joj je trebalo tog trenutka.

Vremenom se zaista sprijateljila sa Macom, i sve

vreme studiranja su bile cimerke. Ljiljana je u njoj videla

sestru koju nikada nije imala, a Maca, koja je imala dva brata,

videla je takoe u Ljiljani sestru koju ni ona nije imala. Bile su

potpune suprotnosti u svemu, ali su se tako dobro slagale da

to niko ne bi mogao rei. Maca je imala crnu, kratku kosu,

niska i uvek u sukobu sa sopstvenom eljom za slatkiima. U

sukobu u kojima su obino slatkii pobeivali. Nosila je

previe ekstravagantnu odeu za Ljiljanin ukus, majice koje su

uvek otkrivale po neki deo tela, stomak, ramena ili su imale

dubok dekolte - jakih boja i dezena koji se nisu mogli

pohvaliti skladnou. Ipak, njoj je to stajalo. Da li bi ona bila

to to jeste bez toga niko nije mogao rei. Maca je bila

jednostavno takva, pomalo neskladna, pomalo buna ali uvek

svoja. esto se Ljiljana pitala, gledajui Macu u svoj njenoj

sopstvenosti, da li ikada osea zauene poglede prolaznika,

da li zapaa znatielju u njihovim oima, i da li je to to se on i


16/164

12

uklapaju u merila trenutne realnosti dovoljan osnov da se

ona osea drugaije? Oigledno nije, jer je njena cimerka bilanajvedrije stvorenje koje je znala - imala je toliko osmeha da

je mogla da obasja itav jedan svet sa njima. Uvek bi pevala ili

brbljala neto nebitno, i kada nije imala o emu da pria ona

bi izmiljala prie, i prepriavala dogodovtine drugih,

predstavljajui ih kao svoje. Odlazila je na fakultet nekoliko

puta nedeljno i po ceo dan bi navodno bila u itaonici i uila,

ali kada bi je Ljiljana po njenim povratku pitala ta ima nafakultetu, ona bi joj satima priala o ljudima koje je upoznala

i priama koje je ula. itaonica na Pravnom uvek je bila

ispunjena do poslednjeg mesta, ali su na tim mestima obino

bile samo stvari studenata koji su se nadali da e ipak sesti da

ue ba tog dana, i da nee opet ceo dan provesti u holu

ispred, sakupljajui prie o profesorima pokuavajui da

zaborave da ih izvan fakulteta eka realnost koja je za veinu

bila teka.

Za razliku od Mace, Ljiljana je bila plava i sa oima ija se boja

menjala u zavisnosti od snova koje je krila u njima. Imala je

predstavu ta eli da postane, ali nije znala da li e imati

snage da ostvari svoj cilj. Ljudi su smatrali da je vrlo lepa, ali

ona nije imala taj oseaj. Nosila je u grudima zrake prolea, u

kosi mirise dalekih mora i bila svesna svoje unutranje

posebnosti. Nije marila za prolazne prie, lepe rei je

ostavljala za sobom ne obazirui se na njih, za svaku

poklanjala po jedan osmeh i ila dalje. U toku studija, mnogi

su voleli da budu u njenom drutvu, mnogi su joj izjavljivali

ljubav. Ona se ogledala u oima mukaraca samo da se


17/164

13

zabavi. Nije marila za njihove prie, bila je previe mudra,

previe pametna i previe svoja da bi poklonila svoje snovesluajnom prolazniku. Bila je donekle dovoljna samoj sebi.

Imala je neku udnu predstavu o sjaju koji je pokretao njeno

bie. Nosila je ono neobino oseanje prosveenosti, pisala je

pesme, matala o vremenu koje nije bilo njeno. Bila je

zaljubljena u prirodu, u lepe ljubavne prie, u dugu. Volela je

iskreno sve koje je poznavala i svaka ta ljubav je bila po jedan

zrak sunca u njenom srcu. Uvek se udila kako ljudi mogu daograniavaju pojam ljubavi na odnos izmeu dva bia,

mukarca i ene. Ona je znala iskreno da voli i neku obinu

stvar. Volela je ljude oko sebe, obine prolaznike, iako joj ovi i

nisu bili previe naklonjeni zato to je bila drugaija. Volela je

sve na svetu, mirise prolea, pahulje snega, volela je... ali

nikada nije bila zaljubljena. Imala je ona momke, ali iako su

sve njene ljubavi bile dovoljno jake da prevaziu prolaznost,

bile su nedovoljne da poremete konce sudbine i ugrabe

njeno srce pre nego to ono pronae pravi razlog svog

postojanja.

Dok je jo bila u osnovnoj koli ostala je bez majke,

tako da su brigu o njenom vaspitanju preuzeli njen tata i

njena baka. Bila je ona okruena ljubavlju u svojoj kui na

kraju malog grada u kojem se rodila, ali je jutrom pre nego

to bi otvorila oi oseala beskrajnu tugu koja je prolazila

kroz itavo njeno telo kao neki fluid koji je uvek bio tu i koji ju

je podseao na sebe. esto bi videla oca kako plae u svojoj

sobi, gledajui sliku na kojoj je bila njena mama. Onda bi

danima posle toga bila bolesna i nije imala naina da se izbori


18/164

14

sa tim. Njena mama, - oseala ju je najvie od svega, mada

ona nije bila tu. Kako je jednom detetu bez majke, to moguznati samo oni koji nemaju tu najsjajniju zvezdu na svom

nebu. Pomisao na to guila ju je i sada, posle skoro petnaest

godina. esto je gledala kako su njene drugarice razgovarale

sa svojim majkama, osorno i grubo, kako su ih krivile za

mnoge stvari, za zabrane izlazaka, za svaku sitnicu koja je bila

deo jednog tinejderskog ivota. Obino tako biva, vrednost

neega vidi tek kada to izgubi, ali u ovom sluaju njenamajka za nju je bila izgubljena zauvek, i samo je u snovima

mogla da je voli i da joj pria i da deli sa njom sve one tajne

koje nije mogla ni sa kim. Znala je ona da su to samo snovi i

da je jutro donosilo novu realnost koje se tako esto plaila.

esto bi poelela da se nikada ne probudi, da zauvek ostane

u majinom zagrljaju uukana slikom njenih vedrih oiju i

dodirom iskrenosti sa njenih usana. To joj se deavalo i sada.

esto bi pomiljala da su sve slike o sjaju koji je nosila u sebi i

bile samo slike, i da je veliina koja ju je odravala hrabrom

bila samo privid koji je njenoj mladosti davao nadu da je

iznad svih onih koji su imali ono to ona nije. esto bi se

probudila u tom snu i ne bi znala da li su te slike bile deo sna,

ili je to bilo ono neobino stanje koje oslikava sve njene elje,

njene misli, koje ju je vodilo u neke nepoznate mile predele,

one koji nikako nisu bili sa ovoga sveta. Pitala se tada da li je

to radosno oseanje, u kome nije prepoznavala sanjanje,

moda smrt... Uostalom i nije pravila neku razliku izmeu

smrti i snova. U snovima ovek nije ono to jeste, i svi koji

spavaju ne doivljavaju ga kao nekoga ko postoji jer u


19/164

15

njihovim snovima on i ne postoji. Kada bi svi koje zna spavali,

a on bio budan da li bi neko znao da postoji, a kada bi samospavao, da li bi postojao u svetu koji ivi, i da li bi ljudi koji

ive postojali za onoga koji spava?Naravno da ne; pa u emu

je onda razlika izmeu smrti i sna?

Dok ovek spava, njegova dua ne miruje, jer njoj san nije

potreban, ona hodi poljima njegovih elja, dodiruje njegove

nade i voli njegove tuge. Kada se probudi, dua ponovo ulaziu okvire realnosti i tako redom. Kada ovek umre dua

nastavlja njegov san. Kada bi spavao i spavao i spavao... ona

bi bila budna i bila bi iva i bila bi slobodna onoliko dugo

koliko bi on bio u svetu koji ne postoji. Posle smrti, dua

ostaje iva i postaje zauvek slobodna, i nita je vie ne moe

uhvatiti u njegov lik.

Zato se ona nije plaila smrti, jer bi to znailo da se plai

snova u kojima je ipak bila najsrenija. Moglo bi se rei da je

vie ivela od snova i da je vie ivela u njima nego na ulicama

osvetljenim priguenim svetlom sopstvene nemoi da nae

izlaz. Dakle, nije se plaila, sanjala jeste, i nije znalakako da

ue u ivot i da li je mogue izai iz tih snova. inilo joj se da

bi se uvek kada bi pokuala ui, pojavilo neto da je u tomesprei, da je uvek neko drugi imao prednost i vie razloga za

ulazak u ivot od nje same ili jednostavno jo nije bilo vreme

za to. Dok je ila u srednju kolu, tata je otiao u Rusiju da

radi, a ona je ostala sa bakom u svojoj kui na kraju grada.

Kada je krenula na fakultet on se ve bio vratio - prekasno da

bi bio sa njom, a prerano za situaciju u kojoj se Srbija nala tih


20/164

16

godina, situaciju u kojoj nije mogao da zaradi, a iz koje opet

vie nije mogao da ode. Tako se, tih godina, u toku njenihstudija istroilo sve ono to je on doneo. Nije on zaradio

mnogo, dovoljno da ne budu oajni, ali nedovoljno da budu

sigurni.

Sa mislima ispunjenim slikama samoe, dola je u veliki grad i

da nije bilo Mace, ostala bi zatvorena u svojim svetovima, jer

njih je mogla da nosi svuda sa sobom. Ovako, zahvaljujuinjoj, Ljiljana je zavolela Beograd, ivot uskomeanih ulica,

zgrade koje bi predvee obasjala tajnovitost koja im je davala

neku mistinu notu. Zavolela je zvuk tramvaja koji su prolazili

ispred njene sobe, miris banjike ume i jarku svetlost, ulinu,

koja nije dozvoljavala da no obasja grad. Pronala je u njemu

sebe, bila je svoja za kratko vreme vie nego za ceo ivot u

gradu u kome se rodila. Zajedno su spremale ispite - na prvoj

godini Maca se muila sa Uvodom u graansko pravo, a

Ljiljana sa Politikom ekonomijom. Te prve godine,

zahvaljujui Macinom mnogobrojnom drutvu izlazile su

gotovo svako vee, a kada nisu, neko bi doao kod njih. I

pored toga i jedna i druga su dale uslov za drugu godinu u

septembru, i tada su bile najsrenije na svetu. Kasnije u

drugoj, treoj i etvrtoj godini i pored izlazaka i druenja koje

je postalo navika nisu imale problema sa ispitima. Imale su

praksu da svakoga dana posle doruka ue po nekoliko sati

sve do ruka i posle su bile slobodne. Ispostavilo se da je to

bilo sasvim dovoljno.


21/164

17

Ipak, i pored toga to je zavrila fakultet u roku, sa gotovo

najboljim ocenama, nije mogla da ostane u Beogradu. Poslanije bilo ni za one koji su radili godinama, a i da je radila ne bi

mogla samu sebe da izdrava, da plaa stan i hranu. Tata vie

nije mogao da joj pomae. Kada se vratio iz Rusije, ispostavilo

se da ima bolesno srce i poslali su ga u invalidsku penziju od

koje su jedva sastavljali kraj s krajem, kada se istroilo sve

ono to je tamo zaradio. Zato Ljiljana nije imala izbora -

morala se vratiti u grad koji je bio njen samo po roenju, ukome nije bilo nikoga ko bi mogao da je nasmeje, u kome je

vreme stalo onog trenutka kada je ona otila iz njega.


22/164

18

II

Tog jutra nije mogla da se seti snova prethodne noi,ali je oseala u grudima neku neobinu teinu koja joj je

davala poleta, ali u isto vreme oduzimala joj dah. I dok je ila

ka mestu gde ja radila, a koje se ni u najgorem sluaju nije

moglo nazvati zadovoljavajuim, kao da joj vie i nije bilo

toliko vano to to je radila posao koji je nije ispunjavao, to

je ivela u gradu u kome se retko smejala i to je bila sama.

Toga jutra, koje je na izgled bilo isto kao i sva ostala jutra, sa

zorom koja nije obeavala da e se neto drugaije desiti i sa

maglom koja se kao i uvek prosula ulicama sakrivajui

oronule kue i nesrene prolaznike, sa zvukom crkvenih

zvona i neispevanih pesama, sa njom u njemu i njim u njoj. Sa

mirisom svee pokoene trave koji se irio putevima vetra.


23/164

19

Mirisom tako jakim da bi ga neki iskusni slikar sa lakoom

mogao naslikati.

Ila je nesvesna da su toga jutra njenim koracima ila dva

bia. Nesvesna da se prethodne noi u njenim snovima desilo

ono o emu je njena dua vekovima sanjala. Lutajui

putevima fantastinih plaviastih predela, posutim sjajem

zvezda i okupanim mirisom jorgovana, na jednom skretanju

ka novim onozemaljskim predelima, sasvim sluajno naila jena sebe samu.

Te noi desilo se neto to se veoma retko deava i u

predelima kojima hode due onih koji sanjaju... desilo se ono

o emu svaka dua sanja i za ta bi u svojoj najluoj iskrenosti

obeala samu sebe samo da doivi svoju potpunost, onu koja

joj je oduzeta pre svesti da je ikada i postojala. Potpunost okojoj su stvoreni mitovi, potpunost koja je oznaavala kraj

besciljnog traganja, potpunost koja je znaila konanu

beskonanost i konano jedinstvo sa Univerzumom.

Beskonanost koja je znaila kompletnost i put ka venosti.

Koliko dugo je ekala osmeh jutarnjeg sunca, njenu sreu da

doleti do nje... njenu sreu, zavitlanu rukama istine u njoj

nepoznate predele. Godine traganja meu milion tuih

radosti, bezbroj sati straha i tuge... Obeena o ljubiaste niti

beskraja, visoko na povrini i duboko u dnu svemira traila je

ono to je jednom tako surovo odvojeno od nje same.

Oduzeto u vremenu pre njenog prvog ivota. U tom vremenu

u kojem je dua bila sasvim mlada dok je njeno ivljenje bilo u


24/164

20

jutru rascvetanih magnolija, u proleu probuenih ljiljana. U

vremenu u kojem je mogla biti roena u cvetu novogbuenja, ali u kojem je izgubila sebe ne raspoznajui se meu

drugima. Zato se morala raati uvek iznova, tragati za snom

koji je uvek zavravao novim jutrom koje je odnosilo nadu sa

sobom. Ljiljanin ivot je bio jedan od onih ivota njene due u

kojem je ova jo jednom, po ko zna koji put, tragala za

samom sobom.

Te noi, nesvesna zvezdane praine koja je okupala njen lik

pre tog susreta, njena dua se, zagledana u veliko jezero

istina, na polju neostvarenih elja, susrela sa svojim likom, sa

svojim dahom... U tom trenutku susreta u svetu u kojem ive

snovi desilo se spajanje dva dela jedne due, desilo se ono

to se deava samo jednom u sto ivota, ono to znai kraj i

poetak, ono to jeste svrha i smisao. Sve se to desilo te noikoja je prethodila tom jutru kojim je ona prolazila nosei

svoju potpunost u sebi, sasvim nesvesna te istine, ali svesna

daje tog dana bilo neto drugaije u njenim koracima.

Kao i svakog dana, Ljiljana je osam sati provela na poslu, na

mestu na kojem ne postoji nita to bi je moglo zadrati da

istog trenutka ne poleti za dugom samo kad bi se pojavila nanjenom nebu. Tog dana se dogovorila da e se videti sa

Svetlanom, drugaricom iz detinjstva, koja je negde u drugom

razredu srednje kole otila sa roditeljima u Australiju. Njih

dve su se prethodnog dana sluajno srele u prodavnici koja se

nalazila nedaleko od ulice iz koje je Svetlana davno otila, i iz

koje su jo davno njih dve krenule zajedno u kolu.


25/164

21

Tano u etiri sata Ljiljana je izala iz kancelarije i krenula ka

restoranu koji se nalazio u centru grada, gde je dogovorensusret. Sa sobom je i dalje nosila neobian oseaj posebnosti

sa kojim se probudila tog jutra i sa svakim korakom taj oseaj

je postajao sve jai da nije mogla, a da ne primeti da joj se

deava neto nepoznato. Pred samim restoranom zastala je,

udahnula duboko, ne znajui zbog ega je oseala onu

nesvesnu tremu koja joj se javljala pred svaki vaan dogaaj

iako, mislila je, susret sa Svetlanom i nije bio od

prvorazrednog znaaja. Ula je, osvrnula se oko sebe i videla

Svetlanu kako joj mae, krenula je ka njoj i za stolom pored

nje ugledala njega. U trenutku kao da je nestalo vazduha i

kao da je njeno Ja postalo vee od nepriline realnosti jednog

obinog prolenog dana, kao da je vreme koje je vekovima

kralo po nekoliko minuta svakoga dana u tom trenu poletelo

u visine, pruajui vie od onoga to u stvari jeste, nosei sa

sobom minute sakupljane vekovima samo zbog tog jednog

popodneva kada je minut u kojem su ukrstili svoje due

morao trajati due, morao trajati satima.

Neoekivani trenuci nekada donesu vie nego itav ivot.

Neoekivani zraci sunca nekada ugreju vie nego svi letnjidani svih naih godina.

Neoekivani dodiri nekada propuste vie energije nego svi

zagrljaji svih naih ivota.


26/164

22

udno, kao u bajci, dolo je do susreta dve due. U trenutku

ponovnog vienja osetila je kako je bilo sueno nai se natom mestu, u ne ba zgodno vreme, pod jednim delom neba.

U tom trenutku kao da je nebo ispunilo zadatak toga dana. U

tom trenutku kao da je ispunjen razlog postojanja Zemlje

koja je tu stajala vekovima, rukom voene dve due kao da

su ponovo nale jedna drugu, i kao da su se uvek iznova

sretale na najrazliitijim mestima, te dve due su se

pozdravile nekim udnim jezikom svetlosti pre nego to su serei nale u vazduhu i doprle do njihovih ula.

Stvarnost je bila surova, stvarnost najgorih ljudskih poroka i

iskonskih potreba. Stvarnost gde svaka svest trai kraj i novi

poetak, gde svaki uzdah eli odlazak na neko novo mesto,

stvarnost gde su samo dve due htele da ostanu tu gde jesu

jer njihovo ostajanje znailo je ispunjenje sna, jer je njihovosretanje bilo zapisano na karti Univerzuma.

Njihovo sretanje na mestu kraja elja, na mestu najveih

strahova, bilo je normalno sretanje, bilo je neto to se

ponavljalo kroz vekove i ivote, kroz oblake i kroz snove.

Sretanje razliito od svih susreta u vremenu novih istina, i u

vremenu drugaijih dogaaja, u vremenu obinih priamelanholine realnosti, sretanje koje kao da uvek bee isto i

koje je znailo ponovno isplovljavanje tajne koju su nosile dve

due samo za sebe na razliitim stranama sveta, u razliitim

sudbinama, po razliitim zvezdama. Tajne koja je znaila

obeanje, ushienje, nadu, sreu. Tajne koja je znaila

opstanak i uslovljavala postojanje.


27/164

23

- Zdravo, ja sam Ljiljana - rekla je mehaniki.

- Ja sam Aleksa - nespretno je ustao, pruio ruku u znak

pozdrava i ponudio joj da sedne sve vreme piljei u nju

nesvestan trenutka u kojem se nalazi, noen nekom silom

koja je bila toliko jaka da nije ni pokuao da se odupre.

Gledali su se zaneseni, njihove oi su priale, njihove misli su

odnele sve ono to nije bilo deo trenutka, a oni su utali. Nisu

nalazili ni jednu re koja je bila spremna da poremeti ovaj

razgovor dua, ni jednu koja bi poremetila ovu udnu

situaciju u kojoj su se nali.

Aleksa je doao iz Australije zajedno sa Svetlanom u potrazi

za svojim korenima. Njih dvoje su se upoznali jo dok su kao

mali odlazili sa roditeljima nedeljom u crkvu, u severni deo

Sidneja. Bili su praktino komije tamo na ostrvu, delilo ih je

samo nekoliko kvartova. Zajedno su ili u kolu i kasnije kada

je on otiao na fakultet redovno su se viali za Boi. Svetlana

je, od kada je otila, dolazila nekoliko puta u Srbiju, imala je

tu neku rodbinu, a i volela je malo da se odmori od brzog

ivota. Aleksa nikada nije bio u Srbiji, a nije ni imao nikoga od

rodbine gde bi mogao da doe. On je roen u Australiji,

njegov deda Avram je jo u svoje vreme otplovio putem nade

i sa sobom poveo njegovu baku, Milku. Iako je bio trea

generacija u Australiji, njegov srpski je bio odlian. Toliko je

sluao o Srbiji... o mirisu uma, o prirodi i nebu, da je kada ga

je Svetlana pozvala da krenu zajedno u posetu njenim

roacima sa oduevljenjem prihvatio.


28/164

24

Tog drugog dana njegovog boravka u Srbiji desilo se ono to

je njegova dua ivotima traila. Bili su toliko razliiti, tolikojedinstveno neslini u realnosti, da je bilo kakva pomisao na

to da je u njoj njegov deo iste due i obrnuto, bila potpuno

neprihvatljiva. Sedeli su pet minuta ili sat ili tri sata... ko bi to

pamtio. Vreme je nekada tako bez znaaja i ovek nekada

nije svestan da ono to jeste, u stvari, moda i nije i da ono

to nije - jeste bilo, ali u obliku koji je tako teko razumeti.

Sedeli su i priali o neemu to nije bilo od znaaja ni jednomni drugom, ali o jedinim temama kojih su mogli u tom

trenutku da se sete. I ta bi rekli jedno drugom kada je svet,

neopisivo beskrajan, na svojim snovima doveo nju njemu, i

kada je sve delovalo tako, pomalo besmisleno, da bi cela ova

pria mogla da se pretvori u jedan obian dogaaj sa nimalo

posebnim znaenjem.

Ipak, taj trenutak u kojem su njihove due videle u onom

drugom delove sebe, znaio je vie nego ijedna pria

ispriana u poslednjih nekoliko ivota. Ali njihova pria je

utoliko neobina to je i pre nego to je poela, bila potpuno

nemogua da bi uzaludno bilo priati o njoj. Naime, Ljiljana je

bila pahulja prolenog snega, sa iskrom tuge u oima. Bila je

sve i nije bila nita. Bila je neko, to je od uvek znala, ali nikada

nije mogla naslutiti da je njeno neko u njegovim oima

postalo toliko veliko, da je nadvisilo njegove snove o

nemoguem. Gledali su se kriom i nisu mogli shvatiti, odakle

odjednom takva ranjivost, odakle odjednom ono to nikada

nije postojalo i to se nije ni trebalo dogoditi?


29/164

25

Prie su postale nezanimljive, vie su utali nego to

su priali, vie su gledali u stranu nego jedno u drugo, vie jebilo svega nego to je bilo njih. Ipak, taj dan je bio njihovo

roenje. Taj dan je bio dan konanog mira i venog nemira.

Taj as, koliko god nevaan, koliko god nesmislen, imao je

smisao koji je znaio svrhu. Imao je ono to mnogi dani u

vekovima traganja nisu imali. I ne bi bilo vano da li je razlog

vienja bio vaan ili je to bio sluajni dodir trenutaka... nije

bilo vano nita. Jedino to jeste imalo smisla bila je ona iskranebeske svetlosti koja je obasjala njihova bia onog trenutka

kada su se dotakli. Jedino to jeste imalo smisla bila je iskrena

nada da je ipak bilo mogue ostati na mestu susreta, ne otii

nikada, umreti zajedno, otii u beskraj i vratiti se u ponor, ali

zauvek ostati... ostati... ostati... biti zajedno zauvek.

U trenutku kada je no ula u prostoriju u kojoj su sedeli, uasu kada je bilo jasno da se moraju pozdraviti sa danom koji

je doneo istinu, jo uvek su sedeli, nesvesni istine, ali

ispunjeni beskrajnom tugom zbog skorog povratka realnosti.

Ceo taj susret bio je jedan neverovatni blagoslov sudbine,

poklon za desetine ivota provedenih u traganju, poklon za

nju i poklon za njega. Njihove due su toga dana postale

jedna, njihovi snovi su nali svoja matanja. Njih dvoje, daleki

nesueni, postali su odjednom par iji je ivot bio onaj

najeljeniji ivot njihovih dua, koje su u pravremenu bile

jedna, ivot koji je znaio odlazak u venost, odlazak u

beskrajna polja istinitih ivota.


30/164

26

Tog trenutka kada je Ljiljana ula u restoran u kom je Aleksa

sedeo sa Svetlanom, desio se trenutak u kojem su sve prieunapred bile jasne, i u kojem je njeno bie bilo samo ono to

je njegovo trailo vekovima. Oni su u trenutku u kojem je

venost stvorila ivot, prestali da budu Aleksa i Ljiljana. U tom

trenutku nestalo je breme tog i svih drugih ivota i pre nego

to je dola do njega, on je osetio neku udnu uzburkanost u

vazduhu i ledenu hladnou u srcu. Osetio je odjednom takav

umor, takvu malaksalost, osetio je neki teret u grudima,

osetio je da mu dah izmie i da je sve tee mogao da die...

bio je tu, ali kao da je polako odlazio sa mesta na kome je

sedeo. Bilo je bolno... bilo je smrtno bolno ostati bez sebe,

kao to je on ostao bez sebe u tom trenutku. Njegovi treptaji

postali su usporeni, na trenutak nije znao da li je iv ili mrtav,

i nije znao da li jeste ili nije, i ta je to to ga je obuzelo, i ta

jeste to to mu je oduzelo sopstvenost. Samo je sedeo,

mehaniki odgovarao na Svetlanina pitanja o tome da li mu

se svia u Srbiji i ta mu se najvie svia, i da li bi voleo da

sutra odu u obilazak oblinje planine.

- Da, sve moe - odgovarao je. Tih nekoliko minuta bili su dugi

kao venost, on nije znao kada e prestati to oseanje

odsutnosti, nemoi, nije ak znao ni ta je sve to trebalo da

znai.

Ljiljana je pre nego to je ugledala Svetlanu za stolom

u uglu, prvo otila do toaleta, zatim je ostavila jaknu u

garderobi. Prolo je nekoliko minuta od momenta kada je

ula u prostoriju do trenutka kada je stigla do njega. Od tog


31/164

27

trenutka prestala je da osea onaj nemir koji ju je danima

muio, prestala je da osea vazduh koji je oko nje irio miriseaja, prestao je biti to to jeste ivot koji je vodila. Odjednom

je izgubila oseaj bezbedne melanholije, smisao koji nije ni

imala dobio je drugu dimenziju besmisla.

Ona je sada bila ono to je trebalo da postane ivotima pre

tog - srena! Ceo sjaj njenog mistinog ludila koje ju je

spreavalo da bude obina, odjednom je postao sjajniji inikako nije mogla da se izbori s injenicom da joj klecaju

kolena, da je postala toliko fiziki nesigurna, da je morala

zastati na tren da bi sakupila malo snage iz svemira, da bi

mogla nastaviti dalje. Soba je bila ispunjena nebeskom

svetlou i da se neko od posetilaca malo bolje zagledao u

prozrani magloviti vazduh koji je nadvisio njihove prizemne

prisutnosti, mogao bi videti iskre koje su u sebi nosile sjaj

sakupljan vekovima u snovima njihovih dua.

Krenula je, a da nije ni znala kuda, postala je odjednom

sasvim sigurna da je prostor koji je bio pred njom dug na

stotine kilometara, i da je ono to je trebalo biti samo as do

susreta pretvoreno u jedan novi svemir, i da je taj svemir bio

onaj u kojem se nekada davno rodila njena dua i u kojem jeona tako nespretno izgubila svoju sopstvenost. Svemir u

kojem je bila ono to nije znala biti, pomalo uplaena, vie

zbunjena, krenula je ka stolu za kojim su sedeli. Pitala se ta

se to deava sa njom, da li se opet pojavilo stanje velikog

straha, koje bi se pojavljivalo uvek kada bi njena dua dola

da je podseti da po ko zna koji put proputa smisao. Njeni


32/164

28

koraci su bili teki, a dah joj je izmicao tako surovo da se

pitala da li je ikada udahnula slobodno.

Ono to mi jesmo danas, vano je samo sa stanovita onog

sutra. Jedan trenutak vaan je onoliko koliko e uticati na

nau budunost. Dani kroz koje prolazimo nemaju smisla

posmatrano iz budunosti, smisao imaju samo one stvari koje

e u budunosti lebdeti iznad glava kao prolost. Nije sve

prolost. To su samo oni dogaaji, one situacije i trenuci kojihse seamo kao takvih, sve ostalo je samo neophodan prostor

kroz koji prolost prolazi.

On i ona ovde, moda to i nije vano, moda je njihov susret

samo neophodan susret njihovih dua koje e ve sutra

odlutati razliitim putevima.

Trenutak posebnosti,

nije onaj koji nam se uini kao takav u asu dok traje,

to je onaj trenutak koji nam se uree u svest

i koji nas s vremena na vreme podseti na nas same.

Moda su oni roeni da bi putovali uvek razliitim putevima,

idui u istom smeru, a nikada se ne sresti,

ne pogledati oko sebe.

Ali to nije bilo mogue.

Jedan pogled je obasjao duu.

Jedna lepa re probudila ideale... nastavili su dalje.


33/164

29

Njihov susret , dovoljan da poremeti korake njihovih puteva,

dovoljan da izazove prizivanje jeseni,

Jer prolee je opasno za usamljene.

Njihov susret

koliko je bio vaan

i koliko e dugo ostati u njihovim molitvama

to nisu znali.

Da li je to bio dodir ili pogled, ili otkucaj srca

koji im je izmakao i odleteo u budunost

i koji e im doi u snove posle mnogo vremena

i podsetiti ih na taj susret.

Nestae re,

stvari koje su bile u prostoriji,

nestae i njihovi likovi,

ali ostae taj jedan pogled ili dodir

da ih podseti na njih same.

Njihov susret,

jedinstveni trenutak kada se venost sputa na zemlju

i gubi sebe da bi obasjala dva srca.

Njihov susret.

Voeni rukom sudbine


34/164

30

nali su se na jednom mestu

sluajno ili namerno, to nisu znali.

Ona se zvala Ljiljana, a on Aleksa.

To je bilo dovoljno za trenutak u kojem su osetili praistinu da

su u vreme stvaranja svemira na Zemlju dola po dva dela

jedne iste due.

Mi u sebi nosimo samo deo due koja je nekada sama etalasvemirom i bila srena u svojim snovima. Kada je stigla na

Zemlju, ona je jednim delom pripala nekome koga mi ne

znamo i koga moda nikada neemo ni upoznati. Zbog toga

sva ta lutanja, zbog toga tuga, enja, bol... jer samo je jedna

osoba na svetu koja nosi deo nas u sebi, i samo sa njom

pored sebe moemo biti potpuno sreni. Jer dua - to je deli

energije kosmosa koji je otiao od njega sa svakom novomzvezdom.

U trenutku stvaranja zvezde kosmos bi dao veliku koliinu

energije za njen sjaj, meutim, nikada nije sva energija

odlazila na sjaj zvezda i uvek bi jedan deo ostajao slobodan,

previe mali da bi od njega nastala nova zvezda, ali sa

dovoljno kosmike energije da od njega nastane dua. Tako jei bilo. Ta Dua je u sebi nosila praiskonske istine, slike sjajnije

od venosti i znanja pragalaktikih civilizacija. Ona nije imala

materijalni oblik, tako da je slobodno lutala svemirom, kao

ptica letela iz galaksije u galaksiju, sa jedne zvezde na drugu. I

tako, dok je prolazila kroz galaksiju nama poznatu kao Mleni

put, desio se veliki prasak i u celom tom kosmikom meteu


35/164

31

Dua je podeljena na dva dela. Kako su ba u to vreme na

Zemlji postala dva bia, jedan deo je otiao u jedno, a drugi udrugo. Jedan je bio mukarac, a drugi ena. Dua je u tom

prasku izgubila svoju svesnost, izgubila je svoj sklad i nikada

ga vie nije u potpunosti uspostavila. I jedino kada su dva

dela bila zajedno mogli su donekle da otkriju istine koje je

nosila Dua od koje su stvoreni, a koje je ova skupila u toku

svojih putovanja kroz beskraje i venosti.

I jedino kada su ta dva dela due bila zajedno, ljudi koji su ih

nosili mogli su osetiti sreu, i jedino tada su mogli biti sigurni

da ivot ima smisla, da usamljenost nije pravilo ve praznina

koju onaj jedan deo due osea za drugim i da e usamljenost

nestati kada se oni ponovo sretnu.

Vremenom, na Zemlju je dolazilo sve vie podeljenih dua, jerto je u poetnom trenutku postalo pravilo i uslov za nastanak

jedne nove, nae civilizacije. Kako je sama dua bila

bezgranina, ona nije znala za vreme ni prostor, tako da su se

delovi razilazili i sve ee nikada vie nisu pronalazili jedno

drugo. Posle izvesnog vremena to je postalo pravilo, sa vrlo

malo izuzetaka. Ljudi su tada postali nesreni, nepotpuni,

nezadovoljni, a pre svega usamljeni.

Naravno, ljudi su se raali kao sami, ali ipak postoji razlika

izmeu biti sam i biti usamljen. Usamljenost znai patnju

zbog svoje samoe, a biti sam znai prihvatiti samou kao

prvobitno stanje, kao prostor za odmaranje, za razmiljanje,

za stvaranje. Usamljen eli da voli, on eli sreu i smeh, a sam


36/164

32

voli, on se smeje i ne doziva sreu u dugim noima. Ipak, sam

ovek postaje usamljen kada izgubi smisao svoje samoe,kada izgubi osmehe, misli, elje... on postaje usamljen. Kada

shvati da u svojoj samoi ne moe da pronae istinu za koju

osea da postoji, kada blizu srca u zoru oseti enju

nepoznatu, kada u snovima pone da luta nepoznatim

predelima i kada ne moe da odgonetnenjihov smisao. Kada

postane svestan praznine koju nosi u grudima, kada poljupci i

osmesi nekih drugih ljudi vie ne donose radost i kada vidi daje to bilo samo kratkotrajno ushienje, samo zavaravanje koje

su ljudi prolazei usamljeno kroz vekove, navikli da zovu

sreom.

Kada je dola do stola za kojim je ugledala Svetlanu i kada je

on ustao i pruio joj ruku u vasioni se desio prasak.

Postojanje je u tom trenutku zanemareno, taj as kada su senjihove due dodirnule bio je toliko istinski jak da je i samo

vreme na trenutak zaustavilo svoj hod da propusti ovu retku i

udesnu sliku ponovnog sjedinjavanja dva dela jedne iste

due.

Gledali su se... Kroz taj pogled se prelivala sila vea od

uragana, sjaj sjajniji od sjaja Sunca... Smenjivali su se venosti sadanjost. Prolazile su slike svih prethodnih ivota, prolazili

su snovi i molitve. Prelivale su se suze i reke uspomena,

njegova dua sa svojim strahovima teila je njenu sa svojom

snagom, dok je iz njene due uzimala snagu za svoje padove.

Prelivali su se ivot i smrt, prolazili su likovi svih njihovih

ivota, nizali su se dani, meseci, vekovi, nizali su se uzdasi, i


37/164

33

sve to brzinom svetlosti, i sve to u tom pogledu koji je

naizgled trajao nekoliko trenutaka, a koji je zapravo bio dugpola venosti.

Bili su u restoranu, klasinom provincijskom restoranu, bez

mnogo sjaja, bez mnogo gostiju, sa konobarima koji bi radije

bili na nekom drugom mestu. Ali oni nita od toga nisu

primeivali, nisu primeivali nita do sopstvene potrebe da

ostanu na mestu gde su sedeli. Dan je polako gubio svojeboje i no je obasjala grad tamom. Vee je proteklo pomalo

napeto, pomalo smeno, posmatrano Svetlaninim oima. Na

svako Svetlanino pitanje Ljiljana je odgovarala nekako

odsutno, tako da je ona zakljuila da njihov susret i nije bio

onako uspean kako se ona nadala. Ali vie od Ljiljane ju je

iznenadio Aleksa, koji je delovao toliko nezainteresovano i

odsutno da se Svetlana pitala ta se tu u stvari deava. Znalaje dobro Aleksu, on je bio tip mukarca koji je voleo ene,

voleo i imao, i nikada nije bio tako hladan kako se sada inio.

Ipak, ona nije mogla ni pretpostaviti da je njihovo ponaanje

bilo samo nesvesna reakcija njihovih tela na kosmiki

trenutak kroz koji su prolazile njihove due.

Bilo je vreme da krenu. Ljiljana je otila dogarderobe, Aleksa je krenuo za njom.

- Dozvoli - rekao je i uzeo jaknu iz njenih ruku s

namerom da joj pomogne da je obue.

- Hvala - odgovorila je tiho i krenula ka izlazu.


38/164

34

Napolju ih je ekala Svetlana, radoznala i sumnjiava, a opet

nemona da odgonetne istinu. Razgovarali su o obinimstvarima, utali, sluali sopstvene misli i rei, nesvesni da ih

uopte izgovaraju. Stigli su do Ljiljanine kue. No je bila

hladna, nebo je bilo ispunjeno nekom plaviastom maglom, ili

je to njihov zanos bojio nebo. Vetar je dodirivao njihove

osmehe i zadravao ih da ne odu od njih. Kia je padala.

- Pa Ljiljana, drago mi je to smo se upoznali. Nadamse da emo se jo nekada sresti - rekao je.

- Da, i ja se nadam, laku no. Zdravo Svetlana, vidimo

se - rekla je i otila.


39/164

35

III

Ljiljana je ula u kuu, skinula kratku crnu bundu i

sela na krevet. Nije znala zbog ega, ali nikada u ivotu nije

bila srenija. Nije oseala umor, nije oseala glad, iako nita

nije jela tog dana - bila je kao opijena, i znala je tog trenutka

da se u njoj rodilo jedno udno oseanje koje nije sebi mogla

da objasni. Pojavilo se neto to nije smelo imati ime, ali jeimalo sebe, javila se neka udna elja, nestvarna i

neosnovana, ali istinita. Kao da je u trenutku njihovog susreta

ula glas anela, muziku vekova, kao da joj je svemir u oi

spustio iskru svog postojanja. Gledala ga je kao opinjena, bio

je tako sjajan u svojoj jednostavnosti, bio je tako razliit, bio

je ono to ona nikada nije mogla odsanjati do kraja, bio je


40/164

36

poslednja misao svake njene neispevane pesme. Oko njega

se irila neka mistina gordost, a njegova dua je tako jakoprivlaila njenu. Oseala je kao da one mogu voditi ljubav

nezavisno od njih samih, da se mogu dodirivati svojim

eljama. Vie su utali nego priali, oseajui da su

nesposobni da zaustave vreme i prekinu igru koja je zapoela.

Njihove due su prolazile jedna kroz drugu, dodirivale se,

spajale se i odnosile delove one druge daleko, i zatim u

trenutku vraale oduzeto. Oni su utali, nisu imali rei za onoto su oseali, nisu imali hrabrosti da priznaju sebi da jeste

ono to je, i da su oni ipak tu. Bilo je neto u njegovim

snovima to je ve dugo pratilo njene dane. Pitala se da li je u

trenutku njihovog susreta i on osetio neku aroliju. Pre nego

to su progovorili, pre nego to su se dodirnuli, bilo je jasno

da su tu bili samo zbog jednog cilja. Pre nego to su znali da

jesu, znali su da je trebalo da budu tu.

On je posle tog susreta otiao sa Svetlanom u kuu njenog

roaka, u kojoj su spavali, i pod izgovorom da je jako umoran

zbog vremenske razlike, otiao u svoju sobu. Nije razmiljao

mnogo o uzroku, ali je oseao posledice. Njegove misli su se

vraale na enu koju je upoznao, Ljiljanu. Nije ona bila ena,

znao je, ali nije bila ni dete. Mogla je lako postati ideal, jer

san koji dvoje sanjaju je ideal.

To je bio njihov prvi susret, trenutak kada su se sudarila dva

sveta pretei da budu unitena ili da postanu jedan. Ipak, tog

trenutka kada su se rastali nisu mogli rei ta se desilo, i da li

se ita desilo.


41/164

37

Te noi, Ljiljani je na vrhovima snova doao lik nekog

nepoznatog bia, lik koji nije mogla videti, lik koji je bio viefantazija nego realnost. Oseala je u svojim snovima

prisustvo tog drugog bia kao sebe. Reali su se snovi, ona je

u njima plovila nepoznatim predelima ostavljajui za sobom

zemlju, ostavljajui za sobom svoj mali grad...

Prolazila je kroz predele ispunjene plaviastim eljama

njegovih snova.

Bila je to zemlja iluzija, koju su vekovima gradile njihove due

samo za sebe.

Pronalazila je u njoj predmete koje je izgubila u davnoj

prolosti, a koji su joj bili dragi.

Prolazili su poznati likovi iz detinjstva,

reale su se slike nekih poznatih i nepoznatih predela, ispod

su se prelivale reke razliitih smerova.

Tu su bile slike nekih nepoznatih, a tako bliskih ljudi.

Bili su to njihovi likovi iz prethodnih ivota.

Prolazili su svojim putevima, svako sa svojom priom,

u potrazi za istim snom,

u potrazi za istinom koja donosi mir.

Bilo je tu lepih i runih, starih i mladih.


42/164

38

Neki su se smejali, neki su bili tuni...

ali svi su bili sami.

Niko od njih u svom ivotu nije imao priliku da sretne onog

drugog,

i u toj zemlji snova njihove jedinstvene due

bilo je jasno ko je koga trebao pronai.

Bili su to parovi koji su ili istim putem,

ali u razliitom smeru.

Reale su se slike njihovih nadanja, njihovih strahova.

Kako nema velike razlike izmeu razliitih ivota jedne due,

svi ti ljudi su bili sa istim izrazom lica neodluno pomirljivi sa

istinom da nisu uspeli da budu sreni. Svi oni, imali su u

oima duboka jezera tuge ispunjena aljenjem za jo jednom

proputenom ansom. Neko od njih je za ivota moda i

upoznao onog drugog, propustio ansu, nastavio dalje ne

osvrui se...beskorisno iao ka cilju koji je ostao davno iza

njega. I to se deavalo, ponekada. Dugi su ivoti dua kojevekovima imaju isti cilj i kada ga propuste i pre nego to su

shvatili znaenje i svrhu cilja.

Nekada nije lako od bezbroj mogunosti pronai onu koja

vodi do saznanja o postojanju svrhe, a nekada je tih

mogunosti tako malo da svrha nije ni mogla biti uoena. I


43/164

39

samo jednom, od svih ivota, deava se da se dva lika koja

nose delove iste due sretnu, prepoznaju i sjedine. I tadaprestaje biti vano sve to je jo jedan od ivota postavio

pred ta dva bia. Ostaju samo oni kao vlasnici jedinstvene

due, snanije od svih koje postoje, jae od vetrova i

kosmikih sila... dve due koje u trenutku dodira stvaraju

venost u kojoj e konano zajedno otii na svoju zvezdu.

Taj san ju je probudio. Nije jo svanulo, a nije bila no, bilo jeto upravo ono vreme kada se pored reka okupljaju vile.

Ljiljana je ustala, prila prozoru - mesec je bio pun i ona je

oseala njegovo prisustvo... pogledala je niz ulicu. Odjednom

joj se uinilo da pored drveta ispod njenog prozora vidi

siluetu oveka. Zbunila se, pomalo uplaila i vratila se u

krevet. Pitala se ko je to mogao biti? Nadala se, ali nije smela

sama sebi da odgovori.

Sutradan je ustala tee nego ikada. Prvi zraci sunca koji su

kao na slici inili zlatnu maglu u njenoj sobi bili su

nepodnoljivo veseli za njenu umornu duu. Sve joj je nekako

smetalo, nije znala razlog, i nije traila objanjenje od same

sebe, ali je oseala da je neto u njoj promenilo svoj pravac

kretanja, i da je polo u nekom drugom smeru koji ona nijemogla tog trenutka da sagleda. Sve to je bilo u sobi dobilo je

drugi izgled, i sve je bilo nepodnoljivo beznaajno. Na putu

do posla srela je Svetlanu. Ova joj je u razgovoru saoptila da

je Aleksa otiao. Ljiljana je posle tog saznanja oseala takvu

teinu u stomaku i slabost u kolenima da se i pre nego to je

stigla do posla vratila kui i bila bolesna skoro dva dana. Nije


44/164

40

mogla sebi da objasni ta se to desilo sa njom. Pored nje su

prolazili vesnici prolea, dodiri venosti, uzdasi sna. A oni su idalje bili na razliitim putevima, nesvesni da je tren ono to

imaju, i da ovek moe biti odreen samo tim jednim

nesvesnim trenutkom. Da su samo mogli pobei iz svog

vremena i ne biti ono to su bili ve neki razliiti ljudi. Da su

samo mogli pobei iz sopstvenih ivota i ostati daleko, makar

na tren da ne budu ona i on, da ne budu ono to moraju biti

ve dva davljenika koja imaju samo jo nekoliko sekundiivota. Bar na tren dodirnuti se... Greh se uvlaio u njene

grudi, sve vie se uplitala u sopstvene elje. Oseala je da vie

nije bila ona, kao da je od trenutka kada su se sreli prolo

stotinu godina. Nije znala da li je on ikada pomislio na nju, da

li je se uopte seao, da li je uopte on postojao. Ona je bila,

moda, samo jo jedna pahulja u njegovom ivotu. Jedan

leptir koji nee saekati sledei zalazak sunca. Morala je

zabraniti sebi da misli da on ipak nije on i da ona nije ona, da

imaju budunost, ali ne u ovim ulogama. Da je mogue

dodirnuti zoru i uhvatiti poetak svitanja. Da oni u stvari i

nisu oni u sopstvenim ivotima. Ipak, oseala je - da kada ona

ne bi bila ona i kada on ne bi bio on, moda bi mogli postati

ono to sada nisu, mogli bi sanjati prolee i misliti o srei.

Istina bi tada moda bila manje bolna i Bog bi bio jedini

sudija.

Njen ivot se sastojao od odlazaka na posao, sluanja

besmislenih pria svojih tunih melanholinih koleginica.

Oseala je da je dolo vreme da kao jedan prosean

provincijski stanovnik pone da prihvata pravila koja su


45/164

41

potpuno zatvarala izlaz ka nekoj novoj nadi. Pravila

ponaanja koja su teila da ogranie njeno oseanjeposebnosti, da ograde njene ideje prolaznim teorijama i da je

pripreme za jo jedan obian ivot. Ona to nije elela, toga se

plaila najvie od svega ali nije jo uvek pronala nainda im

se suprotstavi. Prolazila je ulicama svog malog grada i oseala

u prstima bezbroj pria koje ekaju da budu ispriane, a ona

kao da se plaila da nabavi mastila i da im udahne ivot. Ipak,

ivela je u sredini koja nije delila posebnost, sredini koja je

strepela pred sopstvenom prolaznou i koja se plaila

odgovora na pitanja. Ona je pokuavala da ostane na

povrini, da se uklopi, a opet da ne izgubi sebe. Bilo je to vrlo

teko. Da bi ovek mogao da postigne neto mora biti ili

krajnje uman ili krajnje realan, sredina samo odrava ivot.

Zbog toga to se itavo njeno bie suprotstavljalo osrednjim

stvarima uglavnom je bila usamljena. Kada bi samo ovek

mogao da zadri svoj dah dok ne izae na povrinu iz dubokih

praznina okeana provincijskog ivota!

Shvatila je da niko ne moe dugo ostati pod vodom koja je

plavila nade. ovek je samo mogao da izabere da li e umreti

od daha koji dri u sebi ili pustiti dah i utonuti u duboku tamu

ivota bez otkrivanja istina. Ona nije znala niti je mogla znati

ta e to biti manje bolno i ta e joj pre doneti ponovo

muziku u prste. Zamiljala je korake u mislima i ula dodire

koji je bude iz sna nepostojeeg. Oseala je vetar u grudima,

uzdahe, oseala muziku i sunce. Videla je u tim nepostojeim

umama svoju pesmu i iskreno oseanje posebnosti. Pitanja

su se nizala... a odgovor nije imao ko da joj pokloni. Odgovor


46/164

42

je predstavljao osmeh koji nije imao ko da joj da. Odgovor je

bio dodir jedne due koja je bila deo njene. Odgovor je biotreptaj sree zbog sree. Kako je samo malo bilo potrebno

doi do sree... kako malo. Potrebno je bilo prei samo

nekoliko hiljada svetlosnih godina, potrebno je bilo samo

snovima dotai sunce i vie ne biti usamljen.

Ali ni Aleksa nije bio srean. Iako je imao mnogo ena

znao je da se negde na svetu nalazi ono to je traio i to jepostojalo samo kao privienje, i to se pojavljivalo

povremeno, bez zadravanja, bez obaveze vremena, sa

stegama dana koji prolazi i donosi noi koje odnose ono to

je godinama traio. U trenutku kada je ugledao Ljiljanu,

osetio je treperenje svojih uspavanih snova, video je, a nije

mogao gledati sjaj koji je uao sa njom i koji je obasjavao

itavo njeno bie. U godinama koje je on davno izgubio ona jebila kao stih najlepeg ljubavnog soneta, bila je zatvorena,

samo bi joj oi po nekada zasjale tako snano da se morao

zapitati ta misli u tom trenutku. Priala je glasom anela,

nije se mogao setiti ta je govorila... ali ta god, prijalo mu je.

Oseao je pored nje istinu koju je godinama sakrivao od

samog sebe...istinu da vreme prolazi, a ostalo je jo toliko

posla koji je njegova dua u ovom ivotu morala obaviti. Ipak,

nije dao da ga to oseanje dovede do toga da prestane misliti

o njoj. Nije to bio obian susret, shvatio je... bilo je to vie

oslobaanje sna nego susret dva bia u jednom malom

provincijskom restoranu. Gledao je i nije mogao odgovoriti

sebi kako je mogao da ne vidi to to je bilo tako oigledno,

kako je mogao prestati da trai smisao.


47/164

43

Bilo je u njegovim godinama ena. Alek kako su ga zvale, bio

je jako cenjen meu enama. Nije iza sebe imao skandala,imao je dosta novca i neverovatan izgled nezainteresovanosti

koji je dovodio do toga da su se sve one vrlo brzo

zaljubljivale, tako da ponekada nije mogao da izae sa njima

na kraj. Ali nikada nije dopustio ni jednoj da ue u njegove

molitve, nikada nije sanjao o njima i nikada nije bio spreman

da se odrekne svojih istina za jednu koja bi moda donela

sreu. Izbor koji je davno napravio nije nikada dovodio upitanje, jer sve te laste koje bi sletele na njegove prozore nisu

bile dovoljno svoje da bi ih mogao nazvati njegovim i prestao

biti ono to jeste. Ljiljana je bila toliko razliita da se pitao, da

li je uopte bila stvarna. Nebeski lepa, sa oima u kojima su se

ogledali aneli, svoja pre svega iniija konano, pretila je da

poremeti njegove korake i povede ga na poetak ili na kraj.

Oseao je to ve prilikom njihovog prvog susreta, zato je i

pobegao, zato se nije javio... ekao je da bura proe i da

vetrovi odnesu oseanje nemoi koje se javljalo pri samoj

pomisli na nju. Nije mogao dozvoliti da izgubi svoj ivot, ali je

opet sve ee postavljao pitanje da li ga je ikada imao ili je

to opet bio jo jedan izgubljen pokuaj njegove due da

pronae samu sebe. Da li je ivot bio toliko dobar prema

njemu da ga obdari svojim istinama ili su istine koje su ga

vodile bile samo projekcija drutvenih iskustava koja su

izgradila itavu jednu epohu. Nije mogao rei da nema nita

ali pitao se, da li je to sve to je mogao imati.

Koliko je malo bilo slinosti izmeu njih. Aleksa je bio

sve u oima drugih, gradio je svoje dane u njihovim mislima,


48/164

44

njihovim eljama, dok je Ljiljana bila puna sopstvenosti,

ostavljena od drugih zato to je bila sve samo nije bila obina.On sa istinama koje nisu donosile mladost na svojim krilima,

a ona sa eljama koje su znaile nadu. Koliko je bilo

verovatno da e takve dve osobe shvatiti da su u stvari jedna.

Ljiljana je bila zarobljena u svojoj istrajnosti da uradi sve to

je trebalo da se uradi, na najbolji nain koji je mogla da

pronae. Nije bila od onih ljudi koji su po prirodi stvari mislilida znaju odgovore, odgovore je traila kao odvani pomorski

tragai za blagom, polako i istrajno, a kada bi nala odgovor

na neko vano pitanje upijala bi ga svakim atomom svog bia

dok nije postao deo nje.

Bilo je jasno da njen ivot ima dva dela -onaj pre Alekse i onaj

poto je njega upoznala. U vremenu kada su samo jo lasteetale slobodno nebeskim putevima, a posle vremena kada

su misli srenih pravile beskrajna zemaljska blaga, njihov

susret na velikoj mapi univerzalne kosmike energije mogao

je proi sasvim neopaeno... Ipak nije.

Posle tog njihovog susreta Ljiljana je bila sigurna da se sve

vreme spremala upravo za njega. Jo kao sasvim mlada

shvatila je da u sebi nosi neku udnu iskru razliitosti, pa iako

nikada nije htela to da istie, ivot se sam pobrinuo za to da

se ta iskra rasplamsa i da njena posebnost postane jedan

neobian ivot usmeren na ostvarivanje ciljeva malih i velikih,

linih i viih.


49/164

45

Jer ivot se meri ne po godinama, nego po ciljevima

koje smo ostvarili u njima, a ciljevi se mere ne po vremenukoje je bilo potrebno za njihovo ostvarenje, nego po onome

ega smo morali da se odreknemo da bismo ih ostvarili. A

opet, prva stvar koju ovek mora da uradi da bi krenuo u

ostvarenje ciljeva jeste da jasno odredi ta je to to eli da

dobije, ne osvrui se na stvari koje e izgubiti u procesu

njihovog ostvarenja. I tako, da bi napravio kola ivota ovek

mora da se bori sa malim i velikim eljama i jednim ili drugimgubicima. Ljiljana je opet bila sigurna da kada na samom

poetku svesnog ivota prepozna pravila stvaranja ima

vremena da umanji gubitke i da rasporedi svoja ostvarenja i

ciljeve tako da na kraju tog ivota na Zemlji moe da kae

da si eleo, voleo, imao i radio kao da ti je taj ivot poslednji.

Kada je odluila da se promeni niko je nije shvataoozbiljno. Kada je poela da se primeuje razlika svi su se

pravili da to ne vide. A kada je poela da menja ljude oko

sebe, svemir je video razliku. Pitala se esto kako je uopte

dolo do toga da se stvori takva misao u njenoj glavi, kako je

od misli nastala vizija, a od vizije svrha koju je oseala duboko

u sebi. ivela je jednim obinim ivotom u jednom malom

provincijskom gradu, dok je mislima dostizala nesluene

visine.

Bila je veoma razliita i veoma posebna i zato uvek

usamljena. Kada jednom pree granicu i vidi da moe sve

to poeli, pazi da eli samo ono to ima smisla i da trai

samo ono to moe da donese dobro tebi i svima oko tebe.


50/164

46

Niko nije verovao da je najvea Ljiljanina elja bila upravo u

tome da pomogne da se ljudi menjaju nabolje. Njenenajjasnije vizije su bile obojene tim velianstvenim sjajem

promena koje je donosila. Imala je ona i konkretne ciljeve

usaglaene sa unapred postavljenim optim planom i nije

znala da li su vizije o promenama i energija koju je oseala

dok pria o njima samo posledica njenog nepokolebljivog

uverenja da svaki ovek moe da bude srean, ili je moda

deo nekog vieg plana.

Ljiljana je znala da nije dovoljan jedan susret da bi se

smirile strasti koje su joj oduzimale dah svaki put kada bi

pomislila na drugu polovinu svoje due. Taj susret je doneo

sve samo nije doneo mir kojem se nadala, a nadala se.

Naravno da je sve moglo biti tako jednostavno i obino ne bi

se tu onda radilo o Ljiljani i Aleksi koji su bili sve, samo nisu

bili jednostavni i obini, koji su se sreli u tom gradu, pod

takvim okolnostima, a nisu bili svesni da je to samo konani

susret njihove dve due.

Njena dua se oduvek pitala ta je to srea, da li je srea

trenutak ili stanje, da li je ivot ili treptaj sna. Pitala se da li

sreu treba traiti ili e ona sama doi u jednom od onihivota koji e biti namenjeni srei. Za Ljiljanu je srea bila

beskrajna mogunost ponovnog otkrivanja istina u sebi

uprkos malom gradu u kojem je provodila svoje dane. Posle

ovog susreta kada ga je pronala pa izgubila, suze koje su se

skupile na rubu njenih kapaka, molile su svoje da ne plau.

Zato, najbolje su znale zvezde koje su sanjale njene snove.


51/164

47

Plaila se... nije mu mogla rei zato, ali plaila se da ne

ostane bez njegovih misli u svojim pesmama. elela je sjaj iveliinu njegove due i bila je nesrena to je sve ostalo tako

nedoreeno, a opet, jasno je bilo da nije moglo biti drugaije.

A lutale su njihove due kroz ivote, traile se i

pronalazile, sretale se i gubile. Prolazile su kroz vekove i

ponovo se raale na nekim drugim putevima, uvek u potrazi

za svrhom i misijom koju su mogle ispuniti samo kada sepronau i postanu jedna.


52/164

48

IV

Jedne veeri posle jo jedne proputene mogunostida se otrese sopstvenih nemira, oboren saznanjem o nemoi

da se suprotstavi pravilima igre koju je davno odabrao,

Aleksa je iznad svoje glave prepoznao pitanja koja su se nizala

jedno za drugim. Sedeo je na krevetu u sobi koja je donosila

prave slike realnosti u njegove misli i survao se u provaliju u

kojoj je bio kovitlac sruenih nada mladosti. Nosio je sa

sobom tajnu koju ak ni on nije znao, ali je oseao da postoji i

to ga je guilo. Nosio je neto to ni sam nije razumeo i kako

je mogao da oekuje razumevanje drugih. Bio je sam, sve to

je bilo njegovo i svi koji su se tako mogli nazvati bili su daleko.

A opet, oseao je da su sve njegove vrednosti velike kao

skupoceni ukrasi novogodinje jelke. Kilometri izgubljenih


53/164

49

dodira, nervozno odbrojavanje godina... sve to za nita. Bio je

u pravu, eleo je da pronae smisao, pravi smisao u celojprii ivota. Toliko je imao prijatelja, toliko lica koja bi bila

srena da mu prue utehu, a on je i pored toga bio sam. U toj

usamljenosti nije pronalazio nita sem pitanja o sopstvenoj

istinitosti.

Ustao je sa kreveta i krenuo da pusti muziku, nadajuu se da

e ga ona odvui od misli. Ali nije... ugasio ju je. Nije oseaonita osim neprestanog zujanja mozga kao neke pokvarene

maine koja odoleva vetru. Podigao je elo sa Zemlje,

podigao svest iznad oveka i nastavio da se kree mehaniki

po sobi, kao sat koji otkucava sekunde. Mozak je ubrzano

radio u naletima oseanja koja kao da nisu ni bila njegova ve

tua... ona vrsta oseanja koja udaraju poput groma u zemlju

- tupo i bez gromoglasnog jauka, praine meseca po kojoj treposlednji atomi njegove snage. Sada nije imao ta da kae,

samo je pokuavao da ima malo sna. Meutim, plaio se i

snova, plaio se da pusti duu u svet koji nije mogao da

kontrolie, u svet u kojem vae pravila koja nisu pisali ljudi

ije e due u sledeem ivotu da se rode u nekoj

etvorononoj ivotinji... pravila koja nisu mogla biti

menjana.

U svetu due, u svetu snova postoje pravila koja su bila starija

od njega i nje, pravila koja su nastala pre nego to je nastao

vazduh od kojeg je nastao ivot. Pravila koja su donosila

ispunjenje i ona koja su donosila istinu samo ako bi neko

eleo da ih sazna.


54/164

50

Njegov ivot je bio jedan od poslednjih ivota due koja e

posle kraja njegove konanosti otii na vii nivo postojanja, ijedan od glavnih zadataka u ovom ivotu te due bio je da

ostavi plamen istine na Zemlji i da pronae drugu polovinu

sebe da bi mogla da ode na svoju zvezdu i tamo se sjedini sa

venim istinama univerzuma. Oseao je on ve godinama da

sve to jeste, zapravo i nije ono to se prikazuje i da istina ima

samo ono lice koje je obasjano mudrou izgubljenih

civilizacija.

Nalazio je on te istine ili su one nalazile njega. Nije znao...

samo bi se jednog jutra probudio sa jo jednom istinom u

sebi. Kako se samo na poetku plaio tih snova... Jo kao vrlo

mlad, na obalama mora koje je bilo njegov drugi dom, viao

je ono to drugi nisu bili u stanju da vide... Viao je due

mornara koji se nikada nisu vratili kui, viao je vile koje suosvetljavale nebo dajui znak brodovima da su blizu obale,

viao je... Nije to nikome smeo priati, viao je bitke koje su

se tu vodile, ili e biti voene. A ponekad ujutru, kada bi

zaspao, ekajui da vidi jo jednu avanturu, da prepozna jo

neka izgubljena lica ili uje poneki stih stare mornarske

pesme, video bi svoj ivot u tim snovima, video bi slike svojih

koraka, puteve koji su ga vodili pravo na vrh gde je jo kao

mlad krenuo i na kraju tih snova - video bi lik ene koja nije

bila ena, moda privienje, moda samo kraj sna.

Jedne noi na obali mora, usnio je udan san. On je

bio kapetan jednog od brodova i tog dana trebalo je da ukrca

veliki tovar na brod, pa su on i njegovi mornari morali da


55/164

51

raspreme ceo donji trup broda. Odjednom je izmeu dva

stara bureta ugledao neto to je zasvetlucalo kao iskredijamanata na meseini. Priao je blie i ugledao bocu u kojoj

je bilo pismo. Iznenadio se - kako je mogue da to do sada

niko nije primetio? Uzeo je bocu i izvadio pismo. Izgledalo je

jako staro, kao da tu stoji vekovima, a opet, bio je siguran da

je na neki nain bilo povezano sa sirenom koju je upoznao

malo pre toga. Razvio je polako papir, koji je zaista bio jako

star. Na njemu je pisalo:

Vreme u kojem bude itao ovo pismo bie vreme naegkonanog spajanja, ne znam da li e tada biti kapetan ilikralj ili orao, niti da li u ja biti sirena ili kraljica ili soko,znam da e to biti vreme pred kraj vremena, i znam da e tobiti susret koji e pomeriti stene koje su stajale vekovima na

mestu naeg susreta. Znam jer su Bogovi rekli, kada od dvanastane jedno, tada ta dva kao jedno odlaze u venost, avenost se sputa na Zemlju meu njih i nastavlja da ivi

Vidim te, kao da sam tu, a opet, piem ti iz vremenabudueg, jer znam ta nas eka toga ivota pre kraja vremenai znam da ovek, iako bie svetlosti, ima volju koja nekadamoe da propusti da vidi istine, jer davno bee zapisano da je

princip svih reenja sakriven daleko izvan oiju ovekovih,toliko daleko da ga ne moe nai sve dok ne pogleda u sebe,a putovanje od svesti do srca je esto najdue putovanje nakoje ovek moe da se uputi. Jer ivot nije skup dogaaja navremenskoj liniji, vremenska linija ak i ne postoji, nju suizmislili ljudi da bi mogli da sude o svom ivotu kao o skupusluajnosti. ivot svakoga pojedinano jeste zbir njegovih


56/164

52

mentalnih, duhovnih i emotivnih projekcija u prostoru koji se

zove ivot. Sve to smo mi, svaka naa uloga, svaka linostoko nas, na planeti koja se zove Zemlja u misiji koja se zove

ivot, jeste odraz naeg sopstvenog bia, jeste slika naesopstvene linosti i jeste naa karta za sledee kosmikoputovanje.

Moj kapetane, danas na dan punog meseca, na dan roenjanovog dana moram da ti kaem istinu, postoji jedino Ti, u

svetu koji si stvorio, svi ljudi svi dogaaji su Ti. U ivotu ukojem bude itao ovo pismo sree me kao sokola ili sirenuili kraljicu, to znam, i jo znam da u doi kao glasnik da tepodsetim na tvoju veliinu, i na misiju koja te vodi, jer i jasam Ti, kapetane.

Godinama te je pratila senka koju nisi mogao da vidi jasno

jer nikada svoju senku ne moemo da pogledamo u oi, alikoliko god svetlosti imali u sebi, ako ne sagledamo sva svojaogranienja nikada neemo biti slobodni, a ljudi oko nas, kojeosuujemo, su nae senke kapetane. Ne uporeuj me nikadasa senkom, kapetane, jer senka je ono to te vee, ja samsloboda i molim te nemoj da voli mene, voli sebe, svaki tvojuzdah je dragocen ne zbog odgovornosti koju nosi, ve zbogtrenutka u kojem die. Ako osuuje mene osuuje slobodu.

U vreme pre kraja vremena, kada bude itao ovo, tvojamisija koja se zove ivot bie misija koja treba da pomognemnogim malim ivotima da preu u novo doba koje nepoznaje vreme, koje ne poznaje podele na muki i enskiprincip, podele na slobodu i neslobodu, kreaciju i destrukciju,

ivot i venost. Da bi tvoj brod mogao da bude predajnik sa


57/164

53

kojeg e se emitovati vibracije jednosti, vibracije dobra i

ljubavi prema oveanstvu celom, svi mornari na tom brodumoraju da vibriraju na takav nain, jer ivot nije samo skupkoncepcija. I tada, kada bude izgledalo da tvoj brod koji je

nekada bio veliki, vie nije jak da izdri promene koje supotrebne da bi prevozio ljude s jedne na drugu obalu

vremena, ja u doi. Meu anelima moje ime je Arelena.Kako e se zvati linost u ijem telu u doi, ne znam. Ipak,sigurna sam da e biti neke slinosti u tome.

Znae da sam to ja zbog toga to e stvari poeti da semenjaju nabolje na tvom brodu, a da bi brod mogao da bude

svetlost svaki ekser u njemu mora da sija, kapetane. Nee tobiti lako i nee se to svideti tunim i malim ljudskim duamakoje daske, jedra i konopce doivljavaju kao svoje. Kao njihov,to nikada ne bi mogao biti brod koji e prevoziti s jedne

obale na drugu obalu vremena, jer svaki konopac, svako jedroi svaki mornar na brodu jesu mala vibratorna polja energije

koja ine ukupnu vibraciju broda, ija je misija Arelena, zatou se i pojaviti ja, kao sirena, kao kraljica ili kao soko, to neznam. Pojaviu se da obasjam tvoj brod kapetane, a ti e todoiveti nekada kao usud, nekada kao dar To e biti igraistina i lai, to e biti borba dobra i onoga to to nije,

kapetane. I molim te, nemoj voleti mene kad doem, ali volisebe. Jer i ja sam Ti, kapetane, videe to u noi punogmeseca, ja sam onaj deo tvoje due koji je skoro pola veka, pozemaljskom vremenu, bio na Plejadama i ekao da ti stekneiskustvo koje se zove ivot, da bi mogao da vodi daljekada

ja doem. Zovu me Arelena, ali ti e me ve prepoznati kadase pojavim na tvom horizontu


58/164

54

A kada doem, to e biti igra svetlosti i tame. Svetlost koju

budem irila moda nee prijati ljudima naviknutim na mrak,ija dela i ije misli ne poznaju svetlost kao takvu i to jetrenutak kada e ti doneti odluku da li e brod koji si stvorioda bude brod svetlosti i kada e svakoga ko bude sudio daprocenjuje ne prema titulama i lentama, ve prema delimakoja ga prate u vremenu njegovog stvaranje.

Ne mogu pilii suditi o sokolu, jer ono to soko vidi pile ne

moe ni da odsanja. Gledaj im u oi i vidi im strah i znaeko su. Svi koji kau da poseduju su ljudi koji se plae, jernita nije nae kapetane, a straha kad ima nema ljubavi. Tvojbrod, koji u vremenu pre kraja vremena moe biti brodspasa, moe da sija jedino ako sija svaka daska i svaki esker,

jer jedino kada brod postane svetlost, on moe privuisvetlost. A neemo mi menjati svaku dasku kapetane, kada se

promeni jedna promenie se sve, kada zasija jedan esker,zasijae svi. svetlost je jaa od tame, kapetane, i znae dasam dola kada svetlost pone da se iri na horizontu. Najteee biti obasjati prvi esker, prvo jedro i prvog mornara. aliposle, sve e ii lake.

Kako e znati da sam to ja, kapetane pa znae po tometo e svi ostati na svojim mestima, a svetlost e se osetiti uUniverzumu

I bie vremena kada e misliti da me ne voli, kapetane, jere otpor tame biti toliko jak da e dovesti u pitanje svetlostkoja e biti oigledna, ali ja neu mariti za tamu kapetane, jasam Arelena, da nema tame ne bi se svetlost videla jasno, a

ko treba da vidi svetlost videe je, ko ne treba taj tamu nosi


59/164

55

u srcu... jer njegove rei i njegov ivot su samo ogledalo

onoga to nosi u sebi.

U ivotu pre kraja vremena, dok bude itao ovo, znae da sipostao jedno sa Univerzumom kada se bude pitao ta jenajvanije u tvojoj misiji ikada shvati da je odgovor to da sinajvaniji Ti i svetlost koju iri sa Arelenom!

Bez toga nema misije, samo brod kao skup konstrukcijskih

elemenata u vremenu koje se zove ivot..

Samo sa Arelenom kapetane... vidimo se na drugoj obali

vremena!

Kasnije, kako je imao sve manje vremena za more,

snovi sa istinama su sami dolazili na njegov jastuk. Plaio ih se

na poetku,nije bio spreman da se suoi sa nekim stvarima

koje nije mogao izmeniti. Meutim, nije on bio taj koji je

donosio odluku o tome kada e neka istina doi do njega.

Tako je vremenom nauio da posmatra sebe kao telo due

koja ima svoj zadatak i prepustio se ostvarenju njega

shvatajui da njegova dua moe samo da ga uzdigne do

zvezda, odakle smo svi davno i doli. Sanjao je tako gradove u

kojima je radio, sanjao je ljude sa kojima se sretao, sanjao je

odgovore i postavljao pitanja. Posle nekog vremena nauioje

da sam pronalazi istine u snovima i koristio je to svoje znanje

svaki put kada bi trebalo da donese odluku u kom pravcu

treba da krene. I u svakom tom snu u kojem je traio istinu,

negde pred svitanje pojavljivao se lik koji nikada nije uspeo

da vidi dovoljno dobro da bi ikada nekom priao o tome.


60/164

56

Ponekada, kada bi bio umoran od ena sa kojima je delio

svoju konanost, pitao se da li e ikada uspeti da odsanjadovoljno da bi je ugledao, ili e ona zauvek ostati daleka kao

duga na nebu posle kie.

Jo kao vrlo mlad verovao je da je u svojoj svesti postavio

temelje jednog smislenog Ja, a da je u svojoj okolini taj temelj

smestio na vrh istina dovoljno visoko da jasnije vidi ta rade

oni gore i sigurnije osmotri ta rade oni dole i u ravnici. Znaoje da neki zauvek ostanu u ravnici, jer im je neko nekada

rekao da ne postoji put koji vodi u planine, a neki ostanu jer

im se ini da je taj put previe teak, naporan i dug da bi

krenuli na njega. Neki krenu, ali da bi se popeli na vrh planine

treba vie napora nego doi samo do podnoja. Mnogi e se

vratiti u mirnu sigurnost ravnice, jer tek kad dou na tu

planinu jasnije vide kako je teko popeti se na vrh. Samoponeki e krenuti dalje. Njegovo prvo pitanje je bilo ta se

nalazi na vrhu? Da li je vrh kraj ili stanje ili je to samo prvi

korak na putu koji vodi ka zvezdama?

On je bio neko ko je uspeo da doe do vrha, traei puteve

kojima su ve drugi proli, istraujui, stremei, borei se sa

sopstvenim sumnjama, pomalo usamljen, pomalo ljut, aliodluan da stigne do vrha. Nije on bio potpuno sam, na putu

kojim je iao, sretao je on razne ljude, samo su ciljevi bili

razliiti. Neki su vrh posmatrali kao kraj, a neki kao stanje.

I sve bi bilo u redu dok ne ponu da duvaju vetrovi. A kada

krene vreme vetrova, oni obino pokose sve u ravnici i ponu


61/164

57

da duvaju ka planini sve do vrha. Vetrovi postaju sve jai i jai

dok na kraju vie ne ostane nijedna koliba u ravnici, nijedankuerak na planini, nijedna kua na vrhu, koja nije izgraena

tako da izdri oluje. I to je ono to se ponavlja vekovima, i to

je istina koja se meu prvim pojavila u njegovim snovima.

Nauio je on, jo i pre nego to je krenuo u osvajanje najviih

vrhova, da ukoliko vrh posmatra kao kraj onda prestaje da

se bori, da traga, da eli. Sanjao je esto kako silazi nizplaninu, i kako sluajnim prolaznicima prilazi i govori: Evo ja

u da ti kaem kako da se popne, nemoj tim putem, taj je

strm, kreni ovim, ovaj e te pre dovesti do cilja A oni

kojima bi priao, uglavnom nisu imali vremena da sluaju, jer

su izgubili godine i godine penjui se i padajui i gotovo

nikada im nije trebao savet kako da prepeae do vrha, jer su

mislili da moda nee imati vremena da stignu, ako krenupeke. Svi su uglavnom mislili da ih jedino krila mogu spasiti,

a nisu znali da su krila veoma retka na tom putu.

Sa prolaskom godina, njegova kua iz snova na vrhu postajala

je sve vra, a zidovi sve deblji. Sve ree je silazio sa planine,

jer je sve manje imao nade da e pronai nekoga kome bi

mogao pomoi da doe do vrha. Sa druge strane, pokuavaoje ljude oko sebe da naui kako da uvrste svoje kue, da im

pokae da njihovo shvatanje vrha kao kraja nije istinito, i da

je potrebno ne izgubiti svest o ivotu kao o mogunosti. Sa

njima je bilo jo tee priati nago sa ovima na planini. Kad

god bi sanjao san o njima budio bi se svestan da njihove kue

nee izdrati oluju, a oni sami nisu hteli da uju deo istina.


62/164

58

Oni su sa svoje strane doli do vrha, penjui se svojim

putevima. Svako je potroio vreme na svoje korake i niko nijeeleo da prizna da je trud koji je uloen u to moda bio

uzaludan i niko nije mogao da prihvati istinu da je on tu zbog

istine, a ne zbog potrebe da pokae da je njegova kua bolja i

njegov ivot smisleniji. Gledao je esto u snovima te kue na

vrhu kako mame lepotom svog postojanja dokle god je vreme

bilo lepo i bez vetrova. Gledao je ljude koji vrh posmatraju

kao kraj, kao neto sto jeste konaan vid stvaranja. U poretkuposlova, posao nad poslovima, najvie stanje na Zemlji. Ipak,

video je ta se deava kada krenu oluje... A tada... blago

onom ko ima stabilnu kuu, da se skloni. Svi ostali idu na

poetak... neki u ravnicu, neki na planinu... I uvek posle tih

oluja, na vrhu bi ostajalo vie mesta, menjale bi se uloge...

odjednom bi se pojavljivali mlai, jai, spremniji, hrabriji... i

onda bi san krenuo iz poetka.

Ali video je i put onih koji su ostali kada bi prolo nevreme i

pitao se - da li je vrh put prema zvezdama? Kako je vreme

prolazilo, a njegov ivot dobijao sav sjaj i veliinu snova koje

je gledao u svojim noima, sve ee je u snovima prilikom

poseta onima na planini shvatao da ga po neko slua, i sve

ee bi ga uhvatili za rukav i molili ga da im kae jo neto o

svom putu, o svojim padovima i uspesima. Pitao se esto da li

da samo kae ono to zna o putu kojim se ide na vrh ili je

njegova misija da pomogne odvanima da se to pre popnu

do vrha, jer ako vrh jeste put ka zvezdama, onda se do zvezda

sigurno ne stie sam.

Documents

Jelena Vukasinovic, Knjiga Promena I - Susret