U IDEJAMA - inspiracije, koncepti i projekti

У ИДЕЈaМa

М И Л О Ш К О М Л Е Н И Ћ

...жеља аутора je да оваквим избором пројеката остави трага о скоро заборављеном и невидљивом раду, о вавилонским кулама које свакодневно и мукотрпно стварамо за својим радним столовима. А те куле, које су живеле и постојале искључиво у главама својих аутора, на монитору и нa папиру, увек јасније и речитије говоре од самих реализација...

Универзитет у Београду, Архитектонски факултетБеоград, 2010.

Милош.Комленић

У ИДЕЈamaинспирације, концепти и пројекти

МИЛОШ.КОМЛЕНИЋ

У ИДЕЈama – ИНСПИРАЦИЈЕ, КОНЦЕПТИ И ПРОЈЕКТИ

Издавач: Архитектонски факултет Универзитета у Београду За издавача: проф. др Владимир Мако, декан

Рецензенти: академик Милан Лојаница проф. Зоран Лазовић доц. Борислав Петровић

Лектор: Славица Коледин

Штампа: ЖЕЛНИД - ДОО, Београд Тираж: 500 примеракагодина: Београд, 2011.

ISBN 978-86-7924-042-2

мојој Исидори

САДРЖАЈ

О УВОДУ 7 О СтВАРАлАштВУ 13

Архитектура – уметност грађења 14 Психологија ствараоца 16 Квалитет 18 Сигурност више 20 О посебности 25 Добро, а и боље 27 Додатна вредност 29 Моделовање у архитектури 32 Текстура и форма 35 Тематичност 39 Trendy random 41 Local random 45 Технологија архитектуре 47 “грешка у преводу” 50 Добре вибрације 51 О пРОЈектИмА 55

Уређење трга Славија, Београд 59 Трг испред Београдског драмског позоришта 69 Становање у ул. др Ивана Рибара, Нови Београд 77 Стамбено насеље “Циглане”, Вишњичка бања, Београд 85 Стамбено насеље “Дунавска тераса”, В. бања, Београд 93 Пијаца на Сењаку, Београд 101 Дом за стара лица, Ваљево 107 Стамбени солитер, Будва 115 гарни хотел, Будва 119

Зграда СО Сурчин 123 Пословна зграда “ Питура”, Земун поље, Београд 131 Сквер на Врачару, Београд 137 Наткривање улице Цара Лазара, Београд 141 Штампарија “Модриани”, Шимановци 147 Ромско насеље грдичка Коса 2, Краљево 151 Улазне партије термоелектрана “Никола Тесла” 159

О зАкљУчкУ 163 пОДАцИ О пРОЈектИмА 167

лИтеРАтУРА 171 РецензИЈе 173

Осврт на теоријске погледе и приказе пројеката 174 Архитектура, идеје, мисао и реч 177 Трагови и потраге 182 ОД АУтОРА 187

наш свет, од ничег ка нечем...6

О УВОДУ

Књига У идејaмa, као монографски запис, у првом делу бави се разматрањем одређених феномена који директно утичу на процес стваралаштва, док је у другом посвећена награђеним конкурсним радовима и решењима која инвеститори нису у целости прихватили.

Очита је жеља аутора да оваквим избором пројеката остави траг о заборављеном и скоро невидљивом раду, о вавилонским кулама које свакодневно и мукотрпно стварамо за својим радним столовима. А те куле, које су живеле и постојале искључиво у главама њихових аутора, на монитору и на папиру, увек јасније и речитије говоре од самих реализација.

Оне су бољи и искренији податак о ставу аутора и његовом промишљању како архитектуре, тако и света уопште. Зато могу слободно рећи да осећам задовољство што овом књигом отворам врата својих вавилонских кула.

Размишљајући о уводу за ову књигу суочио сам се са уобичајеним проблемом, потпуним недостатком записа о размишљањима током рада на пројектима. Tо је, рекао бих, чест проблем ствараоца који углавном остаје без писаног трага. На крају рада формира се образложење, које сажето, јасно и сведено говори о изнетом предлогу.

Сам ток стваралачког процеса неретко је обележен, понекад и превише, стицајем различитих околности. Како те околности описујемо као утицајне факторе процеса стварања

архитектонског дела, пред вама је покушај да се приказаним

материјалом покажу и промишљања која су утицала на процес

настанка пројеката.

У свима нама подсвесно увек постоји исконска потреба да изградимо сопствени дом. То је разумљиво у сфери породичне градње, јер кућа управо и представља отелотворење те потребе. Међутим, тај манир се распламсава кад је реч о пословним објектима.

Инвеститори, који заступају и излажу своје захтеве и потребе лично, а не преко трећих лица, доживљавају дате пројекте/објекте као сопствени приказ и своју пројекцију у социјалном окружењу, више него њихове приватне куће. Тиме себи дају за право да се сем у сферу архитектонског програма, што је очекивано, активно уплићу и у сферу обликовања, често и превише ауторитативно, где су далеко мање компетентни.

Неретко посустајемо пред таквим околностима, али врлине које су нам превасходно потребне јесу храброст и истрајност (Т. Рузвелт), тако да је неопходно наћи начин да се те потребе исправно уобличе.

С друге стране, сфера у којој је аутор највише самосталан

у погледу свеобухватног приступа делу јесу архитектонски

конкурси. У њима се потребе и захтеви наручиоца/инвеститора

своде на пројектни задатак, тј. пројектни програм. Такав програм

су уобличила стручна лица, те су самим ауторима остављене

велике слободе за могућности интерпретације његовог

остварења. Управо то је сфера деловања многих архитеката,

који се онда, растерећени низа сувишних условности, осећају битно слободније у промишљању одговора на постављена питања и у могућности су да дају отворенији, често и маштовитији одговор.

Захваљујући таквом сазнању, аутори су често веома узбуђени, јер на јавним конкурсима обзнањују и предочавају другима своје виђење архитектуре и света. Но, искрене емоције нису довољан основ за квалитетан рад. То је само почетак, иза кога следе напорне активности, са искреном жељом за постизањем високог квалитета. Такав рад постаје део навике, и она се стиче током времена, корак по корак. Идеалистичка и природна тежња ка савршенству полако нас оставља током рада, јер живимо у несавршеном свету, чији смо такође несавршени сценографи. И, постепено нам се активности своде на познату

дефиницију да је бављење архитектуром бављење решавањем

проблема.

Често поклекнемо пред готово нерешивим низом проблема и недоумица, али, уколико желимо добар резлутат стваралачког процеса, мора нам бити јасно да је цена квалитета дисциплина, а цена осредњости често је разочарање. Једноставно речено, смањивање датих просторних проблема води нас ка бољој архитектури. Тако да и ту можемо рећи мање је више (Мис ван Дер Роe).

архитектура... текстура... ритам...

блокови на улици у Београду, спремни за рад...12

О СтВАРАлАштВУ

АРХИтектУРА – УметнОСт гРАђењА

Wikipedia, интернет енциклопедија, дефиниције:

1. Уметност и наука пројектовања зграда, отворених простора, људских заједница, и других вештачких система и окружења

2. Основни, базични дизајн, структура компјутера, хардвера и софтвера

3. Структура, поредак било чега: “архитектура новеле”

Уколико размотримо сва значења речи архитектура, сем оних која се односе на баналне описе уређења стамбеног и радног простора, можемо установити један заједнички именитељ за шире поимање тог појма.

Било да је, у додатном смислу, реч о компјутерима, литератури или нечем другом, сам појам архитектура означава склоп, структуру - основни поредак ствари, односно скуп односа посматраних елемената. Ту није реч само о опсеравацији постојећих односа, већ се увек подразумева и стварање релација о којима говоримо, о креирању и пројектовању, чак и у осмишљавању самих елемената чије односе посматрамо.

Ако се вратимо на наше поље деловања, стварање простора и амбијената за активности и живот људи, архитектура је делатност која их уобличава и уређује, а током времена утиче и на њихово

настајање. С таквим подсвесним сазнањем у свима нама, скоро увек смо веома емотивни пред сваким новим задатком. То осећање је испреплетано са готово исконским узбуђењем пред нечим непознатим, јер ствара се нови свет пред нама, чији смо ми активни посматрачи и саучесници.

Уз та осећања прати нас и благо уверење да стварањем новог дела увек напредујемо, јер будућност припада онима који верују у своје снове. Зато су и разочарања у неостварене снове аутора често велика, и углавном произлазе из преамбициозних замисли.

Али, победу у архитектури треба пре свега схватити као победу над самим собом, над амбицијама и жељама које нас воде ка самопреиспитивању. Из таквог самокритичког става следи и спознаја стварних вредности и недостатака, а такав приступ је исправан пут ка бољој архитектури, ка идеји више.

пСИХОлОгИЈА СтВАРАОцА

Разматрајући почетак писања о сопственом раду у претходном периоду, често ми се јављало сећање на цитат о ствараоцу. Памтим га као деликатан увид у подсвесну стваралачку потребу:

Аристотел је рекао да је сваки велики стваралац меланхоличан, и да се зна да “мука и несрећа” васпитавају интелигенцију, али и помажу стваралштву. Није уметник срећан док ствара, јер и не ствара да би био срећан, него да би савладао несрећу. Срећан је кад нешто створи (Владета Јеротић).

Иако цитат можда мало преоштро говори о пориву за стварањем, поготово за победом на конкурсу, реч је о појединцу, о ствараоцу, кога исконска и биолошки подржана потреба за победом над проблемом подсвесно води дубље у свет стваралаштва, а у нашем случају свет архитектуре. Неретко смо чули да архитектуру описују као уметност решавања проблема, али свет проблема у архитектури јесте свет решивих проблема, иако нам се често чини управо супротно.

Чак и ако нису решиви, за то се скоро увек могу наћи ваљани разлози вишег реда, или постоји начин да својим избором у току пројектовања дате проблеме сасвим заобиђемо, а тиме и елиминишемо. Но, с друге стране, свет проблема у приватном

животу ствараоца често је свет теже решивих или нерешивих,

људских, животних питања и недоумица. У том смислу, зарад испуњења жеље за победом, стваралац подсвесно бежи у свој имагинарни свет решивих и савладивих проблема и дилема.

Такав приступ не морамо приписати сваком ствараоцу, али многим пасионираним заљубљеницима у свој посао та тема није страна. И можда баш посебно у бављењу архитектуром и архитектонским проблемима, те њиховом савладавању, можемо приписати чар и магију победе.

Осећамо их, вероватно и највише, оног тренутка кад постанемо свесни извесног пута ка коначном решењу, ка идеји о коначној победи. Тада је идеализована слика о најбољем решењу, у ствари, свест о најпримеренијем приступу, па је и улога у фиктивној победи о којој говоримо првенствено стратегијске природе. Тиме појачавамо и нашу подсвесну жељу за променом света у коме живимо, јер осећамо отпор постојећој истини (Милан Лојаница), и постојећој несавршености. И зато, сходно својим могућностима, идеалистички покушавамо да унапредимо такав несавршени свет.

Заправо, ствароци архитекте вечити су борци и оптимисти, готово еуфорични у својим настојањима за грађењем новог и лепшег света, јер да су другачији, не би имали снаге да се баве нечим што на моменте изгледа бесмислено и недостижно, растаче се и нестаје. Таквим оптимизмом посредно зрачи и њихова архитектура.

кВАлИтет

Како је и квалитет тема о којој ћемо говорити, неопходно је прецизније га дефинисати и као општи појам, и као термин у области пројектовања. Квалитет се постиже радом и навиком. Ми не делујемо добро и квалитетно зато што имамо ту врлину, и квалитет није питање надахнућа, јер ми смо оно што учестало радимо, па квалитет онда није чин, него навика (Аристотел).

Дефиниција квалитета је у сагледавању степена у коме тражени збир карактеристика одговара траженим захтевима. Зато је корисно да разјаснимо и неколико основних појмова. Ако посматрамо чиниоце које треба да задовољи квалитет, можемо навести више њих: аутора и професију, инвеститора или клијента (наручиоца), крајњег корисника, као и јавност, у најопштијем смислу.

Укратко, готово све у сфери грађене средине и архитектонског пројектовања долази под проверу вредности остварених резултата. Зато је неопходно да будемо свесни да је знање високи ниво разумевања и познавања ствари и да може бити нашироко распрострањено. Мудрост, с друге стране, постоји, и јединствена је за сваког носиоца, а то значи да има субјективну вредност. Када се мудрост подели са другима, она постаје општеприхваћена и позната, постаје знање – прихваћена мудрост. Оксфордски речник описује мудрост као поседовање знања и искуства, заједно са способношћу за њихову примену, како теоретски и критички, тако и практично. Данас питање реализације пројектантског

програма, као и квалитета изградње, поред основног испуњавања стандарда и захтева наручиоца, усмеравамо више у правцу инвентивности изабраног решења. Многе ситуације које нас у овом послу при решавању забрину, у ствари су прикривени проблеми квалитета. То може бити примењено од нивоа урбанистичког решења и градоградње, преко пројектовања појединачних простора и изградње самог објекта, до нивоа детаља и коришћених материјала. Научени поглед на квалитет може се посматрати кроз питање детаља – текстови без писаних грешака, провера међусобних односа, интердисциплинарна координација, итд. Такав приступ квалитету је уобичајен и за широко распрострањено схватање архитектуре која као коначни резултат види производ: зграду, мост, парк, град, итд.

Но, тај “произвођачки” поглед на квалитет није адекватан за савремени тренутак професије, која је све динамичнија и све више оријентисана на појам услуге. Као коначни исход она не види статични производ, одређени објекат, него створено дело посматра као отелотворење дате услуге.Схватамо да тема постизања квалитета у архитектури у ствари значи побољшавање нивоа у којима пројекат испуњава потребе и очекивања. Руковођење квалитетом, као и руковођење пројектом, две су одвојене ствари, али блиско повезане, јер квалитетан процес пројектовања јесте основ за добијање квалитетних резултата.

СИгУРнОСт ВИше

Исконска потреба човека, као друштвеног и породичног бића, јесте да осигура и уреди свој дом, да створи сигурност, квалитет више за своје уточиште. На том путу је неколико основних корака: прво свест о промени, затим “шта”, идеја о промени (њен логички склоп и виртуелна еманација), и на крају “како”, избор пута ка реализацији такве замисли.

Књига У идејама има за циљ да се бави другим кораком, формирањем управо те идеје о промени. У области архитектуре првенствено говоримо о настанку пројекта, јер у основи је реч о стварању додатног, израженијег, истанчанијег али и снажнијег осећаја сигурности. То можемо рећи и за било коју област стваралаштва. У том смислу цивилизацијске промене, следствено развоју и потребама људске заједнице, говоре нам о различитим проценама резулата таквих идеја, или о усложњавању критеријума за њихово вредновање.

Ако су некада поузданост, издржљивост и постојаност грађевине, дома, биле готово једино мерило у процени квалитета, оно је данас уобличено термином ефикасност, који укључује и мудар, правилан избор како базичног система, тако и примену стандарда у области изградње.

С развојем и савладавањем елементарне постојаности почињемо да говоримо о додатном квалитету - изгледу, лепоти створеног. Област естетике говори нам о тој исконској потреби. Она се кроз векове развила у различите облике, стилове, који у себи садрже смисао, начела, као и идејна опредељења у сагледавању и тумачењу дела. Речено је: архитектура је воља епохе преведена у простор (Мис ван дер Рое), те су, следствено томе, одговори на питање “шта је лепо у архитектури?” зависни и од различитих временских дискурса у којима настају.

Међутим, у дугом развоју људске заједнице треба посматрати различите нивое размене информација и идеја, као и могућности њиховог чувања захваљујући све разноврснијим медијима, што представља свеукупан пораст наше “колективне меморије”. Таква ситуација, која уз учестала понављања и већ проживљена оваплоћења разних замисли, било суштинска или стилска, полако ствара додатни императив садашњице - инвентивност, необичност.

Поменуту посебност можемо описати као нестандардни склоп релација према стеченом искуству. Ту “необичност” можемо посматрати на више нивоа, било да је реч о структури, изгледу или саставу. Но, не треба занемарити и став да је боље бити добар него оригиналан (Мис ван дер Рое). Наизглед, неочекивани скуп таквих релација често доноси нове карактеристике самог склопа, те ако таква новостворена релација доприноси општем квалитету, онда можемо говорити и о сигурности више.

Честа борба архитеката за проверу сопственог знања и мишљења, као и за преиспитивање најбољег правца размишљања у решавању просторног проблема дакако је архитектонски конкурс. Ради постизања што бољег резултата није довољно само размишљати о исправном решењу, јер је то остварив циљ за готово све учеснике конкурса.

Размишљање о остварењу што запаженијег резултата управо се усмерава ка постизању неке додатне вредности, квалитета више, сигурности више. Чест начин рада, како архитеката, тако и других стваралаца, јесте по узору на модел. То је стандарни, општеприхваћени начин преношења знања који је веома ефикасан. Додатни, готово успутни добитак у таквој ситуацији остварив је најчешће провером модела и променом уобичајеног гледања на решавање предметног проблема, ситуације.

У струци, то објашњавамо променом угла посматрања. Уколико се осврнемо уназад, многи архитектонски правци и филозофски приступи дугују своје постојање управо захваљујући тој промени.

Пример који је увек у корену промишљања савремених архитеката јесте модéрна. Свој револуционарни епитет она дугује управо суштинској промени приступа решавању проблема, односно углу посматрања самог проблема, чиме он постаје преломна тачка историјског наслеђа и традиције.

При описивању модéрне често имамо потребу да је дефинишемо негацијом претходних стилова или система

мишљења, односно начина решавања архитектонских и урбанистичких проблема. Но, с обзиром да је такав приступ сагледавању архитектуре дуго присутан у савременом друштву, долази и до његовог преиспитивања.

посебност истог....

О пОСеБнОСтИ

У овом делу нећемо детаљније улазити у описивање социјалне климе савременог архитектонског ствароца, али он мора бити свестан досадашњих искустава. Свесно је понегде заобиђена проблематика локалних социо-економских и политичких ограничења, с обзиром да је и то донекле скретање с теме. Суштина схватања ситуације савременог архитектонског стваралаштва делимично се примећује у збуњености пред већ стандардизованом и окошталом интерпретацијом модéрне и готово механичким и наученим тумачењем света у духу постојећих архитектонских приступа и стилова.

Почетна идеја о називу књиге била је Потрага за скривеним благом. Трагање за неуобичајеним склопом, организационом шемом, обликом или елементом који би спојио у себи функционалне, конструктивне и естетске вредности, основ је тумачења конкурсних идеја, решења и пројеката о којима ће бити реч.

Потребно је нагласити да се, с обзиром на склоност аутора, тежило ка једноставној и функционалној интерпретацији тема, волумена и њихових садржаја, што описујемо као минимализам. У том смислу, у многим радовима акценат је стављен на визеуелни ниво доживљаја површина самог објекта, на фасаду, и ту је битно преиспитивање основних појмова и релација, о чему ће касније бити више говора.

Како је реч о посебностима, њихово истраживање у датим радовима можемо посматрати на следећи начин: - истраживање просторне диспозиције и односа са окружењем, - истраживање склопа и структуре, и - истраживање облика, фасаде и њене текстуре.

Размишљање о учинку крајње је релативно када мислимо на самог аутора. Само он је свестан уложеног труда, затечених проблема и сопственог убеђења у постигнути резултат. У том смислу, и процена резултата постаје релативна, јер у одсуству суда времена у том тренутку ослањамо се на процену струке.

Важно је да се посебност, било обликовна или организациона, не посматра као примарни критеријум, јер она није циљ сам по себи. Њу треба одредити као аспект допунског квалитета, чије постојање води ка избору правог решења.

ДОБРО, А И БОље

Ова тежња подсвесно је присутна у свима нама. Потреба да урадимо нешто “добро, и боље него прошли пут” природан је и искрен порив према послу којим се бавимо, а скоро увек је присутан при раду на конкурсу. Рад на конкурсном задатку почиње читањем услова и упознавањем са основном темом. Истовремено се трага и за проблемима који нису видљиви у првом утиску, а чија ће решења представљати предност у односу на друге.

Пред новим пројектантским задатком интуитивно реагујемо, како суочавањем са затеченим проблемима, тако и давањем импулсивних одговора на њих. Управо зато, неопходно је са посебном пажњом упознати услове новог задатка, како тражене, тако и затечене, и у њима пронаћи специфичности које ће нас даље водити. Док се упознајемо са посебностима датог задатка, указују нам се највреднији трагови ка идејама које треба истраживати. Такође се јавља и жеља да се у околностима које ће бити окружење одређеног пројекта пронађе наговештај додатног мотива или решивог проблема, који у првом упознавању с њим није лако приметан. Он може имати свој основ како на структурном плану, тако и на обликовном, појавном. Пажња се неретко посвећује и симболичким, директним или индиректним асоцијацијама, као основном мотиву који ће обележити решење.

Израда конкурсног рада упућује нас на активно промишљање његових посебности, затечених услова окружења, као и субјективног става самог аутора. Таквим промишљањем истовремено се дају и одговори на проблеме нижег нивоа, операционализацију и материјализацију решења, све до детаља.

ДОДАтнА ВРеДнОСт

Радови приказани у овој књизи подељени су у неколико сегмената, зависно од приступа покушају изналажења додатних вредности.

Први ниво посматрања проблема је шири, урбанистички, и сведочи о сложеном контексту урбаних или руралних активности. У том смислу, сем утицаја на постојећа отворена питања и нерешене проблеме, реч је и о успостављању нових релација. Дакле, имаћемо у виду и нове, или наизглед занемарене везе у окружењу у коме се делује, односно нешто другачије промишљање садржаја који често својом диспозицијом формирају додатне активности и просторе.

Такође, код одређених пројеката примаран је осврт на њихов склоп - начин на који функционишу, и ту говоримо о другачијем ставу према основним садржајима и њиховим основним међурелацијама. Преиспитивање устаљених релација датих садржаја део је уобичајеног приступа.

У готово свим примерима присутно је промишљање омотача - фасаде, као елемента склопа који је најподложнији технолошким, економским и културолошким трансформацијама и интерпретацијама савременог живота. Управо у контексту ове теме појављују се и питања детаља,

односно примењене технологије. С друге стране, пажљива диспозиција садржаја често нуди могућност за неприметну,

мимикријску диспозицију додатних активности које оплемењују

дати простор. Остваривање допунског садржаја или релације

није циљ сам по себи, већ често у избору почетних варијанти и

концепата они сами својим квалитетом показују потенцијал за

избор тог решења.

Уколико се осврнемо на процес пројектовања, можемо рећи да је у почетном, концептуалном промишљању представљених решења најпресуднији хеуристички приступ. Истраживање и испитивање самог решења најделотворније је у почетној фази, када смо неоптерећени претходним размишљањима која полако воде ка нормативном сагледавању проблема, а што је незаобилазан корак.

Дакле, након упознавања са улазним параметрима, окружењем и пројектантским програмом, почиње игра истраживања и експериментисања. За дескриптивну дигресију о томе могле би послужити познате ЛЕгО коцкице. Играње са њима ограничено је техничким могућностима самих коцкица, а оне представљају и отворен медијум за креативно истраживање форми, склопова и међусобних односа.

У ситуацији када, након вишегодишњег искуства, приступамо новом задатку, наилазимо на теме које већ познајемо, те нас свест о узору на модел води у два правца. Или покушавамо да на датој локацији предметни типски модел применимо до

остваривог савршенства са неопходном локализацијом, или, сходно нестандардним условима контекста и локације, тражимо другачији, необичнији склоп програмских садржаја.

Када је реч о пројектовању по узору на модел, уз сву локализацију решења, иде се у правцу типског пројектвања. Ту можемо говорити о разради модела и његовој конкретној поставци, док је у другом случају реч о посебностима решења која су зависна од много фактора.

мОДелОВАње У АРХИтектУРИ

Уочавањем постојања неке појаве почињемо да стварамо модел, односно слику за коју мислимо да је релевантна. Наша је жеља, односно циљ, да тада прогнозирамо како ће се та појава одвијати у пројектованим условима.

Општа научна метода моделовање је мисаоно-теоријска делатност изградње логичких и математичких система (проф. Ж. Адамовић). Модел је имагинација посебне врсте, односно спона између апстрактног, теоријског мишљења и објективне реалности.

Овим се научно објашњење разликује од посматрања и описивања предмета сазнања, а одговор су на питање какво је нешто? Научноистраживачки рад је стваралачко мишљење када се за нове примере користи постојеће знање.

Највиши критеријуми научноистраживачког рада јесу: оригиналност, чињенице и идеје, као и коришћење метода самог научног истраживања. По Коену и Нејгелу постоје научне методе које можемо поредити и са стваралачким приступима у архитектонском пројектовању:• метода истрајности (упорно понављање исказа)

нормативни приступ у пројектовањупо узору на модел, или рационални приступ

• метода интуиције

• метода позивања на ауторитет

креативни, хеуристички приступ

У свакодневном раду не можемо прилазити пројектовању само научним или уметничким приступом, јер нисмо у ситуацији која омогућава потпуну искључивост, већ увек имамо “свега помало”. Као архитекте, релацију наука - уметност најчешће посматрамо кроз стечени антагонизам, непотребно оптерећен тензијом.

С обзиром на широко распрострањена истраживања у поменутим областима, данас говоримо пре о њиховој симбиози, или барем значајнијем преклапању. То је посебно приметно на примерима компјутерске графике и 3D визуелизације, где је за квалитетне резултате једнако потребно довољно егзактних научних сазнања, као и значајан уметнички приступ, поред незаобилазног “занатског” искуства. Овде говоримо о другачијем углу посматрања ствари јер, ако погледамо нашу област, архитектуру, и то у светлу свеукупних окружујућих околности, онда схватамо да су време и простор само обрасци којима мислимо, а нису услови у којима живимо (Алберт Ајнштајн).

Тај цитат нам једноставним речима елементарне физике говори о свету који нас окружује. Управо импресије о њему, као и запажања која таквим утисцима формирамо, воде нас ка одговорима, који директно зависе од угла посматрања проблема. Истанчанији и логичнији, импулсивни одговори, неоптерећени општим утисцима и калупима стеченог знања, јесу “вибрације” које нас воде ка циљу, ка правом одговору и бољем решењу.

Желећи да напишем пар речи о сопственом приступу моделовању, схватих да о томе нисам никад размишљао.

Приступе, опредељења и ставове о општим темама у архитектури готово увек третирамо или као део необавезне дискусије, или као подсвесни модулатор сопственог рада о коме не размишљамо.

Примаран аспект промишљања решења јесте намена, праћена импулсним одговорима. При првим реакцијама садржај се поставља у једноставан, углавном ортогоналан и благо издужен волумен. Тада долази до његовог постепеног усложњавања.

Уколико решење није инспирисано неким дескриптивним детаљем или необичним функционалним склопом, потрага за његовом необичношћу усмерава се ка обликовним аспектима. Ако решење није подложно визуелним асоцијацијама, тежи се ка истраживању површине и текстуре самог облика, као и ка диспозицији отвора. Трагање за карактерним решењем увек је праћено системском провером “како то ради”, у поређењу са типским, моделским примерима и узорима.

текСтУРА И ФОРмА

Уколико се осврнемо на неке основне релације, када је омотач предметних садржаја посреди, онда свакако можемо поменути уобичајене односе: пуно/празно, транспарентно/нетранспарентно, или уопштено црно/бело. Управо тај основни дуализам црно/бело користићемо у даљем разматрању. У досадашњем искуству, значајан аспект рада архитеката било је позиционирање отвора (врата и прозора), њихове пропорције и међуодноси. То, у преносном смислу, представља и основну релацију пропорције белих тачака на црној површини.

Са модéрном и њеним родоначелницима јавља се стаклени зид са револуционарним отварањем опне садржаја објекта (фасаде) ка спољном простору. Тада долази до радикалне инверзије поменутог односа, па тако говоримо о постављању црних (непровидних) тачака на белој (стакленој) површини фасаде. С обзиром да нас од тог времена дели готово цео век, сада можемо разматрати и питање традиционализма у примени таквог архитектонског приступа.

Климатске манифестације, које су у наглим променама, мењају уобичајену слику поменутог односа црно/бело будући да данас утицај сунчеве енергије, поготово у летњим месецима, превазилази потребе за квалитетним осветљајем. У многим

ситуацијама је потребно да се заштитимо, јер долази до прегревања затворених простора, па тиме постаје неопходна и додатна климатизација.

Уколико се позовемо на релацију црно/бело, можемо то описати као потребу да се отвори (беле површине) повремено затамњују (зацрне) ради спречавања прекомерног прегревања. Ако у тој ситуацији фигуративно преклопимо црно и бело, можемо рећи да живимо у доба сиве боје.

Ни сасвим бело, ни сасвим црно не представљају довољан и неопходан одговор, те је очекивана употреба “сивих” површина, отвора са пропуштањем визура, као и са остваривом и контролисаном заштитом од продирања сунчеве енергије. Начини на које бисмо такав сиви принцип могли да применимо и на објекат различити су: од фиксних и померљивих брисолеја, до разних система перфорација опне објекта, са неуобичајеним прозорским отворима.

Поменути климатски услови данас су свакодневица. Сазнања о њима, као и актуелна, створена неопходност некласичног приступа отварању фасадних површина, у многим пројектима су свесно или подсвесно присутни. У том случају персонализацијом решења помера се примат са форме и облика основног садржаја на нижи ниво проматрања саме појавности, на фасаду и њену текстуру. С обзиром да су неке основне габаритне и просторне карактеристике данас постале део традиционалне организационе шеме, истраживањe се

премешта на друге аспекте решења. Како је форма зависна од функције, следећа тема разматрања и истраживања јесте омотач - површина која окупља садржаје у омеђен, затворени простор. Другачије речено, пажња се усмерава са 3D на 2D, односно са облика и волумена на површину и текстуру.

инсталација у Студентском парку...

темАтИчнОСт

Семиотика, семантика, конотација, поетичност, утилитарност, прагматика... У збиру ових појмова које често користимо у дискусијама о архитектури, њиховом пореклу готово да се изгубио траг. Такав скуп интелектуализованих појмова често има за основ поетску потребу архитеката/инжењера да о свом раду, чеду, говоре са емоцијама, јер им је непријатно да их искрено исказују у свету “науке и технике”.

Тематичност пројекта и његово додатно значење тражимо у компликованим образложењима и латинској основи речи, а суштина често почива на једноставној потреби да се избору решења подсвесно дâ додатно значење, и тиме образложи сам избор. Уколико је о томе тешко уопштено говорити, такво гледиште може се посматрати и као лични став аутора.

Суочени с новим послом, увек тражимо релације са постојећим решењима, било својим или наученим. То је уобичајен начин савладавања нових питања и проблема. У таквој ситуацији понекад нам се јављају асоцијације са темама из других области (уметност, литература, историја). Често се трудимо да их и на силу пронађемо јер, сем инжењерске исправности и прагматичности, желимо да наша дела и још нечим говоре. Свако добро уметничко дело садржи и неписане поруке и ставове, који се читају између

редова. Као архитекти, не стварамо само из својих личних побуда, и такве поруке је теже уградити, те су оне само додатни импулс уз нечију материјализовану потребу.

У многим приказаним радовима било је директно речи о њиховој семантичкој поруци, која је и често главни ослонац концепта, решења. Но, у другим радовима истраживања функционалне организације и конкретних, прагматских питања од веће су важности. У таквој ситуацији, та питања преузимају примат и не остављају простора за тематске допуне, чиме се не угрожава њихов допринос у другим областима стваралаштва.

Дакле, теме које буде питања поетике и семантике, уопште узев додатног значења композиције, присутне су у оним радовима којима се првенствено не покушава постизање посебне вредности у другим областима. То не треба посматрати као мању вредност, напротив, можемо рећи да се рачуна само “коначни збир” квалитета, вредности решења.

Такав резултат, у одређеним ситуацијама које изискују типско решење садржаја, покушавамо да оплеменимо и надградимо новим смислом. Штавише, управо успешна додатна тема композиције представља допринос који поносно истичемо. Ипак, сем оквира пуке сврховитости и утилитарности, желимо да саопштимо и коју реч више, који став више, које опредељење више. Желимо да наше дело подигнемо степеник више.

TRENDY RANDOM

Начин на који се врши поређење приступа пројектовању омотача објекта са употребом релације црно/бело, сада можемо и актуелизовати. После више векова архитектонског стваралаштва, када су ред и пропорција чинили основ промишљања композиције, долази до постепеног усложњавања и расплињавања тих односа.

Почев од својих првих уређених почетака у старим цивилизацијама, тема пропорције и математички уређених односа елемената композиције нешто су по чему препознајемо стваралачке епохе и стилове. То је очито и у архитектури старе грчке, где настају појмови попут златног пресека. Чак и кроз сложеније приступе каснијих епоха и стилова, пропорцију читамо као основ, а често и као границу схватања света уопште.

С временом се та проблематика усложњава, тако да већ крајем XIX века говоримо о знатно сложенијем промишљању света и расплињавању теме основних пропорција на односе вишег реда. У том смислу, данас је спонтани креативни чин, или ad hoc, постао готово доминантан стваралачки манир. То је ништа више до питање пропорције постављено на виши ниво, и са другачијим принципима читања.

Будући да је у таквим композицијама пропорција тешко читљива оку обичног посматрача, то се она свесно са рационалног усмерава на емотивни, подсвесни план самог посматрача.

Данас се то популарно описује вибрацијом или фреквенцијом којом уметничко дело зрачи. Један од примера таквог стваралачког приступа у архитектури данас представља деконструктивизам. Он, као стваралачки принцип, у другим уметностима и филозофији постоји одраније, а свој одјек у архитектури добија захваљујући развоју науке и технологије грађења, пратећи актуелну филозофску мисао.

Но, данас живимо у време након “револуције деконструктивизма” и префикс post постаје све присутнији у култури уопште. Кроз њега видимо нестанак усхићења како свим досадашњим “модерностима”, тако и потребу за превазилажењем општеприхваћених mainstream -ова. Ако се позивамо на црно/бело=сиво постављену релацију, сматрам да је ово социо-културолошки тренутак који за превасходни циљ има давање рецепта за проналажење “новог”, али и за другачију примену досадашњих искустава.

Појмови плурализам, адекватност, вишезначност, транс-парентност, савремени су термини, а све су присутнији у архитектонском стваралашатву. Управо нас комплексност, као један од доминантних аспеката сагледавања развоја цивилизације, упућује на иновативну примену до сада познатих приступа и поступака као савремене верзије стваралачких процеса.

Колико белог принципа (хеуристичког/креативног)? Колико црног принципа (нормативног/рационалног) ? С обзиром да имамо неограничен низ сивих тонова, намеће се једноставан одговор: нема правила. Тај однос је увек зависан како од општих, тако и од посебних околности. С једне стране можемо говорити о широј локалној заједници и њеним инвестиционо-технолошким могућностима а с друге, о конкретним потребама које иницирају пројектовање, као и о посебностима локације, наручиоца, па и самог аутора.

Зато овде можемо увести термин random (случајно, спонтано), јер он је све присутнији у савременом стваралаштву, како архитектонском, тако и у другим областима.

local random – aероснимак ораница у Сурчину...

LOCAL RANDOM

Уколико интернационални стил оставимо по страни, као превазиђени поједностављени и унификативни приступ, онда се усмеравамо ка локализму, као јeдној од актуелних тема. Покушамо ли да спојимо термине и појаве које су поменуте под локално и случајно, у такође савременом духу свеобухватности, добијамо синтагму local random.

Тиме отварамо једну интригантну тему, поготово у архитектури. Укључивањем локалних карактеристика и данас попуаларне стваралачке спонтаности у “аутохтону случајност” као поље деловања, отварају нам се нове могућности. Те принципе можемо приписати, и описати, препознатљивим, локалним посебностима и наслеђем окружења. Илустрацију примене интернационализaма и локализaма можемо показати следећим примером из СМС језика:

;-) + локалне посебности = ∑;{Општеприхваћени, интернационални знак смајлија (smiley)

део је савремене културе младе генерације. Покушамо ли да тако општој теми дамо локални предзнак - шајкачу и бркове, уз поштовање основних принципа (три знака са тастатуре), добијамо одговор на линији савременог приступа, коме можемо дати и локализовано име “смајло”.

Тако, употребом слова ∑, две тачке и велике заграде добијамо композицију која, поштујући основне принципе (три знака алфабета), даје локалне одлике међународном симболу, који готово увек посматрамо по узору на модел.

Позивање на модел првенствено представља угледање на моделске принципе, а не на њихову визуелно-обликовну појаву. Или, речено свакодневним језиком, важна је фасада (изглед, појавност), али је још важнији пресек (суштина, склоп).

Као што поштовање и употреба моделских принципа користе стечено и проверено знање генерација, тако и прокламовање локалних посебности са својим необичностима представља јединствену просторну појаву.

Сматрам да је такав приступ адекватан и савремен, као и да представља прави одговор на питање универзалности и посебности. Добар пример видимо у решењу објекта Српског павиљона за ЕXPO 2010. у Шангају аутора Наталије Миодраговић и Дарка Ковачева, који за текстуру фасаде користе домаће аутентичне мотиве пиротског ћилима.

теХнОлОгИЈА АРХИтектУРе

Пермутацијом и игром речи архитектура и технологија добија се технологија архитектуре, тема која применом компјутера постаје опште место. Технологија цртања, производње архитектонских цртежа и прилога, увек подсвесно утиче и на саму технологију стварања.

У почетку дигиталне ере, сем постепене замене мануелне, ручне производње графичких прилога радом на комјутеру, долази се до истраживања граница сложених форми и међусобних односа криволинијских облика. Ту паралелу лако уочавамо у претходним деценијама архитектонског стваралаштва. Но, савладавањем технологије сложених облика вишег реда, како у цртању, тако и у производњи, постепено је доведен у питање њихов престиж. У том периоду видимо и једну врсту елитизма који су такви приступи својом екстравагантношћу доносили.

Сматрам да се у данашњем тренутку престиж преусмерава ка другачијим аспектима сагледавања архитектуре. У доба у коме смо постали свесни својих ограничења ресурсима, фокус елитизма усмерава се ка мудријем промишљању одговора на постављене проблеме и питања, и то познатим и лако доступним, што једоставнијим средствима. У том смислу, провера окошталих и традиционалних ставова, као и њихово унапређивање, све више

постају тема којом су оличени радови с већим степеном признања стручне јавности. Иако овакви закључци представљају готово стереотипну слику савременог архитекте, подсвесно сазнање о њима утиче и на истраживања самих аутора. Увек подржана смелост у експериментисању, у садашњем тренутку је храброст да се доведе у питање и провери традиција на којој смо као стручњаци стасали.

Док не доживимо нову технолошку револуцију, неопходно је да истражујемо могућности постојеће. Таква ситуација се, међутим, у погледу компјутерских програма, алата којима производимо архитектуру, константно унапређује. Сада, након првих корака у развоју тог домена, претходне, који су били нова научно-технолошка достигнућа, већ посматрамо са дозом сарказма. Пример за такво сагледавање проблема јесте комјутерски програм SketchUp. Oн омогућава једноставнији и спонтанији рад са основним формама, што аутору/кориснику отвара могућности интуитивнијег и непосреднијег истраживања. Таква технологија производње просторних форми, технологија архитектуре, усмерена је управо ка једноставним, основним просторним елементима и хеуристичком слогану покушај па види. Ту се и посредно, подсвесно, фокус експериментисања и истраживања усмерава ка другостепеном фактору - површини предметних облика.

У готово свим радовима о којима ће овде бити речи, можемо уочити став аутора који то подржава. Управо кроз такве условности

и опште ставове треба тумачити наредне пројекте, који су подсвесно диктирани описаном технологијом цртачког алата. То најбоље описује јединствена команда поменутог програма push&pull (гурни и повуци), која обликује и преобликује једноставне ортогоналне кубичне форме. Оне, таквим приступом, постају пластичан, вајарски материјал, те отварају врата интуитивном истраживању њихових пропорција и међуодноса.

“гРешкА У пРеВОДУ”

Ову дигресију, разматрање, подстакла је информација из науке, да “променом угла посматрања, одговор на питање настанка живота и његове еволуције дугујемо грешци у фотокопирању - генетским мутацијама, тачније, великом низу грешака у репликацији генетског записа, а које су довеле до данашњег homo sapiens-a ”.

Архитектуру објашњавамо и као транскрипцију типског елемента - модела, а што се види у незаобилазном нормативном приступу пројектовању. На том путу, стално смо суочени са својим већим или мањим грешкама, поготово у “ери случајности”. Њихова селекција постаје принцип, и ту већ говоримо о

“допадљивом избору грешака у преводу и фотокопирању”...

При том, једино образложење за дуги низ грешака у фотокопирању (генетици), искључиво је дуг временски период. Но, када је реч о грешкама у преводу, које су увек избор аутора, постаје јаснији познати став којим се архитекта описује као “мали демијург”.

У том духу постаје нам прихватљива и тема актуелизоване спонтаности уопште, па грешка у преводу од насумичне случајности надмено прераста у филозофију, у “оперативни систем”, принцип савременог приступа архитектури.

ДОБРе ВИБРАцИЈе

Након поглавља у којима је разматрана све популарнија “случајност”, њена локализација и однос црно/бело=сиво, можемо уз пар чињеница наставити у том маниру. Следећих неколико редова не треба посматрати као грешку, већ као доказ за тему о којој говоримо. Захваљујући необичним способностима мозга, није важан редослед слова у речи, већ је битно да се прво и последње слово налазе на свом месту. Остала могу бити у потпуном нереду, a ипак се текст јасно чита. Разлог је што мозак не чита слова понаособ, већ речи посматра као целину. То видимо и на следећем примеру:

Иозбр ршењеа се бзариа на порцнеи пердолженеих иедја, њхивоом верндоавњу, и кноанчој оецни. Схвра тгоа је да се ндеотсацти порјкета октрјиу још у смаом поретјку и ипсарве, а не да се о њмиа санза кдаа је ојбкеат већ сгараеђн и кдаа су итневрецијне или прсеукпе, или нмеоугће. Тардцииоаннла порецна и оецна појертка вердонсинм сдуом и оласањње на иксутвсо, отасје и дљае вжана, нроаичто кдаа оосба кјоа оецуњје порјкеат псеоудје педрусолве да би мгола упсеншо ивзришти ту фнуцкију (проф. Милан Лојаница).

Овај поремећај слога слова у тексту популарно се назива

типогликемија. Уколико типогликемију посматрамо као приступ

људског мозга сагледавању сложених ситуација, кроз моделску опсервацију и уопштавање на уобичајене научене склопове, можемо ли дату појаву применити и на архитектуру?

И ми сагледавамо склопове научене као део општих правила:

врата-прозор, под-зид-плафон, темељ-зид-кров, и слично. Зато

у низу покушаја успостављања предметних релација треба

посматрати и манир о коме смо говорили, манир општепопуларне

случајности. Стваралачка намера, као и њена подсвесна потреба

за посебношћу, довеле су до експеримената са random-ом, и они

су добро прихваћени као манир преношења општег утиска, или

популарно речено vibe-а, вибрације, односно фреквенције којом

композиција зрачи.

Тако, на пример, у данашње време насумични распоред брисолеја на једноставној фасади посматрамо као инсинуацију реда, крутог система, али с јасном “лаком вибрацијом”. Склоп не посматрамо као доминантно крут, што он у ствари јесте (често описиван као новобеоградски), који својом строго уређеном поставком јасно подсећа на модéрну. Термин “новобеоградска архитектура” био је деценијама замена за низ описа као: стереотипност, ригидност, неприлагођеност, и др.

Када принцип типогликемије пренесемо на архитектуру,

говоримо како о примарним елементима склопа (волумен

објекта, диспозиција етажа, и сл.) који остају јасно читљиви, тако и о

секундарним елементима (отвори и застори на фасади, и сл.) који

постају носећа одлика случајности. Иако на многим данашњим

примерима јасно читамо утицај модéрне, управо je тај степен

необавезности и случајности оно што представља савремену

надоградњу архитектонског израза. С временом овако

развијену и ферментисану архитектонску мисао посматрамо

као преношење поменуте добре вибрације, као сложенију,

али и примамљивију поруку посматрачу. Таква порука је у духу спонтаног света у коме живимо, па је тиме и лакше прихватамо.

Резимеом приче о случајности надовезаћемо се и на цитат једне од најпопуларнијих личности модéрне, Мис ван дер Роја - Бог је у детаљу. Ту можемо рећи, с обзиром да и сунчева енергија до нас стиже зрачењем: Бог је у вибрацији, па и детаљу...

О пРОЈектИмА

слагање елемената...

Приказани радови подељени су у неколико сегмената који су означени словима (А, Д, У, Ф) према темама које доминантно обрађују, а и сложени су према величини просторног захвата.

“А” – означава радове у којима је главна тема архитектонска организација склопа, и не говори о јасном ставу, већ нуди могућности и поставља питања на која не постоји експлицитан одговор.

“Д” – у приказаним радовима присутно је истраживање примене постојећих елемената, склопова и материјала, и треба их тумачити као покушај њихове употребе, с обзиром на природу решења.

“У” – радови који су оријентисани на веће просторне целине, блокове или њихове склопове. Доминантна је намера да се предлозима промишља коришћење јавног простора, чиме се даје или јаснија физиономија датог простора, или предлог нових и побољшање постојећих садржаја.

“Ф” – приказани радови говоре о промишљањима интерпретације фасаде, спољне опне објекта, с јасним покушајем другачијег, иновативног приступа. Приметно је играње с бојом, као савременим медијумом за превазилажење монохромних бетонских стереотипа.

Трг Славија, Београд

Урбанистичко-архитектонско решење трга Славија и околних блокова настало је као директан одговор на питање зонинга трга и пешачких токова у односу на јаку саобраћајну раскрсницу, као и околне улице.

Суштина предложеног решења јесте у ставу да трг Славија, у данашњем контексту и у односу на расположиве могућности, остаје важна саобраћајна раскрсница са нешто растерећенијим саобраћајем. Основно питање је како га допунити неким новим садржајем или догађајем, а да не буде угрожен од моторног саобраћаја. Сам трг је разматран у просторним границама тада расписаним конкурсом, и као одговор је дата минимална корекција новим решењем. Динамична идеја и предлог решења простора око и испод саме раскрснице основ је концепта, и у односу на претходно питање ствара се активан јавни простор са неколико подземних и надземних нивоа.

Трг је димензионисан према реалном времену задржавања корисника и представља низ повезаних јавних површина. У том смислу се ниво приземља – терена, као доминантни ниво који користе пешаци, шири ради задовољења све разноврснијих потреба.

Јавни простори се негде преклапају, те се тиме отворени градски простор значајно увећава и одваја од утицаја моторног

јавни конкурс, 2005. I награда

УРеђење тРгА СлАВИЈА, БеОгРАД

партер

саобраћаја. На овај начин се пешачки токови регулишу у односу на колске, а при том се воде најкраћим трасама дуж комерцијалних и других садржаја, интегрисаних кроз више нивоа око трга.

Тежиште трга више није само центар саобраћајне раскрснице, већ постаје и тежиште јавног простора, који се измешта према улици Краља Милана, наглашен објектом који формира наткривени део трга (испред објекта Народне банке Србије). Објекат је једноставне, упечатљиве геометрије. Јавни простор се тако шири и на до сада неискоришћени део суседног блока (угао улица Београдске и Краља Милана), те се испод нивоа улице, подземно, ти садржаји повезују.

Објекат који се налази испред Народне банке Србије, са приступним подземним пролазима и садржајима, повезан је скоро са свим блоковима који окружују трг. С друге стране, он се на нижим етажама повлачи због визура пешака, а на своме крову формира велику површину за окупљање – нови трг који је измештен од саобраћаја и са потенцијално бољим визурама града.

Тиме он наткрива и упуштени ниво испод, који је годинама био обележен малим угоститељским садржајима изузетне популарности и интензивног коришћења. Пошто је сличан ниво активности ту очекиван и у будућности, формира се нешто већи упуштени, а наткривени плато трга. Сви објекти се, на нивоу партера и на подземним нивоима, надовезују и повезују у комплексан и хетероген високофреквентан простор јавног окупљања као један од најзначајнијих епицентара у Београду.

Посебна пажња стављена је на ниво испод терена и улице, јер је то први и најдоступнији простор кориснику, пешаку. Пошто је ниво партера у граду очекивано веома фреквентан, скоро сви комерцијални садржаји измештени су са нивоа улице и са њом им је остављен визуелни контакт. Тиме простор нивоа партера постаје допуњен и проширен првим контактним нивоом испод. Тако је потенциран управо тај, а не ниво изнад, из разлога што доњи ниво омогућава извесно прикривање волумена комерцијалних садржаја.

Овим се примарни ниво корисника растерећује и формирају се отворени јавни простори намењени пешацима и угоститељству. То посебно треба имати у виду јер је Београд и најфреквентнији туристички центар Србије.

С обзиром да је карактер конкурса првенствено био урбанистички, теми обликовања појединачних објеката није придаван посебан значај, јер је решење више третирано као скуп смерница за даљу разраду сваког објекта појединачно. Акценат је био на једноставности, како обликовања (примарне кубичне форме), тако и на самој материјализацији, којом се дају основне смернице. Предложено је да

пресек

надземни објекти углавном буду са стакленим омотачем, у очекивању да ће тиме мање реметити постојећу и већ формирану слику трга.

Предлог решења трга Славија можда је исувише идеализован и преамбициозан у степену и начину активирања различитих нивоа градског простора. Међутим, с обзиром на карактер конкурса, намеравали смо да предлогом решења датог проблема отворимо и активирамо нека питања како би се током времена део њих и остварио, а део питања даљег развоја остао би наредним генерацијама. Од самог почетка, промишљање је усмерено у правцу изналажења нове посебности да би се у овом градском простору унапредила његова устаљена и већ стереотипнa слика као једног од епицентара јавног градског превоза.

Дакле, при промишљању концепта решења основна питања су саобраћај и трговина, подређени пешаку. Визуре града из угла нивоа ока пешака, тема су даљег промишљања. Тачније, како добити адекватан степен изграђености који својом појавом у простору неће реметити ширину погледа, поготово у израженој трговачкој зони. Активирање првих нивоа изнад и испод партера такође би дало допринос развоју градског центра. Смештањем трговачких садржаја у нивое испод не би се умањио квалитетан отворени простор. Њиховим постављањем у доступне сутеренске нивое блокова око трга, лако би се остварила и њихова међусобна повезаност.

До формирања призматичног објекта испред НБС-а дошло се истраживањем облика који не би нарушавали пешачке визуре. Њиме се ствара додатна јавна површина на вишем нивоу, ослобођена утицаја саобраћаја и са бољим визурама града, те својим обликом такође представља и јасан просторни мотив.

пресек

Трг испред БДП-а

Јавни конкурс за уређење трга испред Београдског драмског позоришта, као и његовог непосредног окружења, донео је једно неочекивано питање: “где су границе уже централне зоне града?” Иако то није ни формално, ни административно питање, постоји потреба за успостављањем те имагинарне границе. За многе друге крајеве града такву је границу једноставно замислити, али за пружање према Црвеном крсту, она није јасна.

Осмишљавањем те границе – “бедема града”, јавља се и потенцијална тема мотива, на коју се надовезују историјска имена градских капија која су током историје остала забележена: “Видин капија”, “Варош капија”, “Капија Еугена Савојског”, и др. Дакле, ствара се, готово наративни, мотив за формирање нове “улазне капије” града. На њега се надовезује појам “зидина”, као логичан наставак, врата на Калемегданској тврђави.

Објекат који би се протезао управно са обе стране Макензијеве улице, и тиме симболички представљао зид града, са процепом/паузом за саму улицу, и на практичан начин би симболизовао појам капије, па је то и учињено. Тиме би се масом зида (етажама објекта) остварио и значајан добитак у виду остварених површина, што је додатни допринос, мада он није био у првобитној замисли.

јавни конкурс, 2003. - III награда

тРг ИСпРеД БеОгРАДСкОг ДРАмСкОг пОзОРИштА У

пресек

ситуација

“бедем, капија”

“у тврђави”...

“шанац”

“мегдан”

У даљем промишљању долазимо до самог трга. Пошто питање “шанца око зидина” није била лако оствариво, зато је била могућа примена симболике “пољане – мегдана”, чистине испред, која традиционално чини зид сигурнијим и теже освојивим. То се, у овом случају, поистивећује са тргом који се неизоставно формира испред БДП-а. Као и зид и трг се протеже с друге стране Макензијеве улице.

На тај начин се потпуно дефинише и сликовито осмишљава предметни простор трга и његове непосредне околине. У том духу је и предложена линеарна водена површина – базен, која се испред новоформираног објекта поставља као имитација опасујућег воденог шанца око “зидина Црвеног Крста”, тј. уласка у централну градску зону. Наравно, стварни допринос таквог шанца са водом састоји се у оплемењивању чистине трга који нема друге садржаје до зеленила.

Многи садржаји понуђеног решења одговор су на конкретне захтеве програма конкурса, и нису предмет даље елаборације, или су, попут избора начина поплочавања трга, одраз актуелне модерности, те не носе посебну поруку.

Судећи по приказаном решењу, спроведена је једноставна и скоро искључива идеја, барем у својој просторној појави. У животу сложеног организма града, таква изричитост је нереална. Због тога, она својом строгошћу подсећа на оспораване заступнике модéрне и на послератно време критиковано због своје искључивости.

Трг испред БДП-а

мотив

Иако својим маркантним димензијама трг испред позоришта добија на снази и упечатљивости својом појавом, он истовремено ствара једнообразност.

Недостатак отвореног простора у централној градској зони, који је водио ка оваквом просторном приступу, управо је угледање на отворене јавне градске површине карактеристичне за многе европске метрополе.

Поред уобичајених захтева проистеклих из садржаја програма, тема семантичких импликација “капије центра града” доминира у промишљању предлога решења. Јасна значења симбола и тема капије, зидина, мегдана, шанца и сл. сликовити су аспекти на које се ослања решење. Основ приступа је утисак на случајног пролазника, на многе становнике насеља у наставку зоне Црвеног крста, некадашњих “спаваоница”.

Проблематика детаљније појавности самих објеката остаје другостепена, имајући у виду будући избор конкретног инвеститора, као и непознате околности саме изградње. У таквим ситуацијама приступа се крајње сведеном и једноставном, лако изводљивом дизајну појединачних објеата/елемената решења, који остављају отворене могућности за касније кораке. Потребно је само дати назнаку могућности да играње са уобичајеним релацијама тешко/лако, отворено/затворено, ред/неред наводи на правац даље разраде.

Становање у ул. др Ивана Рибара, Нови Београд

Као пример за случај решења рађеног по узору на модел, можемо узети конкурс за социјално становање на Новом Београду, у улици Др Ивана Рибара. На првом месту можемо говорити о организационо-функционалним аспектима, а затим о обликовним и појавним видовима остварења додатне вредности. То се види кроз максимализовану флексибилност јединица типског решења и дискретне интерпретације елемената који су одлика окружења.

Концепт је настао као синтеза одређених параметара окружења, инспирисан јасним прелазом равнице у новобеоградску урбану матрицу. Реализован је реконструкцијом пољопривредног добра и приградског насеља с једне, и ревалоризацијом класичног новобеоградског блока, с друге стране. У том циљу, у покушају да се успостави веза између савременог архитектонског израза и непосредног окружења, локални мотиви обе контактне зоне уграђени су у урбанистичко решење, са тенденцијом да утичу и на сам архитектонски израз.

У делу локације ка Бежанији формира се социјално становање П+4, чиме се просторно, а и обликовно, остварује контакт са зоном становања ниже спратности. Зона рекреације која се ослања на социјално становање намењена је аматерском, “рекреативном” ратарству, чиме се омогућава

СтАнОВАње У УлИцИ ДР ИВАнА РИБАРА, нОВИ БеОгРАДА

пресек

ситуација

ка Бежанији

социјално непрофитно

ка Новом Београду

социјално угроженом становништву да оствари своје додатне приходе.

Обликовни карактер тих објеката има за полазиште коси кров као одлику Бежаније, и једноставне, кубичне форме као одлику Новог Београда. Материјализација је предложена у духу природног материјала – дрвета, јер је реч о постепеном преласку високоурбане средине ка природном окружењу. Треба такође напоменути и готово случајну, спонтану диспозицију отвора – прозора, као одлику решења која прати дати приступ. У делу локације уз улицу Др Ивана Рибара формира се непрофитно становање спратности П+6+Пк, и то у духу и карактеру који се ослања на обликовну матрицу Новог Београда. Она је надграђена истим, наизглед случајним, ритмом отвора који подражава другу зону исте групације. Жеља је била да се опонаша и реални живот Новог Београда, где је строги ред једнаких елемената отвора измењен свакодневним захтевима појединаца који их постепено мењају сходно својим животним потребама. Диспозиција трактова објеката код оба типа, паралелно уз улицу Др Ивана Рибара, диктирана је повољнијом оријентацијом становања, а понавља се и ефикасна ортогонална матрица. Основе етажа нуде лако остварљиву флексибилност решења у виду структуирања станова с обзиром на конкретне потребе.

У овом решењу углавном се може говорити о избору искуством провереног модела, који је досадашњом применом показао своје предности и мане. У том смислу, прва промишљања

мотиви

Становање у ул. др Ивана Рибара, Нови Београд

типски станови

1.0 с1.5 с2.0 с3.0 с

о структури садржаја решења можемо посматрати као прелиминарни избор примене типских модела, као и проверу “степена испуњености” постављених услова по узору на изабрани модел. То је најочигледније у случају становања с обзиром на увек присутне промене начина живота у људским заједницама, и у овој проблематици стално се рађају нове теме.

Дакле, област која нуди највише простора за субјективизацију решења управо је истраживање другостепене природе, где је реч о “облачењу” датих садржаја, односно формирању опне (фасаде) објеката ка спољном простору. Истраживање затварања објекта спољном опном умногоме можемо посматрати и као питање моде. Тај сегмент зависан је свакако и од економије, доступних технологија и климатских условности. Тежиште истраживања је и на ефикасној структури станова, јер је реч о социјалном становању. Приступ је прагматичан, тежи остварењу што већег броја станова, по могућности што флексибилнијих, с обзиром на будуће потребе корисника, које се током времена мењају.

Увек актуелна тема савременог града јесте стајаћи моторни саобраћај. Његово свођење у прикривене, полусутеренске нивое, и препуштање већег дела отворених простора пешацима јесу карактеристике које представљају значајан аспект решења. Паркирање возила изведено је кроз полуотворене сутеренске етаже, остављајући отворене просторе “идеалима” раног Новог Београда: игри деце, шетњи и зеленим површинама. Неопходни опслужујући садржаји увучени су под задигнути ниво терена, стварајући илузију неравног Новог Београда.

Насеље “Циглане”, Вишњичка бања, Београд

јавни конкурс, 2006. откуп

СтАмБенО нАСеље “цИглАне”, ВИшњИчкА БАњА, БеОгРАД

Права фантастика је она која себе представља као сушту стварност, која у потпуности преузима улогу реалности... (Милорад Павић)

Неизграђени простор на Вишњичком пољу и његова истакнута позиција, која се кристализовала током једне епохе, данас је неискоришћени градски видиковац, са карактеристичном физиономијом места.

Када је реч о великој инвестицији, потребно је успоставити што флексибилнију структуру која може да поднесе знатне измене програма и изградње. Овај пројекат бави се како променљивошћу јединице у оквиру исте намене, тако и могућношћу њене измене уз минимална прилагођавања. Свест о ограничености ресурса и императиву њиховог рационалног коришћења прелама се кроз примену унапређене традиције. Пројектом се предлажу кораци у том правцу, како у градњи тако и у коришћењу. Кључни појмови на које се овај приступ ослања јесу: физиономичност, флексибилност, екологија.

Пројекат успоставља мрежу генеративних тачака, које ће својим присуством обезбедити каснији развој комплекса. Избор тих пунктова битан је како у просторном, тако и у садржајном смислу. Концепт се базира на формирању и диференцирању амбијената које ће људи лако препознати и заволети.

ситуација

пресек

Тежња је била да се што веће површине оставе слободним, да би се омогућиле визуре ка граду. Предложено решење, у том смислу, бави се композицијом која је јасна и равномерна, па једноставност и самерљивост предложене структуре чине квалитет који сугерише препознавање и прихватање на свим нивоима.

Морфологија тла искоришћена је за остваривање каскадног склопа ради обезбеђења атрактивних визура према Дунаву и центру града, а акценти у новоствореном комплексу могу добити улогу нових топонима. Реч је о структури која подсећа на класични затворени градски блок, али истовремено поседује атрибуте отвореног, захваљујћи нагибу који то омогућава. На пресечним, угаоним тачкама позициониране су реперне вертикале, донжони који преузимају улогу носилаца референтног система. Везивно ткиво попречних и уздужних спона садржи различите нивое стамбеног и пословног простора.

Основни квалитет овако постављене структуре јесте могућност несметаних визура за све кориснике, како у становима, тако и на слободним површинама.

Парк/видиковац третиран је као граница између зоне претежно колективног и зоне претежно индивидуалног становања. груписање кућа осмишљено је тако да се може прилагођавати различитом нагибу терена, захваљујући различитим комбинацијама величина парцела, као и самих објеката. Решење дозвољава равномеран распоред пратећих функција.

Насеље “Циглане”, Вишњичка бања, Београд

Кровови постају вртови и баште чије се значење очитава на две равни: функционално-физиолошкој, која се огледа у могућности коришћења додатног, подигнутог тла, и на метафоричкој, која указује на тежњу да се чинилац природе доживи као стожер урбане средине. Тиме артифицијелно и природно постају дијалектички пар измењујући значења.

Организовано је више категорија и типова станова: 1) Станови високог стандарда у кулама на угловима нових блокова 2) Стамбене ламеле између кула, са становима средњег просторног стандарда, чији је битан квалитет повољна веза са природним окружењем3) Породично становање, у два облика: склоп у низу и слободностојеће виле, које представљају најлуксузнији вид становања

Социјално становање, као неизоставна компонента урбаног миљеа, заступљено је у виду ламелних склопова који се протежу између кула у одређеним деловима решења. Адаптибилност предложеног концепта пружа могућност да се за ову потребу ангажују разни склопови, при чему су за то првенствено одређене ламеле са петнаестак станова.

основе типске јединице

Постојећа структура парцела поштована је у највећој могућој мери. Нужне измене вршене су искључиво ради трасирања саобраћајница и формирања садржаја који доприносе унапређену амбијенталних карактеристика. Промишљање новог градског насеља јесте подухват који имплицира и сценско, режисерско осмишљавање живота у њему. Досадашња искуства сведоче о високом степену дивље градње, која у многим деловима града постаје доминантна физиономија окружења. То треба имати у виду кад је реч о становању на ободу града, и у том светлу треба тумачити понуђено решење које, својим атрибутима, тежи да предупреди сличне трансформације. Ободна градња је у том смислу била први импулс који би требало да онемогући неконтролисано заузимање слободног простора, барем оног који је у контакту са улицом и јавним простором.

Решење се ослања на спонтане животне интерпретације површина потребних будућим корисницима. Предмет детаљне субјективизације сваког блоковског дворишта остаје за даљу разраду. Важан је и аспект флексибилности конкретног решења, чиме би се у будућности задовољиле потребе појединачног корисника. Формирањем кула/репера, добија се јасна слика за сналажење у простору, као и корисникова идентификација са кућом. Тиме се стиче и известан степен сигурности, али и одговорности за заједничке просторе. Уопште, ослањање на психологију просечног корисника у многим аспектима уређења насеља дефинисало је понуђено решење.

основе типске јединице

Насеље “Дунавска тераса”, Вишњичка Бања, Београд

наручени пројекат, 2010.

СтАмБенО нАСеље “ДУнАВСкА теРАСА”, ВИшњИчкА БAњА, БеОгРАД

Овај пројекат социјалног становања одише изричитим захтевом инвеститора а, с обзиром на карактер стамбене зоне и профил очекиваних купаца, истовремено указује на висок степен економичности и енергетске ефикасности.

У том правцу усмерено је и размишљање аутора. Такво промишљање појачава условности будуће градње, која мора бити “А+” енергетске категорије. Како је тема социјалног становања више пута обрађивана, коришћена су искуства конкурса у улици Др Ивана Рибара на Новом Београду због сличности у обиму захвата.

Посебан акценат је на флексибилности организације станова, тј. на зоне око степеништа, у односу на правилну четвороугаону основу. У тој зони “између”, могуће је формирати или већи ноћни блок угаоних станова, или независну стамбену јединицу несмањене рационалности. Суседни станови се увек додирују ноћним зонама, те је дистрибуција спаваћих соба могућа према потребама актуелне ситуације. На врху објеката остављене су велике кровне терасе, са висококвалитетним визурама на град и реку. Кровне терасе су додатно оплемењене адекватним жардињерама са зеленилом како би надоместиле недостатак зелених површина.

основа типског спрата

варијације типског стана

структура станова

з о н а р а с п о д е л е з о н а р а с п о д е л е

1.0 + гарс 1.5 2.0 2.5 3.0 4.0

Како је тражена је висока рационалност решења, а планиран је и урбанистички захват од десетак нових блокова, то се тежило ка постизању остваривог степена разноликости, да би се ублажио утисак масовне градње. Очекује се и изузетна енергетска ефикасност највише категорије, што је дало сведене форме и узидане објекте.

У том смислу усвојена је форма вишег реда, односно урбанистичке групације у облику слова “П”. Таква форма би својим особеностима остварила поменуте захтеве, јер формирања полуатријумских дворишта нуде и степен персонализације/субјективизације сваког блока понаособ. Постављањем заједничке гараже унутар тог склопа остварује се ефикасно и рационално паркирање за већи број аутомобила.

Како је степен персонализације и идентификације подигнут са објекта на ниво блока, локалним становницима, као и посетиоцима овог насеља, омогућено је јасно просторно сналажење и поистовећивање са “својом кућом/блоком”. Сличан карактер становања са периодом масовне изградње ранијих деценија, наглашава неопходност теме фасада/текстура као изводљиву персонализацију у датим условима.

На тој линији је спонтано и насумично постављање типских отвора и прозора са додатним аспектом природности, што је слободна диспозиција брисолеја или других система заштите од сунца. То решење је лако изводљиво, за сваки блок понаособ, јер имамо широке могућности завршне обраде њихових фасада,

основа типског спрата

варијације типског стана

структура станова

Насеље “Дунавска тераса”, Вишњичка Бања, Београд

а подразумева се и могућност примене различитих система и технологија заштите од сунца.

У циљу постизања захтеване енергетске ефикасности највише “А+” категорије, избор материјала адекватног система градње такође упућује на примену савременог решења у виду изолационог бетона са испуном од стиропора (Loglen). Његове конструктивне каратеристике у духу су распона и ношења стамбених објеката, налик класичном систему носећих зидова.

Размишљајући о пројектантској теми и инспирацији, нашао сам се помало затечен. За разлику од претходних примера који су имали посебан акценат - нагласак на неком питању промишљања, овде га није могуће посебно истаћи. Мада има довољно квалитета о којима треба говорити, ниједан од њих се не истиче посебно, па тако дођох до закључка да можда управо то, квалитетан баланс обликовања, организације и материјализације, јесте квалитет по себи. Иако сад већ излагање звучи можда и надмено, сматрам да је након искустава на пројектима дугог више од деценије, заправо збир остварених квалитета у више аспеката на овом пројекту чини тему ове књиге, постизање квалитета више. Тако, вишегодишњим искреним трудом и радом схватамо Аристотела, јер квалитет није једна особина, већ збир више њих, како оних квалитета који су постигнути, тако и проблема који су избегнути.

пресек

У том смислу, често смо заокупљени неком особеношћу пројекта, па истрајавамо на путу да је претворимо у доминантни квалитет решења. Субјективан карактер архитектонске струке оставља нас увек помало усамљеним у својим “вавилонским кулама”, јер понекад остајемо разочарани што средина не схвата или не разуме наше идеје, решења и исказе.

У осмишљавању овог насеља, у коме је приказан само предметни блок, идеја водиља била је тежња да се унифицира композиција, са строгом диспозицијом елемената композиције. Порив за таквим обликовањем заснива се на непријатним искуствима из ранијег периода. За разлику од претходног примера, који је на готово истој локацији, проток времена доноси већи степен урбанизације и вишу спратност објеката, а тиме индиректно и потребу за смештањем већег броја возила. Вишедеценијско искуство стварања већих градских блокова поставило је захтев за садржајнијим и тематски осмишљенијим решавањем полујавних заједничких простора у већим стамбеним блоковима. Примењени јасан потковичасти облик формира управо такве тематски обојене потцелине, као надземне површине заједничких гаража које су намењене рекреацији. Таква структура уграђених ламела објеката омогућава и виши степен енергетске ефикасности, јер је то била једна од полазних тачака.С обзиром на очекивану скромнију економску моћ заинтересованих купаца, тежило се ка максимализацији броја спаваћих соба. При том је остављена могућност да се стамбене јединице по потреби шире у зони спаваћег блока, од једнособног до четворособног, што су и актуелни захтеви тржишта.

100пресек пресек

Пијаца на Сењаку, Београд

јавни конкурс, 2010.

пИЈАцА нА СењАкУ, БеОгРАД

Често се у животу, а поготово у струци, срећемо са дилемом “или-или”. Најбоље је тада избећи одговор, и то учинити аргументовано. Како? Прави начин је пронаћи решење које претходну дилему претвара у “и-и”.

градска пијаца је место сусрета, те она одражава и традиционалне и нове, савремене аспекте живота. Оно што је извесно, наше пијаце нису привремене, што би било некритичко копирање актуелне опште “европеизације“ нашег друштва. Зато је на конкурсно питање “или пијаца или трг?” дат одговор ”и пијаца, и трг!”.

Добро осмишљено архитектонско решење издваја управо квалитет више, и то је прави покушај који води ка доброј архитектури. Овај предлог је настојање да се на то одговори следећим:• урбанистичком концепцијом формира се и независни пословни објекат на локацији оскудних услова за развој нових садржаја;• на питање парка одговорено је управо са “и-и”, с обзиром да се формира и на крову самог објекта, готово на целој расположивој локацији;

Пијаца на Сењаку, Београд

- за разлику од савременог приступа привременој пијаци, у атријуму формираног урбаног елемента задржава се традиционална трајна пијаца, која одговара нашој средини и устаљеним начинима њеног коришћења;

- формирањем линеарног трга са тржним центром потенцира се јака пешачка веза Сајам – аутобуска окретница, а тиме се стварају услови за њихов будући живот;

- играњем на актуелну карту зелене архитектуре остварује

се како додатна површина парка на крову објекта, тако и већа

енергетска ефикасност и економичност.

Предложено решење нуди једноставну змијолику форму, која постепено расте од Сајма ка окретници. Тиме се ненаметљиво, а у духу благо растућег терена, формира маса потребних објеката, која резултује пословним објектом у тежишту парцеле. При глобалном конципирању решења водило се рачуна о диспозицији већ постојећих садржаја на тој локацији, обичајима устаљених корисника као и о уклапању новог у постојеће окружење - како у функционалном, тако и у просторном смислу. То је остварено кроз неколико основних интервенција на локацији.

Формира се линеарни трг/шеталиште уместо класичног,

јер обликовање класичног стационарног трга на овој локацији није примерено, па је самим тим изостављен. Ово шеталиште својим комерцијалним садржајима допуњује изразито пешачку везу окретнице са Сајмом. Предлаже се зона угоститељства уз

Булевар Војводе Мишића, где се налази једна од прометнијих тачака градског живота. Сам објекат се отвара према шеталишту (Сајам - окретница) и његовој парковској позадини, па заједно са кровном баштом чини зелену оазу шире локације Сајма, односно Сењака. Својом транспарентношћу предлог решења омогућава несметану визуру са шеталишта према Булевару и Сајму.

Формирање завојнице зеленог крова представља основни мотив овог предлога, чиме управо добијамо “трг више”, што утиче и на атрактивност саме локације. Кретањем по крову/парку спонтано долазимо до видиковца/кафеа на крову пословне зграде. Ту се преплићу пешачке комуникације, зелене и рекреативне површине, па изгледа као да је објекат израстао из самог терена. Краци предметне змијолике форме имају садржаје зависно од зоне окружења коју дотичу, а тиме је и опслужују.

У погледу активирања непосредних зона окружења, решење у многим аспектима дефинише стечени и уобичајени начин коришћења датог простора. Тиме се тежило ка подржавању, али и унапређивању постојећих активности, да би се од те локације створила тачка у граду која неће будити асоцијације само на чвориште јавног градског превоза.

Битан аспект приступа првенствено је трајни, а не привремени карактер пијаце. Такође, треба нагласити активирање значајне пешачке магистрале помоћу трговачких садржаја.

Дом за Сстара лица, Ваљево

ДОм зА СтАРА лИцА, ВАљеВО

Промишљање овог пројекта највише је обележено одмереношћу и свеобухватношћу. Први појам упућује на однос урбанистичке диспозиције, организационе шеме и изабране материјализације. Тачније, одмерено изабране карактеристике решења не истичу се једном посебном особином и њеном доминацијом, већ њиховом укупном међурелацијом. То је, као особит квалитет решења, омогућило да се с временом створи “дух места”. Амбиција је да се формира амбијент за активну социјализацију и дружење треће генерације, чијем је сталном боравку дом и намењен.

Урбанистичка поставка условљена је морфологијом, ори-јентацијом и потенцијалним визурама, те је смештање дома на врху брда одраз тежње за стварањем што мирнијег амбијента, ослобођеног могућих непожељних утицаја. Минимализоване су интервенције на самом терену, коришћењем његовог нагиба, за формирање целе техничке етаже. Отварање смештајног блока усмерено је ка повољним визурама оријентације исток и југ-југозапад.

Опредељење за мањи број трактова учињено је ради њиховог рационалног односа према комуникацијама, технологији и економичности. Одвајање по трактовима остварено је само у погледу врсте корисника: тржишних и социјалних. Ствара се

108108

Дом за стара лица, Ваљево

пресеци

основа приземља

интерни атријум, тежиште композиције и самог решења, као унутрашње двориште које треба да окупи готово све заједничке садржаје и активира друштвени живот ове специфичне заједнице.

Једноставна и динамична форма, као и обрада фасада, остварују извесну необавезност и лепршавост ради постизања адекватног амбијента за боравак старијих особа.

Намера је и да се позиционирањем објекта ка североисточној зони предложене локације отвори могућност активног коришћења југозападне падине за дневне активности и боравак корисника у природи, чиме се добија и значајан отклон од главне улице. Тиме је корисницима омогућен квалитетан контакт са природним окружењем.

Формирањем два тракта, готово независно постављена на терену, ствара се динамичан однос према њиховој диспозицији. Иако су исте спратности, трактови, захваљујући конфигурацији терена, заузимају нивое од више метара разлике. Оваквим чином смањена је појавност њихових великих волумена који својим масама готово сасвим заузимају дату локацију.

У међупростору ових елемената формирају се сви неопходни услужни и пратећи садржаји, уз увођење траке зеленила у сам централни атријум. Саобраћајно решење одраз је одлуке о диспозицији објекта, са тежњом да се минималном дужином саобраћајница опскрбе и главни и помоћни прилази објекту.

Почетак рада на пројекту обележен је свешћу о непознавању веомао специфичне теме, живота треће генерације и њихових

Дом за стара лица, Ваљево

потреба. То је водило ка проучавању и промишљању многих посебности, било из литературе, или кроз лична искуства.

Изражена особина ових корисника јесте смањени степен физичке покретљивости, као и потреба за осамљивањем и индивидуалношћу. Такође их карактерише и жеља за осмишљеним дневним активностима, поготово у одсуству ближњих на које би им била усмерена пажња.

То се дошло до централизоване организације око атријума намењеног дневном боравку, који као стожер друштвеног живота око себе окупља и друге активности. Тежиште је управо атријум, а не просторије за заједнички боравак, ради постизања што активнијег боравка на отвореном простору и физичких активности.

С обзиром да се објекат налази на брду, одакле доминирају потенцијалне визуре на град, позициониране су смештајне јединице са припадајућим терасама тако да се у потпуности користе. Иако је просторна оријентација смештајног дела подређена визурама, она ипак омогућава квалитетно и потпуно осунчање током целог дана.

Помоћне просторије и опслужујући сервиси смештени су на супротној страни од поменутих визура, при чему се користи покренутост терена за смештање у ниже нивое. Они се тиме подређују корисницима дома, а омогућава им се и директан приступ са терена.

Стамбени солитер, Будва, Црна гора

СтАмБенИ СОлИтеР, БУДВА

За пројекте у Црној гори, између осталог, потребно је нагласити и друштвену климу “грађевинског стампеда”, која је пре неколико година постојала и обележила један период те средине. У тој атмосфери рађен је и пројекат солитера туристичких апартмана за страног инвеститора.

Како су у многим досадашњим примерима економичност и рационалност решења играле готово пресудну улогу, примат сада преузима изражена потреба за брзином, како израде пројеката, тако и градње, уз свест о сведенијем искуству локалне грађевинске оперативе. Ова сазнања упућују на типизирано и једноставно решење са евентуалном префабрикацијом ван непосредне локације.

Ако уважимо чињеницу да се објекат налази у непосредној близини старог града у Будви, који је под заштитом UNESCO-а, као и да је очекивана спратност преко двадесет нивоа, остајемо готово збуњени пред оваквим задатком. Стога се намеће закључак да објекат мора бити једноставан и ригидан у форми основних волумена, ваљка или квадра. Он својом појавом мора истицати јасну дистинкцију у односу на стари град, који је сачињен од белосивих, праволинијских камених волумена мале спратности.

Мотиви

Стамбени солитер, Будва, Црна гора

Предложено решење нуди правилан ваљкасти моноволумен елиптичне основе, који је једнообразно обложен завојитом равни унифицираних брисолеја. У току рада дошло се до идеје о примени више валера зелене боје, јер она одудара од боје камена, а допуњује га подсвесним утиском зеленила. Ка врху објекта зелена боја валерски тамни и прераста у тамносиву и тако представља инверзију алузије на врхове планина у позадини.

Овим се постиже и унификација, будући да се иза равни брисолеја постављају континуалне терасе, које ће неминовно током времена осликавати шареноликост својих корисника. Омогућава се и потпуна заштита стамбеног простора од медитеранског сунца коме је солитер потпуно изложен. Проблематика функционалне организације ни на овом примеру није тема коју треба образлагати с обзиром на типизирану организацију која се ослања на добра искуства из праксе.

Понекад нисмо у ситуацији да реагујемо сходно сопственом мишљењу, поготово када је реч о плановима вишег реда и дозвољеном или очекиваном степену изградње, као и следственој просторној регулативи. Тада покушавамо да малим поступцима ублажимо очекиване непожељне ефекте нашег будућег “чеда”.

У светлу таквих промишљања треба посматрати и ово решење, коме су примарни аргументи за одбрану квалитета били једноставност, прагматичност и флексибилност основа спрата са прилагодљивом структуром апартмана, као и савестан покушај што израженијег дистанцирања од окружења, уз изражен степен унифицирања целе структуре.

гарни хотел, Будва, Црна гора

Пројекат гарни хотела у Будви треба посматрати како у светлу друштвених околности које се осликавају у програмском захтеву инвеститора, тако и као известан резиме претходних примера. “Резиме” означава укупну намеру аутора да аспекте, попут пројектовања по моделу, 2D текстуре фасаде и извесног степена необичности, укомпонује у пројекат који је у много чему одмерен и представља њихову збирну вредност.

Пројекат је наручио инвеститор који није био спреман на прихватање просторно-обликовних експеримената. У таквој ситуацији за готово све аспекте решења, доминантан аргумент одбране поунуђеног предлога представљао је његов високи степен ефикасности и рационалности, као и намера да се промишљеним елементима постигне виши ниво луксуза који ће привући кориснике.

Неочекивана диспозиција отвора на фасади заједничких садржаја хотела необичност је на коју се рачунало. Видимо да је степен користи од понуђеног решења, у огољеном смислу, прелиминарни фактор у доношењу одлуке о избору могућих опција.

гАРнИ ХОтел. БУДВАФ

гарни хотел, Будва, Црна гора

У овом примеру нису приложени цртежи који сведоче о контексту решења, који готово да и није био проматран, већ искључиво они прилози који указују на херметично промишљање самог објекта. Степен самодовољности, присутан у окружењу на више примера, може се једино схватити као утицај контекста на овај пројекат.

Овај рад надмено покушава да подигне лествицу архитектонског стваралаштва у непосредном окружењу, које је неадекватном и саможиво новокомпонованом архитектуром знатно уништено.

У том смислу, игра се на лако достижне квалитете, на једноставан и упечатљив склоп неколико ортогоналних волумена као обликовних вредности, и на уобичајену диспозицију брисолеја изведену у потпуности на осунчанијој фасади, као енергетски квалитет имајући у виду медитеранско окружење. Предлог решења је, сем придобијања нових суинвеститора, између осталог имао и улогу да наручиоцима пројекта послужи као аргумент за придобијање урбанистичких сагласности.

Приказани рад је пример личне и самодовољне архитектуре по афинитету његових аутора, без оптерећења утицаја окружења и наручиоца. Сам објекат, сем учестале примене волумена и брисолеја, карактерише и истраживање диспозиција отвора на већим просторима у првих неколико нивоа заједничких садржаја.

Зграда СО Сурчин, Београд

јавни конкурс, 2006. II награда

згРАДА СО СУРчИн, БеОгРАД

Уколико се надовежемо на релацију црно/бело=сиво, истраживање концепта овог пројекта представља покушај да се из параметара подручја Општине Сурчин пронађу и транспонују локални мотиви као симболи идентитета општине и самог места. Примена локалног, аутохтоног мотива у интерпретацији фасаде релативно једноставне структуре и облика, као карактеристика објекта и саме локације, била би веома уочљива на овој, тематски обојеној, фасади.

У том смислу директни импулс даје аероснимак локације приложен у подлогама конкурса. Препознавање одлика овог краја сагледава се управо кроз ратарско-производни карактер равнице, оличен у матрици и бојама обрадивих површина, што даје јасну, геометризовну и архитектоничну слику погледом одозго – петом фасадом.

Транспоновање оваквог једноставног мотива представља покушај да се успостави веза савременог архитектонског израза са непосредним окружењем, при чему су једноставност облика парцела, као и разноврсност посађених култура дале савремену слику валерски усмерене геометријске композиције.

Актуелност такве композиције и савременост израза огледају се како у матрици обрадивих површина учвршћених системом приступних саобраћајница, тако и у случајном random избору

124124

ситуација

основа III спрата

посађених култура. Сматра се да управо та систематичност и, готово случајни, избор примењених боја дају актуелни израз архитектури.

У том циљу, најадекватнији одговор је нађен применом брисолеја, што представља савремено решење за актуелне проблеме летњег осунчања. Брисолеји би, сваки за себе појединачно, били покретни и омогућавали кориснику да самостално уређује видике из радног простора, али и количину осветљаја у њима. Тиме би се врло једноставно остварило подражавање случајног избора засађених култура пољопривредника у непосредном окружењу.

Произвољним избором више зелених тонова као завршне обраде брисолеја остварило би се верно подражавање поменуте карактеристике окружења. Самим тим би се опонашала и несталност такве слике с обзиром на промену годишњих доба, као и на варијације засађених култура. Једноставност волумена објекта одговор је на хаотично окружење и његове непомирене просторне вредности настале као карактеристика спонтано формиране средине у недовољно регулисаном, готово руралном амбијенту.

Објекат је спратности Су+Пр+2+Пе. Пешачке комуникације предвиђају се у зони главне, доминантне Војвођанске улице, као и у новооформљеној пешачкој зони. Саобраћајни токови и паркирање предвиђени су у зони прометне улице Маршала Тита, као и у залеђу парцеле. Предложеним решењем нуди се повлачење са уличне регулације Војвођанске улице – повлачење са главне саобраћајнице насеља ради формирања јавног трга испред

зграде општине. На трг се надовезује пешачка зона са зеленилом, чиме се јасно даје импулс развоју градског живота.

Таква насеља карактерише недостатак пешачких површина, будући да је развој таквих средина често био препуштен спонтаном развитку. Наткривеном приступном рампом са главног трга улази се у вишенаменски хол са зоном за информације, шалтер салом и помоћним просторијама. На спратовима су предвиђени канцеларијски простори, са могућношћу флексибилне организације њихове унутрашњости. На крову се формира заједнички кафе са приступом тераси. Пратећи садржаји постављају се непосредно уз пешачку зону, као јединствени или са више независних габарита.

Оптимално конструктивно решење с обзиром на намену објекта, као и постојање различитих функција и њихове условљености кроз етаже (сутерен-спрат), упутили су на избор уобичајеног система скелетне конструкције који омогућава потпуну флексибилност по основама.

Пресудан подстицај у раду на овом пројекту била је дигитална слика Општине Сурчин, достављена у подлогама конкурса. Како се у промишљањима просторне диспозиције садржаја тражио мотив целокупне композиције, асоцијација на обрадиве ратарске површине довела је до тумачења дате слике применом брисолеја на фасади. Њихова спонтана диспозиција и различити валери зелене боје сугерисали би несталност обрадивих површина општине коју представљају.

изглед

Управо тај мотив, који на више начина описује појаву и значење оптшинске зграде, водио је ка типском и прагматичном решењу организације, што је довело до објекта једноставног и минималистичког израза. Потреба за делимичним усложњавањем форме створила је благо искошавање одређених равни, на крову објекта и у приземљу, чиме се наглашава главни улаз. То је подржано и постављањем благе рампе сличног волумена. Предметна фотографија послужила је и као мотив за насловну страну ове књиге, алудирајући на ставове аутора о local random-у .

Пословна зграда, “Питура”, Земун поље, Београд

пОСлОВнА згРАДА “пИтУРА”,земУн пОље, БеОгРАД

У првим разговорима и консултацијама постављен је изричит захтев да пословни објекат буде једноставан и економичан и да кореспондира са настајућим једноставним формама магацинских хала у непосредном окружењу. Таква обликовна једноставност допринела би поменутој економичности решења, као израженој условности.

С обзиром на тако строге, готово ригидне услове, започело је и промишљање посебности и идентитета компаније, о врсти и карактеру фасаде, имајући у виду што једноставнију кубичну форму основне масе објекта. Будући да је тема облика и основних форми била готово предодређена, почела је уобичајена игра испитивања отвора на фасади. Чак и ту су, мада не сасвим, сведене могућности истраживања с обзиром на очекивање да ће свака необичност облика отвора бити доведена у питање.

Када су пословни објекти у питању, њихова једноставна симблика на непосредан начин кореспондира са потенцијалним корисницима и клијентима компаније. У том смислу се размишљало о административном објекту фабрике боја и лакова “Питура”.

Производња боја постаје обележје целог објекта на основу примењене палете зелених тонова на пуним пољима фасаде, и то у делу еркера. Тиме се ефикасно постиже рекламирање основне

132132

Пословна зграда, “Питура”, Земун поље, Београд

делатности, као и економичност интервенције, јер су и сами произвођачи поменутих боја. С друге стране, таквим једноставним приказивањем основне делатности компаније на пословној згради објекат постаје сам по себи реклама.

Тражена је потпуна флексибилност решења, па је питање функционалне диспозиције садржаја готово уобичајено, са централним ходником и двостраном оријентацијом канцеларија, што убудуће омугаћава лаке трансформације конкретне организације.

Постојећи услов да пројекат обезбеди и трпезарију са доставном кухињом за раднике фабрике, изведен је у сутерену, са помоћним улазима са задње и бочне стране. Једину посебност програма представља услов да други и трећи спрат формирају два независна пословна простора са могућношћу за издавање.

за издавање

пресеци

основа спрата

Како је реч о нарученом пројекту с јасним и прецизним програмом и опредељењем наручиоца, промишљање о посебностима објекта усмерено је на нижи ниво, интерпретацију фасада са уобичајеним елементима.

Сем примене типског отвора, балконског прозора, и то у насумичном распореду, наметнуло се питање боје. У току истраживања тонова који би били примењени за основну масу објекта, као и за благо избачени еркер, спонтано се дошло до конкретног мотива.

Применом палете боја на фасади фабрике остварен је непосредан исказ о суштини саме компаније – приказивање делатности производње боја као убедљиве поруке потенцијалним клијентима. Тиме се једноставан слоган “кућа/реклама” директно спроводи и изражајно говори о намени објекта.

Сквер на Врачару, Београд

Мањи, сведенији захвати у јавном градском простору нарочито су важни када говоримо о нивоу директног контакта са корисником и становником града. Стога се одмах отвара питање о утиску корисника у непосредном контакту са окружењем.

Када је реч о конкурсу за сквер између улица Тополске, Новопазарске и Вовјоде Драгомира, треба напоменути да је то занемарен јавни простор централне зоне у непосредној близини установе за предшколску децу, као и основне школе. Зато се размишљање о правом решењу одвијало у више праваца, због будућих потенцијалних корисника: деце, омладине, треће генерације и других.

Ова зона Врачара готово да представља паузу између просторних целина у граду. Налази се у непосредној близини Каленић пијаце, и недалеко од Црвеног крста, значајне тачке културног живота и саобраћајa. У том смислу, за уређење овог простора, предлог активног јавног садржаја био би сувишан с обзиром на постојеће непосредно окружење. Пауза/одмор/опуштање је основна идеја о овом простору, а ако је ослонимо на непосредно окружење, остаје нам један упечатљив појам, “велики одмор”. Како је реч о већ изграђеној централној градској зони, са недостатком зеленила и отвореног простора, осећа се велика потреба за њиховим надомештањем.

СкВеР нА ВРАчАРУ, БеОгРАДА,У

138Сквер на Врачару, Београд

Након истаживања и разних могућих одговара, један од њих се истицао. Реч је о платоу који је остављен сасвим празан, с јасно наглашеним квадратом у партеру. У његовом залеђу је зид завеса од пузавица што треба благо да неутралише шаренолику изграђену позадину. Трг је допуњен и са два садржаја у другом плану: малом кафе-баштом и подземним ноћним клубом испод тежишта отвореног јавног простора.

У избору могућих решења, ово је било доминантно. Као допуна трга истовремено се нуде два пожељна садржаја: отворени простор за одмор, рекреацију и забаву деце, као и јавно место за окупљање и угоститељство, вечерњи клуб у сутерену и мали кафе са баштом на нивоу трга.

Понуђено решење се, сем челичне колонаде са пузавицама, у погледу материјализације готово и не примећује. С обзиром да је волумен понуђених садржаја углавном под земљом, поплочавање датог сквера је доминантно питање материјализације, и остаје отворено до саме реализације.

изглед

Наткривање улица Цара Лазара, Београд

Имајући у виду значај непосредног окружења, као заштићене амбијенталне целине, основно опредељење било је да се интервенција у простору оствари на што неутралнији начин. У том смислу, решење се ослања на једноставне геометријске форме и чисту обликовну интерпретацију.

Ради постизања ефемерности, треперавости и ефекта лакоће, испод равни стаклене настрешнице формира се раван од затегнутих трака за заштиту од сунца, које за пролазнике представаљају прву видну површину и основни доживљај просторне интервенције. Својом дводимензионалношћу решење у великој мери умањује њен ефекат који подразумева трајне или масивне просторне елементе. Оне се испод настрешнице наслућују кроз озелењене или остакљене стубове. Овакво решење настрешнице омогућава оптималну заштиту од сунца, а истовремено даје посебан просторни ефекат својом треперавошћу и чини амбијент увек другачијим у односу на решења са статичним засторима. Привремени карактер тракастих застора омогућава њихово лако одржавање, као и могућност уклањања у току периода са слабом осунчаношћу.

Просторна организација формира два коридора за кретање пешака. Један је непосредно уз објекат, низом удвојених стубова

позивни конкурс, 2006. I награда

нАткРИВАње УлИце цАРА лАзАРА, БеОгРАДА

142142

Наткривање улица Цара Лазара, Београд

варијанте стуба

делимично је издвојен и представља пут корисника хотела и људи у пролазу. У коридору који се налази ближе средини улице, у зони кафеа, просторни доживљаји су интензивнији и дефинишу зону активног корисничког простора.

Овим решењем омогућено је и квалитетно проветравање наткривеног простора. У конструктивном смислу, настрешницу чини систем двојних стубова који се пружају управно на кретање корисника и дају могућност за њихово облагање зеленилом, рекламним паноима, или нечим другим.

Тиме је број ослонаца сведен на минимум, као и њихово присуство у зони коришћења. Флексибилним везама с постојећим објектом избегнуто је формирање спрегова или других елемената конструкције, чиме је омогућено квалитетно проветравање. Диспозиција расвете ослања се

изглед

александар

на функционално решење настрешнице, чиме се обликује неколико амбијената, уз дисперзно осветљење тракастих застора који су основни мотив целе композиције.

Реч је о хотелу чији се садржаји шире на улицу, и при раду на пројекту присутна је идеја о променљивим потребама угости-тељства. Стога је понуђено неколико интерпретација стубова/носача настрешнице, који су лако заменљиви, како би се, као најизраженијем елементу у појави целе структуре, једноставно мењали утисци о датом окружењу.

Свест о интервенцији у већ формираном градском амбијенту водила је ка што мањој и сведенијој настрешници, ка једној благо закошеној равни, одвојеној од објеката на које се ослања, ради боље аерације простора. Тако једноставна инсталација допуњена је тракама за заштиту од сунца, које би у строги амбијент уносиле живост игре ветра, светла и сенке.

Штампарија “Модриани”, Шимановци

штАмпАРИЈА “мОДРИАнИ”, шИмАнОВцИ

Пословни простор о коме је реч није објекат за себе, већ се морало интервенисати у постојећој фабричкој хали како би се обезбедила неопходна радна места. Пошто интервенција представља нужну потребу због радног процеса штампарије, очекивана су једноставна и економична решења која се лако могу поставити.

Прва размишљања усмерена су ка успостављању јасног визуелног идентитета пословних просторија штампарије. Овај простор треба да осликава суштину производног процеса, али у њему мора да се издвоји и формира део за пријем странака. Стога се приступило промишљању упечатљивог и једноставног, а лако пријемчивог утиска. Како је реч о садржају неизвесном по времену трајања, предвиђена је употреба економичних материјала брзе и лаке монтаже, који омогућавају једноставну просторну диспозицију. Коришћена је лака челична конструкција, гипс-картон плоче и једноставна ПВЦ столарија. Доминантни утисак фабричког окружења усмерава нас ка једноставном, обавезном и увек штампаном мотиву, бар-коду. Уколико га успоставимо као мотив целог објекта, добијамо црно/беле траке као поља пуних и провидних површина, тј. отвора. Тиме се остварује и типизација отвора у духу тражене економичности, као и једноставна, пуна поља гипс-картонских површина. Неоходно је да врата готово свих просторија нижег нивоа, за разлику од

t e s t * s h e e t

Штампарија “Модриани”, Шимановци

отвора/прозора вишег нивоа, буду непрозирна, с обзиром на припадајуће садржаје. Како је бар-код графички симбол који чине линије у једном реду, њихова инверзија за употребу у слогу од два реда готово да не представља визуелну сметњу у читању симбола. Ово је примењено у решењу, као дискретнија визуелна представа постављене теме, у односу на дословну представу знака и његове пропорције.

Како је боја карактеристична за штампарију, уместо неутралних, провидних поља употребљена је једна боја као позадина црног знака. Зелена боја по избору инвеститора, чини јасну дистинкцију у односу на остатак, готово монохроматског окружења, па тако представља упечатљив акценат у датом простору. Овако ригидна и строга тема основног мотива лако се претвара у просторну слику и форму објекта. Тиме је постигнута ефектна, можда чак и превише поједностављена слика основог мотива. Интервенције у постојећем простору су сведене јер се деловало у окружењу које је крајње неутрално и неизражајно. Намера аутора и наручиоца, била је да се унесе траг живости у дати простор, па се управо зато и очекивала примена јарких боја.

Промишљање просторија за штампарију, у које би долазили и клијенти, довело је до асоцијације на бар-код. Његова употреба, сем као симбола производње, поготово штампарске, доноси и једноставно обликовање које омогућава лаку инсталацију и демонтажу објекта. Коришћена је симплификована матрица основе са распонима погодним за лаку челичну структуру. С обзиром на релативну једноставност задатка, додатног истраживања и није било, већ је дато решење усвојено.

Насеље грдичка коса 2, Краљево

За јавни конкурс уређења ромског насеља грдичка Коса 2 у Краљеву, на првом месту описа предложеног решења управо је другачији угао посматрања узрока настанка и отклањања проблема ове заједнице. Било је неопходно реаговати на затечене услове локације, али и да се сходно могућностима те, по много чему, специфичне средине обезбеди економично решење - ради веће извесности саме реализације.

Прагматичност и једноставност основни су принципи који су примењени у датом предлогу. Решење овог задатка не треба посматрти као “терезијанско” ушоравање војвођанских насеља и припитомљавање простора класичним и строгим урбанистичким алатима (регулација, парцелација и др.), барем не као примарни пројектантски приступ. Свако унапређење морамо пратити у једном својеврсном индуктивном и развојном процесу са очекиваним протоком времена.

Уколико посматрамо поједначно домаћинство као основну јединицу овог насеља, унапређење живота у њима створило би услове да становници остваре напредак на нивоу заједнице. Зато, на првом месту, разматрамо унапређење појединачних парцела, дворишта и објеката.

Дато решење, пре свега, нуди типски елемент (санитарно -кухињски блок), тј. „зип“-овано решење купатила са ветробраном

РОмСкО нАСеље гРДИчкА кОСА 2, кРАљеВОА,Д

153153

за улазак у кућу. Већина објеката на локацији нема ни ветробран, ни одговарајући санитарни чвор.

Са спољне стране елемента, остављена је чесма, евентуално и летња кухиња, с обзиром на интензиван живот у дворишту. Предлог мале инвестиционе вредности и велике флексибилности примене, омогућио би ромској зајдници приметан напредак животних услова.

Решењем се нуди једноставан, готово типски елемент, модул који решава основни санитарно-хигијенски проблем, и то са малом интервенцијом на кући, а оставља слободу корисницима јер поштује њихов специфичан начин живота. Савремени комјутерски термин plugin (додатак за уметање ради допунских функција у софтверу) најпластичније описује понуђено решење. Обликовање је отворена тема, и завршну обраду треба примерити објекту коме се plugin додаје.

Данас затечено стање овог насеља резултат је великог утицаја економске ситуације и непланског насељавања, а тиме и стварања неквалитетног грађевинског фонда. Велики утицај је имао и сам дух становништва, код кога је појам колективно свеприсутан. Зато је и предложени карактер улица у насељу вишедимензионалан у односу на општеприхваћено, социјализација и окупљање су присутни у сваком сегменту њеног живота. улица је жива, догађаји из приватних домаћинстава нису ограничени.

Житељи комуницирају са улицом стварајући специфичан висококвалитетан социјални феномен који није могуће остварити ни на једној другој локацији.

Тај „догађај”, јавни живот улице, неопходно је сачувати јер је управо он највећи квалитет на локацији. У том циљу, предложено је да улице, по завршетку реконструкције, остану виталне жиле насеља. Тако ће се дуж њихових траса, у проширењима тротоара и на почетку пешачких зона, поставити линија са местима окупљања, тзв. „станицама“, са просторном особеношћу и дизајном налик на станице гСП-а.

То ће дефинисати, подржати и одржати дух заједнице која живи на датом простору. На тим станицама се спонтано окупља, сачекује, дочекује, дружи.

Очекују се интензивнија изградња и подизање спратности са растом породице, па се даје низ механизама за постизање колективне грађевинско-пољопривредне парцеле, коју би чинило неколико домаћинстава. Уз то се нуди замена једнопородичних стамбених објеката обликом вишепородичних колективних склопова удруживањем суседа и њихових окућница. Решењу проблема коришћења парцеле – дворишта, приступило се и обезбеђивањем економске подршке домаћинству. Дрвене шупе и сл. с временом ће постати помоћни објекти солидне грађе.

У тренутку када депоније материјала за рециклажу буду измештене из стамбене зоне, домаћинствима се отварају могућности да користе своје баште као повртњаке и воћњаке, што ће можда превазићи потребе једног домаћинства и тиме постати њихова комерцијална делатност. Поред наведеног, и амбијенталне вредности целе зоне значајно ће порасти.

организација склопа БАШТАекономат, радна зона

ДВОРИШТЕсекундарни стамб. простор

КУЋАпримарни стамб. простор

ПРЕДБАШТАограђивање, приватност

Поред недостајућег санитарног чвора и ветробрана, предлог је допуњен спољном летњом кухињом малих димензија. Стакленим ветробраном се одваја од масе постојеће куће и представља тражену неопходну хигијенску допуну. Летња кујхиња је у духу начина живота ових заједница, ван куће, у дворишту. Могуће је и удруживање малих окућница ради увећавања обрадивих површина и производње одређених ратарских производа.

Улазне партије ТЕ “Никола Тесла”

јавни конкурс, 2010. III награда

УлАзне пАРтИЈе теРмОелектРАнА “нИкОлА теСлА”

Решењу уређења улазних партија Термоелектрана “Никола Тесла” приступило се минималистички у обликовном смислу. Требало је имати у виду да корисници у овакав објекат долазе само из одређених разлога, па је акценат стављен на визуелно потенцирање улаза.

Основни мотив осветљеног портала, у виду транспарентног слова “П”, уједно предстсавља и графички лого компаније ТЕНТ. Инсталације се формирају од челичних носача са вертикалним прорезима и осветљеним неонским жицама, на бази савремених, економичних, нисковолтажних материјала. Креирање једноставног и препознатљивог утиска о унутрашњем простору постигнуто је сведеним избором трајних материјала.

Коришћење мотива повезаних симбола “II I I”, као знака преноса струје, изведено је на више начина (као самолепљива фолија на стаклима, као спој универ облоге са прорезом за нисковолтажну неонску расвету, и сл.). Понуђено решење даје лаке симболичке асоцијације и чисте, једноставне и економичне материјале. Самим задатком за четири локације назначена је потреба за формирањем “стандарда”, принципа за њихову уједначену, брендирану примену. На првом месту, коришћени су основни елементи самих објеката термоелектрана: бетон, челик и стакло (лексан).

За мобилијар предметних ентеријера може послужити стандардна, типска понуда разних добављача, а за елементе ентеријера са посебним акцентом предлаже се облога од дрвених материјала са неутралном и једнообразном текстуром. Примењена расвета на сајлама још је један мотив у низу асоцијација које подсећају на пренос електричне енергије.

Овакво полазиште дефинисало је готово све битне елементе пројекта, који се као систем могу примењивати и у интервенцијама у другим објектима ТЕНТ-а. Једно од битних опредељења била је и економичност решења, поготово ако дати задатак не схватамо као потребу за престижом, већ ефикасношћу.

С обзиром на карактер и обим интервенције, ниво промишљања решења спуштен је на непосредни контакт са корисником, и следствене асоцијације и поруке.

симболика

Како је реч о просторијама које искључиво наменски посећују клијенти различитих профила, тежило се јасној, знаковитој и економичној интерпретацији решења. Треба имати у виду да је реч о улазним партијама у више термоелектрана, и да је било потребно осмислити типско решење.

Сем примене економичних материјала, знаковитост је била пресудни фактор у избору решења применом појмова који дефинишу делатност ТЕНТ-а.

о неким зидовима...

162162

О зАкљУчкУ

У претходном делу књиге приказани су одређени конкурсни радови и наручени пројекти. У обе ситуације, често смо били суочени са различитим критеријумима одлучивања у току самог пројектантског процеса.

Током рада на конкурсним решењима првенствено смо руковођени сопственим критеријумима у доношењу одлука. Но, када смо у контакту са инвеститором, у процес пројектовања и одлучивања у многим аспектима решења неопходно је укључити и додатни коректив, самог инвеститора. Уколико изоставимо аспект формирања пројектантског програма, као сегмент одлучивања који постоји и у конкурсима, данас се улога инвеститора неретко шири и ка питањима обликовања. С обзиром на постојеће могућности и искуства у реализацији, то би био користан допринос, али може представљати и додатну отежавајућу околност уколико захтеви инвеститора нису примерени, јер често је реч о неискусном, или

недовољно искусном кориснику пројектантских услуга.

Наручене пројекте обједињује покушај да се смерним и једноставним одговорима иде у правцу реализације инвеститорских захтева и у погледу обликовања. Извесна предострожност у пројектантском приступу организацији и обликовању присутна је због очекиваног пристанка инвеститора на идеје са рационалним и прагматичним предзнаком. То је, свакако, приметније на

нарученим пројектима , за разлику од конкурса.

Такође, треба узети у обзир и начелни приступ аутора, присталице минимализма као пројектантског манира, па је

тако аспект који постаје доминантан - једноатавно и инвентивно обликовање/материјализација опне објекта, садржаја. Но, често и обазрив ауторски приступ бива осујећен разним, понекад и непредвидивим околностима. Како је реч о стварању одговарајућих амбијената за живот људи, чије потребе и активности током времена постају све сложеније, то усложњава одговор на питања избора концепта и решења, као и уверења у њихову исправност.

Сходно отворености струке ка разнородним ставовима света који уређује, намеће се одређени закључак као резултат таквог преиспитивања. Када имамо дилеме у вези с пројектом на коме радимо, једноставан разлог је тај што нисмо стекли уверење да је одговор задовољавајући. Недостатак вере у избор одговора често је пропорционалан квалитету и исправности самог решења. Или, с друге стране, јасно опредељење за став према архитектонском проблему, када постајемо уверени у избор његовог решења, углавном сведочи о исправности избора и његовом квалитету.

Важно је да у таквој ситуацији, увек новој, али и дневно обичној, не будемо заробљени стереотипом, догмом, јер догма је подвргавање туђем мишљењу (виђењу) ствари, и не смемо бити опхрвани буком туђих мишљења. Треба имати храбрости и следити свој унутрашњи глас и интуицију. Све друго остаје споредно (Стив Џобс, Мајкрософт).

Видимо да нас увереност у савесно изабрано решење, након промишљеног, мукотрпног и упорног рада, увек води степеник више ка правом циљу, квалитету, идеји више...

на неком зиду...

пОДАцИ О пРОЈектИмА 1-16

стр. 59 - 1) УРЕђЕЊЕ ТРгА СЛАВИЈА, БЕОгРАД аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић сарадници: Биљана Војиновић, Братислав Бранковић

стр. 69 - 2) ТРг ИСПРЕД БЕОгРАДСКОг ДРАМСКОг ПОЗОРИШТА аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић

стр. 77 - 3) СТАНОВАЊЕ У УЛИЦИ ДР ИВАНА РИБАРА, НОВИ БЕОгРАД аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић Комленић

стр. 85 - 4) НАСЕљЕ “ЦИгЛАНЕ”, ВИШЊИЧКА БАЊА, БЕОгРАД аутори: Милош Комленић и група АгМ: М. ђулинац, доц Б. Петровић, доц И. Рашковић, А. Томић , Н. Јелић

стр. 93 - 5) НАСЕљЕ “ДУНАВСКА ТЕРАСА”, ВИШЊИЧКА БАЊА, БЕОгРАД аутори: Милош Комленић, Оливера Јовановић

стр. 101 - 6) ПИЈАЦА НА СЕЊАКУ, БЕОгРАД аутор: Милош Комленић, сарадник: Наташа Ћирић

стр. 107 - 7) ДОМ ЗА СТАРА ЛИЦА, ВАљЕВО аутори: Милош Комленић, Тамара Петровићстр. 115 - 8) СТАМБЕНИ СОЛИТЕР, БУДВА аутори: Милош Комленић, горан Тодоровић сарадник: Никола Маринчић

стр. 119 9) гАРНИ хОТЕЛ, БУДВА аутори: Милош Комленић, горан Тодоровић сарадник: Никола Маринчић

стр. 123 10) ЗгРАДА СО СУРЧИН, БЕОгРАД аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић Комленић сарадник: Никола Маринчић

стр. 131 11) ПОСЛОВНА ЗгРАДА “ПИТУРА”, ЗЕМУН ПОљЕ, БЕОгРАД аутор: Милош Комленић, сарадник: Братислав Бранковић

стр. 137 12) СКВЕР НА ВРАЧАРУ, БЕОгРАД аутори: Милош Комленић, доц. Милан ђурић, доц. Александру Вуја

стр. 141 13) НАТКРИВАЊЕ УЛИЦЕ ЦАРА ЛАЗАРА, БЕОгРАД

аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић Комленић

сарадник: Никола Маринчић

стр. 147 14) ШТАМПАРИЈА “МОДРИАНИ”, ШИМАНОВЦИ аутори: Милош Комленић, Мирослав Вујовић

стр. 151 15) РОМСКО НАСЕљЕ гРДИЧКА КОСА 2, КРАљЕВО аутори: Милош Комленић, Тамара Петровић Комленић стр. 159 16) УЛАЗНЕ ПАРТИЈЕ ТЕРМОЕЛЕКТРАНА “НИКОЛА ТЕСЛА” аутор: Милош Комленић сарадник: Наташа Ћирић

“Блок 39”, Београд, 2010.

инспиративни листови...

лИтеРАтУРА

Сажети списак литературе део је материјала који је утицао на формирање мојих ставова као и слике света око нас, а који својим радом покушавам да обликујем. Било да је реч о књигама што стоје поред радног стола, у библиотеци, или су свој утицај извршиле на други начин, сматрао сам примереним да поменем неке од тих наслова:

Bоyer, Christine m., Cyber cities: visual perception in the age of electronic communication, Princeton arch Press, New York, 1996.

Reiser + Umemoto, atlas of novel tectonics, Princeton architectural press, 2006

B. Van Berkel & C. moss, move, UN Studio & Goose Press, 1999.

Eisenman, Peter, Diagrams/Diaries, Thames & Hudson, 1999.

Jogert, Jan; Van Hinte, Ed; Peersen, Cesare – Superuse, OIO Publishers, Rotterdam, 2001.

Лазовић, Зоран, град наде, Универзитет у Београду Архитектонски факултет, Београд, 2008.

Lootsma, Bart, Super Dutch, Thames & Hudson, 1995.

Lynch, Kevin, a Theory of Good City Form, Cambridge, ma: mIT Press, 1981.

Мaлкович, Лев, Метамедији: избор текстова, Центар за Савре-мену Уметност, Београд, 2001.

Hall, steven, Parallax, Birkhauser, Berlin, 2000.

РецензИЈе

ОСВРт нА теОРИЈСке пОглеДе И пРИкАзе пРОЈекАтА

У септембру 2010. читао сам, па се поново враћао тексту Милоша Комленића, богато илустрованом његовим пројектима. Странице текста У идејама враћају ме сећањима на дужи период познанства и дружења са њим, почев од његових раних студентских дана до свих каснијих година проведених у готово свакодневном заједничком раду у вези са наставом из предмета Процес пројектовања и радом са студентима у Студију, као и у сарадњи на неким од мојих пројеката из тог времена.

Милош је једна од оних личности из круга мојих најбољих студената, касније сарадника и пројатеља, за које могу рећи да обележавају карактеристичне периоде моје биографије, јер се својим изразитим талентима и радним способностима пробио до значајне личне и професионалне афирмације, а данас и до важне улоге у наставном процесу Архитектонског факултета. За све те људе, а дабоме и за Милоша, карактеристични су извесна интелектуална радозналост и креативни потенцијал, усмерени на проблематику процеса пројектовања. У првом плану је, дакле, интересовање не само за завршни излазни продукт – архитектонски артефакт, већ и за његову основу, позадину на којој се указује сама природа пројектантске активности и сви они утицаји који одлучују о њеном току и исходу. Одувек сам сматрао да је та област веома

значајна за образовање архитеката, и испуњава ме радошћу сазнање да јој се у школи и даље посвећује одговарајућа пажња.

Милошеви текстови и пројекти леп су допринос овим залагањима. Његова трагања за “правим идејама” заправо су трактат о току архитектонских мисли и одлука кроз сплет утицаја и мноштво препрека. Милошу је циљ да те утицаје сагледа, рашчлани, осветли, сведе на разумљиву меру, назове правим именом и покуша да их објасни.

У том покушају у многоме и успева, при чему су му од велике помоћи и сопствени пројекти, полигони његових експерименталних истраживања, репрезенти, односно носиоци архитектонских теорема из којих читамо успешне синтезе егзактних и интуитивних поступака.

Допринос Милошевих потрага У идејама видим на неколико планова:

• Веома је значајно истраживање међусобне условне повезаности различитих елемената и аспеката концепта и пројекта, нарочито у (веома честим) околностима када су они дивергентни и по природи се опиру синхронизацији.• Други допринос у теорији процеса садржан је у тези да су сви кључни аспекти архитектонских идеја заправо естетски релевантни. Разабирамо да програмски, функционални, конструктивни, енергетски, еколошки, економски параметри одлучно утичу на ликовно-пластичну карактеризацију, односно форму или идентитет архитектонских облика.

• Доприноси рада изразити су и у области опште архитектонско-пројектантске графичке културе, па и културе уопште. Комленићева графичка ерудиција заправо је јединствена. годинама је изоштравао и довео до највишег нивоа један језик ретке ликовне писмености који одликују необична лакоћа и привлачност.• Најзад, чини ми се важним прилог који Комленићев рад доноси на етичком, васпитно-образовном плану, с обзиром да ће тај рад стићи до руку многих млађих генерација будућих архитеката. Наиме, у склоп односа архитектонских идеја према окружењу неминовно је уплетено питање професионалног статуса, па и конкретних услова рада и деловања. Увиђамо да, дотичући то питање, Комленић пролази кроз вртлоге општих и сопствених дилема између могућности и немогућности сналажења у објективно негостољубивој и опресивној реалности.

И ту, у Милошевом раду, провејава опредељење да креативна жудња у стваралачком поступку може да буде јача од осећања осујећености. Баш као у сваком трактату, и у Милошевом раду препознајемо подизање вере и известан морални ефекат као латерални циљ важан у образовном поступку, односно подизању стручног подмлатка.

Београд, септембар 2010.

академик Милан Лојаница редовни члан САНУ

АРХИтектУРА, ИДеЈе, мИСАО И Реч

Својом првом књигом архитект Милош Комленић привремено напушта свој досадашњи и уобичајени начин рада и деловања у области архитектуре, изабирајући другачији креативни медиј, овог пута писану реч. Бавећи се дисциплином архитектуре од својих првих студентских дана на Архитектонском факултету у Београду, Милош Комленић, уосталом као и сви ми које повезују настојања да пројектујемо и градимо као примордијални императив, остварио је значајан опус пројеката и конкурсних решења у области архитектуре и урбанизма. Било да је реч о великим просторним захватима или минуциозним урбаним инкрустацијама, постао је лауреат серије највиших признања на домаћим и међународним архитектонским такмичењима, као и Признања жирија Салона архитектуре у Београду.

Освојене прве награде у најтежој дисциплини архитектуре, конкурсним такмичењима, изгледале су као евидентан и друштвено необорив доказ о креативном и контекстуалном потенцијалу у реалном, и обећавале следећу логичну етапу – архитектонске реализације. Међутим, у мукотрпној борби за свој реални живот, намере и идеје, настале у периоду од скоро две деценије, пролазиле су кроз призму културолошког простора и навика поднебља у којем живимо, и само неколико таквих, временски веома успорених у грађењу, трансформисаних и мање или више повређених,

избегло је своје постојање искључиво у несигурном и краткотрајном симулакруму, у форми архитектонских цртежа и записа укоричених у свеске идејних и главних пројеката, или штуро приказаних и објављених у каталозима конкурса и изложби. За два века српске архитектуре то је и била најчешћа горка судбина архитектонског посланства, јер виртуелно богатство идеја и пројектантска виртуозност папирне архитектуре далеко надмашују вредност материјалних, изграђених артефаката архитектуре.

Милош Комленић у својој књизи оживљава непосредну прошлост личног стваралачког учешћа у метаболизму града, архитектуре и живота једне балканске свакодневице и уједно трага за могућношћу трајног записа сопствених хтења и времена које је посветио дисциплини у којој постоји, живи и ствара.

У књизи У идејама смењују се и поново оживљавају конкурсни радови, пројекти и идеје настале током једне декаде: шири обухват трга Славија у Београду (2005), насеље социјалног становања на Новом Београду (2006), ромско насеље у Краљеву (2007), зграда Старачког дома у Ваљеву (2005), зграда Општине Сурчин (2006), солитер у Будви (2008), сквер на Врачару (2002), трг испред Београдског драмског позоришта на Црвеном крсту (2003), наткривање пешачке зоне на Дорћолу (2006), Сењачка пијаца у Београду (2010) и други, онако како је сам себе поставио својим интересовањима у архитектури – у веома широком дијапазону обухвата и размера, од већих стамбених комплекса до деликатних ауторских пасажа урбаног дизајна.

Такмичарски и борбено настројен, приметно успешан у дисциплини архитектонских и урбанистичких конкуса, и сам је сведок друштвеног напуштања начина решавања градских и урбаних проблема јавним конкурсима последњих година у Србији, што му је дало за право да записима у својој књизи поновно дотакне,

забележи и претресе једну засада скоро заборављену праксу и

њене вредности или недостатке.

Сви пројекти који су објављени у књизи пропраћени су

подстицајним мислима и ставовима који даље речју продубљују

визуелно представљене архитектонске одговоре – слике, у правцу

ауторске поетике, намера, мисаоности, схватања феномена и

проблематике, контекста, естетике и личног разумевања савременог

уз, од аутора акцентовану активну подлогу његовог стваралаштва, а коју према записаним схватањима за њега посебно представља српско наслеђе модéрне.

У наведеним текстовима видљив је почетак првих личних мисаоних уобличавања ауторских теза и postfactum елаборације креативне подлоге ствараног, али и до данас неисказаних свесних или подсвесних постулата архитектонског стваралаштва Милоша Комленића. Они уједно индиректно сведоче о једном посебном одличју аутора ове књиге, о његовом поимању тајни стваралачких процеса, и њиховом значају у образовању архитеката.

Наиме, аутор је имао прилику да, као асистент на Архитектонском факултету, између осталих предмета, дуго година учествује у настави на веома занимљивом и значајном предмету Процес пројектовања

професора Милана Лојанице, у којој су својевремено учествовали и велики ауторитет у области методологије дизајна проф. др Иван К. Петровић, затим проф. др Владимир Мако и аутор овог текста. Невидљиви подземни ток реке процеса пројектовања присутан је у делу У идејама, као у митским потрагама за изгубљеним временом или благом, или заувек несталим вавилонским кулама.

Док трагамо за изгубљеним рајем, нереализованим пројектима и стварношћу неоплођеним креацијама и мислима, и даље опстају вавилонске куле и колос са Родоса, који данас тако самоуверено живе у људској свести, а да можда заиста никад нису постојали. Између мита и стварности успоставља се на исти начин идеја да тако могу нематеријално да пркосе и друга наизглед невидљива, неизведена дела, апострофирајући свој нестварни живот и стваралачки процес настајања. Забелешке сведоче о архетипској, божанској чедности рађања и настанка идеја, инхерентној чистоти пројектантског и ауторског у тежњи ка Истини, у поштењу ставова и мисли, пре суровог укрштања са призмом стварности и неизвесном валенцом културолошког окружења. Изгубљене и затурене белешке и скривени процес стварања тематски су центар ове књиге. Комленић указује да су идеје, записи и скице као вавилонске куле бољи и искренији одговор о стању аутора и његовом промишљању, како архитектуре, тако и света уопште.

Првом изреченом и написаном формулацијом, обликованом у поглављима првог дела ове књиге, аутор износи и почетне теоретске исказе и формалне поставке свог и стваралачког процеса уопште,

и развија их у свом random духу случаја и случајности. Појмовима trendy random, local random, oд црног и белог до сивог, до луцидних додатних вредности, уланчава их у корпус књиге са изабраним пројектима који су у њој презентовани као почетак, узрок или последица, у двосмерном аутохтоном процесу сазревања теза, ставова, идеја, теоријских поставки и понуђених концепата у процесу стварања дела.

Да ли идеје могу да живе дуже од материјалног? Да ли непрестани процес стварања идеја води идеји више? Да ли уопште има нових идеја? Архитектура данас често настаје из брзих рефлекса, из кичмене мождине пројектаната (С. Роган), намах, наизуст, у кратким и брзим издисајима, тако да је неопходно, као што је то урадио Милош Комленић, да се окренемо и добро погледамо шта стоји иза таквих огледа, процеса и решења. Аутор поручује: Важно је да у таквој ситуацији не будемо заробљени стереотипом, догмом..., и деликатно закључује: Видимо да нас уверење у савесно изабрано решење, након промишљеног, мукотрпног и упорног рада, увек води степеник више ка правом циљу, квалитету, идеји више...

професор Зоран Лазовић Архитектонски факултет у Београду

тРАгОВИ И пОтРАге

Тежишни део стручног деловања архитекте Милоша Комленића односи се управо на период растакања пређашњих оквира и конвенција прихваћених у смислу релевантног вредносног система уопште, а нарочито у овом нашем градоградитељском послу. У таквом, културолошки веома компликованом окружењу, заиста је било потребано много истрајности и уверења да се нешто може променити набоље, што је некако и основни смисао архитектонске струке и њене друштвене улоге. Сада, с временске дистанце, можемо се сложити да је тамо где су многи стајали у неверици, суочени са обезвређивањем професије, Комленић био упоран у настојању да његова дела покажу сопствени потенцијал који, уз нужне компромисе, треба да повуче и редефинише линије развоја вредносних критеријума, када је струка у питању.

Његова оријентација ка савременом схватању архитектуре, уз увек присутну повезаност са појмовном основом на коју се пројекат ослања, а подразумевајући комплексност контекста, схваћену у свој њеној сложености, добила је потврду јавним признањима и наградама чији је Комленић добитник. Серија високих пласмана на домаћим и иностраним отвореним првенствима, свој ехо добија кроз више од петнаест година присуства на професионалној сцени, уз запажене презентације

првонаграђених конкурсних радова. Признање 26. Салона архитектуре у Београду, као и наступ на Изложби младих архитеката у Минску, на којој је освојио Златну медаљу за најбољи пројекат у области становања, дефинитивно представљају јасан стваралачки траг, којим је несумњиво учествовао у формирању профила епохе.

Нажалост, овако богат и плодотворан пројектантски опус остао је, засада, великим делом неизграђен, нереализован. У том нескладу и тескоби некако и лежи мотивациони основ ове монографије, користећи претпоставку о чистоти и непатворености конкурсне идеје, која се касније често разводњава у фази реализације, нарочито у данашњим условима.

Повремени писани радови Милоша Комленића и раније су наговештавали покушај теоријског утемељења његовог пројектантског деловања. Истраживање сложених програмских целина, тумачење контекста и његовог значаја у оквиру програма архитектонског и урбанистичког пројекта, углавном су теме о којима је писао, показујући уочљиву комплементарност и директну

повезаност с практичним радом.

Сада је пред нама Комленићев резиме схватања професије и пројектантских начела, с критичком анализом сопствених искустава и опредељења, у различитим фазама пројектантске воље и невоље. Материјал приказан у овом издању састоји се од неколико сегмената, чији редослед заправо одражава ниво иманенције његовог ауторског приступа.

Текстуелни део следи јасну логичку линију и редослед у пројектантском поступку, усмереном ка стварању архитектонског простора уочљивих карактеристика и препознатљиве физиономије. Отвореност и изненађујућа искреност с којом Комленић преиспитује сопствене ставове, свакако представљају вредност у овој врсти критике архитектонског стваралаштва, уобичајено оптерећеној непотребном мистификацијом и самоувереношћу. Уместо тога аутор нам овде нуди своја објашњења и разлоге, схватајући их као један од могућих путева у процесу пројектовања.

Кључни појам свакако је трагање... наравно за идејом; али, иза тога, основа Комленићевог промишљања ауторских дилема заправо је истраживање правог односа конвенционалних и неконвенционалних елемената структуре архитектонског дела.

У том смислу, илустративно је, па и духовито, његово дефинисање поступка локализације глобалног, као појмовне основе и базичног методолошког усмерења. Резултат оваквог приступа представља питак и наизглед лако разумљив укупан архитектонски израз, као исходиште свеукупног разумевања улоге и односа конвенционалног кодирања и минималног, али неопходног померања, измештања или онеобичавања стварности, како би то својевремено прокламовао Шкловски.

Тако Потрага за скривеним благом, како је по признању аутора гласио првобитни наслов, креће ка откривању посебности које би требало да донесу квалитет више у односу на основни, очекивани

квалитет, стечен личним и колективним искуством. При том, “...битно је посебност... не посматрати као примарни аспект, јер она није циљ сам по себи...” наглашава аутор, објашњавајући заправо своје неприхватање претеране оригиналности, односно радикалног одступања од конвенције, које често архитектуру води ка неразумевању оних којима је заправо намењена. Ту се

свакако имплицитно назире тежња ка исправном етичком ставу

архитекте/ствараоца, који жели да његов рад буде воља епохе,

како Комленић цитира Миса, не наглашавајући своје присуство и

не позиционирајући своју улогу у први план, по сваку цену.

Постављајући модернистички став о неопходној оригиналности

ауторског дела на ниво екстрема, Комленић га супротставља

другом екстремном приступу који, по његовом мишљењу, у

области архитектонског стваралаштва представља пројектовање

по моделу. Уместо тих и таквих крајности, овај по свему

постмодерни дискурс заступа, наизглед једноставно, посматрање

из другог угла као исправнији став, ближи разумевању друштвене

улоге архитектонске професије.

Феномен преозначавања – намерне промене контекста,

као креативни поступак овде долази у фокус дефинисања

методолошких разматрања, носећи, негде, далеке одјеке

Фукоове хетеротопије. Симпатичне дигресије у правцу

перцептивног нивоа комуникације архитектуре, са

примесама гешталт теорије, не умањују укупан ниво и

квалитет образлагања, илуструјући заправо способност и

начин издвајања битних елемената у структури овога текста.

Локализација, као поступак, тако нам се представља као лагана

и искористива алатка, која понекад мукотрпан стваралачки

рад чини лакшим, креативнијим и, зашто не, забавнијим.

Као што би рекао проф. Милан Дамњановић у сличном

контексту процене домета хартманове естетичке расправе,

...овај рад се може схватити и само као хеуристичко средство,

као скела која се одбацује кад се зидање заврши.

Осим у овој, теоријској страни Комленићеве монографије, њен квалитет се очекивано налази и у оној другој – фактографској, која представља преглед ауторових најзначајнијих радова у скорашњем периоду. Ова збирка већином првонаграђених конкурсних решења, сведочећи о једном тренутку епохе, сигурно може служити за анализу социокултуролошке слике професије и друштва у целини, а истовремено и као ослонац и подстицај млађим колегама да треба учествовати и да је могуће победити.

доцент Борислав ПетровићАрхитектонски факултет у Београду

ОД АУТОРА

Искрену и велику захвалност на подршци током мог професионалног рада посебно дугујем академику Милану Лојаници, професору Зорану Лазовићу и доценту Бориславу Петровићу, као и на њиховој свесрдној помоћи у раду на овој књизи и лепим рецензијама.

Приказани пројекти рађени су последњих десетак година у различитим околностима и са многим кoaуторима, пројектантима и сарадницима, именованим у списку пројеката. Користим ову прилику да се свима захвалим на сарадњи и истрајности у заједничком раду, као и у мукотрпној потрази за правим идејама...

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

72.071.1 Комленић М.72.012(497.11)”20”(084.12)72.01

КОМЛЕНИЋ, Милош, 1972- У идејама : инспирације, концепти и пројекти / Милош Комленић. - Београд : Архитектонски факултет, 2011(Београд : Желнид). - 187 стр. : илустр. ; 20 cm

Тираж 500. - Стр. 173-186: Рецензије / Милан Лојаница, Зоран Лазовић, Борислав Петровић. -Библиографија: стр. 171.

ISBN 978-86-7924-042-2

a) Комленић, Милош (1972- ) - Архитектонски пројектиb) Архитектура - Естетика

COBISS.SR-ID 185540108

Рођен 1972. године у Београду, где завршава основну и средњу школу. Дипломираo на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1998. године. За дипломски рад добио је награду “Никола Добровић”. Стипендиста Републичког фонда за младе таленте.

Од 1998. године запослен је на Архитектонском факултету у Београду, где и данас ради. Активно учествује као аутор, или члан ауторског тима, на архитектонским конкурсима у земљи и иностранству.

За постигнуте резултате добио је више награда и признања, између осталих: “Леонардо 2005” - Златна медаља из области становања у Минску, као и Признање 26. Салона Aрхитектуре у Београду.

Имао је више предавања, са посебним освртом на дигиталне технологије. Бави се пројектовањем, истраживањем и теоријом архитектуре из области процеса пројектовања.

МИлош КоМлЕнИћ

Архитектонски факултет Универзитета у Београду

U IDEJAMA - inspiracije, koncepti i projekti

Documents

4. Koncepti (.pdf)

MENADŽMENT, PRINCIPI, KONCEPTI I PROCESI

Dekart o Esse Objectivum i Urođenim Idejama (Milidrag)

UVOD KONCEPTI

ODABRANI KONCEPTI NASTAVNE TEHNOLOGIJE

V01 - KONCEPTI UPRAVLJANJA I REGULACIJE.pdf

Uspešni koncepti web sajtova

Podizanje konkurentnosti proizvodnje moderni koncepti

Povijesni koncepti ( interpretacija )

I idejama - Milos Komlenic

Osnovni koncepti informatičke tehnologije

ALGORITAM – KLJUČNI KONCEPTI

Koncepti Didaktik i Te Pyeturit

ISKLJUČENOST I KONCEPTI SOCIJALNOG UKLJUČIVANJA

Osnovni koncepti Interneta

KONCEPTI PËR ARSIMIN FILLOR

Koncepti marketingut

Op. Sistemi - Lab. Vezbe - Koncepti

149 Kljucni Marketing Koncepti

Koncepti i Produktit Te Ri