obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX СРЕТЕЊЕ ФЕБРУАР 2010. г. БРОЈ 198

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

Архиепископ пећкимитрополит београдско-карловачки и

патријарх српскигосподин иринеј

јерни народ и свештенство Митрополије црногорско-приморске са радошћу поздрављају избор новог, 45-ог

по реду поглавара Српске Цркве на трону Светог Саве, првог архиепископа Српског. Данас су звона на свим цр-квама и манастирима широм Црне Горе у 14 часова све-чано објавила избор новог духовног оца српског народа. Сигурни смо да ће нови Патријарх српски, коме је Господ дао изобиље Својих дарова, а који је рођен у селу Видови, на Овчарско-кабларској Светој гори, код Чачка, утврдити светосавско-видовдански идентитет свога народа.Подсјећамо да је прошле године Његово Високопреосве-штенство Г. Амфилохије предао тадашњем Епископу ниш-ком, Господину Иринеју, дио моштију ћерке кнеза Лазара, Јелене Балшић, сахрањене на острву Бешка на Скадарс-ком језеру. Тако се ћерка косовскога кнеза вратила у свој родни град Крушевац и поново се, послије седам вјекова, сусрела са очевим сјенима под сводовима његове задуж-бине Лазарице. Очигледно је да благослов Светога кнеза косовског и његове кћери, почивају на новом Патријарху српском Господину Иринеју.Митрополија црногорско-приморска, као без сумње и остале епархије СПЦ на територији данашње Црне Горе, овим избором добиће нову духовну снагу и потпору.

Преузето са сајта svetigorа.pres, објављено 22. 01. 2010.

Изјава ТАНЈУГ-у протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, шефа Кабинета Митрополитацрногорско-приморског Г. Амфилохија

В

saop[t

ewe

ИЗБОРУ раним јутарњим часовима Његово Високопреос-вештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, мјестобљуститељ Патријарашког трона, служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви. Високопреосвећеном су саслу-живали Епископи: осејчко-пољски и барањски Г. Лукијан, шумадијски Г. Јован, аустралијско-новозеландски Г. Иринеј, са викарним еписко-пима липљанским Г. Теодосијем и моравичким Г. Антонијем.Послије Свете Литургије владике су се сакупили у Патријарашком двору. Засиједању су претхо-диле консултације пред изборну процедуру. На изборном сабору предсједавао је Епископ ша-бачки Лаврентије, најстарији по рукоположењу епископ Српске Православне Цркве. Свети Архијерејски Сабор има 44 члана, а 34 еписко-па испуњавали су услов да буду кандидовани за новог патријарха српског. Тајним гласањем епи-скопи су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, који су до-били више од половине гласова чланова Избор-ног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит-црногорско приморски Г. Амфилохије (са 25 гласова сабора), у другом кру-гу Епископ нишки Г. Иринеј (са 23 гласа), а трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био је Епи-скоп бачки Г. Иринеј (са 23 гласа).Ова тројица кандидата су добили натполовичну већину приликом четири круга гласања. Са Све-тог Јеванђеља коверат са именом Патријарха иза-брао је високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавине (Митрополија загребачко-љубљанска).Одмах послије избора служено је благодарење и произнесено многолетствије Архиепископу Пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Г. Иринеју, који се обра-тио својој браћи архијерејима истакавши да је његов избор био воља Божја и воља Светог Архијерејског Сабора и да ће он радити на њиви Господњој у сарадњи са свим епископима Српске Цркве. Звона на Саборној цркви огласила су се око 14 часова и 15 минута означавајући да је изабран 45. Патријарх српски. Епископ бачки Иринеј је, на конференцији за но-винаре, рекао да је нови Патријарх изабран у складу са процедуром која је на снази у Српској Православној Цркви, на канонски и законит на-чин. Такође је казао да је избор текао хармонич-но, у атмосфери братске љубави и међусобног разумијевања свих епископа у Сабору.

УСТОЛИЧЕЊЕЧин устоличења новоизабраног Свјатјејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја, извршен је, у суботу, 23. јануара 2010. године, на крају Свете Архијерејске Литургије у Саборном све-тоархангелском храму у Београду. Све-ту Архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење сабраће Архијереја, свештеника и ђакона, али и представника Руске и Грчке Цркве.Светој Литургији су присуствовали апостолски нунције г. Орландо Ан-тонини; надбискуп београдски г. Ста-нислав Хочевар; реис-ул-улема Ис-ламске заједнице Србије Адем еф. Зилкић; муфтија србијански Му-хамед еф. Јусуфспахић; пред-ставници Цркава и вјерских заједница у Србији; г-ђа Сла-вица Ђукић-Дејановић, предсједница Скупшти-не Републике Србије; г. Мирко Цветковић, предсједник Владе Ре-публике Србије; г. Мило-рад Додик, предсједник Владе Републике Српске; престолонаследник Алек-сандар Карађорђевић са супругом; проф. др Богољуб Шијаковић, ми-нистар вјера у Влади Србије; г. Ивица Дачић, министар унутрашњих по-слова у Влади Србије; г. Дра-ган Ђилас, градоначелник Бе-ограда; г. Млађан Ђорђевић, савјетник Предсједника Ре-публике Србије; г. Драган Чуровић, државни секретар у Министарству вјера Владе Србије.Приликом предавања патријарашких инсигнија Патријарху српском Г. Иринеју, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је подсјетио на живот, подвиге и жртве предходних српских патријараха и пожелио је Његовој Светости да буде

У петак 22. јануара, у Патријарашком двору у Београду одржан је Изборни сабор архијереја СПЦ и изабран нови Патријарх, досадашњи Епископ нишки Г. Иринеј. Наредног дана, у присуству свих архијереја, као и бројних гостију из политичког, јавног и културног живота, те представника помјесних Цркава и других конфесија, обављен је чин устоличења.

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ - НОВИ ПОГЛАВАР СПЦ

3

фебруар / 2010 / s

vetigora

достојан наследник Светог Саве и свих осталих, достојних и часних претходника.Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је у приступној бесједи истакао да је тај дан велики дан како за њега лично, тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увијек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, дијелећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Његова Светост је изјавио да му срце трепери као лист на вјетру, да је устреп-тало свијешћу и сазнањем пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговор-ности.

„Зато се овог тренутка моја мисао усмјерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио“, ис-такао је Патријарх српски Г. Иринеј, нагласивши да ће се његов основни задатак у наредном перио-ду односити на активности у циљу очувања Косо-ва и Метохије.

БИОГРАФИЈАЊегова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завр-шио Богословију у Призрену, а затим и Богослов-ски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Прије ступања на дужност професо-ра октобра мјесеца 1959. године у манастиру Рако-вица, од стране Његове Светости Патријарха Гер-мана, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога мјесеца на дан Св. Петке, 27. октобра 1959, у цркви Ружица испод Калемегдана, руко-положен је у чин јеромонаха. Док је као профе-сор у Призренској богословији службовао, бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године је постављен за управника Монашке шко-ле у манастиру Острог, одакле се пак враћа у При-зрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског, са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког, гдје се до избора налазио. Патријарх Иринеј је био вриједан дјелатник као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, јер је стари који се на-лазио преко пута Саборне цркве срушен 1947. го-дине. По пројекту Александра Радовића на пади-нама Делијског виса, изграђен је храм посвећен Светом Сави, првом Aрхиепископу српском и оцу нације српске, а темеље храма је осветио Епископ нишки Г. Иринеј. Црква Св. Саве је у многоме ин-спирисана хиландарским храмом (Милутиновом црквом).

Године 1997. постављен је камен темељац за нову цркву која је почела да се гради на новом нишком гробљу и биће посвећена Воздвижењу Часног Крста. И по другим дјеловима Епархије ниш-ке, видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира. Мо-ментално се диже 40 храмова на територији Нишке епархије. Приближан овом броју је и број цркава које се обнављају. Године 1998. први пут послије 50 година за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена је велика литија ули-цама града Ниша. Епархија све интензивније дјелује на успостављању раскинутих веза са народом. Нишки свештеници су, све чешће, радо виђени гости нишких домова. У оквиру Нишке епархије веома активно дјелује епархијски хор Бранко. Одржавају се све интензивнији часови вјеронауке, како за дјецу тако и за одрасле. Видна је из-давачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије.

ЧЕСТИТКЕМолитвене жеље и честитке на избору Патријарху српском Г. Иринеју упутили су првојерарси свих помјесних Православ-них Цркава као и представници Цркава и вјерских заједница у Србији. Његова Свесветост Патријарх константинопољски Г. Вартоломеј честитао је новоизабраном Патријарху Иринеју ријечима братске љубави, нагласивши да је захвалан Богу што је српски народ добио духовног оца и патријарха. Патријарх Иринеј је добио и честитку од Патријарха москов-ског и све Русије Г. Кирила: „У име све пуноће Руске Православ-не Цркве срдачно Вам честитам избор на Патријаршијски пре-сто. Саборни ум Српске Православне Цркве, предвођен Све-тим Духом, препознао је у вама наследника њених богомудрих предстојатеља, који су се у различитим временима трудили на изградњи духовног дома Српске Православне Цркве. Од сада Ви сте наследник дјела великог светитеља српског Саве, пећких патријараха, карловачких митрополита, као и свих блаженопо-чивших наследника њиховог високог служења, међу којима је и Његова Светост Патријарх Павле, чијим подвижничким трудом је Српска Православна Црква последњих деценија часно наста-вила своје високо назначење - предавање Христове свјетлости милионима вјерујућих срца.“ Предсједник Русије Дмитриј Медведев честитао је Патријарху Иринеју долазак на престо Српске Православне Цркве, саоп-штила је прес-служба Кремља.У честитики се између осталог каже: „Високи ауторитет који имате међу вјерницима и велико архипастирско искуство не оставља сумње да ћете достојно испуњавати првосветитељску мисију која вам је припала.Надамо се да ћете на примјеру Његове Светости Патријарха Павла и многих других Ваших претходника на патријарашком престолу, доприносити јачању вишевјековних братских веза на-рода Русије и Србије.“

„Поводом Вашег избора на патријарашки трон, желим да Вам пренесем честитике са искреним жељама да учините све што је у Вашој моћи на добробит Цркве и народа. Као Председник Ре-публике искрено се надам да ћемо наставити да сарађујемо на добро свих и на изградњи једног бољег и праведнијег друшт-ва за све грађане Србије“, истиче се у честитци г. Бориса Тадића, Предсједника Републике Србије.4

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Издаје: SVETIGORA, Издавачко-информативна установаМитрополије црногорско-приморске

Директор: протојереј-ставрофор Радомир Никчевић

Савјет часописа: епископ диоклијски Јован (Пурић), протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радован

Биговић, јеромонах Димитрије (Лакић), Матија Бећковић, Милутин Мићовић, Матеј Арсенијевић

Главни уредник: протосинђел Кирило (Бојовић)Оперативни уредник: Рајо Војиновић

Дизајн часописа: Мирко Тољић, Владимир Јакшић

Секретар редакције: Татјана Марјановић

Редакција: протосинђел Јован (Ћулибрк), протојереј Гојко Перовић, протојереј Велибор Џомић, јеромонах Никодим (Богосављевић),

јеромонах Петар (Драгојловић), јереј Саво Денда, јереј Никола Гачевић, јереј Јован Пламенац, монах Павле (Кондић), монахиња Стефанида

(Бабић), Весна Никчевић, Славко Живковић, Предраг Вукић

Сарадници: ђакон Игор Балабан, монахиња Амфилохија (Драгојевић), Оливера Балабан, Милена Тејлор, Сања Радовић, Марија Живковић,

Ивана Кнежевић, Спиридон Булатовић, Драгана Керкез, Јелена Петровић

Лектура и коректура: Ивана Јовановић

Фотографије: +Живота Ћирић, Зоран Тричковић, Жељко Шапурић,Јован Радовић

фебруар 2010 / број 198

IZ SADR`AJA:

26.

6.

3.

30.

40.

43.

•

•

•

•

•

•

Репортажа 10Богословље 14Хришћански живот 24Јудита 28Мајке великих људи 33Медицина 50Хронике 52

Mитрополит АМФИЛОХИЈЕ

ИВАНА Јовановић, дипл. теолог

Хаџи ИСИДОРА Радуловић

ВЕСНА Никчевић

Владика ЈОВАН (Пурић)

INTERMIDIARY INSTITUTION: COMMERZBANK AG FRANKFURT/MAIN SWIFT:COBADEFF/400876825101 EUR/400876825100 Other CurrenciesNLB Montenegrobanka AD PodgoricaSWIFT CODE: MNBAMEPG/ME25530005120005043078"MITROPOLIJA CRNOGOR. PRIMOR. SVETIGORA CASOPIS"81250 CETINJEMONTENEGRO

Уредништво: Његошева 73, 81250 Цетиње, тел: 041/234-222, 230-375; Косте Главинића бр 1/А, 11000 Београд, тел: 011/369-0757,369-0705

e-mail: svetigora.urednik@gmail.comШтампа: д.о.о., Шимановци

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ - НОВИ ПОГЛАВАР СПЦ

опет смо на распућу и распећу

Сретење ГосподњеБогоjављењеУ походе Светом Сергијуo i m e n u petkasvetiteqke iz epivata4.

obraznikza vjeru

Kulturu ivaspitawe

МИТРОПОЛИЈА ЦЕТИЊСКА ГОДИНА XIX СРЕТЕЊЕ ФЕБРУАР 2010. г. БРОЈ 198

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

Архиепископ пећкимитрополит београдско-карловачки ипатријарх српскигосподин иринеј

Pred

avaw

e

опет смо нараспућу и распећу

осподо хришћанска, драга браћо и се-стре!

Тема вечерашњег разго вора је Српска Православна Црква и њена мисија у са-временом свету и српском народу у савре-

меном свету. Говорећи о мисији Цркве у савре-меном свету не може мо а да не укажемо на њене основе, њене темеље и њено призвање у историји рода људског. На то нас упућују речи Христове упућене његовим првим апостолима: „Браћо, ви сте со земље. Ако со обљутави, чиме ће се осо лити.“ Управо те речи Христове представљају садржај и смисао Цркве Божије и циљ њене мисије у свим земаљским поколењима, у свим временима и међу свим земаљским народима.

ЈЕДИНО НОВО ПОД СУНЦЕМ Оно што Црква представља и што собом даје земљи, човеку, свеу купној творевини јесте уп-раво тај нови, непролазни квалитет живота, на-зван јеванђељским језиком: со земље. Тај нови квалитет живота није нека нова идеја, као што ни хришћанство није нова идеја. Није то ни ново измерење људскога понашања, није то ни нови морал или нова, просто, философија, погото-ву не философија по човеку, како је назива апо-стол Павле. Нови квалитет живота није ни про-сто обнављање људ ских односа, давања нових правила устројства људске заједнице, промене социјал них услова земног живљења. Нису ни Хри-стови ученици сами по себи со земље. Њих Хри-стос именује сољу земље и светлошћу света, али не због њих самих, већ управо због њега, „Пута, Истине и Животa“ Који их обдарује и чини том сољу и светлошћу света. Он је тај Који је Својим Рођењем и Својим укупним богочовечанским делом до Васкрсења и Вазнесења „ос тао пред-вечни Бог, дете мла до”, чинећи тиме свет новим, преображавајући и дајући могућност земљи и небу да од пролазних стварности постану непро-лазне, од смртних бесмртне. Њего ва Личност бо-гочовечанска у којој се успоставља рав нотежа између оностраног и овостраног, између Бога и човека, између Творца и творевине, постаје ма-тица жи вота. Он је тај Који постаје квасац и со, унутарња сила свих видљивих и невидљи вих све-това. Као такав Он је с правом назван „једино ново под сунцем”. Тако Га је назвао Свети Јован Дама-скин, ве лики песник и тајновидац. Јован Дама-скин понавља речи пророка и цара Соло мона који записује да је све „таштина над таштинама’’, да све је исто али се понавља, да ничега новог нема под сун цем. Дамаскин то понавља, али ће да дода: Једино ново под сунцем то је управо Он, Који је Почетак и Крај, Први и Последњи, Алфа и Омега свега постојећег и настајућег, Он је безмерна мера овога човека чију природу носимо и ово га света у коме живимо. Не можемо довољно истаћи ни подвући ту основну истину хришћанства која се садржи не у идејама, не у моралу, не у било чему, већ управо у тој свеносећој и свеобухватној Лич-

ности која је утемељила све постојеће, кроз коју је све постало што је постало и која потврђује и сведочи да у почетку није био бесмисао и хаос, већ да је у почетку био Логос, смисао, словес-ност. „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32) Те ријечи Господње показују да слобода као најдубља чежња људска, није нешто психолошко, социјално што човек покуша-ва у свом односу према себи и према онима поред себе и према силама које укидају слободу, да оствари, него је слобода нешто што је уграђено у само биће: темељ бића је слобода. И све што је у творевини призвано је да се ослобађа од свепролазности и ништавила, да се ослобађа том и таквом слободом која није психолошка није социјална, није биолошка, већ слобода сино-ва Божијих, која је богодарована природи, посебно човјечијој.Слобода коју једино истина и познање истине, познање Онога Који је Истина, човеку може даривати и преко које човек може постати истински слободан на вечном плану не само у пролаз-ном времену, постати слободно биће.

митрополит АМФИЛОХИЈЕ

О личности Богочовека који је постао квасац и со и унутарња сила свих видљивих и невидљивих светова, о Јеванђељу, светосавском и косовском завету, мисији СПЦ у савременом свету, о нашим лутањима, распећима и уласку у ЕУ, говориo je Архиепископ цетињски и Митро-полит црногорско-приморски, чувар Патријарашког Трона, Његово Високопреосвештенство Г. Амфилохије на трибини коју је организовао Фонд „Слободан Јовановић.“

6

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

БОГ ЖИВИХ, НЕ МРТВИХБило шта да кажемо за Њега и о Њему мало је и му цаво у односу на оно што је о Њему рекао бо-говидац Јован Богослов, а он каже: „И Логос, Сло-во, Реч постаде тело, постаде човек и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ (Јн. 1,14) Исти тајновидац додао је и следеће: „У њему бјеше живот, и живот бјеше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе.“ (Јн. 1, 4-5) Тo су дакле апостоли које Хрис тос назива

„светлошћу“. Али шта је Црква о којој говори мо? То је Јован Крститељ, као и Христови први ученици, као и сви Његови следбеници кроз векове до краја света и века, у свим временима и свим земаљским народима - дола зе као сведочанство. Они су све-доци. Долазе да сведоче о светлости, да кроз њих и преко њих сви верују у свет лост и постану носи-оци веч не и непролазне светлости у име вечног и непролазног достојанства. Црква је живи саборни сведок живога Бога, Бога који није Бог мртвих, него Бог живих (Мт. 22, 32).Није случајно Црква у Де лима апостолским назива-на „путем“ нa више места, путем „који води у живот вечни“, а хришћани као сведоци унапред изабрани, од Бога представљени, учитељи тога пута који води у живот. Призвани да науче све наро де том путу и да их крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, сведочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и веру у Господа на шег Исуса Христа, са-гласно Делима апостола. Црква је кao таква место усавршавања светих у делу служења, за са зидање тијела Христова, док не постигнемо сви јединство вере и познања Сина Божје га у човека саврше-на, у меру раста пуноће Христове (Еф. 3, 19). Савр-шени човек, савршено чо вечанство је управо Он као глава богочовечанскога тела, као глава свега постојећег, као Почетак и као Крај, као Пpви и као Последњи. Управо учитељ тог пута који води у живот вечни био је у српском народу Свети отац наш Сава. Зато ми певамо „Пути воводјаш чаго в жизањ наставник и первопрестолник бил јеси...“ Тако му певамо, то је он био и остао, као и сви његови наследници. Ено их, већи на су похрањени у Пећкој Патријаршији, где су ћивоти архиепископа пећких. Понеки од њих, а није их мало, су се са својим на родом поски-тали. Сетимо се само Арсенија Трећег Чар нојевића, Арсенија четвртог Шакабенде и других њима слич-них, до оних новијих који су овде упокојени у Бе-ограду у Саборној цркви, у Марковој цркви, па ево и у манастиру Раковици, где је упокојен први патријарх обновљене Српске Патријаршије. И ево сад наших дана ту је нашао покој и мир и блаже-ног спомена патријарх Павле. Бог Који је „створио од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме и поставио унапред одређена времена и међе њиховог борављења“ (Дап. 17, 26), створио је и народ српски у тим наро-дима, у том човечанству, у том једном јединственом саборном човечанском телу, одредивши му вре-

мена и области његовог борављења да би га Свети Сава који му је показао пут у вечни живот „као дрво маслиново заса-дио у духовном рају.“ Опет дивни песник каже за Светог Саву да је то било његово дело: као маслина што се сади у земљу плодну и благословену, тако је и он свој народ засадио као маслину у земљу, у духовни рај, не да би ту остала него да би та маслина била плодна и донела богатога рода. А тај духов-ни рај и та земља у коју је засађен народ Светог Саве је упра-во Црква Христова. Он је њу осолио сољу нетрулежности и непропадљивости, просветливши светлошћу богопознања и призвавши тај народ на узрастање саборно уз безмерну меру Царства небескога. Дакле, достојанство које је подарио све-док Првога и Последњега, Свети Сава, јесте то достојанство, тај дар и могућност, најузвишенија могућност узрастања из славе у славу, бескрајног усавршавања; као што ће рећи Све-ти Григорије Нисијски да је Бог дао човеку једну меру, а то је безмерна мера. Дакле, нема мере човековог напретка и чове-ковог усавршавања, јер га је Човек, који је Богочовек обдарио том мером тиме што је постао као један од нас, уселивши се у нас и Собом, Својим божанством неизрецивим откривши чо-веку ту безмерност коју не може угрозити никаква опасност, никаква смрт, никаква пролазност, никакав бесмисао.

МЕРА ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ То је безмерна мера Царства небеско-га које се непрекидно назива Цар-ством Оца и Сина и Духа Свето-га. То и такво сведочење суш-тина је и савремене мисије Цркве. Сведочење свето-савско и његових наслед-ника је природа и смисао саме Цркве и њеног при-суства и постојања у сваком, а у конкретном случају, и у српском народу - као што је то суштина мисије Цркве међу свим земаљским народима. Светосав-ско опредељење је опредељење за Цар-ство небеско. Није само косовски за-вет опредељење за Царство небес-ко, већ су Све-ти Сава и Си-меон Мирото-чиви зацрта-ли и открили овом наро-ду Божјем ту вели-ку, све-ту тајну

7

фебруар / 2010 / s

vetigora

Небескога царства и призвали тај народ да рас-те, узраста и ураста у ту неизрециву тајну. То је опредељење за оно што је вечно, непролазно, опредељење за вечно и непролазно достојанство људског бића и људске заједнице сваког земаљског народа. То светосавско опредељење истоветно је са опредељењем косовског завјета, с том разликом што је косовско запечаћено крвљу. А нема јачег сведочанства од онога крвљу запечаћеног. Косовски витезови су крвљу запеча-тили своје опредељење и сазнање артикулиса-но народним песником, односно царем Лазаром да је „земаљско за малена царство, а небеско за увјек и довјека. Цар воледе царству небескоме“. Дакле, сведочанство светосавско, сведочанство Цркве Божије, сведочанство кирилометодијевско прије Светога Саве, које је ословесило словенску стихију и дало јој могућност да проговори праве речи, и Словенима као народу, а онда и Србима међу њима. То сведочанство је на Косову, косов-ским заветом запечаћено крвљу мученичком, а

„нема веће љубави од оне када се живот свој поло-жи за ближњег свога.“ (Јн. 15, 13)Ми се као Црква, као народ, данас по ко зна који пут налазимо на распућу и на распећу и ако би хтели да сагледамо своје место данас у свету и своју улогу не само на Балкану, већ и у Европи и ширем свету и ако би хтели да пронађемо наш пут и начин на који би требало да одговоримо на изазове времена у коме живимо ми то не мо-жемо урадити на прави начин ако се не огледне-мо у том сведочењу свето-савском и сведочењу ко-совског завјета. Црква како данас и јуче, тако и сутра, како и увек, ту је да подсећа овај народ на то његово дубље призвање. Данас и јуче „боље је изгубити главу него своју огрјешити душу” по речима мајке Јевросиме. Те речи је, не без разло-га, често понављао наш патријарх када је био на Косову.Ми се данас, налазећи се на том распућу и на том распећу, после великих ло-мова које смо проживели и великих дубинских по-треса нашег самосазнања, налазимо и пред но-вим изазовом први пут у нашој историји: нашег укључивања у такозва-ну Европску заједницу. Са једне стране опет смо у дубинској кризи, а с дру-ге пред изазовом коме ћемо се приволети цар-ству. Европа уводи и

даје економски напредак и ту нема никакве сумње, она даје унапређење земнога града, земнога начина живљења, али иста та Европа, ако је судити по најумнијим Европљанима, данас је и она у дубинској кризи свога самосазнања, много дубљој него што мислимо, поготово ми који сада готово безглаво хрлимо ка тој и таквој Европи, превиђајући да није случајно Достојевски још у 19. веку говорио о Европи као милом гробљу, али као гробљу. Европа дакле није китеж град, земља обећана иако се ми према њој данас тако односимо, већ је испуњена тектонским унутарњим поремећајима, на првом месту духовним, духовном кризом свог сопственог идентитета и кризом духа. Сетимо се оног старозаветног догађаја када је Исав продао своје прве-наштво за чинију сочива. Европа је данас у опасности да све што је задобила управо зато што је била сведок и носилац Христовог лика у историји рода људскога, нечега најчудеснијега, она је у опасности - одричући се свог хришћанског најдубљег идентите-та, који је стекла Христом и хришћанством, да то прода за чинију сочива и да се поново врати римској идеји чије је основно на-чело било „хлеба и игара“. Знамо какав је крај био ондашњем Римском царству када је идеал царства био сведен на земаљски хлеб, игру, како каже један грчки пјесник „... за залогај хлеба, остадосмо без Духа Божијега“. У таквој опасности је данашња Европа и кроз њу и преко ње читави савремени свет: да вечно и непролазно достојанство човеково прода за земаљско царство.Није случајно што је Косово по ко зна који пут постало жижа светских збивања. Око њега се данас прелама политика и суд-бина политичка и друштвена Европе и света. На њему сада није у сукобу албански и српски народ, већ кроз присуство и учешће међународно у трагичним збивањима и распећу Косо-ва показује се да је оно опет место сукоба добра и зла. Место на коме се не само они који тамо живе, већ сви земаљски наро-

8

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

ди поново пробају за које ће се приволети царство. Један бив-ши амбасадор у Србији, касније је боравио у ЕУ као савјетник за вјерска питања, о збивањима на Косову, о рушењима храмо-ва 1999. и 2003. године, рекао ми је: „Владико, шта ти мислиш да они који данас у својим рукама држе судбину Европе да их се то тиче. То је за њих безначајна ствар. Њихов глобални циљ је пот-пуно другачији. Они сагледавају збивања на Косову у оквири-ма својих светских интереса, а то што се руше храмови за њих нема особитог значаја, зато што за њих хришћанско сведочење и дубљи непролазни смисао људског делања и живљења не игра неку суштинску улогу.“

ОПАСНОСТ ИЗ ЕВРОПЕУ опасности је Европа, а кроз њу и преко ње у опасности смо и ми, чак можда више од ње јер ми излазимо из једног ха-оса, духовне пустиње коју је иза себе оставио тоталитарни, марксистичко-лењинистичко-брозовски систем: налазимо се духовно осиромашени и материјално угрожени. С друге стра-не угрожени у бити, духовно угрожени са помереним иденти-тетом у опасности смо да тражимо идентитет тамо где га наћи нећемо. Трагамо за достојанством и идентитетом тамо где су они одавно у кризи. Ако со обљутави, чиме ће се свет осоли-ти. Ако ова со обљутави у нашем народу чиме ће се овај народ осолити. Српски народ и његово достојанство утемељени су на двоједном сведочењу, сведочењу оца и сина. Јединствен је случај у Европи и историји да је творац државе светац, да је тво-рац Цркве светац. Та света двојица су утемељили, с једне стра-не државу српског народа, његов земни град и место где је при-зван да у свом времену доноси плодове, а с друге стране они су обојица отворили вечне хоризонте том истом народу. Свети Сава родио је оца духовно, Свети Симеон родио је сина теле-сно, син постао отац и отац-син, а обојица се родили и препо-родили и утврдили пут који води у живот за сопствени народ. Свети Симеон послушавши глас свога сина и отишавши у Све-ту Гору, показао је да он није обоготворио биологију свога на-рода, свој национ биолошки, да није обоготворио своју творе-вину, своју државу, место и простор на коме тај народ борави. Тиме је показао да је прихватио сведочење свога сина да њему и његовој држави, прво њему који се одриче власти и части, па онда и његовом народу, да није држава важна сама по себи, њено устројство, него та држава и место боравка његовог на-рода и време које му је дато, дато му је да сазрева, да рађа, да се препорађа, да задобија и стиче у здравим оквирима држа-ве и простора сазнање о себи као сведоку вечног и непролаз-ног свенародног и личног човековог достојанства. Држава као место узрастања у меру раста Богочовека, истинског и правог човека. Држава као место обликовања истинске и праве чо-вечности која никада није утемељена на индивидуи и индиви-дуалности него на саборности, на заједништву свих, не само на биолошкој и социјалној друштвености, већ на заједништву са даљим и дубљим непролазним смислом који се језиком Цркве назива Царство небеско. Тако је одласком у Свету Гору духовно рођени син Свети Симеон организовао државу и уредио живот народа, али не обоготворивши земне вредности, него отворив-ши вечне хоризонте Царства небескога. Свети Сава отворивши њему и његовом народу вечне хоризонте вратио се народу да у његову душу и биће сеје семе вечнога живота да га осоли и да обасја светлошћу вечнога и непролазнога живота свој народ и отаџбину. Да открије својој отаџбини: да „немамо града који овде остаје, већ да чекамо град који ће доћи“ (Јев. 13, 14), вечни и непролазни град у који се уграђује и коме стреми, коме хрли

све што се рађа и све што се истински препорађа овде на земљи.У томе је и суштина савремене мисије Цркве српске. Као и да буде носилац те и такве соли и сведок међу другим народима. Тако схватам наш улазак и улазак осталих православних народа у Европску заједницу, као сведока међу другим народима и носилаца те и такве соли и таквог достојанства. Улазећи тако достојанствени у Европу, у токове савременог света, ми не улазимо као просјаци. Јер шта је оно што ми можемо унети у Европу и свет савремени?Своје фабрике, своја предузећа, свој економски на-предак, устројство слободе и демократије како се то обично назива? Све је то код нас у повоју, све је то померено и поремећено. А једино што имамо, што смо ипак поред свих својих застрањења и лутања сачували то је управо та со нашег народа, дубин-ски гледано и наше опредељење светосавско и ла-заревско.Поводом сахране Његове Светости, читам, неко је у Европи написао: „Ти Срби су заиста луди народ јер где би стотине хиљада људи долазиле да целивају мртваца када прети пандемија грипа!!! Они га носе кроз град, држе отвореног данима. То може само један луд народ.“ Тачно, добро је тај рекао.Ми јесмо луд народ, народ више страха Божјег него ли страха од грипа. Дај Боже да то наше лудило буде ово чиме смо обдарени: свешћу и самосазнањем о свом личном звању и призвању пред Богом и пред земаљским народима. О том нашем опредељењу које је уграђено у код нашег историјског бића у коме је једино достојанство српског народа и једино што овај народ може да унесе у житницу светске културе и људске заједнице.Дај Боже да то понесемо са собом: да сами будемо осољени и да та со којом је Европа била једанпут осољена поново осоли Европску заједницу и савре-мени свет. Да се поново човечанство обнови том но-вином вечном, непролазном како би заиста дошло до новог неба и нове земље и како би тај квасац веч-не и непролазне новине заквасио биће свеукупног човечанства.

Приредила: Наташа Јовановић Преузето из листа Печат, бр. 96.

Савремени свет је препун много-говорљивости, много празних речи, при-ча и празних књига, које наместо да оплемењују, оне трују. Нарочиту улогу ту имају масмедији. Владика Николај је једном приликом рекао мудру реч: када сви говоре, онда Црква треба да ћути, јер у том хаосу многоворљивости њен глас ће се угушити, као што се племенита биљка угуши у корову, док тај коров не искорени. Дакле Црква не може да не говори, али мора да зна кад и где ће говорити. То најбоље зна наш патријарх Павле, као што је Матија Бећковић рекао:

„Нико није тако тихо говорио, а ријеч му се тако далеко чула.“

9

фебруар / 2010 / s

vetigora

repo

rta`

a savinim putem u `ivot vje~niентрална Светосавска академија у Црногорско-

приморској митрополији одржана је 26. јануара у крипти саборног храма Васкрсења Христо-

вог у Подгорици.Поздравно слово је изговорио Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Ви-сокопреосвештени Господин Амфилохије, а скуп су поздравили и савјетници предсједника Црне Горе и Србије Соња Томовић Шундић и Млађен Ђорђевић.Поздрављајући госте у препуној крипти подгорич-ког Саборног храма, митрополит Амфилохије је поже-лио да нас и ове године, као и свих претходних ско-ро осам вјекова Свети Сава води путем који иде у жи-вот вјечни.

„Ових дана, извољенијем Духа Светога, изабрасмо но-вог, четрдесет петога по реду наследника Светога оца нашега Саве. То је дивно свједочанство постојаности и непоколебивости Цркве светосавске. Осам вјекова без прекида она дјела своје часно, просветитељско и свето дјело. Међу тим Архиепископима жичким и пећким и Патријарсима српских и поморских земаља, један добар дио њих су са простора данашње Црне Горе. Први од њих, Свети отац Сава изњедрен је овдје на Рибници, као и његов отац, као и његов брат, краљ

Стефан Првовјенчани“, казао је владика.Митрополит Амфилохије је, говорећи

о Пећком трону Архиепископа и Патријараха српских, подсјетио да је блаженопочивши патријарх Павле тридесет и четири године био на Ко-сову и Метохији, као и да је новоиза-брани патријарх Иринеј, некадашњи

управник монашке школе у ма-настиру Острогу, потоњи рек-

тор Призренске богословије, удостојен да буде четрде-сет пети Архиепископ пећки и Митрополит београдско-карловачки и Патријарх

српски.„Ево и данас, након

бомбардовања Косова и Метохије од стране НАТО пакта, наставља се окупација Пећке Патријаршије, сједишта српских Архиепископа и Патријараха. Надамо се у Бога да ће, њиховим молитвама на челу са Светим оцем нашим Савом, па све до најновијег блаженог спо-мена Светог патријарха Павла, Го-спод огријати Својом топлином, свјетлошћу и слободом ту жилу куцавицу нашег духовног, кул-турног, народног бића.“У свечаном програму академије учествовали су још етно-састав „Пирг“ из Београда, Теодо-ра и Анастасија Рафаиловић

из Ваљева, Српско пјевачко

Светосавска академија у Подгорици

10

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

друштво „Јединство“ из Котора, хор „Свети новомученик Стан-ко“ из Никшића, хор „Свети апостол и евангелист Марко“ из Подгорице, Српско пјевачко друштво „Светосавник“ из Подго-рице, хор Богословије Светог Петра Цетињског са Цетиња, КУД

„Ђурђевданско коло“ и глумци Херцегновског позоришта.Овогодишњу светосавску бесједу изговорио је књижевник Ми-лутин Мићовић:

„Много је данас постављено тешких питања српском народу, то-лико много, да најчешће одустаје од сваког. Одустаје од сваког одговора, јер скоро да међу тим питањима нема мјеста обич-ним, него су све тежа од тежих. То не значи да свако од нас, и на-род у цјелини, нема свакодневних питања и брига, али она бит-на, и најбитнија питања, која потресају сам корјен народног оп-станка, преузимају надмоћ. А то основно питање, које се пробија кроз сва друга могло би се овако написати или изговорити: има ли нас данас стварно као народа, или већ нема? Ако нас има, како то свејодчимо пред со-бом, и пред другима народима? Можемо ли данас рећи, себи и другима, има нас, постојимо, а да не испаднемо смијешни, и да то већ сјутра видно не оповргнемо неким новим поразом? Како да имамо образа казати да нас има, кад је пуно доказа да сами себи спремамо непостојање? Како да кажемо да нас има, кад смо толико учинили, и толико још чинимо да нас нема, и да

нестанемо? Како да нас има, и како може-мо рећи да знамо ко смо и куда ћемо, кад нијесмо открили ни јаме у које смо масов-но пропадали сами од себе?С друге стране, и на највиша и најтежа питања имамо безброј лаких, лоших и лажних одговора. Јер, шта нас кошта да говоримо да нас има, да смо снаж-ни, и да смо повеза-ни са својим прецима, и да имамо извјесну будућност, а да у то не вјерујемо, него тако злоупотребљавамо наивност и тајно очекивање оних који

би вољели да је тако? Или, што је још горе, да са таквим ријечима играмо договорену игру, јер нико не вјерује у оно што говори, али се споља по-нашамо као да вјерујемо, правећи велику обману, јер - истина би нас могла убити.Заваравамо ли се причом о Светом Сави да постојимо, да ли том високом причом сакривамо своје непостојање? Покривамо ли свој живот, који суштински не живимо, причом о нашим великим прецима, који су стварно постојали?Има неколико битних питања, која су уграђена у само духовну природу човјекову, и она су неумор-на, она увијек питају и пропитују, посебно ако се човјек усуди да на њих стварно одговара.А једно од тих питања је сигурно поставио Растко Немањин сам себи, прије него је кренуо на свој пут. То питање је засигурно било врло просто, као: Ко сам ја, и шта је мој живот? Шта је мој живот, ако се топи у непостојање? Шта је живот цијелог наро-да, ако га гута мртви заборав и гладна смрт?... И засигурно да је најбитнија питања врло рано поставио себи, и засигурно да су га та питања по-тресала до коријена, и да га је њихова ватра и сила одвела на Свету Гору. Иако не знамо довољно за његова унутрашња колебања, и пропитивања, знамо да је на њих добио одговор, јер је преко Растка узрастао у Светог Саву.Свети Сава је велики примјер, како питање које једном из темеља постави себи човјек, добија од-говор којим се проналази и разоткрива живот и човјек. Његов живот постао је тај одговор. Његов живот постао је одговор којим српски народ, пролазећи кроз разна искушења, наново про-налази себе. А његов живот могао је постати од-говор, јер се кроз одговор на свој живот, сав дао Богу и свом роду.Ми о Светом Сави доиста мало знамо, а често слу-шамо приче које имају амбицију да покрију сву причу о српском народу. Знамо неколико детаља из његове биографије - знамо за његов бијег у ма-настир, знамо за његове ријечи о свом оцу Светом Симеону, знамо за његов повратак у очевину, зна-мо за нека његова путовања, знамо да је крунисао свог брата Стефана у Жичи, знамо да је посјећивао Свету Земљу, и да му се приликом уласка у мана-стир Светог Саве Освећеног у Јудејској пустињи два пута поклони штап његовог имењака. Зна-

11

фебруар / 2010 / s

vetigora

мо да је ту добио икону Тројеручицу и штап Саве Освећеног, дарове који су му спремљени прије више вјекова, и да је на тој икони, и с тим штапом саградио и утврдио манастир Хиландар. Знамо да је издејствовао аутокефалност Српске Цркве у Никеји, знамо за његову кончину у Трнову, знамо за спаљивање његових моштију на Врачару.А његов стварни живот који не знамо, скрива се иза тих неколико чињеница које знамо. Није случајно што наш народ често своју хришћанску вјеру на-зива светосавље. Он је тиме ријешио једну заго-нетку. И у том поједностављеном и посрбљеном имену за хришћанство скрио дубоку истину, али омогућио и хиљаде неистина. Ако је светосавље српска верзија хришћанства, то наједноставније значи да је Христос живио и просијао кроз Светог

Саву, да је Светог Саву родио Христос. Да је Свети Сава живио Христом, не губећи свој живот и свој карактер, своје лице, своју природност и своју народност, своје земне родитеље, браћу и сестре. Живећи Христом све се то наново умножило у њему, задобијајући у духу браћу и сестре, родитеље и своју духовну дјецу, тада и сада, чему не треба више доказа од вас који сте овдје. И да Свети Сава тако дубоко постоји у свијести свога на-рода, само говори да је дубоко у њему живио Христос Који је из-над приче и причања, Који је вјечно млад, сакривен и откривен, изнад времена и у времену, Који даје духовну младост старима, и мудрост младима. И тај се живот, на срећу, не да претворити у причу и причање, јер је цијелац, више изнад сваког људског језика, и често, изнад људског разумијевања. Христос је о себи врло мало рекао, и то што је рекао, тешко је прихватљиво људском разуму... И само неко ко је принц духом, могао је наслу-тити смисао тих ријечи, и поћи за њима, као за својим животом.Није дуго прошло да су Расткови родитељи, од побуне и неприхватања његовог пута, промијенили мишљење, и назва-ли га утјехом. И није га могао отац назвати „утјехом старости своје“, и поћи за њим као за својим духовним родитељем, да Свети Сава већ није био испуњен Духом, да није из њега обилно већ зрачио Утјешитељ... Он је постао врата свом народу, врата кроз која улази његов народ у небеску очевину, у богољубље и братољубље. У тајну постојања и свог вјечног препознања.Чудо је и да о Светом Сави данас говоримо у Црној Гори. У Црној Гори, из које се често може чути, да је Немања њен земаљски окупатор, а Свети Сава духовни. И то је ова Црна Гора која је расјечена до дна. А чиме би могла бити расјечена до дна, осим мачем Христовим. Јер Црна Гора и данас носи и храни своје најдубље хришћанско, историјско, језичко, пјесничко наслеђе, и истовремено се одриче од њих. То је њен деликатес, њена јединственост, и њена могућа пропаст. Црна Гора данас има снажну Православну Цркву, али истовремено покушава у себи да уњедри лажну цркву, и њоме освети пут кога нема. Црна Гора је разорила цркву у којој су биле сачуване све њене тајне, а мјесто ње направила хладну грађевину која ником ништа не значи. Црна Гора данас разара своје памћење и свој рођени језик, а прави језик, на коме се није, нити ће се ико родити. Црна Гора данас је заиста таква, да су у овој малој шаци наро-да, постављена сва питања, и отворене све могућности. Посеб-но оне најопасније.И на крају се питамо – зар то није прави живот, зар то није пра-ви и последњи изазов за живот?!Сретна слава, Свети Сава!“

Изводи из бесједе

Р.В./С.Ж.

12

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Савиндан у СкадруНа празник првог српског архиепископа и просветитеља Саве Света Литургија служена је у цркви Св. Тројице у Враки крај Скадра. Службу су служили протопрезвитер-ставрофор  Радо-мир Никчевић, протопрезвитер Ђорђе Кнежевић, старјешина храма Светог Јована Владимира у Бару и презвитер Љубомир Јовановић. Светој Литургији је присуствовао велики број наро-да Скадра и околине, као и амбасадор Републике Србије у Тира-ни г. Мирољуб Зорић са сарадницима. У наставку је одржана и Светосавска академија, друга после 75 година, коју су припрема-ла дјеца полазника курса српског језика при удружењу Розафа-Морача са својим професорима Светозаром Ћираковићем и те-ологом Александром Вујовићем. У програму су учествовали Гор-дана, Недјељко и Сања Ајковић, Бојан Брајовић, Измир и Анабе-ла Мусић. На виолини је химну Светом Сави извео Емра Лекић. Светосавску бесједу одржао је књижевник Бећир Вуковић:

асни оци, браћо и сестре, дјецо Светога Саве,мало је путева као што је овај пут из Црне Горе до Скадра, од Рибнице до Бојане, а то је пут Светога Саве јер другог пута и нема без пута Светог Саве, а он је ишао без пута а пут се за њим

рађао – како пјевају српски пјесници првом српском пјеснику.До Христа вријеме је текло уназад, као да је цијели космос био из-губио оријентацију; онда је Бог послао Сина Свога Јединороднога, и Христос је пресјекао вријеме, и од тада, од Христа, имамо два времена, оно прије Христа и оно од Христа на овамо. Исто је тако и са нама, српским народом. У ствари, питање је да ли смо и постојали прије Светога Саве, јер како да постоји народ ако није Божји народ. Кад смо дошли на раскрсницу, кад нијесмо зна-ли куда ћемо, Расто Немањић, принц, побјегао је од оца ка Богу Оцу, побјегао у пустињу, побјегао у Свету Земљу, и од Бога измо-лио Цркву. Од тада смо ми народ Светога Саве, и он нас учи да се крстимо са три прста (са иста та три прста и пишемо), Свети Сава нас још учи закону Божјем и земаљском, Свети Сава нам је ство-рио државу која и данас траје, Свети Сава нас је научио сваком за-нату, научио нас да се окупљамо и сабирамо, Свети Сава је отво-рио прву школу у коју и данас идемо – ријечју, неима, данас, нигдје у свијету да је један човјек отац народа као што је Свети Сава отац српског народа. Модернијим језиком рекли би – Свети Сава је ау-

тор народа српског.Кад се спомињемо Светог Саве, онда то има пуни смисао ако га разумијемо и као наш коријен који је исти колика је и кру-на тога стабла, онда то има смисла ако је све-

ти Сава и темељ и кров, ако је и отац и брат, ако је Све-ти Сава и небо ис-

под земље и небески свод над нама; онда то има смис-ла ако схватамо да ми, у ствари, одрастамо уз Светога Саву, онда то има истински смисао ако нас он гледа и са иконостаса и са зида учионице. На вјечна питања: ко смо и одакле смо, куд смо кренули и да ли ћемо стићи, да ли нас има или нас нема, лако ћемо одговорити и знати ако питамо Светога Саву, јер он то све зна, и на сва та питања пред Богом и народима одговорио је наш први архиепископ, први наш државник свих спољних и унутрашњих дела, први наш законодавац, ходочасник и дипломата, први наш пјесник и први романописац, просветитељ и светитељ - Свети Сава. И није он само по свему први у нашем народу, јер би то онда било и мало, он је по свему први и на већој географији и замашнијој историји, и обимнијој и већој поезији, и већим држава-ма и правним лавиринтима. Онда су пристигли и најбољи Светога Саве ђаци на челу са Његошем, и исто тако као што бијаше и Свети Сава, и Његош бијеше и владика и пјесник; онда су стизали и одлазили њему наши патријарси, а ево, у ове дане, баш уочи Светога Саве, сам Свети Сава у свети трон Светога Саве увео је и 45 –тог Патријарха.Ми Срби смо хришћани, али смо и светосав-ци, а светосавље је најаутентичније доживљено хришћанство, и садржи букет најљепших и највећих идеала којему може да стреми људско биће, а које се на-лазе у самом Светом Писму: жртвовање и пожртвовање, слобода и правда, и опет зарад правде страдање. Светосавље свједочи да је православље најизворније хришћанство. Најкраће речено – светосавље је цијела једна култура која раме уз раме стоји са европским кул-турама. А темељ и круна светосавља је живи Бог.Савиндан, празник, за свакога Србина је дан светлости и истине; дан светлости од оног пламена са Врачара, и дан истине од оног праха Светога Саве који је посејан диљем српских земаља. Није лако бити на путу Светога Саве, то свједочи цијела историја нашега рода, али тај пут је и једини, и исти је као и Мојсијев. Ниједан нас пут не води ослобођењу и ка Богу осим пута Светога Саве.Браћо и сестре, Срби из Скадра, велики је догађај бити данас овдје са вама, и душе наших ђедова данас трепе-ре изнад зидина Скадра. Са Скадра се вратио мој ђед

– да се није вратио не бих ни ја данас био овдје у Ска-дру, али се није вратио његов брат. Никоме се ја нијесам одужио, малена је моја снага да се одужујем и мом ђеду и нашем прађеду Светоме Сави, али да их бар споменемо, и да их славимо. Срећна вам слава, срећан вам Свети Сава!

13

фебруар / 2010 / s

vetigora

Тајна стварањаколошка кри-за која потреса свет представља за хришћане један од зна-кова времена.

Реч κρίσις на грчком означава у исто време

одлучујућу етапу једног про-цеса, и расуђивање које се намеће човеку у датој ситуацији. За Светог Јована Богослова последњи суд (κρίσις) је већ најављен у историји и ми смо по-звани да постанемо свесни тога и да деламо у Духу Светом.Озбиљност кризе нас приморава да се запита-мо: постоји ли специфично хришћански начин схватања света? Ако постоји, да ли има места да се говори о овом схватању у данашњој кризи наше цивилизације или треба сматрати да хришћани нису били довољно доследни својој теологији стварања у њиховом односу према свету? Да ли су хришћани осуђени да буду само још један додатак у еколошкој дебати, пасивно чекајући на колективне и политич-ке одлуке које касне? Осим моралних поука о које се свет оглушује, која је улога Цркве и православља, ако узмемо у обзир да хришћани представљају от-прилике једну трећину човечанства.

Догмат о стварањуЗа црквено апостолско Предање, долазак Хри-ста и Његово Васкрсење осветљавају целокупну историју света, од самог његовог почетка. Не само што свако посебно откривење води Христу, него је Он објашњење и испуњење сваке ствари. Дог-мат стварања - према коме је свет дело Божије - се показује као откривена истина од стране Бога Авра-мовог, Који је истовремено Отац Исуса Христа. Ово откривење је примарно и претходи сваком богос-ловском размишљању. Оно је било присутно и оп-ште прихваћено у Старом Завету, који га је предао хришћанској вери. Оци Цркве су поново смести-ли стварање унутар граница историје спасења, где Христос заузима средишње место. „Бог тако заволе свет да је сина свога Јединороднога дао“, каже апо-стол Јован (Јн 3, 16). Ова Божија љубав према свету је опипљива и сачињава основну истину Откривења, сами темељ хришћанске вере. У Литургији Светог Јована Златоустог за време молитве преклоњења која следи након молитве Оче наш, свештеник се обраћа небесном Оцу у име окупљене заједнице:

„Благодаримо Ти, невидљиви Царе, Који си Својом неизмерном силом створио све и обиљем милости Своје привео све из небића у биће.“

Средишња улога човека у светуСвет као творевина је неумитно везан за човека. Створен ше-стога дана као круна божанског стваралачког делања, човек је издвојен од творевине тако што је живот добио божанским да-хом (Пост 2, 7). „Обукао си га у славу и част и ставио га да влада над творевинама руку твојих“ (Пс 8, 6), каже псалмопојац Богу за човека. Ово узвишено стање човека створеног по „по лику и подобију“ Божијем представља, за Свете Оце, у исто време неотуђиви дар и динамични призив који треба да буде испуњен.За Оце Цркве, човек је кнез творевине и ужива дар слобо-де, учествујући у исто време и у материјалном и у духов-ном, сједињујући их у себи. Будући микрокосмос, човек има призвање да обрађује, обогаћује, освећује свет да би га довео и принео Богу, да уздиже творевину према њеном Творцу да би она могла да се спасе од уништења и да учествује у Божијој ра-дости. Уочавамо овај изузетан и свештенички призив. Човек је позван да буде свештеник света на олтару свог срца, служитељ

„космичке Литургије“, као што каже Свети Максим Исповедник. Подсетимо овде да су све древне Литургије имале као средиш-те не толико освећење дарова хлеба и вина колико духовно узношење – анафору – према Творцу, и да је канон Евхаристије започињао изражавањем благодарности пре свега за стварање, а после тога за искупљење – пресаздање у Христу. Трагичност човека је у томе што се он на свом положају цара твореви-не понаша само као господар, не схватајући да се ради о цар-ском достојанству које је и свештеничко и пророчко истовре-мено. Човек је био позван да сједини целокупност творевине и да је приведе Богу. Стога, можемо да кажемо да је библијска и хришћанска космологија антропоцентрична: свет има потребу за човеком да би испунио своје назначење.Овај (Божији) план је био прекинут првородним падом, када су Адам и Ева заведени омамљујућом идејом аутономног псевдо-обожења. Мистичне последице овога пада човека за целокуп-ни космос су описане од стране великог византијског богосло-ва XI века, Светог Симеона: „Целокупна творевина, видевши да је Адам изгнан из Раја, је одбијала да му се потчини. Нити сун-це, нити месец, нити звезде нису хтеле да му се покажу, извори су одбијали да дају воду, а реке да наставе свој ток. Ваздух није више хтео да трепери да не би дао побуњеном Адаму да дише. Дивље звери и све земаљске животиње, када су виделе како је отпао од своје првобитне славе, почеле су да га ниподоштавају и све су биле спремне да га нападну [ ... ]Али је Бог, Који је створио све ствари и самог човека, [ ... ] зад-ржавао сва ова створења [ ... ] и није им допустио да се разбесне на човека, наређујући да творевина остане зависна од њега и да, постајући пропадљива, служи пропадљивом човеку, за кога је била саздана. И ово све дотле док наново обновљени човек не постане духован, непропадљив и бесмртан и док твореви-на не буде обновљена са њиме и не постане непропадљива и у потпуности духовна.“(1

Овај потресни текст показује у којој мери човекова судбина, у његовом паду и његовом поновном уздизању, има утицај на сав универзум. (... )

Bogoslovqe

МИХАИЛ Ставру

Православље и еколошка кризаМихаил - Мишел Ставру је професор догматике на Инстититу Светог Сергија у Паризу и члан Одбора за православно - католички богословски дијалог у Француској.

14

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Спасење у ХристуОци истичу заједно са апостолом Павлом да је призвање чове-ка после пада првог Адама испунио Христос, други Адам и Син Божији, који је постао човек. Не само да Божији план, који се састојао у томе да се оживотвори свака твар, није био укинут првим падом него је божански домострој достигао свој врхунац у Оваплоћењу.Оваплотивши се, Логос Божији је осветио не само човечанство него и цео свет. Подсетимо се песме трију младића у пећи ( Дн 3, 51-90):

„Сва дела Господња благословите Господа [ ... ]Сунце и месец, благословите Господа.Звезде небеске, благословите Господа“,са рефреном:

„Господа појте и преузносите у све векове...“Овај текст се пева на вечерњој служби Велике Суботе, дана одмора, да би се истакло у којој мери Васкрсење Господње представља квасац за поновно стварање света. Датум Пасхе је одређен у IV столећу према никејском обрасцу који спаја земљу, сунце и месец. Као што каже Свети Григорије Назијанин, „Ништа

не може да се изједначи са чудом мог спасења: неколико капи крви васпостављају сву васељену“.(2

За грчке Оце, Христос се Духом Светим распростире на Цркву чија је Он глава, носећи у Себи све људе и цео свет. После Педе-сетнице, даром Духа Светога, божанске енергије су живи садржај егзистенцијалног причасништва у Христу Васкрслом у Светим Тајнама Цркве. У ствари, Христос, сједињујући у Својој личности створени свет и Своје нестворено божанство, наставља да при-води свет Оцу у једном вечном приносу: ми се придружујемо тој небеској Литургији у свакој Евхаристији приносећи хлеб и вино као символе творевине. Црква представља динамичку ствар-ност, покренуту једним двигом преображења човека и света да би настало Царство Божије. То је величанствено виђење небеске Литургије, онакво какво васпоставља Свети патријарх Герман у VIII веку: „Црква је небо на земљи, место где обитава и где се креће Бог неба.“(3

Овде се не ради о томе да се супростављају земља и небо него да се Црква посматра као простор преко ког се остварује тајанствени брак између Творца и творевине.

„Ко има уши нека чује шта Дух говори Црква-ма. Ономе који победи, даћу да једе од дрве-та живота које је у рају Бога мога.“ (Отк 2, 7)

Освећење света у ЦрквиУ осмој глави Посланице Римљанима Свети апостол Павле износи на упечатљив начин тајанствену тежњу створеног света да се из-бави од стања у које га је довео човеков пад:

„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због

онога који је покори, са надом. Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“ (Рим 8, 19-22)Због тога и Црква савршава радње освећења материје, времена и места. Током самих светих тајни или светотајинских благослова, Црква кори-сти природне елементе као што су вода, уље, хлеб, вино, светлост свећа, камен, дрво, тканине, боје. На тај начин она васпоставља њихову првобит-ну лепоту, што нам омогућује да у литургијском богослужењу предокусимо долазак Царства Не-беског. Материја тако прелази тајанствено из палог и тамног (непропусног) стања у стање пропустљивости за благодат. „Она у себе прима божанску снагу“, каже Свети Григорије Нисијски.(4

На крају, хришћанско откривење је, и поред тога што је ставило крај идолопоклонству, прихвати-ло древно религиозно осећање о свештености природе која не почива у њеној материјалној суп-станци него у њеном призвању да преноси божан-ски живот. На Истоку, Христос је био символич-ки назван „Земља живих“ (Пс 114, 9) зато што се светотајински живот налази у његовом телу, као што се биолошки живот рађа из земље. Није само историја била освећена Овалоплоћењем Слова и његовим узношењем с десне стране Оца, него и материја. „Не обожавам материју“, пише Све-ти Јован Дамаскин, „него Онога Који је због мог спасења примио на Себе материју.“ Тако се свет схвата као дар и тајна Божије љубави.Ово нас наводи да се подсетимо начина живо-та на који је позван човек у Цркви, начина који је једноставан али тако посебан да имплицира нови поглед на свет, који распознаје његову светлост и његов смисао.

„Свет је п р о -

Човек је био позван да сједини целокупност творе-вине и да је приведе Богу. Стога, можемо да каже-мо да је библијска и хришћанска космологија ан-тропоцентрична: свет има потребу за човеком да би испунио своје назначење.

15

фебруар / 2010 / s

vetigora

зрачан“, пише Николај Берђајев, „он не познаје непровидност“. За Свете Оце свет је био ши-роки збир символа у чија тајанствена значења су могли да проникну духовни људи. У IV веку Евагрије Понтијски је приповедао следећу при-чу: „Један мудрац [...] је дошао да потражи правед-ног Антонија и запитао га је: „Оче, како можеш да будеш тако срећан, када си лишен утехе коју дају књиге?“ Антоније је одговорио: „Моја књига, фило-софе, јесте природа бића, и када год хоћу да читам речи Божије, ова је књига увек преда мном.“(5

Овде можемо да се присетимо једног од најлепших уметничких остварења исихастичке културе која је процветала у источној Европи током XIV-XVI столећа. На спољашним зидовима манастира ру-мунске Молдавије, у дубинама шумовитих доли-на красне хармоничне природе, поклоници могу да виде издалека простране фреске на којима се види, да тако кажемо, одсјај – као у огледа-лу – унутрашње преображене природе. Ове зид-не иконе нам помажу да приступимо свету смире-ним и духовним погледом. Према православном подвижничком предању, на вишем ступњу духов-ног живота, човек може да прими од Бога познање створених ствари, односно разумевање разумâ (унутрашњег назначења и суштине) бића (λόγοι) створења.У XX веку, један руски епископ, митрополит Три-фун, је написао задивљујући акатист у коме бла-годари Творцу на теофанијској дубини природе:

„Господе, како је добро живети у твом обиталиш-ту: ваздух распростире миомирис, планине се уздижу према небу; воде, као бескрајна огледа-ла, одсликавају злато звезда и лакоћу облака. Све-укупна природа тајанствено ромори испуњена нежношћу. Њена пролазна красота буди у нама чежњу за вечном домовином где лепота не прола-

зи. Пољске звери и птице носе печат Твоје љубави. Наша благо-словена мајка Земља пева: Алилуја!“(6

Елементи одговора на еколошку кризуОво виђење света које је у исто време духовно наслеђе и план живота наше Цркве је очигледно у потпуној супротности са приступом аналитичког света, апстрактним и утилитаристич-ким, који нас доводи до катастрофе коју сада преживљавамо.Један од највећих руских мислилаца XX века, Сергеј Аверин-цев, је написао о савременом свету:

„Одакле произилази та тежња овога века? Најједноставније је да се каже – од хедонизма и потрошачког духа. Овај феномен се заснива на извесној метафизичкој издвојености, која хоће да раздвоји Творца од Његове творевине, творевину од Твор-ца и нас од Творца и космоса.“(7

Заиста, ако се и испита, у општем смислу, историја западне цивилизације (а посебно хришћанска мисао) могло би да се каже да је еколошка криза, на посредан начин, последица два паралелна фактора: протеривања Бога и удаљавање човека од света.На известан начин, Бог је био удаљен од света у име стварања ex nihilo, а заборављало се освећујуће присуство нестворе-не благодати, која је невидљив ослонац целокупне васељене. Протеривање Бога је ишло заједно са идејом да човек, постављен у средишту творевине, може разумом да пресазда свет по својој мери, да може сâм да диктира природни поре-дак света (...)Божанска трансцедентност, библијског порекла, узе-та једнострано је учинила да се заборави на, ништа мање библијско, божанско присуство, које Црква живи у својој молит-ви и светотајинском животу и да се пренебрегне сједињење, у Христу, са божанским енергијама које дају постојање човеку и свему створеном. Оваплоћење је сувише често било сматрано, посебно у латинском средњем веку, за индивидуални процес који се тиче човека Исуса и којим се започиње неко спољашње искупљење правног типа без директног утицаја на људску природу и творевину. Повратак космичком Христу грчких От-

аца се показује неопход-ним више него икад да би се остварило оно што тајна Оваплоћења доноси за будућност творевине. Мада свет поседује своју сопствену постојаност (конзистентност) Бог тајанствено али дирек-тно дела у еволуцији васељене.2. Човек је био позван да узраста у једном од-носу поштовања пре-ма творевини која окружује и одржава његово тело, све док не

„буде Бог све у свему“ (1. Кор. 15, 28). Али се чо-век удаљио од света кога више не сматра проду-жетком свога бића. И по-ред искуства подвижника (созерцатеља), обожење

Институт Светог Сергија у Паризу

16

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

није било довољно схваћено у својој битијној (ентитативној) и материјалној димензији. Место које је заузимало тело у хришћанској духовности се током векова неумитно смањивало. С друге стране, губећи своју символичку снагу, природа је, почињући од доба схоластике, мало по мало била сведена на царство нужности. Немајући своју сопствену сло-боду нити личност, природа је била смештена на маргинама историје спасења, а грех и искупљење су се односили само на човека. На овај начин лишена достојанства, жртва људског

објективизирајућег и механистичког погледа, природа је по-стала извор будуће систематске експлоатације модерних вре-мена чија је последња метаморфоза неолиберални капитали-зам са својом опсесијом економског узрастања. Празни из-раз „дугорочни развој“ истакнут недавно у свом еколошком паковању не може никога да превари.Богословље божанских енергија – не као метафизички си-стем, него као вера у Бога Који је присутан у Својој твореви-ни – може овде да се покаже плодно, помажући вернима да пронађу правилан однос са природним окружењем, да у пот-пуности поврате хришћанству космичку димензију, коју оно није никад ни изгубило. Свакако, не ради се о одбацивању на-учног напретка чији смо ми први корисници, а још мање о из-бору теологије насупрот науке, него, као што смо већ предо-чили, о међусобном повезивању два функционална призвања у односу на свет: царског и свештеничког, владавине и приношења, а да се притом не потенцира једно на рачун дру-гог. Као што је забележио православни сиријски епископ Њу Делхија Пол Мар Грегориос: „Технологија је начин на који се хуманизира свет природе у простор – времену и чиме човек настоји да обухвати сву васељену. Али ова хуманизација – ово распростирање – да би било спасоносно, треба да пронађе своје испуњење у приношењу, од стране човека, себе и све-та Богу, у љубави.“(8

Пут филокалијеСветска еколошка криза је за хришћане погодно време да се пробуде и да примене и пренесу један одговорнији став према творевини. „Човек је пастир бића“, писао је Хајдегер. Васељенски патријарх Димитрије I је у септембру 1989. кон-статовао следеће: „Исто као што пастир у случају велике опас-ности ризикује живот за своје стадо, људи треба да се откажу од једног дела својих жеља и потреба да би омогућили да при-рода преживи. Ово је нова ситуација, нови изазов који позива човечанство да понесе један део страдања творевине као и да јој се радује и да је слави.“Православна Црква се углавном не изјашњава директно на политичком плану. Она сматра да је њен први задатак да пре-

образи срце човека, његов начин живота, да помоћу литургијске молитве и личног подвига начини од њега биће помирења. Духовни живот може да постави темеље етике поштовања жи-вота и личности. Искоришћене „у правцу“ поли-тичких и економских токова ове вредности могу да их обликују на индиректан али чврст начин. Солжењицин је подсетио да се дрво бића дели на три гране: истинитог, доброг и лепог. Наше време је сломило грану истинитог и ону доброг; остаје само грана лепог. Она треба сада да изрази сву снагу стабла и да начини да процвета. Одатле и важност коју православље придаје лепоти, било у Литургији или у „филокалијском“ приступу који може да се развије у уметности, култури и нашим односима са светом. Ако ова лепота није само-затворена, него плодотворна, онда, као што се добро изразио Оливије Клеман: „Филокалијски гениј православља ће нам омогућити да разу-мемо и поштујемо лепоту творевине, било да се ради о еколошким проблемима или о приступу који имамо у односу према сваком лицу.“ (Contact 164, 1993)Отац Сергије Булгаков је сматрао да је „лепота ра-дост бића“. Ова радост бића која једина може ду-бински да утиче на свет, нужно налази свој израз у љубави. Свети Исак Сиријски је рекао у овом смислу: „Љубављу је [Створитељ] довео свет у постојање, љубављу ће га водити према дивном преображају, љубављу ће свет бити обухваћен великом тајном Онога Који га је створио; љубав, на крају, устројава све ствари у творевини.“Ова реченица би могла да буде крај нашег размишљања. Али, немојмо мислити да се ради о позиву да се пасивно предамо Божијој доброти. Управо супротно, позвани на тајанствену свадбу Творца, призвани смо да се целим бићем придру-жимо делатној љубави творевине. Хтео бих да завршим поруком коју је Достојевски пророчки ставио у уста старца Зосиме у Браћи Карамазови-ма, а која је инспирисана учењем Светог Исака:

„Волите сву творевину Божију, све заједно и свако зрно песка. Волите сваки листић, сваки божански зрак, волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Волећи све ствари, у стварима ћете досегнути тајну Бога...“

Са француског: сестринство манастира БањаИзворник : CONTACTS 227

јули – септембар 2009.

1) Свети Симеон Богослов : Богословска и етичка поглавља (грчки текст SC 122, стр 190)2) Свети Григорије Назијански: Беседе 45, 29 (ПГ 36, 653)3) Герман Цариградски: Historia ecclesiastica, 1 и 44) Свети Григорије Нисијски: In baptismum Christi (ПГ 46, 581 Б)5) Евагрије: Практична поглавља (SC 171, стр 694)6) Митрополит Трифун Туркестанов: Acathiste d’action de grâces, Paris 2006, стр. 57) С. Аверинцев: Софија – Логос, Словар, Киев, 2001, стр. 2528) Пол Мар Грегориос: Тhe human presence, an orthodoxe view of nature, Madras, 1980, стр. 89

На Истоку, Христос је био символички назван „Земља живих“ (Пс 114, 9) зато што се светотајински живот налази у његовом телу, као што се био-лошки живот рађа из земље. Није само историја била освећена Овалоплоћењем Слова и његовим узношењем с десне стране Оца, него и материја.

„Не обожавам материју“, пише Свети Јован Дама-скин, „него Онога Који је због мог спасења при-мио на Себе материју.“ Тако се свет схвата као дар и тајна Божије љубави.

17

фебруар / 2010 / s

vetigora

povo

dom

pra

znik

a

По читавој Русији на Крстовдан се освештавају „јордани“ на ријекама, језерима и вјештачким језерима. Епископ јакутски и ленски Зосима го-вори о особеностима богојављенске традиције у једној од најхладнијих епархија Руске Цркве.

радиција богојављенског купања је стара, али прилично тешка у Сибиру, јер подразумијева посебне припреме. Већ пет година уз помоћ Службе за ванредне ситуације правимо

просјеке у леду. За то је потребна посебна тех-ника, јер је дебљина леда већа од једног метра. Сјекирама је немогуће направити рупу у леду, јер она истог момента почиње да се мрзне. Око отвора (који правимо у облику крста) поди-жемо шатор са системом за гријање и простиремо сијено, да би било топлије јер се ту стаје босим но-гама. Када скупимо шатор отвор се замрзне за пола сата.Узумајући у обзир дебљину леда и дубину ријеке, а да не би угрозили људски живот, у воду постављамо дрвени штит који се држи на замрзнутим ланцима у леду. Погружујући се, човјек се дочекује ногама на тај штит и налази се као у некој малој пукотини у леду. Све је безбједно, да га никаква струја не може однијети.Сваке године заинтересованих за богојављенско купање је све више. Прве године направили смо ку-паоница у облику крста на Зеленом лугу, близу оба-ле ријеке Лене. Тада се у воду погрузило више од 500 људи и били смо увјерени да ће сљедеће годи-не бити исто толико, а било их је хиљаду и по.Мјештани – Јакути, Звенки поштују обичаје. За вријеме силних мразева код нас се не иде нигдје нарочито, и празници Божић и Богојављење су права утјеха. Долази много људи, често и поро-дично.Код нас је зимски распуст дуг, многи одлазе из Јакутије, купају се у другим епархијама и дру-гим мјестима и затим са задовољством причају о томе. Бивало је да телевизија приказује ка-дрове са купања на Богојављење 19. јануара, а сљедећег дана неки одлазе да се купају. Са-радници Службе за ванредне ситуације, који већ демонтирају шатор их питају: „Куда ћете ви?“, а они кажу: „Идемо да се окупамо“. И заис-та се скидају, погружавају у воду, без шатора са гријањем.Јакути се не боје мразева, до-ста времена проводе на ули-ци. Дешавало се да због сил-них хладоноћа, школе обу-ставе рад, да дјеца не би изла-зила из куће, а она трче у дво-риште и играју се у снијегу. Зато са купањем они немају проблема. Људи долазе, фо-тографишу се, веселе се. Богојављенско купање је

прави зимски празник у нашој епархији.Данас се на Богојављење погружавају свуда, у свим епархијама, и на самој Камчатки, и даље на Западу. Стално је присутна сарадња са Службом за ванредне ситуације. За сваки случај у крстионица-ма дежурају сарадници. У нашој епархији је организовано 18 ку-паоница.Свештеници из наше епархије се такође купају. Прве године су се купали у подраснику, али то није баш удобно. Зато сада бирамо вријеме, када нема никога да дођемо у групи.А што се тиче мраза, код нас се дешава нешто интересантно. Сва-ке године он је све мањи и мањи. И то је добро. Долази толико народа, да се образују редови, а на мразу је тешко чекати дуго у реду. Ове године су на Богојављење прогнозирали 30 степени испод нуле, за нас је то једноставно топло вријеме. Сунце је снаж-но, сјајно. На минус 15 степени снијег се топи, дјеца се играју на улици.Ове године администрација Јакутска је помогла да се поред ша-тора направи снијежни град са лијепим, блиставим зидовима. Послије Богојављења шатор мичемо, а мјесто гдје је била крстио-ница означићемо крстом, док снијежни град остаје за шетње. За-тим ће на његовој територији бити организован празник „строга-нине“ – кад се смрзнута риба дијели свима који желе да је пробају. Потом слиједи празник руске националне кухиње – на Маслени-цу (Бијеле покладе).На Истоку се сада појављује и нова разонода – скулптуре од леда. Праве их у Кини, Кореји. И наравно код нас. Јакутск украшавају леденим скулптурама. Прије неколико година појавиле су се и фигуре са божићном тематиком: чаробњаци, пастири, вертеп. Мајстори показују своје умјеће, на примјер од леда праве жбун, а у лед замрзавају листове или цвјетове. То је предивно!

Извор: Седмица.ру.Са руског: Марија Живковић.

БОГОЈАВЉЕЊЕ У ЈАКУТИЈИ - МРАЗ И СУНЦЕ

18

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

report

a`a

разници који претходе Божићу и сам празник Рождества Христа Богомладенца и

ове године су прослављени литургијски и традиционалним налагањима бадњака у свим храмовима Црногорско-приморске митрополије. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије служио је 3. јануара, поводом недјеље Светих Отаца, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Владика је у чин протосинђела рукопроизвео сабрата Цетињског манастира јеромонаха Кирила (Бојовића), професора Богословије Светог Петра Цетињског и главног уредника часописа

„Светигора“. „Чинови у Цркви Божијој нијесу чинови власти, нијесу ни чинови обичне части, него су чинови још ревноснијега служења Богу и роду хришћанскоме“, рекао је митрополит обраћајући се новом цетињском протосинђелу, „По ријечи Господњој, да Он није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој полаже за ближње Своје. То је наше хришћанско, презвитерско звање, то је наше монашко звање. То је смисао овога одликовања које ти уручује Црква Христова.“

„Благодарећи Вама, као нашем Архипастиру, учитељу и оцу духовноме, на овоме чину, кога свакако нијесам достојан, ја Вас молим да Вашим молитвама учините да заиста те ријечи ‘ко хоће да буде већи да свима буде слуга‘, не само знам него и да их дубоко урежем у своје срце и да творим тако“, рекао је отац Кирило, „Уздајући се у Ваше молитве, ја се и предајем Вашој смјерности и Вашим и молитвама оца архимандрита Луке, игумана ове обитељи.“Владика је у току Литургије у искушеничку ризу обукао послушнике Цетињског манастира Константина Живковића, Душана Ракочевића и Николу Мреновића. На крају Литургије он је дјеци, по древном обичају одрешења на празник Светих Отаца, подијелио поклоне. Владика Амфилохије је у Цетињском манастиру служио Свету службу Божију и на Бадњи дан и том приликом у ђаконски чин рукоположио ипођакона Владимира Јарамаза. Потом је за електронске медије прочитао божићну поруку, а онда у 13 часова благословио бадњак у манастиру Светог Николе на Ободу Црнојевића. Пред Цетињским манастиром је затим организовано традиционално саборно налагање бадњака, коју су пред ову светињу стигли из свих нахија и племена старе Црне Горе, Боке, Приморја, старе Херцеговине и Метохије. По древној традицији први бадњак донијели су представници племена Бајице, Мартиновићи и Бориловићи. По јаком невремену бројним вјерницима обратио Мики Мартиновић: „Ми, Бајице, доносићемо овај бадњак овдје док је свијета и вијека, јер ово није политички бадњак. Драга браћо и сестре, наздравље вам Бадње вече и божићни празници. Мир Божји, Христос се роди!“Честитајући Бадње вече сабраном народу, митрополит Амфилохије је рекао да је Бог

РАЈО

ВојиновићБожићне светковине у Митрополији црногорско-приморској

Свjетлост Витлеjемске пећине

19

фебруар / 2010 / s

vetigora

послао кишу ради берићета да очисти наше душе силом Новорођенога Богомладенца. „Чистота срца и душе је оно ради чега је Бог дошао на ову земљу и ради чега се на данашњи дан родио од Пресвете Богородице. Сишао је с небеса, да би нас онебесио, да би људски род повратио Свом Путу, Истини и Животу. И да би човјеку открио његово, не само земно, смртно, него и непролазно, вјечно достојанство. Нека би се у наше душе, наша срца и домове уселио мир, тврда вјера у Христа Господа, Сина Божјег Који освећује све и сва. Нека помирење завлада свуда у свијету, а првенствено код нас у Црној Гори, и овдје у Цетињу, међу браћом, да се као и увијек у историји сабирамо око овога светога ћивота Светога Петра Цетињскога. Онај који се отуђује од овога ћивота, тај није Божји, тај није Рождества Христова, тај се отуђује од бадњака, тај ложи логорску ватру која нема и не може у себи имати благослова Божјега“, поручио је Владика Амфилохије. Изведен је и пригодан умјетнички програм у којем су учествовали глумци, гуслари и дјеца полазници школе вјеронауке при Цетињском манастиру.Владика Амфилохије је потом благословио бадњаке пред црквом Светог Георгија у Корнетима у Љешанској нахији, а онда пред Саборним храмом Васкрсења Христовог у Подгорици. „Светлост Витлејемске пећине обасјава све људе и све народе. Све друге свјетиљке, све што је човјек стварао, све ће то једнога дана да се угаси, а једина свјетлост која остаје вјечна и непролазна је ова свјетлост коју ми вечерас прослављамо“, рекао је владика обраћајући се вјерницима пред подгоричким Саборним храмом. „Од Светог Симеона Мироточивога и Светога Саве, од епископа Илариона Шишовића са Превлаке, до Светога Петра Цетињског, сви они у овом народу распирују тај свети огањ, који се не гаси. Његују га словом Ћириловим, ћирилицом га пишу и записују. Само они који не знају шта то значи, данас се тако олако одричи писма које нас је учинило зрелим земаљским, европским народом.“У свим храмовима Митрополије на Божић су служене Свете Литургије са читањем Божићне посланице Мјестобљуститеља Трона патријараха српских Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита Амфилохија са свим епископима Српске Православне Цркве. Централну, Архијерејску Литургију на Божић је у подгоричком Саборном храму служио Преосвећени Епископ диоклијски, игуман манастира Острог, Господин Јован са свештенством. Поноћну божићну Литургију цетињско свештенство служило је у Дворској цркви на Ћипуру, а јутарње Литургије служене су у Цетињском манастиру и у Влашкој цркви.

20

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

^udo

Стара црква на сарајевској Башчаршији је најстарији сакрални објекат у Сарајеву. Посвећена је Светим Архангелима Михаилу и Гав­рилу. Позната је из два разлога. Прво по својој изузетној и јединственој архитектури. Ста­рост и умјетничка вриједност њеног иконо­стас и старих и вриједних икона, које се чувају у ризници­музеју њеном, познате су широм умјетничког и хришћанског свијета! Стара црква је позната и по чудима и по светитељским мош­тима, који из ње вјековима језиком чуда гово­ре са нама. Ту су свете мошти (десна рука) Све­те првомученице и равноапостолне Текле, уче­нице Светог и великог апостола Павла, које је из Свете земље донио Свети Сава. Затим Светог великомученика Трифуна, Светог Пантелејмона, Светог Јакова Персијанца, Свете Макрине (се­стре Св. Василија Великог). На спрату цркве су цјелокупне чудотворне мошти трогодишњег мушког дјетета, које је маћеха усмртила, а оно се посветило и чудотвори нарочито над брач­ним паровима без дјеце!.. Поред православних ту још долазе и католици и побожне муслиманке и по дубини вјере и послије молитве нероткиње и дјецу добијају.

Усмртила га рука Свете Теклеило је то 1985. године. Недјеља света. Црква препуна побожног народа. Из Сарајева, као и из села испод Требевића. Ова црква их је привлачила старином и светошћу, као му-

драце најскривенији тајнописи! Послије Све-те Литургије бесједу је одржао свештеник Дра-го Убипариповић, као и увијек елокветно, о све-тим, непролазним истинама православља о светима тога дана, а својом богонадахнутом бесједом отварао очи и уши присутних. Пуни неке неотуђиве радости и љепоте изађосмо у двориште ис-пред и око цркве. Нађох се поред једног полусиједог старца, који је очима мјерио цркву. Његов поглед имао је неку недокучиву тајновитост, но и неку топлину и њежност, којом као да је миловао свети храм. Пошто примијети мој испитивачки поглед на себе као да се мало трже, па ми рече -„Диван дан и свет дан момче!“ „Јесте ова велика светиња, јесте Сарајева срце и наше духовно сунце“ - рекох ја одушевљено. Њему се то допаде, па ме добро одмјери очима, унесе се ми се у лице и поверљиво, као да ме упознаје са бесмртним та јнама, које имају спасоносно значење, повуче ме у страну и рече: „Добро запамти ово што ћу ти данас рећи. Погледај у ову цркву, коју ја оволико гледам, а не могу да се ње нагледам. Она има у себи велику, велику и нама неприступну силу. Рећи ћу ти једну истину, коју нажалост многи прећуткују; неко због поли-тике, неко због наког братства и једин ства, а неки због маловјерја. Но, истина остаје истина, без обзира што је неки не виде или неће да је виде. Ово што ћу ти рећи света је исти на. Негдје током 1942. године, вријеме за спасење тешко. Нико није био сигуран да ће жив дочекати сјутри дан. Ту око девет сати прије подне упадне у ову цркву један мржњом онечовјечени хрватски усташа. Уз непресушне псовке на Србе и њине светиње. Грмио је да су то шизматици које треба убијати, а светиње им уништавати. Утрча у цркву и онако на-

кострешен и дрзак, из ње изнесе руку наше Свете Текле. Одмакну се ту негдје око три метра од вра-та према излазној капији. И ето ту (и показа руком) паде мртав. Њега брже боље однесоше, а очевици-ма запријетише да никоме не смију ништа рећи, а ако чују да су причали да ће остати без гла ве. Наши ти фино и радосно врате опет свету руку, тамо гдје је била ту преко триста година. Нико се више није усудио да то недјело понови. То се по Сарајеву брзо прочуло. Причало, шапутало са великим страхом и опрезом и то у строгом повјерењу и само поузда-ним особама. Ово ти је овако и знај да нико про-тив Христа и његових Светитеља није и неће доби-ти рат, а ја ти опет одох у цркву да се на миру по-молим, нарочито пред старом иконом Христа, на којој пише ‘О, прелепи Христе, помози ми!‘“ И он оде, а остаде његова прича, која ми слеће у срце, у неотуђиво сјећање, ту поред најчуднијих и неиспи-саних тајни...

МИ

ЛУ

ТИН

Вековић

stara crkva usarajevu i wena ^uda

21

фебруар / 2010 / s

vetigora

Пjесмом срцу, срцем роду1999. године, дириговали су Чех Буреш, Ан-тун Шулић, Антун Хомен, Трип Томас, неколико Руса, као и Антун Шулц, Аустријанац, који је као дугогодишњи диригент Друштва касније прешао на Цетиње и на текст проте Јова Сундачића, чла-на „Јединства”, касније секретара књаза Николе, компоновао прву црногорску химну „Убавој нам Црној Гори”. Последњу деценију и по „Јединством” диригује професор Цетињске богословије, ђакон Михаило Лазаревић.Сјутрадан, 16. јануара, митрополит Амфилохије је служио Свету Службу Божију у цркви Светог Ни-коле. „Сабрали смо се да прославимо Име Божје и да заблагодаримо Господу, али и свима онима који су надахнути Духом Божјим, овдје на овом мјесту, прије двјеста година саградили овај храм Светом оцу Николају“, рекао је владика у архипастирској бесједи, „И који су прије сто година овај храм поно-во из темеља саградили, обновили, као и онима који су у наше дане, на челу са породицом Лазаревић, са вашим парохом оцем Момчилом Кривокапићем и свим другим добротворима и приложницима овај храм Божји обновили. Овај град је хришћански од древних времена, и у њему се слави име истини-тога Бога кроз вјекове. Нека би Господ упокојио у њедрима Авраама, Исака и Јакова све оне који су љубили љепоту овога дома Господњег кроз вјекове, нека би благословио и укријепио, и преобразио у обиталишта славе Своје и оне који су у наше дане обновили овај Све-ти храм и себе уградили у њега.“Након Литургије владика је додијелио архијерејска признања протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу и породи-ци Војина Лазаревића.

У Котору су 15. и 16. јануара прослављена три вели-ка јубилеја: двјеста година градње и сто година обно-ве цркве Светог Николе, као и стотину седамдесет годи-на которског Српског пјевачког друштва „Јединство“. У ко-торском Дому културе је 15. јануара увече одржана све-

чана Академија којој су присуствовали Високопреосвећени Ар-хиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи, захумско-херцеговачки Григорије и умировљени Атанасије (Јевтић), ам-басадори Русије, Украјине и Аустрије у Подгорици, Њихове екселенције Јаков Герасимов, Оксана Сљусаренко и Мартин Па-мер, савјетник предсједника Србије Млађен Ђорђевић, пред-ставници политичког, културног, привредног и јавног живота и бројни грађани Котора.Отворена је и изложба Вељка Михајловића „Манастир Жича“ о којој је говорила историчар умјетности Татјана Кријешторац.Након благослова владике Амфилохија на академији су говори-ли предсједник Српске православне црквене општине Котор го-сподин Владимир Липовац и предсједник СПД „Јединство“ госпо-дин Војин Лазаревић. У поздравној ријечи Владимир Липовац је подсјетио да је током прошле године храм обновљен, „када је засијао у свом пуном сјају захваљујући првенствено великом до-натору породици Лазаревић. Данас обновљени храм Светог Ни-коле, заједно са црквом Светог Луке, Српским палацом, у којој се налази Музичка школа и кућом Ломбардића, у којој су бора-вили Свети Петар Цетињски и владика Петар II Петровић Његош, заокружују један диван которски трг, некада не без разлога на-зван Пјаца Грека. Жеља нам је да саборни катедрални храм Све-тог Николе буде симбол наше љубави и слоге у којем ће право-славни вјерници упућивати своје молитве Свевишњем Богу и да буде стјециште свих људи добре воље.“Господин Војин Лазаревић је навео да су се кроз живот и историју

„Јединства“ провлачиле као каква благотворна нит непрекид-но четири линије: „Стална борба за очување вјере и особености, настојање да се подигне културни ниво, борба за ослобођење и уједињење Словена и борба и настојање да се очувају одно-си свих конфесија у Котору и Боки. Ништа од овог није било лако, јер сопствена и туђа прошлост су правиле препреке, без обзи-ра да ли је иза њих стајала Венеција, Османлијска царевина или неки други крупан интерес“, казао је Лазаревић. Он је до-дао да је историја „Јединства“ понос и прошлост српског живља у Боки, заједничка нада и вјера свих народа Боке и Далмације и људи на Јадранској обали „још из оних вре-мена владања Млетачке републике и Аустро-угарске“.На академији су, претходном заједничком одлуком Црквене општине которске и управе СПД „Јединство“ додијељене награде „за изванредне заслуге за развој Цркве и друштва“ митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, архијерејском намјеснику бококоторском протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу и поро-дици Војина Лазаревића. Српско пјевачко друштво „Јединство” званично је реги-стровано 1839. године, иако је деловало још од 1830. године, када су његови чланови пјевали на сахрани Светог Петра Цетињског. Те 1839. године основано је и Панчевачко певачко друштво. Ко-торски хор је годину дана млађи, али су, како кажу, најстарији на Балкану, јер је Панчево у Панонији.У 170 година овим хором, који је своју дјелатност прекидао у вријеме ратова, последњи пут за вријеме НАТО бомбардовања

repo

rta`

aРА

ЈО В

ојин

овић

Велики которски јубилеји

22

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

report

a`a

РАЈО

Војиновић

оводом 790 година Митрополије црногорско-приморске у манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта, гдје је било првобитно сједиште Зетске епископије, 17. јануара је одржано литургијско сабрање са научним скупом на тему „Древно хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“.

Научни скуп је организован поводом 1700 година Миланског едикта Светог цара Константина Великог, којим је хришћанство признато као слободна религија и по-водом 790 година светосавске Зетске епископије са непрекинутим историјским континуитетом до данашње Митрополије црногорско-приморске. Свету службу Божију служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски Ми-трополит црногорско-приморски Господин Амфилохије, уз саслужење Еписко-па будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и диоклијског Г. Јована и уз молитвено учешће умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Г. Атанасија.

„Себе и вас подсјећам на Дух Божји, који се разгоријева једном и за свагда у на-шем животу“, рекао је у бесједи након читања Светог Јеванђела владика Јован,

„Он долази свише и у нама разгоријева пламен вјере. Управо благовјесници тога огњенога крштења и покајања јесу били Свети апостоли и њихови наследници.“

„Са овога мјеста се разгранало велико стабло Цркве Христове“, рекао је у бесједи на крају Литургије митрополит Амфилохије. „Из њега су израсле младице 45 епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских. Међу њима је као украс управо Свети Евстатије Превлачки, архиепископ и просветитељ српски, а послије њега Свети Петар Цетињски и Свети свештеномученик Јоаникије, који је својим мученичким страдањем украсио и запечатио тај златни ланац светородне лозе Светих епи-скопа који су одавде кренули и одавде проповиједали име Христово. Нека би њиховим молитвама Господ нас утврдио и ову свету обитељ обновио да поново заблиста првобитним и још љепшим сјајем.“На спољнем зиду порте манастирске цркве на Михољској Превлаци постављен је мозаик-икона са ликом Светог Трифуна поводом 1200 година преноса његових моштију у Котор. Након Литургије одржан је научни скуп „Древно хришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори“. Говорећи о древнохришћанским темељима Зет-ске митрополије, митрополит Амфилохије је ка-зао да се нада да ће 1700 година Миланског едик-та наша помјесна Црква прославити освећењем храма Светог Саве на Врачару и храма Васкрсења Христовог у Подгорици.Владика Атанасије је говорио на тему „Црква Хри-стова на почетку четвртог и двадесет првог вијека“, а Владика Јоаникије о духовној обнови светосав-ске Епархије будимљанско-никшићке. Владика Јован је свој рад посветио тајни иконич-ног поштовања имена Божјег. На скупу су још учествовали академик Зоран Лакић, протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић, проф. др Мирко Томасовић, проф. др Ђорђе Јанковић, мр Младен Загарчанин, Предраг Лутовац, др Тибор Живковић, мр Катарина Митровић, Драган Ђурчић, јеромонах мр Никодим (Богосављевић), јереј мр Саво Денда, протојереј мр Велибор Џомић, протојереј Гојко Перовић, проф. др Славенко Терзић, монах мр Павле (Кондић), мр Будимир Алексић, мр Жарко Лековић, Предраг Вукић и Васко Костић.

Михољски сабор поводом 790 година Митрополије црногорско-приморске

ЗЛАТНИ ЛАНАЦ СВЕТИХ ЕПИСКОПА

23

фебруар / 2010 / s

vetigora

роз историјске пе-риоде и у различи-тим временима и народима разли-

чите вредности су заузи-мале битна и мање бит-на места. Време у којем живимо довело је до девалвирања многих вредности. Потрошачко друштво као најважнију ствар ставља идеју пону-де и потражње. Оно што

није „конкурентно“ на тржишту и што не испуњава

критеријуме потрошачког друштва, постаје нешто што је неважно, што се игнорише. Притисак на при-сталице сада већ нечега што се назива традицио-налне вредности изузетно је велики. И не само то. Ако се нешто што њима припада учини профита-билним, људи са углавном мање искреним намера-ма, покушавају да их експлоатишу. Једна од пројава традиционалних вредности и најдубљих потреба човекових за Богом и светим, која се покушава (зло)употребити, јесте ходочашће. Тако да се у савреме-ном свету све мање користи израз (јер заправо то и није) ходочашће, већ верски туризам.Римокатоличка црква која је врло детаљно разра-дила правце и начине деловања верског туризма, издала је и неколико докумената о истом. Тако 1969. год. у документу Peregrinans in terra Ватикан излаже у општим цртама своје, како се каже у самом тексту,

„незаобилазно мишљење Католичке цркве о фено-мену туризма“. У њему као и у документу Црква и људска покретљивост (1978) даје се (не у потпуно-сти вољна) сагласност са новом „реалношћу“, и на-редба да се верским туризмом не штети „свети ка-рактер традиционалних и локалних празника“. На-кон ових докумената којима је de facto дат благо-слов верском туризму, исти добија облик какав мо-жемо видети или смо искусили и у нашим среди-нама. То су организоване аутобуске туре са води-чем, које нуде „клијенту“ у понуди до детаља шта може обићи, видети, где ће бити смештен, како ће се хранити и где... У суштини, нешто што се саврше-но уклапа у логику понуде и потражње; нешто што прати идеју за комодитетом у сваком смислу и на сваком месту. Ходочашће је „еволуирало“ (хвала Богу не у потпуности) у нешто што је некада било незамисливо. Штавише, наши преци су се из дубо-ких верских разлога трудили да им пут ка свети-лишту буде што мање угодан.Мотивциона намера ходочашћа, а не верског туриз-ма, сасвим природно се везује за дубине људског живота, оно несвесно стремљење и жудњу чове-кове личности за божанским, за оним што је с оне стране спознаје, у шта се полажу сва надања и коме се упућују молбе. Ходочашће је у најближем одно-су са светим као реалним у животу верујућег чове-ка. Зашто су ова два феномена тако блиска? Човек

има потребу да појам светости, који он реално осећа, емпиријски конкретизује у облику озбиљног односа са оним што постоји осим чулног искуства. То се изражава попут некакве напетости која није увек очигледна, која тежи да веже земљу са небом, човека са Богом, коначно са бесконачним, иманентно са трансцедентним.Значај светог је велики и вишеструк. Он пружа одговоре на основна човекова питања у њему одувек присутна, тј. онâ која су небројено пута уносила немир. Нека од њих су: ко сам ја, одакле долазим, куда идем. Верник жуди за Богом и своју жудњу је најчешће покушавао да испуни ходочашћем, динамиком и кретањем ка Оном којем дугује постојање, слободу, разум, способност да воли и да буде вољен и могућност да живи вечно.Homo religiosus кроз феномен светог настоји да спроведе у дело, преко есецијалности знакова, символа, гестова и ритуала, пред-ставу те неизрециве жеље за сусретом са Богом, као и да црпи из порекла живота, да учествује у некој мери у тајанственом животу божанског. Све ово је развило специфична правила везана са пут ка светињи. На тај начин човек постаје спреман да се уплете у од-носе са мистеријом узвишеног Бића. Понекад та правила одведу у претеривање типа мноштва наредби „шта се ваља, а шта не“ и занемаривање онога што је битно. Но, све у свему, она изражавају осећај човекове недостојности пред Богом и вечите потребе за захвалношћу Личности, Која безусловно воли човека. Ти напори који се чине пре доласка у непосредну близину светиње, говоре о човековој жељи да се удостоји боравка тамо где „нам је добро бити“.Ходочашће се открива као типично религиозни чин, дубоко укорењен у верску димензију верујућег човека, настао на основу вере чије теолошко учење и праксу изражава, временом кодифи-кован кроз обреде, гестове, речи, и означен у простору, на мести-ма, путевима, одмориштима, светим грађевинама, моштима које представљају кохерентне знаке Божијег присуства међу људима. Кретање ка другом месту у простору које обележава сакрална различитост, означава и изражава лично испуњење на овом ме-сту (locus sacrale), тајанствено учешће у реалности другачијој од профане егзистенције или од света иманенције. Света места и ходочашћа откривају жељу за бескрајним, безусловним, узвише-ним, покоравајући се сваком усмереном напору да би се досегао Бог − животна и неисцрпна Личност, у којој је разлог целокупног света.У библијској традицији место се сматра светим, јер се у њему ука-зало присуство Бога у својој моћи и благонаклоности према чове-ку; место је свето зато што шири живо и делотворно сећање на не-прекидну веру у Бога, које представља знак његове светости. Свето место постаје место вере, као и место упражњавања вере, тј. свети-лиште. Верни народ ка светилишту иде, јер ту остварује „непосре-дан“ однос са Богом. То је место на коме се Бог јавио и Својим га оприсутњењем осветио. Ходочасник окреће душу Божијим чуди-ма, делима Божијим. Верује да се Бог приказао у видљивим тво-ревинама, од космичких дела до оних које подсећају на Божија дела у личној историји и историји народа којем припада. У том смислу, сећање се претвара у химну хвале, песму захвалности, зачуђујућу и потресну причу, која се тиче задивљујућих последица представљања Бога људима.О ходочашћу сведоче облици религије Израиља. Три најважнија елемента вере старозаветног изабраног народа су храм, праз-ник и ходочашће. Ови елементи стварају неку врсту светог кру-га и, позивајући се на светост, потврђују верски идентитет сваког Јудејца. У облицима јеврејске вере храм, празник и ходочашће се прожимају и одражавају у узвишеном изразу вере у Бога.Култ се заснива на савезу између Бога и Његовог народа и сма-

hri[]anski`ivot

МАРКО Јефтић

ХОДОЧАШЋЕ – ПОТРЕБА ЗА СВЕТИМ

24

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

тра се чином стварања религиозног односа, а самим тим и знаком спасења. Ходочашће, на првом месту поново подсећа на догађаје из прошлости и обнавља њихову славу; на другом месту, појачава и поново чини актуелном народну веру у Бога, који је присутан сада као и у прошлости; на крају подстиче наду народа и чекање дана у ком ће доћи спасење од Бога. На тај начин вера у Бога добија дубока значења континуитета, гаранције, сигурности и одмах се укључује у круг верности Богу и спасењу, чинећи да човек било ког времена учествује у чудесном догађају стварања и да истовремено учествује у догађају увођења у Божије Царство.Ходочашћа у старозаветној историји означавају повратак на места, која су освештала натприродна Божија јављања. Човек иде на из-воре живота, тамо где је владавина светог. Она нису везана само за храмове, већ и за свету воду, за нека брда или пећине и за све-то дрвеће.Постоји структурална повезаност између храма и празника у коју се улива религиозно, културно, друштвено и политичко ис-куство Израиља, односно ходочашће. Ходочашће је институција са јасно одређеним правилима, одвија се по ритуалном, добро осмишљеном реду; ходочашћем се остварује врхунац припадања једном народу, које учвршћује његову веру, родбинске и друге везе, религијска убеђења, примењивање националног култа. Ри-там, време, ритуал, начини гестикулације и посвећеност спрово-де се са посебном строгошћу и надгледа их верска и друштвено-административна власт. Историја ходочашћа у Израиљу тачно сле-ди развој политичког поретка: од племенских савеза до настан-ка уједињене монархије, па тако и од мноштва култних места (Си-лоам, Витлејем), све до изградње централног Храма у Јерусалиму (XII–X век пре Христа) по линији најстрожег монотеизма. Религи-озно сећање на излазак из Египта представља основу ходочашћа као дела једне мреже символичних израза, којима је Израиљ поку-шавао да одржи сопствени религиозни идентитет заједнице. Оба-везан одлазак на ходочашће у Јерусалим постаје знак јединства, припадања вери Израиља и разликовања од религија околних на-рода, што је било од изузетне важности.У Новом Завету налазимо сведочанства која нам говоре да се Го-спод Исус Христос није уклањао пред старим и светим обичајима, који дефинишу јеврејски идентитет и припадање историји соп-ственог народа. Господ одлази у јерусалимски Храм, учествује у утврђеним празницима, следи навике и обичаје свога времена.Богомладенац са Богородицом и Јосифом, као и све остале по-родице, одлази сваке године на ходочашће у Јерусалим (види Лк. 2, 41). Приликом једне од тих посета, догодило се откривање Његове мудрости (Лк. 2, 42-50). Питање ходочашћа се често доводи у везу са Хри-стовом јавном проповеди (нпр. Јн. 11, 55-56), а јеванђелиста Лука је у неколико на-врата покушао да прикаже Христово спа-соносно дело као тајанствено ходочашће у Јерусалим (Лк. 9, 51; 24, 53). Током једног од окупљања ходочасника за време Педе-сетнице започело је ширење и стварање прве заједнице – Цркве у Јерусалиму (Дап. 2, 5-46).Још на самом почетку хришћанства верни-ци су жарко желели да посете места којима је Христос ходио. То нису жеље подстак-нуте пуком радозналошћу, већ жељом да буду учесници догађаја који су описани у Јеванђељима. Та жеља је са готово истим жаром присутна и данас међу хришћанима.

Период прогона је онемогућио већу покретљивост хришћана, те су они ходочастили ка локалним гробови-ма мученика (мартиријуми). Први векови хришћанства били су обележени прогонима империјалне власти и исписани крвљу оних који су своје животе положили да би посведочили веру. Светитељи су прослављани још за живота, а прослављање се продужавало и после њихове смрти. Отуда је сматрано да је савршен израз хришћанске „светости“ мучеништво или „сведочење“ Христовог васкрсења смрћу за Христа, и прослављање је почињало непосредно после смрти светитеља. Ово је био случај и са светим монасима, чије је аскетско одрицање сматрано као добровољно мучеништво, које собом обухвата све друге облике хришћанске светости.Хришћане су у току прва три века прогонили мно-ги римски императори, а хришћанске заједнице су биле проглашене за „забрањено друштво“. Због тога хришћани нису смели подизати цркве, већ су се тајно сакупљали по приватним кућама. Поред приватних кућа хришћани су за своје молитвене скупове почели користити гробља. По Римском праву место, заједно са зградом, где је неко био сахрањен називало се locus religiosus и било је законом заштићено од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима својих му-ченика и светитеља подизали своје храмове и тамо се сакупљали. У IV веку када су прогони коначно преста-ли започиње период ходочашћа, пре свега у Јерусалим. Базилике које су грађене као мартиријуми у Палести-ни у сећање на Христово Рођење, Распеће и Вазнесење, иако нису биле изворно намењене богослужењу, уб-рзо су постала места ходочашћа у којима се служила Евхаристија.Упозоравајући на илузорна убеђења, Свети Григорије Ниски (+394) у свом 81. Писму каже, да „није промена са једног места на друго оно што нас чини ближима Богу, већ добро припремљено боравиште, где Бог може ста-новати. Ничему не би служиле посете светим мести-ма, па чак и саме Голготе, ако човек то не чини ради Бога“. Ове светоотачке речи нам показују саму сушти-ну ходочашћа. Човек осећа потребу за трансцедентним, али не сме дозволити да га савремена лагодност или помодарство доведу до тога, да посећује света места из било каквих других разлога осим ради Бога.

25

фебруар / 2010 / s

vetigora

Нека је срећан и благо-словен празник Сретења Господњег! Сретења које се догодило, као што смо чули у извештају и опи-су Светог Јеванђеља од Луке, у јерусалимском храму између Мајке Божије и Сина Њеног, Којег је донела и прине-

ла у храм, и праведног Симеона са другим лично-

стима као сведоцима овог Сретења, преко кога се срећу Стари и Нови Завет. Због тога смо и на Служби која је сећање на овај догађај, јер увек се подсећамо на све оно што се нас ради збило. Данас на осо-бит начин наглашавамо, и завршавамо тајном мо-литвом епископа или свештеника, благодарећи на Домостроју спасења, да нас Господ загрли љубављу Својом, да нас испуни радошћу Својом. Шта је друго смисао и значај овог празника, ако не да нас подсе-ти на тајну спасења, на то да је требало да се све из-врши по закону?

Данас је истовремено и Господњи и Богородични празник, кад истовремено славимо Богородицу и Њега Који се родио као Богомладенац и био об-резан, претрпео све ради нас, био принет у храм опет ради нас и ради нашег спасења, да се пока-же да је храм место обитавања Божијег, да је храм јерусалимски праобраз храма или цркве Божије у којој се догађа најдубљи загрљај у историји и про-стору, загрљај Бога и човека, вечности и времена. Заиста, догодила се велика и дивна тајна, Бог је по-стао човек и указао нам на живо предање односа са Богом, због чега су помало били збуњени и пра-ведни Јосиф и Пресвета Богородица, Којој ће упра-во старац Симеон дивно рећи: Сад отпушташ у миру слугу Својега, Господе, по ријечи Својој; Јер видјеше очи моје Спасење Твоје (Лк. 2, 29-30). Зато је Она, Приснодјева, Богородица, о Којој данас све-дочи праведни Симеон, видевши Духом Божијим Онога преко Кога ће се спасити не само јеврејски народ него и сви народи, незнабошци, односно личности из незнабожачког народа који се одазо-ву зову Божијем. Испуни се тако све оно што је код пророка предсказано. Шта је друго храм јеврејски био, а пре тога сама скинија и синагога, ако не сим-вол Онога Који је Храм, Који је створио тај храм, Који је говорио кроз тај храм? Зато ће хришћански храм и црква постати, као што рекох, место и про-стор спасења, у ком ће се савршавати Свете Тајне и свете врлине, са Литургијом у средишту. Литургија је управо ово Сретање, стално сусретање увек и изнова, откривање онога што је праведни Симеон указао са свим сведоцима. Тада се приносило и оно

што је од човека, као крвна жртва, грлице и птице, док сад од нас Господ тражи да принесемо себе саме, свој живот, и да преко ово-га приноса заблагодаримо на Његовој љубави, а највиша је љубав кад се сретнемо са Богом, јер се испунимо миром и радошћу кад нас Господ посети и кад уђе у нас. Шта је друго слушање речи Божије? Шта је друго чинила Мајка Божија, Она Која је као Мајка Цркве примила живу реч у Себе, ако не то да је све памтила? Не само да је примала, не само да је чула, не само да је видела шта се догађа, и Сама каткада збуњена: то што се догодило Њој, и тре-бало је да се догоди, да се све испуни, да се касније отворе очи Њене, односно очи Цркве и свих верних кроз векове. Јер Бог неће од нас слепе послушнике него синове који драговољно и радосно хрле Њему у загрљај.Управо су речи праведног Симеона упућене Богомајци, о томе како ће Њено срце пробости мач. Значи, Оној Која је прими-ла Њега и Која је добро запамтила шта ће јој се остварити под Крстом. То је Црква памтила, пренела и тумачила преко Светих Отаца и учитеља, то да тајну највишег сусретања, живога предања и слушања речи Божије прати управо страдаље, Крст, као нешто што је у суштини наше егзистенције, нашег постојања, наше тва-ри. Јер све је ту дато да би се извршило управо жртвоприношење. Највише жртвоприношење је у томе да је Бог Саваот, Бог Који је Творац неба и земље постао човек. Куд ћете више жртве од ове или пак оне жртве коју поднесе Мајка Божија под Крстом? Овај празник као Сретање јесте истовремено срећа и благо-

Besjeda

Владика ЈОВАН (Пурић)

Сретење Господње

26

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

po

uk

e

слов Божији за човека, али од нас зависи да ли ћемо бити у том загрљају, да ли ћемо заиста бити и почивати на месту и у простору обитавања Божијег, јер нам је Црква дата, све нам је дато на земљи, као један благослов, један дар преко кога треба да загрлимо и себе саме и Бога свога у нама, и човека поред нас, у заједници. Данас је велики дан и празник, и као што Грци прослављају Света Три Јерарха, три највиша учитеља које су Јелини, односно Ромеји, подарили не само роду јелинском него и васељени, тако је код нас данас државни празник. На празник заједништва и сретања Старо-га и Новога Завета, ми се сећамо историјског заједништва на про-стору Србије и Црне Горе, посебно онога што се догађало у светло-сти празника Сретања Господњег. Управо стога што је народ Црква и Црква народ, несливено чинећи једну целину, посебно морамо нагласити опасност од схизофреније, да се народ одвоји од Цркве, али и опасност од пуког поистовећивања са оним што је само крв и тело, односно нација и пролазно, јер тако може доћи до идоло-поклонства. Али наши су стари, наши преци, знали да само мо-литвом, управо овом Симеоновом, најлепшом молитвом, Ниње отпушчајеши, која се поје у храмовима увек на вечерњој служби, и молитвом цркве, они као омолитвљене личности, наше вође и наши људи у историји, знали су како и шта треба чинити. Данас се сећамо свега онога што је славно у нашој прошлости, све-га онога што нас је учинило великим у Господу, поготово свих оних жртава које су наше војсковође и наши војници поднели Христа ради. Они који су посведочили управо ову тајну предања, примања живе речи, слушања и не само слушања него и испуњавања. Најзад, то и прати крст и страдање, као нешто што нас води у васкрсење односно у живо сусретање, води нас Њему Који се за нас не само родио, био обрезан и донет у храм, него и извршио највишу тајну спасења, Крста, Васкрсења и Вазнесења. Ето празника, драга 6раћо и сестре, који нас надахњује за нови подвиг. Ето празника којим, после свих оних догађаја које просла-висмо у јануару месецу, већ идемо ка нечему што нас буди после зиме. Долази пролеће, а после подвига, после сахрањивања ста-рога човека открива нам се нови човек. Јер Стари се Завет откри-ва у Новом Завету, а тако и у подвигу и посту који нам предстоји. Црква нас припрема за Пасху, за улазак у Јерусалим, односно за оно што ћемо видети и доживети у Страсној и Светој Недељи. Ето примера Мајке Божије, ето примера праведнога Симеона, коме је Бог подарио богат живот, много лета да, управо због тога што је био скрушен и смирен, дочека спасење. Није био брзоплет! Нажалост, наша генерација хоће све на брзину, а видите да су за нешто вели-ко потребне и године и старост, исто као што је потребна и чисто-та, чисто живљење, уздржаност и целомудреност. Зато нас Црква позива да се сретнемо, да се загрлимо, испуњавајући закон који је и Он испунио. Требало би да себе откријемо, а то ћемо постићи само ако будемо сахранили старог човека, стално умирући у себи и васкрсавајући у Њему. То је оно што Црква поручује данас, то је порука спасења, да се загрли све у васељени, као што се у Богочо-веку Исусу Христу сјединио Бог и човек, да се за свагда кроз све ве-кове уједини човек са Богом и да се та радост сусретања пренесе у породице и у градове, у земљу у којој живимо, у васељену целу. Јер то је радост небеса, то је радост свих светих, то је радост Светог Василија Острошког, да се свако људско биће на земљи спасе. Зато нам је дата Црква, зато су нам установљени ови празници, који нам посебно откривају ову тајну. Нека је срећан и благословен празник, и нека би се у наша срца уселила најдубља срећа, она која је у Богу, која је у миру и у Духу Светом, а онда ће доћи и сваки благослов Божији у векове векова. Амин.

Бесједа изговорена у манастиру Острог напразник Сретења Господњег, 2005. године.

Преузето из књиге „Глас пастира из Острога“.

О Богу Бог је огањ који загрева и разга-

ра људска срца. Ако у својим срцима осећамо хладноћу, која је од ђавола, јер је ђаво хладан, онда призовимо Госпо-да, и Он ће загрејати наше срце савр-

шеном љубављу, љубављу не само пре-ма Њему, него и према ближњему. Та ће топлота прогнати хладноћу ђавола, тог

непријатеља добра.

О љубави према Богу Онај који је стекао љубав према Богу,

живи у свету као да и не постоји. Он се сав претворио у љубав према Богу и на-пустио је све земаљске привезаности. Ко истински љуби Бога, сматра себе за странца и дошљака на овој земљи, јер

у стремљењу према Богу душом и умом својим, он гледа само на Бога.

Душа, испуњена љубављу према Богу, и у време свог исхода из тела неће има-

ти страх од кнеза ваздуха (тј. од ђавола), него ће са Анђелима узлетети на небо

као из туђине у Отаџбину.

Свети СЕРАФ

ИМ

Саровски

27

фебруар / 2010 / s

vetigora

kwig

a JU

DIT

eПревод: Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски др АМФИЛОХИЈЕ (Радовић)

1. А ујутро објави Олоферн свој војсци својој и свему на-роду своме, који му дође у савезништво, да се крену на Ветилуј и пролазе горске да претходно заузму и зарате против синова Израиљевих.

2. И крену у онај дан сваки човјек силни њихов; а сила њихових људи ратника (бјеше) пјешака хиљадâ сто се-дамдесет и коњаника хиљадâ дванаест осим коморе и људи који иђаху пјешке са њима, мноштво велико ве-ома.

3. И улогорише се у долини близу Ветилуја на извору, и протегоше се у ширину од Дотајима до Велвема, и у ду-жину од Ветилуја до Киамона, који је наспрам Есдри-лона.

4. Синови пак Израиљеви, кад видјеше ово мноштво њихово, смутише се веома и рекоше сваки ближњем своме: Сада ће ови сравнити сво лице земље, па ни горе високе ни удолине ни брда неће издржати тежи-ну њихову.

5. И узевши сваки оружје ратно своје, и зажегавши огњеве на кулама својим, остадоше да страже сву ноћ ону.

6. А другог дана изведе Олоферн сву коњицу своју пред лицем синова Израиљевих, који бјеху у Ветилују,

7. И надгледаше успоне града њиховог и на изворе воде-не наиђе и заузе их и постави на њима јединице људи ратника, а он се врати народу своме.

8. И дошавши к њему сви кнезови синова Исавових и сви вође народа Моавског и војводе Приморја рекоше:

9. Нека чује, дакле, ријечи Господар наш, да не би било губитка сили твојој.

10. Јер народ овај синова Израиљевих, не узда се у копља своја него у висине горске, на којима они живе; а није лако прићи врховима гора њихових.

11. Зато сада, господару, не ратуј против њих како бива рат постројењем, и неће пасти од народа твога ни један човјек.

12. Причекај у логору своме, чувајући сваког човјека силе своје, и нека овладају слуге твоје над извором воденим, који извире из подножја горе,

13. Јер оданде се напајају сви који живе у Ветилуји; и погубиће их жеђ, и предаће град њихов, па ћемо ми и народ наш попети се на оближње врхове гора, и поставићемо на њих предстражу, да не би изашао из града ни један човјек.

14. И помријеће од глади они и жене њихове и дјеца њихова, и прије неголи дође мач на њих, простријеће се по трговима обиталишта свога.

15. И узвратићеш им узвраћањем злим зато што се побу-нише и не сусретоше лице твоје у миру.

16. И допадоше се ријечи њихове пред Олоферном и пред свим служитељима његовим, и нареди да се учини као што рекоше.

17. И подиже се пук синова Амонових и са њима пет хиљада синова Асурских и утаборише се у долину и за-узеше воде и изворе водене синова Израиљевих.

18. И узиђоше синови Исавови и синови Амонови и ута-борише се у горски (крај) наспрам Дотаима. И послаше од себе према југу и истоку наспрам Епревила, који је близу Хуса, што је на потоку Мохмуру. И остала војска Асираца утабори се у пољу и покри сво лице земље, и шатори њихови и коморе њихове завојштише масом великом, а било их је мноштво веома велико.

19. И синови Израиљеви завапише ка Господу Богу своме, јер постаде малодушан дух њихов, пошто их опколише сви непријатељи њихови и није било могуће избјећи између њих.

20. И остаде около њих сав табор Асурски, пјешаци и рат-на кола и коњица њихова, дана тридесет четири; и ис-празнише се свима који живе у Ветилуји све посуде њихове за воду,

21. И локве су се исцрпиле те немаху да пију довољно воде ни један дан, па су им по мјери давали да пију.

22. И смутише се одојчад њихова, и жене и младићи изне-могоше од жеђи и падаху по градским трговима и на пролазима вратница, и не бјеше моћи више у њима.

23. И сабра се сав народ код Озије и кнезова градских, младићи и жене и дјеца, повикаше гласом великим и рекоше пред свима старешинама:

24. Нека суди Бог између вас и нас зато што нам учинисте неправду велику не разговарајући мирно са синови-ма Асурским.

25. И сада немамо помоћника, него нас предаде Бог у руке њихове, да пропаднемо пред њима жеђу и великом погибијом.

26. Зато сада призовите их и предајте сав град у поробљење народу Олоферновом и свој сили његовој.

27. Јер боље нам је да постанемо плијен његов: постаћемо робље и живјеће душа наша, и нећемо видјети смрт одојчади наше пред очима нашим, и жене и чеда наша како губе душе своје.

28. Свједочимо вам небом и земљом и Богом нашим и Го-сподом отаца наших, Који нам узвраћа по гријесима нашим и по гријесима отаца наших, да не учини по ријечима овим у дан данашњи.

29. И би плач велики свих посред сабрања једнодушно, и завапише к Господу Богу гласом великим.

30. И рече к њима Озија: Будите храбри, браћо, издржимо још пет дана, у којима ће повратити Господ Бог наш ми-лост Своју на нас, јер неће нас оставити до краја:

31. Ако пак они прођу а не стигне на нас помоћ, учинићу по вашим ријечима.

32. И распусти народ по свом табору, и на зидове и на градске куле отидоше, а жене и дјецу посла у њихове домове; и бише у смирењу великом у граду.

ГЛАВА СЕДМА

28

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

1. И чу (о томе) у дане оне Јудита кћи Мерара, сина Оксо-ва, сина Јосифова, сина Озилијева, сина Елкијева, сина Ананијева, сина Гедеонова, сина Рафаинова, сина Ахито-нова, сина Илијева, сина Хелкијева, сина Елијавова, сина Натанаилева, сина Саламиилева, сина Сарасадаиева, сина Израиљева.

2. И (бјеше) муж њен Манасија од племена њеног и отача-ства њеног: и умрије у дане жетве јечмене;

3. Јер настојаваше над онима који везаху снопове у пољу, и жега дође на главу његову, и паде на постељу своју и сконча у Ветилуји граду своме, и сахранише га са оцима његовим у пољу између Дотаима и Валамона.

4. И бјеше Јудита у дому своме као удовица три године и че-тири мјесеца

5. И начини себи стан на крову дома свога, и стави око бе-дара својих вретиште (врећу), и бјеху на њој хаљине удо-виштва њеног.

6. И пости се све дане удовиштва свога, осим предсубота и субота, и предновомјесечја и новомјесечја, и празникâ и радосних (дана) дома Израиљева.

7. И бјеше лијепа изгледом и красна лицем веома: и остави јој Манасија муж њен злато и сребро, и слуге и слушкиње и стоку и њиве, и стараше се о њима.

8. И не би тога ко би говорио о њој ријеч злу, јер се бојала Бога веома.

9. И чу ријечи народа зле на начелника, пошто постадоше малодушни због недостатка воде, и чу све ријечи Јудита, које изговори њима Озија, како им се закле да преда град послије пет дана Асирцима;

10. И пославши (повјерљиву) слушкињу своју, надзорницу свега имања њеног, позва1 Хаврина и Хармина, стареши-не града овога,

11. И дођоше к њој и рече им: Чујте ме началници оних који живе у Ветилуји: није права ријеч ваша, коју рекосте пред народом у овај дан и положисте заклетву ову, коју изгово-ристе међу Богом и међу вама и рекосте да ћете предати град непријатељима нашим, ако се ових дана не обрати Господ на помоћ вама.

12. И сада, ко сте ви што искушасте Бога у дану данашњем, и стојите изнад Бога међу синовима човјечијим?

13. И сада Господа Сведржитеља провјеравате, та ништа нећете спознати до краја вијека!

14. Ако дубину срца човјечијега не можете испитати и ријечи разума његовог постићи; како ћете онда Бога Који је ство-рио све ово истражити и ум Његов спознати и мисао Његову разумјети? Никако, браћо, не прогњевљујте Го-спода Бога нашега. Пс. 63, 7; 139, 16-17; Рим. 11, 34

15. Јер ако не жели у току пет дана да нам помогне, Он има власт у које хоће дане да (нас) покрије или да нас погуби пред лицем непријатеља наших.

16. Па ви не дајте гаранцију савјетима Господа Бога наше-га, јер није као човјеку Богу пријетити, нити као сину човјечијем судити.

17. Тога ради, очекујући од Њега спасење, призовимо Га на помоћ нашу, и услишаће глас наш, ако Му буде угодно.

18. Јер не устаде у родовима нашим, нити има у дану данашњем, ни племе ни отачки дом ни народни скуп ни град од нас који се клањају боговима рукотвореним, као што је било у ранијим временима;

19. Ради чега бише предати мачу и разорењу оци наши и па-доше падом великим пред непријатељима нашим.

20. Ми пак другога Бога не познасмо осим Њега; отуда се на-дамо, да неће презрети нас, ни од рода нашега.

21. Јер ако будемо ми узети, биће узета сва Јудеја, и биће разграбљене светиње наше, и тражиће оскврњење њихово од наше крви,

22. И убијање браће наше и поробљење земље, и опустошење наслеђа нашег вратиће на главу нашу међу народима, тамо гдје би били поробљени, и бићемо на са-блазан и на срамоту пред поробљивачима нашим.

23. Јер неће се усмјерити ропство наше на благодат, него у бешчашће ће га поставити Господ Бог наш.

24. И сада, браћо, покажимо браћи нашој, да од нас зави-си душа њихова, и светиња и дом (Божји) и жртвеник утврђује се на нама.

25. Поред овога свега, заблагодаримо Господу Богу нашем, који нас куша као и оце наше.

26. Сјетите се шта је учинио са Авраамом и колико је кушао Исака и шта се догађало Јакову у Месопотамији Сиријској док је чувао овце Лавана брата матере своје.

27. Јер као што је оне испробао ради провјере срдаца њихових, тако се ни нама не освети, него ради поуке кара Господ оне који му се приближују.

28. И рече јој Озија: Све што си рекла, добрим срцем си гово-рила, и нема га ко ће се супротставити ријечима твојим;

29. Јер није данас мудрост твоја јавна, него од почетка дана твојих познаде сав народ разборитост твоју, будући да су добре помисли срца твога.

30. Него је народ веома ожеднио, и приморао нас да учини-мо као што им говорисмо, и да наведемо на нас заклетву, коју нећемо преступити.

31. И сада помоли се за нас, јер си жена побожна, и послаће Бог кишу да се испуне наши бунари, па више нећемо оскудијевати.

32. И рече њима Јудита: Почујте ме, и учинићу дјело, које ће се преносити с покољења на покољење рода нашега.

33. Ви ћете стати на врата ове ноћи, и ја ћу изаћи са слушкињом својом, и у данима после којих ре-косте да ћете предати град непријатељима својим, посјетиће Господ Израиљ у руци мојој;

34. Ви пак не испитујте посту-пак мој, јер нећу вам рећи све док се не сврши оно што ћу ја учинити.

35. И рече Озија и началници њој: Иди у миру, и Го-спод Бог испред тебе за освету непријатељима нашим.

36. И повратив-ши се из шато-ра, отидоше на своја мјеста.

ГЛАВА ОСМА

- наставиће се -

1 У преводу Вулгате и словенском преводу овдје стоји „Озију и Хаврина“. Прим. прев.

29

фебруар / 2010 / s

vetigora

jevan\elsko slovo

ИВАНА Јовановић, дипл. теолог

ве до овог славног Богојављења наду-мна тајна и надумна стварност Богочо-века је била скриве-на за многе, за скоро

све, а позната само малом броју изабраних. И сво је

време, од Витлејемске пећине па до тог дана, Исус Назарећанин ходио Светом Земљом као један од многих, ни по чему се не разликујући. Ни тога дана се ничим није разликовао од својих сународника док је прилазио, као и многи други, Јовану. Све су очи биле у Јована упрте, у свештеничког сина, рођеног чудом Божијим од жене остареле и бездетне; изванредног и бескомпромисног живота и подвига, снажне и бескомпромисне речи. Мноштво је народа долазило Јовану. Његова је реч била нова и свежа, другачија од оне коју су у ранијим временима слушали од пророка. Он им није говорио о историји и земаљском царству, него их је само и искључиво упућивао на покајање зарад припреме за Царство које ће доћи, а чије приближавање је благовестио. Зато тако оштрим речима и сусреће књижевнике и фарисеје, оне међу Јеврејима који су, сматрајући се праведницима, ампутирали тако душе своје за благодат Божију. Назива их породом аспидиним, јер су се они, попут аспида које прождиру по рођењу мајке своје, својим погрешним разумевањем Закона и својим делима, одрекли отаца и пророка. Истовремено их позива да се покају покајањем делатним, које ће им променити унутрашњу структуру и менталитет и учинити их пријемчивим за ново време благодати. Упозорава их да се не диче пореклом, јер Бог може и од камења створити децу Авраамову. Камењем се овде називају они из незнабожаца који ће поверовати. Но, не треба се заваравати – као што су се у оно време ове речи односиле на оне који су се због изабраности свог народа преузносили над другима, тако се оне односе и на нас данас - јер „свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сијече се и у огањ баца“. Претеча наглашава у неколико наврата неупоредивост своју са Оним Који ће после њега доћи: “Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном јачи је од мене: ја нисам достојан њему обуће понијети; он ће вас крстити Духом Светим и огњем.“ Зато је Јован и послан, да пробуди осећање греха у народу и да га тако приведе покајању. Јер само делатно покајање човеку омогућава да прими благодатни дар Духа,

дар који ће бити силан као огањ, дар који ће донети Оваплоћени Син Божији, дуго очекивани Месија. „Видиш каква је мудрост Крститеља! Када сам проповеда тада говори застрашујуће, а када упућује на Христа, тада говори кротко и утешно. Не говори ни о секири, ни о дрвету које се сече и у огањ баца, ни о будућем гневу, већ указује на отпуштање грехова, оправдање, освећење, искупљење, усиновљење, братство, учешће у наслеђу и обилно изливање Духа. Све је он то подразумевао под речима ‘он ће вас крстити Духом Светим’ изражавајући тако обилно изливање благодати... а додаје и реч ‘и огњем’ да би још више нагласио силу и потенцијално дејство благодати. Замисли, пак, какво је морало бити расположење у слушалаца при помисли да ће убрзо бити попут пророка и чак већи од њих.“ (Св. Јован Златоусти). Но одмах по обећању великих блага он наглашава и суд – да не би слушаоци помислили да је крштење само по себи довољно, већ да је потребно много добродетељи и сваког подвига. Ево како Св. Григорије Богослов у својим Празничним беседама тумачи оне слике којима Јован описује начин на који ће делати Онај који за њим долази: „А шта је лопата? Очишћење. А шта ватра? Спаљење свега неплодног, и топлота Духа. А шта је секира? Сасецање неизлечене душе, и то гнојне. А шта мач? Сечиво логоса-речи, која раздваја лоше од доброг, која двоји веру од невере... А шта су свезице на обући?.. Можда реч о доласку Месије у телу, то чега и оно најмање није разрешиво, не само нама плотским људима и још одојчадима у Христу, него и онима који попут Јована имају Духа.“

БогоjављењеО крштењу Господњем приповедају сва четворица Јеванђелиста (Мт, глава 3; Мк. 1, 1-11; Лк. 3, 1-22 и Јн. 1, 29-34), сваки на свој особен начин, но сви наглашавају његову богојављенску природу. Колико је изузетан и неизбрисив значај крштења Христовог у историји спасења видимо и из чињенице да је у првим вековима Цркве оно празнова-но уједно са Рођењем и Богојављењем. Другим речима, хришћани су тада празновали и оваплоћење и рођење Сина Божијег кроз призму овог јорданског Богојављења.

30

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Старајући се за Јована и чувајући га још од утробе матере његове за изванредну и јединствену улогу – да буде судеоник откривења Тројичнога Бога, Бог му је дао и изванредне дарове. Овај пак, умноживши их, стекао је силу тајновидца и срцезналца... Том је силом он једини од свих препознао јединственост Онога Који му је прилазиo: „Какво је узбуђење и усхићење морао осећати свети Крститељ, свестан свегрешности и свесмртности људске, гледајући Исуса где долази к њему. На свима људима, од првог до последњег, он је видео само грех, грех, грех, и само смрт, смрт, смрт, а ево Исуса, ево човека, ево првог човека у роду људском у коме нема ни греха, ни смрти, ни грешног, ни смртног. Али Претеча види да је баш тај безгрешни Исус који узима на Себе грех света: ‘Гле, Јагње Божје које узима на себе грех света’ (Јн. 1, 29): ‘грех света’ - сав грех, тај један једини свеобухватни грех света, из кога се изводе и на који се своде ови греси света. Јован није рекао: који ће узети, или који је узео грехе света, него: који узима грех света, и тиме показао да Христос чини то свагда. У самој ствари, Он је примио на Себе грех света не само онда када је пострадао, него и од тога времена па све до сада узима на Себе грехе. Значи: Јагње Божје Исус долази у свет људски, у свирепу и стравичну пустињу греха и смрти, долази јагањачки кротко и смирено, не да осуди, него да милује. Јер да није дошао као Јагње Божје већ као судија који истражује, ко би од људи остао, ко не би с правом сто пута на смрт осуђен био? Али, у томе је дирљива величина Христова што Он у вучји свет људски долази као кротко и смерно Јагње Божје свежртвено.“ (ава Јустин)Бранио се пријатељ Жеников – „Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?“ ­ „Сада се открива јединствена сцена у историји људској: да се Бог надмеће у смирењу са човеком... Јованово опирање томе сасвим је разумљиво смртним људима. Ах, страшно је браћо увести у воду чистијег од воде!“ (Св. владика Николај) – но пристао је да као грешника крсти Безгрешнога, јер је пре свега био послушан Ономе коме је служио још од утробе матере своје.Али, зашто се Христос, будући безгрешан, крштава крштењем покајања? Да би, како сам каже, испунио сваку правду – да би испунио Закон у потпуности, те да нико не би могао да га оптужи за преузношење. Други разлог је да нама покаже нераскидиву унутрашњу везу између испуњавања заповести, узрастања у подвигу и умножавања благодатних дарова. И још: „Христос се погружава у воду не да себе очисти, него да символички потопи старога човека. Својим погружењем у воду он мислено

понавља потоп света у време Ноја и понавља потоп фараона и његове египатске војске... Он погружава у воду своје тело, као да

га сахрањује у гроб... Тиме Он понавља ону страховиту лекцију, коју је Бог пружио људима потопом грешника у време Ноја и потопом фараона у Црвеном мору“ (Св. владика Николај). Лекцију која нас учи да ако се ко наново не роди, не може видети Царства Божијег, како ће касније Господ рећи Никодиму. Односно, да се онај који не пристане да добровољно сахрани старог човека да би се поново родио као нови ни не може надати новом животу.Још је један разлог због којег Господ прима крштење у води јорданској. Наиме, као што Својим оваплоћењем освећује читаву природу људску, тако истовремено и крштењем Он, освећујући пре свега воде – које су са једне стране и символички и стварно темељ твари и њеног живота, а са друге простор у ком се „непријатељ рода људског, збачен с неба, отеран са земље, гнезди“, по речима Св. Јована Златоустог, освећује наново и сву твар чинећи је да опет постане благодатни простор живота вечнога. По изласку Христовом из воде Дух силази на Њега, отварају се небеса и чује се глас који објављује да је тај Исус у ствари Син љубљени Бога вишњега. Дух силази на Господа тек пошто је изашао из воде да би нам се по-казало да на старог човека, живог греху, а мртвог Богу, не силази Дух Божији, већ само на оног који се препо-родио покајањем. Дух силази у виду голуба истовре-мено када се чује и глас са небеса да не би окупљени народ мислио да се речи односе на Јована, што би било природно да помисле, јер за Исуса нико до тада није знао. „Не питај“, каже Св. Јован Златоусти, „зашто Јевреји нису поверовали у Њега после таквог сведо-чанства... Нису поверовали ни после васкрсења Лаза-ревог, него су чак и покушали да убију Онога Који је то чудо учинио. Када су, иако су сопственим очима ви-дели васкрсење мртвих, до те мере истрајали у злу и неверју, што да се чудимо што нису поверовали гласу који је долазио са висине. Када се душа налази у стању безосећајности и развраћености, и када је у власти за-висти, тада је никакво чудо не може убедити. Напротив, када је душа склона добру она тада све прима са вером, па и нема посебних потреба за чудима. Стога не питај зашто они нису поверовали; већ боље сагледавај, да ли је све било учињено да би се они привели к вери.“Јављање, пак, Духа Светога у виду голуба се тумачи тиме што је голуб кротка и чиста животиња. И пошто је Дух Свети дух кротости, то се и јавио у том виду. Прао-браз овог јављања Духа је свакако голуб који је објавио крај потопа: „А ова се голубица не јавља са маслиновом гранчицом, већ нам указује на Ослободиоца од свих зала и даје нам благе наде. И не изводи само једнога чо-века из ковчега, него читаву васељену узводи на небо, и уместо маслинове гранчице приноси усиновљење читавом људском роду“ (Св. Јован Златоусти).

„А ти ако по обиму и мерама просуђујеш Божанство, а зато ти Дух изгледа мален, јер је у виду голуба... Гледај да и Царство Небеско не омаловажиш, јер је оно упоређено са зрном горушичиним, и да изнад вели-чанства Исусовог не уздигнеш непријатеља, јер се он назива гора велика, и Левијатан, и цар оних у водама; док се Христос назива Јагње, и бисер, и роса, и томе слично.“ (Св. Григорије Богослов)Небеса су се отворила када је Исус изашао из воде да

О новог чуда! О неисказане благодати! Христос се бори, a ja венце примам! Он војује против ђавола, a ja односим по-беду над ђаволом! Он главу змији размрскава у води, a ja ce као законити страдалник крунишем! Он се крштава, a ja скверну скидам са себе! На Њега Дух Свети силази, а мени се даје опроштај грехова! За Њега сведочи Отац да My je Син љубљени, a ja постајем син Божји због Њега! Њему се небеса отварају, a ja улазим у њих! Јавља се вишње царство Крштавајућег се, и ја га наслеђујем. Глас Очев би к Њему, а мене позива! Он му je пo вољи, а мене пригрљује! И ја сла-вим Оца који је одозго говорио, Сина који се доле крстио, и Духа који је као голуб сишао, Једног у Тројици Бога, коме се и клањам вавек, амин.

Св. Јован Златоусти,Реч на Свето Богојављење

31

фебруар / 2010 / s

vetigora

Олимпијада (Пијада) Пупин, мајка научника Михајла Пупина, била је из Опова, крај Пан-чева. Њени родитељи су се у банатску рав-

ницу доселили са обала Охридског језера, још док је она била дете. Пијада је одрас-

ла у лепу девојку и родитељи су је удали у Идвор, за Косту Пупина. Пупини су били ста-

роседеоци у Идвору, који је у то доба припадао хабзбуршкој монархији.Олимпијада је дуго чезнула за детињим загрљајем. Деца су јој умирала, све једно за другим. У касним тридесетим го-динама, срећа јој се ипак осмехнула, родила је две кћери, а након њих 1854. године родила је и сина Михајла. Нико није био срећан као она. Чинила је све да дете одрасте до пашњака, а онда Тамиш и пашњаци чуваће га од болештина. Као чобанин умеће да са својим гушчарима и свињарима опстане. Родио се наследник, Пупини ће наставити да сла-ве, а то је било најважније.Иако је била јако побожна, није желела да њен син буде монах, већ научник. Није умела да чита и пише, али је сина овако учила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пи-шеш. Знање, то су златне лествице које нас воде у небеса, знање је светлост која осветљава наш пут кроз овај свет и води нас у живот будућности, пун неувеле славе.“Олимпијада је била стуб своје породице али и огледа-ло развоја појединца. Била је традиционално реалистич-на мајка, заљубљеница у дело Светог Саве. Трудила се да својој деци, као печат трајног карактера, усади ревност у тражењу и потврђивању истине. Учила их је да спознају Бога и његову љубав.Једном приликом Пијада је испричала Пупиновом учитељу да је у сну видела како је Свети Сава положио руке на главу њеног сина и обрнувши се њој рекао: „Кћери Пијада, уско-ро ће школа у Идвору бити тесна за твог сина. Када то буде, пусти га да пође у свет, где може наћи више духовне хране за душу своју, тако жељну знања и науке.“Касније је Михајло Пупин о себи говорио: „Ја сам био го-ведар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела Господња у природи.“У свом аутобиографском делу, које је посветио својој мајци „Од пашњака до научењака“ Пупин се сећа како је мајка Пијада расуђивала о његовим успесима на пољу телеграфије и наводи мајчине речи: „Бог шаље сунчеву светлост да отопи лед и снег у рано пролеће, да из мртвих дозове све што мртво чами закопано у утроби мајке Земље, умртвљено леденим дахом зиме. И та сунчева светлост буди поља, пашњаке, њиве и зове их да спремају насуш-ни хлеб човеку и живини. Она чини да у вртовима и вино-градима узре плод пун сласти и меда. Ако све то чини иста небеска сила, која расипље муње по густим летњим обла-цима пуним кише и буре, и која као што ти кажеш, преко жице, од једног до другог удаљеног народа носи слабач-ки човечији глас, онда ја у свему томе видим само нови до-каз неисцрпне мудрости Господа Бога, који се служи само једним оруђем да чини како велике тако и мале ствари. Ко ће као Бог?“ Мајка га је на посредан начин учила да у свему и кроз све, види дело Божије и његову неизмерну љубав.

бисмо се ми утврдили у вери да се то исто дешава и при нашем крштењу. Господ се крштава у тридесетој години, „јер у тим година-ма човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.“ (Св. Теофилакт Охридски)Крштење Господње, попут Благовести, попут уосталом и читавог Писма и живота сваког Светог, па и сваког верног на крају, нам недвосмислено показују – само ако имамо очи да видимо – како и колико Бог љуби и поштује чо-века. И као што Благовести не би биле могуће да није било Марије која изговара: „Ево слушкиње Господње“, тако ни Богојављења не би било да није било човека Јована, истина „највећег између свих од жене рођених“, али који је своју јединственост прекалио и избрусио не-одступном верношћу и ревношћу да остане на висини Божијег промисла о њему. Тумачећи јеванђелски опис Јована Св. Теофилакт Охридски каже: „ На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жа-лости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечи-сте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приво-дио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.“ Св. Јован је рано остао сироче. Наиме, Ирод је наредио да му оца, праведног Захарију убију ако не открије где му се налази син. Ироду је Јован требао јер га је хтео убити бојећи се да је он Христос. А Јелисавета је са де-тетом побегла у пустињу када је чула за витлејемски покољ. Господ их је сачувао од војника, сакривши их у гору. Касније је ту потекао поток и израсла палма чијим су се плодовима њих двоје хранили. Но, и правед-на Јелисавета се упокојила убрзо, те је Јован као мало дете остао у пустињи имајући јединог Бога за чувара и заштитника дуги низ година. После година проведених у пустињи он је, попут древних пророка поведен речју Божијом, дошао међу своје сународнике да припреми пут Господу. По речима Св. Јована Златоустог: „Сви су пророци и апостоли проповедали Христа у Његовом одсуству: једни - до Његовог доласка у телу, други - по Његовом вазнесењу; једини Јован је проповедао о Њему у Његовом присуству. Стога се он и назива пријатељем Женика што је он једини присуствовао на свадби; он је све то устројио и обавио; он је поставио почетак томе.“ Назива се и ангелом јер је живео ангелски живот у телу и јер је имао мисију ангелску – попут ангела који су објавили рођење Господње и он је народу објавио да је управо Исус Назарећанин Онај Којег су толике веко-ве чекали... Претечом се назива не само јер се појавио пре Христа, већ и јер је речју својом и делом припре-мао дело Христово и још због тога што му је и у аду био претеча, благовестећи свим упокојеним спасење и ослобођење од уза смрти. Њему је пак мученичку смрт

– Ирод је дао да му у тамници одсеку главу - донела ап-солутна верност Богу живом, Његовој правди и закону.32

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Пупин о томе каже: „Она њена вера научила ју је како да схвати дух науке. Зато сам ја увек био мишљења да ће нас наука научи-ти: како ћемо схватити дух њене вере.“Михајло је све време памтио мајчине речи, изговорене у току њихових значајнијих разговора, знао је сваки псалам који је она изговарала наизуст, све примере из живота Светих које му је она давала као лек... И свеједно где био, да ли на палуби пре-коокеанског брода, на ранчевима Америке, у подруму своје лабораторије, у тренутцима кад је примао дипломе доктор-ата, увек је знао за дуг према својој мајци, његовом највећем учитељу.Док је био малени пастир у Идвору, посебно су га напајале речи из псалама. Уверио се да је и Давид био пастир и стога њему не-како ближи. Учио је да изговара стихове псалама и да размишља о њима. Мајка је била пажљиви пратилац његових расуђивања.Михајло је изузетно ценио пажљивост своје мајке и њену спремност да разуме: „Моја мајка је била увек најпажљивији слушалац мојих објашњења и брзо их је схватала. Имала је од-лично памћење, чак и кад је имала седамдесет година, сваком важном догађају умела је да одреди своје место, који би постао саставни део симфоније њеног живота! При сваком важном тре-нутку или саопштењу умела је да се постави и одговори у скла-ду са назорима од којих није одступала. Знала је, тако јасно да истакне: Знања су златне лествице преко којих се пењемо у не-беса. У знања је убрајала све оно што је приближавало Богу, али и бољем животу на земљи.“Учен од своје мајке Пијаде ни Пупин није одустајао од својих назора, и по питању њих био је потпуно јасан: „Моји српски на-зори су моја мајка, моје родно место, моја Српска Православ-на Црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузима живот.“Пијада је била неписмена жена, али је њен дух био узвишенији

од многих учених људи.У Панчеву, на Вишој школи, Пупин је први пут чуо како је неки Американац Франклин, радећи са једним змајем од папира и кључем открио да је муња отвор кроз који пролази електрич-на струја са облака на облак, а да грмљавина долази услед на-прасне експанзије ваздуха загрејаног струјањем електричних варница кроз њ. Једва је дочекао прилику да ово сазнање по-дели са својим оцем и његовим пријатељима. Међутим отац и његови пријатељи су се зграњавали од чуда и отац строго упи-та: „Зар си већ заборавио како сам те учио да грмљавина дола-зи услед треске неба под колима Светог Илије, и да ли ти мис-лиш да тај Американац Франклин који нема озбиљнијег посла, него да пушта змајеве као какво залудно дерле, зна више него најмудрији људи у Идвору.“

Ову дилему разрешила је мајка, за вечером, ре-кавши да она није ни-где у Светом писму на-шла потврду за ту причу о Св. Илији, па је сасвим могуће да је тај Амери-канац Франклин у праву, а да је лажна ова прича о Св. Илији. А кад се ра-дило о тачном тумачењу старих учења, ту је отац увек био спреман да усвоји мишљење мајке, те се тако Пупини измирише.Михајло је заиста волео своју мајку свим својим срцем. Независно где се налазио, на пашњаку крај Тамиша, пред својом кућом у широком ба-натском сокаку, у учионицама Панчева или Пра-га, у лабораторијама Колумбија универзитета, Кембриџа или Берлина... свуда је тражио очи своје мајке, стварно оштрог али благотворног погле-да, очи које су га упућивале на благорође и ства-ралаштво. Није случајно, да Пупина кроз тако трновит живот, редовно прате савети мајке. Ако не то, онда питања шта би на то рекла моја мајка, питањима које би му поставила гледајући га пра-во међу зенице. И он, као сународник му Тесла, трајно је чувао тор-бицу коју му је даровала мајка при растанку, тор-бицу у коју су могле да стану дипломе са двадесе-так универзитета у свету који су му додељивали дипломе почасног докторанта али и одбрањеног доктората, као и регистрованих патената.Тако, када се запутио у Праг, у возу који је кретао из Беча, из те исте торбе је извадио хлеб и пону-дио једном пару у свом купеу, љубазно рекавши:

„Узмите, ово је месила рука моје мајке, и припре-мила ми за овај дуги пут!“Свуда је рука или мисао Олимпијаде, и онда када је изгубљен, гладан, без новца, и онда када се радује потврђеном огледу. Мајка је желела да њен син оде у свет и научи све оно што у Идвору није могао, али ни једног тренутка није очекивала од њега да заборави свој дом у Идвору, свој сокак и пашњаке, своју цркву и звоник, који га је толико пута будио.Цркву је много волео, а посебно ону у свом Идво-ру. Када је стигао у Америку, ишао је у цркву која је била у Делавер Ситију. Међутим, тамо му се ниш-та није учинило тако лепо и свечано као што је то било у маленој црви у његовом Идвору. Каже: „Појање у цркви није учинило баш велики утисак на мене, служба још мање. Делавер Сити, била је много већа него мој Идвор, али је служ-ба у цркви у мом Идвору много узвишенија ра-бота. У цркви у Делавер Ситију није било хорског певања, нити је ту горело онако много свећа, нити

ОЛИВЕРА Балабан

majkevelikih qudi

Олимпијада (Пијада) Пупин

Учен од своје мајке Пијаде ни Пупин није одустајао од својих назора, и по питању њих био је потпуно јасан: „Моји српски назори су моја мајка, моје род-но место, моја Српска Православна Црква и мој српски језик. Ко од мене очекује да се одрекнем својих српских назора, то је исто као да ми одузи-ма живот.“

33

фебруар / 2010 / s

vetigora

се осећао слатки мирис тамњана и измирне, нити ту беше звучних звона. То ме разочара.“Прошло је једанаест година, од како није долазио мајци у Идвор. После завршеног Колумбија уни-верзитета, са дипломама и знањем, сада већ зрео човек, долази својој кући, на своје пашњаке и вино-граде. Жељан свега, мириса јутарње росе, игранки недељом после Литургије, мириса топлог домаћег хлеба и мајчиног погледа, речи и загрљаја.Па каже: „Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су ме дочекала широм отворена вра-та, знак да се очекује драг гост. Моја мајка је седе-ла сама испред куће, на клупи испод дрвета и гле-дала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу очима и моја сестра рече: „Мајка плаче!“ Скочио сам из кола и потрчао јој у загрљај. Како је дивна снага суза и како јасне постају наше визије када поток суза раз-бистри наша осећања. Материнска љубав и љубав према мајци су најлепше поруке Бога људима на земљи. Гледао сам у њу, дивио сам јој се и никад се нисам осећао тако малим и беспомоћним!“То је била нежност великог научника Михајла Пу-пина, сина читавог нашег народа, дечака са банат-ских пашњака, кога је одгојила и све лепо и добро у њега усадила његова мати Пијада, православна хришћанка.Један ђак који се школовао на Кембриџу се толи-ко бринуо, да речи своје побожне матере про-тумачи изразима до којих је долазио ширећи и продубљујући своје знање.Када га је једном једна госпођа из Њујорка упитала.

„Да ли као човек од науке верујете да постоји Бог?“ Пупин је одговорио: „Не, ја не верујем, ја знам да Он постоји. И то ми је једино знање што има неку вред-ност од свег мог знања!“Дошао је тренутак када је Пупин морао да напи-ше и најтеже реченице у свом животу: „Те године, у почетку зиме, стиже ми једног дана тужно пис-мо моје сестре. Моја мајка светитељица моја није више међу живима! Тога дана заветовах се да ћу њену слатку успомену овековечити на најбољи на-чин за који буде способан овако мали смртник као што сам био ја. Када се угаси живот, који сачињава основни састојак нашег живота, наступа чудан пре-окрет у нашем умном и душевном животу. Кад ми је умрла мајка, најважније питање мога размишљања није више било питање: Шта је светлост? За дуго времена мисли моје и моја осећања тиштало је питање: Шта је живот?“То је била прича о Олимпијади (Пијади) Пупин, великој мајци великога сина, Михајла Пупина. За-дужила је Олимпијада не само свога сина, него кроз њега и све нас. Родила је и подигла мајка сина за добробит читавог човечанства, и умрла је, а да није помислила, да је чином рађања и сама поста-ла носилац најсјајније медаље душом дариване за мајку.Вредело је бити мајка Олимпијада, када се имао син који се звао Михајло Пупин, саздан од бриге и пажње, поштовања и поноса према својој мајци.

РУКА ЧУДОТВОРКА

Рука ме водила Чудотворка и тамо где не беше пута,

над мојом, лађом она бдије од трена кад је поринута.

Путовах непроходом и богазом кроз тавне горе мрког хука

да ме вихори не помету Чудотворка се старала Рука.

Где би моја пристала лађа кад на видику нигде луке

да не беше силе немерљиве, и да Чудотворке не беше Руке?

Руку која ме просејала кроз бројна сита и решета,

која ме, ташта, заштитила од славе варљиве овог света,

која је свему прапочетак, Руку што крене и заустави

благодарна душа моја призива у сну и на јави.

Драгомир Брајковић је рођен 1947. године у селу Писана Јела, код Бијелог Поља. Објавио књиге песама Велико путовање (1970), Пролеће у Техерану (1972), Крвава свадба у Брзави (1976, 1987, 1990, 1 991, 1992, 1994, 1996, 1998, 2000, 2003 и 2004), Повратак у Црну Гopу (1981, 1985), Ледене горе, јужна мора (1983), Кроз подвиге - у читанке(1983), Пут у речи (1987, 1992), Ватра у рукама 1992, 1993, 1999 два издања), Сло-во о постању (изабране и нове песме, 1994), Discorso sullа genesi (1996) и Староставник (1999), Троглас (2004.), За веком залазећи (2005.), Причест у житном пољу (2006.) На баштини, 2007. године; Моје се зна, 2007. и Клица у клици, 2007. Објавио је и књигу песама за децу Два детињства (1991, 2001) и Што-но стари веле (2006). Његова поезија превођена је на бројне свјетске језике. Упокојио се 2009. године.

poezijaДРАГОМИР Брајковић

34

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

stare^n

ik

Светогорски пустињакстарац Мина

из Црне Горе3.

одине 1913. скит Свете Ане је имао педесет и четири манастирчића, такозване колибе. Изнад тих малих манастира, где је колиба Светог Евстатија, била је једна велика стена, која ако би пала, раз-рушила би све до једног. Оци из скита су молили старца Мину да предузме да се она обори у кла-нац суседног манастира Светог Павла и да се тако сручи у море. Он се бојао да ће сви оци са Све-

те Горе, пошто су га веома поштовали, разгласити да је он оборио стену слободом коју је имао пред Свеблагим Богом. Покојни старац Онуфрије га је касније ипак убедио и он је послушао јер је имао послушање и према најмлађим калуђерима. Рекао је монасима да посте и да се моле Светој Ани, а за-тим да сваки од њих узме какав било конопац да би везали стену и оборили у море. Сви су га послу-шали и донели конопце.

(Сада ви, читаоци, замислите огромну стену налик на цео један брег. Да ли су конопци могли да је зад-рже?) Пошто је везао стену, старац Мина узе једну металну полугу и творећи умну молитву, повика: „Браћо и оци, молите се Св. Ани да нам помогне“. Поставио је полугу испод стене, и она се (О, покрове и љубави коју имаш, наша Света Ано, према својој деци!) одмах отцепи са свог места. Иако је била нагнута према колибама Светог Евстатија, након тога се својом лакшим делом нагла према кланцу Светог Павла, где је и пала. Ово чудо је показало какву слободу и љубав је имао ста-рац Мина према Светој Ани. Да би избегао похвале од от-аца позвао нас је и рекао: „Видите ли, оци и браћо, колику љубав Света Ана има према нама, да је својим рукама гурну-ла стену у море“. Видећи овај догађај, наши оци су са сузама, умиљењем и духовном радошћу прославили Свету Ану. Ста-рац Мина се са својим послушником, старцем Онуфријем, повукао славословећи Бога јер је наш скит спашен од тако велике опасности.

...Од када је лево стопало Свете Богородитељке Ане доспело на Свету Гору, Свеблаги Бог њеним светим моштима чини безбројна чуда. Није ми познато да ли постоји посебна књига о њеним чудима. Ево једног:

„Чуо сам једном да Кириакон има овце изван Свете Горе, чији сир су доносили и делили оцима скита. Те овце је да-ровао један Турчин. Зашто? Чујте: тај Турчин није имао деце. Дознао је од хришћана са Халкидикија (они су у то време били потлачени) да су неки духовници тих дана освештава-ли водицу по хришћанским кућама. Тада неки хришћанин рече Турчину: ‘Аго, зашто не одеш на Свету Гору, у скит Све-те Ане, да молиш светитељку да ти подари дете?‘ Овај га по-слуша и дође у скит, где беху духовни оци, међу којима је, како сам чуо, био и старац Мина Црногорац. Према прави-лу скита за бездетне родитеље, требало је да му дају осам-десет парчића нафоре, по четрдесет за њега и жену, као и свету водицу. Оци су се сабрали да се посаветују и догово-ре, јер како се радило о иноверном, нису могли да му дају ни нафору, нити освећену водицу. Одлучише напослетку да му уместо нафоре дају осамдесет комадића од артоса са заједничке трпезе, а уместо освећене водице, воду која тече у дворишту Кириакона, а одатле се даље дели по колибама за њихове потребе. Турчин је то однео кући и употребио, а Света Ана му је подарила мушко дете. Зато је даровао мана-стир са много оваца, а њихов сир су слали на Свету Гору у сећање на то чудо. Поклонио је и сребрно кандило које до данас виси испред чудотворне иконе Свете Ане.“

Сведочење старца Онуфрија о старцу МиниСтарац Онуфрије нам је једном причао о старцу Мини:

„Мој старац Мина је имао обичај да поподне пије кафу. Схва-тио сам да му је кафа постала страст и то сам му једног дана и рекао: ‚Старче, јеси ли приметио да ти је испијање кафа по-стало страст?‘ Он се загледа у моје лице, а потом оде у своју келију и остаде тамо два три дана. Разговарао сам о томе

са сабратом: ‘Оче Викентије, видиш ли да ста-рац пије кафу са страшћу? Донеси кавурдисти-ри (справа за печење кафе) и гледај шта ће бити. Чим га старац буде чуо, изаћи ће из собе.‘ Заиста се десило како сам рекао, старац је изашао и ре-као ми: ‘Много ти хвала, оче Онуфрије, сине мој, што си увидео да ми је кафа била страст. Треба да престанем с тим да не будем осуђен на па-као.‘ Од тада старац никада више није ни погле-дао према оном месту где смо држали кафу, јер је пазио да не оде са овог света и са најмањом страшћу, како не би морао да за то даје одговор и да буде осуђен на ваздушним митарствима. Настојник скита је послао нашег старца у око-лину Халкидикија да исповеда хришћане. По његовом повратку је требало да му за то да пшеницу, али му овај благословени не даде ни једно једино зрно. Нас младе је то растужи-ло. Он нас је својим примером учио трпљењу и стрпљивости, да бисмо га следили у томе и ис-трпели оскудицу неопходне хране. Никада се нисмо гневили.“ Ја сам дошао у такво стање да сам искашљавао крв, а старац видећи то, трчао је до мора и до-носио ми рибе. Касније су и нас постављали за настојнике скита, па је Света Ана просветлила једног хришћанина, који је имао овце, да нам пошаље мешину путера. Старац је однео пу-тер на свештени сабор стараца скита да бих ја добио благослов и допуштење да га трошим за своје потребе. Тада сви оци са свештеног сабо-ра рекоше са великом радошћу: „Шта то при-чаш, духовниче! Да се спасе твој послушник Онуфрије, имаш благослов свештеног сабо-ра не само да једе путер, већ и све друго (јаја и слично) да користи што је потребно за њега и његово здавље. На тај начин ми је било боље, 35

фебруар / 2010 / s

vetigora

само што ми се глас пресекао. Како сам некад викао, сад не могу, него само врло тихо да гово-рим, као што и чујеш.“ Господар Црне Горе, Никола, беше чуо за врли-ну старца Мине и дође на Свету Гору да би се сусрео са њим. Том приликом се задивио како старац ни после толико година није изгубио на-гласак свог завичаја. Покушао је да га фотогра-фише, али је било неизводљиво. Пошто га је умолио да пође, господар га поведе са собом у Црну Гору. Тамо је као нови Козма равноапостолни утврђивао Црногорце у православној вери и поучавао их да остану у њој, као и да науче грчки језик, који ће их кроз изучавање отачких текстова духовно узвисити и подићи до седмог неба. Сви Црногоци пошто би чули његове по-уке, прослављали су Свеблагог Бога што је из њиховог рода подигао таквог учитеља, да их учврсти у православљу. Пошто је свршио ову своју свету мисију, старац Мина се вратио на Свету Гору у скит Свете Ане. Једне године сазван је сабор од настојника свих словенских келија и скитова. Међу њима је био и старац Мина. Заподенула се расправа у којој су сви нападали на ромејске (грчке прим. прев.) оце. Старац Мина је ћутао јер је имао обичај да не говори уколико га неко не пита. Напослет-ку упиташе и њега за мишљење о реченом, а он одговори: „Оци и браћо, овог тренутка чини-те неправду, клевету и незахвалност. Пресвета Богородица је послала Светог Антонија из ма-настира Есфигмена у велику Русију и он про-поведаше православну веру, предајући уз њу и монаштво. Од ромејских (грчких) монаха и архијереја ми смо научени православној вери и Светим Тајнама. Пре прихватања ове вере били смо мали варварски народи који су освајали једни друге. Наше оце на путу за Црно море за-деси олуја на мору и они се молише непознатом Богу, који је био Тројични Бог, те он посла архан-гела Михаила и спасе их. Након тог догађаја, до-шавши у један град, направили су идол архан-гела Михаила. Када су касније на позив дошли византијски проповедници православне вере и видели овај кип, прославили су Свеблагог Бога, који се стара о спасењу наших душа.“ Још мно-го тога је старац Мина рекао што је затворило уста свих управитеља келија и колиба словен-ских скитова на Светој Гори. Након што се скуп завршио, старац Мина се спу-сти овамо у скит, стаде испред самих врата ко-либе и рече: „Онуфрије, веселниче, од сада па убудуће нећемо узимати ништа из руских ма-настира и келија: ни хлеб, ни маслине, ни једну иглу“, тада су руски манастири и келије делили милостињу монасима, који су били лишени сва-кодневне хране, „него ћемо радити непрестано да бисмо могли да живимо (од свог рада).“ Пошто је био свет човек и генијалан кад је вештина у питању, направио је по допуштењу

заједнице скита један предмет који смо употребљавали за петохлебницу, односно један званични, вешто направљени сасуд, који је на себи имао један крст на чија три крака су била места предвиђена за свеће, затим три бочице у које се сипало уље, вино и пшеница, док је пет хлебова, које свеште-ник благосиља током бдења, било распоређено у круг. Када су други манастири видели овај фини рад сви су тражили од њега да направи и за њих, јер такав предмет није постојао. Старац Мина се неизмерно радовао што је имао посла и што није јео од туђег труда. Сви светогорци, па и најмањи мана-стири, су набавили ово дело од старца Мине, задовољни што су се ослободили тањира и послужавника, које су раније ко-ристили. Наш покојни старац Мина је давао и велику милостињу. Због тога смо дошли до таквог степена сиромаштва, да је старац спремао јело и пошто би сипао у један чанак, седали смо да једемо. Он би се у почетку јела претварао да једе и тек када би видео да смо ми сити, јео би оно што је остало иза нас. Питао је: „Јесте ли сити?“, а ми смо одговарали: „Да“, и не размишљајући да је он појео само један залогај. Након тога би одлазио у цркву и спремао се за Свету Литургију, јер је служио сваки дан. Читао је Велики часос-лов, од молбеног канона до икоса Часном Крсту. Читао је, такође, и „Тхикараса“ (збирка богослужбених молитава, хим-ни Светој Тројици, отачких поука, као и тумачења химни и монашког богослужења и текстова о литургијској молитви свештеног химнографа јеромонаха Тхикараса - прим. прев.) као и „Радостотворну тугу“ и будио нас у шест ноћу за службу. Никада га нисмо видели уморног, напротив, увек је био као јелен који чезне за изворима вода. Старац Мина никада није бројао новац, а када би се десило да скупи двадесет или тридесет лепти (стоти део драхме), от-ишао би до арсане (пристаништа) манастира Ксиропотамос где су биле бакалнице и куповао потребно. Мирјани који су тамо радили, знајући да он није бројао но-вац, нити је тражио рачун, за ствари које су коштале само пет лепти, јер је тада све било јефтино на Светој Гори, зад-ржали би сав новац из његове торбице. Када би се вратио горе у скит, ми његови послушници, с обзиром да нисмо имали више новца, тешка срца бисмо му рекли: „Старче, шта се десило, опет су ти узели новац?“ Он нас је затим тешио говорећи да нас неће напустити ни Пресвета Богородица, нити Света Ана, јер смо ми калуђери и имамо за заштитницу Мајку Божију и и Његову баку, Свету Ану, и куд год да крене-мо, пред нама је њихова заштита и ничега нас неће лишити. Немајући ни пребијене паре били смо жалосни, али смо има-ли веру у Пресвету Богородицу. Давали смо свој рад и ку-повали потребно будући у великом сиромаштву, али сиро-маштву које нас је удостојило да се везујемо за Бога. Овде, у скиту, многи су веома поштовали старца Мину и до-лазили код њега на исповест. Међу њима је био и један који је у ангелској схими добио име монах Антим. Он је у свету непрестано пролазио многе турске крајеве. Локалне хоџе су га обрезале чак три пута! Старац Мина је био у недоу-мици коју епитимију да му да, зато му је рекао само: „Имај трпљење овде код нас и Света Ана ће ти помоћи да се спа-сеш“. Овај је послушао старчеве речи, али ђаво му је толи-ко позавидео, да је повео страшан телесни рат против њега, подсећајући га на телесна наслађивања у свету. Плакао је и молио старца Мину да се моли за њега Светој Ани да га осло-боди ове борбе. Затим је сам себи задао епитимију да прено-36

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

си бурад од сто ока (128 кг) од арсане (пристаништа) до скита. Успут није застајао ни да предахне, осим само два минута да би се одморио, у сузама и јецајима молећи се Богу да га ослободи огњених стрела лукавог, а потом би настављао пут. Старац чим би га угледао, пожурио би да му помогне у његовој духовној борби очинским савети-ма. Свеблаги Бог видећи његов труд, простодушни по-вратак православној вери и чисту исповест, удостојио га је да порасте у меру истинског покајања, и на тај на-чин да за кратко време крене спреман за Царство Не-беско. Када би се сетио њега, старац Мина би говорио:

„Слава ти, Боже, што је брат свршио свој пут у покајању и исповести.“ Једне године је празник Светих четрдесет мученика пао у Крстопоклону недељу, и по обичају, требало је да се служи бдење у кириакону (централни храм ) нашег ски-та. Старац Мина је дошао на бдење и чуо како чтец про-износи канон Светих четрдесет мученика на повечерју, јер је, како су му објаснили, стигао један поклоник који је платио бдење другом светитељу. Старац је сме-ста отишао до настојника и рекао: „Молим те, старче, настојниче, учини ми да буде бдење и за Четрдесет му-ченика, платићу ти“. Настојник, потресен јер је знао за његову нестјажатељност и сиромаштво, попустио је на упорне молбе и сузе, и наложио да се служи бдење и за Светих четрдесет мученика. Ови светитељи су стар-цу Мини узвратили за његово поштовање према њима тиме што се он из овог привременог живота упутио у вечни живот на дан када се они прослављају.Када би неки брат одлазио са овог света, наши оци би га однели у гробље скита, где би преко духовника тра-жио потребни опроштај од братије, јер је можда некад некога ожалостио. Приликом одласка старца Мине из овог привременог света, није се нашао ниједан брат да каже да га је мој старац некад ражалостио, него су сви исповедили да, иако је често био уморан, никада није одбио да помогне никоме ко је тражио помоћ, било материјалну, било духовну. Била су два брата који су се свађали између себе јер је један од њих, по имену Зосима, тражио неколико гроша од другог, које му је, како је тврдио, био дужан. Међутим, други брат је говорио да му ништа не дугује, и тако су били у непрестаној свађи. Видећи то, старац Мина дође и рече ми: „Авај, веселниче, старче Онуфрије, ови се свађају. Треба да нађем гроше да их дам овоме што тражи, да престане свађа.“ Тако мој старац узе сав новац који смо имали у колиби и однесе их старцу Зоси-ми рекавши: „Старче Зосима, узми ове гроше што ти је послао старац... који ти је дужан. Само пази да то оста-не тајна, јер знаш да сам ја духовник.“ Тако је престала свађа међу двојицом браће. Приликом одласка старца Мине из овог света, док су сви хвалили његове врлине, и старац Зосима рече како му је покојни старац тајно донео гроше од брата са којим је био у свађи. Тада онај брат чувши то викну: „Не, никада му нисам дао новац да ти донесе, старче Зоси-ма!“ Када су оци чули ово, рекоше сви, и стари и млади:

„Старац Мина је заиста са знамењима светости отишао из овог привременог живота у вечни.“

- Наставиће се -Са грчког Валентина Аврамовић

Текст добијен добротом јероманаха Евстатија,сабрата Цетињског манастира

po

uk

e

О молитви Ко је истински одлучио да служи Госпо-

ду непрестано треба да се сећа Бога и не-престано да говори у свом уму ову мо-

литву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. У часовима после обеда треба се молити Пресветој Богоро-дици и говорити анђелски поздрав: „Бого-

родице Дјево, радуј се...“ Без непрестане молитве не можемо се

приближити Богу. У цркви, за време молитве, добро је

стојати са затвореним очима и тако оси-гурати унутрашњу пажњу, а отварати очи кад наиђе дремеж или духовна чамотиња

(униније). Тада треба очи управљати према икони или гледати у упаљену свећу пред

собом. Ако се деси да нам ум заплене и расеју мисли, тада се треба смиравати пред Го-сподом Богом и тражити опроштај. Када се пак ум и срце сједине у молитви и по-

мисли не буду расејане, тада се срце загре-ва духовном топлотом, у којој ће засијати

светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу свег унутрашњег човека.

О сузама Сви светитељи и сви монаси плакали су у

очекивању вечне утехе. Тако и ми треба да плачемо ради опроштења наших грехова. У кога теку сузе умиљења, тога озарују зра-

ци Сунца Правде, Христа Бога.

Свети СЕРАФ

ИМ

Саровски

37

фебруар / 2010 / s

vetigora

ВЛАДИМИР Јарамазra

zgo

vor

Оче Никодиме, шта би сте нам, за увод и почетак, могли рећи о настанку, коријенима и историјском развоју источног, православно­византијског појања?Црква је била принуђена да уведе византијску му-зику у своје богослужење. Византијска музика, му-зика генерално, није у Цркви коришћена током првих вјекова. Арије, позната вам је његова јерес, је био тај који је натјерао Цркву да уведе музику. Он је узео неке тропаре, пјевљиве текстове и тако је хтио да научи народ јереси. Дакле, Црква је, да би одговорила Арију, била приморана да уведе музи-ку. Музика није никад сама себи циљ. Циљ Цркве је да нам омогући да разговарамо, да комуници-рамо, како каже Григорије Палама, са Богом. Тако је, дакле, започело коришћење музике које је ре-зултирало тиме, као и све друго у Цркви, што је дало умјетности теолошки израз, теолошки значај. Тако, стижемо до Псалтира који је био савршенство византијске музике. Текстови се записују старим музичким писмом, ове текстове имамо и у наше доба и појемо их. Наравно, у развоју музике од првог до десетог вијека и до данашњег дана вели-ка је разлика и некада су пјевали много другачије него ми данас.

Византијско појање је једногласно (монофоно) – шта за византијско појање значи исон?Византијска музика је монофона (једногласна), кажемо да пјевамо сви једним устима и једним срцем, у складу са Јеванђељем и у том смислу није пожељно вишегласје. Исократима је започела као оно што држи основу (исон-кратима - држимо осно-ву). Полако је исократима, одржавање основе, по-чела да се развија и дошло је и до утицаја са запада, и полифоније, и сад имамо исократиму мало више мелодичну, са више хармоније. Наравно, кажемо да је исократима увијек уједначено хорско брујање на једну ноту. Ово сматрамо у византинској музици исократимом. Али, под утицајем запада уведена је нова исократима и много је упечатљивија.

Да ли у византинској музици појац има могућност да избјегне стро­га правила појања и да ли може да изрази своју кретаивност, да да свој лични печат појању?Византијска музика је настала из народне музике, дакле, из начи-на на који је пјевао народ. У почетку нијесу постојали рукописи са музиком. Постојале су традиционалне пјесме које су биле онакве како их је пјевао сељак, које су се развијале и у једном тренутку по-што су постале сложеније, морале су да се запишу. Нијесмо поче-ли да пјевамо на основу записане музике, једноставно, умјетност, музика народа добила је писани облик. Дакле, нијесмо обавезни да се прецизно држимо текста, али кад кажемо да ћемо пјевати један Григоријев комад, или Јована Протопсалтиса, морамо бити прецизни и морамо се држати утврђеног. Наравно, свако од нас има посебну личност. Ово је, наравно, и теолошко питање: Да ли у Цркви треба или не да доминира личност? То је велико питање. Зашто? Личност одаје обожавање лика. Знате, веома је лоше у Цркви да кажемо да у њу идемо због овог или оног свештеника или појца. То је велика грешка. У вашој Цркви сам примијетио нешто што ми се много допада, а не постоји у Грчкој - а то је да не постоји обожавање лика. Дакле, народ воли Цркву, а не свештеника или одређену епархију. Тако, дакле, и у појању постоји одређена слобо-да израза, али у складу са утврђеним редом у тексту. Постоје и нови текстови које може да узме било ко и да на њих пише музику, као што су нпр. нове похвалнице свецима које немају написану музику, узме их неки појац и пише. То је дозвољено.

Какво је данас стање у Грчкој што се тиче византијске музике? Гдје се учи византијска музика, да ли на теолошким факултетима, школама?Нажалост, на теолошким факултетима у Атини и Солуну не учи се византијска музика, нити се може научити у црквеним школа-ма које имају тај предмет, због начина на који се предаје, методе и обавезе ученика да науче музику. Музика се данас у Грчкој учи само у школама које се оснивају, ја имам своју школу, сваки вели-ки учитељ оснива своју школу и њих похађају само они који желе, не обавезује нико никог. Само из слободе може један да научи, тре-ба да жели да научи, јер на факултетима те обавезују, приморавају те да научиш музику. Питао си ме за опште стање данас у Грчкој. Стање је такво да данас у Грчкој не постоји оно што називамо ве-ликим појцима. Постоје неки, постојали су некад неки који су вели-ки појци, као што је Станица, Пригос, са великим хоровима. Када ка-жемо велики, упечатљиви величанственошћу, свим оним што је ве-лико, као кад кажемо да је један велики политичар, онај који може да направи велике промјене. Данас их у Грчкој нема, а и они који постоје су веома стари и не могу да поју. Један други проблем је тај

да музику, на овој тачци до које је дошла, сматра-мо мртвом. Када један организам не остварује на-предак, умире. Музика треба да буде жив органи-зам и да се обнавља. Имамо проблем у Грчкој са младима којима се не допада ова музика. Зашто? Зато што иду у цркву и слушају појце како поју са устима ло, ло, ло, и то им се не свиђа. Испричаћу вам један случај. На факултету за сценаристе на ком сам био, имао сам пуно пријатеља сценари-ста који нијесу имали везу са Црквом. И када сам им рекао да сам појац, питали су ме шта је то. Ето, живе у Грчкој али не знају, немају поштовање пре-ма појцу, потцјењују га. Рекао сам им да је појање умјетност, велика умјетност, са древним текстови-ма који се читају, историјским и др. Рекли су како знају појца у њиховом селу, једног старчића који

Интервjу са архимандритомНикодимом Каварносом

38

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

мјауче док поје и то им се не свиђа, познато им је, рек-ли су, јер иду на Велику недељу у цркву и то им се није допадало. Рекао сам им да дођу у цркву да чују шта зна-чи византијска музика. Тако су дошли код мене у цркву гдје смо имали хор и пјевали сваке недеље, тридесет људи отприлике на двије пјевнице. И тако су дошли ти млади људи и рекли су да, ако је то византијска му-зика, да онда вриједи да долазе сваке недеље у цркву. Оно што мене сада заокупља јесте да приближим му-зику младима на начин којим је њима најближи - пре-ко интернета, и да им покажем да византијска му-зика није само оно што чују у мјестима одакле дола-зе. Не у том смислу да је то лоше, добро је да постоји појац и да поје па како год, али да им покажем да је византијска музика нешто што им је веома, веома бли-ско, те да дођу да је чују. Тако, дакле, налазимо начин да музиком привучемо људе, јер музика није никада сама себи циљ у Цркви.

Оче Никодиме, од када се бавите музиком, ко је био Ваш учитељ и ко је за Вас особен, значајан, велики појац у византијској музици?Откад знам за себе, сјећам се да знам византијску му-зику. Имао сам ту срећу да будем веома близу једног веома доброг учитеља који се зове Јоргос Михалелис и који има изузетан глас и појац је годинама. Од ма-лих ногу сам га слушао и одрастао сам уз те звуке. Ве-ома сам му захвалан јер је био човјек који ме је нау-чио појању, а да није узео ни један цент, да није никад узео новац. То није радио професионално, већ зато што је волио. Својим ученицима, када завршавају го-дину, каже: „Сада вас шаљем да и ви научите најмање једног ученика, а да не узмете за то ни једну драхму. Пошто сам ја вас тако научио, ви сте дужни да барем једног научите да би се наставила ова традиција, да би научили и сви остали византијску музику.“ Тако сам ја одрастао. Сјећам се да сам први псалтир појао са де-сет година у једној великој цркви, која је велико мјесто ходочашћа, као што је оно Богородице на Тину, и Бо-городице у Митилени. У тој цркви сам појао 10 годи-на свакодневно на Литургијама као трећи појац. Одат-ле сам пошао за Атину, пјевао сам и у другим црквама.Стил који ми се свиђа је патријаршијски, Васељенске Патријаршије. Вјерујем да постоје два предворја византијске музике: Света Гора и Патријаршија у Цари-граду. Света Гора има израз, начин појања који је добар за манастире, али га је мало теже приближити младом човјеку. Насупрот њему, стил Патријаршије је више на-родни и лакше се приближава младом човјеку. Мени се свиђа овај патријаршијски израз и човјек коме се дивим као великом појцу је Трасивулос Станица.

Чули смо да припремате неки ЦД, ДВД, како би мла­ди научили византијску музику. Можете ли нам рећи детаљније на чему радите?Бавећи се византијском музиком, основао сам и шко-лу у којој се велики број младих људи учи. Њих око се-дамдесет тренутно су појци и предају византијску му-зику и пјевају широм Грчке. И веома су добри појци. У Атини, и у Грчкој, људи су срећни јер могу да науче византијску музику, наравно ако желе. Проблем је у

иностранству. Стога су ме неки пријатељи из Америке, Аустралије и Африке замоли-ли да нађем начин, као сценариста, да се помоћу неког оптичко-акустичког средства изучава византијска музика. Дакле, начин помоћу којег би неко могао или уз помоћ компјутера или телеви-зора да учи византијску музику, а да претход-но не зна ништа, с тим што би био у контак-ту са мном преко елек-тронске поште. Тако би могао, чим прочита лекцију, да ми пошаље поруку и да му ја кажем шта је тачно разумео, шта није и око чега треба да се потруди.., јер музика, како кажу велики учитељи, јесте прво чути па онда учити не-ког. Започели смо снимања, на веома упечатљив начин, холивудски, рекао бих: сцена и окружење, са пећинама, свијећама, ученицима... И још један податак: направићемо упоређење са пентаграмом. Ово у пентаграму је тако, ово онако, те ће неко ко познаје европску музи-ку, коју називамо пентаграмом, моћи једноставно да повеже ствари и да схвати какво је византијско писмо. Кад научи византијско писмо, даље је лако. Без проблема ће моћи да слушајући и да чита и да учи.

Дошли сте у Црну Гору на позив Његовог Високопреосвештен­ства Митрополита Амфилохија. Имали сте два концерта, један у Никшићу и други у Подгорици. Реците нам Ваше утиске о концерти­ма и о светињама Црне Горе које сте обишли.Оно што је оставило велики и први утисак на мене јесте што сам на концертима видио велики број младих људи. Утисак је оставила ваша гостољубивост и дочек, ваши манастири и цркве, љубав наро-да према цркви. На мене је оставила утисак литургијска снага митро-полита Амфилохија и епископа Јоаникија јер смо имали ту срећу да ових дана колико смо били овдје служимо Литургију заједно, да се ујединимо око заједничког путира... Имате веома лијепа мјеста, при-роду, све је лијепо веома...

са јелинског: Борика Маројевић

39

фебруар / 2010 / s

vetigora

put

opi

sХа

џи И

СИ

ДО

РА Р

адул

овић ор Светог апостола и јеванђелисте Мар-

ка из Подгорице наступио је у ревијалном дијелу протеклог фестивала „Родни гласо-ви“ одржаном крајем септембра 2009. г. у Звенигороду (Русија).

Заједно са диригентом Људмилом Јеленом Радовић, чланови хора представили су репрезен-тативан избор српских композиција духовног ка-рактера, као и неколико народних пјесама у обра-ди С. С. Мокрањца. Бројна публика у земљи у којој је хорско извођење усавршено до перфекције, по-себно је лијепо прихватила наше народне пјесме са Косова и Метохије, а наш наступ је био и прилика за подсјећање на страдања Срба на Косову.Овај запис са нашег путовања Русијом засигурно не претендује да обједини свеукупност доживљаја, великих и лијепих баш као што је и земља коју смо походили, њен народ и светитељи. Ипак, овдје је све оно што је човјеку, а нарочито православном хришћанину потребно да се, уз Божију помоћ, от-исне на поклоничко путовање у „велику Матушку“...Путовања црквених хорова, увијек осим основног повода (наступа на неком од фестивала), имају и поклонички карактер. Другим ријечима, пјевач у црквеном хору, у тим приликама скоро никада није туристa или није то у уобичајеном смислу те ријечи. И управо у томе је посебна радост и драж, а када имате доброг домаћина, дешавају се и чуда, па тако имате при-лику да упозна-те духовно биће његове земље. Овога пута упо-знали смо душу Русије.У радосном усхићењу, које је увијек наш нераздвојни сапутник, предвођени диригентом Људмилом Јеленом Радовић и предсједником хора, јерејем Предрагом Шћепановићем упути-ли смо се рано ујутро 22. септембра, на тиватски ае-родром одакле смо чартер летом отпутовали у Мо-скву.Ту почиње наше петодневно упознавање Русије, а наш стрпљиви и надасве духовити путовођа у овој прилици био је јеромонах Кирило (Бојовић) са-брат Цетињског манастира, који је већ неколико го-дина на специјализацији у Русији...Смјестили смо се у Звенигороду, на сат и по вожње аутобусом до Москве. На сваком кораку, увиђамо и међусобно коментаришемо - како је Русија велика земља! Много би се шта имало написати, нарочито о побожној устрепталости Руса пред светињом и о топлом гостопримству...

Величанствена Тројице-Сергијева лавраЛогичан почетак овог записа, и самог нашег путовања, је наша посјета Тројице- Сергијевој лаври, највећем православном центру у Русији, односно на свијету. Овдје се осим моштију њеног оснивача, Светог Сергија Радоњешког и

руских светитеља, налазе и (дјелићи) моштију готово свих нама знаних светитеља закључно са моштима Светог великомученика Георгија, небеског заштитника Москве...Лавра се налази у градићу који по Светом Сергију носи назив Сергијев Посад (Сергијев Засад) и који је (као и сама лавра) много страдао од комуниста. Највећи православни центар био је затво-рен већ за вријеме Октобарске револуције... Кроз Тројице-Сергијеву лавру и њену историју водили су нас јеромонах Кирило и Милош Тришић, студент теологије у Москви. Тих дана облаци су шарали небо над лавром, али то није поколе-бало вјерујуће и туристе, нити је утицало на фреквенцију покло-ника у лаври... Жене су у обавези да носе дугу сукњу и мараму, што је за Рускиње дио идентитета, који оне успјешно усклађују и са модерном гардеробом. За оне који не знају, ова заиста величанствена лавра опасана је фортификационим зидом са 11 кула, саграђеним у 16. вијеку, а само у првој половини 17. вијека, зид је двоструко „порастао“

Подгорички хор „Свети апостол и јеванђелиста Марко“ у посјети Русији

У походе Светом СергијуО духовном значају Тројице-Сергијевој Лавре довољно говори податак да се она налази у титули руског патријарха, која у пуном облику гласи: „Патријарх московски и читаве Русије, свети архимандрит царске лавре“

1.

Када је осјетио да му се ближи час смрти, преподобни Сергије Радоњешки се усрдно молио Богу у страху за будућност његовог манастира. У молитви му се јавила Пресве-та Богородица и рекла да ће имати ученика онолико колико има птица, голубова око манастира.

40

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

у односу на његову првобитну висину. О духовном значају лав-ре довољно говори податак да се она налази у титули руског патријарха, гдје стоји: „Патријарх московски и читаве Русије, све-ти архимандрит царске лавре“.Имали смо прилику поново да чујемо колико је патријарх Алексије Други добра учинио за српски народ, а његова улога у обнови ду-ховног живота у цијелој Русији је неупоредива. Напоменућемо и то да су сви патријарси бирани и сахрањивани у лаври, изузев посљедњег. Исто тако, сви руски цареви су се на неки начин уписали у историју Тројице Сергијеве лавре и допринијели њеном развоју.Примјера ради, Иван Грозни је подигао централни храм Успенски сабор...

Храм Свете ТројицеТришић нам је појаснио да је огроман градитељски комплекс лав-ре заправо настајао читавих 6 вјекова, а да је најстарији храм Све-те Тројице који је Свети Сергије подигао 1422. године (најприје као дрвену цркву) за потребе првих богослужења. Његов ученик Никон гради камену цркву Свете Тројице, а на мјесту гдје се Светом Сергију јавила Мајка Божија која му је обећала да ће бити заштитница обитељи, мјесту званом Серапионова пала-та, сада се налази поменута ризница моштију...Овај храм у коме се налазе мошти Светог Сергија, изнутра је фре-скописао најчувенији руски иконописац Андреј Рубљов, ученик Теофана Грка, а овдје је дуго чуван и оригинал најпознатије иконе Свете Тројице, која се сада налази у Третјаковској галерији у Мо-скви...

Успенски сабор - задужбина Ивана ГрозногКако је већ речено, најзначајнији храм у цијелом овом комплексу је Успенски сабор, храм Успења Пресвете Богородице у којем смо имали част и велики благослов да пјевамо на Литургији, заједно са појцима тог храма.

- Храм Успења Пресвете Богородице, главни храм лавре, поди-гао је Иван Грозни крајем 16. вијека по угледу на Успенски са-бор у Кремљу. Храм се одликује лијепим фрескама и иконописом, а будући да је много већи од храма у Кремљу, њиме је Тројице-Сергијева лавра добила на значају, заправо тако је и добила ста-тус лавре, односно манастира од посебног значаја. Осим Успен-ског сабора и сабора Свете Тројице из 15. вијека, ту је и црква Све-тог Духа, посвећена силаску Светог Духа на Апостоле, такође из 15. вијека, затим надвратна црква Светог Јована Претече из 17. вијека...- објашњавају нам наши водичи, а сазнајемо и да је вели-ки руски реформатор Петар Велики овдје градио Трапезну цркву у барокном стилу (цркву са трпезаријом), затим да се осим цркава ту налази и Московска духовна академија. Велики дио лавре одређен је за монашке келије, будући да овдје живи око 1000 монаха, искушеника, ђака, студената богословије. Може се рећи да је ово једна добро устројена држава у држави... са великом духовном армијом.Осим већ поменуте Mосковске духовне академије, основане 1685. године, у оквирима лавре дејствују још и Московска духов-на семинарија, Регентска (школа за диригенте црквених хорова, у којој се осим дириговања и црквеног појања изучавају и Свето Писмо и историја Руске Цркве) и Иконописна школа.

Царско звоно од 74 тоне Посебно треба истаћи и звоник Тројице-Сергијеве лавре на коме се налази масивно „царско звоно“ тешко 74 тоне. Ово зво-но је највеће у православном свијету и оглашава се свега пет пута годишње, за највеће празнике, а звони и у тренуцима вели-

41

фебруар / 2010 / s

vetigora

ке радости или жалости, најскорије је то било пово-дом смрти патријарха Алексеја Другог... Остала звона, којих овдје на једном мјесту има колико у пола Русије, звоне стално, а богослужбени живот је редован и до-бро устројен.

Благослов Преподобног Сергија Русима донио побједуРуска историографија посебно слави духовне даро-ве Преподобног Сергија, будући да је неспоран његов значај у, за руску историју пресудној бици на Кулико-вом пољу 1380. године, дакле 9 година прије нашег боја на Косову. По предању, кнез Димитрије Донски је дошао да из-моли благослов преподобног Сергија да крене у бит-ку и он га је благословио, а руска војска је побиједила иако је бројно била пет пута мања. Преподобни Сергије му је послао и два своја монаха који су погинули у том боју, а за вријеме битке, он је клечао испред храма и наизуст помињао имена поги-нулих, која је чуо у виђењу, а узмите у обзир да их није могао знати, јер је територија битке удаљена стотина-ма километара од лавре. Истог трена када би неко по-гинуо у боју он га је помињао по имену и презимену.... Личност Светог Сергија била је дакле пресудна у ослобођењу Русије од Татара, или како је то отац Ки-рило лијепо и надахнуто објаснио, овај историјски примјер је прилика да се поучимо да, свакој физичкој побједи мора да претходи духовна побједа, одно-сно - да се код правих ревнитеља за вјеру, молит-

ва претвара у мач, али се и мач претвара у молитву. Све манасти-ре у средњој Русији подигли су ученици Светог Сергија, који су готово сви прослављени у лику светих, што свједочи о духовним плодовима Светог Сергија.Наравно за сам крај нашег обиласка Тројице-Сергијеве Лав-ре оставили смо управо поклоњење моштима Светог Сергија, а будући да смо група из братске Црне Горе, захваљујући оцу Кири-лу имали смо отворен пролаз свугдје гдје смо хтјели да уђемо, чак и када се пред моштима чекају километарски редови (у Русији је скоро увијек тако, иако се наши домаћини сјећају и времена када су цркве биле пусте). Једноставније речено, имали смо благослов свештеника чува-ра моштију да се поклонимо преко реда, чиме нам је небројено пута током боравка у Русији, пред моштима највећих њених светитеља, указана изузетна част. Након што смо се поклонили моштима Светог Сергија, отишли смо да се поклонимо новопредстављеном свештенику Матвеју, који важи за највећег диригента у историји православне духов-не музике...

Скрнављења храмова у комунизму Током обиласка сазнали смо и да су у вријеме комунизма хра-мови овдје претварани у коњушнице, болнице, чак и у кафане. У једном од храмова часни престо био је претворен у мјесто за вршење абортуса! Сергијев посад је у то вријеме преименован у Нови Загорск, а свједочанства о том периоду страдања православних храмова у Русији налазе се испред светог источника у лаври. Ту је на неко-лико великих фотографија забиљежено разбијање звоника, а до

скоро су стајала и имена починилаца. Као опомена.

Голубови и Богородичино обећање Осим скоро засљепљујуће љепоте храмова, на посјетиоца-поклоника по-себан утисак оставља огроман број го-лубова на платоу испред улаза у лав-ру... За њих, односно за толико њихово присуство везано је једно предање које смо чули током обиласка лавре.

-Када је осјетио да му се ближи час смрти, преподобни Сергије Радоњешки се усрдно молио Богу у страху за будућност његовог манастира. У молитви му се јавила Пресвета Богородица и рекла да ће имати ученика онолико коли-ко има птица, голубова око манастира... Заиста погледајте колико је птица - казао је наш домаћин Милош Тришић, појашњавајући да је то већ седам вјекова тако.

- Сматра се, по предању да ће се манастир угасити кад не буде го-лубова, али слава Богу, лавра је увијек пуна монаха, студената и искушеника...

Свети источник са исцјелитељном водомПреподобном Сергију су нудили да буде епископ, он је то одбијао, био је једноставан човјек. У прилог томе говори и то да се бавио столаријом, сам је доносио воду братији јер у манастиру није било воде. Он се молио Богу да избије вода из земље, али да избије доље, једно 300 метара од лавре да се монаси не би улијенили већ да би ишли мало даље и тако избјегли прилику да празносло-ве. Тако се појавио један источник, а тек касније избио је један из-вор у самој лаври и од те воде људи су се исцјељивали, поготово слабовиди и слијепи.

- наставиће се -42

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

crkvenojezikoslovqe

ВЕСНА Никчевић

o i m e n upetkasvetiteqke iz epivata

4.

новом, око 1150. г. написаном житију Свете Петке, након спаљивања најстаријег познатог, у србској средини у Лепоглави-Каликратији насталог Светитељкиног свештеног животописа, које је извршено по благослову цариградског патријарха Николаја Музалона1, првобитно Светитељкино србско и словенско народно име Петка замењено је за ромејски слух прихватљивијим именом Петка. Грчко име пренето је потом и у словенске преводе и прераде тога, несачуваног, житија, као и у текстове служби овој Светитељки, које су испрва чинила прилагођена

молитвословља истоименитих ранохришћанских Мученица - Параскева, оне Иконијске и Римске. У раном бугарском Пролошком житију Свете Петке Трновке из 13. в, насталом око 1235, у чијем првом делу истраживачи препознају превод или део превода Василиковог списа, Светитељка се именује као Параскева, а у Житију Свете Петке­Параскеве патријарха Трнов-ског Јевтимија (1327-1401), састављеном пре 1393.г, ословљава се и као Петка, мада нешто чешће као Параскева, ако је судити по доступном нам новобугарском преводу овога извор-ника. Сличан је случај и са најранијим сачуваним србским преписом службе Светитељки - у Србском минеју (Београд, САНУ, бр. 361) и са оним у Скопском минеју (Софија НБКМ, бр. 552) из 13. в.2 У раним преписима Слова Григорија Цамблака о преносу моштију Свете Петке у Србију (из 1404/5), које су у након пада Трнова 1393. г. биле закратко пренете у Видин а 1396. у Србију трудом Свете царице Милице и монахиње Јефимије, Света Петка именује се и својим србским именом, а у стихирама Светитељки овог истог аутора као Пара-скева. Како то показује у свом раду др Татјана Суботин-Голубовић о бо-гослужбеном мешању и стапању култова двеју Светих Параске-ва ранохришћанских Мученица, Римске и Иконијске, са култом Преподобне матере Петке, Параскеве Нове Епиватске, на приме-рима рукописа бр. 516 из Народне библиотеке у Софији, са краја 13. и почетка 14. века, и рукописа бр. 34 манастира Дечани, са краја 14. и почетка 15. в, чије је стихире и каноне напоредо ана-лизирала, у србским рукописима из 13. и 14. столећа Светитељка из Епивата али и ранохришћанске Мученице називају се чешће србским именом Петка.3 У Празничном минеју србског књигопечатника у Венецији, својевремено главног писара на двору Ивана Црнојевића, Бо-жидара Вуковића - Подгоричанина, из 16.в, такође се, напоре-до са именом Параскева, и то у грчком изговору - Параскиви, че-сто среће и име Петка (чак и на једној истој страни): „Параскиви преподобна!… Параскиви славна!… Петка прехвална! Параски­ви свагдаспомињана!… Петка богомудра! Петка света!… Пет–ка свеблажена!… Параскиви равна анђелима!…. Петка, препо-добнима похвало!…. Параскиви богомудрена!….Петка препо-добна!… Петка часна!..”4 Међутим, у црквенословенском Месецослову (Минеју), који се данас користи у Србској Цркви под 14/27. октобром, може се уочити да се у служби Преподобној користи само име Параске-ва. Разлог постепеног преовладавања грчког имена и у цркве-ним књигама словенских Цркава могла би бити чињеница да у Русији у којој су најчешће штампане црквенословенске богос-лужбене књиге, које су и нашој Цркви често даривали руски цареви и црквени великодостојници, култ свете Петке Србске, иако је био присутан, особито, на северу и југу, у Белорусији и Малорусији (Украјина), појачаван повременим приливима вре-меном србског живља из Аустрије, ипак није био толико јак ко-лико култ других Параскева, у првом реду Великомученице Иконијске, а онда и Преподобномученице Римске, тако да је при-ликом редактуре црквенословенског текста, њихово име само пресликано и на србску Светитељку. Додатни подстицај за ово систематско преименовање проистицао је у Русији и из потребе, нарочито с обзиром на укорењене простонародне сујеверице, које су пренете из претхришћанског култа богиње Мокош ве-зиване у простонародној побожности за „Свету Пјатницу“, као и на ширења псевдохришћанских списа, типа апокрифа О два­

наест петака, које је Црква као духовно штет-не сузбијала,5 да се успостави и нагласи дистанца од паганских веровања одстрањивањем мађијски

„злоупотребљаваног” имена Петница-Пјатница/Пет-ка и прибегавањем грчкоме Параскева.

Света Параскева на Петки и Света Петница у КаликратијиНа србском југу и делимично на приморју, на-кон гашења Пећке Патријаршије 1766. и доласка грчких владика „фанариота” на епископске катедре и потпадања Срба у Османлијској царевини под јурисдикцију Цариградске патријаршије, природ-но је дошло до ширења имена Параскева на уштрб имена Петка. Занимљиву потврду тога пружа пример назвања двају брда на полуострву Лападу (у околини Ду-бровника, у данашњој Хрватској, са некада бројним србским православним становништвом), не виших од двестотинак метара али веома стрменитих и шумовитих, по имену Велика и Мала Петка, чије је средњовековно латинско име Mons Acutus (Остро-гора). На врху једнога од њих, на темељима антич-ког Венериног храма, у 13. или 14. веку, а можда и раније, подигнута је православна црква, посвећена Светој Петки, по којој су се, према једном тумачењу, мада не без удела чињенице да је назив брда могао и претходити, јер се уз оба ова, веома оштра, брда мора „пети снагом из петних жила”, брда и назвала. Оваква именовања природних узвишења, ороними и топоними овога типа на словенским просторима нису усамљени: у горовитој Чешкој постоје Petkovy, у Хрватској још и Петковац, у Словенији Petkovec, у Словачкој Petkovce, у планинама Албаније - Петкај, у Црној Гори Петник и Петница, у Србији Петковац, 43

фебруар / 2010 / s

vetigora

Петница, Петка Русији и Украјини многе Пјатнице, Пјаткина…, у дубини Турске Petkans (стара србска Петка, Петковица), у Грчкој Петга или Петгалофо. Некадашња православна црква Свете Петке на брду Петка код Дубровника у латинским историјским документима помиње се као Sancta Parasceve, а у документу из 1882. као “Sancta Paras­ceve na Petki“! У 19. веку поред остатака ове јако за-рушене цркве примећивали су се и остаци келије пустињака који се крај ње подвизавао, али данас од свега више нема ни трага, све је зарасло у густу че-тинарску шуму, осим необичне успомене на Свету Параскеву на Петки дубровачкој.Ипак, најстарија потврда употребе Светитељкиног србског имена, и то у облику Пјатница-Петница, која представља и најстарији забележени израз култа Преподобне матере Петке међу Словенима, свега је десетак или коју десетину година млађа од Валсамонове белешке о уништавању њеног извор-ног житија у Цариграду!Налазимо је у једном од старијих споменика древ-норуске писмености, поклоничком путопису Хођење у Цариград или Сказања о светим мести­ма у Цариграду Добриње Андрејковича6 (народско-руски Јадрејковича), потоњег архиепископа Нов-городског Антонија, који је као благочастиви лаик

у два наврата походио Цариград - око 1200. г, чети-ри године пре његовог рушилачког и пљачкашког освајања од стране латинских крижара и готово шездесетогодишње папистичке окупације срца визан-тинске православне земље, и 1209. г. Од свих Светитеља и Светитељки чије храмове у Цариграду и околини по-ходи, да би се поклонио њиховим часним моштима и другим светињама, а ту су и Св. Јефимија и Св. Јелена, и Св. Јевтимије и Св. Теодор Стратилат, и Св. Георгије и Св. Стефан, и многи други, Добриња по словенски

именује само Свету Петку, у руском облику Пјатница, тј. Петница, не називајући је ниједном њеним грчким именом Параскева. Ево шта се каже у одломку о Светој Петки из једног од сачуваних преписа Добрињиног „Хођења”, од којих најстарији, истина, није старији од 15. в, али који, с обзиром на неписа-не законе средњовековног писарског послушништва, несумњиво одражава ве-ковно стање ствари:

„…Од Цариграда до Свете Петке (руски - Пјатнице) има дан хода. А изван Злат-них врата… пре него што се стигне до Свете Петни­це, Света Јефимија почива, и Света Петница у телу по-чива и носе је на пренесење, а од ње даље Света Муче-ница Јелена почива. Код Калипоља Свети отац Јевтимије почива…”7

Приређивач рускога текста у издању из 1872, П. Савајтов, није обратио пажњу на друге препознатљиве знаке да је Добрињином путопису овде управо реч о Светој Петки Епиватској, иако се Каликратија као место почивања њених часних моштију именом не помиње: 1. - удаљеност дан хода од Цариграда , 2. - излазак кроз Златна вра-та путем ка југу, 3. - кретање копненим путем ка Галипољу, ста-ром србском Калипољу, Пољу Калноме, (као што је каловито Калипоље код Сјенице на Златибору), граду на земљоузу који образују Дарданели и Пропонтида, недалеко од Мадита у коме је епископовао Свети Јевтимије, брат Преподобне матере Петке, и 4. - помен Св. оца Јевтимија, који, поштован вековима као осве-дочени свештени заштитник босфорских морнара, својим чудот-ворним моштима тада „у Калипољу почива“. Посебну тежину, пак, овом сведочанству потоњег архиеписко-па Новгородског Антонија, који архиепископ постаје 1219, а уми-ре 1232/3. г, годину дана после преноса моштију Светитељкиних из Каликратије у Трново, на иницијативу бугарског цара Ива-на Асена Другог, даје она сасвим неочекивана полуреченица “и носе је на пренесење”, која сасвим недвосмислено указује да је реч о нашој Светитељки, јер о неким надалеко познатим прено-сима моштију других Параскева у ово доба нема помена. Та опа-ска упућује нас и на закључак да је редактуру свога рукописа

Добри Поток - капела Свете Петке

унутар капеле Свете Петке

44

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Антоније Новгородски извршио управо те 1231. г, у време када је до њега допрла вест да је моћни „цар Бугара и Грка”, Иван Асен Други, утицајни зет мађарског краља и од 1228. г. регент мало-летног брата умрлог латинског цара Робера д Куртена - Балдуи-на, уговорио са Латинима и почео припреме за пренос часних моштију Светитељкиних из Каликратије у Трново, ново средиште обновљеног православног, не више Византинског, него Бугарског царства. Престоница старобугарског кана, незнабошца Омуртага, трудом „најхришћанскијег цара” Ивана Асена, добротвора мно-гих православних цркава и манастира, почела је тада да прерас-та у нову царску престоницу Православља, нарочито после по-беде над Асеновим православним супарницима Византинцима, на Клокотници 1230. Трново је већ било укрепљено и политич-ки, и неимарски - новим зидинама и дворима и новим црквама, као што је престона црква Свете Четрдесеторице Мученика по-дигнута у част победе на Клокотници, која је превласти Асеновој над Латинима у Цариграду придружила и премоћ над остаци-ма Византије у Епиру и Никеји. Подједнако важно и потребно Асеновцима као незаобилазна саставница њиховог идеолош-ког програма, као и свим другим владарским кућама православ-ног и уопште хришћанског света у Средњем веку, било је и ду-ховно утврђење своје престонице, које је Иван Асен Други савр-шио брижљивим сабирањем у новоподигнутој царској цркви

- моштију претежно словенских, у овим деловима Балкана посеб-но поштованих Светитеља - Св. Ивана Рилског, канонизоване ви-зантинске царице Теофаније, Илариона Мегленског, Филотеје Темнишке, Јована Поливотског, Михаила Војина, Свете Петке, па касније и Светога Саве Србског, који се у Трнову упокојио и био сахрањен 1235/6. године.8 Гласови о оваквим збивањима у јужнословенском православном свету морали су стићи и до архиепископа Новгородског Антонија, обрадовавши га посебно вешћу о томе да су се у ратним метежи-ма нетакнутима сачувале мошти словенске Светитељке, којима се поклонио пре тридесетак година, а да сада, усто, предстоји и њихов пренос на сигурно у Трново, да није одолео потреби да то и запише у рукопису који је прегледао. Мање је вероватно да би полуреченица „и носи се на пренесење” могла бити дело не-ког каснијег редактора, из времена преноса Светитељкиних моштију у молдовлашко Подгорје, данас Јаш, у Румунији, из риз-ница Цариградске патријаршије, у које су доспеле старањем ца-риградског патријарха, после принудног пресељења целокупног србског становништва Београда у околину Цариграда 1521, на-кон пада града у турске руке, и то у тренутку када је султан запре-тио да ће их уништити, уколико их Патријаршија не откупи.

Трнова Петка или Петка од Трнова (Трновка)Нагомилано и никада у довољној мери рашчићено мешање кул-това Светих Параскева ранохришћанских и Свете Петке Нове створило је у 20. веку извесне празнине у еортолошком памћењу наше Цркве, које су довеле до новог израза тога мешања, до стапања Свете Петке Србске, са Преподобномученицом Пара-скевом Римљанком у лик такозване летње, „Трнове Петке”, која се тако назива и у званичном црквеном календару и, сасвим ло-гично, одавно у простонародној побожности доживљава као последња у низу светица, чијим се празновањем окончава низ тзв. „женских” летњих празника, после Свете Недеље, и Огњене и Благе Марије, са примесама старих сујеверица. А о чему се заправо ради? У наше време многи наши цркве-ни људи једноставно су заборавили да се 26. јула/8. августа, по-ред Параскеве Римљанке, у Србској Цркви предањски светкова-ло и Пренесење моштију Свете Петке у Трново, а можда, после

боравка њиховог у Видину и пада Видина, и у Србију. Овај свештени догађај збио се јамачно на празник Пре-подобномученице Параскеве, којој је у прослављању придружена и Петка Епиватска, прозвана због борав-ка у Трнову и „Петком Трновком“, и тако је летњи праз-ник Параскеве Римљанке постао и спомен-дан Пре-носа моштију Свете Петке Трновке. Када је сећање на догађај почело да бледи, нарочито после принудног одношења Светитељке Београдске у Цариград 1521. г, епитет Трнова одвојен је у свести народној од ње и пренесен на Римску Преподобномученицу, која се тако претворила у неку бајколику „Трнову Петку“, загонетну и поетичну попут Трнове Ружице. Ето због чега у нашим црквеним календарима уз овај датум већ дуго, веома дуго не стоји назнаке о празнику Преноса моштију Све-те Петке Србске и због чега се он као такав литургијски ни не обележава. Потврду оваквог мишљења налази-мо у сведочанствима о старијој, вишевековној пракси наше Цркве, на која је указао др Лазар Мирковић. Од 14. века наша отачаствена Црква светковала је на праз-ник Преподобномученице Римске и Пренос моштију Свете Петке Епиватске, која је се од 13. и увелико у 14. в. у србским богослужбеним књигама убраја у србске Светитеље. нпр, у Берлинском србском прологу за септембар-мај (Wuk. 38, Берлинска државна библиоте-ка) из четрдесетих година 14. в. као друга, поред Светог Саве. Штавише, како наводи поменути уважени литур-гичар старије генерације, „у србуљским штампаним и рукописним месецословима 26. Јулија (8. августа) ни не спомиње се Преподобномученица Параскева, него се каже - ‘У тај дан је пренесење моштију Свете Петке”.9

Да ли је дошло време да се најзад сви тога сетимо?

- крај -

1 Сам патријарх Никола Четврти Музалон на патријарашки престо Цариграда, као за Манојла Првог Комнина најпожељнији кандидат, био је уздигнут више силом његовог царског авторите-та 1147. г, него вољом саме Цркве, као осамдесетогодишњи игуман манастира Козмидиона. Познато је да се он на самом почетку своје каријере одустао од повереног му архиепископствовања на Кипру, згрожен тиранијом византинских чиновника-утеривача пореза над мјесним становништвом, тако вероватно и примитивношћу кипар-ског провинцијског житељства, у коме је тада било не мало Словена, његови противници касније искористили као разлог да га 1151. г. са овог престола свргну. Paul Magdalino, The Empire of Manuel I Komnenos 1143­1180, Cambridge 2002, p. 278.2 Радослава Трифонова, Памети за локалните южносла­вянски светци в манастирските сборници от XIII в., Медиевистика и културна антропология. С, 1998, 291-306;3 Татјана Суботин-Голубовић, Петка Преподобна­Петка му­ченица, ЗРВИ 45, 2008, 177-190.4 Божидар Вуковић, Празнични минеј, без места издања, 1537, Збирка ћирилских рукописа библиотеке Честера Битија у Да-блину (Сигнатура RU-Dublin/149).5 Словенска митологија, енциклопедијски речник, Београд 2001, п. петак.6 Путешествие новгородского архиепископа Антония в Царьград в конце 12. стр, СПб 1872.7 Наведено место из овог Хођења објављено је и у књизи Света Петка, слава српска и заштита верних, Београд 2009, стр. 48.8 Смиља Марјановић-Душанић, Реликвија, чудотворења и furta sacra, Прилог изучавању српско­бугарских односа током четврте деценије 13. века, ЗРВИ 46, 281-298. В. И исцрпну књигу о овом феномену Данице Поповић, Под окриљем светости, Београд 2006.9 Лазар Мирковић, Еортологија, Београд 1962, в. Света Петка-Параскева.

45

фебруар / 2010 / s

vetigora

Година 1859. Година давна и за Цуце добро памтљива. Година сушна, посна, гладна и као све претходне, стално ратна. Година, као и много која од кад су се Цуце на три вијека прије ове станили у сури, безродни и љути крш подловћенски. Да ту живе и да се својим убогим опстанком, боре стал-но на живот и смрт. Да од туђина сачувају дом и род свој. Да у заједници са осталим племенима црногорским, крвљу бране силом омеђену гра-ницу. Да врате славу давно посрнулом отече-ству. Запис стари - цуцки, овјековјечен је у при-чи народној па каже: Светковина народна. Праз-ник угледног племена кривошијског. Код цркве на Драгаљском пољу, слави се Покров Пресвете Бо-городице. Слави се свети племенски дан.Датумски гледано по старом црквеном календа-ру први, а по новом четрнаести октобар те годи-не. Топло и ведро јутро. Владика которски Стефан Кнежевић, уочи тога дана, дошао са својом свитом на конак код браће Ришњана (запис каже у кућу Јовановића) да би следећег раног јутра, у пратњи свих православних свештеника Боке и виђенијих Ришњана, кренуо се да својом посјетом и Све-том службом овјековјечи дан Светог Покрова у Драгаљу. Но послушјате сад о том догађају причу из народа цуцког. Причу, коју ја покушавам описа-ти - оживотворити. Пење се тако уз стрмо брдо рисанско тога јутра на коњима свита поповска и народна. Запис каже њих петесетак. На врх брда рисанског или боље рећи брда леденичког, одакле пуца диван поглед на залив и море Јадранско и одакле почиње гра-ница вазда слободољубивих Кривошијана. Чека ту великодостојнике црквене и госте приморце го-тово исто толико Кривошијана. Сви Брђани у жи-овописним народним ношњама и под оружјем, да кад Владика крочи на тле кривошијско-леденичко, овога поздраве салвама из свог приватног оружја. И би тако, би како је од раније договорено. Кад сви-та великодостојника црквених и других гостију ва-рошана приморских стиже на врх окомитог брда леденичког, чу се једновремено здружени прасак више пушака кривошијских и чуше једновремено умилни јек звона са двије Леденичке цркве - цркве Светог Николе и цркве Свете Петке. Угођај диван да љепши није могао бити. За све оне што су тога јутра у светом походу кренули пут Кривошијана и све оне што су свету свиту лично дочекали. Онда за оне Леденичане - старце, жене и дјецу, који су испред својих домова гледали из дaље необичан сусрет на њиховом леденичком брду. У то доба силом одвојени од браће Кривошијана, одвојени државном аустријском границом горштака цуц-ких. Од Цуца је тог јутра кренуло њих више од чет-рдесеторо Цуца и Цуцкиња са бременима крто-ле, дрва и другога на пазар рисански. Као и увијек кад се иде на пазаре приморске, колона цуцка је измијешаног састава. Мушкарци и жене. Први ма-

хом млађи и средовјечни људи са нарамцима тешким до педе-сет кила и други, претежно невјесте и младе дјевојке, које су но-силе кртолу уривцима припрћеним на плећима, до тридесет кила. Па тако подрањени и уморни тога јутра кренули се ови пут древног Рисна. Да пређу државну границу и упуте се на море и узму који пријеко потребан фјорин, ако им тога дана то као страним држављанима дозволи аустријска војна стража на Гркавцу. Да за продату робу узму у аустријској вароши коју оку умертинова зрна, кило соли и цукра, литру уља, печицу сапуна и ако је који солад претекао узму по ботиљу жежене ракије и црног приморског вина. Пошто стража аустријска добро претресе и добро завири у сваки џак кртоле, бреме дрва и торбу сељачку, да ови вазда непријатељски окренути према моћној Хабзбуршкој царевини, случајно не носе оружје, пређоше у неко доба граничну постају планинштаци цуцки. Испадоше одједном на џаду запрежну, која из Грахова и Драгаља води за Рисан. Чу се управо у том трену сложени пуцањ пушака са врха брда леденичког и здружена звоњава двије леденичке богомоље. Нема им друге, као исто-родном и истовјерном народу са друге стране границе, но да се у знак особитог поштовања долазећој свити људској, распрте. Треба покрај пута достојно поздравит седамдесетогодишњег владику Стефана. Поређаше се на путном парапету у низу једног до другог мушки и женске, да би што достојније и угледније изгледали пред вла-диком Стефаном. Договорише се на вријеме, ко ће, кад наиђе поред њих, од њих поздравити поворку црквену и ко ће, ако до тога дође, водити разговор са владиком. На једној од прилично благих путних кривина, за разлику од оних бројнијих – оштрих, сусретоше се убрзо двије људске коло-не. Свита на челу са владиком Стефаном и она скрајнута покрај пута - цуцка. Прва у покрету, друга у великом ишчекивању и застоју, да би то што може и умије, достојније поздравила ви-соког црквеног поглавара, за којег су Цуце вазда рачунале, да је безмало њихов владика, колико и кривошијски. Парох ри-сански Вук Поповић, који је био у најближој пратњи рече тада владици: „Високо поштовани владико, спремите се за који трен да поздравите нашу браћу Црногорце. Оно су видите они, што тамо стоје у крај од пута и чекају да вас поздраве. Кренули као и сваке неђеље на варошки пазар у Рисан, па намјерно застали да вам се поклоне.“Владика одобровољено Вука припита: „У реду, добро. Само ми реците из којег су племена црногорског.“

„Сви до једног су Цуце, пресвијетли владико“, одговори му Вуко, додајући: „То су као што знате наши сусједи, наша ваздашња браћа. Први су граничари са Кривошијанима и познати по хра-брости и поштењу, као иједно племе црногорско.“

„Дивно, лијепо, волим их срести и попричати са њима. Чуја сам ја од прије за ломне Цуце и њихову вишевјековну храброст у бор-би противу Турака. Биће ми то заиста диван угођај, да их од Бога и срца јутрос поздравим.“ Приближи се убрзо колона достојанственика црквених, низу поређаних и са стране у реду до сложених нарамака и бреме-на покрај пута - Цуца и Цуцкиња. Жене са обореним погледом у земљу, развезале и спуштиле на рамена и плећа црне мараме и фелове. А мушкарци, исто погледом упереним у земљу, голо-глави са скинутим капама црногорским, које су десном руком држали на прса. Сви до једног прекрстише, а онда у божанстве-ном миру сачекаше брзи долазак владике, који кад им приђе и

ВОЈИСЛАВ Симов Кривокапић-Ђинодољскиpr

ipo

vjes

t Владика Стефан и Никола Голубовстара народна прича из Цуца

46

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

стаде готово на рукохват првом Цуци, гласно и одсјечно рече: „Помоз Бог, синови и кћери моји.“ Чу се одједном хорски одговор жена и мушкараца: „Бог ти помо-гао вазда, наш свети владико.“ Наста разговор, који је почео владика: „Јесте ли уморни, јесте ли мало душом данули.“ Пошто му приђе и са коња спуштену владичину руку пољуби, одговори му у име групе Никола Голубов, педестогодишњак, ис-под Буковице цуцке: „Јесмо, јесмо добро починули свети влади-ко. Ма и више од тога задајем ти Бога и Божју вјеру, ође стали, да твоју светост данас с начином како то ваља поздравимо.“ Владика: „Хвала вам дјецо моја.“ Никола: „И теби вазда вала, што си нас с толико бираних људи - коњаника за то удостојио.“ Владика: „Рекоше ми да сте Црногорци, да сте граничари са Кривошијнима и да идете на пазар рисански.“ Никола: „Тачно ти је тако како си река, свијетли владико.“ Владика: „Је ли вам колико далек пут до пазара?“ Никола: „Како коме, вишини ес. Нама Подбуковичанима треба најмање пет ура ода, а Пиштећанима и Подаждрељанима гото-во од тога упола мање.“ Владика: „Пут је сигурно лош, камењар, тешки непроход.“ Никола: „Јади га знали, а и није. Навикли смо на њ. По њему чепјемо од кад нас је Бог да. Од кад смо се родили. Па мимо другијех идемо по њему као срне.“ Владика: „Па кад сте онда ви први из дома кренули.“ Никола: „А неђе на уру по поноћи. Неђе кад су се Влашићи из најбоље виђели.“ Владика: „Ух добар поранак и доста неспавања. Иду ли све Цуце пут пазара рисанског.“ Никола: „Не мој добри Владико, не јадан. Ми смо Подбуковича-ни, Пиштећањи и Грубодољани окренути Рисну. Доњозаљуцани и Гребчани Котору и Цетињу, а Мало Цуце Тршењевци и Рокоча-ни, Нишићу и Граову.“ Владика, смијући се: „Па колико су те Цуце онда велике? То је како чух велики простор.“ Никола: „Велик да Бог поможе. Има нас седам стотина пушака два батаљона.“ Владика: „Дивно. Благо књазу Данилу и Црној Гори са вама.“ Никола помало срамежљиво, ма и испитивачки: „Јеси ли ти све-

ти владико чуја прије за Цуце?“ Владике смирено и познавајући историју Црне Горе:

„Како нијесам сине мој. Да није ништа друго но за онај лањски бој с Турцима па Граховцу, за који је васколи-ка Јевропа чула. Ђе су веле Цуце са војводом Мило-шем освијетлиле образ Црној Гори и Косово осветиле.“ Никола: „Велиш ли, велиш. Е је баш тако. Велиш, свијет за нас Цуце знава. Вала Богу вала, дивне уре што је да-нас чусмо.“ Владика: „Велим, велим јуначе мој. Ма сте кажу тада и много страдали, изгинули.“ Никола: „Есмо, есмо, ма вала и звек учинили са Турцима. Учинили смо то за част Црне Горе и здравље књаза Данила. За спас овог нашег крша. За добро наше ђеце. Не треба ти ниш-та друго свијетли владико, да би се у то увјерио, но погледај ође, ове наше невјесте и ђевојке, ниједна на главу не носи бијели, но црни фацулет. Корота је код нас велика и дуго, дуго траје.“ Владика смирено и пошто се прекрсти изговори покој њиховим душама: „Нека им је вазда мир и спокој, а остатку на здравље и бо-дрост.“ Никола се иза овога такође прекрсти и изговори: „Ваз-да ти вала наш свети и добри владико ђе чуо и ђе не чуо. Памтићемо, задајем ти Бога јемца и Светог Јована Крститеља, те твоје свете и племените ријечи.“ Владика радознало: „Но, да те моја јуначино сад питам, какву сте годину имали? Како је фрут понио? Оће ли га бит довољно за ову зиму?“Никола се, мислећи: „Година је мој добри и свети вла-дико била грдна. Ка и много раније у овом кршу. Суш-на да те Бог велики сачува. Понеки дочић је понешто и родио а неки не вала, но с њега, ни сјеме се не може узет. Но научили су Цуце, да су вазда гладни и жед-ни, па ће и овај пут претећ. То нас држи и соколи, да ће доћ’ бољи дани. Биће да ти толико, да с мало пуре, млаћенице и горкијех трава, завремо нејач и старе. Помоће нам кажу Русија и господар да зиму, како тако скапуламо. А онадер право зборећи одићемо вазда у

чете, да што преко грани-це турско и аустриско за-кучимо.“ Владика мирно и болећиво: „А је ли то, мој јуначе, лијепо да туђе от-имате? Па и ако је турско и аустриско. То особито за ово доба, није то добро што чините.“Никола изненађено и одрешито: ''Свака ти је света што је рече мој Вла-дико, па и та што је јутрос рече. Но кад наступи глад у наш крш, кад се прибију утробице за рбат, онадер се иде у печобраз. Па ђе се стигне и докле се стиг-не. Глад је чудо мој вла-дико, мој свети оче. Она нема ни очи, ни душе, ни 47

фебруар / 2010 / s

vetigora

образа. Па ако ћемо право неки би тадер и кидиса-ли на братско, на црквено, Боже ме прости. Онадер и ти бажљиви Турци, пас им се меса напотеза. Ти, тамо они, Турци корјенићки и нишићки, ђавољи вазда били, арају наша добра. Отимају мал, пале нам домо-ве, убијају нејач и пасји синови веле, ово вам је зато што не пристајете да плаћате арач и не признајете наше царство.“ Владика изнова, врло смирено и лагано: „Право је и поштено и од Бога и од народа, да се од сваког зу-лума браните. Али вас ја молим, зулум не прави-те, тамо ђе није било повода. Стрпите се још мало, кад сте толико вјекова претходно истрпјели. Доће ако Бог да бољи дани. Помоће вас господар, Русија и ваша истородна и истовјерна браћа са Приморја. Црној Гори данас или икад, на њене границе неће више смјет да ударају зулмућари турски. Црној Гори је веле обећано, да ће добит своје границе, да ће бит држава. Да више неће бити вилајет турски. Јевропа је веле узела Црну Гору напокон у своје наручје. Тур-ци ће веле, вјерујте ми, подаље одит да је више не харају и не пале. А онда, Црна Гора је као иједна по-корена земља искрварила и осиромашила, бијући се сваки убога дан са Турцима. Мир и само мир, тре-ба сад Црној Гори, синови моји.“ Никола, одобровољено и доста озбиљно: „Вазда ти вала. Из твојих уста у Божје уши. Да Бог да да све буд-не тако како рече свети владико.“

„Амин, Боже дај“, одговори владика, па настави: „Би да те, јуначино моја, сад питам, како се сусријећете са ћесаровцима? Имате ли са њима мука, кад грани-цу прелазите?“ Никола замишљено: „Хм. Имамо и немамо. Како кад. Кад им је воља, ево ти их на рану да их привијеш. А кад није, ево ти их да нас гоне ка Бог ђавоља. Стрва да нам не виде. Велим ти, кад им је воље мој добри владико, пусте нас про границе. Кад није врну нас окле смо и дошли. Па онадер мој Цуца, мој гладно-ве сналази се како знаш и умијеш. Лацмани су тој мој владико. Није им вјероват, не.“ Владика опет благо и у пола гласа: „И с њима сино-ви моји будите лијепо. Моћни су. Јаки су. Као икад од кад постоји њихово велико царство. Онда, потреб-ни су они вама, а не ви њима. Преко њих и уз лијеп одношај и ријеч вазда морете саћи на море. Па онда купит и продат оно што вам је за живот потребно у та ваша стрма брда. А онда синови и кћери моји, тако ћете се из дана у дан, сретати са својом браћом у Кривошије у Боки. Велим вам злу не требало, ваз-да се можете испомагат и чуват између себе. Држат, то што највише можете, до наше свете православне вјере.“ Никола, са скинутом капом дубоко се поклони и рече: „Вазда ти за тако лијепе ријечи свети владико, са наше банде велика хвала, милост и љубав људска. Вала ти на мудром збору. Вала ти што си нас јутрос удостојио пажњом и молитвом. Памтићемо те твоје ријечи, ка икад наш племенити чоече.“Владика, тронут ријечима Николе, настави: „Немојте ми се моја добра ђецо уопште захваљивати. Ово је моја света и патриотска дужност. Ово је моја преве-

лика љубав, да вас једног дана видимо слободне и уједињене са браћом у Боки. Но, да вас још нешто питам. Који сте по роду и коју крсну славу славите?“Никола: „Међу нама је велика вишина Кривокапића, па она-дер Банићевића, Перовића и Пешикана. Има међу нама јутрос и избјеглих из Херцеговине, као што су Лукачевићи и Балор-де. Кривокапићи, Перовићи и Банићевићи, веле да су некада били један род и сви славе Светог Јована зимског. Пешикани славе Ђурђиц, а пребјези из Херцеговине, како који, једни сла-ве Ђурђевдан, други Петковдан, трећи Никољдан и тако редом. Но, да ја тебе нешто сад питам, ако ми дозволиш свети владико. Знам да иташ и да си на прешу кренуо пут Кривошија.“ Владика, смјешкајући се: „Питај слободно сине мој. За мој народ и за такве као што си ти, вазда имам времена.“ Никола, срамежљиво: „Окле си, Бога ти? Ђе ти је род и дом?“Владика: „Ја сам из села Цестова, из Горње Далмације.“ Никола: „Имали вас колико, душе ти очине, данас у вамилији?“Владика: „У мојој родној кући има нас око шедесеторо чељади.“ Никола: „Сретне куће и лијепа соја, Богу вала.“ Па пошто мало оћута: „Еси ли, Бога ти познава Владику Рада?“Владика: „Јесам, како да не и сретали се толико пута. Велики чојек. Бастадур за све Црногорце и нас који вјеру његову слави-мо. Жалим за њим. Био је велики Србин.“ Никола: „Вала Богу, вала како му наликујеш. Ма све ми се чини, ако ме очи не варају, да сам те гледа на Цетиње, кад се оно наш свијетли књаз Данило женио.“ Владика: „А зар си тад био на Цетиње?“ Никола: „А како да не, чоче. Пециво сам му на дар понио испред Подбуковичана.“ Па онда кочоперно: ''Виђи, владико, да ти и ово речем. Да ми је ланик књаз Данило кад смо се врнули са Граовца и похвалио ме, образа ми, ка иједног Црногорца. И то чујеш ме, пред двором на Цетиње, ђе је био војвода Мирко и војвода Милош.“ Владика: „Дивно, лијепо и ја ти честитам на јунаштву и на твојем данашњем збору и да ти речем, био сам на свадби кад се књаз Данило женио. Но, да те питам кад си толико вичан дивном раз-говору, оли ми рећи како ти је име и од којих си?“Никола се поисправи: „Ја сам Никола Голубов Кривокапић. Ис-под саме Буковице. Отац ми је Голуб Вујадинов са Николом Перовићем, био једини Цуца, да вазда мири све оне који је Све-ти Петар Цетињски формирао на Цетињу 1799. А унук сам вели-ког војводе цуцког Вујадина Вукова, који је веле био кнез Вељих и Малих Цуца.“Владика, погледујући на вријеме, рече: „Вријеме је ђецо моја, да се раздвајмо. Вама је хитат на море, да на пазар стигнете што прије и та тешка бремена снесете што прије. А мени и браћи Кривошијанима, да на вријеме стигнемо и обавимо свету служ-бу код цркве Драгаљске. Остајте ми онда збогом моје храбри Цуце. Крените се пут мора, од мене вазда благословени били. Много сте данас затрајали.“Никола, љубећи га поново у руку, рече: „Није нама свети и до-бри владико, кад смо имали велику срећу, да те сретнемо, ни до какавог итања. Није нам стало, вјеруј Бога, овако би остали с то-бом да причамо. Што се оно вели, три дана и три ноћи. Да нам онадер ни један пут не би било тешко, па да веле ено вас Цуце у Рисну данас чекају златни фјорини.“Раздвојише се у један вакат владика Стефан и његова пратња с Николом Голубовим и његовом дружином. Први се пут Драгаља убрзо станише чувеним Лупоглавским кланцем, а други низ стрмо брдо леденичко-рисанско у град Рисан.

48

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

У овом броју доносимо другу причу из књиге-дневника „Мученик“ митрополита трикалског и стагонског Дионисија (1907-1970), који је један од најпознатијих подвижника и црквених дјелатника Грчке Православне Цркве у ХХ вијеку. У књизи он из-лаже оно што је видио и преживио у фашистичким конц-логорима.

ПОНТИЈСКИ УЧИТЕЉ - прича другаече, трпезарија. Логор је узаврео. Затворени-

ци проваљују као необуздани талас. По реду, један другоме саопштавају новости. Ријечи су сувишне тамо гдје догађаји говоре тако краснорјечиво. Два корака до трновог вијенца логора: десетак логораша копају дугачку јаму.

Некакава језа пролази кроз затворенике. Сви се за секунду окрећу на ту страну у нијемом ужасу. Неки прилазе ближе.

Затим те затварају да једеш и спаваш. Ћелија поприма неки познати већ жалосни облик. Врата се затварају. Дуп!.. Као гробни камен.Долази ноћ. Мирис свјеже раскопане земље пуни тамни простор фантазија. Удубљење постаје дубље, дубље и у себе смјешта многе, безгранично многе – у дубини блиједи лико-ви стријељаних. О, ко ће пјевати у ноћи Павла Мела? Ко ће постројити у ред, једну за другом све језиве ноћи фашистич-ких конц-логора, тако да би успињући се по степеницама њихове невине боли, изашли на чист ваздух атмосфере Хри-стове. Ах, кад би могли искористити тај велики дар доброга Бога ради нашег спасења...Јутро нас затиче на смрт тужне.

„Нека ме мимоиђе, Господе... Али нека буде воља Твоја!“Ланац робијаша. Посматрамо занијемјеле људе, који прола-зе мимо нас.. .Срце се стеже: два... четири... осам... десет... два-десет... четрдесет.На самом крају он! Дакле, и он такође?У својој најбољој одјећи. Промиче погнуте главе. Црнпура-стог лица, полукружних обрва, замишљено. Јоанис Папа-допулос. Пријатељ и брат, о Господе. Добри садруг у боли, чврсто корача ка мјесту казне. О, горка истина! Али тјешим се. Знам, да тај Грк учитељ у овај час не борави у овом свијету. Увјерен сам да је у ватреној ширини његова душа већ прхну-ла и маше крилима пед троном Саздатеља и исповиједа се лицем у лице.Када је прошао поред мене, нијесам се уздржао:

- Дакле, и тебе такође? И тебе?Брзо му прилазим.

-Да, одговара. Глас му не дрхти. Поглед му је чврст. - Праштај. Моли се да ми Господ да снаге.Наређују му да се удаљи од мене, тако да нијесмо успјели да се загрлимо.Схватио сам дубине његове душе пред светом иконом Господњом. Изданак хришћанске понтијске породи-це. Рационалан, уздржан, скроман, моралан. Чиста душа, испуњена високим захтјевима и племенитим идеали-ма. Био је учитељ који је схватао светост свог звања, маш-тао је о живом буђењу свог народа из духовног сна, у који је погружен. Са ентузијазмом је радио са дјецом – тим пла-стичним материјалом, старајући се да њихове душе доне-су добре плодове у атмосфери љубави Христове. Религиоз-ни препород је био неопходан и једини услов, да би се на-

род поново уздигао. Свој живот је основао на јеванђелском закону, надахњујући се њиме као домаћин породице и отац. Служећи у Ритини, област Катзрини, он је преузео на себе бригу о дјеци, која нијесу имала мајку, а отац им је био један од подвижника који су се борили за сло-боду поробљене отаџбине. Тога је било прилич-но, „рвао се са лавовима“ и убрзо је стајао пред стрељачким водом.Када је завршио своју исповјест, извадио је, памтим, из џепа мали Нови Завјет. Отворио га и дао ми да прочитам записано на корици.

- То је мој завјет, казао је. - Чини ми се да је одав-де, гдје се налазимо, неопходно предвидјети све.Пажљиво сам га читао опет и опет. Оно је било пропуштено кроз филтер хришћанске вјере, без ичега сувишног, и учинило ми се да је про-зрачно и трајно као комади кристала. И до да-нас сам таквога мишљења. Забиљежио сам то завјештање у свом дневику и сада га преписујем овдје:

„Славној нашој Грчкој остављам двадесет пет го-дина служења и моју дјецу, коју сам, много се трудећи, обучавао и васпитавао на хришћански начин и достојно Грка. Вјерној мојој сапутници, мојој драгој жени, остављам бригу о вољеној нашој дјеци. Вољеној нашој дјеци – ово свето Јеванђеље, зато што их само оно може учинити срећним. Непријатељима мојим, који су по све-му судећи, учествовали у свему што се десило са мном – опроштај.“У све четири тачке садржана је нека философ-ска концепција живота која доноси добар плод. То завјештање Грка, понтијског учитеља из да-леке историјске грчке земље, потврђено крва-вим печатом мученичке смрти, постаје завјет за сваког Грка.У мени ради невидљива сила, како би створила неко зближавање.

„Хришћански препород ће спасити Грчку.“„Ја сам Грк – православни свештеник.“Те двије идеје на крају се сливају у мени, у једно нераскидиво повезано двојако постојање. Двије личности: Јоаким Љуљас, апсолвент Хал-кинске школе и Јоанис Пападопулос, учитељ из Понта. Учитељ, којег су заносили чисти хришћански идеали; свештеник, коме је прин-цип - љубав према домовини.То је и мој двоипостасни идеал. Амблем новог-рчке културе, која је већ почела свој успон.

- наставиће се -

Преузето са Православие.Руса руског Марија Живковић

pripovjest

митрополит трикалски истагонски ДИОНИСИЈЕ

ТРИ ПРИЧЕ ИЗФАШИСТИЧКИХ МУЧИЛИШТА

49

фебруар / 2010 / s

vetigora

данашње вријеме велики je број

пацијената који тра-же лијекове за раз-

личите поремећаје ве-зане за нервни систем и неке душевне поремећаје као што су неурозе, депресије, психичка на-петост, несанице, про-блеми везани за нека со-матска обољења: лупање

срца због неурозе, лоша мождана циркулација, забо-

равност, лоша мишићна координација због психич-ке исцрпљености и друго.Поремећаји сна спадају међу најчешће медицинске (психијатријске) симптоме и знакове које болесни-ци саопштавају. Група природних наука, прије свега неурофизиологија, неуропсихијатрија, психологија су верификовале да скоро двије трећине свога жи-вота људско биће проведе спавајући. Свакако да то није изгубљено вријеме, како се понекад мис-ли, напротив. Подсјећања ради кажимо да управо спавање окрепљује и заједно са тзв. стваралачким сном унапређује комфор и квалитет сваког човјека.Успављивање као процес одвија се сукцесивним удаљавањем од стања будности преко кризног стања полусна, до дубоке уснулости.Познато је да се у првом сату спавања јављају тзв. брзи покрети очних јабучица. Ова фаза праћена је губитком тјелесних покрета, осцилацијама крвног притиска, срчаног рада и дисања. То је тзв. РЕМ фаза спавања, која се јавља 4-5 пута у току спавања и траје око 20 минута. Нормалан сан одвија се ноћу. Човјекова потреба за спавањем зависи од узра-ста. Плод у мајчиној утроби почиње да спава у осмом мјесецу развоја. Најдуже се спава у првим мјесецима живота. Новорођенче спава 20-21 сат, дијете до 7 година 10-14 сати, одрастао човјек 7-9 сати, старе особе 5-7 сати.За верификацију и подјелу поремећаја спавања постоје различити критеријуми. Неки користе DMS-IV критеријуме (амерички класификациони систем), други критеријеме ICD-10 (десета међународна класификација болести).Међународна класификација болести у одељку менталних поремећаја, наводи само неорганске (психијатријске) поремећаје спавања, док се ор-гански настали поремећаји наводе приликом опи-са појединих органских система (апнеја, код респи-раторних поремећаја и друго).Позадина неорганских поремећаја сна је емо-ционалне (психичке) природе. Значи поремећај спавања је превасходно пропратни знак неког мен-талног или соматског поремећаја (дисфункције). На основу клиничке слике може се препознати да ли је поремећај спавања самосталан поремећај

или је симптом неког другог поремећаја. Поремећаји сна дијелe се на disomnije-проблеми везани за започињање спавања и parasomnije-ненормалне појаве које се јављају током сна (ноћне море). Сматра се да серотонергични, норадренергични неурони и неурони који садрже ацетилхилин управљају сном.Главни симптоми неорганских несаница су: тешкоће успављивања,честа буђења у току ноћи, рано јутарње буђење. Постојеће стање праћено је преокупацијом o несаници, забринутошћу од потенцијалних последица, потом депресив-ним расположењем, отежаним професионалним и социјалним функционисањем. Дијагностика поремећаја сна заснива се на више клиничких по-ступака.Узрок несанице могу бити: психичка обољења, психофизиолош-ка обољења, употреба алкохола и лијекова, органска обољења (респираторна-кашаљ, болови), смањена физичка активност, употреба стимуланаса (дуван, кофеин).

Терапија поремећаја спавањаАко је несаница последица пролазног анксиозног стања (на-петости, нервозе, раздражљивости... насталог због нпр. испи-та, исцрпљујућег рада, сукоба са колегама на послу, породичних проблема..) за олакшавање ових тегоба препорука је почети са природним, биљним препаратима.Ако анксиозност није пролазног карактера и јавља се здружена са депресијом (симптоми су: поремећај расположења, недоста-так мотива, губитак апетита, осјећај кривице, смањена способ-ност за обраду информација и извлачење логичних закључака, губитак емоција) веома важно је потражити стручну помоћ, прије свега од психотерапеута (ако се ради о узрочним догађајима који су скривени у подсвијести) или неуропсихијатра (ако су разлог болести биохемијски поремећаји неуротрансмисије у централ-ном нервном систему).У биљној апотеци „Св. Василије Острошки“ у Подгорици, наћи ћете низ препарата за олакшавање проблема несанице и разних анксиозних стања:

-чај за смирење,-чај против несанице,-мед са екстрактима биљака за смирење, -готови фармацеутски препарати на бази валеријане, кантариона, матичњака,

-препарати арома терапије (миришљаве свијеће, ручно прављене, натопљене етарским уљима, мирисни тамјан - чије паре смирују и дезинфикују простор у коме се борави).Биљке које улазе у састав фитофармака који олакшавају пробле-ме код несаница и анксиозних стања су следеће:Valeriana officinalis L. Valerianaceae- валеријана, одољен, маци-на трава.Расте на влажним мјестима поред ријека. Од биљке се кори-сти коријен са ризомом. Коријен се вади из земље у прољеће и јесен, очисти, опере, расијече по дужини и суши на 400С. Cиров коријен је благог мириса који се сушењем повећава, а дужим стајањем постаје изузетно непријатан због стварања изовалеријанске кисјелине. Коријен садржи: етарско уље: монотерпени (камфен, борнеол, пинен, бор-нилацетат, борнилизовалеријанат), неиспарљиви монотерпени (иридоидна једињења-валепотријати који су нестабилни при темп. већој од 400С и уз прису-

medicinA

мр. фарм. спец.ДРАГИЦА Бојовић

50

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

ство влаге), сесквитерпени (кариофилен, кадинен, валерианон, валерианал) и неиспарљиви сесквитерпени (валеријанска кисе-лина, хидрокси-ацетоксивалеријанска киселина, валеранон, еле-мон).Од биљке се користи сам коријен, у чајним мјешавинама, у об-лику тинктуре и све више готови стандардизовани суви екстрак-ти од којих се израђују фармацеутски облици (капсуле, дражеје).Веома је омиљено средство за смирење, са веома ријетким нежељеним дејствима, није познато да изазива навикавање.Биљка испољава седативно, антидепресивно, спазмолитичко и благо хипотензивно дјеловање (посебно у комбинацији са гло-гом).Користи се за смирење код узнемирености различитог поријекла, код наглих промјена расположења, код несанице олакшава наступање сна, продубљује га и продужава, код благих депресија, мигрене, грчева у желуцу и цријевима, код менструалних боло-ва, реуматизма. Може да се комбинује са другим биљкама које испољавају седа-тивно дјеловање (нана, мелиса, липа, хмељ, камилица). Не комбинује се са кантарионом!Препоручује се узимање прије одласка на спавање по шољица топлог чаја. Melissae officinalis L. Lamiaceae ­ матичњак, мелиса, пчелиња љубичица.Од биљке се користи лист, сасвим отворен, сочан, мириса на ли-мун, сакупљен непосредно прије цвјетања биљке. Суши се у хла-ду или у сушницама веома кратко на температури највише до

400С. Лист садржи: етерично уље (гераниал, нерал, гераниол, цитронелол, линалол, геранилацетат, β-кариофилен), флаво-ноиде (кверцитрин, рамноцитрин, деривати апигенина и лу-

теолина), фенолкарбонске киселине, катехинске танине, тритер-пенска једињења, депсидну и розмаринску киселину.Мелиса испољава седативно, спазмолитичко, карминатив-но, антибактеријско дјеловање. Користи се за смирење код

поремаћаја сна, мигрене, стомачних тегоба.Humulus lupulus L. Cannabaceae, хмељКористе се од женских биљака шишарке (Strobul)

и у њима длаке (Lupulin). Садржи: танине (хумулота-нинску киселину) флавоноиде (ксантохумол-халкон, кверцетин,кемферол), амине (триметиламин, холин).Испољава седативно и хипнотичко дјеловање. Кори-сти се код неуралгија, несаница (изазваних немиром, бригом, свакодневним стресом), узнемирености, неу-роза.Hypericum perforatum L. Hypericaceae, кантарион, бо-городичина трава.Убира се вршни дио биљке у цвијету, суши у хладу на промаји или у сушницана на највише до 400С. Веома је омиљен у народу и у традиционалној медицини кори-сти се и за унутрашњу и спољашњу употребу.Комплексног је састава. Садржи: етерично уље у тра-говима, танина до 10%, тритерпене, стероле, хетеро-зиде, фенолкарбонске киселине, флавоноиде (хи-перин, изоквертетрин, рутин, нафтодиантронска једињења (хиперицин, псеудохиперицин, протохи-перицин), флороглуцинолска једињења (хиперфорин, псеудохиперфорин).Кантарион испољава: антидепресивно, антисептичко, антифлогистичко, антивирално дјеловање. Користи се код психовегетативних сметњи, лакших депресија, код несанице, нервозе и немира у менопаузи, код гу-битка концентрације и апетита, за зарастање рана и гризлица код чира на желуцу и цријевима, код коли-тиса. Споља за лијечење опекотина, за зарастање рана, ек-цема.Сматра се да је механизам антидепресивног дјеловања у инхибицији ензима моноамино-оксидазе (МАО) који оксидише све катехоламине у централном нервном систему.Не комбинује се са неким биљкама, а никако са син-тетским антидепресивима. Мentha x piperita L. Lamiaceae – нана, мента.Лист нане садржи: етерично уље, фенолкарбон-

ске кисјелине, танине. Дјелује спазмолитички и релаксантно. Користи се за смирење, против болова, улази у састав мјешавина намијењених против несанице, неуро-за, менструалних болова. Matricaria chamomilla L.Asteraceae - камилицаОд биљке се користи цвијет. Садржи етар-ско уље (хамазулен, ά-бисаболол), флавонои-де (апигенин), кумарине. Користи се за смирење код разних неуроза, даје се дјеци код грчева у сто-маку и за миран сан. Се-дативно и анксиолитич-ко дјеловање приписује се флавоноидима, прије свега апигенину за кога се сматра да дјелује на 51

фебруар / 2010 / s

vetigora

централне рецепторе за бензодијазепине. Прису-ство триптофана у цвастима, прекурсора 5-НТ и GABA, може да објасни седативно дејство камили-це.Lavandula angustifolia Miller, Lamiaceae - лавандаОд биљке се користи цвијет који се убира прије потпуног цвјетања биљке. Активне компонен-те су: етарско уље (линалол, линалил ацетат, ли-монен, цитрал, камфор), хидрокси кумарини, та-нини. Утврђено је да етарско уље има анксиоли-тичко и антиконвулзивно дјеловање. Даје се код поремећаја расположења, замора, несанице. Ла-ванда је медоносна биљка и познати је мед од ла-ванде посебно користан за дјецу са проблемима опструктивног бронхитиса и астме.Код привременох несаница које трају до мјесец дана није увијек потребно тражити помоћ психијатра нити гутати таблете за спавање.Ако су узрок несанице бука, свјетлост, промјена кревета, промјена шеме спавања (ноћни рад) мо-жете ријешити увођењем одговарајућих промјена у својој свакодневници као што су шетње у вечерњим сатима, пред спавање попити шољу то-плог чаја или млијека, избјегавати стимулативне на-питке, пушење. Затим стварати навику за читањем молитава прије спавања од, прије свега Светих љекара: Св. Козме и Дамјана, Св. Пантелејмона, Св. Луке и др.За ублажавање лакших психичких проблема као што су несанице, неурозе, разна анксиозна стања, можете почети са наведеним природним препара-тима.Ако не наступи побољшање значи да се ради о озбиљнијем здравственом проблему. Обавезно се јавити љекарима који се баве наведеном пробле-матиком (неуропсихијатри, психотерапеути) и који ће вам уз помоћ терапеутских разговора и медика-ментозне терапије олакшати превазилажење на-сталих сметњи.

Упозорење!Веома често ми се обраћају пацијенти који тра-же савјет за употребу одређених, често сумњивог квалитета биљних препарата, који су израђени од стране некомпетентних људи (тзв. надриљекара). Неријетке су и притужбе о нежељеним дејствима истих. Обавеза сваког човјека је да има изграђен одређени ниво здравствене културе која олакшава процјену квалитета свега што се нуди на тржишту (преко разних часописа, тв-емисија, реклама).Приликом одабира чајних мјешавина, готових биљних фитофармака, дијететских суплемената и других природних производа у сврху лијечења и превентиве, обавезно погледајте декларацију, да ли је издата од референтне лабораторије и да ли је препарат израђен под надзором стручне особе. Када су у питању савјети тражите их искључиво од стручне особе.

Ако имате питања у вези са овом темом можете сеобратити на мејл адресу dragicabiljna@t­com.me. poezijaДРАГОМИР Брајковић

ПОСЛЕДЊА МОЛИТВА

Док идем, Господе, тешким путем, Нек ми над њим ријеч свијетли!

Јер кроз њу ми се указаше Прве зоре, први пијетли ...

Ако нијесам никако смого Жеженог сунца сјај да скинем,

Па кад ме у грлу ријечи пеку Дај ми у њима да починем!

И да свој вјечни сан проснијем у слову што ме зазва варком,

Нека у ријечи сав потонем Расточен њиховом снагом јарком.

52

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

асопис „Логос“ студена-та Православног богослов-ског факултета Универзите-та у Београду, представљен је подгоричкој читалачкој публи-

ци у Духовном центру. Говорећи о циљевима и темама које објављује овај часопис, Крсто Станишић, студент Богослов-ског факултета у Београду и члан редакције, истакао је да је циљ ча-сописа „Логос“ првенствено да се хришћанство студентима пред-стави на аутентичан, али попула-ран и приступачан начин. „Текстови су прилагођени, без уско стручних теолошких терми-на, тако да сви могу да читају без проблема. Битан циљ овог часо-писа је и обезбјеђивање простора у којем се студенти могу изразити, и тако се отвара перспектива за сарадњу студената и професора нашег и осталих факултета. Коор-динатор нашег пројекта је проф. др Родољуб Кубат, који предаје Стари завјет. Хришћанство как-во данас познајемо, које има традицију од 2000 година, оста-вило је неизбрисив печат на историју човјечанства, на култу-ру, умјетност, музику. „Логос“ по-кушава да испрати како је и у којој мјери хришћанство утицало на све ове области, као и на савреме-ни начин живота. Већина има ути-сак да је Црква организација која се слијепо држи традиције и које је застарјела, али као што је Хри-стос увијек савремен, таква је и Његова Црква“, казао је између осталог Станишић. Сва три броја објављена у новом, популарном издању обрађују одређену тему, па је тако први број био посвећен милосрђу, у другом је било ријечи о инкултурацији, односно о томе како је хришћанство које се током вјекова прожимало са разним културама и цивилизацијама, преобразило старе паганске обичаје и дало им нови, дубљи и виши смисао. Тема трећег броја је стрес, увијек актуелан пратилац нашег живота.„Поред главне теме, трећи број ‘Логоса’ има десет рубри-ка које обрађују широк спектар тема. Између осталог, ту се могу прочитати и разни занимљиви текстови о Светом Пис-му, рубрика ‘Културни светионик’ пише о Јовану Јовановићу Змају, ‘Путопис’ приказује Москву, ‘Насљеђе’ говори о архео-лошком истраживању у Лепенском виру, ту су и текстови ‘По-зориште и хришћанство у средњем вијеку’, ‘Његош као бо-гослов свјетлости’. Једна од највећих рубрика у часопису је ‘Свијет око нас’, гдје се могу наћи текстови о поп и рокен-рол музици, потом ‘Достојевски између фиолозофије наде и

prikaz

Часопис „Логос“аутентичан и популаран

филозофије робије’ и многи други текстови. Ту су интервјуи са проф. Владетом Јеротићем, Петром Јевремовићем и Небојшом Јовановићем, затим је ту студенстка страна и на самом крају је некро-лог наше покојне студенткиње Саре Трајковић“, казао је између осталог Станишић. О теми трећег броја, говорио је Далибор Милаковић, парох подгорички. Уз промоцију „Логоса“, публика је уживала и у звуцима виоли-не Петке Станишић, уз пратњу пјевница школе вјеронауке при цркви Св. Ђорђа у Подгорици.

Преузето из дневне новине

„Дан“ од 20. 01. 2010. г.

У Подгорици је промовисан „Логос“, часопис студената Православ-ног богословског факултета из Београда

Ч

53

фебруар / 2010 / s

vetigora

Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка сматрају да је у Црној Гори неопходно да се, по-

ред Закона о заштити од дискриминације, што прије донесе и Закон о правном положају црка­ва и вјерских заједница. На тај начин би се, између осталог, спрјечавала дискриминација грађана по основу вјероисповијести и дискриминација Цркве и вјерских заједница којима ти грађани припадају. Ретроградност важећег социјалистичког Закона о правном положају вјерских заједница („Службени лист СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, „Службе-ни лист РЦГ“, бр. 27/94 и 36/03) је управо про-извела читав низ системских и систематских дискриминација вјерника, држављана Црне Горе, као и Митрополије црногорско-приморске као канонски и законски легитимног представ-ника Православне Цркве у Црној Гори. Такође, указујемо и на дискриминацију Право-славне Цркве, али и других традиционалних вјерских заједница, у погледу реституције не-праведно одузете имовине Цркве и вјерских заједница за вријеме једнопартијског комуни-стичког система. Закон о повраћају одузетих имовинских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 21/04) и Закон о измјенама и до-пунама закона о повраћају одузетих имовин-ских права и обештећењу („Службени лист РЦГ“, бр. 49/07) су, на жалост, дискриминаторни прав-ни акти који су Цркву и вјерске заједнице, које потражују одузету имовину, заправо искључили из процеса реституције.Црква Христова у темељу свог учења има ис-тину да се сви људи у свим народима, време-нима и на свим континентима рађају слободни и једнаки пред Богом. Отуда Свето Јеванђеље као темељ хришћанског учења и понашања пра-вославних хришћана кроз вјекове и све до да-нас представља, слободно се може рећи, први међународни и свевременски документ против дискриминације пошто, по ријечима Светог Апо-стола Павла, „нема Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушког ни женског, него су сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28-29). Управо Црква Божија, која од свог постанка проповиједа слободу и једнакост људи пред Богом и међу со-бом, представља прву антидискриминациону институцију људског рода и вјековима се, иако је безброј пута кроз историју са својим вјерним народом била не само дискриминисана него и најстравичније гоњена, бори против свега што унижава људско достојанство и спутава слободу која почива на одговорности.Нацрт закона о заштити од дискриминације, на

жалост, не представља документ за који се може рећи да га одликује јасноћа норми и правно-техничка уједначеност. Предложене норме у Нацрту закона су тако широко постављене да у будућности могу представљати извор бројних неспоразума и не само веома разноликих него и најдиректније супротстављених тумачења.Прије свега, назив закона одудара од његове суштине. С об-зиром да у Нацрту закона не постоји ниједна казнена одред-ба онда се са пуним правом може говорити не само о оправ-даности оваквог назива него и оваквог текста закона. За-кон најбоље штити оне којих се тиче када прописује казне за оне који крше закон. Отуда су апсолутно примјеренији и прихватљивији сљедећи називи за овај законски акт Закон о забрани дискриминације, Закон о сузбијању дискриминације или Закон о заштити равноправности. Управо и због тога што је и наслов радног текста Нацрта од маја 2009. године гла-сио Нацрт закона о забрани дискриминације. Није јасно из којих је разлога наслов промијењен када је и Венецијанска комисија своје мишљење дала о Нацрту закона о забрани дискриминације и тај је назив свуда у тексту и коришћен.Примјећујемо да је у Нацрту закона коришћен веома вели-ки број страних израза почев од израза дискриминација пре-ко мобинга, сегрегације и сличног, иако за наведене термине постоје наши древни и лијепи изрази.Подсјећања ради, у радном тексту Нацрта закона од маја 2009. године, који је упућен Венецијанској комисији на преглед и изјашњавање, чланом 24. је била предвиђена и заштита од дискриминације по основу вјере. Тај члан је био формулисан на сљедећи начин:

„Дискриминација по основу вјере постоји ако се посту-па противно обавези непристрасности државе према вјерским заједницама, а нарочито ако се посебне слободе и права неоправдано обезбјеђују припадницима појединих вјероисповијести или се неоправдано одбија признање појединих вјерских заједница. Дискриминација постоји и ако се поступа противно начелу слободног исповиједања вјере, односно ако се лицу или групи ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјерских увјерења, као и право да се поступа у складу са својим вјерским увјерењима“.Венецијанска комисија се у свом мишљењу о радном тексту Нацрта закона о забрани дискриминације (бр. 541 од 12. окто-бра 2009. г/усвојено на 80. пленарној сједници од 9-10. окто-бра 2009. г.) о члану 24. изјаснила на сљедећи начин:

„Наслов члана треба промијенити тако да гла-си „дискриминација на основу религије или вјеровања (вјероисповијести)“. Одговарајући амандмани би такође тре-бало да буду направљени у тексту наведеног члана. Први став забрањује дискриминацију само од државних вла-сти, а неупитно је да и приватна лица могу учинити дискри-минаторски чин против друге особе на основу религије или увјерења. Овдје још једном изгледа да је опсег употребе оног Нацрта закона ограничен само на јавно-правну област.Венецијанска комисија подсјећа да се Закон о забрани дискриминације мора примјењивати на јавне функционере, као и на физичка и правна лица у јавном и приватном секто-

Архиепископ цетињски и Mитрополитцрногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

reag

ova

wa Примједбе на нацрт закона о

заштити од дискриминацијеМинистарству за заштиту људских и мањинских права Црне Горе

54

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

ру у свим областима“.Потпуно је било природно да радна група уважи и угради мишљење и препоруке Венецијанске комисије у Нацрт зако-на. Међутим, поступљено је супротно – члан 24. радног текста Нацрта закона, који се односио на „дискриминацију по осно-ву вјере“, избачен је из Нацрта закона, који је, на предлог Ми-нистарства за заштиту људских и мањинских права, усвојила Влада Црне Горе и ставила га на јавну расправу.У Нацрту закона, дакле, као један од посебних облика дискриминације није предвиђена дискриминација по осно-ву религије или вјероисповијести што јасно говори о дискри-минационом карактеру Закона о заштити од дискриминације. На овај начин испада да је од дискриминације заштићено све осим слободе вјероисповијести и слободе религиозног удруживања које су гарантоване члановима 9. и 10. Европ-ске конвенције о људским правима и члановима 46. и 53. Уста-ва Црне Горе. Као да је носилац законодавне иницијативе за-боравио да су, сходно члану 9. Устава Црне Горе, „потврђени и објављени међународни уговори и општеприхваћена пра-вила међународног права саставни дио унутрашњег прав-ног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују друкчије од унутрашњег законодавства“.У правној науци је познато да закони модерних држава у себи носе општа обиљежја, али и да се, како у Европској унији, тако и у другим модерним државама, уважавају конкретне прили-ке и проблеми у једном друштву за које се неки закон при-према и држави у којој се закон припрема. Отуда посебно забрињава чињеница да је из Нацрта закона о заштити од дискриминације уклоњен члан који обавезује државну власт на непристрасност према Цркви и вјерским заједницама и све оно што у правној теорији и пракси суштински подразумијева уставни систем одвојености Цркве и вјерских заједница од државе. Имајући у виду досадашње директне атаке и ненадлежно мијешање државних власти и одређених ресора Владе Црне Горе на унутрашња питања Православне Цркве у Црној Гори, угрожавање унутрашње аутономије Цркве, бројних црквених и канонских права, права вјерника и злоупотребе вјерских осјећања грађана у политичке сврхе, не можемо, а да кроз Примједбе на Нацрт закона о заштити од дискриминације не изразимо бојазан да ће се са старом праксом и у будућности наставити и поред постојања анти-дискриминационог закона.Министарство за заштиту људских и мањинских права Црне Горе није уважило чињеницу да и слични закони држава у окружењу (Србија, Босна и Херцеговина, Хрватска) забрањују и, што је веома важно, санкционишу дискриминацију на осно-ву слободе вјероисповијести.Парадоксално је да понуђеним законским моделом, који је предложило Министарство за заштиту људских и мањинских права, нису заштићени ни вјерници ни атеисти с обзиром да се, према релевантним тумачењима оквира слободе вјероисповијести, њоме подједнако користе вјерници, атеи-сти и људи других увјерења. Остаје да се нагађа да ли је то, за-право, и био прави циљ носилаца законске иницијативе.Границе слободâ су у члану 10. Устава Црне Горе постављене тако да је „слободно све што Уставом и законом није забрањено“. У таквом случају, лако се може закључити да је изостављањем дискриминације по основу слободе вјероисповијести из кор-пуса посебних облика дискриминације заправо дозвољена дискриминација на основу слободе вјероисповијести, али

и свих облика религиозног удруживања и то не само у јавно-правној него и у приватно-правној области.Проблематична је и формулација и поставка чла-на 14. Нацрта закона, који се тиче дискриминације у коришћењу објеката и површина у јавној упо-треби. Тумачењем овог члана стиче се ути-сак да ниједна јавна површина, па чак ни шко-ле, дјечији вртићи, старачки домови, храмови и друге богомоље и њихово достојанство, као и достојанство оних који у њима раде, живе или их посјећују, нису законом заштићени и изузе-ти од јавног манифестовања увјерења која су у апсолутној супротности са вјером, доктрином, образовним системом и начином живота у њима.Људска права и слободе нису апсолутна и нео-граничена, а главна карактеристика Нацрта зако-на се и састоји у томе да је права, која је, како се види, селективно и дискриминаторно заштитио, законописац поставио без икаквих ограничења. Међународни документи, а посебно чланови 9, 10. и 11. Европске конвенције о људским пра-вима прописују услове и начин ограничења људских права. Вриједи подсјетити да се, сходно Европској конвенцији о људским правима, сло-бода мисли, савјести и вјероисповијести; слобода изражавања и слобода окупљања и удруживања могу ограничити законом ако су та ограничења неопходна у демократском друштву у интере-су јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и морала или ради заштите права, сло-бода и угледа других. Нацрт закона о заштити од дискриминације је у погледу одсуства про-писаних ограничења у супротности са важећим међународним документима о људским правима и праксом европских држава.Ни питање дискриминације у области рада као један од посебних облика дискриминације није постављено на адекватан начин с обзиром да нису прописани изузеци од дискриминације у области рада. Државе у окружењу, чија су иску-ства, само у редукованом облику, коришћена приликом израде Нацрта закона, прописале су да се под дискриминацијом не подразумијева различито поступање „при заснивању радног односа, укључења у чланство те у дјеловању које је у складу са науком и послањем цркве и вјерске заједнице уписане у Евиденцију вјерских заједница у Републици Хрватској, те друге јавне или приватне организације које дјелују у складу са Уставом и законима, ако тако захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви“ (ст. 5. чл. 9. Закона о сузбијању дискриминације у Републици Хрватској,

„Народне новине“, бр. 85/08); „када је засновано на разликовању, искључивању или давању предно-сти у вези са запошљавањем као члана особља институције које се обавља у складу са доктрина-ма, основним поставкама, догмама, вјеровањима или учењима конкретне вјероисповијести или вјере, с обзиром да је разликовање, искључење или давање предности извршено савјесно како 55

фебруар / 2010 / s

vetigora

не би дошло до повреде вјерских осјећања при-падника те вјероисповијести или те вјере“ (чл. 5. Закона о забрани дискриминације Босне и Херце-говине, „Службени гласник“, бр. 59/09) и „када при-ликом заснивања радног односа, укључују у члан-ство, те у дјеловању које је у складу са науком и пословањем регистрованих цркава и вјерских заједница у БиХ, као и друге јавне или приват-не организације које дјелују у складу са уставом и законима, ако то захтијевају вјерске доктри-не, увјерења и циљеви“ (исто) и да се „не сматра дискриминацијом поступање свештеника, од-носно вјерских службеника које је у складу са вјерском доктрином, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница уписаних у регистар вјерских заједница, у складу са посебним законом којим се уређује слобода вјероисповијести и ста-тус цркава и вјерских заједница“ (Закон о забрани дискриминације, „Службени гласник“, бр. 22/09). Није потребно наглашавати у каквом се положају, без овакве законске заштите, могу наћи тради-ционалне цркве и вјерске заједнице које се пред државом, између осталог, јављају као правна лица

- послодавци свештеницима и вјерским службени-цима.Дискриминаторни карактер Нацрта закона о за-штити од дискриминације се огледа и у члану 19. којим је регулисана дискриминација по основу сексуалног идентитета и сексуалне оријентације. Прије свега, ни у хрватском ни у босанском за-кону нигдје нису поменути изрази „сексуал-ни идентитет и сексуална оријентација“. Умјесто ових израза, коришћени су „полни идентитет и полно изражавање“. У ставу 3. члана 19. Нацр-та предвиђене су само двије групе лица – лица која мијењају пол и лица која се преоблачењем и шминком маскирају у лица супротног пола. Ако се таква права додјељују напријед наведеним група-ма лица онда се питамо не би ли се онда очекива-ло да се у блиској будућности иста додијеле педо-филима и зоофилима пошто је и то њихова сексу-ална оријентација?Неким чудним начином из радног текста Нацр-та закона је изостављена и дискриминација у об-ласти пружања јавних услуга. У погледу Право-славне Цркве, ово је итекако важно у односу на Јавни сервис Радио-телевизија Црне Горе. У току је припрема Предлога закона о електронским медијима, а чланом 104. Нацрта закона о елек-тронским медијима се у програмима јавних ра-дио дифузних сервиса забрањује „вјерска пропа-ганда“. Имајући у виду да је у Нацрту закона о за-штити од дискриминације изостављена забра-на дискриминације у области пружања јавних услуга онда није тешко закључити о евидент-ном постојању интереса да се Црква и вјерске заједнице сасвим искључе из области корисника јавних услуга у овом погледу, али и да се без икак-вог разлога ограничава право грађана – вјерника на објективно информисање из свих области друштвеног живота.

Добре стране предложеног Нацрта закона видимо у чињеницама да, и поред најава претходног омбудсмана („Вијести“, 10. октобар 2009. г.), ипак нису дозвољени истопол-ни бракови, те да је предвиђена заштита од дискриминације у области васпитања, образовања и стручног оспособљавања прије свега дјеце и омладине која су већ деценијама дискри-минисана бројним поступцима државних власти у погледу спрјечавања права дјеце на вјерску наставу или грађанско васпитање.Кроз ове Примједбе предлажемо сљедеће:Назив закона промијенити у Закон о заштити равноправно-сти;Стране изразе замијенити нашим – дискриминација (неравно-правност); мобинг (психичко злостављање и узнемиравање на радном мјесту); сегрегација (одвајање од цјелине); сексуал-ни идентитет (полни идентитет); сексуална оријентација (пол-на оријентација);Након члана 15. као члан 16. додати: „дискриминација (не-равноправност) постоји ако се поступа противно наче-лу слободног испољавања вјере или увјерења, односно ако се лицу или групи лица ускраћује право на стицање, одржавање, изражавање и промјену вјере или увјерења, као и право да јавно или приватно изнесе или поступи сходно својим увјерењима. Не сматра се дискриминацијом (неравноправношћу) поступање свештеника и вјерских служ-беника које је у складу са вјерским учењима, увјерењима или циљевима цркава и вјерских заједница. Државни органи су дужни да поштују обавезу непристрасности према црквама и вјерским заједницама“.Члан 14. Нацрта закона измијенити: „Онемогућавање коришћења објеката и површина у јавној употреби лицу или групи лица, по неком од основа из члана 3. став 1. овог зако-на сматра се дискриминацијом (неравноправношћу). Пра-во на коришћење објеката и површина у јавној употреби може бити ограничено само законом и то у интересу јавне безбједности, ради заштите јавног реда, здравља и мора-ла, ради заштите права, слобода и угледа других, а посебно дјеце, као и институција које се налазе у непосредној близи-ни јавних објеката и површина чије коришћење затражи лице или група лица“.Норму која регулише дискриминацију (неравноправност) у области рада (члан 17. Нацрта) допунити. Након става 2. дода-ти: „под дискриминацијом (неравноправношћу) се не сматрају случајеви заснивања радног односа лица чија су увјерења и начин понашања у супротности са науком и мисијом цркве или вјерске заједнице ако то захтијевају вјерска доктрина, увјерења и циљеви како не би дошло до повреде вјерских осјећања припадника цркве или вјерске заједнице која дјелује у складу са Уставом и законима“.Члан 15. радне верзије Нацрта закона о забрани дискриминације (од маја 2009. г.) вратити у текст Нацрта за-кона с тим што треба предвидети и забрану неравноправно-сти у пружању јавних услуга у случају када се правним лицима, као и црквама и вјерским заједницама, пружа неједнак и не-доличан третман или се дјеловањем у области јавних услуга нарушава њихов углед, идентитет и достојанство, као и углед, идентитет и достојанство грађана који им припадају.

Цетиње, 31. 12. 2009. АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

др А м ф и л о х и ј е56

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

aktuelno

Након више од двије деценије од ископавања посмртних остатака, посљедњих дана се коначно у широј јавности по-кренуло питање времена, мјеста и начина сахране господа-

ра Зете и Црне Горе и оснивача Цетиња Ивана Црнојевића. Нажа-лост, као и у мноштву других ситуација, и овом питању, приступа се непромишљено и политикантски.Господар Иван Црнојевић, као владар Зете, данашње Црне Горе и утемељивач Цетиња, личност је која је била запостављена деценијама, због разних идеолошких разлога, те га је данас потреб-но сагледати без икаквих идеолошко-политичких предрасуда.Ово, прије свега, захтјева поштовање чињенице да је само Цетиње саткано око старог Манастира на Ћипуру, и да је ктитор овог мана-стира био управо Иван Црнојевић. Бојимо се, да без искреног од-носа према овој чињеници, нема и неће бити искреног односа пре-ма једној од најзначајних личности Црне Горе. Манастир Цетињски је био и остао кичма народа и престонице Цетиње, и тежиште кул-турног и просвјетног живота тадашње (па и данашње) Црне Горе што потврђује и чињеница да је и његов син Ђурађ, прву ћириличну штампарију основао управо при манастиру Св. Николе на Ободу и при Цетињском манастиру.Господару Ивану Црнојевићу је мјесто у светињи којој је био кти-тор и задужбинар, по древном средњовјековном обичају, који смо дужни поштовати, какав год имали однос према Цркви. Неопход-но је имати поштовање према личности Ивана Црнојевића и по-штовати његове свјетоназоре и завјештање, а они су, како се види из Повеље (хрисовуље) Цетињском манастиру, а и из живота и тру-да свих Црнојевића били јасно православно-хришћански. Црква Св. Георгија, коју је подигао други господар, тадашњи књаз, доцнији краљ Никола, сачувала је мјесто починка за Ивана Црнојевића и оно се и данас чува о чему свједочи и постојећа плоча на мјесту његовог погреба. Добро је што је Влада Црне Горе израдила програм „Цетиње – град културе 2010-2013“ с циљем да Цетиње васкрсне као државна и кул-турна престоница Црне Горе, али није добро што није укључила и Митрополију црногорско-приморску, која је најстарија институција са непрекинутим континуитетом, како на Цетињу, тако и Црној Гори. Представници Митрополије би свакако дали немјерљив допринос управо у тумачењу почетака и темеља на којима су утврђени и Црна Гора и Цетиње. Дакле, сматрамо апсолутно непотребним било как-во одређивање другог мјеста сахране о коме ће, како се каже, „од-лучивати експерти“. С друге стране, сасвим је умјесна изјава из Министарства културе да оно „није надлежно да одлучује о вјерским церемонијама“. Ова-кав приступ државних органа би могао да буде примјер за будућа поступања. Надлежна за одлучивање о „вјерским церемонијама“, у овом случају, о поретку Православне Цркве, може бити само Право-славна Црква, у овом случају Митрополија црногорско-приморска, која и данас као и вјековима има своје сједиште у обновљеној за-дужбини Ивана Црнојевића – Цетињском манастиру.Надајмо се да ктитор Иван Црнојевић неће бити отет из своје задуж-бине, као што је већ доста отето од Цетињског манастира, противно његовој вољи и Божјој и људској правди, и да ће коначно бити ис-поштован захтјев Митрополије о његовом повратку у његову гроб-ницу и задужбину.

ИЗ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕЦетиње, 15. јануара 2010.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПОВОДОМ ПЛАНОВА ЗА САХРАНУ ГОСПОДАРА ИВАНА ЦРНОЈЕВИЋА

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

ПРЕМИЈЕР БЕЛГИЈЕ КОД ВАСЕЉЕНСКОГ ПАТРИЈАРХА

Његова Свесветост Васељенски Патријарх примио је 30. децембра у Фанару Његову Екселенцију Ива Летерна, премијера Белгије. Белгијски премијер је том приликом посjетио и цркву Светог Ђорђа и рекао: „Било је врло занимљиво што сам посjетио корjене хришћанске вjере у овом свjетском региону. Православна Црква, као један од тих корена, уједињује циjело друштво.“

ИНДИЈАНЦИ ДОМИНАНТНИ ПРАВОСЛАВЦИ У АМЕРИЦИПравославна Америчка Црква, која обједињује више од 700 парохија у Мексику, САД и Кана-ди, недавно је примила под своје окриље 5 000 крштених Индијанаца. А ускоро ће се тој Цркви присајединити још неколико хиљада Гватемала-ца, који желе да приме православље, саопшта-ва NEWS.ru.com, позивајући се на интервју који је митрополит све Америке и Канаде Јона дао за сајт Православие.ру, поводом недавног боравка у Москви.Велики дио Гватемалаца, који желе да постану православци, припада народу Маја.

„Кад ти Гватемалци пређу у православље, и ако узмемо у обзир представнике старосједиоце из других земаља Латинске Америке, онда Индијанци могу бити главни етнос у Америчкој Православној Цркви. Ја бих лично веома био срећан због тога“, изјавио је митрополит Јона.

ПРОНАЂЕН ПОГРЕБНИ ПОКРОВ ИЗ ВРЕМЕНА ХРИСТА Археолози су у Јерусалиму пронашли погреб-ни покров, који датира из времена Христовог распећа, саопштава Интерфакс-религија.По њиховом мишљењу, тај проналазак може по-ставити питање оригиналности Торинске плаш-танице. Начин ткања и дизајн тканине кардинал-но се разликују од платна плаштанице. Покров је израђен методом једноставног двостраног ткања, а не дијагоналног, као код Торинске плаш-танице, које се по мишљењу експерата појавило у средњем вијеку.Платно су пронашли археолози из Hebrew Universitu и Albright Research Institute у доли-ни Хином, поред остатака људског тијела у затвореној комори пећине за сахрањивање. 57

фебруар / 2010 / s

vetigora

IZ SVIJETAПриредио: Славко Живковић

ТУР-СКЕ

ВЛАСТИ КРИТИКОВА-

ЛЕ ПАТРИЈАРХА ВАСЕЉЕНСКОГ

Предсједник Турске, Абдулах Гул се придружио жестокој критици коју је Влада Турске упутила патријарху Вартоломеју Првом, саопштава Седми-ца.ру.Патријарх Вартоломеј је у интервјуу за америчку ТВ-мрежу CBS изјавио да се однос турске Владе према њему може поистовјетити са распећем, а да представници православне заједнице у Турској немају пуну слободу и да се сматрају другоразредним људима.На питање да ли ће прећи у Грчку, патријарх је одговорио, да он остаје у Константинопољу-Истамбулу. „Ово је наш други Јерусалим, наша света земља. Ми ћемо на њој остати, без об-зира на то што нас с времена на вријеме разапињу“, изјавио је Вартоломеј. Ствар се није завршила изјавама тур-ских власти. На њихове ријечи је од-говорио и представник Министарства спољних послова Грчке, Грегори Дела-векурас: „Међу осталим обавезама Тур-ске, која претендује на чланство у Ев-ропску унију, је уважавање религиоз-них слобода и права мањина земље“.

ВАСКРС ИСТОГ ДАНАВакрс 2010. године ће и православни и западни хришћани славити истога дана - 4. априла. Подударање Васкрса код разних хришћанских конфесија дешава се једном у неколико година. Прије двије године, 2007. православ-ни и католици су такође истога дана обиљежили Васкрс - 8. априла. Прије тога прослава Васкрса се подудари-ла 2004. и 2001. године. И сљедеће, 2011. године, православци и католи-ци ће истога дана обиљежити Васкрс, као и 2014. и 2017. године. Разлика у прослави Васкрса основана је на раз-лици израчунавања дана прољећне равнодневнице у јулијанском и грегоријанском календару.

У ЕГИПТУ ЈЕ У БОЖИЋНОЈ НОЋИ УБИЈЕНО 7 ЉУДИ6. јануара, касно увече, у малом насељу

Наг Хамади три непозната преступни-ка, који су се налазили у аутомобилу, отворила су ватру на парохијане који су излазили из коптске цркве. 7 људи, међу њима један полицајац-муслиман су убијени, троје је рањено, саопшта-ва агенција КИПА. Међу рањенима су били парохијани, као и два муслима-на који су се нашли код цркве Светог Јована, гдје се завршавала божићна служба.Коптски епископ Кирол, који је напу-стио цркву још прије почетка напада, изјавио је да је неколико дана прије злочина добио пријетње од стране гру-пе муслимана.Злочин је изазвао гњевне протесте хришћанских становника Наг Хамадија. 7. јануара дошло је до сукоба између демонстраната и милиције. Хришћани су каменовали зграду полиције, а полиција је узвратила сузавцем.

ИЗАБРАН НОВИ ПРЕДСЈЕДНИК КЕЦ

Митрополит Француске Емануил (из Васељенске Патријаршије), иза-бран је 16. децембра 2009. године, за предсједника Конференције европ-ских цркава, на сједници Централ-ног одбора ове организације. Пре-ма првим информацијама, за Митро-полита Емануила је гласало 38 од 40 чланова Главног одбора КЕЦ-а, који је уједно и највиши управни орган ове институције. Митрополит Емануил (Адамакис) је рођен на Криту 1958. го-дине. Завршио је Теологију на Право-славном Институ Светог Сергија у Па-ризу, где је истовремено студирао и филологију на Католичком институ-ту. Стекао је предокторско звање из Историје религије на Сорбони, а ма-гистрирао је на Теолошком факултету Часног Крста у Бостону. Од 1996. године био је викар митрополита белгијског, а 2003. године изабран је за митрополи-та Француске.

ГРЦИ КОЈИ ЖИВЕ У ТУРСКОЈ ПЛАШЕ СЕ ЗА СВОЈУ БЕЗБЈЕДНОСТТри од четири постојеће православ-не грчке општине у Турској трпе стал-

ни страх за своју безбједност. То потврђује турско издање Cumhuriyet, које преноси резултате социолошког истраживања, од јануара прошле годи-не. Испитано је 820 православних Грка, који живе у Истамбулу и Измиру, саоп-штава Седмица.ру.Према подацима социолога, сада у Турској живи од двије до три хиљаде православних Грка. Скоро 40% испи-таних хришћана „живи у сталном стра-ху, плашећи се за своју безбједност“, 38% испитаника је изјавило да се по-некад плаши за своју безбједност. 68% испитаних је казало да Турска држава не цијени своје грађане који припадају хришћанској вјери.

САУЧЕШЋЕ ПРЕДСЈЕДНИКУ ХАИТИЈАПатријарх Московски и све Русије Ки-рил упутио је телеграм предсједнику Хаитија Ренеу Превалу, поводом ка-тастрофалног земљотреса који је од-нио многе животе и начинио огромну материјалну штету у овој земљи.

„У ове тужне дане, сви вјерни Руске Пра-вославне Цркве саосјећају са вама и становницима острва који су изгубили своју родбину и ближње“, каже се у те-леграму.Патријарх додаје да се „моли за брзо оздрављење повријеђених, за духов-ну утјеху свих који су изгубили домо-ве, и за укрепљење оних који раде на превазилажењу последица ове при-родне катастрофе“.

ДВА СВЕШТЕНИКА ПРЕЖИВЈЕЛА ЗЕМЉОТРЕС НА ХАИТИЈУДва свештеника Константинопољске Патријаршије преживјела су земљотрес на Хаитију, саопштава грчки сајт Амен.15. јануара је постало извјесно да је отац Варнава преживио разорни земљотрес на Хаитију који се десио 12. јануара. Прије тога је успостављена веза са другим свештеником на ос-трву, оцем Павлом. Живи су остали и сви чланови породица оба свештеника, иако су њихове куће у потпуности раз-рушене. Отац Варнава и отац Павле су свештеници Епархије Мексика и Цен-тралне Америке Константинопољске патријаршије, која је успостављена 1996. године, а која се налази под ду-ховним руководством митрополита Атинагоре.

58

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

НОВИ ПРАВОСЛАВЦИ У ЈУЖНОЈ АФ-РИЦИ

У 26. недељу по Духовима, 6. децем-бра 2009. године, у српском право-славном храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу је обављено још једно крштење припадника локалног аф-ричког Суту племена. Свету Тајну Крштења су обавили архимандрит Пантелејмон, старешина храма, и отац Атанасије (Акунда), православни свеш-теник рођен у селу Ебукуби у Западној Кенији који је био и кум на крштењу. Двије новокрштене дјевојчице су до-биле имена Катарина и Саломија.Отац Атанасије је учио у Православној теолошкој школи Макарија Трећег у Најробију (Кенија). Затим је дипломи-рао на Грчком Православном Универ-зитету Светог Крста у Бостону (САД), а докторирао теологију на Универзитету Јужне Африке (УНИСА). Данас је члан Мисионарског одбора Митрополије јоханесбуршко-преторијске, ректор и предавач у Семинарији Патријарха Петра у Јоханесбургу и служи као парохијски свештеник у Јоханесбургу.

ВАНДАЛИЗАМ У ЈЕРУСАЛИМУ

У ноћи између 10. и 11. децембра 2009. године на фасадама Тројицког сабор-ног храма Руске духовне мисије не-позната лица су написала на ивриту:

„Смрт“ и „Смрт хришћанима“. Полицији Јерусалима је пријављен акт вандализ-ма.Сличне пријетње на адресу монашт-ва и свештенства, како православног, тако и других конфесија, више пута су

упућиване у усменој форми и раније.

БУГАРСКА ТРАЖИ ПОВРАТАК ЦРКВЕ-НЕ ИМОВИНЕ У ТУРСКОЈБугарска ће се борити за повратак не-покретне имовине на територији Тур-ске, која је раније припадала Бугарској Егзархији, саопштава бугарски часо-пис „24 часа“.Влада Бугарске је иницирала покретање 53 судска поступка са циљем повратка бивших некретнина Бугарске Егзархије на територији Тур-ске. Раније је у корист Бугарске била донијета одлука за шест објеката, који су од 1870. године до 1912. г. припада-ли Бугарској Егзархији, али су били кон-фисковани 1936. године. Међу њима је и болница „Евлогија Георгијева“ у Ис-тамбулу и зграда подворја (метоха) близу цркве Светог Стефана.Питање имовине Бугарске Православ-не Цркве у Турској властима Анкаре поставила је још претходна бугарска Влада, али тада није било ријешено због многобројних проблема у одно-сима Бугарске и Турске.

УПОКОЈИО СЕ АРХИЕПИСКОП ЈОВ

18. децембра неочекивано је отишао Господу Његово Високопреосвештен-ство Архиепископ чикашки и средње-западни Јов.Архиепископ Јов, у свијету Ричард Јован Осацки, рођен је у Чикагу 18. марта 1956. године. Завршио је Уни-верзитет Сјевереног Илионоса, а затим 1970. г. Свето-Тихоновску богословију у Јужном Ханаану у Пенсилванији.На засједању 1992. године, Свети Архи-епископски Синод Православне Цркве у Америци донио је одлуку да преве-де епископа Јова на чикашку катедру. За вријеме његовог служења, Чикаш-

ка и Средње-з а п а д а н а епархија је д о ж и в ј е л а у с п о н . С в ј е д о ч а н с т в о тога је стварање но-вих парохија.Имајући у виду његово двадесетогодишње архипастирско служење, Свети синод Православне цркве у Америци га је 2004. године произвео у чин архиепископа.

КАНОНИЗОВАНА ПОРОДИЦА СВЕ-ТОГА ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ

20. децембра у Верији (Грчка Право-славна Црква) десио се значајан догађај у животу васељенског православља – на празничној Литургији, којом је на-чалствовао архиепископ атински и све Грчке Јероним, прибројани су лику светих сви чланови породице Свето-га Григорија Паламе. Канонизовани су његови родитељи – Констанција и Калонис, двије сестре – Епихарис и Теодота и два брата – Теодосије и Макарија, саопштава Богослов.ру.Прије почетка Божанствене Литургије, митрополит севастијски Димитрије прочитао је одлуку Константинопољског патријарха Вартоломеја о канонизацији. Затим је архиепископ Јероним узнио посеб-ну молитву и први се поклонио ико-ни новопрослављених Светих, коју су изнијели из олтара и поставили на средину храма, као и честици моштију Светога Григорија Паламе.

УБИЈЕН СВЕШТЕНИК У уторак вече 22. децембра, милициja je притворила два човјека осумњичена

IZ pomjesnih crkava Приредио: Славко Живковић

59

фебруар / 2010 / s

vetigora

за убиство с в е ш т е н и к а А л е к с а н д р а Филипова у

Подољском ре-гиону, саопштава

РИА Новости. Ово није први акт насиља над свештенством у последње вријеме. Крајем новембра на југу Москве у цркви је устријељен отац Данило Сисојев. Тада је био рањен и диригент црквеног хора Владимир Стрељбицки. Према главној верзији, убиство је извршено на религиозној основи. Након тога, три мушкарца су истукла, близу исте цркве, још једног свештеника исте општине – свештени-ка Виталија Зубкова.Отац Александар је имао 39 година. Остало му је троје малољетне дјеце.

ОШТЕЋЕН ХРАМ СИРИЈСКЕ ПРАВО-СЛАВНЕ ЦРКВЕ23. децембра навече у Мосулу, непо-зната лица су бацила бомбу поред хра-ма Сиријске Православне Цркве, са-општава агенција Кipa. У експлозији су погинула три човјека и неколико је рањених. Међу погинулима су два мус-лимана и један халдејски хришћанин. Оштећена је такође и зграда цркве, која је основана 770. године.

ЧУДО У КАИРУ

У престоници Египта, са наступањем ноћи хиљаде људи се сакупља у област Ел-Варак, гдје изнад коптске цркве посматрају необичну појаву, коју мно-ги доживљавају као јављање Мајке Божје у виду необичног свјетлуцања. Први пут је Богородицу са вијенцем на глави и са птицама око храма, примијетио неки муслиман прошле го-дине 10. децембра увече.Чудо у Зејтуну није једино у Египту. 80-их година необична свјетлост се мог-ла видјети и ноћу у храму светог муче-ника Дамијана у каирском рејону Шу-бра. А у једној од најстаријих коптских цркава, посвећеној светим мученици-ма Сергију и Вакху, која је изграђена

над пећином, гдје се по предању зу-аставила Света Породица, мироточи крст на каменом стубу.

ПРАВОСЛАВНЕ БОЖИЋНЕ СЛУЖБЕ У ВЕНЕЦИЈИ

У парохији Светих жена мироносица Руске Православне Цркве у Венецији, прослављен је Божић. Служење праз-ничне службе није омела чак ни попла-ва. У божићној ноћи вода венецијанске лагуне се подигла до 125 цм, сви путе-ви ка храму су били одсјечени, али у саму цркву вода није продрла, што је и дало могућност православнима из Украјине, Беолорусије, Моладавије, Украјине, Србије и православним Италијанима да се окупе на божићну службу.

БУГАРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА НЕЋЕ СТАРИ КАЛЕНДАР

Кад Свети Синод донесе било какву одлуку, сви православни хришћани Бу-гарске треба да је испуњавају, изјавио је митрополит варненски и велико-преславски Кирил пред новинари-ма, одговарајући на питање да ли је у Бугарској актуелна тема повратка на стари црквени (јулијански) календар.

„Црквену власт треба поштовати: нико не може себе сматрати већим богос-ловом него што су то архијереји Све-тог Синода. Тим прије, што је одлука о преласку на нови календар донијета на Свеправославном сабору и није случајна“, цитира Богослов.ру ријечи Митрополита Кирила, позивајући се на Православие.Бг. Он је објаснио да је у питању исправљени јулијански кален-дар, који је астрономски прецизнији него стари јулијански.

БОЖИЋ У ВИТЛЕЈЕМУУ поноћ је Блажењејши Патријарх Те-офил, у саслужењу архијереја и кли-ра Јерусалимске Патријаршије, као и свештенства из Србије и Русије слу-жио празничну Литургију на глав-ном престолу Витлејемске базилике. За вријеме богослужења поглавару Јерусалимске Цркве Божић су чести-тали премијер-министар Палестинске националне администрације Саљам Фајад, представник администрације Витлејема, конзул Грчке у Јерусалиму и остали званичници.Ујутру 8. јануара на дан Сабора Пресве-те Богородице, Блажењејши Патријарх јерусалимски и чланови Светогроб-ског братства служили су Литургију у катедралном храму Патријаршије посвећеном Светом Константину и Јелени. По традицији на тој Литургији су биле присутне и сестре Горњенске обитељи. Славље је настављено у Горњенском женском манастиру уз божићни луткарски спектакл, коле-дарске пјесме, новогодишње сцене, свечану трпезу...

ЈОШ ЈЕДАН ПРАВОСЛАВНИ ХРАМ У ЈАПАНУМитрополит токијски и цијелог Јапана Данило освештао је храм Богојављења Господњег у граду Нагоја у Јапану, саопштавају Вести.ру.Средства за изградњу храма сакупљали су вјерници из разних земаља, још од 1980. године. У Јапану сада дјелује око 60 православних хра-мова, али то су углавном домске цркве, а храмова као што је овај у Нагоји је 60

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

iz ota~astvene crkve Приредио: Славко ЖивковићIZ pomjesnih crkava

свега неколико.„За нашу цркву то је значајан дан“ - ка-зао је митрополит токијски Данило

–„Благодарећи отварању новог хра-ма више људи у Јапану ће сазнати о православљу. Радујем се што је храм подигнут баш у Нагоји, јер се тај град налази у центру Јапана.“

САБОРНО КРШТЕЊЕ У ЗИМБАБВЕУПо благослову Патријарха александријског и све Африке Теодо-ра II, у сриједу 30. децембра, митро-полит Зимбабвеа Георгије обавио је крштење 327 катихумена у парохији Светог Нектарија у Харареу.Већина новокрштених су дјеца и мла-ди, који су током протеклих 12 мјесеци похађали катихетски курс.Након крштења око хиљаду парохијана је добило дар у одјећи и обући.

ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ ЋЕ ПОСЈЕТИТИ РУСИЈУ

За 20. мај ове године предвиђена је званична посјета константинопољског Патријарха Вартоломеја Руској Цркви.Како је саопштио предсједник Одјела спољних црквених веза Московске патријаршије архиепископ волоко-ламски Иларион, 12. јануара на прес-конференцији у Москви, Патријарх намјерава да посјети Москву, Санкт-Петербург, Владимир и Суздаљ.У јулу прошле године Патријарх мо-сковски и све Русије Кирил посјетио је Турску. То је била прва његова зва-нична посјета Константинопољској Патријаршији у чину поглавара Руске Цркве.

СВЕТИ ЈОАНИКИЈЕ ДЕВИЧКИ

У уторак 15. децембра манастир Девич је прославио свога оснивача и небеског покровитеља Светог Јоаникија Девич-ког. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопрес-вештенство Митрополит дабробосан-ски Николај уз саслужење Епископа рашко-призренског Артемија, викар-ног Епископа Теодосија, осам свеште-ника и два ђакона.Митрополит Николај је бесједио о ма-настиру Девич из угла свог личног жи-вотног искуства, рекавши да је тај ма-настир био његова друга кућа. Том приликом митрополит се присјетио чуда Светог Јоаникија Девичког, од којих је некима и сам био свједок. На-кон богослужења услиједио је ручак за све присутне.

ЗА НИКОЉДАН ЕКСХУМИРАНИ ОСТАЦИ ВЛАДИКЕ ЛЕОНТИЈАУ Мостару је извршена ексхумација првог српског митрополита послије грчких владика на катедри Захумско-херцеговачке епархије, митрополита Леонтија Радуловића (1835-1888), из гробнице која је уништена приликом рушења Саборног храма. Митрополи-тови земни остаци биће похрањени у старој цркви Рођења Пресвете Бого-родице до обнове Саборног храма.

ПРИЈЕМ ЗА ПИТОМЦЕЊегово Високопреосвештенство Ми-трополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Мјестобљуститељ Патријарашког трона, и Његово Пре-освештенство Епископ хвостански Г. Атанасије уприличили су 25. децем-бра 2009. године у Патријаршијском двору свечани пријем питома-ца и старјешина Војне академије, предвођених њиховим начелником бригадним генералом др Младеном Вуруном. Митрополит Амфилохије је присут-

не упознао са богатом и дугом историјом Српске Цркве и њеног народа, по-чев од Св. Саве, преко Пећке Патријаршије па све до 20. вијека и васпостављања Патријаршије.

Изразио је велико задовољство и ра-дост због посјете садашњих и будућих српских официра.

СЛАВА У ДУБРОВНИКУ

Епископ Григорије је обиљежио своју крсну славу и славу подручне му Епархије захумко-херцеговачке и приморске, Св. Игњатија Богонос-ца, у Дубровнику. Радост је тиме била већа што је епископа и госте дочека-ла генерално обновљена и умивена велељепна црква Св. Благовјештења у граду, у обнову које су парохијани и Црквеноопштински одбор на челу са свештеницима уложили много труда и још више љубави да би храм засијао свим својим сјајем. Свечаност је почела Светом Литургијом којој је началствовао Ми-трополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, уз саслужење Епископа: браничевског Г. Игњатија, домаћина Г. Григорија и умировљеног захумско-херцеговачког Г. Атанасија; професо-ра Богословског факултета у Београ-ду протојереја др Владана Перишића и већег броја свештеника из Епархије захумско-херцеговачке и приморске, као и осталих епархија наше Цркве. Цркву су испунили вјерници из Ду-бровника, Требиња, Херцег-Новога и других мјеста који су дошли да увеличају славље.

61

фебруар / 2010 / s

vetigora

iz ota~astvene crkve

МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ ОР-ДЕН СВЕТОГ САВЕ

Петог јануара, у Патријаршијском двору у Бе-

ограду, у име Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвешетнство Ми-трополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, Мјестобљуститељ трона Патријараха српских, додијелио је ор-ден Светог Саве II степена, академи-ку Матији Бећковићу. Овом значајном догађају за српску културу прису-ствовали су Епископи: умировљени захумско-херцеговачки Г. Атанасије, викарни хвостански Г. Атанасије, Њ. К. В. Александар II Карађорђевић, пред-ставници Крунског савета и ужа родби-на Матије Бећковића.

БАДЊИ ДАН У ОРАХОВЦУ

Сјечом бадњака у раним јутарњим ча-совима, њиховим доношењем у порту цркве Успенија Пресвете Богородице и освећењем, започело је прослављање Бадњега дана у Ораховцу. После освећења бадњака које је обавио па-рох ораховачки отац Стеван Марковић, бадњаци су унешени у све српске до-мове, настављено је славље и узнијета молитва Богу и Новомладенцу Христу да се у миру, здрављу и слободи и у на-редним вјековима слави Бадњи дан и Божић на Космету, колијевци Србије.

БОЖИЋ У ЕПАРХИЈИ ДАЛМАТИНСКОЈПразник Рођења Господа Исуса Христа свечано је прослављен у парохијама и манастирима широм Епархије далма-тинске. Његово Преосвештенство Епи-скоп далматински Г. Фотије на Бадњи дан служио је Свету Архијерејску Литургију у Шибенику, а на Божић свеноћно бденије и Литургију у мана-стиру Крки. И ове године у манастиру Крки на свеноћном бденију било је много наро-да из Кистања и Книнске Крајине, а по-себно радује то што се велики број од њих причестио на Светој Литургији.

БОЖИЋ У ЗАГРЕБУ

У свим православним храмовима Митрополије загребачко -љубљанске свечано је прослављен дан Рођења Господа Исуса Христа. Његово Ви-сокопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Са-борном храму Пребражења Господњег уз присуство великог броја вјерника. Литургију је преносила уживо Хрват-ска радио телевизија на свом првом програму. Митрополит Јован је на крају Литургије честитао свим вјерницима Божић.

РАДОСТ РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ У БЕРАНАМАНа празник Рођења Христовог, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у катедралном манастиру Ђурђеви Сту-пови код Берана. Владици је саслу-живало монаштво и свештенство бе-ранског намјесништва. Многобројни вјерници који су се спремали проте-клим постом, причешћени су на служ-би.

БОЖИЋНЕ СВЕЧАНОСТИ У ВИКТОРИЈИ

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Иринеј овогодишње божићне празнике бо-гослужбено је прославио са вјерним српским народом широм Викторије, а најприје на Бадњи дан у идиличном предјелу Гипсланда где се у малом мјесту Јалорну локални српски народ

окупља око светиње која је посвећена Светој Тројици.Показујући велику љубав и поштовање према блаженопочевшем патријарху Павлу, малобројни парохијани пока-зали су велико срце када су свом епи-скопу уручили прилог за довршење изградње храма Светог Саве на Врача-ру.Трећег дана Божића парохија Све-тог архиђакона Стефана у Кизбору, прослављајући храмовну славу, поред свог епископа имала је част да угости монахиње Февронију и Злату, присти-гле из манастира Ћелије са мисијом да прикупе прилог за изградњу новог хра-ма по аманету Светог оца Јустина.

КРСНА СЛАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕПоводом празника Светог архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем служио је Свету Архијерејску Литургију у Са-борном храму Христа Спаситеља у Бањалуци.Свечаној академији одржаној поводом славе су, осим премијера Републике Српске Милорада Додика и званични-ка Српске, присуствовали предсједник Србије Борис Тадић и породица Карађорђевић. Република Српска основана је 9. јануара 1992. године, када је Скуп-штина српског народа у БиХ усвојила Декларацију о проглашењу Српске Ре-публике БиХ, чиме је РС постала субјект, прво интерног, а затим и међународног права. Први устав добила је 28. фе-бруара 1992. године, а име у Републи-ка Српска званично је промијењено 12. августа 1992. године. Међународно признање РС је добила 21. новембра 1995. године, потписивањем Дејтонског мировног споразума којим је одређено да РС обухвата 49 одсто територије БиХ.

ОСКРНАВЉЕНО ГРОБЉЕ У ЛАПЉЕМ СЕЛУПравославно гробље у Лапљем Селу на Косову и Метохији поред цркве Свете Петке оскрнављено је у ноћи између 15. и 16. јануара 2010. годи-не. На гробљу је разбацано око два-десетак крстова и начињена је мања матерјална штета на споменицима. Отац Милорад Цветковић је казао да су га о нереду на гробљу обавијестили вјерници који сваке суботе излазе на гробље. Полиција је извршила увиђај и истрага је у току.62

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

Hronika mitropolijeПриредио: Рајо Војиновић

ЈУБИЛЕЈ ПЈЕСНИКА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА

У крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици 26. децембра су представљене антологија поезије и монографија Матије Бећковића.О књигама, које су штампане поводом седамдесет година живота и педесет година књижевног рада, говорили су митрополит Амфилохије и пјесник и издавач Селимир Радуловић.Говорећи, „не о поезији, не о пјеснику“, митрополит Амфилохије подсјетио се неких детаља из живота који, прије свега свједоче о времену које је Бећковића изњедрило.

„Први детаљ, нешто што је он сам ис-причао прије неку годину – у Вилусима, за празник апостола Матеја. Његова мајка у благословеном стању у Сенти је једне ноћи осјетила неку мору на себи, као да неко хоће да јој извуче дијете из утробе и да га убије. И она, у том стра-ху, наједанпут чује глас: немој да ди-раш то дијете, то ће бити мој Матија. И кад се Матија родио, она је предло-жила да му да име Матија. Сви су се чу-дили, јер нико у Ровцима, ни у Вељем ни у Мртвом Дубоком, није имао такво име у роду Бећковића и Драшковића, али она каже – биће му име Матија. Чини ми се да у том догађају из живо-та његове мајке има нечега веома зна-менитога. Ништа се не догађа без не-ког смисла и значења! Очевидно је да је то име, добијено прије но што се ро-дио, означило његово име. Јер, знате, Матија је изабран жребом као дванае-сти апостол намјесто Јуде издајника. И није случајно што је то име примио по неком, очевидно, небеском призвању“, рекао је владика Амфилохије.

ПРОСЛАВА МАТЕРИЦА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУМитрополит Амфилохије служио је 27.

децембра, поводом Материца, Свету службу Божију у Цетињском манасти-ру.

„Ако друге мајке рађају дјецу, Света Дјева рађа Онога Који је предвјечни Бог“, рекао је он у литургијској проповиједи вјерницима. „И сва рођења се освећују у Рођењу Хри-стовом. А материнство, као најдубља светиња живота, освећује се у њеном материнству. Ми прослављамо оне које су себе уткале у небеско мате-ринство Пресвете Дјеве и кроз њега освештале своје материнство. Јер, срце мајке је – срце Богомајке.“

ДОНАТОРСКО ВЕЧЕ ЗА БАРСКИ СА-БОРНИ ХРАМ

У Бару је 27. децембра одржано дона-торско вече за прикупљање средста-ва за градњу Саборног храма Светог Јована Владимира. Скуп је благосло-вио митрополит Амфилохије, који је рекао да га радује треће по реду до-бротворно сабрање које се уграђује у барски Саборни храм.

„Храм већ постаје, а тек кад се заврши биће украс овога града и читавог на-шег Приморја. Сви приморски храмо-ви, грађени у последњих 1500 година, сада ево на неки начин добијају своју пуноћу“, рекао је владика.У пригодном програму учествовали су: ансамбл „Жива вода“ из Београда, глу-мац Гојко Бурзановић, народни гуслар Светозар Зековић, а гошће из Русије су отпјевале неколико традиционалних руских пјесама.За његов досадашњи труд и прилог, Митрополит је г. Веселину Лековићу из Бара уручио Архијерејску похвалницу, а наро-чито су истакнути

прилози браће Малишић, г. Милоша Лековића, породице Шаљперић и г. Есада Банде.Прије донаторске вечери владика Амфилохије је са свештенством освеш-тао просторије школе вјеронауке на руском језику при храму Светог Јована Владимира.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У ГОРЊИМ БРЧЕЛИМАМитрополит Амфилохије је служио 28. децембра са свештенством Све-ту службу Божију у манастиру Горњи Брчели у Црмници.

У архипастирској проповиједи влади-ка је тумачио Господње ријечи: „Стра-жите и бдијте, јер нико не зна дана ни часа у који ће Господ доћи“, рекавши да то значи да је човјек призван на не-прекидно самоиспитивање, сабирање мисли, очишћење срца. „Свети Божји људи непрекидно су стражили над со-бом и то је оно на шта нас Црква Божија призива. Ево, наш свети патријарх Пав-ле – ко је био са њим видио је колико је он непрекидно стражио над собом. Непрекидно је то радио, и то на један природан начин. И стално је говорио да је веома важна воља човјекова, да не малакше, да не клоне.“У Светој Литургији молитвено је уче-ствовало монаштво из оближњих ма-настира са Скадарског језера.

ДЕВЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД УСТОЛИЧЕЊА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА30. децембра се навршило деветна-ест година од дана када је митрополит Амфилохије устоличен на трон митро-полита цетињских. Тим поводом он је са свештенством служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру.

„Ко се Христа одрекне пред људима, и Он ће се њега

63

фебруар / 2010 / s

vetigora

Hronika mitropolije

одрећи пред Оцем небеским“, рекао је митрополит Амфилохије обраћајући се бројном свештенству, монаштву и вјерном народу сабраном на литургији.

„Људи и народи се кроз историју дијеле на оне који се одричу Њега, који Га не признају и које Он не признаје за Своје, и на оне који су вјерни Њему, који Га исповиједају и Њега признају и које Он признаје за своје, и овдје на земљи и на небесима.“

Парох подгорички, декан Богослов-ског факултета у Фочи и професор Уни-верзитета др Борис Брајовић честитао је митрополиту Амфилохију деветна-есту годишњицу устоличења на трон митрополита цетињских.

„Нема улице, ни сокака, ни брда, ни пла-нине гдје се нијесмо са владиком као народ Божји срели и попричали у про-теклих деветнаест година и гдје нас није укријепио. Најбоље наш митропо-лит зна како је њему било с нама, а ми знамо како би тек нама било без њега. Нека би Бог дао да сваки следећи дан, као што је и у ових дветнаест година, Бог био посреди нас, међу нама, кроз њега и кроз нас, јер, као што каже апо-стол ако је Бог с вама, нико вам ништа не може“, рекао је отац Борис Брајовић.

„Благодаримо Господу што нас је удостојио да будемо људи, да будемо међу људима изабрани, хришћани. Бла-годаримо Господу што нас је удостојио да међу тим изабранима, међу хришћанима будемо најизабранији, православни хришћани и што се овдје

кроз вјекове чује ријеч Христова“, рекао је на

крају Литургије влади-ка Амфилохије.

МОНАШКЕ ПРВИНЕ ПОСЛУШНИКА МАНАСТИРА ВРАЊИНА

30. децембра, на вечерњој служби у Цетињском манастиру митропо-лит Амфилохије обукао је у подрас-ник послушника Светониколајевске обитељи манастира Врањина Божида-ра Бољевића.Владика је подсјетио да је игуман Светониколајевске лавре био чуве-ни Никон Јерусалимац који је оставио зборник својих поука свима који су се вјековима подвизавали на Светој гори зетској.

„Ево наш брат Божидар, и он је по промисли Божјој дошао у ту древ-ну јерусалимску светињу и, ево, опет по Божјем промислу, је примио први-не свог монашког звања. Нека би Го-спод, брате Божидаре, утврдио те у твом звању, у твом опредјељењу, у твом примању првина Часнога Крста и остваривању Христове заповијести:

„Ко хоће да иде за мном, нека се одрек-не себе и нека узме крст свој и иде за мном. Тај пут је пут који си изабрао и дај Боже да га слиједиш и да њиме хо-диш до краја свога земнога живота“, рекао је владика Амфилохије.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У МОРАЧИМитрополит Амфилохије служио је 8. јануара, поводом празника Сабор Пресвете Богородице, Свету службу Божију у манастиру Морача.

„Мелхиседек је својом тајанственом појавом и поријеклом био предуказање на Њега, непознатога и неизрециво-га Христа Господа, био је предуказање Његовог доласка у овај свијет“, ре-као је владика у архипастирској проповиједи, тумачећи ријечи „Ти јереј во вјеки по чину Мелхиседекову“,

„Не, дакле, свештеник као обични свештеници, него вјечни С в е ш т е н и к ,

небески Цар Који ће својом службом, својим приношењем за живот свијета принијети Богу Оцу не само Себе него и свеукупну творевину.“

Митрополит Амфилохије је потом на гробљу Биљеге у Барама Радовића служио парастос својим родитељима Ћиру и Милеви и посјетио тамошњу цркву Светог Пантелејмона и Светог Климента Охридског.

БОЖИЋНИ ПРИЈЕМ У ПОДГОРИЦИМитрополит Амфилохије приредио је 8. јануара увече у зеленом салону хоте-ла „Црна Гора“ у Подгорици Божићни пријем за представнике традиционал-них црква, дипломатског кора, уни-верзитетског, политичког, културног и медијског живота у Црној Гори.У својству домаћина на пријему су били и Преосвећена Господа Еписко-пи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Јован, игуман манасти-ра Острог.

Поздрављајући званице, Митропо-лит Амфилохије је подсјетио да је Хри-стос једини у историји рода људскога имао смјелости да за Себе каже: „Ја сам свјетлост свијету.“ „Та свјетлост је 64

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

истовјетна са истином и са животом. Истина, ако није – вјечна истина, она постаје лаж. Живот, ако није – вјечни живот, он је обмана. Свјетлост, ако само свијетли у времену, није свјетлост која даје живот и која открива истину. Управо у Њему, од Дјеве рођеном, от-крива се истовјетност свјетлости, исти-не и живота“, нагласио је митрополит Амфилохије, „Уселио се у нас пун вјечне свјетлости, вјечне истине и вјечног жи-вота. Уселивши се у нашу природу, Он нас је учинио вјечним и непролазним. Том божићном радошћу поздрављам и ја вас. Поздрављам вас светим поздра-вом Божића, мајке свих празника: Мир Божји – Христос се роди.“

СЛАВА МАНАСТИРА ДУЉЕВОМитрополит Амфилохије је служио 9. јануара, поводом празника Светог архиђакона и првомученика Стефана, храмовске славе манастира Дуљево у Паштровићима Свету службу Божију у овом манастиру.

„Тајна нашега хришћанског опредјељења је у томе да постане-мо синови Божји“, казао је владика,

„То је смисао Светих тајни крштења и миропомазања, и нашег свеукупног живљења овдје на земљи. Нека би Го-спод молитвама Светог архиђакона Стефана и нас удостојио да постане-мо обиталиште славе Божје и живи и живоносни свједоци Њега као предвјечнога Бога, као Дјетета младог од Дјеве рођенога ради нас и нашега спасења.“Владика је у току службе уручио ор-ден Светог Саве другог степена госпо-дину Ратку Будимиру и крстио слугу Божијег Стефана. Будимира је, на пред-лог митрополита Амфилохија, одлико-вао Свети Синод Српске Православне Цркве за његов труд у обнови храмова у Паштровићима и Грбљу, нарочито на Паштровској гори.Митрополит је након Литургије у Дуљеву посјетио манастире Праскви-цу и Режевиће.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У ПОДМАИНАМА

Митрополит Амфилохије служио је 10. јануара са свештенством Свету службу Божију у манастиру Подмаине.

„Христа су кроз историју посвједочили безбројни мученици, а међу њима на првом мјесту дјеца, која су заклана за његово име и која су остала и до да-нас и до краја свијета и вијека Његови живи свједоци“, рекао је владика говорећи о празнику Светих 20 000 му-ченика никомидијских.У току Литургије он је рукопроиз-вео у чин игумана настојатеља мана-стира Подмаине јеромонаха Рафаила Бољевића. „Ако је Господ дошао у овај свијет не да Му служе, него да служи и да живот Свој полаже за ближње, уто-лико смо више ми, који смо Његове слуге, призвани да служимо непрекид-но и да се приносимо Њему на дар и да оне који који су нам повјерени подсти-чемо да се и они Њему приносе на дар“, рекао је Владика обраћајући се новом игуману, „Нека те Господ утврди у вјери, чистој савјести, врлини и у ревновању за Име Божје у све дане твога живота.“

„Помолимо се заједно да нам свима Бог да снагу, и онима са већим одго-ворностима, да свима буде добро и да сви заједно станемо на Страшни суд Господњи као добра и у љубави сабра-на дјеца Божја“, рекао је отац Рафаило.

СА ДОЧЕКА ПРАВОСЛАВНЕ НОВЕ ГОДИНЕ У ПОДГОРИЦИ

Митрополит Амфилохије служио је у поноћ 13/14. јануара пред црквом Светог Ђорђа под Горицом у Подго-

рици молебан за Ново љето добро-те Господње. Молебану су присуство-вале хиљаде православних вјерника сабраних на организованом дочеку православне Нове године који је, по традицији, и овога пута приредила Црквена општина подгоричка.

„Да Бог подари разума и мудро-сти онима који владају овим наро-дом и свим земаљским народима, да буде што више поштења и што мање отимања туђега, што мање отимања од сиротиње ради својега богатства и ради своје несреће“, рекао је митро-полит Амфилохије, „Помолимо се да нам Бог опрости све оно што није по Његовој вољи, а што смо учинили у претходној години, и да нам не вра-ти по дјелима нашим. Него да нас по Својој милости спомене, и по добро-ти Својој. Да нам подари правовре-мене кише и плодоносну росу, тихе и благе вјетрове и сунчану топлоту. И да се сјети Цркве Своје, раширене по свој васељени. Да је ојача и утврди, прошири и умири и да је заувијек са-чува неповријеђену и непобијеђену од врата паклених и од свих напада видљивих и невидљивих. Да се и они који нијесу крштени крсте, јер онај који у Бога и у Светињу Божју вјерује, треба да се крсти и да је прими. Помо-лимо се да нас Бог избави од глади, по-мора, земљотреса.“На дочеку пред црвом Светог Ђорђа у Подгорици, сабрани народ, од којих су већина били млади људи, претход-но су забављали трубачи из Гуче, гру-па „Легенде“, те пјевачи народне музи-ке из Црне Горе.

МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ СЛУ-ЖИО У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУМитрополит Амфилохије је слу-жио је 14. јануара са свештен-ством Архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Цетињском мана-стиру.

„Црква Христова није ништа дру-го него је предање новога живо-та. Она је предавање Хљеба Живо-та који силази с неба“, рекао је влади-ка у бесједи вјерницима сабраним на Светом богослужењу, „То је предање Светих тајни којима се освећујемо и просвећујемо, предање врлина Бо-жанских којим нас Господ уздиже са земље према небесима и којима заквашује нашу природу квасцем вјечнога и непролазнога живота. На данашњи дан, у осми дан по Свом 65

фебруар / 2010 / s

vetigora

Hronika mitropolije

Рођењу, Господ је био, по јеврејском обичају, обрезан. Обрезањем Он није само испунио закон Мојсијев, него је и открио пуноћу тога закона, открио је да је не само савршени Бог, него и да је заиста савршени човјек, да је примио људску природу у њеној свеукупности, осим гријеха.“

МОНАШЕЊЕ У ПОДМАИНАМА

Митрополит Амфилохије служио је 14. јануара вечерњу службу у ма-настиру Подмаине и замонашио у чин мале схиме искушенике Николу Стoјановића, коме је дао монашко име Василије, и Дарка Рaкановића, који је добио име Серафим.Владика је такође у подрасник обукао послушника Радосава.

„Сам Господ, и сам Серафим Саров-ски, нам је негдје рекао да ове вече-ри буде његово монашење, на дан прослављења Светог Серафима“, ре-као је владика, „То је велико знамење, да његов избор, као и избор брата Василија, није случајан, и да је њихово опредјељење за монашко служење Христу Господу сагласно промис-

лу Божијем. То свједоче и мјесто, и дан, и светитељи које прослављамо. Нека их Господ укријепи, нека јачају у Господу и у сили Његове благода-ти, а заједно са њима и наш брат Ра-дослав, који је такође примио први-не монашког звања да би се и он пола-ко обнављао Оним Који обнавља и за Кога не постоје ни старост ни младост.“

КРСТОВДАН У ЦЕТИЊСКОМ МАНА-СТИРУМитрополит Амфилохије служио је 18. јануара, поводом Крстовдана, Свету службу Божију у Цетињском манасти-ру.

„Вода коју Господ нама дарује је вода која даје живот вјечни. То је вода која јесте Он, која је символ Духа Светога, која је Дух Свети Који се носио над во-дама земаљским до Христа, када се на Јордану открила Тајна Свете Тројице. Нама у Цркви Божјој се преко воде богојављенске открива та велика и Света тајна када све воде земаљске постају Јордан. Када благословимо воду, сјутра Морачу или неку другу, све те воде постају она иста вода у Јордану у којој се Господ крстио, као што иста та вода постаје она вода којом се ми крштавамо – јорданска света, благо-словена вода“, рекао је митрополит Амфилохије.

ПРОСЛАВА БОГОЈАВЉЕЊА У ПОД-ГОРИЦИЊегово Преосвештенство Епископ диоклијски, игуман манастира Острог Господин Јован служио је 19. јануара, поводом великог хришћанског пра-зника Богојављења, Свету службу Божију са освећењем богојављенске

водице у цркви Светог вели-к о м у ч е н и к а Георгија под Го-рицом у Подго-рици.Ч е с т и т а ј у ћ и п р а з н и к в ј е р н и ц и м а сабраним на Литургији, вла-дика је поже-лио сваки Божји благослов. „У овом храму, гдје о д с л у ж и с м о службу Божију, сјединили смо се са Христом и

призвали смо Духа Светога на нас, на предложене дарове и на воду ову коју смо освештали благодаћу Божијом. За-иста је дивно бити са Господом, јер Бог се јавио, и како наши стари кажу, небо је отворено, једном и за свагда. Господ је ушао у јорданске воде и тиме су све воде освештане. Данас се посебно освештавају и нас обузима велика ра-дост, небеска радост која долази одо-зго, од Духа Светога“, рекао је владика Јован.

Након Свете Литургије, владика је са свештенством и вјерним народом на саставцима Рибнице и Мораче у воду погрузио Часни Крст, до кога је први допливао Милован Брновић из Љешанске нахије, члан Кајакашког клуба „Подгорица“.

ПРОСЛАВА ЈОВАЊДАНА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУРектор Богословије Светог Пе-тра Цетињског и парох цетињски протојереј Гојко Перовић служио је 20. јануара, поводом Јовањдана, Свету Литургију у Цетињском манастиру.

„Јован крштава за покајање, а Онај Који долази за Јованом, Господ Исус Христос, крштава Духом Светим“, ре-као је у празничној бесједи отац Гојко Перовић. „Наша Црква вјерује, тако живимо, тако се крштавамо, да је Јован крстио људе припремајући их да по-стану њени чланови, тако што их је по-зивао на покајање. Јован је позивао на покајање говорећи да долази Господ Који крштава Духом Светим, да се Цар-ство небеско примакло и да треба да се припремимо за улазак у Царство небеско. Јован је позивао људе да се у своме духу покају за све што су уради-ли и припреме се у своме духу за до-лазак нечега већега. А Господ кршта-ва Духом Светим – за нови живот. Го-спод је страдао, био у гробу и васкрсао и показао нама пут да сви учествујемо у томе васкрсењу у новом животу.“

БЕЗ КОМЕНТАРА аутор: Горан Шћекић

66

svetigora

/ 2

010

/ феб

руар

душицу, ружу, рузмарин, алоју веру и маслину справљају се сапуни обогаћени витаминима А и Д.Лосион за лице справља се од невена.Производ под називом „Љековита морска со“ - у комбинацији биљака и етеричних уља користи се за побољшање циркулације и јачање одбрамбеног система организма - растварањем у топлој води.

Манастир се бави и производњом биљних шампона користећи разна биља, мед, додавајући комплекс

витамина. Такође израђује и три врсте мелема:

за декубитис и зарастање рана; против упале вена и отока ногу; против реуме, за спортске повреде и уганућа.Производ „Витаминска крема“ обогаћен је бадемовим уљем, какао бутером и АД капима.

Манастир Рустово, Челобрдо 85315 Свети Стефан

manastirrustovo@t-com.me

равославни манастир Пресвете Богородице Рустово налази се у Паштровској гори, на три километра од Светог Стефана.

Благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија манастир је основан уочи Крстовдана 2004. године. У манастирској порти смјештен је храм из 14. вијека посвећен Мајци Божијој као и дрвена црква посвећена Царским мученицима Романовима. У самом конаку налази се капелица посвећена Светом Бенедикту Нурсијском. Настојатељица манастира је монахиња Синклитикија, а манастир броји дванаест сестара. Сестринство манастира се бави ткањем, везом, хеклањем, шивењем, каширањем и израдом другог разноврсног рукодеља, као и превођењем са руског, енглеског и француског језика и припремом за штампу.У манастирској башти гаји се разноврсно љековито и зачинско биље од кога се справљају јестива и љековита уља. Као база користи се маслиново уље. У јестивом уљу налази се тридесет зачинских биљака.Од љековитих уља, за спољну употребу, манастир производи: уље од руже, камилице, лаванде, жалфије, аниса, бршљана, каранфилића, клеке, нане, цимета и мајчине душице. Такође, манастир израђује производ под именом „Зачинско биље“ који се користи као додатак разним јелима, а уз то има и љековито дејство. Производ садржи комбинације ових биљака: рузмарин, босиљак, коприву, жалфију, горску траву, нану, ловор, мајчину душицу и першун. Овим зачинима додаје се морска со.Производе се и благо љути зачини са бијелим луком и паприком.Напитак „Боље од кафе” који се припрема на исти начин као и обична кафа садржи: какао, цикорију, сојино млијеко, декстрозу, интегралну рижу, раж, пшеницу и азуки. Обилује витаминима и минералима (гвожђе, итд.) који чувају здравље. Могу га користити и дјеца.Манастир пакује и винско сирће, као и љековито вино које се користи код исхемије и слабости крвних судова, за јачање срца.Такође, производи домаћу ракију од нара и босиљка за јачање имунитета обогаћену витамином Ц. Овај лијек превентивно служи као дејство против разних обољења, нарочито олакшава стомачне тегобе, смањује ризик од настанка грипа и разних бактеријских и вирусних инфекција.Као природни лијек који помаже код реуматских тегоба, укочености мишића и за скидање високе

температуре производи се тинктура од кантариона, камилице и хајдучке траве.Користећи љековите биљке: нану, камилицу, мајчину

Манастир РустовоП

· Црна

Гор

а 1,

20 €

· Ср

бија

100

Дин

. · Реп

убли

ка С

рпс

ка 2

,5 К

М ·

· за Е

вроп

у 3,

5 €;

за

Ам

ерик

у $6

; за

Аус

трал

ију

10 A

UD

·

СВИ ПО ЕВРО ЗА С

АБОР

НИ Х

РАМ

ХРИС

ТОВО

Г ВА

СКРС

ЕЊА

-Уплатницом код ЦБЦГна рачун 550-3610-20Са назнаком за САБОРНИ ХРАМ;-Код парохијског свештеника или управе манастира у свом мјесту;-Лично на благајни Храма Христовог Васкрсења, сваким даном од 9 до 15 часова;-Код овлашћеног прикупљача прилога који ће обилазити домове по градовима.

Монографије у едицији СВЕТИТЕЉИ:

• Свети Петар Цетињски - чудотворац и државотворац

• Свети Сава - принц и просветитељ• Свети Цар Лазар и косовски завет• Свети Никола -

правило вере и српска слава• Свети Ђорђе -

витез Бога Живога• Свети Јован -

крститељ и претеча Господњи• Свети Василије Острошки -

чудотворац и исцелитељ

Из асортимана рукодјеља манастираСветог Луке у Жупи Никшићкојe-mail: svetigavrilo@yahoo.com

тел: +38267249783

SVETIGORAЦетиње:+382 (0)41 234-222Београд:+381 (0)11 369-07-57 369-07-05

Изабрана дјелаАрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија

Из асортимана рукодјеља манастираДуге Морачке

НОВА ИЗДАЊА

ДругО ИЗДАЊЕ