Предговор

Садржину овог издања чине, првенствено, моји одговори др Атанасију Јевтићу, епископу у „оставци", проистеклииз дијалога између њега и мене. Непосредни повод за дијалогбио је тај што сам, подстакнут изворним подацима који поти-чу из средњег века и строго православних крајева, писао да јеи краћи - словенски облик Христ био у употреби међу право-славнима, те да није западњачког или унијатског порекла, какоје то умислио био еп. Атанасије. При томе сам нагласио даобелодањивањем те чињенице немам намеру да потискујем изупотребе дужи - грчки облик Христос, јер га и сам тако изго-варам и пишем. Али посматрано историјскофилолошки и,надасве, еклисиолошки, недопустиво је да домаћи обликХрист олако и из незнања приписујемо неправославним на-родима.

Захвалан сам еп. Атанасију Јевтићу што је у дијалогуистрајао, призиавши коначно да је и сам наишао, у старим пи-саним православним споменицима, на три примера у целостинаписаног краћег облика Христ. И поред таквог сазнања ипризнања, међутим, и поред многих примера на које сам ука-зао, наставио је упорно да војује искључиво у прилог дужег -грчког облика Христос. To га је неизбежно одвело на беспу-ћа, како у области филологије, тако и у области еклисиоло-гије и догматике. Пошто се нашао у провалији, из нужде јеприбегавао недопустивим, односно погрешним закључцима,штетним по Цркву и по душу, све у нади не би ли показао идоказао да је он мерило, како црквене тако и световне науке.Један од поразних његових закључака своди се на то да свиони верујући у Православној цркви, који име Христос изго-варају на енглеском Christ (без грчког наставка -oç), нисуправославни зато што је тај облик, по њему, наводно унијат-

3

ски, чак и јеретички. Још поразније је то што се усудио, уполемичкој заслепљености и мржњи, чак и Јеванђеље да пре-правља.

O догматском суноврату еп. Атанасија благовременосам обавестио Свети архијерејски синод Српске православнецркве, што се види из објављеног текста у овом издању.

Догматском суноврату претходила су многа огрешењаеп. Атанасија о свете каноне. Дозволио је себи, на пример, несамо „оставку" на управљање одређеном црквеном облашћуда поднесе, него после тога и трисепископ (трюелшхолос) дапостане, оповргавши тиме истинитост сопственог образложе-ња - да се због болести повлачи. Природна је појава да човекпосле болести оздрави, али је крајње несавесна и неканонскапојава да епископ после поднете „оставке", за коју никакавоснов у канонима не постоји, дозволи себи да оде у другуцрквену област и веже се за њу као „невесту", и то за животањеног архијереја. (За сада предлажем еп. Атанасију да про-чита мој чланак Номоканонски прописи о попуњавању упра-жњених епархија (епископија) и премештају архијереја, Пра-вославна мисао, Година XVIII, Свеска 22, Београд 1975,13-22).

A да би се схватила тежина преступа трисепископства,као и последице које из тога проистичу, довољно је да сеприсетимо чина Цариградске патријаршије кад је изопштиласветог Спиридона, четвртог по реду патријарха српског(1380-1389), само зато што га је прогласила трисепископом,иако он то уистину није био. Али попео се на трон смењеногпатријарха Јефрема (1375-1379. и 1389-1392), по народностиБугарина, који је био миљеник Цариградске патријаршије. (Увези са тим питањем одавно сам обавио одговарајућа истра-живања, која ће бити објављена, ако Бог да, у оквиру моно-графије о Спиридону Пећком).

Питање трисепископства еп. Атанасија за сада успутсамо помињем, јер у овом издању изложено је углавном оношто је самим насловом и поднасловом назначено. Поредрасправљања, дакле, о облицима Христос и Христ, објављу-јем и канонски осврт г. Жељка Которанина, дипломираногправника, под насловом „Оставка" или добровољно повла-

4

чење епископа. Он је тај свој рукопис својевремено намениобио да штампа у часопису Свети кнез Лазар, што издајеЕпархија рашкопризренска, где је и остале своје чланке обја-вљивао. Текстове г. Жељка Которанина еп. Атанасије не-основано и гневно назива „фарисејским буквоједством". He-милосрдно се окомио на човека који је физички у инвалид-ским колицима, ограђен међу четири зида, а искреношћу,јаким правоверјем и чистотом душе анђелски слободан укосмичким пространствима.

Иза поменутог канонског осврта г. Жељка Которанина,нашао сам за сходно да из Законоправила Светога Саве, каозваничног номоканонског зборника Српске православнецркве, објавим на савременом српском језику, и то први путовде, црквена правила која се односе на премештај и „оста-вку" архијереја.

Свака објективно изречена или написана истина, дакле,о коју се огрешио еп. Атанасије Јевтић, за њега постаје поводда необуздано из себе излива мржњу, пропраћену недоличнимизразима, који су обично својствени лоше васпитаним људи-ма. Позната је чињеница да човек из себе може да изнесе илида да само оно чиме је испуњен. Језик који истовремено пре-ко уста преваљује свету и ружну реч, говори о поцепанојличности. Неприродно је да из једног извора истовременотече чиста и загађена вода, или топла и хладна, или слатка игорка. Апостол Јаков поучно пише о томе да „језик нико одљуди не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смрто-носнога", па наставља: „Њим благосиљамо Бога и Оца, и њи-ме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истихуста излази благослов и клетва. He ваља, браћо моја, да овотако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко?"(Јак 3,8-11).

Полемички текстови еп. Атанасија Јевтића обилују по-грдним изразима који му загађују оно о чему пише исто каошто нафтне мрље загађују реке и мора. A боље би било да седржи речи ап. Павла: „Никаква рђава ријеч да не излази изуста ваших, него само добра за изграђивање онога iiiTONjeпотребно, да донесе благодат онима који слушају" (Еф 4, 29):Према човеку прљавог језика још и у класичној Грчкој се са

5

презиром односило. Платон је, на пример, таквога предста-вио као „болест града" (vóoov xfjc яоА.есос).

Све то требало би да зна и еп. Атанасије Јевтић, коме супогрдне речи поштапалице без којих не може ни да дише нида пише. Али такво понашање је одраз немоћи због недостат-ка правих чињеница, што објективан читалац лако уочава.Можда еп. Атанасије без погрдних речи осећа тескобу, каошто ју је осећао и у канонским оквирима црквене области „закоју је од Бога из почетка изабран" - по слову светих отаца -а то је била Епархија банатска (в. 21. правило Антиохијскогсабора). Ни премештаји са епархије на епархију нису могли даму поврате мир. Једноставно, не држи га место, и где год сепојави повређује туђа архијерејска - канонска, права, вишеили мање. Постао је некакав шетајући епископ. Понаша секао да је епископ целе Српске цркве, и не само Српске. Узди-же се изнад васцеле Цркве, чак и изнад Светог јеванђеља,Изневерио је науку свог духовног оца и великог учитеља дог-мата и канона - аве Јустина Поповића.

Идући тако беспућима, еп. Атанасије Јевтић све чешћедоживљава да га исправљају, па и подучавају, правоверницикоји знају шта значи имати страха Божјег. Згражавају се кадга чују, на пример, да их позива на причешће и без достојнеприпреме за примање те велике свете тајне. Јер, Света тајнапричешћа не треба и не сме да постане као нешто обично;нешто што је равно испијању чаше воде или чаше вина. Пре-небрегава еп. Атанасије речи ап. Павла: „Јер кад год једетеовај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, до-кле не дође. Тако, који једе овај хлеб или пије чашу Господњунедостојно, биће крив тијелу и крви Господњој" (1. Кор 11,26-27).

За сада толико, и више успут, о новотаријама еп. Атана-сија Јевтића кад је реч о пракси и учењу у Православној цр-кви. Ово што излажем није ништа друго до настављање раз-говора са њим, иако је написао да одустаје од даљег дијалогаса мном о облицима Христос и Христ. Очекујем да ће пре-кршити ту своју написану изјаву и наставити са мном дијалог,из којег. на крају, треба још више да се потврди његова не-обузданост у произношењу ружних речи, али и спремност да

6

трагамо за нечим што води спасењу душе. Црква Христова је,уосталом, током читаве своје историје, кроз дијалог прове-равала и потврђивала исправност сопственог устројства и,посебно, догматскоканонског учења. Плод дијалога је, зна се,и сва исправна терминологија православног богословља. Ди-јалог са људима и Богом је, коначно, својеврстан показатељ отоме колико је вера, уз њу и канонска пракса, у Цркви исправ-на и жива.

У складу са тим, неизбежно је било да у овом издању бу-де речи и о раду „Комисије за промену Устава Српске право-славне цркве", чији је члан и еп. Атанасије Јевтић. Ово затошто се тим будућим Уставом, који треба да се усагласи са јошувек неизгласаним у Скупштини Законом о верској слободи,најављују чудне новине.

7

Прво обраћање

Уредништву Православља

ПатријаршијаКраља Петра Првог бр. 2

Поштовано Уредништво,

Овим Вас обавештавам да сам упутио писмо Светом ар-хијерејском синоду у вези са објављеним у Православљу (бр.827, од 1. септембра 2001. године) текстом епископа Атанаси-ја (Јевтића) под насловом Свагда Христос, а не Христ, ипредложио да се у истим новинама објави и мој одговор поднасловом Христос и Христ, који Вам у прилогу достављам.

Много штошта од српских речи и облика олако смо пре-пустили језику који се зове хрватски језик, као на пример:ухићен (од оүхиф^нь), тисућа уместо грчке речи хиљада,особни уместо лични. Ни облик Христь није хрватски, већстари словенски и српски. To треба и мора да се зна, што незначи да њиме сада треба потиснути облик Христос, који јеодомаћен и из познатих нам разлога у употреби, али само упрвом падежу.

Да би се избегло једнострано обавештавање читалаца,надам се да ћете - у складу са лепим обичајима, новинарскометиком и позитивним прописима о штампи - у наредном бројуПравославља објавити приложени одговор епископу Атана-сију.

У Београду Ca особитим поштовањем,14. септембра 2001. др Миодраг M. Петровић,

научни саветнику Историјском институту САНУ

8

Прво обраћање

Светом архијерејском синодуСрпске православне цркве

ПатријаршијаКраља Петра Првог бр. 2

У прилогу достављам копију свог чланка Христос иХрист, као одговор на чланак Свагда Христос, а не Христ,аутора епископа Атанасија (Јевтића), који је објављен у Пра-вослављу, бр. 827, од 1. септембра 2001. године. Уједно прила-жем и копију писма од 14. септембра 2001. године, које самтим поводом упутио Уредништву Православља.

Ради научне објективности и етике која треба да влада уновинарству, сматрам да нећете одбити да се овај мој одговорпојави у следећем броју Православља.

Надам се да ће се за објављивање мог текста побринутиисти они људи који су се побринули и за објављивање текста епи-скопа Атанасија, јер се ради о питању које се тиче не само срп-ског језика, него и верника у Српској православној цркви. A пресвих, сам епископ Атанасије би требало да подржи објављивањемог одговора, чиме би показао да свој текст није писао ношенкрилима искључивости, самоуверености и нетрпељивости. Ипак,независно од тога, ја сам њему заиста захвалан што је ушао удијалог, из којег треба да се покаже снага изворних аргумената.

Облик Христь није туђ, већ словенски, српски; јавља се устарим рукописима, писаним у строго православним средина-ма и у складу са важећим законитостима језика. To мора да сезна и да се поштује.

Облик Христось касније је ушао у употребу (само у номи-нативу), а разлози који су на то утицали познати су, па затотреба, као такав, и да остане.

CBETOM АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ ИПРАВОВЕРЈУ СВЕТОГА CABE

Остајем у дубокој оданостиУ Београду, др Миодраг M. Петровић,15. септембра 2001. научни саветник

у Историјском институту САНУ10

-

ХРИСТОС И ХРИСТ

Први одговор(Објављен у Православљу, Година XXXV, Број 830. од 15.октобра 2001. године, и у Књижевним новинама, Број 1041,

Београд, 1-15. септембар, Год. LII, 2001).

У Православљу - новине Српске патријаршије - бр. 827од 1. септембра 2001. године (стр. 3-4), и у Књижевним нови-нама, бр. 1040 од 15-31. августа 2001. године (стр. 11), др Ата-насије (Јевтић), бивши епископ захумско-херцеговачки, апретходно банатски (у даљем тексту: еп. Атанасије), објавиоје чланак под насловом Свагда Христос, а не Христ.

Уместо да се држи оквира наведене теме, еп. Атанасијемимо важећих у науци правила оптерећује свој чланак разно-родним питањима и, посебно, изразима који не леже епископ-ском достојанству. Таквом начину писања прибегава се оби-чно у недостатку правих чињеница.

Ван оквира наведене теме еп. Атанасија је, на пример, тошто каже да се Петровић „све учесталије позива на Законо-правило Светог Саве, кад год му је до критике и читања лек-ција неким владикама, Синоду, Сабору; не зато што критикене може или не сме бити, него због претварања недужногЗаконоправила у приватни арсенал, попут секташа..."

He знам да ли еп. Атанасије овим подразумева и мој до-пис Светом архијерејском синоду (Син. Бр. 429 од 6. III 1996)у којем кажем, између осталог: „Данас, посебно, на штетуЦркве се измешало канонско и неканонско, духовно и мате-ријално, црквено и политичко, људско и Божје... Није ли, мо-жда, управо ослабели поредак и недостатак сагласја у Српскојцркви нагнао ревносног и веома уваженог епископа захумско-херцеговачког, Г. Атанасија, да прибегне, како се говори,'неопозивој оставци'? Међутим, - настављам у истом допису- епископ нема право да се одриче власти коју је од Богапримио; а дато му је да освећује, поучава, управља, али и даполаже рачуне пред Богом за сваку поверену му душу. Зар саоставком и бежањем од свега тога хоће да изађе пред Госпо-

13

да?! Ако се неко радује због такве оставке, тиме ће, у ствари,доказати да се радује наношењу штете Српској цркви. Уоста-лом, непојмљива је оставка на дарове дате од Бога... Црква неби била то што јесте уколико би канони одобравали оставкеепископа".

O томе и о другим црквеноканонским питањима писаосам не да бих некоме „држао лекције", него зато што ми је по-ље истраживања превасходно црквенограђанско и канонскоправо, при чему строго водим рачуна да не излазим из оквираучења светих отаца и канонске праксе, а све то у намери дабуде на корист Цркви.

Као позитивну страну чланка еп. Атанасија не сматрамни то што помиње да сам „у своме родном селу подигао лепуцркву", нити оно кад каже: „За сваку је похвалу превођење иобјављивање оваквих и сличних текстова (мисли на Златоу-стово тумачење Оченаша) из овог славног и пребогатог Све-тосавског Зборника - Саборника, и г. Миодрагу Петровићусмо захвални што то чини и што стално наглашава да је из-ворно име те драгоцене темељне српске књиге: ЗАКОНО-ПРАВИЛО (док је Крмчија нешто каснији назив, и не саморуски)", јер је и то ван оквира постављене теме у наслову.

Ван оквира теме је, такође, писање еп. Атанасија о Гача-нима, „Гацконцима"; воловима - дешњаку и леваку и др.

Позитивно је, међутим, то што је питање облика Хри-стос и Христ подигао на степен дијалога који радо при-хватам, убеђен да само здрава наука и чињенице могу бити одкористи, а читаоци, нарочито они који се баве науком, некарасуде шта је шта.

A сада само о ономе што спада у оквире теме из наслова.Свој чланак еп. Атанасије је написао подстакнут једном

мојом напоменом у вези са именом другог лица Свете Тројице- Христом, коју сам објавио у склопу чланка Златоустовотумачење Оченаша у Законоправилу Светога Саве у часо-пису „Даница - српски народни илустровани календар за год-ину 2001", Вукова задужбина - Београд 2000, стр. 61, нап. 5.Пошто је текст те напомене цитирао у деловима, неопходноје, ради даљег разматрања овог питања, да га овде наведем уцелости:

14

„Задржавам и у преводу изворни облик Х(ри)с(т)ь, којиу српскословенском тексту није грешка писара; тако је то имеписано у целом Законоправилу, као на пример на л. 14а-14б:'A кад се каже Христе... име Христ следи имену Исус...'Исправно га Павле Ивић на исти начин разрешава у другимсрпскословенским рукописима средњега века. Јер, српски је-зик уопште није прихватио, у именима, грчки наставак -oç (например: NixóXaoc, = Николај - Никола; Хоиаоото|д.ос = Хри-зостом - Златоуст; МеӨобюс = Методије; МахӨашс = Матеј;Гесооүюс = Георгије - Ђорђе итд.). Зато су и данас сви падежиод 2. до 7. изведени и сачувани од облика Христ. Овај старисрпски облик одржао се у хрватском језику и у 1. падежу. Кас-није је у црквенословенском богослужбеном језику одомаћен,али само у 1. падежу, грчки облик XQIOTÓC, Х(ри)с(тос)ь.

Учени српски богослови, међу њима и поједини епи-скопи, приговарају на рачун облика Христ, иако у молитвамакажемо Христе Боже, а не Христосе Боже. Њима he тежебити да зналце језика одврате од правилне примене грамати-ке кад од облика Христос у 5. падежу добију Христосе, негода објасне како од номинатива Христос настаје вокатив Хри-сте.

Сврха овог коментара није да се из употребе потиснеодомаћени облик Христос и замени обликом Христ, већ дасе зна да је ово стари српски облик, од којег и јесу у употреби,правилно изведени, сви остали падежи."

Коментар еп. Атанасија о погрешном цитирању МињевеПатрологије не стоји, јер се ради о штампарској грешци, штосе види из ранијег мог чланка Туманење молитве Оче наш уЗаконоправилу Светога Саве, Свети кнез Лазар, бр. 2 [18],Призрен 1997, где је на стр. 27, у нап. 5. исправно наведено:„Migne PG. 57, 278-282".

Али много озбиљније од тога је нешто друго. Тврди,наиме, еп. Атанасије да средњовековни споменици нису има-ли скраћени облик Христь, већ само Христось, што озбиљнанаучна истраживања потиру.

Српским писаним споменицима средњега века, као ијужнословенским споменицима уопште, за име Христос по-зната су два облика - Христь и Христось. Истина, у српским

15

рукописима први облик је редак и налази се у најстаријимизворима, док други преовлађује и временом сасвим потиску-је први.

Покушај еп. Атанасија да у свом чланку Свагда Хри-стос, а не Христ одбаци облик Христь као непостојећи у срп-ским писаним текстовима средњега века не може се прихва-тити. OH, додуше, и сам наводи два примера са скраћенимобликом Христь, које је нашао у речницима - један код Дани-чића а други код Миклошића, али за оба сматра да су про-извод писара несрпског порекла. Један извор је повеља краљаСтефана Дечанског Дубровчанима из 1325/33. године којој је,највероватније, како каже, „писар био Дубровчанин", а други- рукопис Љубљанске библиотеке из 11. века, „али се овденајвероватније ради већ о почетку одвајања хрватског изгово-ра (вероватно под утицајем латинског Christus, где је лакоотпао суфикс -us) - каже еп. Атанасије. Овај други извор из11. века јесте, у ствари, познати Супрасаљски зборник, старо-словенски ћирилски споменик, писан у источној Бугарској.

Примере разрешене обликом Христь, код П. Ивића, еп.Атанасије ставља под упитник, игноришући његово мишље-ње, иако је реч о великој научној студији Правопис српско-хрватских ћирилских повеља и писама XII и XIII века, НовиСад 1981, у којој на стр. 167. пише: „Само име Христь је увекскраћено, и то углавном на два начина. У неколико примерапише само слово X- • •"

Није еп. Атанасије погледао и другу, ширу и новију ли-тературу. Рецимо, студиозни и систематични, са свим посто-јећим старим изворима и примерима, по најновијем научномметоду урађен Slovnìk jazyka starosloveského, 48, Praha, 1994, гдесе под одредницом Христ(ос)ъ налазе оба облика равно-правно - Христосъ и Христь са свим примерима који следе уизворном виду. Ty је као прво дато под non abbreviatum Христьексцерпиран из десетак рукописа, међу којима су: већ помену-ти Супрасаљски из источне Бугарске, Маријино јеванђељечији је „преписивач био са наше штокавске територије, где јевладао источни обред" (П. Ђорђић, Историја српске ћирили-це, Београд 1971, стр. 42), Остромирово јеванђеље (рускиспоменик) и други. To су, дакле, најстарији сачувани писани

16

словенски рукописи. Имајући њих у виду, мора се претпоста-вити да су и први ћирилометодијевски преводи имали исти та-кав, скраћени облик Христь.

И нимало случајно. Јер, ту су се у настајању граматичкогоблика имена Христь, одразили у основи језички закони. Aови су не само пресудни него и незаобилазни.

Шта је облику Христь било извориште? Наравно, грчкоиме XQLOXÓC. У грчком језику особеност овог облика јесте утоме што он представља субстантизирани придев. Овог дета-ља се дотиче и еп. Атанасије, али тумачење му је нејасно инетачно тамо где упућује на свој чланак Није Христ, негоХристос, објављен у часопису „Видослов", бр. 22, МанастирТврдош - Требиње 2001, стр. 11-16 (прештампан у часопису„Хришћанска мисао - Свечаник", бр. 1-4, Београд-Ваљево2001, стр. 2-4; у Књижевним новинама бр. 1040, стр. 11), „где- како каже - доказујемо да XQIOTÒC није име(ница) негопридев и то са окситоним акцентом, а Петровић би требао(sic!) да зна шта у грчком значе придеви који се завршавају саокситоном на -тос, -тч, -TOV, без којих наглашених крајњихслогова ти и такви придеви више немају своје право значење(као напр. yvcooxóc, ôuvaxoc, %QWXÓÇ = помазан, без тос неза-вршен, дефектан, осакаћен, неправославан".

Да би се схватило шта је све у овоме изрекао еп. Атана-сије, како у догматском, тако и у језичком погледу, морам даистакнем:

а) Нико до сада није „доказивао да XQIOTÒC није име-(ница) него придев". XQIOTÒC је име и као такво небројано пу-та је поменуто у Новом завету, код црквених отаца, учитеља,богослова и обичних верника. Само апостол Павле, на при-мер, име XQIOTÒC помиње 137 пута (без члана), 88 пута (сачланом) и 82 пута заједно: '�моояЗс XQIOTÓC.

б) Придев xQLOxòc је прерастао у име и не може му сепридавати важност већа од имена XQIOTÓC, које не значи самото што је у основи придева XQLCtòc = помазаник, него и Спа-ситељ. Сва доказивања у вези са смислом суфикса -oç тичу сеструктуре, облика и законитости које важе за грчки језик, доксрпски језик има своје законитости. Ако би заиста -oç као су-фикс у окситоним придевима (или именима и, уопште, имени-

17

цама, било окситоним, парокситоним или пропарокситоним)био неизоставан и у српском језику, онда еп. Атанасије не бисеби дозволио да даље у тексту пише Христово, него биписао Христосово, што му, наравно, дух српског језика неомогућава. Шире гледано, у склопу његових језичких разми-шљања, ни грчке именице CUTÓOTOÀOÇ И oiáxovoc, на пример, усрпском језику не би гласиле апостол, ђакон, већ (ради„правословности" на коју се позива) апостолос, ђаконос, а тоје смешно.

в) Погрешно објашњава оно „без тос", јер слово т припа-да корену речи, а има окситоних придева који у корену нема-ју слово т, као на пример: аүаӨ-óç, T(OT£IV-ÓÇ, отеое-óç.

r) Непотребан је плеоназам еп. Атанасија, исказан речи-ма: „са окситоним акцентом" (= оштроакцентним акцентом).

XQLGTÒC, дакле, није придев него име, за које се у Законо-правилу Светога Саве истиче: „А кад се каже Христе - тоиме Христ означава један састав од две природе, састављен одбожаства и човечаства, а не као што јеретици и њихов пред-водник Несторије зломислећи учаше да два састава постоје, ида су они један од другога раздељени, и да су један с другимспојени љубављу а не природом. To зло, дакле, од њих изго-ворено, убија и побеђује ово име које гласи Христ..." (Илови-нки препис из 1262. године, л. 14а-14б).

Према томе, и у грчком, као и у словенским језицима,поименичени придев добија својства именице, па је као име-нички облик грчко Xoiaxòc транскрибовано у словенскимјезицима у Христь, и у речницима, као именица, означен скра-ћеницом м (masculinum).

У словенском, односно старословенском језику грчкисуфикс -oç се потпуно изгубио. И по законима тог језика мо-рао је да се изгуби, јер се прилагођавао одликама словенскихименичких облика. Заправо, словенски именички облици сасуфиксом -oç нису постојали, па нису постојале ни могућно-сти да се облик Христос, са овим суфиксом, придружи и при-лагоди таквој групи именица. (Слично је било и са тран-скрипцијом српских имена и њиховим прилагођавањем гр-чким облицима, као на пример: Владимир = BXaôL^Qoc, Вла-дислав = BA.aôioXá|3oç).

18

Једно од сведочанстава за постојање облика Христь, јесуи коси падежи: Христа, Христу итд., као што су и од обликаХристос створени према њему остали падежи: Христоса,Христосу итд.(И. И. Срезневский, Материалы для Словарядревне-русскаго языка, III, Graz 1956,1406).

Све то упућује на закључак да облик Христ није пони-као већ само сачуван на западним странама, тј. у данашњемхрватском језику. Православни Словени су касније обликХрист само у номинативу заменили грчким обликом Хри-стос, јер је и тиме требало да се покаже разлика наспрамримокатолика, и да се потврди дух привржености Источнојправославној цркви.

Као nomina sacra, име Христос по правилу је под титлом,било да je у краћем или дужем облику. Ствар је разрешивачатекста како ће и са колико оправданости разрешити именакоја имају у том скраћивању више варијаната.

Кад је реч о начину разрешавања облика Христһ и Хри-стось у Законоправилу Светога Саве полазило се од следећегначела: најпре проучити ортографију самог писара (а по пра-вилу сваки писар имао је своју школу писања) - па тек тадатекст разрешавати у духу писареве ортографије.

По свему судећи, писар Иловичког преписа обучио се удоброј писарској школи. Доследан је у скраћивању одређенихречи, односно држи се утврђених правила. Тако, код скраће-них речи које имају једно с, какав је случај са именом ^ь, то сдиже изнад речи и ставља га под титлу, као на пример: вжтв©= в(о)ж(ь)ство, М^ЦҺ = м-кс^ць, N4 = N1Kc(Th), выть = выстһ,KTh = кстһ. A код скраћених речи које имају два с, једно одњих оставља у самој речи, док друго диже и ставља подтитлуизнад речи, као на пример: кство = КСТ(Һ)С(Т)ВО, дплскд =ЛП(О)С(ТОЛҺ)СКЛ, црһство = ц(-к)с(д)рҺСтво.

Следствено тим важећим правилима при скраћивањуречи, у скраћеници ^h немамо два с, већ једно само, и зато јеразрешено краћим обликом Х(ри)с(тһ), који је у духу словен-ских језика, за разлику од дужег облика Х(ри)с(тос)һ, који јеу духу грчког језика.

19

Да би се отклонила сумња у исправност таквог закљу-чка, за пример наводим други назив за свесвето име Христово- назив Исус. Писар га скраћује тако што једно с задржава ускраћеници �сь, а друго с означава титлом изнад, из чега седобија разрешен облик 1с(оүс)ь. Оно што највише отклањабило какву сумњу у правилност таквог разрешавања скраће-нице ^h, односно у постојање краћег - словенског обликаХристь, јесте чињеница која говори о томе да се у разнимсредњовековним рукописима, насталим у строго православ-ним срединама, наилази на нескраћен, што значи у целостинаписан облик Христь. Али о томе ће бити више речи у даљемизлагању.

20

Друго обраћање

Уредништву Православља

ПатријаршијаКраља Петра Првог бр. 2

Поштовано Уредништво,

Иако сте објавили свој став да престајете са објављива-њем „полемике" између еп. Атанасија (Јевтића) и мене окоимена Христос и Христ (Православље бр. 834 од 15. децем-бра 2001. године), ипак Вам достављам копију рукописа Све-том архијерејском синоду, као и нов текст (одговор еп. Ата-насију) под насловом Христос и Христ (Наставак), на 7куцаних страница.

Ако Вам је стало до објективности, размотрите још јед-ном то, да ли сте заиста прави потез повукли, стављајући та-чку тамо где неко по ћефу намеће оно: „Владичанска мора би-ти последња"!, или: „Царска се не пориче"!Поздрављајући Вас божићним поздравом Христос се pogul

У Београду, Остајем са особитим поштовањем,5. јануара 2002. др Миодраг M. Петровић

научни саветникИсторијског института САНУ

21

Друго обраћање

Светом архијерејском синодуСрпске православне цркве

ПатријаршијаКраља Петра Првог бр. 2

У прилогу достављам рукопис свог чланка под насловомХристос и Христ (Наставак), а у вези са објављеним текстомепископа Атанасија (Јевтића) у Православљу бр. 834 од 15.децембра 2001. године, и у Књижевним новинама бр. 1046 од15-30. новембра 2001. године, под насловом Старословенскии старосрпски је Христос, тако је и данас код Срба (народ-ски Ристо).

Ha Вама је да оцените, богоучени Архијереји Српскеправославне цркве, а пошто прочитате мој текст, да ли Пра-вославље као „новина Српске Патријаршије" треба или нетреба да остане под оптерећењем мноштва грешака прои-стеклих из пера еп. Атанасија.

Као што видите, импровизовано се упустио у расправља-ње око једног чисто језичког питања, при чему је изнео многенеодрживе закључке. To га је постепено одвукло и у догмат-ски суноврат. Јер, нико се, сем њега, није усудио да тврди:

- „Доказујемо да XQLOTÒC није име(ница) него придев"!;- да је „по унијатски" ако се православни верници не др-

же грчког облика Христос, већ изговарају име БогочовекаХриста као Христ. A шта ћемо, гледано по тој логици, рећиза толике православне вернике по свету који кажу Christ илиCristo и слично.

Ово његово „народски Ристо" је „хипокористик од име-на Христофор или Христивоје". Према томе, као што Хри-стофор и Христивоје не могу бити замена за име Христос,тако и Ристо, без обзира на то какво му је порекло, не можебити што и Христос. Име Ристо подсећа нас на оно: „Са Зава-ле Ристо капетане"; „Баци Ристу у зелену траву"; „Ајде Ри-сто..."

23

Ha таквој својој „истраживачкој" путањи - од језичкихдо догматских питања - еп. Атанасије је „цедио комарца, агутао бивола" - по речима Константина Философа.

Ипак, радујем се што је коначно и сам еп. Атанасије,притешњен чињеницама, сазнао и признао да је постојао, уписаним старим православним изворима облик Христь. Овајоблик је тек од XIV века коначно препуштен западним хри-шћанским странама, што не значи да га, због тога, треба оту-ђивати или оспоравати.

Ha крају крајева, нисмо важни еп. Атанасије и ја, и несмета ми иронија с његове стране, јер то је одувек својственоњеговој нарави, али ми смета ако неко из незнања, или благо-дарећи свом достојанству и власти, намеће нешто што је да-леко од истине.

Због свега тога, моје мишљење је да најпре УредништвоПравославља а не неко други треба да објави мој текст који,разуме се, и иначе неће остати необјављен (можда и са овимписмом).

Уз поздрав Христос сеpogul - Светом архијерејском си-ноду и правоверју црквених отаца остајем у дубокој оданости.

У Београду, 5. јануара 2002. др Миодраг M. Петровићнаучни саветник

Историјског института САНУ

24

ХРИСТОС И ХРИСТ

Други ogžoeop(Објављен у Књижевним новинама, Број 1048/1049, Београд,

15. децембар-15. јануар, Год. LIII, 2001/2002).

Др Атанасије Јевтић, бивши епископ банатски, потомепископ захумско-херцеговачки, а сада епископ у оставци(даље: еп. Атанасије) наставио је да води дијалог са мном окотога да ли је уз шири облик Христось постојао, у православ-ним словенским изворима, и краћи облик Христь. Најновијињегов чланак у вези са тим, достављен Светом архијерејскомсиноду Српске православне цркве, Уредништву Правосла-вља, Уредништву Књижевних новина и, вероватно, на некедруге још адресе, гласи: „Старословенски и старосрпски јеХристос, тако је и данас код Срба (народски Ристо)". Текст језбијеног прореда, сложен компјутерски на непуних 14 стра-ница, према којима ћу овде и цитирати.

Већ је тај чланак еп. Атанасија објављен, са малим скра-ћивањем, у Православљу бр. 834 од 15. децембра 2001. године(стр. 2-10) и у Књижевним новинама бр. 1046 од 15-30. новем-бра 2001. године (стр. 6-7); бр. 1047 (стр. 14-15).

Уредништво Православља је уз чланак еп. Атанасијадало белешку са закључком: „За нас је ова полемика завр-шена" (стр. 10). O томе да ли је, и колико, овакав став Уред-ништва исправан, нека се просуди на основу текста који сле-ди. Пут до истине је као река. Преградите је на једном месту,а она пробије брану и настави свој ток. Уколико је више путапреградите, она ће, ако треба, и понирати, настављајући својток до природног увора.

Уистину жалим због скраћивања, иако малих, текста еп.Атанасија, јер би се помоћу оног што је изостављено, целови-тије сагледавао његов унутрашњи свет. Он полемику не на-ставља ради истине, него управо ради саме полемике као та-кве, и ради омаловажавања свих који не мисле као он. Јер,иако је сазнао за постојање, у православним словенским изво-

27

рима, и краћег облика - Христь, наставља да читаоцима наме-he искривљену слику о томе.

Пошто ће еп. Атанасије свој интегрални текст, који урукопису имам под руком, објавити у Видослову, где мени не-ма приступа, настојаћу да му на овај начин укратко одговоримна крупније само грешке.

Ha раније наслове еп. Атанасија: „Није Христ, него Хри-стос" и „Свагда Христос, а не Христ", осврнуо сам се у чланку„Христос и Христ", који је објављен у Књижевним новинамабр. 1041 од 1-15. августа 2001. године, и у Православљу бр.830, од 15. октобра 2001. године. У том чланку сам истакаобио, између осталог:

- да у старим словенским православним рукописима по-стоји краћи облик - Христь, од којег су остали у употребикоси падежи: Христа, Христу итд.;

- да нико до сада, изузев еп. Атанасија, није „доказиваода XQIOTÒC није име(ница) него придев"!;

- да је придев XQLOTÒC прерастао у име XQIOTÓC, И да сепридеву не може придавати важност већа од оне коју има име;

- да еп. Атанасије погрешно поима и објашњава настав-ке окситоних придева у грчком језику;

- да се у старословенском језику грчки суфикс -oç пот-пуно изгубио, јер се прилагођавао словенским именичким об-лицима;

- да краћи облик Христь није поникао већ само сачуванна западним странама, тј. у данашњем хрватском језику, и дасе заиста налази у најстаријим православним изворима, а да јекасније потиснут ширим обликом Христось, који је грчки.

Мислио сам да ће се еп. Атанасије забринути и признатисвој догматски суноврат због оног - „доказујемо да Христосније име(ница) него придев"!; да ће увидети у чему се састојиимпровизовано, а у чему озбиљно писање; да he одустати одскакања са теме на тему и од недоличних израза и ироније; даhe, другим речима, умети да се усредсреди само на оно што инајављује у наслову. Уместо тога, он се расписао и у том мно-гом свом писању направио нове, не мале, грешке - не само изобласти језика и палеографије, него и догматске, канонскегрешке, што ће се показати мало даље.

28

При свему томе, еп. Атанасије се, ипак, после проверемеродавних извора кроз речнике и старе текстове, а уз то ипосле обављених разговора са стручњацима, уверио и сам даније само Свагда Христос, а не Христ, већ да може бити иХристос и Христ.

Другим речима, признаје еп. Атанасије:- да је наводно „омашком рекао да је у споменутом код

Миклошића рукопису Љубљанске библиотеке... то ^ръстъдошло већ под хрватским, тј. латинским утицајем" (стр. 6);

- да је отпутовао у Русију и тамо од E. M. Верешћагинасазнао да се „може претпостављати да су постојале и формепрвог падежа типа ҳристъ, ^ръстъ, ХРҺСТЪ> те да од њихни-је могло у косим падежима бити наставка као од флексије -осъ... (Дакле, од краћих форми наставка у косим падежимаможе се обратно закључивати да је био и 1. падеж: Хръстъ,Хрьстъ)" (стр. 7);

- да, како каже, „Остаје извесна могућност да је пуно Pe-тково писање у падежу и придеву: Хръстд или Хрьстд, Хръ-стови или Xp'cTA, Хрстоү, Хрстовд, Хрстовы, дошло у косимпадежима и придевима евентуално од 1. падежа ^ръстъ илиХрьстъ..." (стр. 10);

- да се тешко мири са истином о томе да у Супрасаљ-ском рукопису (11. век, Источна Бугарска) заиста постојепримери облика ^ристь, јер каже: „(Остаје да још неко трећисве изнова размотри, преброји, проучи, али је тешко вероватида ће их уопште наћи)" (стр. 10);

- да, после великог претраживања, невољно и колебљи-во признаје: „Писање ^ръстъ или хрьстъ било је можда коднеких негде појединачних преводилаца или преписивача, алису то била, бар код Јужних и Источних Словена, само привре-мена спорадична колебања (каквих је било уопште припревођењу), а никако није била општа појава или правило"(стр. 13).

Због оваквих дозираних признавања еп. Атанасија о по-стојању облика Христь, у православним словенским тексто-вима, потребна су додатна објашњења али претходно требаистаћи нешто што је озбиљније природе, а непосредно је увези са питањем о којем расправљамо:

7.9

1. Произвољно еп. Атанасије сматра да се облик Христь„пише по унијатски" (стр. 7, нап. 5; 13 и 14), док му је оно „на-родски Ристо", наводно, исправно. He схвата да само из незна-ња или претераног слободоумља може неко да богочове-чанско и непоновљиво име Христос или Христ своди на имечовека који се зове Ристо, без обзира на то како је оно наста-ло. A име Ристо је „хипокористик од Христофор или Хри-стивоје." Никада Црква није дозвољавала да се најузвишени-је, богочовечанско и свесвето име Христос замењује именомчовека, макар то био и Ристо, за кога смо навикли да читамоили слушамо: „Са Завале Ристо капетане"; „Баци Ристу у зе-лену траву"; „Ајде, Ристо..." и др. Дакле, као што Христофори Христивоје не значе што и Христос, исто тако и Ристо неможе, макар и „народски", бити назив за Богочовека Христа.Можда се еп. Атанасију свидео, у имену Ристо, наставак о,али њега има и у италијанском Cristo.

Искључивост и жеља да другог кроз мржњу потцени, недозвољавају еп. Атанасију да увиди колике ране наноси Цр-кви Христовој тиме што у унијате сврстава све православневернике који име Христос изговарају без наставка -ось. Међуте спадају, на пример, и православни Енглези, Американци,Аустралијанци, јер кажу Christ, па православни Италијани, јеркажу Cristo. Како другачије него тако схватити последњуреченицу еп. Атанасија: „Ми нећемо рећи да је нетачно чи-тање и изговарање Христовог имена као Христ јеретичко,али јесте унијатско" (стр. 14).

He схвата еп. Атанасије, на жалост, да су облици Хри-стос и Христ језички облици исте суштине, а не и догматскопитање. Никакве везе нема са унијатима стари краћи и пра-вославни облик Христ, равноправан са обликом Христос ко-ји данас не треба, како сам раније већ писао, замењиватионим краћим. He могу, другим речима, да се сложим са еп.Атанасијем, да они који знају за постојање православног об-лика Христ и изговарају га, чине то у намери да би, по њего-вим речима, „показали не разлику, него јединство с тоталита-ризмом латинско-англосаксонским, и тиме потврдили духпривржености лажном и секташком сциентизму" (стр. 13). Узмало искренију приврженост истини и љубави у правосла-

30

вном духу, а и уз неко провереније знање, верујем да еп. Ата-насије не би патио од црнила које види и тамо где га заистанема.

2. Пошто еп. Атанасије изјављује да „нисам одговорио"на његов текст и пошто сматра да је он тај који даје правиодговор, мора се са њим и даље водити дијалог о скраћеница-ма и о начину разрешавања имена Христос:

а) Уопштено гледано, скраћенице и начин њиховог раз-решавања одувек су биле и остале камен спотицања за све раз-решиваче текста. Зато они, тамо где могу, најрадије текстостављају у изворном облику, неразрешен. Групи тешко раз-решивих речи припада и име Христос, у шта се могао уверитии сам еп. Атанасије. За ово име присутне су у средњовековнимсловенским текстовима разне варијанте скраћивања. %с, )(сь,%\\, %h, %h, и сл. Све их, по речима еп. Атанасија, треба разре-шавати у облик Христось, а посебно оне са надредним с којепредставља последње с у том имену или, по другом његовомобјашњењу, сажима два с из имена Христось (стр. 3).

Облици са надредним с у скраћеници имена Христос на-лазе се и у Иловичком препису (код еп. Атанасија погрешно:Иловачки, стр. 3,13) Законоправила светога Саве, око којихје и почела расправа са еп. Атанасијем. Његово мишљење једа облик ^b у тексту Иловичког преписа није добро разрешенса именом Христь, већ да мора бити Христось.

Међутим, не сме се губити из вида да надредно с садржеобе речи - и краћа Христь и дужа Христось, као и то да писариИловичког преписа све речи које садрже једно или два сскраћују на посебан начин, што показују следећи примери:KCTh као к (л. 66); высть као вы (л. 26); лгксщь као^ллць (л.63a); дпостоль као дпль (л. 19a, 1096); кпискоүпь као кппь (обап оставља у основи, л. 9а); господииь као гнь (л. 58а) итд. Toс једне стране, тј. кад у речи имамо једно с, а с друге стране, тј.кад у речи имамо два с (а видели смо из горњег примера и двап) никада их у речима не скраћују једним, издвојеним каонадредним, на пример: ц^сдрьство је сажето у црьство_(л. 16);ivfccAphCLvk<v\ у црьсц4л\ь (л._130б); кпискоүпьствд у кппьствд(л. 1096); дпостольскыхь у дпльскы}(ь (л. 1096).

31

Према томе, да је у Иловичком препису постојао обликХристось писари би га свакако на исти начин скратили, тј.онако као и напред наведене речи, јер су, очигледно, ималиодређен кључ скраћивања. Да поновим и подвучем, будући дасе, како пише у Законоправилу, „удвојено лакше памти":никада под једним надредним с нису обухваћена оба с у речи,већ само једно. Иако је ово сасвим јасно, верујем и за еп.Атанасија, он ће, можда, у знак неслагања рећи: „Нека извинуписари, биће онако како ја кажем"! Слично је, али за нештодруго, својевремено у Загребу, на запрепашћење многих, из-јавио, а римокатоличка штампа објавила: „Нека извини светиСава!" Без обзира, међутим, на његово негодовање, немамоправо да писарима Иловичког преписа преправљамо обликХристь, мада сам у преводу задржао одомаћени облик Хри-стос.

Савремена палеографија и филологија сматрају да раз-решавању сваког старог текста треба прићи понаособ, и топошто се претходно проучи ортографија споменика (ту сеимају у виду и скраћенице) па тек тада у духу те ортографијеразрешавати текст. Ha најбољи начин ће се, наравно, разре-шити скраћенице у једном тексту, ако се поред њих нађе заисту реч и нескраћени облик. У Иловичком препису име Хри-стос ниједном није написао тако, у нескраћеном виду. Me-ђутим, нескраћених облика за име Христос, односно Христ,има у другим писаним споменицима, најчешће старим. Цити-рао сам их у претходном чланку, па нема потребе да њима иовог пута преоптерећујем текст. Схватио је то и еп. Атанаси-је кад се шире заинтересовао за овај проблем па, како је већречено, те облике и сам истиче у последњем свом чланку. Ње-гов најновији коментар о облицима Христь и Христось сводисе на то да је при састављању старословенских речника „узетау обзир променљивост или колебљивост у самим старимсловенским рукописима, у којима, понављамо, преовладаваписање и читање Христос, док оно није сасвим и преовлада-ло, тј. дефинитивно задржало своју изворну грчку форму ипотиснуло колебања, тако да је скраћено писање Христ(Хръсть, Хрьстъ) у старим словенским рукописима било са-мо кратковремени и спорадични изузетак. Тог изузетка скоро

32

да и нема у овим рукописима Koje смо ми поЈединачно про-учавали. Глаголске рукописе нисмо проучавали..." (стр. 7).

б) Осврнућу се и на тумачење еп. Атанасија о односукоји постоји између скраћеница у грчком језику и скраћеницау словенским преводима. Он, наиме, прихватајући мишљењеГ. Чремошника о томе да су „кратице у црквенословенскимспоменицима... зависне од грчких", сматра да те исте „грчкескраћенице IG XG сусрећемо и по старим словенским тек-стовима", те „да их треба читати као Исус и Христос" (стр. 5).

Међутим, писар Иловичког преписа, како је напред на-ведено, име Исус скраћује тако што једно с задржава у скра-ћеници Ick, а друго с означава титлом изнад, из чега се доби-ја разрешен облик 1с(оүс)ь. Ca именом Христос не поступатако зато што у скраћеници }(ь не постоје два с, него једно -оно надредно, из чега се добија разрешен облик Х(ри)с(ть).

Судећи, дакле, по облицима грчких преведених личнихимена (међу њима и Хрьсть), а и оних заједничких имена којасу ушла, односно транскрибована у словенске текстове,проистиче да грчке речи нису задржале свој облик са на-ставком -oç, већ су прилагођене словенском изговору.

En. Атанасије не расуђује тачно, јер је грчко, на пример:BaölÀ.eioç у словенском језику постало Едсилик; Петсюс =Петрь; XQUOÓTO[XOÇ = Хри^остомь; МеӨобюс = МЕТОДИК; 'ЕЛ:1-cpávioc = Юпифдыик; 'AOaváoioc = Ятдыдсик; MaxáQioc =Мдкдрик; NexxáQtoc = ЫЕКтдрик; Ti|xó0eoç = Тиллотеи; Өеобо-OLOÇ = ÖÉWAOCHIÉ; Aáfiaooç = Ддмдсь; %QIOTWLVÓÇ = крьс-THMNHNb ()(pHCTHWNHNb); алаотоХос = дпостоль; ел;10хол;ос =кпискоүпь; л;с8о(Зг)х8дос = прЕҳвитерь; ôiâxovoc = дигдксшь;x)Jioôiáxovoç = HnoAHWKONb. Према томе, узалудно је упињањееп. Атанасија (стр. 4, 8, 9) да по сваку цену законитостима гр-чког језика подвргне законитости словенског језика.

в) He расуђује тачно еп. Атанасије ни кад, („остављајућипо страни спорно питање да ли је и по чему Хвалов зборникбогомилски"), за нескраћену, односно за разрешену у њемуреч дитыкрьсть (1. JH 2, 18 и 22) каже да је ту „у основи речкрьсть, а не Х(ристо)сь" (стр. 3, нап 1). Требало је, пре негошто је изнео такав погрешан суд, да проучи, како питање

33

богомилства у Босни (сем ако му на срцу не лежи измишљенаприча хрватског историчара Фрање Рачког, о чему в. M. M.Петровић, Кудугери - богомили у византијским и српскимизворима и „Црква босанска", Београд 1998), тако и питањејезика Хваловог зборника, јер би се уверио да је у основи тенескраћене речи лытыкрьсть (не по његовом „правилу":ANTbiKpbCTOcb због тога што је на грчком 'AVTLXQIOTOC) упра-во Христос, односно Христ а не крст. Јер у Босни су, уместоХрьсть, то име писали крьсть, а из контекста се знало када сеодноси на Христа, а када на крст.

У прилог томе наводим следећи пример: КонстантинФилософ - Костенечки је у XV веку настојао да графији изаконитостима српскословенског језика наметне нешто штоважи за грчки језик, али у томе није, на срећу, успео. У свомспису GKA^ANÏE О ПИСМЕЫЕҲЬ, у 18. глави, критикује изговорКрьстс БОЖЕ, сматрајући да се ово Крьсте односи на крст. Ko-ментар Ђ. Даничића (Knjiga Konstantina filosofa о pravopisu,Starine JAZU, knj. I, Zagreb 1869, 30) у вези ca тим гласи: „Mislimda se tu Konstantin navalice čini nevješt značenju riječi za koju kori, ida ovijem ukorom posvjedočava da se u njegovo vrijeme govoriloKrste mjesto Hriste". Такође у вези ca тим, у Riječniku hrvatskogaili srpskoga jezika, dio V, Zagreb 1898-1903, на стр. 635. под 2пише: „KRST, Krsta, m. Hrist... S ovijem je značenjem jamačnopraslavenska riječ (Krbstb) što je postala od grč. XQLOXÒC (ali vala daje prešla preko kojega drugoga jezika, u kojemu nema glasa za grč. %još prije nego se pokrstiše Slaveni... U našemu jeziku vala da je opetpostala kasnije po lat. Christus ili po tal. Cristo; nalazi se od XV vije-ka, ali samo u katolika (oboje se potvrđuje ovijem riječima... KrbsteBože, pomagaj' i oboženije tvoret. Konstantin fil."

Можда ће еп. Атанасије и овде применити своје „прави-ло" и рећи: „Christ, Cristo и Крьсте Боже - не може, али Ристоможе"! Или ће рећи: „Нека извини Ђ. Даничић, биће онакокако ја кажем"! Уосталом, не одступа ли и он сам од свог„правила" кад не каже Антихристос (према грчком AVTL-XQiGTOc), већ Антихрист, јер је ту у основи облик Христ.

г) Греши еп. Атанасије и у коментару на израз \ҺвьскрсЕ ca л. 2646 у Иловичком препису који се, по њему, „си-гурно изговарао Христось вьскрьсс... или васкресе као што

34

смо ми Срби одувек и говорили и говоримо о Васкрсу: Хри-стос васкрсе! а искључено је да смо икада говорили или даћемо говорити: Христ васкрсе! - нашто (sic!) сам прошли путскренуо пажњу M. Петровићу. Али, он изгледа не гледа какому народ говори, него шта кажу поједине отуђене од народапреучене недоучке" (стр. 4).

Ha такав његов коментар могу рећи следеће:У доба Светога Саве и у време писања Законоправила и

самог Иловичког преписа оно вьскр'се није био народни изго-вор већ књишки - црквени, а народном језику својствен је биооблик ускрсе. Дакле, Христос ускрсе\ - народно, уз Христосваскрсе\ - српскословенско, и Христос воскресе\ - руско-црквенословенско (почев од XVIII века). Зато у Речнику Ђ.Даничића постоје, под речју вьскрьсеыик, и изворни народниОблИЦИЙСЬКрЬСЕНИЙИ 8СКрЬСШҺК>.

A што се тиче старог православног облика Христь, он јетек у XIV веку препуштен коначно римокатолицима Хрвати-ма, „koji još češce pisu Krst i Isukrst" (Rječnik hrvatskoga Ui srpsko-gajezika, dio III, Zagreb 1887-1891, 697). У томе ce, дакле, и ca-стојао циљ мога писања: да се зна ко, каква и од када полажеправа на облик Христь.

Из изложеног проистиче то - да је у поздраву о Васкрсумогло некада бити: уместо Христос - Христ, и уместоваскрсе - ускрсе.

д) При крају свога чланка еп. Атанасије (стр. 13-14) не-тачно наглашава: „Г. M. Петровић у основи није одговарао намој текст (ни онај први, објављен у међувремену, заједно саовим другим из Православља, у Књижевним новинама, бр. 1040од 15-31. августа 2001, ни на овај други)... Он бежи од битногјезичког питања кад каже да име XQLOTÒC значи и Спаситељ..."

Да, то истичем и сада, радујући се што еп. Атанасијеипак, иако накнадно, долази до сазнања да је Христос име. Aшто се тиче његовог мудровања у вези са именом Исус, као ипревода одговарајућег одељка из Законоправила (л. 14a),изгледа да му није познато да сам давно исти тај одељак пре-вео и неколико пута објавио. При том сам, за разлику од еп.Атанасија, задржао изворне изразе Светога Саве о томе да јеХристос „састављен од божаства и човечаства". Јер, појмови

35

„божанство" и „човечанство" (тако пише еп. Атанасије) данасимају друга и шира значења, док изрази божаство и чове-частво тачно одражавају две природе у Богочовеку Христу.

За сва непотребна мудровања еп. Атанасија, за његовумржњу, надменост и заједљивост, неће бити наодмет ако гаподсетим на наук који је Свети Сава унео у Законоправило, утумачење 58. правила Шестог васељенског сабора (л. 1526), асастоји се у томе - да не треба „моүдровдти пдче кже под(о)-вдкть моүдровдти', чему су основ речи ап. Павла: „...говоримсвакоме који је међу вама: да не мисли о себи више него штоваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мјеривјере како му је Бог удјелио" (Рим 12, 3).

Из изложеног се види у какве је све догматске и језичкепоноре гурнуо себе еп. Атанасије. Импровизовано се упустиоу расправљање о језику, при чему је крупне догматске грешкепочинио; цедио је комарца - по речима Константина Филосо-фа - а гутао бивола. Да је био на правом путу у својој полеми-ци са мном и са другима, не би имао потребу да потеже недо-личне речи које остају да оптерећују наслове листова и часо-писа тамо где су објављене. До тога не би дошло да је хтео дасе повинује речима ап. Павла који тражи да одбацимо „гњев,љутину, пакост..." (Кол 3, 8), поучавајући нас: „Ријеч ваша дабива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како требасвакоме одговорити" (Кол 4, 6).

O канонским падовима еп. Атанасија, од којих и у овомчланку покушава да се брани, може посебно бити речи на дру-гом месту. Засад начелно да кажем, да је велика неистина тошто пише да је свети Григорије Богослов „поднео оставку"због које, наводно, није „ни суђен ни критикован" (стр. 2). Aуправо због жестоке критике црквених отаца Другог васе-љенског сабора, 381. године, морао је да се повуче са епископ-ског трона у Цариграду зато што је неканонски ту дошао сасвој е епископије - Сасима. У опроштајном говору пред Сабо-ром признао је да је његов премештај изазвао буру, изјавившида је спреман, уколико се сматра да је узрочник раздора, да гакао Јону баце у море како би бура престала (Migne PG 35, 300).

36

Треће обраћање

Уредништву Православља

ПатријаршијаКраља Петра Првог бр. 2

11000 Београд

Поштовано Уредништво,У прилогу достављам Вам трећи свој одговор епископу

Атанасију (Јевтићу), под насловом Христос и Христ, на 8 ку-цаних страница.

Ваш став ми је познат. Наиме, после другог објављива-ња текста епископа Атанасија одлучили сте да даље не обја-вљујете расправе настале између нас двојице о називу Xp и-стос - Христ.

Према томе, не гајим наду да ћете овај мој текст објави-ти, али бих предложио да га доставите Његовом Високопре-освештенству Господину Амфилохију и Његовом преосве-штенству Господину Иринеју, епископу бачком.

To предлажем зато што није удовољено жељи епископаАтанасија, који у својој књижици Христос а не Христ, Тре-биње - Нови Сад - Врњци 2002, на стр. 5, нап. 1, пише: „'Пра-вославље' би вероватно и овај његов текст објавило да није,из нама необјашњивих разлога, себе свезало напоменом,објављеном иза мога чланка, да неће више штампати, овакострого научне текстове'!... Зато би добро било да 'Право-славље' ипак објави и овај његов памфлет... Ja ипак у 'Право-слављу' нећу више објављивати, јер се показало да то Уред-ништво цензурише моје, а не његове, текстове".

Ваљало би, дакле, пружити епископу Атанасију то задовољ-ство - да бар овај трећи мој „памфлет" чита у „Православљу".

Ha Вама је да о овоме објективно просудите и одлучите.Срдачно поздрављајући Вас, остајем са особитим по-

штовањемУ Београду, 26. августа 2002. Миодраг M. Петровић

научни саветникИсторијског института САНУ

37

Треће обраћање

Светом архијерејском синодуСриске православне цркве

Патријаршија11000 Београд

У прилогу достављам свој трећи одговор епископу Ата-насију (Јевтићу), опет насловљен Христос и Христ, на 8 ку-цаних страница.

Чиним то не ради себе, већ ради верника Српске право-славне цркве, од којих они упућенији у текстовима амбицио-зног епископа Атанасија уочавају нешто што је недопустиво,као на пример:

- Нетачно представљање и тумачење средњовековнихправославних извора у којима се, уистину, на много местанаилази и на краћи, у целости написан облик Христь, за којии сам епископ Атанасије признаје да се, тобоже, „с а м о т р и -пу т" у изворима јавља.

- Преправљање Јеванђеља.- Наношење рана Цркви Христовој, јер у унијате па и је-

ретике сврстава све православне вернике који у духу и у скла-ду са одређеним законитостима одговарајућег језика имеХристово изговарају као Христ, Christ и слично.

За све то пружам, у приложеном тексту, потанка обра-зложења.

Да не би било забуне, и овом приликом наглашавам да исам изговарам и пишем Христос, али истовремено показујемда не допуштам да - уистину наш стари краћи облик Христ,који је раван оном дужем и грчком облику Христос - будеприписан језику народа друге вере.

Дужни смо сви, и обавезни, да се старамо превасходно очистоти православног учења, али и о чистоти сопственог јези-ка. Другу намеру сем те заиста немам, обраћајући се на ова-кав начин.

Зато, велика је штета што су се издавачи књижице епи-скопа Атанасија (Христос а не Христ, Требиње - Нови Сад

39

- Врњци 2002) - свакако због неупућености у историју писа-ног српског језика - повели за његовим погрешним тумаче-њима, опонашајући га чак и у опорим изразима. Тако су се татри издавача показала као три трула подупирача трошнеграђевине епископа Атанасија.

У недостатку правих аргумената за оно што заступају,епископ Атанасије и издавачи просто морају да кривотвореизворе и измишљају увреде.

Одговор не тражим, али ћу бити захвалан ако га доби-јем. Независно међутим од тога, ваљало би да се нађе неко коби удовољио жалопојкама епископа Атанасија, јер он за мојдруги одговор даје увесељавајући коментар, у којем каже иово: „Зато би добро било да 'Православље' ипак објави и овајњегов памфлет..." (стр. 55, нап. 1).

Подразумева се, наравно, да ће и овај трећи мој одговорбити објављен; ако не у „Православљу", онда негде другде.

Читаву полемику између нас двојице треба гледати ис-кључиво са становишта ваљаности укрштених аргумената, аникако са становишта неких личних односа, јер питање окојем се расправља веома је важно.

Светом архијерејском синоду Српске православне црквеостајем дубоко одан и увек спреман да корисно послужим.

У Београду, 25. августа 2002.

Миодраг M. Петровићнаучни саветник

Историјског института САНУ

40

41

ХРИСТОС И ХРИСТ

Трећи одговор(Објављен у Књижевним новинама, Број 1062/1063,

Београд, 15. јул-15. август, Год. LIV, 2002).

Други свој одговор еп. Атанасију, под истим насловом,објавио сам у Књижевним новинама, Двоброј 1048-1049, 15.децембар-15. јануар 2001/2002. године, где се налазе и подацио првом одговору. Уследило је уобичајено његово реаговањепод насловом „И опет Христос, а не Христ", објављено уКњижевним новинама, Бр. 1059, 1-15. јун 2002. године (слединаставак у Бр. 1060-1061), затим у Видослову - Васкрсниброј, Год. IX/26-2002, и у посебној књижици Христос а неХрист, Требиње - Нови Сад - Врњци 2002, стр. 55-78, премакојој ћу овде и цитирати.

У тој књижици уочавам да је еп. Атанасије, пошто јепрочитао моје примедбе, унео извесне допуне и исправке усвоје раније објављене, у неколико публикација, исте чланке.Интервенцијом на сопственом тексту покушава, али невештои неуспешно, да се накнадно извлачи из грешака, при чемуправи нове неопростиве грешке, јер се усуђује чак и Јеван-ђеље да преправља, што ће се у даљем тексту показати.

Овде нас, међутим, најпре и посебно занима то, коликоје еп. Атанасије недоследан, а и од истине далеко, кад каже да„крње и скраћено, непотпуно и дефектно Христ јесте уни-јатско, а може бити и јеретичко..." (стр. 65). Ово зато што исам он признаје и пише „да осим 3 конкретна случаја - а радисавесности (а не колебљивости, како сматра M. П.) остављаммогућност за постојање још неког таквог случаја у старимтекстовима које нисам стигао да прегледам - нигде у старимсловенским рукописима, нарочито код Православних Јужнихи Источних Словена, нема директно и нескраћено написаноХрист..." (стр. 57).

Каква двосмисленост у његовим закључцима! Јер, саједне стране, изричито признаје, а и осведочио се еп. Атанаси-

43

je, да у православним средњовековним писаним изворимаипак постоји у целости написано Христь (накнадно је тодописао и у претходном одговору, штампаном у наведенојкњижици, в. стр. 39), с друге опет стране, истовремено, упор-но, самоуверено и произвољно наводи: „Али њему (тј. мени),и сваком другом обећавам награду, ако у 570 страница Супр-салског рукописа, из 11. века, који сам трипут прегледао, нађеигде написано Христь, а наћи ће, као што рекох на стотинепута писано потпуно Христось, Христосовь итд. И поред свегатога, M. П. упућује безазлене читаоце на своје 'навођењестарословенских рукописа' у којима, наводно, постоји скраће-но писање Христь (он каже: „цитирао сам их у претходномчланку, па нема потребе да и овог пута преоптерећујемтекст'); међутим, све главне старе словенске рукописе, одњега само неке споменуте (без цитирања стварних доказа изњих) ми смо пажљиво прегледали и нигде писање Христ ни-смо нашли, као што нисмо нашли ни у временски млађимстаросрпским рукописима Светога Саве и његових ученика"(стр. 58-59).

Пошто се наука не развија изрицањем паушалних оцена,или само листањем дебелих књига, већ пажљивим ишчитава-њем и правилним поимањем онога што у њима пише, и поштоеп. Атанасије нетачно обавештава читаоце о томе да нисам„цитирао стварне доказе" о постојању краћег облика - именаХристь, учинићу то сада тако што ћу већ изнете јасне податкепоновити и знатно проширити новим цитатима.

Али пре тога, подсећања ради, истичем да полемику увези са питањем да ли је у старим словенским рукописима по-стојао, поред ширег облика Христось и онај краћи - Христь,започео је еп. Атанасије. Осврнуо се, у ствари, на моју фусно-ту којом објашњавам зашто сам у српскословенском текстутумачења молитве Господње, у Законоправилу, скраћеницу\b. (а она се по правилу као nomina sacra јавља сажето) разре-шио као Х(ри)с(т)ь. Тамо сам образложио да у преводузадржавам шири облик - Христос. Ово наглашавам због то-га што је еп. Атанасије мени приписао „наметање Правосла-вним Србима и њиховој вери и језику унијатског изговораСвесветог Имена Христос као осакаћено Христ" (стр.

44

75-76). To је његов произвољан закључак (као и многи другиу стилу измишљања и домишљања), за који ни на једном ме-сту о ономе што сам написао нема основа. Напротив, како већрекох, истакао сам да у преводу задржавам облик Христос,јер је он као такав превладао и прихваћен у црквеносло-венском богослужбеном и народном српском језику.

Међутим, заиста постоје многи православни писаниизвори о томе да се поред ширег облика Христос писало иХрист, чије постојање еп. Атанасије настоји да негира, одла-зећи у томе толико далеко да не признаје ни најмеродавнијефилолошке, лингвистичке и лексикографске резултате. Речје о словенским, односно јужнословенским писаним изворима,почев од оних најстаријих из X века до оних у XVI веку, каоправим доказима, на основу којих се недвосмислено потврђуједа се у прошлости, на источним балканским странама, где суживели Словени и где се упражњавао источни обред бого-служења, употребљавао и поменути краћи облик - Христь.Зато се никада нећу придружити еп. Атанасију у недопу-стивом отписивању, односно препуштању туђинцима тог на-шег облика који он назива „крњим", „осакаћеним", „унијат-ским" па чак и „јеретичким". Ако бих му се у томе придру-жио, онда би неминовно требало прихватити недопустивзакључак ка којем он својим тумачењима води, а то је - да сусви православни хришћани који на енглеском језику кажуChrist (а има их много) неки тамо унијати или нешто горе одтога.

Који су, поименице, ти писани споменици у којима је уцелости написан краћи облик Христ, и ко их је користио,цитирао и тумачио?

Наводим их редом како следе:1. Обимна студија B. Јагића о Маријинском јеванђељу:

Codex marianus glagoliticus ~ Маршнское четвороевангелге,Verlagsanstalt 1960. Ha стр. 600-601. стоји: Хръстъ (meliusХрьстъ). Исти пример поновљен је у Slovnik-y jazyka staro-slovenského, што ће се видети ниже.

2. Речник И. И. Срезньевског, Материалы для древне-русскаго языка по письменным памятникамъ. Ha стр. 1406.под одредницом Христосъ (род. Христоса и Христа) следи

45

пример Мнози Христи, узет из текста о чрнорисцу... рускогписца XII века Кирила Туровског - поред облика Мнозихутоси из Јеванђеља са тумачењем, XV век.

3. Ђ. Даничића Рјечник књижевних старина српских,Београд 1863. Ha стр. 433. наводи пример из повеље српскогкраља Уроша (Mon. Serb. 103) „Богь ЕДИНҺ ИС8 Христь".

4. Ф. Миклошић, Lexicon palaeoslovenico-graeco-latinum,Wien 1862-65 има за одредницу ^ристь и облике - ^ристось иХрстһ (хрьсть) за које даје и изворе: Bon (Болоњски псалтир,XIII век); Sup (Супрасаљски рукопис, XI век), стр. 100,107,117,186; 47, 49, 82 etc; Svjat-Mat I 6.39 (Изборник Свјатослава,1073).

5. Рјечник хрватскога или српскога језика, Загреб1887-1891. Ha стр. 697: „Христ види Христос. - Од XIV вије-ка само код католика..."; на стр. 635. под 2) „крст, крста м.Христ. C овијем је значењем јамачно прасловенска ријеч(крьсть) што је постало од грч. XQLOTÓC".

6. Slovník jazyka staroslovenského, Праха 1994 (ИздањеЧехословачке академије наука). Ha стр. 798, под одредницом>(рист(ос)ћ, хрьст(ос)ь изричито пише: non abbreviatum (штозначи нескраћено написано) ^ристк in Supr (Супрасаљскирукопис), Const (Житије Константина), Venc (Житије светогВјенчеслава), Nik (Никопољско четворојеванђеље) и даље:ХРүсть Po (Погодински псалтир), Bon (Болоњски псалтир) ...пд хрьсть Mar (Маријинско јеванђеље), Sin (Синајски псал-тир), Supr (Супрасаљски рукопис), Bon (Болоњски псалтир).Даље на л. 798 под истом одредницом, значење под 1) сапримером хрьсть свои - Bon (Болоњски псалтир), под 2) ниХрьсть. NH пророкъ - Bes 7, 30а( Беседа папе Григорија Вели-ког, XII век), и под 3) НАШҺ ГОСПОДЬ, СВАТЫИ крьсть (Фри-зински одломци, писани у Словенији а чувају се у Минхену,X-XI век).

Сматрам да је наведени број примера облика Христ,изнађених само у књигама писаним и коришһеним у крајеви-ма источног православног обреда (да занемарим оне са запад-них територија), више него довољан доказ о његовом порек-лу и употреби. A те књиге из којих сам цитирао примере, даистакнем, јесу:

46

- Маријинско јеванђеље, из краја X века, настало, судећипрема језичким диференцијалним цртама, на нашем што-кавском подручју;

- Синајски псалтир, из XI века, настао у западној Маке-донији;

- Супрасаљски кодекс, из друге половине XI века, писаннегде у источној Бугарској;

- Погодински псалтир, бугарски споменик из XII века;- Болоњски псалтир, бугарски споменик из XIII века;- Повеља краља Уроша, српски препис из 1333. године;- Никољско четворојеванђеље, босански споменик из

XV века.Сви су ови споменици били предмет истраживања старо-

словенског писаног наслеђа, како смо видели, најпознатијихсветских научника из области филологије, лингвистике и лек-сике. Стога морам да се упитам: Зашто је еп. Атанасије имаорезерву према свему овоме до сада урађеном, у шта се и самуверио после разговора „са професором-филологом и позна-тим славистом Евгенијем Михаиловичем Верешћагином (изРуске AH - институт PJ)? И поред свега тога, не устручава седа каже како је трипут прелистао Супрасаљски кодекс да бина крају опет истицао да скраћени облик Христ није нигденашао, и да, како је већ речено, обећава награду сваком ко биу том кодексу, из XI века, игде нашао написано Христь. Заи-ста је однос еп. Атанасија према науци (али не само преманауци) несхватљив!

Схватљив, међутим, може бити такав однос само уко-лико се има на уму то, да еп. Атанасије признаје искључивосвоју „науку", а од научника само оне чији се ставови не косеса његовом „науком" која мора бити изнад свих и изнад свега.Штета од тога је утолико већа што му многи неупућени лаковерују. Међу ове сладају и издавачи (троје их је) напредпоменуте његове књижице, који у Напомени издавача непро-верено и тенденциозно пишу да су моји написи „злободневни";да облик Христ „ниједним примером није доказано засведо-чен у старим текстовима Јужних и источних Словена"; да сенадају да „местимично присутан полемички тон епископаАтанасија - изазван, истини за вољу, неодмереношћу израза

47

самога г. Миодрага Петровића и његовим излишним жаокамана рачун Владичиних личних особина и тобожњих догматскихи канонских огрешења неће разборитог и добронамерног чи-таоца одвратити од дубљег понирања у саму срж Правосла-вног хришћанства" (стр. 3-4).

Такав став тројице издавача подсећа на три трула поду-пирача трошне грађевине еп. Атанасија који ће, вероватно, иово моје писање окарактерисати као „памфлет" (в. нпр. стр.55-56, 67, 69). Опет ће се послужити погрдним поштапалица-ма, без којих не може ни да дише ни да пише. Поновиће својеречи: „У том свом памфлету, не одговоривши озбиљно и сапознавањем ствари ни на један аргуменат изнет у нашемпретходном и нарочито последњем чланку, M. П. је прешаона голе клевете и јефтине инсинуације" (стр. 56). Уз све то,пита се еп. Атанасије нећу ли га, можда, натерати да признакако је у Јерусалим отпутовао ради полемике са мном измржње и омаловажавања (в. стр. 56, нап. 2). He могу рећи даје „отпутовао у Јерусалим", јер је у међувремену прихватио даи трећом по реду епископијом управља, али ћу рећи нештодруго, што треба и мора да се зна. Наиме, добивши власт уЖичкој епархији, избегао је да изврши у Ратини, на Ивањдан2002. године, освећење новоподигнутог храма, посвећеногРођењу светог Јована Претече. Поступио је тако вероватнозато што је ктитор поменутог храма писац овог текста. Тајсвети чин обавио је, по Божјој вољи, Његово преосвештен-ство епископ нишки Господин Иринеј.

Да би поменутим издавачима и, уопште, читаоцимапостало јасно које су то труле поштапалице у писању еп. Ата-насија, а одраз су мржње и немоћи због недостатка правих ар-гумената, неке од њих навешћу овде управо зато што су упу-ћене мени. Наиме, у свом тексту обасипа ме безбројним ка-рактеристикама, као на пример: да сам „научни блефер" (стр.44); да пишем „умишљене лагарије произашле из глупостиили зловоље" (стр. 26); да пишем „приглупе примедбе" (стр.20); да сам „умишљени српски Донкихот" (sic!, стр. 66); да сам„буквојед" (стр. 59, нап. 4. и др.); да сам „отуђеник од своганарода" (стр. 52); да „фалсификујем црквену историју и старетекстове" (стр. 72); да сам „европоклоник" и „културтрегер"

48

(стр. 75) итд. A кад говори о „Еуроамериканцима" и њиховимкод нас „Еврослинавцима", у које ме по ћефу сврстава истоонако као што упорно настоји да ме и унијатом представи,дотиче се, опет на мој рачун, маузолеја на Ловћену, па каже:„Ово последње је свакако претерано речено односно г. M.Петровића (јер он је у свом родном селу подигао... цркву, а немаузолеј..." (стр. 22). Ha читаоцима је да просуде да ли наве-дене карактеристике уистину више говоре о мени као човекукоји заслужује све те епитете, или о њему.

У недостатку, дакле, уверљивих чињеница, еп. Атанаси-је и издавачи књижице принуђени су да се служе неистином ипогрдним изразима, потврђујући тако ону истину: „Незнањеје увек спремно на лаж, иронију и потцењивање".

Али да се вратим напред поменутом преправљању Све-тог писма од стране еп. Атанасија, као и његовим невештим,боље рећи погрешним одговорима у вези са обликом Христ:

- Кад одговара на моју примедбу о томе, на пример, да јенедопустиво то што се, због незнања или претераног слободо-умља, богочовечанско и непоновљиво име Христос илиХрист своди на име човека, које гласи Ристо, еп. Атанасијеправи нове грешке и криво тумачи Свето писмо. Наиме, онкаже: „М. П. би могао знати, да хоће, да и код браће право-славних Грка (ако их он још за такве сматра) има много име-на изговорених као име ХРИСТОС, и писаних или као XQL-ÖTOÇ (са променом акцента) или као Xgf\отос (које значи:Добар = Добро, али и то је једно од имена Христових - 1.Петр. 2, 3-4) и да људи с таквим именом у оба случаја славесвој имендан на Рођење Христово - Божић" (стр. 62).

Мноштво крупних грешака је ту еп. Атанасије изнео,као на пример:

- Ha цитираном месту, на које се позива, није реч о име-ну, већ о придеву XQÎ]ÖTÒÇ - благ, добар (значи не са акцентомкако стоји у имену XQfjoxoc = Добривоје или Добринко (а не,по његовом, „Добар = Добро"), и тај придев стоји уз имеKi)QLOc са значењем „благ (добар) Господ" (1. Петр 2, 3);

- Наведено грчко име, било да се пише са i (XQLÖTOC)или са r\ (XQfJ ÖTOÇ) не изговара се као богочовечанско имеXQIOTÓC, О чему и сам акцент сведочи;

49

- нико се од Грка не усуђује да то име, попут еп. Атана-сија, поистовети са именом XQIOTÓC;

- еп. Атанасије је наведеним примером имена XQIGTOCили Хогјотос, и својим преводом „Добар = Добро", истичућида је „и то једно од имена Христових" (стр. 62), на најбољиначин демонстрирао колико је погрешно и безвредно за сло-венске језике његово импровизовано доказивање значењагрчког придевског суфикса oç (по њему -тос!), који је уми-шљено подигао на степен догме!; у вези са тим нећу му рећида иде и пита Грке, али му предлажем да боље проучи грчкуграматику, и да се преиспита зашто је грчки придев XQ1I010C'на наведеном месту Јеванђеља (а и на другим местима)исправно преведен као благ, односно зашто покушава да тајпридев претвори у име „Добар = Добро"?;

- позивајући се на празновање имендана, еп. Атанасијекао да препоручује православним Србима да уведу тај обичај,чиме би се поистоветили не само са Грцима него и са Римока-толицима;

- „изговарање Имена Христовог као РИСТО" (стр. 62),дакле имена што се даје и људима који могу постати безбо-жни или иноверници, по мишљењу еп. Атанасија могуће је идозвољено је, што значи да му је то исправније од именаХрист, за које каже да је „крње и скраћено, непотпуно и де-фектно..." (стр. 65) Зар не види да је управо име РИСТО, уодносу на богочовечанско, свесвето и јединствено име Хри-стос или Христ крње?!

- Такође на моју примедбу о томе да се усудио да иЈеванђеље преправља тако што је за јасну и у целости напи-сану реч дытыкрьсть (= Антихрист), у Хваловом зборнику (1.JH 2,18. и 22), написао био да је у њеној „основи реч крьсть ане Х(ристо)сь", сада накнадно додаје да је ту „реч не о Госпо-ду Христу, него о антихристу", што је тачно, али истовре-мено задржава и ону неистину: „... у основи је реч крьсть, а неХ(ристо)сь" (стр. 30, нап. 1). Међутим, свак зна да у основиречи „антихрист" није „крст", али еп. Атанасије изграђује не-ку своју „науку", комбинујући полуистину и неистину, штоздрава наука заиста не трпи. Ово наводим и због тога што ка-же да поступам „попут секташа кад недужно Свето писмо

50

посвоје и цитатоманијом заметну његов прави смисао" (стр.18). Из наведеног примера се непобитно показује да управо онболује од те бољке.

- Ha примедбу о томе да се нико до сада, сем њега, нијеусудио да каже, односно напише: „... доказујемо да XQIGTÒCније име(ница) него придев", јер то представља најновију је-рес, одреаговао је тако што је ту своју мисао овако проширио:„... доказујемо да XQIÖTOC није по пореклу име(ница) негоглаголски придев" (стр. 19). Из јереси се, међутим, не излазина такав начин. Христос је име изнад сваке именице и свакогглаголског придева. Уистину је реч, дакле, о јереси еп. Ата-насија, са којом би требало озбиљно да се позабави цела Пра-вославна црква, која је установила и посебан чин о томе какосе јеретик обраћа у правоверје.

- Ha примедбу о томе да је искључив у жељи да другогкроз мржњу потцени - што иначе и не дозвољава еп. Атана-сију да увиди колике ране наноси Цркви Христовој тиме штоу унијате сврстава све православне вернике који име Христосизговарају без грчког наставка -oç, односно оне који на енгле-ском језику кажу Christ - одговара: „То пак, зашто су поједи-ни западни европски народи увели скраћено Christ, то некаони себи и своме народу објашњавају. Ja само претпостављам,као и за Хрвате и Чехе, да је то зато што су, највероватнијепод латинским утицајем, до свог назвања Христ дошли недиректно из грчког, него преко латинског, па су латинскоChristus скраћивали..." (стр. 64).

Међутим, еп. Атанасије мора истовремено да се упита ка-ко је дошло до тога да се у строго православним срединама, гденије било никаквог утицаја латинског језика, у старим словен-ским рукописима писало и Христь, за шта сам напред изнеомноге примере. Тај раскорак одвео га је у многа погрешна раз-мишљања и закључивања, због чега и мора често да прибегаваформулацијама: „вероватно" (стр. 21), „највероватније" (стр. 21,46, 64), „претпостављам" (стр. 64), - „изгледа" (стр. 33). Неми-новно је то, јер не схвата чињеницу да сваки језик има своје за-конитости које се не потиру законитостима грчког језика.

To, да је на погрешном путу и да није доследан, види се ипо томе што се на грчке облике, као узоре за словенске обли-

51

ке, позива само кад му одговараЈу, а занемаруЈе их кад му неодговарају, иако су исте категорије. По њему, на пример,краћи облици косих падежа Христа, Христу... нису насталиод Христь, већ по узору на грчке падеже Хсютоя), XQLOTW...,превиђајући да се у то, наравно, не уклапају шири словенскиоблици у косим падежима - Христоса, Христосу... (в. стр.32-33 и др.). У вези са тим треба посебно нагласити да данасоблик номинатива Христос по својој промени кроз падеже(деклинацији) одступа од осталих именица своје врсте и пред-ставља изузетак у томе што коси падежи нису изведени од тогоблика, већ управо од оног краћег - Христ. C друге стране, са-гласни облику номинатива - Христос, јављају се у косим паде-жима, у многим изворима, и они облици - Христоса, Христо-су... Обе ове појаве јасно говоре о равноправном постојању, уизворима, и ширег и краћег облика - Х(ри)с(то)сь и Х(ри)с(т)ь.

По узору на грчке облике и падеже, сходно ономе какомисли еп. Атанасије, требало би да и име, AvúxQicrcoc изгова-рамо Антихристос уместо Лнтихрист, како то иначе у духусловенских језика правилно сви изговарамо. Али и за то онима свој коментар, подређен војевању против заиста посто-јећег и заиста православног облика Христь, јер пише: „Узгредда додам у овој напомени, пошто је у вези с тиме M. П. и тоспоменуо, да његов тобоже аргуменат да се од писања Анти-христ може закључити да је и Христос писано као Христ,није никакав аргуменат, јер се Антихрист, зато што он нијеГоспод Христос, може скраћивати и сакатити, а да се ништа уПравослављу не доведе у питање, као што се доводи са уни-јатским писањем Христ" (стр. 67, нап. 8). O неозбиљностима,импровизацијама и домишљањима еп. Атанасија довољно го-вори и чињеница да је у грчком језику незамисливо ма какво„скраћивање" или „сакаћење" имена A.VTÍ%QIOTOÇ, које се условенским рукописима пише искључиво као лмтихристь шгаднтыкрьсть, тј. у духу словенског језика, јер ако бисмо се др-жали грчког облика и изговарали Лнтихристос, изневерилибисмо кешто што је у складу језика тако записано и у говорупостало уобичајено.

Према томе, и грчко 'AVTL^QLOTOC И словенско Анти-христ подједнако сведоче о томе да у Православљу никада

52

није било неозбиљности, поигравања или потцењивања кад јеу хришћанској науци реч о Лнтихристу, како то чини еп.Атанасије, не схватајући да је недопустиво да Антихристапредстављамо неким другим именом, израженим произвољ-ним „скраћивањем" или „сакаћењем", јер он, као смртни не-пријатељ човечанства, мора бити препознатљив првенственопо правом свом имену.

Толико овде кад је реч о облицима Христос и Христ.A што се тиче друга два важна питања која еп. Атанаси-

је у поменутој својој књижици покушава читаоцима да објас-ни - питање богомилства на Балкану у средњем веку ипитање „оставке" епископа - она ће бити изложена на другомместу. До тада, када је реч о богомилима, предлажем еп. Ата-насију да прочита све моје радове о томе, како би схватиоколико олако је изнео свој суд о једном тако озбиљном пи-тању (в. стр. 66, нап. S). Опроштај за такво своје застрањива-ње нека потражи од ученијих, и од њега и од мене, светихљуди који су о томе писали, какви су били, на пример, Влади-слав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ-Костенечки, Симеон Солунски.

Али пошто еп. Атанасије не зна ко су уистину богомилиу Србији (в. Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Св.Симеон Мироточиви - Врњачка Бања 1991, нарочито стр. 62,нап. 99; 64, 77, нап. 148, 99, 101, нап. 249. и даље), а позива сена штетна домишљања A. Соловјева и њему сличних, и поштоне прати развој сазнања у историографији, заснованих нановим изворима који говоре о томе да су искључиво Латинијеретици богомили - бабуни на Балкану у средњем веку, каошто су то и данас, предлажем му да прочита, макар и нево-љно, моје радове:

- Миодраг M. Петровић, Помен богомила - бабуна уЗаконоправилу Светога Саве и „Црква босанска", Београд1995;

- Исти, Кудугери - богомили у византијским и српскимизворима и „Црква босанска", Београд 1998;

- Исти, Свети Сава на Жичком сабору 1221. године и ла-тинска јерес, Историјски часопис, књ. XLV-XLVI (1998—1999), Београд 2000, 11-30;

53

- Исти, Владислав Граматик о богомилима у Сребрени-ци у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Зборник по-свећен професору Ђорђу Трифуновићу, Београд 2001, 437-441;

- Исти, Hoeu подаци Никодима Химнографа о јереси уСрбији и Босни средњега века, Историјски часопис, књ. XLVII(2000), Београд 2002, 59-76;

- Исти, Константин Философ - Костенечки о бабуни-ма - богомилима у Београду у 15. веку, Историјски часопис,кн>. XLVIII (2001), Београд 2002, 73-88;

- Исти, „Бабунска реч" у Законику цара Стефана JXy-шана 1349. и 1354. Године, Археографски прилози 25, Народ-на библиотека Србије, Археографско одељење, Београд 2003(у штампи).

Кад је пак реч наводно о „оставкама" светог ГригоријаБогослова и Светога Саве Српског, греши еп. Атанасије кадсвоје поступке доводи у везу са поменутим светитељима, јерту никаквог поређења не може бити зато што они нису, послетаквог чина, отишли туђој „невести" односно епископији, ни-ти су постали „трисепископи", чиме се директно удара на те-меље устројства Православне цркве. A ступањем у свештен-ство и епископство, званично се пред Богом и Црквом Хри-стовом полаже заклетва о томе, да се ненарушиво чувају догмеи канони. Сем тога, обојица се сећамо, еп. Атанасије и ја, по-ложене заклетве на Теолошком факултету у Атини, послеодбрањене докторске тезе, у којој се, између осталог, каже:„Догме наше Православне Источне Цркве увек ћу чуватицеловите и чисте, непоколебљиво следећи Светим Писмима -самом светом Јеванђељу, и Апостолским учењима, и устано-вама седам Васељенских Сабора, те никакво њима противноверовање, ни несагласно ни туђе, нећу нити другима преда-вати, нити сам прихватити."

Обавезни смо, дакле, и еп. Атанасије и ја, да се држимоонога на шта смо се заклели. Указивање на нечије недопусти-во кршење црквених канона; на неопростиво преправљањеЈеванђеља и на непромишљено отписивање и сврставање уунијате многих православних верника који Христово име не

54

изговарају онако како га изговарају Грци, већ Христ илиChrist - није никакво злонамерно „доцирање", како то упорнои непромишљено хоће да представи еп. Атанасије.

(„Књижевне новине", одговором M. M. Петровића, за-кључују даљу полемику на својим страницама, сматрајући дасу исцрпени сви аргументи у расправи).

„ОСТАВКА" ИЛИ ДОБРОВОЉНОПОВЛАЧЕЊЕ ЕПИСКОПА

(Чланак Жељка Которанина, дипломираног правника)

Пре више од десет година правоверју смо се учили одтадашњег јеромонаха Атанасија (Јевтића), у згради Београд-ске Патријаршије. И том приликом, толико заволесмо тогачовека, који је све мерио мером Светоотачком, да смо билиспремни поднети сваки терет за њега. Од њега научени даволимо правоверје, и данас му остајемо верни. Верни право-верју, а не човеку, и опет волећи човека, посебно њега - садавећ бившег епископа Захумско-херцеговачког и приморскогг. Атанасија, желимо да светлом светих канона осветлимо по-јаву „добровољног повлачења са положаја и службе епархиј-ског архијереја из здравствених разлога", како је своје уда-љавање од епархијске службе назвао он сам, негирајући да јеподнео оставку (в. Православље од 15. X. 1999. године, стр. 7).

„Оставка" или добровољно повлачење? „Оставка" епи-скопа јесте увек канонско питање, јер се ради о преступу којисобом повлачи извргнуће (губитак епископске власти и бла-годати) дотичнога по правилима Цркве. Добровољно повла-чење епископа од епархијске службе, као нешто различито од„оставке", није познато канонима. Немајући канонскога уте-мељења, бивши епископ Захумско-херцеговачки и примор-ски, г. Атанасије, своје добровољно повлачење образлажеобичајем у животу Цркве, помињући Светог Григорија Бого-слова и Светог Саву. Он толико истрајава на овој разлици, дасупротна мишљења и написе назива недобронамерним нага-ђањима, или незналачким и злобним манипулисањима.

Чему служи разлика (ако би уопште и постојала) измеђуоставке и добровољног повлачења епископа? Зар то нијеисто? Зашто канони налажу извргнуће за оног епископа, којиподнесе „писмену оставку", а наводни обичај допушта добро-вољно повлачење са положаја и службе епархијског архијере-

57

ја? Изгледа да обичај допушта епископу да се повуче од самеепархијске службе, али не и од власти и благодати епископ-ске, па ове може да задржи; док насупрот, канони управо оду-зимају епископу власт и благодат чим поднесе „оставку", иличак и кад је не поднесе, али добровољно (ничим спречен) незаузме свој престо, и своју службу, или је, такође добровољно(ничим спречен), фактички оставио своју катедру и службу, ине враћа се за шест месеци. Изгледа да је „увођење" обичаја,и одбрана истог, заправо борба за оно мало части и властиепископа без епископије, без своје Цркве.

Бивши епископ Захумско-херцеговачки и приморски г.Атанасије се сада на Косову понаша потпуно у складу са соп-ственим схватањем свога добровољног повлачења. Он се по-наша као епископ у туђој епископији. Питамо се, зар муздравствени разлози, који су га онемогућили да паствује уХерцеговини, сада допуштају да се на Косову понаша као епи-скоп? Питамо се, није ли олако, боље рећи непромишљеноповукао потез? Јер се сећамо да је пре десет година, у оквирупредавања, упозоравајући на то да наше свештенство губиелан, те да сваку прехладу користи као изговор за неслужењелитургије, рекао и ово: „Боље би им било да болесни оду уцркву и да служе, па макар пали поред олтара мртви!"

Канонска начела

Епископ, након извршеног над њим епископског посве-ћења мора поћи да „заузме свој престо и на истоме свој прво-свештенички опстанак утврди" (37. канон Трулског сабора).Њему нема епископског опстанка изван свог трона, осим услучајевима гоњења и смутњи, односно у случајевима ненор-малних политичких прилика због којих је морао да напустисвоју епископију, или због којих није могао да је заузме.

„Епископ, који је примио епископско посвећење иодређен је да буде предстојником народа, пак неће да сеслужбе прими, нити пристаје да пође у повјерену му Цр-кву, такав мора бити одлучен, док се не принуди да се

58

службе прими, или док потпуни... Сабор односну одлуку оњему не изрече." (17. канон Антиохијског сабора).

Кандидат за епископа, пре епископског посвећењадаје на знање да добровољно прихвата епископску слу-жбу. Након посвећења, ако би се предомислио, и одбио дасе прими службе и да пође у епископију која му је пове-рена, дотични епископ би морао „бити одлучен", све дот-ле док се не принуди да се службе прими. Остане ли упо-ран у неприхватању службе епископа у епископији за којује и посвећен, тада такав мора да буде ван заједнице, тј.одлучен од црквене заједнице, уколико потпуни Саборепископа не донесе другачију одлуку о њему (в. Зонара,AT. СИНТ. III 158).

За прво одлучење, на напред наведеном месту Зонаракаже: „Онај ко је позван на предвођење народа, а не убеди седа прими службу, односно служење, нека буде изопштен, тојест одлучен све дотле док не прихвати".

Епископ није изабран да би управљао епископијом самопривремено након посвећења, него до краја живота. Зато Зо-нара и каже: „све дотле док је не прихвати". Другим речима:

„...пошто је једном примио на себе свештеничко ста-рање, (морао је) до краја духовном га кријепошћу и држа-ти без обзира на труд, и добром је вољом морао подноси-ти зној, који би му награду донио био..." (9. канон III Васе-љенског сабора).

У том смислу, реченом одлучењу (које се има сматратиизвргнућем) потпада како онај, тек посвећени епископ, којисе не прима одређене му епархијске службе, тако и онајепископ, који се те службе прихватио, али је после оставља.Оно што је обојици заједничко, то је одбијање првосвеште-ничког старања о својој епископији, односно „добровољноповлачење" од епархијске службе.

Епископ, који „остави повјерену му службу" мора битиодлучен све дотле док је наново не прими. Он мора бити одлу-чен, тј. извргнут уколико покаже да је упоран у „оставци". Ha-кон напуштања епархијске службе епископ бива по неопход-ности лишен благодати свештенослужитеља, тј. епископства.Јер, са благодаћу епископа на себи, а изван своје епископије,

59

представљао би другог епископа у туђој му епископији, штоизричито забрањује 8. канон I Васељенског сабора. Уз то, тајепископ је, удаљујући се од епархијске службе, понизиоепископски чин и погазио своју епископску заклетву.

Епископску заклетву кандидат за епископа својеручнопише; пред свима је на литургији чита и потписује. Заклетвасе потом чува у саборској ризници. A текст епископске зак-летве завршава се тако што се кандидат куне, призивајућиБога за сведока, да ту заклетву полаже потпуно разумевајућишта говори, и да ће све то чувати до краја свога живота.

После овакве заклетве незамисливо је и страшно повућисе од епархијске службе.

„...није сугласно са црквеним установама, да некисвештеници подносе писмене оставке. Јер, ако су досто-јни да служе, нека у томе и остану; нијесу ли достојни даслуже, нека се не уклањају оставком, него кад их њиховасама дјела осуде..." (3. канон Кирила Александријског).

Смрт и огрешења - то двоје (ништа треће) могу уклони-ти епископа од епархијске службе. Огрешења, која га чиненедостојним службе, увек су предмет суђења. Све до изрица-ња коначне пресуде, епископ је дужан да остане у свом седи-шту.

Зато се постављање новог епископа сме вршити само удва случаја. Када ранији епископ умре, или када будеизвргнут. Речју, када епископија постане удова.

„Због различних распра и забуна, што се догађају уЦркви Божијој, неопходно је установити и ово, да се нипод који начин не поставља епископ у оној Цркви које јепредстојник још жив и још је у својој части, осим случа-ја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископ-ство. Пак и тада треба најприје до краја довести канони-чко испитање узрока, због кога се дотични жели уклонитиса епископства; и тек ако он буде свргнут, нека се другина мјесто њега стави на епископство..." (16. канон IX По-месног сабора).

Свети Оци су „због различних распра и забуна", које сусе дешавале у Цркви, установили да се не поставља „ни подкоји начин" епископ у оној епископији чији је епископ још

60

жив, и остаје још у својој части, тј. није извргнут. Ни „оставка"ни епископство није изузетак од ове установе, јер се на крајукаже: „и тек ако он буде свргнут, нека се други на мјесто његастави на епископство". „И тек тада", тј. када Сабор, пошто поправилима испита узрок због којег је епископ поднео „оста-вку", нађе да је дотични поднео добровољно оставку на епи-скопство, и зато га извргне, може се други епископ поставити.

Нужност канонског испитивања узрока оставке изаз-вана је тражењем да она („оставка") буде поднета доброво-љно, а не под притиском или претњом, чега у време црквенихнемира, „распра и забуна" често буде и превише, особито одстране државних власти. Установи ли Сабор да је епископподнео „оставку" под притиском неких људи, „оставку" нећеуважити, нити ће извргнути тог епископа, него ће се ставитиу његову одбрану. Јер, не може се уважити то - да се понижа-ва епископски чин тиме што ће силом уклањати епископе оникоји немају право ни да их постављају. Сабор мора штититииме и достојанство епископа.

„...Ако лак који епископ, остајући у својој части,неће да оставке поднесе, а не жели ни народ свој да пасе,него се уклони из своје епископије, и остане преко шестмјесеци у другом каквоме мјесту, а није задржан тамо ницарским налогом, нити има да извршује какву порукусвога патријарха, нити му пријечи каква болест, због којене може никуда да се макне, - такав... мора бити са сви-јем лишен и части и достојанства епископа..." (16. канонIX Помесног сабора).

Епископ, који остајући у части, и не подносећи „оставку",него се уклони („добровољно") из своје епископије, те таквимнерасудним напуштањем епархијске службе преко шест месе-ци искаже да не жели народ свој да пасе, мора бити извргнут.Сачувати епископство неподношењем „оставке", а опет се у-клонити од епархијске службе - није могуће. Пошто Оци по-мињу царски налог, поруку патријарха, болест... јасно је да иовде извргнућу претходи канонско испитивање узрока и та-квог уклањања епископа из своје епископије.

Свети Оци су дали опште правило, „да се ни под којиначин не поставља епископ у оној Цркви које је предстојник

61

још жив, и још је у својој части". Зато се са разлогом питамокако је Сабор Српске цркве могао поставити епископа натрон Захумско-херцеговачке и приморске епархије док је г.Атанасије још (упркос болести) жив, и још је (упркос „добро-вољном повлачењу" са епархијске службе) у својој части? Поком правилу? Да ли по овом: „тек ако он (епископ) буде свр-гнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство" (16.канон IX Помесног сабора)? Друго правило не знамо!

To питање је утолико озбиљније кад се има у виду још ито - да је исти Сабор Српске цркве, истог тог „добровољноповученог" г. Атанасија, поставио да управља Жичком епар-хијом поред живог њеног канонског епископа, г. Стефана.Свети Оци нас нису учили да од утврђеног црквеноканонскогустројства правимо позоришне импровизације.

Свети Оци нигде не помињу у канонима да може посто-јати разлог који би могао оправдати добровољну оставку,или фактичко удаљавање епископа од епархијске службе. Heпомињу ни здравствени разлог. Када 16. канон IX Помесногсабора помиње болест, помиње је не као разлог који оправда-ва да се епископ може без последица уклонити са епархије,него као могућу запреку због које је осујећена његова жеља инамера, да се из места где се разболео, врати свом трону ипаствује свој народ.

Свети Оци изричито кажу: „Пошто је једном примио насебе свештеничко старање, (морао је) до краја духовном гакријепошћу и држати без обзира на труд, и добром је вољомморао подносити зној, који би му награду донио био". To су, уствари, Оци III Васељенског сабора рекли за епископа Евста-тија, човека остарелог и уплашеног од мноштва послова, којије „непојмљивим за нас - кажу Оци - начином поднио писме-ну оставку на своју катедру", за коју је изабран други - Тео-дор (в. 9. канон III Васељенског сабора).

Пракса

Поменути III Васељенски сабор открива нам праксуЦркве у случајевима „оставке" епископа. Ca овог Сабора упу-ћено је писмо (неки канонички зборници га називају 9. кано-

62

ном тога Сабора) Памфилијској митрополији. Наиме, Пам-филијски митрополит, остарели Евстатије поднео је свомеСабору „оставку". Памфилијски Сабор је због тога, а сходноправилима Цркве, извргнуо Евстатија, и на његово место по-ставио Теодора. Овај Теодор, нови митрополит, сажаљевао јеЕвстатија, зато што се стар нашао и без власти и без частиепископске. Ho, у томе му није могао помоћи, јер није СаборПамфилијске митрополије имао власти да мења правилаВасељенске Цркве.

Стога је, када се састао III Васељенски сабор, Евстатијеупутио овоме Сабору молбу, не да оспори постављење и властмитрополита Теодора, него да њему, Евстатију, част и имеепископа установи. У реченом писму Оци III Васељенскогсабора кажу:

„...установљујемо и наређујемо, да ван сваке про-тивштине он ужива име епископа, и част, и општење. Овоуосталом на такав начин, да он нити рукополаже, нитицркву заузимље за свештено служење, осим, ако га подоброј вољи и по љубави у Христу позове собом, или акосе случи, да му то допусти брат или саепископ. Ако пак виустановите у погледу њега још шта снисходљивије, Све-томе ће Сабору и то угодно бити." (9. канон III Васељен-ског сабора).

Оци не негирају постављање Теодора, јер кажу: „Благо-частије је ваше по неопходности поставило најпобожнијег инајблагочастивијег брата нашега и саепископа Теодора дауправља Црквом; јер није било у реду, да она удовом остане ида без пастира остане стадо Спаситељево..."

Самим тврђењем да је Евстатијевом оставком Црква по-стала удова, Оци признају да је правилно било истога лишитиепископства, и на место њега по неопходности поставити Тео-дора. Ипак, Оци снисходе Евстатију, и „установљују" му име ичаст епископа; омогућавају му општење. Али, он не можерукополагати, нити може као епископ да запоседа цркву радисвештенослужења. Ho, он може на позив сабрата архијерејада саслужује. У томе се он третира као саепископ, и као онајко има свештеничку благодат - ако саслужује. Али постављасе питање шта је са апостолским прејемством код њега, ако

не може да га пренесе? Начин на који су Оци, снисходећи Евс-татију, дозволили да ужива име и част епископа, показује за-право жељу да се заштите власт и сва права митрополитаТеодора. Евстатије је сада други епископ1 у Памфилији, теима неодређен статус, који ће се тек прецизирати на Пам-филијском сабору.

Наведена одредба није извор права за будуће случајевеподношења „оставки" старих (или оболелих) епископа, као дасад њима припада оно што је установљено за Евстатија. Оваодредба је снисхођење Сабора Васељенског, који и има властда снисходи, тј. да одступи од општег правила Цркве, у погле-ду само једног човека. Преседан није и не може бити изворправа у Цркви. Да опште правило важи и данас, то се види изсамог писма. Оци кажу да епископ мора своје епископство „докраја духовном кријепошћу и држати без обзира на труд..."Осим тога, доцније је донет 16. канон IX Помесног сабора, гдесе Оци ни на какав начин не осврћу на ову одредбу о правимана име и част епископа Евстатија.

Пракса Цркве, пре и после III Васељенског сабора, за-снивала се, у почетку на 36. канону Апостолском и сродномму 17. канону Антиохијског сабора, а доцније и на 3. канонуСветога Кирила Александријског (председавао је на III Васе-љенском Сабору), те још 9. канону III Васељенског сабора и,посебно, на 16. канону IX Помесног сабора.

Израз опште праксе Васељенске Цркве, кад се постављапитање „оставке" епископа, види се у речима којима Оци IIIВасељенског сабора прихватају чињеницу да је епископ Ев-статије „непојмљивим за нас начином поднио писмену остав-ку на своју катедру" (9. канон III Васељенског сабора). Смемоли уопште помислити да су исти Оци, који су ово изрекли,имали намеру да, снисходећи Евстатију, промене општу прак-су Цркве? Или, зар се то односи само на формално поднету„оставку"; зар се не односи и на све друге начине повлачењаепископа са катедре која му је поверена?

1 Постојање два епископа у једном граду забрањује 8. канон I Васе-љенског сабора, те одредба о саслуживању Евстатија буди недоумице. Ако онсаслужује, зашто је његовом оставком Памфилијска Црква била ygoeaì

64

Бивши епископ Захумско-херцеговачки и приморски г.Атанасије своје „добровољно повлачење са положаја и слу-жбе епархијског архијереја" одбија да назове преседаном „уживоту и пракси опште Православне цркве". Он је тиме својеповлачење сврстао у општу, закониту праксу Цркве, образла-жући то навођењем примера - Светог Григорија Богослова,Светог Саве Српског, и указујући да у новије време примераима више.

Повлачење г. Атанасија нема готово ништа заједничкоса примером Светог Григорија Богослова. Светитељ се нијеуклонио добровољно, него притешњен оптужбама. Ha Сабо-ру се поставило питање законитости његовог постављења натрон Цариградски, јер је мимо канона (нпр. 14. Апостолскоги 21. Антиохијског сабора) прешао са трона једне, на трондруге епископије. Да би пресекао расправу, повукао се сатрона у тузи, и до краја живота је у повучености пребивао.Није истицао да му припадају некаква епископска права, нитије забележено да је икад више служио или саслуживао. Чак јерекао: „Не могу нас удаљити од Бога они који нас удаљују одпрестола". Није ли, можда, свргнут био после удаљавања сатрона Цариградске цркве?

Пример Светога Саве је другачији. Ни он се не би сло-жио са повлачењем г. Атанасија. Свети Сава се 1233. годинеповукао са архијерејског трона (тада је постављен нови архи-епископ Арсеније), али не из личних разлога, већ на користЦркве. Издејствовавши самосталност Цркве у Србији, и уре-дивши њено унутрашње устројство, Светом Сави је предсто-јао пут у Свету Земљу на дуже време. Из казивања његовихживотописаца (Доментијана и Теодосија) закључује се да јена тај пут кренуо ради огаптег добра, а посебно ради угледаСрпске Цркве. Због задатка који је имао да обави, отишао је1234. године у архијерејском достојанству, и тамо је саслужи-вао са патријарсима. Свети Сава, као први српски архиепи-скоп, није дуго био у положају „другог архиепископа", јер сепри повратку упокојио надомак Србије. Ипак, гледано чистоканонски, овај пример представља преседан у животу Цркве.

Ha тврдњу г. Атанасија о сличним примерима у новијевреме, узвраћамо речима Валсамона: „Они који говоре да

65

дуготрајну праксу у вези са оставкама (тј. повлачењима, Ж.K.) треба држати као правило - не говоре добро, јер дуготра-јан обичај не важи тамо где противречи писаном закону, илиправилу." (AT. СИНТ. П, 700).

Повлачење г. Атанасија, као тобоже различито од „оста-вке", противно је канонима и законитој, општој пракси Цр-кве. Зато је препоручљиво и праведно не освртати се на ште-тне примере и обичаје који разграђују Цркву. Бивши епископАтанасије, коме је позната наша љубав кроз веру у Господа,поднео је „оставку", од које се брани неодрживим синоними-ма.

Жељко Которанин

66

ОДНОСНА ПРАВИЛАУ ЗАКОНОПРАВИЛУ СВЕТОГА CABE

HA САВРЕМЕНОМ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ*

A. Неоснованост „оставке" епископа

Правило 9. Трећег васељенског сабора (из Посланицеепископа у Памфилији):

„Јевстатију је требало да много отрпи у епископији, јерто је сваког епископа дужност, а он, окренувши леђа олако,даде оставку. Уместо њега би постављен Теодор. A онај је,плачући и молећи тражио част; да због постављеног уместоњега, без кривице буде, сматрајући, наиме, да његова оставкане представља грех" (стр. 281)

Тумачење:

„Тај Јевстатије беше памфилијски епископ, а Памфилијаје аталијска област. Будући убог и не могавши да усмери црк-вене ствари, и бриге пале на њега да распореди и њима упра-вља - одрече се управе црквеним стварима, то јест, писменоостави епископију, а уместо њега би постављен други, Тео-дор. Потом дође на Ефески сабор молећи и клањајући се, неда епископију поново прими, јер ако би и тражио епископијуопет, не би га послушали пошто се једном ње одрекао, и по-што већ уместо њега у њој постоји постављени - него молећида част епископску има и заједницу. И доби право без икаквогпоговора од Светога сабора да буде у њој, и да се епископомназива, и част епископску и седиште да има, и да служи, и дарукополаже презвитере и ђаконе, али не по својој власти ни

* Од укупно 64 главе Законоправила Светога Саве, преведено је и заштампу припремљено првих 47 глава..

67

Иловички иреиис Законоиравила Свешога Саве из 1262.године, л. Ia: Слово о седам светих васељенских сабора.

по својој вољи - када хоће, него када му неки брат епископдозволи у његовој цркви да служи или рукоположи кога, пре-ма [расположењу], а љубави ради Христове. A оци овог Све-тог сабора са милосрђем приложише и ову реч сабору у Пам-филији, рекавши: „Ако за њега нешто добро саветујете, илисада или касније, то је - или да се уведе у упражњену црквукоја нема епископа, или некако другачије, даровањем, да мусе помогне" (стр. 281-282).

Правило 3. Кирила Александријског:„Мимо црквених установа је то, да се неки епископи од-

ричу епископије писмом и да таква писма подносе. Јер, уко-лико су достојни епископства - нека служе; ако ли не, да се неодричу, него будући разобличени за своја рђава дела, суд даих извргне. Њега (тј. епископства) се некада Прокл због нево-ље и страха и претње неких, како рекоше, одрече" (стр. 592).

Б. Неприкосновеност права канонског епископа

Правило 23. Антиохијског помесног сабора:

„Епископ на умору да не поставља уместо себе другогепископа. Кад он умре, сабор оних који имају власт достојногда постави" (стр. 242).

Тумачење.

„Није допуштено епископу који умире да на скончањусвом уместо себе постави другог епископа, него по смрти ње-говој сабор епископа целе области, по вољи митрополитовој,да постави достојног" (стр. 242).

Правило 20.Шестог васељенског сабора:

„Епископ да не поучава народ у другом граду; уколикосе, пак, затекне - да престане од епископовања и да дејствујекао презвитер" (стр. 431).

69

Тумачење:

„Епископ који у другом граду подучава народ, пошто изгордости и сујете презире ту постојећег епископа који учинарод, и труди се да га посрами и понизи и туђ престо себиобручи - оправдано да престане од епископовања, јер онај котуђе жели, и свог да буде лишен; и тај да се сведе на презви-терско место; и да дејствује као презвитер. И нека се забе-лежи када се епископ своди на место презвитерско, јер 29.правило сабора у Халкидону отворено светотатством називасвођење епископа на презвитерски степен, и држи ово прави-ло изнад оног васељенског правила" (стр. 431-432)

Правило 18. Анкирског помесног сабора:

„Ако постављеног епископа не приме житељи дотичнеобласти у коју је постављен, те почне досађивати другим епи-скопима, да се одлучи. A ако жели да буде причислен презви-терима, да се причисли; ако и ту досађује постојећим еписко-пима, да се и свештеничке части лиши" (стр. 199)

Тумачење:

„Ако онога ко је постављен за епископа не прихватељуди града у којем је старање њему било поверено, те почнена туђе епископије насртати и епископима који су ту правитиметеж, да се одлучи. Ако хоће да буде причислен презвитери-ма, и да седи са њима и једнаку част добије, нека буде причи-слен њима. Ако и ту против постојећих епископа прави сму-тњу и отима нека епископска права, да буде лишен и те през-витерске части, и из цркве избачен" (стр. 200).

Правило 16. Првог и другог помесног сабора, одржаногу цркви Светих апостола у Цариграду:

„Ни на који начин да се не уздиже ко на епископију чијије епископ још жив. Јер треба испитати кривицу тога кога хо-ће да изагнају, те по његовом извргнућу другог да поставе. Aуколико се који епископ не стара о свом стаду, а није спречен

70

ни болешћу, ни царском ни патријарашком наредбом, те оти-шав из своје цркве проведе више од шест месеци, епископскичин и част да му буду туђи" (стр. 497)

B. Недопустивост премештаја епископа

Правило 14. Апостолско:

„Са престола на престо да не прескачеш ако онима којису тамо нећеш бити бољи и учитељнији, али и то по расуђењуи умољењу многих епископа" (стр. 121).

Тумачење:„Недопуштено је да епископ оставља своју епископију и

отима другу ако претходно није испитано о њему и не покажесе као мудар учитељ на корист онима који су у том граду; алии то по расуђењу и умољењу многих епископа.

Ово правило је укинуто, јер шеснаесто правило Антио-хијског сабора допушта да се слободан епископ, који нема цр-кву, уводи у упражњену цркву која нема епископа, али сапровером и судом целог сабора, то јест свих епископа у тојобласти, и у присуству митрополита. A епископу који нијеслободан, који има своју цркву, никако не допушта да прелазиу други град. Такође и петнаесто правило Првог сабора у Ни-кеји, и прво сабора у Средцу и двадесет прво у Антиохији -исто тако не допушта" (стр. 122).

Правило 15. Првог васељенског сабора:„Из града у град да не прелазе ни епископ, ни презвитер,

ни ђакон, јер ће опет бити враћени у цркве у којима су билирукоположени" (стр. 181-182)

Тумачење:"Ово правило сасвим забрањује да се премештају из

града у град не само епископи, него и презвитери и ђакони; аза оне који учине тако нешто, налаже да се опет врате у свој

71

Иловички иреиис Законоиравила Свешога Саве из 1262. го-дине, л. 456: Крај садржаја и почетак Апостолских правила.

град и у своје цркве у којима су били рукоположени. Прво идруго правило сабора у Средцу такве строже кажњава, лиша-вајући их светог причешћа, те им том епитимијом запрећује"(стр. 182).

Правило 1. Помесног сабора у Средцу:

„Да се не нађе епископ који прелази из великог града увећи. Онај, дакле, ко из невеликог у већи пређе, показавши секао горд и лаком, све дане живота свога да буде изопштен"(стр. 307).

Тумачење:

„То, да епископ прелази из града у град, то јест, оставља-јући своју епископију узима другу, ово правило уопште не до-звољава да тако нешто постоји, али ако и буде, жестоко ка-жњава оне који се премештају. Сазнавши, дакле, свети оци oовој ствари - како се ниједан епископ не труди да се преместииз великог у мали град, него из малог града у виши и у већиград жели да пређе гордости ради и лакомства - наложише датакав ни са мирјанима нема равно заједништво, него по извр-гнућу чина, и од причешћа да буде одлучен" (стр. 307-308).

Правило 2. Помесног сабора у Средцу:

„Ако ко, прелазећи из града у град и метеж твори, при-добијајући за себе поборнике из народа да говоре: „Желимо имолимо те да нам будеш епископ" - тај ни на самрти да не бу-де причешћен" (стр. 308).

Тумачење:

„Ако се који епископ, запавши у толику смелост ибезумље, дрзне тражити да пређе из града у град, говорећи:„Мене хоће људи тога града" и, узевши отуда писмо, показујењему написану молбу од свих грађана да им, наводно, будеепископ, што је јасно да је тако нешто настало измишљањеми лукавством, узмогавши да митом и додворењем привуче ксеби неколицину да, уставши у Цркви, [метеж] створе бучно

73

говорећи да моле да тога имају за епископа - таквог, дакле,као веома смелог, који је тако нешто починио и у томе биосасвим препознат, овај свети сабор осуди, јер му забрани да сеудостоји причешћа и на исходу живота. И знај, дакле, да јечудно и страшно не удостојити се причешћа ни на исходу жив-ота; такво запрећење нећеш наћи нигде у правилима напи-сано ни за било које друге грехове" (стр. 308-309).

Правило 21. Помесног сабора у Антиохији:

„Епископ другде да не прелази, било да га народприсиљава или епископ принуђава" (стр. 241).

Тумачење:

„Сасвим је забрањено епископима премештање из црквеу цркву, односно из једне епискоије у другу епископију. Чакако је и од људи дотичног града замољен, ако је и од епископаприсиљен, никако да не прелази на други престо" (стр. 241).

74

БОГОНАДАХНУТОСТ И НЕНАРУШИВОСТСВЕТИХ ПРАВИЛА

Свако нарушавање светих црквених првила за последи-цу има несклад, како у души прекршиоца тако и у животуЦркве Христове. Зато су оци Шестог васељенског сабора уТрулској палати, 692. године, у 2. правилу прописали да је„најбоље и најважније да и убудуће остану чврсти и очувани...канони" светих апостола, васељенских и помесних сабора исветих отаца „ради терапије душа и излечења патњи" (в. H.Милаш, Правила (KANONEZ) Православне цркве с тумаче-њима, књ. I, Нови Сад 1895, 431-442).

У Законправилу Светога Саве правило 1. Шестог васе-љенског сабора у Трулској палати почиње: „Апостолска вера јенеизмењива; целовита да остане..." (стр. 414). Затим следивеома важно и обавезујуће таумачење: „Овај сабор се при Jy-стинијану Крњоносом сабра, наложивши да и апостолска, и прењега одржаних шест (sic!) васељенских сабора, и седам помес-них - свих њих правила остану чврста и сачувана непромењиваи неизмењива; а изложи и овде подведена правила за исцељењедуша и за излечење патњи. И по први пут овде утврђује предањеАпостолских правила, а потом и васељенских и помесних са-бора свештена правила запечаћује" (стр. 415)

Вера, црквени поредак и саборност Цркве само помоћусветоотачких правила могу бити очувани. O томе лепо све-доче црквени оци Картагенског сабора, 419. године, у 2. пра-вилу: „Сав сабор рече: По вољи Божјој је да се црквена вера,која се преко нас предаје на овоме славноме скупу, мораједнодушно изворно исповедати; затим се црквени поредакмора чувати у сагласности свакога појединца и свих заједно..."(в. Н.Милаш, Правила, књ. II, Нови Сад, 1896,132-133).

Јединство Цркве, дакле, не зависи само од једнодушногисповедања утврђеног догматског учења, него и од очувања

75

канонског поретка. Из историје Цркве се зна да су они који сусвојим неканонским, а то значи недопустивим, поступциманарушавали њен поредак, често кажњавани као јеретици.

Данас у Православној цркви све учесталије се оглаша-вају појединци, али и читави покрети, којима смета утврђенисветоотачки поредак, и траже да га прилагођавају захтевима,како кажу, „Новог доба", а то, у ствари, није ништа друго доприлагођавање успостављању „Новог поретка ствари" у све-ту. Настали покрет у Америци под називом New Age (Новодоба) увелико је захватио Европу. По њему, религија буду-ћности читавог човечанства треба да проистекне из спајања имешања заједничких елемената свих религија. Управо радитога се све гласније, и све безобзирније, тражи „преиспити-вање" и „ново вредновање" светих канона.

Добри учитељи богословља научили су нас да се ДухСвети пројављује у Цркви не да би се она прилагођавала не-каквом „Новом добу" које данас карактерише „глобализаци-ја света" у политичком, економском и војном смислу, него даХристовим Јеванђељем обнавља свет у складу са свакоднев-ном молбом у молтиви Оче наш: „Да буде воља Твоја како нанебу тако и на земљи." A у вези са тим у Законоправилу Све-тога Саве читамо: „И не рече: 'Да буде воља Твоја у мени,или у нама', него свуда; и по свој земљи да се затре лаж а посе-је истина и искорени сва злоба, и поврати се врлина - те да сетако небо ничим не разликује од земље" (стр. 42-43).

Задатак Цркве је, дакле, не да се прилагођава насилни-цима овога света, него да својом јеванђелском науком усмера-ва, духовно препорађа и предводи народе у сваком времену.

Насупрот таквом учењу, међутим, данас у богословљусве гласније предводе неки отуђени учитељи који се надмећуу служби новом кројењу света, односно насилничкој „глоба-лизацији", што са Хришћанством, судећи према начину какосе спроводи, ништа заједничко нема. И управо ради тога сегласно и учестало чују мишљења о томе како су црквени ка-нони тобоже застарели, и како новим законодавством Црквутреба осавременити. У том циљу одржавају се разне конфе-ренције, образују комисије, воде разговори, каткад и тајно,

76

како унутар православних помесних цркава, тако и на међу-хришћанском и међурелигијском нивоу.

Да не би било забуне, начелно и хришћански посматра-но, у Цркви не треба бежати од дијалога, како са једновер-ницима тако и са иноверницима, све док постоји нада и могу-ћност да мерило у разговорима свима буде ИСТИНА. Јер,једино она ослобађа из ропства незнања и води спасењу, ускладу са Христовим речима: „Ако ви останете у науци мојој,заиста сте моји ученици; и познаћете истину, и истина ће васослободити" (JH 8, 31-32). Али ако се дијалог води само радидијалога као таквог, или из обзира некакве углађености, тре-ба га занемарити у складу са оним како нас Христос учи: „Недајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње,да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргнувас" (MT 7, 6).

У Српској православној цркви, Богословски факултет уБеограду све више постаје познат по томе што организујескупове, сусрете и разговоре, како са православним тако и санеправославним хришћанима. Један од таквих скупова, одр-жан недавно, посвећен је био питањима у вези са предсто-јећом ревизијом Устава Српске православне цркве. Предлогза његово одржавање потекао је од „Комисије за променуУстава СПЦ", која већ неколико година настоји да тај задатакобави. Скоро сви чланови Комисије су из професорског саста-ва Богословског факултета.

Пошто „промена" Устава Српске православне црквемора да буде извршена строго у складу са црквеноотачкимканонским учењем и предањем, своју пажњу усмерио сам назаписнике Комисије, како би се на основу њихове садржинеобавестио о томе колико су ти чланови дорасли једном такосложеном подухвату. He скривам забринутост изазвану сазна-њем да међу члановима те Комисије преовлађују мишљењаоних који су спремни да безобзирно крше црквена правила,као и оних који их, изгледа, нису ни прочитали. Текст запи-сника оптерећен је чудним поимањима о Цркви, њеном устро-јству и законодавству; о епископској власти; о православнојдијаспори и др. При томе су изнета свакојака домишљања.Стиче се утисак, према неким од тих поимања чланова Коми-

77

сије, као да су досадашња знања о Цркви била погрешна, тезато настоје да њено устројство поставе на нове темеље. Каодоказ за произвољна домишљања, дословно ћу навести неко-лико података само из Записника (укупно 31 страница зби-јеног прореда) са друге седнице „Комисије за промену УставаСПЦ", одржане 25. децембра 2002. године на Богословскомфакултету у Београду:

• Митрополит Амфилохије:

„... Било би занимљиво упоредити и Законик проте Ma-теје Ненадовића са Законоправилом (то је била Крмчија, нијеон ништа посебно састављао - коментар еп. Атанасија)"(стр. 3).

Због таквог непознавања ствари, требало би да прочи-тају: Миодраг M. Петровић, Извори Закона проте МатијеНенадовића. Саопштено на научном скупу у Ваљеву 28-29.септембра 1979. године, поводом 175. годишњице Првог срп-ског устанка и оснивања устаничког суда 1804 године, Исто-ријски часопис, књ. XXVII, Београд 1980,111-123.

• Епископ Игнатије:

„... Што се тиче односа сабора и епископа, по мом мишље-њу, и о томе треба водити рачуна у новом Уставу, а то је дасабор се не може схватити као тело које је изнад епископа...епископ се јавља као служба која конституише Сабор и Саборсе не може наћи изнад епископа како се то данас тумачи и усмислу како то данас мало стоји у нашем Уставу да Синод упрвој инстанци суди епископу, а после тога Сабор" (стр. 4-5).

Такво неканонско и недопустиво мишљење потиру уче-ња црквених отаца, од којих овде наводим нека само, исказанау правилима.

Правило 12. Картагенског помесног сабора:

„Епископу који је нешто скривио, ако не сав сабор теобласти, ипак дванаест епископа да суде; а презвитеру - шест;ђакону - три" (Законоправило, стр. 332).

78

Тумачење:

„Ако на епископа падне оптужба за некакву кривицу,сабор епископа целе области треба да му суди, а ако није мо-гуће свима да се састану, ипак дванаесторица да суде, мање,пак, од овога да не буде; презвитеру оптуженом за кривицукојој је исход извргнуће - шесторица епископа да суде и седмисопствени епископ, а ђакону - три епископа и четврти соп-ствени. И тако се ислеђују њихове кривице и бивају суђени"(Законправило, стр. 322).

Правило 15. Антиохијског помесног сабора:„Кад је епископ под судом, ако се епископи целе области

сагласно изјасне против њега, суд поново не бива" (Законопра-вило, стр. 237).

Тумачење:

„Ако којег епископа буду липшли чина епископи целеобласти, то јест сабор, ово правило не допушта да му судидруги сабор, него наређује да остане на снази одлука противњега, сагласно донета од епископа целе области. Међутим,како рекосмо у четвртом правилу овог сабора, више се каовоља оних који су прописали држи то, да се онај ко сматра даје неправедно извргнут позове на суд и од вишег сабора помоћдобије, како је праведније и човекољубивије" (Законоправи-ло, стр. 237).

Правило 4. Антиохијског помесног сабора:

„Ако је сабор извргнуо епископа, или презвитера, илиђакона, а он сам по свом мишљењу, и не покоравајући се, по-чне служити - да нема поновног враћања у свој чин" (Законо-правило, стр. 229).

Тумачење:

„Ово правило, дакле, истиче исто што прописује и два-наесто правило овога сабора - да епископ, или презвитер, илиђакон кога је сабор лишио чина, а говори: „Рђаву пресуду до-

79

неше против мене и по неправди", може позвати оне који го-воре против њега и пред другим, вишим сабором, оправдатисе. A ако се и по извргнућу, сам по свом мишљењу, и не поко-равајући се, дрзне служити пре исправке постојеће пресудепротив њега, од тада, дакле, ако и говори: „Рђаво ме осудишеи бих извргнут по неправди" - неће добити свој чин, нити мо-гућност друте одбране..." (Законоправило, стр. 229-230).

• Епископ Атанасије (Јевтић):

„Ако радимо темељну промену Устава, то не може битиготово до овог Сабора... To нећемо завршити до маја, а ако изавршимо онда ће тек настати проблем код оних људи који супотпуно отуђеног духа, од Православне Еклисиологије, одТајне - Догађаја Цркве као Тела Христовог, код наших људиу Дијаспори, и који ће тражити да ми правимо уставе сходноканадском, америчком и не знам ком законодавству: али и тоје опет нужно, тј. урачунавање реалности света у којој Цркваживи и дела. И у томе јесте разлог настанка устава, што јенова појава новијег система правно-канонског, за разлику одВизантије где су закони и канони слагани паралелно и где јеизричито давана предност светим канонима над државнимзаконима. Свети Сава је то само превео и нешто проширио, анешто скратио у своме Законправилу. Сада се опет сусрећемоса реалношћу спољашњег света, са државама, са ЕвропскомЗаједницом, нпр." (стр. 6). „... Пример да организација Црквеизвире из CB. Канона јесте Апостолски 34. канон, где се кажеда сви у народу знају свога првога, али да он ништа не можеда ради без њих, свакако у њиховој епархији, нити они безњега када су у питању огапте ствари... Епископ није клирик,Епископ није монах, него је Глава Цркве, жива слика Хри-стова, и ако укинете телу главу - шта да причамо о телу?"(стр. 8). „... Епископ може да има некога узасе као савето-давни елемент на Сабору, то може бити ђакон или стручњак.Али у моменту када се дода 'лаички елемент' као обавезно'представништво' на Сабору, тада више немамо Цркву! Затошто је Епископ, као жива слика Христова, први лаик, први ђа-кон, први свештеник, као и Христос. Он у пуноћи одражава

80

Христа. Епископ оприсутњује целу Цркву. Епископу не требадодатак 'клира' или 'лаика'. Зато говоримо у јектенијима: ЗаЕпископа нашег, за Свештенике, за Ђаконе, за Клир и Народ.A ми убрајамо у клир све што није лаик. Епископ није клир!A и народ је клир. To у преамбули Устава треба обавезно дауђе" (стр. 19)... „Понављам - каже еп. Атанасије - да ни Зако-ноправило, ни Пидалион, ни Крмчија, ни наш нови Устав нисуи не смеју да буду завршна реч. Канонско предање остајестално отворено, важеће све у целости..." (стр. 25).

Није тешко уочити колико несклада и неистине има унаведеним речима еп. Атанасија Јевтића. Такав производ раз-мишљања је природна последица његовог атаковања на утвр-ђене истине. Често је у процепу између онога што зна да битребало да чини и онога што стварно чини. Напред сам указаона то како се дрзнуо: да преправља Јеванђеље, да крши цр-квене каноне, да обесвећује Свету тајну причешћа. И као та-кав, сада суделује у „раду темељне промене Устава" Српскеправославне цркве. Али од њега на том послу може да сеочекује онолико колико и хармоније из напукле гитаре, иливоде из разбијеног крчага, јер безобзирно ниподаштава спа-соносне Божје и светоотачке наредбе.

Овде ћу нешто само од неприхватљивих ставова у наве-деном тексту еп.Атанасија да истакнем. Наиме, он каже даепископ „у пуноћи одражава Христа". Питам: Како и у којој„пуноћи"? Знам да је Христос без греха, а таквога међу смрт-ницима, у које спадају и епископи, нема. Другим речима, незнам за човека без греха. За све људе, па и епископе, важинепобитна истина: „НИКТОЖЕ ве^ь гр-к^л токл\о кдинь Богь".Отуда и чињеница која говори о томе да није мали број епи-скопа, митрополита и патријараха који су као јеретици илишизматици осуђени и из Цркве избачени. A уколико и ти, неповинујући се пресуди Сабора, као појединци устврде да „у пу-ноћи одражавају Христа", онда није тешко претпоставити ка-квом се стању у Цркви тиме кумује.

He даје за право еп. Атанасију, између осталог, ни 1.Апостолско правило, које не омогућава да један епископпостави другог епископа, већ су за тај чин потребна три илинајмање два епископа, јер само као Сабор, односно као тело

81

Koje je изнад Јединке, епископи представљаЈу или одражаваЈуодређену пуноћу. У заблуди је великој, дакле, сваки епископкоји умишља да „одражава пуноћу Христа" и да није подређенили одговоран Сабору епископа.

Сем тога, епископ без лаика, односно без народа, не чи-ни Цркву, а еп. Атанасије изричито изјављује: „Епископу нетреба додатак 'клира' или 'лаика'". Мора међутим да зна, да јенарод тај који епископу на светој литургији одговара „Амин",а при рукоположењу - „'Ä^ioç", и да само заједно у Христупредстављају пуноћу - „једно тело" (1. Кор 12,12), које се зо-ве Црква. Уосталом, чему и коме епископ без клира и лаика,односно без народа као стада?

Откуда и зашто у еп. Атанасију толики страх од лаикакао „елемента" на Сабору, кад се зна да су они, као члановиЦркве, „род избрани, царско свештенство, народ свети" (1.Петр 2, 9)?

Али коме већ није познато да он сам даје себи слободу даузурпира Божанско право, и то искључиво са намером даскреће пажњу јавности на себе? A кад му се укаже на тешкеканонске преступе и грешке које чини, почиње да вређа и дасе правда, позивајући се на некакву праксу, неодрживу на-спрам важећих, утврђених саборских правила.

Отворено се супротставља одлуци црквених отаца Пр-вог васељенског сабора, по којој обичаје, што изазивају сму-тње и раздоре, треба „сасвим уништити" (правило 15). У гра-ђанском законодавству се зна за начело: „Дугогодишња прак-са важи као закон само када се не противи писаном закону"(Стефанов коментар у Василикама), што је са разлогом пре-нето и у црквено законодавство (Rallis et Potlis, Syntagma, I, 39).

• Проф. gp Коста Чавошки:

„Најпре да би ово што је говорио еп. Игнатије моглобити предмет уводних начела или уводних одредби. Тога, засада, у Уставу уопште нема. Први део Устава би могао садр-жати само канонско Предање и онда би се у једној одредби накрају рекло да су та уводна начела основ за тумачење свих по-тоњих одредаба и аката који произилазе из овог Устава. Да-

82

кле, не нешто што би било строго обавезујуће већ као основаза тумачење чиме би се решио проблем са овим епархијама урасејању и тада би се могло рећи много тога што је јако ва-жно, а можда би касније то могло да се развије у неке правнеодредбе које би биле више обавезне... Тако да би у Уставутребало предвидети да се једном већином у Светом архијере-јском сабору доноси Устав, рецимо двотрећинском ако такоостане, ако се у Сабор не уведу мирјани, да се обични законидоносе простом већином, а да Свети синод има право да доно-си уредбе које би искључиво регулисале финансијску матери-ју и где би се могло правовремено реаговати много брже негошто то чини Сабор..." (стр. 9-10).

Свако ко познаје канонско устројство Цркве; природуњене мисије и начин саборског одлучивања, лако ће препо-знати оно што у таквим размишљањима чини неприхватљивсветовни склоп и кратак домет.

• Проф. др Сима Лврамовић:

„... Морао бих у овоме контексту можда поново да поме-нем питање односа Цркве и државе у светлу нашег новогЗакона. Тачније, мислим да се то може рефлектовати у од-ређеној мери, или боље рећи, можда би ваљало водити рачунаприликом израде новог законодавства СПЦ и о тим оквиримакоји су световни. Наравно, сви ви већ добро знате да је овајнови Закон стао на становиште да се одвојеност државе и цр-кве не тумачи на онај стандардни, класични начин као супрот-стављеност, као непријатељство, односно, Закон о верскојслободи који је данас поново на дневном реду Савезене скуп-штине јер је он прошли пут пропао због неколико гласова ве-роватно као колатерална штета Динкићевог Закона о банка-ма, односно управо онога о чему је малопре уважени владикаговорио. Можда ће тај Закон сада проћи, али оно што јеважно знати то је да у овом тренутку постоји добра воља, пресвега захваљујући личности министра, о чему је Коста гово-рио, да се пређе са те идеје о одвојености државе и Цркве наједну идеју о кооперативној одвојености. To је концепт који јесве шире заступљен у Европи..." (стр. 13). „Проблем је у томе

83

што ћемо,можда, имати сасвим другачије околности у некојперспективи и због тога, врло пажљиво, Устав СПЦ-е морада кореспондира са решењима овога Закона који регулишеодносе државе и Цркве и уколико ја било шта могу помоћи тоје на том плану" (стр. 13).

Проф. Сима Аврамовић, дакле, усмерава пажњу на то даУстав „мора да кореспондира са решењима Закона који регу-лише односе државе и цркве". Али поставља се питање, коли-ко је Црква - Црква или, другачије речено, шта остаје од Цр-кве уколико она свој Устав прави субординирано, тј. у складуса налагањима државних и међународних установа? Да би не-ко био поштован, предуслов за то је да сам себе поштује.Узмимо пример из световног, политичког живота. Либијскивођ Моамер Ал Гадафи кад долази у посету некој европскојземљи, носи свој бедуински шатор у којем одседа, и води својеполицијско обезбеђење, на шта се са уважавањем гледа. Пакад тако нешто бива у политичком животу, колико би текЦрква, као Божја установа, требало да држи до самосвојно-сти и мисије која јој је одозго дата.

Што се тиче најновијег Закона о верској слободи, у чијојизради је учествовао проф. Сима Аврамовић, а који Савезнаскупштина тек треба да изгласа, сматрам да се њиме Српскаправославна црква веома понижава, чак и поробљава. Доказаза то има напретек. Овде ћу навести само то - да је тим Зако-ном највише угрожена управо епископска духовна власт. Јер,свака епитимија (= запрећење), коју епископи наложе неко-ме, било као јеретику или као шизматику, може се обесми-слити уколико се преступник обрати Европском суду за људ-ска права, пошто му Закон о верској слободи „јемчи слободумисли, савести и вероисповести". A то, како пише у истом За-кону, „подразумева ....и слободу да се појединачно или у зајед-ници са другима, јавно или приватно, испољава веровање..."(чл. 1). Тиме епитимија може бити угрожена, јер она је сво-јеврсна „принуда" за сваког оног члана Цркве, који неће да сесаобрази њеном учењу и поретку.

Новим Законом о верској слободи мења се, односно за-мењује мисија Цркве. Наједном она као установа Божја морада се повинује и саображава међународним световним закони-

84

ма о слободама, правима, толеранцији у међуљудским односима- она која свету непрекидно проповеда љубав и обзнањујеИСТИНУ ради ослобађања од свих видова ропства. Отуда ионо наглашено у преамбули Закона позивање на: „члан 18. Уни-верзалне декларације о људским правима, члан 9. европскеКонвенције о заштити људских права и основних слобода, члан18. Међународног пакта о грађанским и политичким правима ичлан 10. Повеље о основним правима Европске уније".

• Проф. др Радован Биговић:

„... Надам се да ми нећете замерити, али ми и опроститеако буду прејаке речи, али ако би заиста наша црква функ-ционисала по овом Уставу, ја мислим да не функционише и свасрећа што је тако, онда она не би могла да буде ништа другосем касарна или својеврсни тоталитарни колектив нештоблаже форме. Кад се погледа структура овог Устава, да Богније дао благодатне ауторитете од самог почетка, као што суто митр. Амфилохије, владика Атанасије и Иринеј, питање једа ли би ико могао да буде члан Цркве онако каква је њенаструктура по овом Уставу. Још нисам сигуран да овај Уставможе да издржи иоле озбиљну црквену проверу..." (стр. 14).„Друго питање: имате, рецимо, теологију канона и црквеногправа водећих канониста (читај - канонолога), Милаша којије код нас још ауторитет и узмите шта говори ап. Павле оЗакону. Питање је следеће: да ли је могуће поједине цитате изСветог писма читати и тумачити као правне норме? A управоони то све раде говорећи да је то Божанско право и на основутрг Божанског права се утемељује ово право и на крају имамоЗападну цркву. Испада да је мистични темељ ауторитет једногтоталитарног колектива, уствари, сам Бог. Верујем да је по-буна против таквог једног Бога била нужна. Он је садистичкиауторитет, Он је џелат! A то се све тим аргументима правда-ло. Иста је таква била средњовековна политика и правна фи-лософија... Понекад мислим - наставља проф. Биговић - даодређене норме световног права су црквеније него појединенорме црквеног права које постоје у овом Уставу и другимуставима..." (стр. 15).

85

Згражавам се, благо речено, над таквим размишљањимапроф. Биговића, и жалим свакога ко мора да их слуша или чи-та. Ударио он, као професор теологије, на Милаша и другеканонологе, на важећи црквени Устав, на Цркву и Бога затошто су их, наводно, ти канонолози тако представљали. И свето да би своје поимање о битисању Српске цркве свео на онеархијереје какви су напред поменути тројица, јер су присутни,ласкаво називајући их „благодатним". Није случајно светиСимеон Солунски (1410-1429) такве као што је проф. Биго-вић називао „ласкавцима", од којих је Црква увек само штетуимала.

Да би се схватило са колико неупућености говори проф.Биговић о црквеном законодавству, нарочито кад се дотичеодноса који постоји између Никодима Милаша као каноноло-га и ап. Павла, навешћу овде три само ствари:

а) Апостол Павле, говорећи о покоравању носиоцимавласти, односно о покоравању закону, истиче: „... Хоћеш липак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу одње, јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се,јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга, осветник, да изли-је гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покораватисе не само због гњева, него и због савјести... Подајте, дакле,свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину -царину, коме страх - страх, коме част - част" (Рм 13, 3-5, 7).

б) И цар, као носилац врховне државне власти, има свогцара, што је свети Јован Златоуст овако исказао: „Владаривладара су закони" (Migne PG 54, 596). A кад владари кршезаконе,онда важе апостолске речи: „Богу се треба покора-вати више него људима" (Дела ап. 5, 29).

в) Из Цркве се, још у 4. веку, чуло и много пута понови-ло: „Поредак одржава све - и оно што је на небу и оно што јена земљи".

Недостаје, дакле, проф. Радовану Биговићу слух за 3A-KOH и ПОРЕДАК, а то је битна мањкавост васпитача и учи-теља будућих епископа, свештеника, професора. Можда јеуправо као такав „подобан" и „стручан" да суделује у „прера-ди" Устава Српске православне цркве.

86

• Проф. др Ненад Милошевић:

„Да би се на квалитетан начин приступило изради Уста-ва не сме се занемарити питање идентитета Цркве... Нажа-лост, дух којим одише наше црквено законодавство довео је упитање идентитет саме Цркве. To, уосталом, срећемо већ упрвом члану нашега Устава који СПЦ формулише као једну,недељиву и аутокефалну. Овом одредницом Устав наше Црквене дефинише једну епархију под једним епископом као потпуну(католичанску) Цркву, већ скуп епархија које су се из разнихразлога организовале на једном конкретном простору... Уставу један још се каже да 'она своје учење јавно исповеда', изчега се може извести закључак да судбину своје мисије у светуЦрква суверено регулише, што би конкретно значило дајавно или тајно исповедање вере зависи од добре воље Цркве...Дакле, сматрам - наставља проф Милошевић - да се сви овдеприсутни слажемо у оцени да је постојећи Устав СПЦ пре-вазиђен не само због своје застарелости, због нових околно-сти у којим Црква дејствује, већ превасходно због његовебогословске и канонске неутемељености... (стр. 21). „Дакленеопходно је допринети да се међусобни односи Цркве не сво-де само на 'одржавање' догматског и канонског јединства, по-што није јасно шта то у пракси значи. Јер, ако инсистирамо наодржавању канонског јединства, а овде инсистирамо на изме-ни Устава и на прилагођавању канона нашим локалним по-требама, бојим се да идемо у правцу све већег удаљавања одтог канонског јединства са осталим помесним Црквама..."(стр. 22). „Без једне заједничке стратегије и без поновногпреиспитивања и вредновања свих канона и еклисиологијеуопште, помесне, или популарно назване аутокефалне, црквесе у свом организационом, и не само том домену излажу неиз-бежној 'протестантизацији'" (стр. 23).

И све то проф. Милошевић подређује констатацији: „Мићемо се сутра наћи у Европској заједници" (стр. 30-31). Сли-чно њему мисли и еп. Иринеј (Буловић), па се на основу свегареченог стиче утисак о томе да се Српска православна црквапо много чему нашла на странпутици са које је треба вратити,односно сместити у неке нове оквире. И управо ти неки нови

87

оквири треба да буду уграђени у „промену" Устава Српскеправославне цркве како би она постала онаква каквом је зами-шљају чланови „Комисије за промену Устава". A замишљајује, по свему судећи, прилагодљивом за мисију која јој се спољанамеће, било из Брисела, Рима или Цариграда. Тражи се,очигледно, да се Устае Српске православне цркве (као, навод-но, „превазиђен", и „застарео због нових околности у којимацрква дејствује", те „превасходно због његове богословске иканонске неутемељености"), прилагоди новом Закону о вер-ској слободи, о којем је напред било речи. Али тек ту неће сенаћи места за „богословскоканонску" и еклисиолошку утеме-љеност. Како схватити, на пример, то што се тражи да се уУставу „дефинише" да је „једна епархија под једним еписко-пом потпуна (католичанска) Црква"? И како, наспрам све-тоотачког учења о епископству, образложити тај „епископо-центризам", за који проф. др Љубивоје Стојановић, као чланисте Комисије, изјављује да „треба да буде, убудуће, начело уисправљању Устава који постоји"? Јер, такво схватање оЦркви удара на поимање њене саборности, судске власти и др.Није у складу, дакле, такво схватање о Цркви са многим неза-обилазним канонима, а нарочито са 1. Апостолским и 4. Пр-вог васељенског сабора, чију садржину овде преносим из За-конойравила.

Правило L Аиосшолско:

„Два или три епископа рукополажу епископа" (Законо-правило, стр. 117).

Тумачење:

„Три су, дакле, епископа дужна да без икаквог изговорарукополажу епископа. И да их не буде мање, чак и ако нијемогућно да се сви епископи једне области сакупе заједно. Oтоме потражи и четврто правило Првог сабора у Никеји" (За-коноправило, стр. 117).

88

Законоиравило Свешога Саве на срикословенском и срискомјезику, стр. 117: Почетак Апостолских правила

89

Правило 4. Првог васељенског сабора:

„Епископа постављају сви епископи у области; у против-ном, бар тројица, с тим да се остали писмом сложе, а власт ми-трополит да има" (Законопрвило, стр. 171).

Тумачење:

„Два, дакле, или три епископа рукополажу епископа попрвом правилу светих апостола, а најмање тројица поставља-ју ако не могу сви обласни епископи да дођу, било због искр-сле невоље или због дужине пута. Међутим, и ти су дужни,пошто нису дошли, слањем писама да се сложе са изборомоних епископа који су дошли, и одлучили, и избор извршили.A потом, од изабране двојице или тројице, у власти је митро-полита да од тројице изабраних једнога кога хоће, постави заепископа" (Законоправило, стр. 171-172).

Само у већем броју епископа и епископских области,дакле, одражава се католичански (не католички) карактерЦркве, а никако у једном епископу и једној епископији, какото Комисија за промену постојећег Устава намерава да пред-стави у будућем Уставу Српске православне цркве.

90

ЗАПИСНИК

са друге седнице Комисије за промену Устава СПЦ,одржане 25. децембра 2002. године

на Богословском факултету у Београду

Митр. Амфилохије: Ваша Преосвештенства, оци, колеге професори, господостуденти, хвала вам што сте се одазвали на овај позив да поразговарамо опроблематици сабременог црквеног законодавства. Као што је познато,Архиерејски сабор је прије неку годину донио одлуку да се изврши реформаУстава СПЦ. Ha чело комисије био је изабран блаженопочивши еп. шумадијскиГ. Сава који је у међувремеиу припремио и једну комисију за рад на Црквеномуставу. Чланови те комисије били су: протођакон Станимир Спасовић - проф.Богословског факултета у Либертвилу, проф. Ђорђевић - проф. Цркценог правау Богословији у Крагујевцу, о. Зоран Крстић - сада ректор Богословије уКрагујевцу и доцент на катсдри за Канонско право на Богословском факултету уБеограду. He знам да ли је још неко био у тој комисији. У међувремену еп. Савасе упокојио.

Распитивао сам се да ли је нешто урађено, међутим, колико сам сазнао,само је проф. Спасовић ставио неке своје примједбе јер је еп. Сава имаоконстатацију да ту не би требало нешто да се мјења суштински већ да, просто,свако стави своје примједбе на постојећи текст Устава нашс Цркве и да се ондато однесе на потврду нашем Аријерејском сабору.Након упокојења en. Саве, Свети архијерејски сабор је задужио мене да водимту комисију и ово је други састанак овакве врсте. Први, који је био л>етос уПатријаршији, био је само консултативног карактера са неколициномпредвиђених чланова комисије.

У међувремену разговарали смо овдје на Факултету, на Наставно -научном вјећу, и предлог је био да се састанемо овдје и да позовемо вас који стеуправо нрисутни. Позвани су још и мроф. Шијаковић и др Крстић. Њему се јучеразболило днјете тако да због тога imje дошао.За бих одмах на ночетку хтио да истакием оно што нам је познато. Устав којими сада имамо одобрен је од Архијерејског сабора 1931. године. Ha њему сепочело радити одмах послије уједињења Краљевине CXC, односноваспостављања јединства Пећке патријаршије 20.- тих година прошлог вијека.Његова израда трајала је десетак година. Устав је прилагођен новим приликама1947. године и то је овај садашњи Устав СПЦ.

Од 1947. до данашњих дана вршене су одређене допуне Устава. Teизмјене и допуне нису штампане у самом тексту Устава, већ у посебнојкњижици. Разлог за то било је нерешено питање Цркве у Македонији. У овом *Уставу се воде трк епархије садашње Охридске архиепископије, аутономне -оиако како су признате од нашег Сабора. Оне су унијете у овај Устав и да се тоие би мјењало Устав је штампан без измјена, а додаци суштампани посебио.

Овај Устав је иастао, отприлике, на основу устројства Карловачкемироиолије како се она формирала од почетка XVIII вијека па све до 1918.године. Карловачка митрополија је била најоргаишованија јединица нашеЦркве у то вријеме, тако да није случајно та организација примјењена, доодређеног степена, као основа за стварање новог црквеног закона. Наравно,коришћен је и Устав Цркве Кнежевине Србије, а коришћен је и Устав

Снимак 1. странице (од укупно 31) „Записника са друге сед-нице Комисије за промену Устава СПЦ" од 25. децембра

2002. године

91

Пошто митрополит Амфилохије у том Записнику насум-це говори о члановима претходне комисије „за рад на Цркве-ном уставу", ради истине доносим овде веран снимак од-носних одлука Светог архијерејског сабора и синода под бр.3015/зап. 2251 од 9. новембра 1993. године:

92

Пре десетак година, дакле, Свети архијерејски синодименовао ме је за члана комисије чији је задатак био да при-преми „Нацрт Закона о Српској православној Цркви". У везиса тим одговорио сам:

Светом архијерејском синодуСрпске православне цркве

Београд

Вашим дописом бр. 3015/зап. 2251 од 9. новембра 1993.године обавестили сте ме:

а) O одлуци Светог архијерејског сабора АСбр. 20/зап.ЗОод 3. новембра 1993. године да се образује комисија са зада-тком да припреми „Нацрт Закона о Српској православнојцркви";

б) O одлуци Светог архијерејског синода да ме именује усастав одговарајуће комисије.

У вези са тим, прво изражавам дубоку захвалност на по-верењу које ми указујете, а истовремено и безграничну спре-мност да према својим моћима помогнем Српској правосла-вној цркви кад год тренутак и потреба то изискују.

Свестан, међутим, важности једног „Закона о Српскојпрвославној цркви" с једне стране, и сплета нимало једностав-них црквенодржавних околности у којима се данас налазимо сдруге стране, морам да истакнем неке познате чињенице:

1. Српска православна црква у основи има вековно ипроверено законодавство васколике Цркве Христове која јеиста јуче и данас, а непромењена ће остати и сутра. Поредтога, има Српска православна црква и домаће законодавство,као и богато искуство настало из разноврсних (повремено иокрутних) односа према њој пролазних државних система.

2. Законом се, најкраће речено, уређују односи човекапрема Богу, односи човека према човеку и односи људи иинституција према нечему. He видим шта у тој области нијепокривено разуђеним црквеним законодавством Српске пра-вославне цркве. Друго је питање да ли су, на пример, Устав и

93

Кривична правила српске православне цркве у свему у складуса општим црквеноправним и канонским учењем Правосла-вне цркве. Ако евентуално нису, онда се врши пречишћавањењиховог текста уз измене и допуне. Али то се Вашом одлукомне тражи; тражи се „Нацрт Закона о Српској православнојцркви".

3. Нацрт закона се прави кад се почиње са новим смер-ницама, кад се креће из почетка, а Српска православна цркване креће из почетка. Њени односи и са грађанским властимасавршено су законом решени још пре осам векова. Истимзаконом беспрекорно су били решени односи Српске државепрема Цркви. Данас, међутим, држава неће да призна оне -још од Светога Саве уведене - законе који обезбеђују скла-дан однос са Црквом и постојан развој.

Најновија држава у којој живимо, Савезна републикаЈугославија, постоји од јуче; она још пролази кроз стања соп-ственог тражења и обликовања државности. Најмање је зако-ном уредила своје односе са Српском православном црквом.Старе проверене законе из времена моћне Србије не прихватаи, уместо да их усвоји, прибегава импровизацијама и правље-њима „нацрта закона", настојећи у пракси да се уплиће у чистоцрквена питања. Можда управо у тој чињеници треба тражи-ти разлоге за оно што је недавно министар вера Србије изја-вио преко телевизије, у присуству архијереја Српске право-славне цркве, тј. да „још није време за увођење веронауке ушколе". Ако то неко време треба да дође тек пошто свакојакедомаће и увезене јереси расточе српско православно биће, ондаје јасно да за данашњу државу ништа не представља чи-њеница што огромну већину њених поданика чине правосла-вни Срби, према којима управо хоће да остане безбојна.

Мора, дакле, држава да се својим Уставом јасно одредипрема Српској православној цркви. Ова не сме себи да дозволида некакав „Нацрт Закона" о њој постане предмет дотерива-ња и нагодби са стране државе како је то много пута послед-њих деценија чињено, због чега је и благослов мањкао у Cp-бији. Наравно, при прављењу државног Устава не би смело дасе превиди чињеница да је свака Југославија (строго узев иона прва) увек била сметња Србији на путу пуне примене тео-

94

рије o сагласју у црквенодржавним односима из времена моћ-не Немањићке државе. He треба заборавити, такође, да је и утој средњовековној Српској држави било Жидова (тако се Je-вреји именују у Законправилу Светога Саве), Латина, Саса идругих иноверних народа, али се знало ко је домаћин а когост; знало се, другим речима, на коме и на чему почива др-жава, што ће рећи на Србима и православној вери. Данашњадржава Уставом признаје српски језик као званични језик уњеним границама, али народ чији је тај језик не назива Cp-бима већ грађанима. Ако је језик овог државотворног народазваничан језик, поставља се питање зашто и вера његова нијезванична?

Према томе, све док у данашњој држави ствари тако сто-је, и док она уставно не реши свој однос према Српској пра-вославној цркви како доликује, не видим сврху мог учешћа уодређеној комисији.

Надам се да оваквим ставом нећу утицати на остале чла-нове комисије. Издвајам своје мишљење јер нисам навикао наколективну одговорност. У Цркви, у ствари, и нема колек-тивне одговорности. Ha васељенским и помесним саборима,на пример, црквени оци су потписивали у једнини: „Одлучи-вши потписах".

Ослањајући се на Ваше свете архијерејске молитве предГосподом и српским светитељима, остајем у дубокој оданостиХристовој Цркви у Србији.

У Београду, 16. децембра 1993.

Миодраг M. Петровићнаучни саветник

Историјског института САНУ

95

Тако сам пре десетак година срочио одговор Светом ар-хијерејском синоду у вези са одлуком да се образује комисијаза израду „Нацрта Закона о Српској православној цркви". Ta-да се ни од једног епископа није чуло то - да Устав Српскецркве мора бити „епископоцентричан" и подређен „Новомдобу" или Уједињеној Европи.

Чланови данашње „Комисије за промену Устава СПЦ"треба да направе Устав који „мора да кореспондира са реше-њима" најновијег Закона о верској слободи. A тај Закон стављаЦркву у службу „Новом добу" и Уједињеној Европи која војујепротив помињања хришћанства у њеном Уставу. Није ли и еп.Атанасије Јевтић, као члан једне такве Комисије, себе сврстаомеђу оне које често, али насумце, назива „еврослинавцима"? Ни-су ли се и на њему обистиниле речи ап. Павла: „Пазите, дакле,на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископеда напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер јазнам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци којине штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говори-ти наопако да одвлаче ученике за собом"? (Дела ап. 20, 28-30).

Можда ће еп. Атанасије Јевтић и то назвати „цитатома-нијом", пошто не трпи истину о коју се огрешио, и пошто себеу последње време ставља изнад, не само црквених правила, негои изнад Светог јеванђеља. To је много страшније од незнањакоје је испољио док је војевао против православног краћег об-лика Христ, који је у духу словенских језика, а равноправан сагрчким - дужим обликом Христос. Али на крају је, видели смо,и сам признао, притешњен чињеницама, да је наишао на обликХрист у целости написан у средњовековним словенским руко-писима, насталим у строго православним срединама. Сазнао је,ипак, да облик Христ није западњачки или унијатски, и да ни-какве везе нема са уједињавањем Европе.

Шта заједничко са Уједињеном Еворпом може да има пра-воверни хришћанин кад таква Европа одбија да у свом Уставупомене хришћанство, иако јој сва цивилизација на њему почи-ва? Управо помоћу хришћанства је Европа оплеменила другадва своја темеља на којима је заснована - грчку философију иримско право.

Како ће се правоверни Срби осећати у Уједињеној Ев-ропи кад ова од њих захтева да само „са заборавом" могу по-

98

стати њени чланови? Захтева се, у ствари, да Срби заборавесвоју историју, традицију, самобитност, тако што he све то по-дредити начелима и правилима која намеће Уједињена Евро-па. Зато се често питам: Зашто се од мене тражи да се мењам,а ја тако нешто ни од кога не захтевам? Зашто, другим речи-ма, овакав какав јесам не одговарам тој Уједињеној Европи,иако мени не смета сусед друге народности или вере? Шаро-ликост у свету није пука случајност; она је Богом дата. И акоту шароликост потискујемо неком унификацијом, односноуравнивањем, не градимо ли својеврсну Вавилонску кулу којасе лако може стропоштати, после чега би се ствари опет вра-тиле на поредак по Божјој вољи, а не по вољи човека.

Када Уједињена Европа не би тежила да Христа и хри-шћанство замени некаквом свеопштом религијом „Новог до-ба", за њен програм би имали разумевања сви правоверни хри-шћани. Али Европа се одавно удаљила од Христових речи:„Гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њи-ма" (MT 18, 20). Због тога ће само вештачки бити уједињена, ау суштини остати дубоко разједињена и незадовољна. Обећа-ваће народима нове путеве, нове истине и нов живот, тврдоко-рно заобилазећи речи Христове: „Ја сам пут и истина и живот"(JH 14, 6). Ty вечну и незаобилазну истину Христос је овако по-сведочио: „Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи"(MT 24, 35).

Уједињена Европа је сва у служби „Новом добу". A тајпокрет корене свог настанка вуче из гностицизма, неоплатони-зма, источњачког пантеизма; разних видова тајанствености каошто су, на пример, бела и црна магија. Од покрета „Ново доба"посебно су угрожени једнобоштво и Црква Христова. Јер тежида успостави и свим народима наметне заједничку религију, апомоћу ње и владу за читав свет. Ha тај начин биће остварениосновни предуслови за појаву Антихриста који ће сваком наро-ду показивати „сва царства овога свијета и славу њихову" узобећање: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се"(MT 4, 8-9). Али Бог ће дати да се међу народима нађу и оникоји ће на такву примамљиву и заводљиву понуду одговоритиХристовим речима: „Иди од мене Сатано, јер је написано: Го-споду Богу своме клањај се и њему јединоме служи" (Мт 4,10).

99

Прилог

Иловички препис Законоиравила Свешога Саве, л. 14a.

У приложеном тексту из Законоправила на стр. 100-101,и код Пантократора на корицама, различито су исписане

100

Иловички препис Законоиравила Свешога Саве, л. 146.

101

Садржај

Предговор.........................................................................................3Прво обраћање Уредништву Православља...................................8Прво обраћање Светом архијерејском синоду Српске

православне цркве.................................................................. 10Христос и Христ. Први одговор...................................................13Друго обраћање Уредништву Православља............................... 21Друго обраћање Светом архијерејском синоду Српске

православне цркве.................................................................. 23Христос и Христ. Други одговор................................................. 27Треће обраћање Уредништву Православља................................37Треће обраћање Светом архијерејском синоду Српске

православне цркве.................................................................. 39Христос и Христ. Трећи одговор................................................. 43„Оставка" или добровољно повлачење епископа.......................57Односна правила у Законоправилу Светога Саве на

савременом српском језику................................................... 67A. Неоснованост „оставке" епископа................................... 67Б. Неприкосновеност права канонског епископа................ 69B. Недопустивост премештаја епископа.............................. 71

Богонадахнутост и ненарушивост светих правила.................... 75Прилог.......................................................................................... 100

102