семинарски загађење

Загађење земљишта

ВИСОКА ШКОЛА

ТЕХНИЧКИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЧАЧАК

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА: ЗАГАЂЕЊЕ ЗЕМЉИШТА

ПРЕДАВАЧ: СТУДЕНТИ:

Мр. Братислав Радовановић Ћурчин Мирослав

Доц. Др Слободан Радосављевић Бр. Индекса:1415/12

Станковић Иван

Бр. Индекса: 1428/12

Марковић Марко

Бр. Индекса: 1412/12

Лазаревац, мај, 2013.год.

1


САДРЖАЈ

УВОД.........................................................................................................................................3

1.ЗНАЧАЈ ЗЕМЉИШТА.......................................................................................................32.ЗАГАЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА.............................................................................................4

3.НАЧИНИ ЗАГАЂИВАЊА ЗЕМЉИШТА..........................................................................43.1. Модерна обрада земљишта.............................................................................................53.2. Ерозија и смањење шумског фонда.................................................................................63.3. Прекомерно наводњавање................................................................................................83.4. Изградња објеката...........................................................................................................8

4.ОДРЕЂИВАЊЕ И ОЦЕНА ЗАГАЂЕНОСТИ ЗЕМЉИШТА...........................................85. ЗАГАЂИВАЊЕ И ИЗВОРИ ЗАГАЂЕЊА ЗЕМЉИШТА................................................8.6. ЗАГАЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА ОТПАДНИМ МАТЕРИЈАЛИМА................................116.1. ИНДУСТРИЈСКИ ОТПАД..............................................................................................116.2. КОМУНАЛНИ ОТПАД....................................................................................................13

7. ТЕШКИ МЕТАЛИ У ЗЕМЉИШТУ.................................................................................177.1. НАЈОПАСНИЈИ ЗАГАЂИВАЧИ..................................................................................18 7.2. ЗАГАЂЕЊЕ ОКО НАС...................................................................................................20

8. МЕРЕ ЗАШТИТЕ...............................................................................................................23

ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................25ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................26

УВОД

2


Земљиште представља полифазни систем који се састоји од чврсте (минерала и органске материје), течне и гасовите фазе и живих организама. Земљиште или тло представља посебну природну творевину која обухвата чврст површински слој Земље, карактеристичан за биосферу. Настаје као резултат дејства климатских (температуре, воде, ветра) и других физичких фактора и живих организама на геолошку подлогу Земље. Од живих организама у процесу стварања земљишта нарочито су значајни биљни организми, микроорганизми као и животиње.

Од појаве човека на земљи па до данашњих дана земљиште је било, а сигурно ће и остати, основни ресурс производње хране.

Човек живи на површини земљине коре. Он обрађује земљу гајећи пољопривредне културе, градећи станове и индустрију, али својим многобројним делатностима загађује земљиште по површини и у дубини.

Земљиште је и услов опстанка не само човека већ и многих других организама на Земљи. Између њега и других животних сфера постоји динамична равнотежа, која ствара услове за опстанак живог света.

Земљиште се карактерише присуством једног или неколико хоризонтала или слојева који се разликују од почетног материјала (матичне стене) од које настаје већи број морфолошких, физичких, хемијских и биолошких особина, а које настају као резултат заједничког утицаја педогенетских фактора и процеса (акумулација, испирање, размена материје и енергије, као и могућност да подржавају раст корена биљака).Уколико се земљиште рационално искоришћава и при том се подстиче његово природно обнављање оно може бити обновљиви ресурс.

Земљиште проучава наука о земљишту,педологија (гр. педон-земљиште, логос-наука) и бави се проучавањем спољних (егзогених) и унутрашњих (ендогених) фактора и чинилаца који с обзиром на своја укупна својства, правац дејства, интензитет и трајање утицаја резултују формирањем земљишта различитих морфогенетских, физичких, воднофизичких, минералошких и биолошких карактеристика. Педологија, се такође, бави проблемима класификације и картирања земљишта, при чему развија и примењује сопствене методе ради обезбеђивања неопходних података, обезбеђује одговарајуће методе за обраду података и њихово коришћење ради систематизовања појединих појава и процеса, као и методе картографских и других приказа, а са основним циљем оптимизације функција управљања земљиштем, као важног и неодвојивог дела екосистема.

1. ЗНАЧАЈ ЗЕМЉИШТА

Оно је основни ресурс; Један је од предуслова живота свих организама; За човека има значај за његов опстанак јер људски живот зависи од плодности

земљишта и његове обрадивости; Основ је за развој цивилизације (насеља, инфраструктурних система,

снабдевања ресурсима потребним за развој цивилизације); Извор је бројних минерала микро и макро елемената неопходних за настанак,

развој и одржавање живих бића, комплетног биодиверзитета на Земљи; Својим физичким, хигијенским, географским и топографским особинама

(температуром, влажношћу, зрачењем, испаравањем, фауном, флором) директно утиче на комплетан људски живот и здравље;

3


Станиште је за многе животиње и микроорганизме; Извор је најквалитетније воде за пиће и друге сврхе.

2. ЗАГАЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА

Загађивање земљишта се јавља када се површински слојеви оптерете великим количинама отпадних материја које се не могу разградити под нормалним условима самопрочишћавања.

Све већим развојем градова са великим бројем становништва, повећањем стандарда и потрошње, све већим развојем индустрије, саобраћаја и интензивне пољопривреде, дошло је до прекомерног загађивања целе животне средине, па и земљишта.

Загађивање земљине површине директно се врши нарушавањем њене природне целовитости и повезаности скидањем њених површинских словјева (површински копови угља, боксита, каменоломи и сл. ) као и оштећивањем флористичког састава (сеча шума, уништавањем разног растиња и др.) те ратним дејствима ( оклопно транспортна средства при кретању, авио дејства и сл.).

Други начин директног загађивања јесте одлагање штетних материја као нуспродуката индустрије или отпадака урбане средине (јаловине и шљака, бојни отрови и радиоактивни отпад, сметлиште, „гробља" аутомобила и др.). Директно загађивање земљишта врши се и његовим прекривањем бетонским пистама, индустријским целинама и др.

Прекомерно загађивање земљишта и органским и неорганским једињењима, довело је до поремећаја у еко систему, односно до поремећаја нормалних процеса у земљишту и његове деградације.

3. НАЧИНИ ЗАГАЂИВАЊА ЗЕМЉИШТА

Човек својим активностима непрекидно смањује укупну површину земљишта. Ово се нарочито односи на пољопривредно земљиште које постаје све угроженије. Основне човекове активности које највише деградирају тло односе се првенствено на ширење градова, изградњу индустријских комплекса и саобраћајница, као и депоновање отпадног материјала.

Органске материје које загађују земљиште су фекалије, отпаци хране, одпаци из прехрамбене индустрије дрвета и целулозе, нафта и њени деривати, уља и мазива, лешеви и кофискати домаћих животиња и лешеви људи.

У насељима где не постоји хигијенска диспозиција отпадних материја земљиште се загађује фекалијама и другим отпадним материјама које настаје делатношћу човека у домаћинству и насељима. Загађење постаје толико да се јављају неповољни услови разлагања: хумификација, труљење или гњилење. Због тога постоји опасност да се загаде и дубински и површински слојеви земљишта, а затим и водоносни слојеви, многобројним, условно патогеним микроорганизмима и хелминтима.

Главни узрок загађивања је нехигијенска диспозиција у домаћинствима и школама.Лешеви људи и животиња, такође, могу бити узрок загађивања земљишта.

4


Лоша локација гробља, непостојање животињских гробаља или кафилерија, доводи до загађивања земљишта и могућности продирања загађења у дубље слојеве и до водоносних слојева.

Неорганске материје загађују површински ређе дубинске слојеве земљишта, што је последица неповољне диспозиције отпадних материја из домаћинства, индустрије, рударства.То може бити због разливања загађених отпадних вода (средства за прање и чишћење, индустријске отпадне воде, флотације рудника и слично) и одлагањем чврстог смећа.

Сви неоргански елементи или једињења мењају састав земљишта и када загађење досегне одређену границу долази до штетног ефекта. Код појединих једињења штетни ефекат се не јавља одмах, него тек после разлагања у земљишту. Штетне последице се, према томе, раније или касније што зависи од растворљивости једињења и услова у разлагању могу јавити у земљишту.

Од неорганских материја су посебно проблем тешки метали-из киселих киша, аеросола и прашина, минералних ђубрива и отпада, због изразито кумулативног и штетног деловања.

Посебно треба споменути хаваријска загађења великим количинама опасног материјала и већим површинама.Од великог значаја је и индустријски отпад јер није решена његова диспозиција на хигијенски начин. Отпадне воде, ако не загађују директно водотокове, заустављају се у таложним језерима са пропусним дном. Чврсти отпад се често закопава у градским депонијама или се држи у кругу предузећа. Опасни отпад се често држи у амбалажи подложној корозији и механичким оштећењима.

Према врстама нарушавања, и загађивања, угрожена земљишта се деле на четири категорије:1

јаловине, настале експлоатацијом, прерадом и коришћењем минералних сировина или индустријских погона;

материјали из индустријских, отпадних вода који се као нерастворљива компонента таложи дуж водотокова, речних тераса или плављеном земљишту (отпадне воде флотација, отпадне воде чишћења и сушења угља, отпадне воде металуршке прераде итд.);

урбано и индустријско земљиште које више не служи пољопривредној производњи;

аероседименти, честице неорганског и органског порекла које се расејавају ветром и атмосферским талозима.

3.1. Модерна обрада земљишта

Минерална ђубрива и заштитна средства у пољопривреди угрожавају земљиште и нарушавају еколошку равнотежу. После уношења минералних ђубрива у земљиште почиње њихова трансформација, паралерно са њиховим непосредним или посредним усвајањем од корена биљака. Приликом употребе фосфорних ђубрива, фосфати продиру у дубље слојеве, пре свега дифузијом и прелазе у стабилна једињења, па их биљке због слабог производа растворљивости не могу користити, односно фосфор остаје у земљишту и утиче на пад квалитета земљишта. При трансформацији азотних ђубрива може настати амонијак, који може да повећа ПХ вредност земљишта.Од ових једињења такође, може настати и азотна киселина која смањује ПХ вредност

1 www.internetinfo.com (загађење земљишта)

5

http://www.internetinfo.com/


земљишта. Азотна ђубрива су лако покретљива, па се повећава њихова количина у земљишту, површинским и подземним водама.У многим пољопривредним рејонима уочена је повећана количина нитрата у земљишту, бунарима, рекама и другим објектима. Нитрати када са водом или на неки други начин доспеју у организам могу се редуковати до нитрита и изазвати одређене поремећаје као што је стварање метхемоглобина.

Вештачка ђубрива се такође сакупљају у земљишту и у биљкама.Познати су случајеви тровања крава травом која је ђубрена азотним ђубривима у облику нитрата јер су се нитрати у већој количини сакупљали у трави. Шећерна репа може да акумулира веће количине нитрата из земљишта, који могу чак да онемогуће њену прераду. Спанаћ садржи микроорганизме који трансформишу нитрате у нитрите. Концентрација нитрита и нитрата у спанаћу зависи од количине азота у минералном и стајском ђубриву. Такође и подгревање јела од спанаћа утиче на повећање нитрита у спанаћу.

Пестициди се само делимично растварају у води, или се у њој могу само суспендовати. Због тога са водом постепено прелазе у земљишта и на тај начин их загађују. Пестициди су релативно стабилна једињења.Органохлорна једињења остају непромењена 2-3 године. Органофосфорна једињења могу трајати и дуже од пет месеци. Основни процеси којим ова једињења подлежу је њихов транспорт ка нижим слојевима земљишта. Тако ДДТ остаје у земљишту (до 15цм дубине) у концентрацијама од 40% до 80% од примарно унете количине, а да се у прво време хемијски ништа не измени. Такође при распадању одређених пестицида, као што је случај са линданом (C6H6Cl6) настаје HCl. При довољно дугој и равномерној примени пестицида њихов садржај у земљишту постаје константан. Пестициди, који су растворени у води тла, доспевају преко корена биљке у поједине органе и ту се акумулирају.

3.2. Ерозија и смањење шумског фонда

Природна ерозија као процес тече много споро, па постоји равнотежа нарушавања и стварања земљишта. Међутим, веома је разорна ерозија изазвана људском делатношћу, где не долази до надокнаде земљишта, а посебно се јавља крчењем шума. Стварање хумуса дебљине 20 до 25 цм одвија се у времену од 2 до 7 хиљадa година, док се ерозијом, изазваном људском делатношћу, овај хумус може разорити за десет до тридесет година, а катастрофалном ерозијом за неколико дана или часова (дејство јаких пљускова на нарушено земљиште људским активностима). Ерозијом се односе многе хранљиве и неопходне материје као што су: калцијум, магнезијум, калијум, флуор, азот, хумус, глина и микроорганизми. Ерозија може настати и дејством ветра (дефлација) као и дејством воде, која је много израженија.Водом се односе 24 милијарде тона земљишта, а ветром 500 милиона тона годишње. У одређеној мери и клизишта утичу на деградацију земљишта. Да би огољено место поново постало хумусно потребно је 200 до 1000 година.

Узроци ерозије могу бити различити: крчење шума и уништавање вегетације, неконтролисана испаша и коришћење биљног покривача, неправилна обрада земљишта, ветар, кише и бујице. Земљиште без биљног покривача, под дејством ветра подлеже ерозији.Овој ерозији су посебно подложни песковити и прашкасти терени. Ерозија водом јавља се у релативно сувим подручјима где су падавине ретке али јаке. Веома је изражена ерозија у подручјима где су стрме падине.Око 90% територије

6


Србије захваћено је ерозијом. Годишњи наноси у Србији изазвани ерозијом износе око 33 милиона кубних метара, а од тога се око 25 % неповратно губи одлазећи у реке. Велика Морава за 24 часа транспортује око милион и триста кубних метара муља, а у њему има око 850 тона азота, 33 тона фосфора и 85 тона калијума.

Шуме на Земљи покривају трећину копна. Утицај шума на одржавање живота на Земљи је од изузетног значаја. Хектар шуме годишње ослобађа десет до двадесет тона кисеоника, а апсорбује пет до десет тона CO2. Такође један хектар четинара годишње може везати 30-40 тона прашине из ваздуха, а храстова шума и до 70 тона. Кише чисте ове природне филтере који могу поново везивати прашину из ваздуха.

Развој цивилизације све више утиче на потрошњу кисеоника на Земљи, а крчењем шума све ће се више смањивати количине. Годишње нестане око 1-2% шума, а пре свега из тропских области.После сече тропских шума (око 3 год) тле постаје тврдо као камен и неупотребљиво и за пољопривреду.

Предео Амазона даје годишње око 17-18% кисеоника у светским размерама.Део овог кисеоника троши и Северна Америка која је већи потрошач него што је произвођач кисеоника.

Човек уништава шуме: сечом за разне потребе, паљењем и киселим кишама. Шуме су настале милијардама година пре човека; а са постанком човека почиње коришћење шума. Са појавом пољопривреде, шуме се пале и крче какао би се добило пољопривредно земљиште. Људи су шуме уништавали, паралелно са развојем цивилизације. Тако је некада Кина била пола под шумама, да би средином двадесетог века имала највеће огољење планинске површине. Шуме су у Кини уништаване чак 55 векова.Сада Кина има само 8% површина под шумом, па су присутне страховите поплаве и ерозије.Земље у развоју сагоревају око 85% сеченог дрвета.

У свету постоји око 41 милијарда километара квадратних шума, а од тога педесет до сто хиљада километара квадратних се неповратно уништава. Са подручја где су биле шуме, ветар односи хумус, а кише га спирају. Тако је у Италији због уништавања шума од 1914. до 1934. године у неповрат отишло петсто хиљада квадратних километара плодне земље. У подножју Хималаја сечене су шуме, да би се проширио животни простор, међутим сада дрвеће не задржава воду па иста односи земљиште, а јављају се и велике поплаве.

Јужна Сахара се сада шири по десет хиљада километара квадратних годишње, а граница пустиње се проширила за триста километара унапред.

Велике површине шума уништавају се у пожарима. У 97% случајева узрочник пожара је човек, а само 1% отпада на муње. У Србији годишње, просечно избије око 200 пожара, а у неповрат оде око 2000 хектара шума.Шуме се уништавају и ратним операцијама.Огромне површине шуме-џунгле уништили су Американци у Вијатнаму употребом хербицида, а пре свега дефолијанта.

Поред производње кисеоника, апсорпције CO2, спречавање ерозије земљишта, шуме спречавају одношење снега са поља и доприносе бољем натапању тла приликом топљења снега. Са нестанком шума мења се водни режим, јер са једног хектара брезове шуме у атмосферу доспе до четрдесет седам хиљада литара воде, а од зимзелене четрдесет три хиљаде литара.

3.3.Прекомерно наводњавање

У воденим токовима, који служе за наводњавање, могу се наћи веће количине соли због загађења водотокова отпадним водама. Наводњавање поља водама, које садрже веће концентрације соли, утиче да се исте соли у већој концентрацији нађу на наводњаваним пољима, па таква поља постају неплодна.

7


Као пример може се навести настанак долине кристала у Калифорнији.Долина је наводњавана водом из реке Колорада, у којој је због индустријске загађености била већа количина сулфата. После наводњавања због високе температуре вода није продирала у дубље слојеве, већ је испаравала, а остајао је натријум-сулфат, па су се на земљишту јасно видели кристали ове соли, а терен је претворен у слану пустињу.

3.4. Изградња објеката

Земљиште се одузима од природе изградњом: градова, инфраструктуре, индустријских објеката и депонија.Индустријски објекти и инфраструктура, као што су: аутопутеви, железничке пруге, аеродроми, акумулациона језера, у знатној мери утичу на деградацију и смањење укупне површине природног земљишта.

Као пример нарушавања животне средине може се навести изградња Цимљанског акумулационог језера на Дону, чијом изградњом се подигао ниво подземних вода, које су имале већу количину соли. У степи је влажност мала па су ове воде брже испаравале, што је повећавало концентрацију соли у земљишту.Ово је имало за последицу нестанак вегетације и појаву пустиње.Последица бржег испаравања, је повећана концентрација соли у води (сулфата, карбоната, хлорида) па је вода језера постала неупотребљива за наводњавање.

Следећи пример је долина Нила, која је била веома плодна, јер је Нил доносио муљ којим је плавио долину.Људи су се у овом пределу бавили пољопривредом још 5500.година пре нове ере. Изградњом бране за добијање електричне енергије престао је доток муља, па долина постаје све мање плодна.

4.ОДРЕЂИВАЊЕ И ОЦЕНА ЗАГАЂЕНОСТИ ЗЕМЉИШТА

Загађеност земљишта се може одредити хемијским, бактериолошким и паразитолошким-хелминтолошким испитивањима.Хемијским испитивањем земљишта се утврђује присуство и количина састојака који настају као продукт разградње органских материја.Тако се испитује количина органског азота, амонијака, нитрита, нитрата, хлорида, органског угљеника и фосфорне киселине. Ова испитивања се не могу поредити са стандардима (као што су нпр. стандардне норме за воду за пиће). Према томе, оцена се односи на поређење са неким земљиштем које није загађено.

5. ЗАГАЂИВАЊЕ И ИЗВОРИ ЗАГАЂЕЊА ЗЕМЉИШТА

Под загађивањем земљишта подразумевају се промене физичких, хемијских и биолошких својстава земљишта, које доводи до смањења његове плодности и способности за нормално одвијање процеса разлагања, а тиме и кружења материја у природи. Свака промена у погледу карактеристика земљишта може имати знатне последице на укупан састав живог света и процесе који се одвијају у екосистему.

Један од највећих извора загађивања земљишта је савремена пољопривреда. Агроекосистеми данас обухватају огромна пространства. Само у нашој земљи чине више од 60% укупне територије. Пољопривредна земљишта загађују се непосредно хемијски – пестицидима, ради сузбијања корова и других штеточина, али и прекомерном употребом вештачких ђубрива. Облици непосредног загађивања су и

8


бројне депоније комуналног и индустријског отпада, рудници са површинским копом, каменоломи, вештачка акумулациона језера која потапају плодно земљиште, прекомерна и неадекватна урбанизација, сеча шума која доводи до ерозије плодног земљишта и слично.

Индиректни извор загађивања земљишта представљају киселе кише. Такође, многобројне загађујуће материје спирањем са земљишта загађују површинске и подземне воде и долазе до светског мора.

Слика 1: Земљишта према врстама нарушавања и загађивања

Слика 2: Земљишта према врстама нарушавања и загађивања

9


Слика 3:

Посебно штетне загађујуће материје представљају и тешки метали, нарочито олова, цинка, кадмијума, живе, хрома, никла и других.

Многи тешки метали се налазе у тлу у облику минерала. Њихови катјони временом доспевају у околно тло, површинске и подземне воде које их даље расејавају и где могу бити токсични за све живе организме. Други важан извор тешких метала су одређени индустријски погони, пољопривредна добра, саобраћајнице, технолошка постројења за прераду минералних сировина и др.

Редни број

Хемијски елементМаксимално дозвољена количина у мг/кг земље

1 кадмијум до 22 олово до 1003 жива до 24 арсен до 285 хром до 1006 никл до 507 флуор до 3008 бакар до 1009 цинк до 30010 бор до 50

10


Слика 4: дозвољена концентрација тешких метала

6. ЗАГАЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА ОТПАДНИМ МАТЕРИЈАЛИМА

Према пореклу и саставу могу се поделити на следеће категорије: 2

1. Индустријски отпад2. Комунални отпад3. Санитарни отпад 4. Опасни отпад

6.1. ИНДУСТРИЈСКИ ОТПАД

У процесу индустријске производње настају значајне количине и различите врсте отпадних материјала зависно од индустријске гране, сировине која се прерађује и примењене технологије. При коришћењу енергетских сировина, фосилних горива такође настају значајне количине отпада. Начин депоновања оваквих индустријских отпада зависи од његових карактеристика - хемијског састава, агрегатног стања, могућности разградње, количине или способности рециклаже – као секундарних сировина.Највећи удео у производњи отпадних материјала имају хемијска индустрија (37,6%) и примарна металургија (29,1%). Велике количине отпадног материјала настају у рударској производњи и технолошкој припреми руда за металуршку и хемијску прераду (на нашим површинским коповима бакра за једну тону бакра треба ископати 300-400 тона руде и 300-1000 тона јаловине). Површински копви угља, минералних сировина и депонија различитог материјала заузимају велике површине земљишта (око 102.000 хектара).

Фабрике за производњу фосфорне киселине као споредни продукт произведу огромне количине фосфогипса (око 300.000-500.000 тона годишње). Поред фосфогипса, у нашој земљи се на депонијама као нус производи, налазе и цитрогипс (100 тона/год.) из производње лимунске киселине и нитрогипс настао при добијању целулозе, кога тренутно на депонијама има 300.000 тона. Процењује се да у нашој земљи годишње настаје око 8 мил. тона пепела из енергетских постројења и преко 900.000 тона ниско токсичног индустријског отпада. Велеики проблем представља одлагање толике количине материјала, који се може користити као секундарна

2www.internetinfo.com (загађење земљишта)

11



сировина у грађевинарству. Идустријски отпад се често депонује у кругу фабрике или на мешовита индустријска одлагалишта.

Слика 5: загађење земљишта у околини фабрике „Зорка“

Слика 6: загађење земљишта у околини фабрике

У Републици Србији непостоји ниједно одлагалиште које одговара санитарним критеријумима, прописаним за њихово лоцирање, изградњу и коришћење. Примарна јаловина и јаловина из процеса технолошке припреме руда је најчешће у виду суспензије, чија течна фаза често садржи веома токсичне и неорганске компоненте, што ствара озбиљне економске проблеме. Међутим, у зависности од састава јаловине могуће ју је применити као секундарну сировину у хемијској индустији, металургији, грађевинарству и индустрији грађевинског материјала.

12


Слика 7: Индустријско загађење

6.2. КОМУНАЛНИ ОТПАД

Овај отпад чини кућни отпад и отпад сличних особина који продукују мала комерцијална предузећа и институције (школе и администрација).

У Републици Србији, као и у многим земљама у транзицији веома је тешко проценити количину и врсту овог отпада због недостатака података о анализи отпада, тачном вођењу евиденције о количини, карактеристикама и категоризацији отпада. Та анализа се врши на основу вишегодишњег праћења стања отпада по утврђеној методологији уз примену важећих стандарда. У Републици Србији испитивања овог тип нису вршена па подаци до којих се дошло знатно варирају.

Према доступним статистичким подацима у Републици Србији годишње се произведе приближно око 3,5 милиона метара кубних комуналног отпада. Према подацима обрађеним за 160 општина на подручју Републике Србије без КиМ, маса чврстог комуналног отпада креће се у интервалу од 0,3 до 1,57 килограма по становнику на дан, што износи око 450 килограма по становнику годишње. Ту се појављују велика одступања у тежини која настају услед различита густине отпада мерене за контејнере (50-200 килограма по метру кубном), за транспортна возила (180-650 килограма по метру кубном) и на депонијама до 850 килограма по метру кубном. Продукција отпада по глави становника је релативно ниска, у поређењу са земљама у окружењу, али због неадекватног система управљања (непостојање селекције и третмана) Република Србија се сврстала у угрожено подручје.

Највећи процентуални део у укупној количини комуналног отпада има стари папир, пластика и отпад органског порекла.

Око 90% отпада одлаже се дирктно на депоније без предходне обраде, с тим што велики број депонија, због неадекватног одлагања отпада, представља сметлишта. На већини депонија отпад се не третира на прописан начин, не врши се свакодневно сабијање и прекривање инертним материјалом, односно, не врши се контролисано одвођење отпадних вода и гасова. Поред наведеног, велики проблем представљају дивље депоније, којих на територији Републике Србије има преко 2500 (од тога на подручју Војводине преко 1000), које се јављају највише у руралним срединама

13


односно, оним крајевима где није организовано наменско одвожење смећа. Овакав немаран однос према животној средини је и због непостојања одговарајућих казнених мера које се спроводе према починиоцима.

Имајући у виду да чврсти комунални отпад настаје у оквиру комуналне инфраструктуре, у домаћинству, администрацији, трговини, угоститељству, као и отпад са јавних површина могуће је издвојити одређене категорије овог отпада и то:3

1. Отпад органског порекла2. Пепео 3. Крш (смеће)4. Специјални комунални отпад

Отпад органског орекла ( остаци хране )

Органски отпад чини нешто више од трећине укупног комуналног отпада, а чини га отпад биљног или животињског порекла који је настао у процесу набавке, припреме и спремања хране у домаћинствима ( остаци воћа, поврћа,меса и слично ), отпад из дворишта и зелених површина ( лишће, отпало воће, грање, трава, коров ). Посебно велике количине овог отпада можемо наћи у близини угоситељских објеката или паркова. Основна специфичност овог отпада је особина труљења и распадања, поготово на температурама већим од 10°С. Наведена особина је карактеристична за летњи период- период високих температура, када је убрзано труљење, а као последица труљења јавља се непријатан мирис који се осећа и на већим удаљеностима.

Слика 8: депонија смећа

Пепео

Процесом сагоревања дрвета, угља, кокса и других сагоривих материјала, јавља се пепео. Састављен је од ситних честица и малог дела сагорелих и несагорелих компоненти. Ова врста отпада настаје у већој мери за време грејне сезне и то у периоду од октобра до априла. Код развијених земаља пепео се јавља у малим количинама, јер загревање објеката се врши на гас или слично. Поседује малу тежину, лак је и при обичној покретљивости ветра покреће се и разноси свуда по окружењу. Завсно од врста

3www.internetinfo.com (загађење земљишта)

14



сагорљивог материјала, различита му је структура, па може у њему да има и штетних компоненти по здравље становника.

Крш ( смеће )

Крш или смеће настаје од сагорљивих и несагорљивих чврстих отпадака (осим оних који су подложни труљењу). У њих спада: папир, дрво, картон, пластика, гума, кожа, конзерве, прашина и слично.

Папир заузима око трећину комуналног отпада. Најчешће га чине старе новине - часописи или папирна амбалажа. Сматра се да отпад од амбалаже чини око 40% или 550.000 тона годишње. Већи део овог отпада се одлаже на депонијама као део комуналног отпада, а знатна количина се сакупља као секундарна сировина за израду картонаже.

Грађевински отпад или шут је настао од ископа на земљишту, отпад са градилишта, отпад настао рушењем или реновирањем објеката, путева. Овај отпад чини камен, прашина, бетон, цигле, малтер, шљунак, дрвена грађа и др. Настаје углавном у близини градилишта нарочито од априла до новембра. Често завршава у кантама и контејнерима намењеним за остали отпад или на дивљим депонијама поред пута, јер се одлагање овог отпада на депонијама плаћа.

Слика 9: дивља депонија

Специјални комунални отпад

Овај отпад чини само мали део укупне масе отпада, али као такав представља велику опасност за човека и животну средину. У овај отпад спадају остаци лекова, акумулатора, батерија, коришћено моторно уље, пестициди, остаци боја и лакова, разређивачи и електро отпад.

Код нас се још увек не евидентира састав комуналног отпада према важећим стандардима ЕU, то јест не постоји зваичан податак о количини отпада у виду специјалног отпада.

Иако је законом забрањено бацање акомулатора и батерија, старих лекова и слично у смеће, ова одлука се у пракси не спроводи. Овај отпад се најчешће баца у

15


смеће, а индивидуални скупљачи (најсиромашније социјалне групе) их скупљају па из акумулатора ваде олово и продају као секундарне сировине, при чему киселину просипају по земљишту и на тај начин врше његову директну контаминацију.

Слично се дешава са аутомобилима који су ван употребе (код нас је просечна старост возила око 20 година). Отпадна уља без обзира на постојање постројења за њихов третман, се просипају најчешће у градску канализацију или по земљишту. Један део се спаљује у кућним пећима. На овај начин долази до загађења животне средине, а посебно земљишта.

Код нас не постоји систем за пречишћавање земљишта, па овај начин загађења изазива трајне последице по животну средину.

Са развојем електронске индустрије и високе технологије у Србији се сваким даном ствара све више електронског отпада ( застарелих електронских уређаја). Овакав отпад се претежно баца на депоније без икакве претходне прераде.

Слика 10: решење проблематике кућног отпада

16


Слика 11: рециклажа

7. ТЕШКИ МЕТАЛИ У ЗЕМЉИШТУ

Хемијске материје које се могу наћи у природи, све су бројније и разноврсније. Поред оних које су по пореклу природни производи, постоји и све већи број синтетичких, као и оних које се добијају хемијском трансформацијом природних производа у нашим технолошким процесима.

Дуго се ни на који начин нисмо обазирали на утицај које материје које производимо имају на екосистеме, али, данас је јасно да са таквим приступом нећемо моћи још дуго да уживамо у природним ресурсима. Један од најопаснијих загађивача јесу тешки метали...

Управљање отпадом јесте савремени приступ чије само име каже да отпад више не посматрамо као трајно изгубљене ресурсе, производе, материјале… Отпад јесте ресурс. Довољно је замислити колико ствари заувек одбацимо а сетити се да оне представљају део укупне материје на планети која није бесконачна. Све што одбацимо као отпад узето је из природе али јој није враћено јер технолошки процеси доводе материју у стање које није комплементарно са природом и неће се у њој разградити стотинама па и хиљадама година.

Концепт простог одлагања отпада, какав смо примењивали од настанка цивилизације до данас, једноставно више није довољно добар из најмање три разлога: Једна врста материја у природи су елементи којих у земљишту има у врло малим количинама, па се из тог разлога називају елементи у траговима или микроелементи. Неки од њих, у малим количинама учествују у исхрани биљака и названи су микрохранљиви елементи.

17


Они који се у земљишту налазе у траговима, а нису неопходни биљкама, у већим количинама могу бити штетни и опасни за биљке, човека и животиње. Ову групу елемената чине токсични елементи, а обе наведене групе састоје се углавном од тешких метала.

Загађеност земљишта тешким металима није лако утврдити и разликује се код различитих типова земљишта. Присуство неког једињења, у одређеној количини, не мора изазвати поремећај у биљној производњи код једног типа земљишта, али његово присуство у другом типу земљишта, може смањити квалитет и количину приноса.

Данас ових елемената има далеко више у пољопривредном земљишту, иако их у матичном супстрату на коме је земљиште формирано није било у таквом садржају. Узрок томе је све већи број индустријских постројења. Све је више топионица метала и термоелектрана из чијих димњака излазе велике количине појединих метала у виду гасова, чађи, дима.

Сви они, најчешће падавинама, доспевају у земљиште загађујући животну средину и уништавајући вегетацију.

Поред доспевања тешких метала у земљиште матичног супстрата, од кога се оно и образује током педогенезе, и други извори њиховог уношења морају се имати у виду. Индустријска постројења загађују ваздух тешким металима, а самим тим загађење се преноси на земљиште и воду. У близини топионица за прераду метала и термоелектрана неретко се примећују оштећења биљака и земљишта.

Знатан део тешких метала доспева у земљиште применом хемијских средстава у индустријским и пољопривредним процесима. То су на пример олово (Pb), жива (Hg), никл (Ni) и арсен (As). Извори уношења тешких метала у земљиште могу да буду и нека минерална ђубрива и пестициди. Многи тешки метали уносе се средствима за заштиту биљака, а градско смеће (комунални отпад) се све више помиње као потенцијални извор ових елемената.

До данас је у биљним ткивима утврђено присуство око 70 елемената. Оправдано је претпоставити да се у њима налази свих 88 елемената који према досадашњим сазнањима учествују у изградњи Земље. Њихова заступљеност у биљкама је различита и зависи од унутрашњих и спољашњих чинилаца.

Елементи који улазе у састав биљака немају исти значај. Неки су неопходни јер без њих биљке не могу нормално да заврше свој животни циклус, други могу да делују стимулативно, док једна група елемената, посебно тешки метали, при већим концентрацијама делују токсично на биљке.

Слика 12: загађење тешким металима

18


7.1. НАЈОПАСНИЈИ ЗАГАЂИВАЧИ

Кадмијум

Код бројних биљних врста интензитет транспорта кадмијума у надземним органима је у корелацији са његовом концентрацијом у хранљивој подлози. Кадмијум усвојен из хранљиве подлоге углавном се задржава у корену. Удео овог елемента у стаблу и листовима биљака је приближно исти али мањи од његове концентрације у подземном делу биљке.

Неке биљке (детелина) имају способност да акумулирају кадмијум усвојен из земље. У семену житарица, гајених на јако контаминираним земљиштима, најчешће не прелази 1мг/кг суве материје. Овај елемент највише се апсорбује у парадајзу, салати и спанаћу. Код поменутих врста, концентрација кадмијума у вегетативним надземним органима може износити и до 160мг/кг.

Веће концентрације у биљкама инхибирају метаболизам гвожђа, изазивају хлорозу и тиме смањују интензитет фотосинтезе. Исто тако, високе концентрације кадмијума инхибирају дисање и транспорт електрона у процесу оксидативне фосфорилације. Кадмијум инхибира транспирацију као и покрете ћелија затварачица стоминог апарата.

Олово

Највећи загађивачи природе оловом су моторна возила. Накупљање олова у биљкама, у близини аутопутева зависи од удаљености биљака од саобраћајнице, покровности земљишта биљкама, дужине трајања вегетације, правца и интензитета ветра. Интензитет контаминације биљака оловом смањује се њиховом удаљеношћу од великих саобраћајница. Биљке олово у неорганском облику слабо усвајају и премештају у надземне органе, изузев на киселим земљиштима. Органска једињења олова, веома се брзо усвајају и транспортују у надземне делове биљака. Таложење олова код већине биљака интензивније је у корену у односу на надземне делове.

Велика моћ корена у акумулацији олова могла би да буде и један вид заштите надземног дела. Олово у већим концентрацијама инхибира издужавање корена и раст листова, инхибира процес фотосинтезе, утиче на морфолошко-анатомску грађу биљака... Сматра се да пшеница и соја имају релативно високу толерантност према олову. Спанаћ се убраја у осетљиве биљке. Код ове биљне врсте већ при концентрацији од 10мг/кг суве материје, принос се значајно смањује.

Жива

Сва једињења живе су изузетно токсична за биљке и животиње. Фитотоксичност живе не представља већи еколошки проблем.

Концентрација при којој се уочавају симптоми вишка живе на биљкама знатно је изнад оних који се у нормалним условима налазе у земљишту. Сем тога, приступачност живе у земљишту за биљке је обично ниска. Сматра се да корен представља препреку већем накупљању живе у изданку.

19


Према испитивањима, Беауфорда (1970) акумулација живе у корену је двадесет пута већа него у изданку. Концентрација живе у биљкама креће се у просеку од 10 до 200нг/г суве материје, а у близини налазишта живе од 500 до 3.500нг/г. Код жита, концентрација живе је од 3 до 10 пута нижа у зрну него у слами. У зрну јечма и пшенице, концентрација живе се креће око 1 до 2нг/г суве материје. Жива нарушава грађу биомембрана и мења активност ензима чиме нарушава размену материја и инхибира раст и развиће биљака.

Хром

Слика 13: један од пројеката санације и деконтаминације земљишта специјализоване компаније Вард Енвиронментал Енгинееринг

Концентрација за биљке приступачног хрома у већини земљишта је ниска, чиме се може објаснити његов мали удео у биљкама.

Концентрација хрома у сувој материји биљака у просеку креће се од 0,2 до 4мг/кг. Биљке које успевају на серпентинским земљиштима могу да садрже и до 100мг/кг (Броокс, 1987). Концентрација хрома у коренастом поврћу и у већини крмних биљака креће се од 0,01 до 1мг/кг. У зрну жита, утврђена је концентрација од 1,7мг/кг, а у брашну и хлебу који су добијени од њега, 0,23, односно 0,17мг/кг (Паис 1980). Веће концентрације хрома делују токсично на биљке.

Најчешћи симптоми вишка хрома су хлороза и заостајање у расту. Веће концентрације могу да утичу и на клијање семена, водни режим, садржај елемената и пигмената хлоропласта.

Никал

Просечан садржај никла у биљкама износи од 0,1 до 5мг/кг суве материје. Лишће обично има највећи садржај никла, млађи делови имају већи садржај од старијих, а семе већи садржај од сламе. Карванек и Бохмова (1966), проучавали су садржај никла у лишћу 44 сорте спанаћа и установили да се креће од 1,5 до 3мг/кг суве материје. Никал, за разлику од олова и кадмијума, има добру покретљивост како у ксилему тако и у флоему и у значајној количини се накупља у плодовима и семену.

Уочено је да вишак никла изазива хлорозу која подсећа на хлорозу изазвану недостатком гвожђа. Никал неповољно утиче не само на покретљивост, односно транслокацију гвожђа, већ и на само његово усвајање. Николас и Томас (1954) испитали су утицај никла на пораст парадајза и установили да концентрација од 15 до 30 миливала изазива хлорозу, нарочито код младих листова. Код овса долази до

20


некрозе а код пшенице, сунцокрета и кукуруза до смањења раста. Постоје, међутим, неке биљке, као што је Аљссум, које за номалан раст и развиће захтевају никал.

7.2. ЗАГАЂЕЊЕ ОКО НАС

Скорашња испитивања земљишта на подручју Авале, показала су да је концентрација тешких метала у земљишту повећана. Претпоставља се да је узрок томе загађење моторним возилима током градње новог торња, или су узрок ратне околности из 1999. године. Као биљке које имају највећу акумулациону способност издвојене су коприва, боквица, маслачак...

Веома је битно напоменути да коприва и боквица спадају у групу лековитих биљака и да их људи често беру и користе за чајеве, сокове или у друге сврхе. Лековите биљке никада не треба брати близу путева, или било ког извора загађења. Из тог разлога се на Авали, као и на другим површинама где је забележена повећана количина тешких метала у земљишту, препоручује редовно кошење како биљке не би дошле у ланац исхране.

Бакар

Покретљивост бакра у биљкама је осредња. Асцедентни транспорт и реутилизација у великој мери зависе од степена обезбеђености биљака овим елементом. Ако га нема довољно, премештање из корена у надземне органе, као и из старијих листова у младе, незнатно је. Из листова пшенице која је обилно обезбеђена бакром у току наливања зрна, премешта се 70% бакра у зрну. Насупрот томе, из листова којима недостаје бакра, премештање је свега 20%.

Концентрација бакра у биљкама креће се од 5 до 30мг/кг у сувој материји. Уколико је његов удео у сувој материји листа мањи од 4мг/кг, сматра се да биљке нису у довољној мери обезбеђене, садржај преко 20 до 100мг/кг указује на велику концентрацију овог елемента. Осетљивост биљних врста на његов недостатак је различита. У изразито осетљиве биљке убрајају се овас, пшеница, озими и јари јечам, луцерка, дуван, спанаћ. Типични знаци недостатка бакра су вењење, увијање листова, одумирање младих листова, некроза, хлороза, смањење пораста и приноса.

До токсичног дејства овог елемента долази ако је његов укупан садржај у земљишту од 25 до 40мг/кг и ако је при томе ПХ вредност земљишта испод 5,5. Може се рећи да се велика количина бакра јавља у киселим земљиштима. Бакру, као еколошком чиниоцу, треба поклонити одговарајућу пажњу имајући у виду не само потребе биљака и животиња за овим елементом, већ и чињеницу да је у већим концентрацијама веома токсичан.

Цинк

Цинк спада у групу елемената чија је покретљивост у биљкама осредња. Његово премештање из старијих у млађе органе нарочито је споро код недовољне обезбеђености цинком. У случају када је његова концентрација у спољашњој средини висока, таложи се у корену. Концентрација цинка у сувој материји биљака креће се од 1 до 10.000мг/кг суве материје, у просеку 30 до 150мг/кг, најчешће 20 до 50мг/кг. При концентрацији од 10 до 20мг/кг може се рачунати са латентним, па чак и акутним недостатком цинка.

21


Због вишеструке улоге у развоју биљака, недостатак цинка изазива велике промене, како у размени материја, тако и у морфолошкој и анатомској грађи биљака. Од биљака, на недостатак цинка нарочито су осетљиви кукуруз и јабука.

Цинк се убраја у умерено токсичне метале. Његова токсичност за биљке мања је од бакра. Знаци велике концентрације цинка код биљака најчешће се јављају на киселим тресетним земљиштима, на земљиштма која су настала из матичног супстрата богатог цинком, као и у околини рудника и топионица цинка.

Видљиви симптоми вишка овог елемента јављају се када његова концентрација у сувој материји прелази 300 до 5.000мг/кг. У овим случајевима, код биљака долази до нижег раста, смањења кореновог система, образовања ситних листова и некрозе листова.

Арсен

Слика 14: црне ивице на листовима биљака показују вероватно загађење земљишта тешким металима

У биљкама које се користе у исхрани садржај арсена налази се у границама нормале, осим ако нису гајене на контаминираном земљишту. Садржај арсена у биљкама је обично знатно нижи него у земљишту. Његова концентрација у сувој материји биљака у просеку се креће од 1 до 7мг/кг суве материје. У екстремним условима забележена је концентрација од 3.460мг/кг суве материје.

Накупљање, а самим тим и токсичност овог елемента, већа је на киселим земљиштима, посебно ако је ПХ вредност земљишта мања од 5. На тежим земљиштима ређе долази до његовог токсичног дејства него на песковитим, јер се код првих арсен боље везује.

Осетљивост биљака на високе концентрације арсена је различита. У најосетљивије врсте спадају пасуљ, луцерка и уопште легуминозе, док су толерантне врсте кромпир, парадајз и шаргарепа. У природи се веома ретко може уочити фитотоксично дејство високих концентрација арсена или његово неповољно дејство на принос биљака.

Пошто је концентрација арсена у биљкама ниска, његово улажење у ланац исхране преко биљака је незнатно.

Селен

Капацитет накупљања селена код појединих биљака значајно се разликује. Концентрација селена у њима креће се од 10³мг/кг суве материје (Адриано 1986). У другу групу биљака могу се убрајати врсте родова Астер, Атриплекс, Ментизелиа и Сидерантхус. Концентрација селена у њима износи неколико стотина мг/кг.

22


Селен није неопходан елемент за више биљке. Стимулативно дејство ниских конценрација на раст биљака се не искључује. Његово токсично дејство је предмет детаљнијег проучавања.

Огромне количине селена инхибирају раст и изазивају хлорозу. Овај елемент се највише акумулира у тачкама раста и семену. Код многих биљака појава мириса белог лука указује на прекомерно накупљање селена.

Бор

Концентрација бора у биљкама већа је него у земљишту. У сувој материји биљака његово учешће у просеку се креће од 2 до 70мг/кг. Монокотиледоне биљке обично садрже 2 до 5мг/кг, а дикотиледоне 20 до 80мг/кг.

Концентрација овог елемента нарочито је висока у генеративним органима, прашнику, плоду и жигу, у листовима и то посебно у рубном делу листа. Бор се убраја у елементе који су неопходни биљкама. Његов недостатак, нарочито код дикотиледоних биљака изазива велике физиолошке и морфолошке промене. Превелика количина бора такође изазива физиолошке и морфолошке промене код биљака.

Отпорност биљака према високим концентрацијама бора је различита. Најосетљивије су смоква, бресква, пасуљ и винова лоза. Средње толерантне су кукуруз, лук, шаргарепа, парадајз, дуван и кромпир, а најтолерантније су шећерна репа и памук. Од биљака, авокадо има највећу концентрацију бора 7 – 10мг/кг у свежем облику, затим стоно воће 1,4-3,5мг/кг, коштичаво и бобичасто воће 0,3-2,4мг/кг. Житарице садрже од 1-5ппм бора. Токсично дејство бора испољава се ако је његово учешће у сувој материји биљака већи од 100 до 1.000мг/кг.

Слика 15: околина рудника “Бор“

Флуор

Усвајање флуора кореном је пасиван, дифузан процес. Биљке могу да га усвајају и преко надземних органа.

Усвајање флуора преко листа пропорционално је његовој концентрацији у атмосфери дужини експозиције, а у великој мери зависи и од влажности ваздуха. Садржај флуора у сувој материји биљака креће се у просеку од 2 до 10мг/кг. Неке

23


биљне врсте способне су да акумулирају много веће количине. Камилица у просеку садржи око 100, па и до 180мг/кг суве материје. Код биљака које су расле на јаловини рудника, или су гајене на високим концентрацијама флуора у хранљивој подлози, највећи садржај овог елемента утврђен је у корену. Његова концентрација у семену код биљака Фестуца рубра и Минуартиа верна био је чак 4 пута већи него у листовима.

Расподела флуора у листовима монокотиледоних биљака такође је специфична. У листовима трава његов садржај је већи у вршном делу него у основи листа. Камелије су изузетак јер могу акумулирати једињења флуора од 100мг/кг и више. Веће дозе изазивају смањење продукције органске материје и морфолошко-анатомске промене. Флуор делује и на дисање биљака, стимулативно или инхибиторно. Симптоми токсичног дејства флуора уочавају се на најмлађим листовима, на врху или по ивицама листа. Оштећени делови листа могу попримити различите боје, жуту, мрку или љубичасту.

8. МЕРЕ ЗАШТИТЕ

Земљиште настаје као производ педогенетских фактора (рељеф, матичног суспстрата, климе, органског света и старости терена). Фактори одређују правац и интезитет педогенетских процеса који се одвијају у земљишту, њиховог деловања образују се више или мање плодна земљишта.

Земљиште представља сложени природни систем у коме под дејством живих организама и других фактора долази до стварања и разлагања неорганских и органских супстанци. Поред тога, земљиште је свакодневно изложено посредној или непосредној деградацији и загађењу. За разлику од воде и ваздуха, овај елемент животне средине је релативно статичан, те је ефекат смањења загађења разблаживањем и пречишћавањем мањи, због чега долази до интензивније акумулације свих материја, а нарочито оних нерастворних.

Земљиште се у природи споро образује, а у процесу деградације брзо. Коришћењем земљишта долази до поремећаја равнотеже између педогенетских фактора, а човек својом активношћу може да повећа природну отпорност земљишта према различитим видовима његове деградације. Деградација земљишта се може дефинисати као скуп процеса узрокованих човековом активношћу, којим се смањују садашњи и будући потенцијали земљишта као услов опстанка живог света на нашој планети.

Да би се земљиште успешно штитило од загађивања потребно је познавати изворе загађивања, количину и особину загађујућих материја као и њихово штетно дејство. Број и врста загађивача животне средине, те према томе и земљишта, неограничени су, пошто се стално мењају и допуњавају зависно од начина коришћења природних ресурса, примењених технологија, урбанизације, саобраћаја и др.

Тешки метали се природно налазе у земљишту, у одређеним концентрацијама, и воде порекло од матичне стене, односно супстрата на којем је земљиште настало. У површинским хоризонтима земљишта често се могу наћи и тешки метали који нису геохемијског већ антропогеног порекла, односно, доспели су у земљиште као последица различитих људских актовности (индустрија, сагоревање фосилних горива, примена агрохемикалија, атмосферска депозиција...).

Урбана земљишта, у односу на рурална, често су више изложена антропогеном утицају због веће густине насељености, интезитета саобраћаја, близине индустрије итд. Дуготрајно уношење загађујућих материја у земљиште може довести до смањења

24


његовог пуферског капацитета што као последицу може имати трајну контаминацију земљишта и подземне воде.

Данас све више расте свест људи да загађујуће материје као што су тешки метали и перзистентни органски полутанти који се налазе у земљишту могу имати озбиљне последице по људско здравље. Тешки метали који се акумулирају у људском организму могу изазвати тровања, угрозити деловање централног нервног система и изазвати низ других тешких поремећаја.

Основне мере заштите подразумевају смањење употребе загађујућих материја у пољопривреди и опште смањење загађивања ваздуха и воде. Добро припремљена санитарна поља за депоније које ће на крају своје употребе бити затрпане и разграђене природним путем, без опасности по земљиште и подземне воде, значајна су мера заштите земљишта. Често се и различита хемијска једињења могу користити за неутрализацију загађујућих материја у земљишту. Веома ефикасан начин заштите земљишта јесте употреба биолошких мера – засађивање биљака које су у стању да својим телима „упију“ велику количину штетних и отровних материја из земљишта.

ЗАКЉУЧАК

У другoj пoлoвини прoшлoг вeкa људскe aктивнoсти су знaчajнo дoпринeлe дeгрaдaциjи живoтнe срeдинe и умaњeњу рaспoлoживих прирoдних рeсурсa. Зaгaђeњa кoja изaзивajу прoизвoдни прoцeси у oднoсу нa живoтну срeдину мoгу сe ублaжити примeнoм jeднoг oд двa oснoвнa приступa: a) примeнoм тeхничких рeшeњa зaснoвaних нa кoнтрoли зaгaђeњa - тeхнoлoгиjaмa трeтмaнa зaгaђeњa нa крajу прoизвoднoг прoцeсa и б) прeвeнциjoм зaгaђeњa - чистиjoм прoизвoдњoм.

У пoслeдњe двe дeцeниje приступи зaснoвaни нa кoнтрoли зaгaђeњa зaмeњуjу сe стрaтeгиjaмa зaснoвaним нa прeвeнциjи ствaрaњa зaгaђeњa. Прeвeнциja зaгaђeњa je oпшти приступ кojи сe мoжe примeнити у свим oблицимa друштвeнoг живoтa.

Чистиja прoизвoдњa je сaврeмeн приступ спрeчaвaњу нaстajaњa зaгaђeњa кojи je пружиo нajвeћe дoпринoсe у сeктoру прoизвoдњe, пoсeбнo у индустриjи. Чистиja прoизвoдњa je дeo кoнцeптa oдрживoг рaзвoja кojи вoди рaчунa o тoмe дa je oгрaничeн кaпaцитeт живoтнe срeдинe дa прихвaти oдрeђeну кoличину зaгaђуjућих мaтeриja тaкo дa нe нaступи нeпoврaтнa штeтa у живoтнoj срeдини. Oвo сe првeнствeнo oднoси нa индустриjу и индустриjскa зaгaђeњa. Kључнe индустриjскe грaнe и пojeдинaчнa прeдузeћa мoрajу дa увeду знaчajнe прoмeнe у циљу oствaрeњa пoтрeбa будућих

25


гeнeрaциja. Стoгa je чистиja прoизвoдњa дугoрoчнa пoлитикa прeдузeћa, a нe пoслoвнa прaксa кojу прeдузeћe примeњуje у нekoм врeмeнскoм пeриoду.

Meрe зaштитe, укрaткo, пoдрaзумeвajу смaњeњe упoтрeбe зaгaђуjућих мaтeриja у пoљoприврeди, дoбрo oргaнизoвaњe дeпoниja, зaсaђивaњe биљaкa кoje су у стaњу дa упиjajу зaгaђуjућe мaтeриje, пa и oтрoвнe. Нa примeр, љубичицa мoжe дa живи у зeмљишту бoгaтом aрсeнoм. И сличнe другe aкциje кoje имajу зa циљ oчувaњe зeмљиштa. Зa свe oвo je пoтрeбнa дoбрa вoљa држaвe, кoja у нaшeм случajу joш увeк ниje спрeмнa нa тaквe пoдухвaтe, a нeмa ни oснoвнe зaкoнe вeзaнe зa зaштиту живoтнe срeдинe. Дa ниje жaлoснo билo би смeшнo, aли тaкo je.

ЛИТЕРАТУРА

- ЗЕМЉА, ПЛАНЕТА НАША ЈЕДИНА, Барбара Ворд, Рене Дибо, ГЛАСС, Београд, 1972. год.

- ЖИВОТНА СРЕДИНА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ, Мара Ђукановић, ЕЛИТ, Београд, 1996. год.

- УПРАВЉАЊЕ ЗАШТИТОМ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ У ПРОИЗВОДЊИ ХРАНЕ, Илија Ђекић, ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ, Београд, 2009. год.

- GOOD NEWS FOR A CHANGE, David Suzuki, Holly Dressel, STOODART, Canada, 2002. god.

- Часописи: ЗАШТИТА У ПРАКСИ, ЈУГОЗАШТИТА, Београд- Часописи: ЗАШТИТА ПЛУС, ЗАШТИТА ДМ, Београд- Часописи: БУИЛД, Београд

26


Интернет

- www.internetinfo.com (загађење земљишта)- www.tt.bor.edu ( приступ интернет сајту 24.03.2013. )- www.scribid.com ( приступ интернет сајту25.03.2013. )- www.slideshare.net ( приступ интернет сајту24.03.2013. )- www.mojrad.net ( приступ интернет сајту28.03.2013. )

27

http://www.mojrad.net/

http://www.slideshare.net/

http://www.scribid.com/

http://www.tt.bor.edu/


Documents

семинарски загађење