ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ

ВАСПИТАЧА И ТРЕНЕРА, СУБОТИЦА

ТЕЛЕСНИ РАЗВОЈ И ЗДРАВСТВЕНО ВАСПИТАЊЕ

ТЕМА: Страхови код деце

Студент: Професор: др Мирјана Миланков

Суботица, 2012.

САДРЖАЈ:

УВОД............................................................................................................................. 3

ЦИЉ............................................................................................................................... 4

МЕТОДОЛОГИЈА.......................................................................................................... 5

АДАПТИВНА ФУНКЦИЈА СТРАХА………………………………………………………. 6

ПОЈАВА СТРАХОВА КРОЗ ДЕТИЊСТВО………………………………………………. 6-9

РАЗЛОЗИ ПОЈАВЕ СТРАХА………………………………………………………………. 9

НЕКИ КАРАКТЕРИСТИЧНИ СТРАХОВИ КОД ДЕЦЕ……………………………… 10-14

ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ И СУОЧАВАЊЕ СА СТРАХОВИМА…………………………….. 15

ЗАКЉУЧАК................................................................................................................. 16

ПРИЛОГ....................................................................................................................... 17

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................. 18

2

УВОД

Тема мог семинарског рада јесу страхови код деце. Страх је осећање које свако од нас

доживи небројено пута у животу. У зависности од значаја и значења неке ситуације за нас,

када је страх веома интензиван, некада једва приметан, а често се, мање или више

упадљиво, доживи у комбинацији са многим другим осећањима. Иако нам искуство

говори да страх још никога није заобишао, сви се трудимо да то непријатно осећање

сведемо на најмању могућу меру.

Страх је примарна емоција и урођена реакција организма на претњу. Њиме се организам

активира како би се изборио са претњом. Зато је страх корисна, адаптивна функција

организма који се налази у опасности.

3

ЦИЉ

Циљ рада јесте дефинисање самог појма страха, као и појашњавање страхова који се

најчешће јављају код деце, од рођења па све до школског доба, односно до краја периода

детињства. Када конкретно говоримо о страховима имамо две врсте страхова које је веома

битно разликовати и који ће кроз рад бити споменути и детаљније објашњени.

Развојни страхови

Треба правити разлику између страхова који су нормалан пратилац дететовог одрастања и

сазревања, који се још зову и развојни страхови и неуротских страхова који се везују за

високо стресне и трауматске доживљаје. Развојни страхови везују се за различите фазе

развоја детета и најчешће пролазе спонтано. За њих обично није потребна стручна

психолошка помоћ, већ је довољно подржавајуће окружење и емоционална стабилност у

породици.

Неуротски страхови

Неуротски страхови се некада могу развити и из немогућства превазилажења развојних

страхова, услед неадекватне реакције средине, а првенствено родитеља, на потребе детета

али и услед смањених развојних капацитета самог детета.

4

МЕТОДОЛОГИЈА

Испитаници су родитељи деце старости од 2. до 5. године. Спровела сам анкету са 30

родитеља, који су попуњавањем писаног упитника који сам саставила омогућили даљи ток

истраживања на тему мог рада.

Родитељима је дат упитник и имали су прилике да га понесу са собом и следећи дан да ми

га предају попуњеног. Резултати, као и графички приказ резултата дати су у прилогу,

заједно са примерком теста који је коришћен за ово испитивање.

Упитник се састоји од 10 (десет) питања, која обухватају најучесталије страхове код деце

ових узраста.

Резултати показују следеће:

да чак 48% деце према одговорима родитеља има страх од одвајања.

да чак 37% деце има страх од воде и купања.

да је код 55% деце примећено да имају страх од животиња.

да је чак 65% деце има страх од буке и прегласних звукова.

да је код чак 80% деце примећено да се боје мрака.

да 57% деце има страх од доктора и болнице.

да се деца не плаше уопште (0%) од тога да ће бити кажњена.

да је код 49% деце примећен страх након гледања телевизије.

да чак 40% деце има страх од мокрења у кревет.

да чак 52% деце има страх од одласка код фризера.

5

АДАПТИВНА ФУНКЦИЈА СТРАХА

Родитељи који су суочени са страховима своје деце, често осећају потребу да своје

малишане заштите од тог непријатног осећања на све могуће начине. Полазиште

уобичајеног размишљања о страху је да је страх нешто што је у основи лоше. Међутим,

страх је корисна адаптивна функција организма који се налази у опасности. Адаптивна

функција страха се испољава у облицима понашања који се могу свести на одбрану од

опасности (борба) и бежање од извора претње.

Кроз искуство о узрочно-последичним везама и учење адекватне процене претње ми

усвајамо разне облике одбране. Некада услед превелике количине страха и доживљаја не

можемо се заштити, реагујемо укоченошћу. Деца се чешће од одраслих паралишу услед

доживљаја страха, а карактеристична је и реакција бежања, плач, вриштање.

ПОЈАВА СТРАХОВА КРОЗ ДЕТИЊСТВО

Период одојчета

Новорођенче нема широк спектар реакција и доживљаја. Око 3. месеца оно тек

успева да разликује осећај пријатности од непријатности. У раном добу зачеци реакције

страха могу се опазити у наглом трзању и плакању као реакцијама на изненадне сигнале

из спољашње средине. То могу бити: звук телефона, аутомобила, нагло подизање тона

гласа итд.

У раном добу зачеци реакције страха могу се опазити у наглом трзању и плакању

као реакцијама на изненадне сигнале из спољашње средине.

Прва права реакција страха може се уочити између 6. и 8. месеца, када дете види

неку непознату особу. На појаву страног лица дете плаче, окреће се на другу страну, маше

рукама чак и када је мајка присутна или га држи. Ова реакција је интензивнија уколико је

дете до тог периода било упућено само на родитеље или чак само на мајку. У срединама у

6

којима је дете често упућено и на друге људе, као што је случај са породицама са много

чланова, ова реакција детета може бити донекле умањена, мада никада потпуно.

Између 8. месеца и 1. године први пут се јавља сепарациони страх – страх од

одвајања. Дете не жели да се одвоји од родитеља, најчешће од мајке, а када се то деси

постаје узнемирено, плаче, затим се смирује и повлачи у себе. Око 2. године овај страх од

одвајања је на врхунцу, а неретко се појављује и касније у блажем облику и повремено,

нарочито након значајне промене средине (пресељење, полазак у вртић итд). Није редак

случај да се услед неадекватне реакције на дететов страх од одвајања, развије неуротски

облик страха. Попуштање дететовом захтеву и останак са њим по сваку цену је такође

погрешно, као и искрадање из просторије док дете не гледа. Битно је детету ставити до

знања да родитељ одлази, али да се нагласи да ће се вратити. Весели поздрав, голицање

или засмејавање пре него што родитељ оде, значајно може да ублажи дететову реакцију

као и да скрати период привикавања.

Рано детињство

На узрасту од 2 године карактеристичан је страх од животиња, најчешће буба, змија или

паса. Такође, оно што родитељима може деловати забрињавајуће иако је врло уобичајено,

јесте страх од великих предмета и бучних апарата као што су фен, усисивач итд. Поред

тога, за овај период карактеристичан је и страх од воде. Било да је у питању купатило,

базен или море, нека деца показују велику забринутост при помисли да се нађу у толикој

количини воде. Некада је то повезано са сливањем воде у одвод и страхом детета да и

њега не повуче вир, а када је море у питању, често се ради о непрегледности и

немогућству контроле толике воде.

Око 3. године може се јавити страх од мрака, који се често конкретизује кроз страх

детета да ће се у мраку саплести и повредити, да ће чудовиште изаћи из ормара или да ће

га ујести паук итд. Ово је период у коме се интензивно развија машта и моћ имагинације, а

дете се лако уживљава у призоре из цртаних филмова или прича, често их појачава и

доживљава као врло присутне.

7

Деца у овом периоду имају потребу да спавају са упаљеним светлом или отвореним

вратима од собе, са чиме би родитељи увек требало да им изађу у сусрет. Временом,

већина деце почне сама спонтано да затвара врата своје собе и гаси светло пред спавање,

али инсистирање родитеља може довести до појачавања и продубљивања страха.

Око 5-6 године страхови попримају реалнији карактер. Дете постаје свесно реалних

опасности које могу да задесе њега и њему драге особе, иако су ови страхови и даље

претерани и генерализовани. Тако се деца плаше провалника, са тим у вези непознатих

„сумњивих“ људи, природних катастрофа (грмљавина), разарања, рата, разбојништва.

Страх од мрака је и даље присутан и односи се на фантазију да се у мраку крије нека

заседа злих људи или се ту крију натприродна бића (у овом периоду су често створења

карактеристична за митолошко наслеђе средине: вампири, демони, духови).

Дете се укратко, боји многих ствари, а родитељи често могу да буду збуњени или

да немају разумевања за њима потпуно бесмислене страхове своје деце. Децу не треба

никако притискати да се превише приближе извору свог страха, већ би са тим увек

требало ићи поступно. Уколико је у питању страх од пса, добро је прво детету показати

другу децу како се играју са псима или га приближити неком мањем штенету да би се

ослободило. Ако је у питању страх од воде, увек треба почети са прскањем и квашењем,

игром у плиткој води, па тек касније учити дете да плива.

Средње детињство – школски узраст

У овом периоду деца постају све свеснија процеса и догађаја у свом окружењу.

Страхови постају усмерени на реалну угроженост, а најдраматичнији доживљај који ће

дете у овом периоду искусити је схватање смрти. Страх од смрти може се уочити код неке

деце још око 5. године, али он често постаје доминантан тек у раном школском узрасту.

Идеја о смрти сада коначно престаје да буде фантазија о вечном сну или о томе да је неко

напросто отишао и да се неће вратити.

8

Губитак кућног љубимца је често први директан контакт детета са смрћу. Често је

то и смрт неког од старијих чланова породице (бабе, деде). Дете ће тада имати потребу да

сазна шта се заправо десило и то ће и питати. Затим ће хтети да зна да ли ће и родитељи

умрети, а затим и оно само. Ово је изузетно осетљива тема и треба јој приступити са доста

такта, али потпуно искрено. Збуњујући, избегавајући одговори само ће продубити

узнемиреност. Дете већ и само наслућује шта се догодило, а избегавање те теме ће га само

уверити да је ситуација толико страшна и неподношљива да о њој не може ни да се

говори. То доводи до појачаног страха од смрти, праћено ноћним морама, а некада и

повлачењем детета у себе.

Све што је ново и непознато за дете је извор страха. Заправо, нормално је да се дете боји.

Страх је део нормалног развитка.

РАЗЛОЗИ ПОЈАВЕ СТРАХА

Мало знања и искуства

Лоши догађаји који су се десили другој деци

Утицај ствари које су виђене

Своје мишљење о догађајима

То што је све у окружењу веће од њега

Затегнути односи, свађе и неразумевање међу члановима породице

Кажњавање или батине

Утицај страхова који су проживљени у породици

Широка моћ маште

Лоши снови или ноћне море

9

НЕКИ КАРАКТЕРИСТИЧНИ СТРАХОВИ КОД ДЕЦЕ

Ирационални страхови код деце

Рационални страхови се односе на стварне опасности: велики пас, змија, повреда,

операција, губитак родитеља итд. Али многа деца су обузета страховима од имагинарних

бића или ствари.

Ирационални страхови нису никакве абнормалности због којих би децу требало

водити код лекара. Они само говоре да је дете стекло способност замишљања, па и

способност маште и фантазије.

Родитељи би морали свом детету помоћи да јасно повуче границу између света

фантазије и света стварности. Ако дете говори о вештицама, утварама, неманима и другим

ликовима које је читало или их је гледало на телевизору или чак измислило, родитељи не

би требало због тога да му се ругају, али ни да учествују у његовом свету фантазије.

Уместо тога, детету треба помоћи да схвати да су то бића из света маште.

Страхови проузроковани гледањем телевизије

Неоспорно је да телевизија има и позитиван утицај на развој личности детета, али

понекад има и негативан, јер се телевизија не употребљава разумно (деца превише гледају

ТВ) и што су емисије пуне сцена насиља, ужаса и страве.

Испитивања у САД-у су показала да већ двогодишњаци дневно проводе пред ТВ-

ом око 2,5 сати и да чак и јаслице и вртићи поседују ТВ апарате за малишане. Деца се због

претераног коришћења телевизије мало крећу и играју у природи, па се то и одражава на

њихово здравље.

Сцене насиља, ужаса и страве делују далеко јаче на децу него на одрасле, јер се

деца веома уживљавају и уносе у ликове и њихове судбине, а осим тога деца прихватају

догађаје на екране као сушту истину. Поједина деца после неких емисија пуна су страха,

боје се да иду на спавање, имају ноћне море, не могу да заспу. Деца која превише гледају

ТВ живчано су преоптерећена, нервознија и агресивнија од деце која мање гледају ТВ.

10

Телевизија не би смела да буде средство за губљење времена. Дете старо 4-5 година

требало би да гледа ТВ највише 3-4 сата дневно. Децу треба подстицати да се крећу и

играју у природи, да се баве спортом, да користе сликовнице и читанке. Претераном

гледању телевизије су склона деца која су усамљена, која осећају досаду и која уз ТВ беже

од туге, разочарења и љутње.

Страх од ужасних снова

Највећи број снова представља испуњење забрањених и ускраћених жеља, или пак

осликавају жестоке психичке конфликте.

Деца често имају кошмарске снове. Страх од интензивне казне најчешћа су тема

кошмара, јер се деца боје да не буду кажњена због својих жеља. Поједина деца гаје у

подсвсести жељу да им се брат, сестра или нека друга особа која је нешто лоше учинила

повреде или казне. Баш овакве жеље могу изазвати кошмаре.

У многим случајевима тешких кошмара потребна је помоћ стручњака. Умиривање

од стране родитеља може страх само ублажити. Када се дете пробуди преплашено, мајка

га прими код себе у кревет. Ово не решава проблем и кошмари неће нестати, већ ће се

наставити. Преплашеном детету родитељи ће најбоље помоћи ако му током дана пружају

топлину, љубав и сигурност и да га не кажњавају због његових фантазија. У противном,

ако га кажњавају, дете ће имати још већи осећај кривице и снови ће бити све гори.

Страх од спавања

Страх од спавања наступа код неке деце обично у другој години живота. Дете које

је до тада одмах падало у сан када је било сито, уморно и утешено, наједном почиње да се

брани од упадања у сан, чак и када је веома уморно и када му је сан неопходан. Оно се

бацака у свом креветићу, плаче, зове мајку, стално нешто запиткује, тражи да врата остану

отворена, моли за воду итд.

Дете овог узраста се осећа сигурним ако око себе види позната лица, као и ако чује

познате гласове. Са падањем у сан дете урања у нови и непознат свет самоће, а то може да

11

поднесе само ако се осети сигурним. Управо тешкоће упадања у сан наступају код деце

која немају развијено самопоуздање и нису сигурна у љубав и заштиту својих родитеља.

Она се боје да их родитељи не напусте док спавају.

Вера у родитељску љубав је најбоље средство против сметњи спавања. Дете никад

не сме да помисли да ће га родитељи оставити, не треба га кажњавати, грдити или

изругивати, нити награђивати. Ове потешкоће престају кад се дете осети сигурним и

стекне самопоузрање.

Нешто старије дете може имати тешкоће са успававањем, јер се боји самоће када

му у фантазији почињу да прете имагинарна бића (зле виле, бабароге итд). Осим тога што

почиње да се боји и својих кошмара, пошто снове и стварност једва може да разликује.

Страх од мокрења у кревет

Поједина деца се боје да иду на екскурзију или у посету даљим рођацима, јер се

боје исмејавања због мокрења у кревету којег се не могу ослободити. Вољна контрола

мокрења зависи од сазревања неуромишићног система, условљавања, осећајних

друштвених и низа других чинилаца. Дете тек око друге године контролишу мокрење

дању, а крајем треће или четврте године и ноћу. Ноћна контрола не може бити

успостављена пре него што се успостави контрола у току дана.

О невољном ноћном и дневном мокрењу говоримо ако дете после 3-4 године

старости повремено или стално невољно испушта мокраћу у рубље. Од ове сметње пати 4-

10%, а по неким ауторима 15% деце.

Невољно мокрење је симптом психичког опретерећења детета. Мокрење у кревету

је преимућство детета и може бити израз несвесних жеља како би се привукла пажња

мајке. С друге стране неконтролисано ноћно мокрење може бити депресивна реакција

детета на губитак у животу (смрт родитеља, развод родитеља итд) или на одбацивање.

Дете због овог проблема не треба грдити, кажњавати, исмејавати, јер ће све то још

више појачати сметњу. Ако се дете кажњава, мокрење неће престати, већ ће се дете

плашити да заспи, јер уколико се умокри, зна да му следи казна. Напротив, родитељи

морају бити стрпљиви, тактични и треба да пруже детету пуно љубави.

12

Страх од обедовања

Код поједине деце се може развити страх од обедовања ако их мајке на погрешан

начин хране. Ако мајка дете које није гладно присиљава да једе или захтева од њега да

испразни тањир, може се код детета развити не само аверзија према јелу него и озбиљније

сметње при обедовању, као на пример, повраћање, гађење итд.

Треба имати поверења у осећај ситости и глади детета, тј схватити да дете рано

развија своје индивидуалне потребе за храном.

Страх од обедовања се најбоље спречава и побеђује ако се детету даје да једе у

количини у којој оно то жели. Претерана исхрана, доводи до гојазности. Доказано је да

начин исхране одојчета у првој години живота одлучујући је фактор за његову каснију

тежину.

При храњењу детета веома је важно да се између мајке и детета успостави

хармоничан однос и да се дете током храњења осети вољено и заштићено.

Страх деце од лекара и болнице

Мало је родитеља који су равнодушни када увиде да им се дете јако боји лекара и

медицинских интервенција. Они тада најчешће пате заједно са дететом, а осим тога

осећају се веома неугодно када њихово дете вришти од страха у чекаоници или

ординацији.

Понекад су за овај страх криве мајке које прете свом детету лекаром, лечењем и

операцијама. Уместо тога, оне би требало код детета да стварају поверење у медицинско

особље, да му кажу да су лекари љубазни и да воле децу. Најчешће се страхови јављају

због проживљених болних искустава у ординацији.

Децу не треба лагати да инекција не боли, јер она тако губе поверење у своје

родитеље. Деца овај страх могу стећи и ако чују другу децу у ординацији како вриште итд.

Страх се превазилази тако што мајке деци лекаре представе као добре људе који им желе

помоћи. Детету треба пружити потпун осећај сигурности у ординацији.

13

Страх од казне

Иако многи сматрају да је батина из раја изашла и веома је често употребљивана при дисциплиновању деце, доказано је да батина доноси детету више штете него користи.

Постоји много разлога због којих се инсистира на избацивању физичке казне, ово су неки од њих:

Батина не доводи до жељеног ефекта, јер дете само привремено престаје да се понаша непримерено.

Испитивања у вртићима показују да су деца која су за своје агресивно понашање била од својих мајки телесно кажњавана била агресивнија међу својим вршњацима.

Батине доводе до повећања анксиозности код деце и до стварања негативних емоционалних реакција према родитељима, те се родитеља уједно и боји и мрзи их, а и сама личност детета трпи штету.

Дете се идентификује са родитељима, па ће оно према мањој деци бити агресивно, а касније и кад одрасте исто тако ће се понашати јер је тако научило од родитеља.

Физичко кажњавање може детету нанети тешке физичке повреде (потрес мозга, оштећење слуха, центра за равнотежу итд).

Међутим, када се говори о страху од батина, постоје и случајеви који се убрајају у злостављање, односно кажњавање детета без разлога. Пошто се злостављање одвија углавном без сведока, чак 90% свих злостављања деце остаје неоткривено.

Осим тешких телесних повреда, деца постају и ментално хендикепирана. Злостављању деце су склони родитељи који са њима не могу да успоставе топле емоционалне везе. Нарочито се злостављају деца која су нежељена и коју одбацују. Децу злостављају и родитељи „перфекционисти“ који од своје деце захтевају да буду најбољи и први у свему, не узимајући у обзир жеље и могућности деце.

Многи родитељи нису ни свесни да им однос са дететом није добар, тј већина родитеља не сагледава реално односе са децом. Деца из оваквих породица углавном слушају родитеље из страха, а не због тога што их воле.

Родитељи би у процесу васпитања детета требали да користе више позитивна подстицајна средства, а мање казне. Позитивна средства имају позитиван утицај на личност детета.

14

Превазилажење и суочавање са страховима

Причати са дететом о његовом страху, рећи му да га разумемо, да смо и ми у

детињству имали неке страхове, па да смо их се касније ослободили.

Родитељ треба да издвоји дете из ситуације која изазива страх, ако је то могуће.

Можемо покушати да путем игре овладамо ситуацијом која детету изгледа опасно

(„Драмска имитација“). На пример, са дететом које се боји зубара играмо се улоге

зубар-пацијент.

Посматрати са дететом другу децу и одрасле који се не боје „опасне“ ситуације. На

пример, дете се боји паса, па може да посматра како се друга деца без страха играју

са њима.

Треба суочити дете са страхом поступно, корак по корак. На пример, код страха од

воде, прво иду игре са водом, па брчкање у плићаку, затим игре у води до струка

итд.

За превазилажење дечијих страхова најважније је стрпљење, подршка и

емоционална стабилност у породици. Као и за све, тако је и у овом случају

потребно да прође одређено време, јер дечијим сазревањем и повећањем искуства,

већи број страхова ишчезне сам по себи.

Свако дете муче одређени страхови, независно од узраста.

15

ЗАКЉУЧАК

Страхови су нешто од чега се не може побећи. Страхови код деце могу бити

оправдани и неоправдани, међутим то не значи да су неки мање или више битни. Сваки

дечији страх родитељи треба да третирају једнако и треба да буду пуни разумевања за оно

што мучи њихово дете.

Деца кроз период детињства проживљавају разне страхове, почев од страха од

одвајања, преко страхова везаних за имагинарна бића и стварна бића, па до страхова од

животиња и страхова од смрти, воде и доктора. Кроз читаво детињство децу муче

одређени страхови карактеристични за то развојно доба, а најбољи лек и помоћ за те

страхове су родитељска љубав.

16

ПРИЛОГ

17

ЛИТЕРАТУРА:

Злотовић, М. (1986): Страхови код деце; Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд

Матејић З. (2000): Развојна психологија; Дефектолошки факултет,

Београд

Новковић, М. (2011): Породични буквар; Агенција за издаваштво,

Београд

Интернет

18