Филозофски Факултет

Унiиверзитета у Београду

Семинарски рад на тему:

Социјални значај дечијих сахрана у Граветијену

Предмет:

Уметност, друштво и религија у палеолоту

Ментор: Студент:

др Душан Михаиловић Димитрије Марковић

Београд, фебруар 2015.

Садржај

Почеци сахрањивања...................................................................................................3

Сахрањивање у горњем палеолиту...........................................................................4

Дечије сахране у Граветијену.....................................................................................4

Социјални значај..........................................................................................................6

Закључак.......................................................................................................................7

Илустрације..................................................................................................................9

Литература...................................................................................................................12

Почеци сахрањивања

2

Шта је оно што нас чини људима? Научници годинама покушавају да дају одговор на ово питање, а као један од најчешћих јавља се „однос према мртвима“. Археолошке доказе о пра – почецима сахрањивања јако је тешко наћи, па се прибегава другим методама истраживања, као што је посматрање примата. Најчешће су у питању шимпанзе, не само због велике генетске сличности, већ и због претпоставки да су по начину живота и понашању јако слични раним хоминидима. Иако шимпанзе не сахрањују своје мртве, често исказују висок ниво саосећајности према болесним, повређеним или мртвим припадницима своје заједнице (Pettit 2011: 24). Посматрањем се дошло до закључка да шимпанзе поседују неку врсту свести о другим индивидуама и породичним везама, што се неретко огледа у збрињавању сирочади угинулих рођака. Такође, веза између мајки и деце је веома јака, па често, наком смрти мајке, долази до поремећаја у понашању у периоду од неколико дана, а понекад и месеци. Петит у својој књизи (Pettit 2011) наводи да је овакав вид понашања код ранијих хоминида највероватније довео до појаве „оплакивања“, односно бриге према мртвима.

Развој погребних обичаја код раних хоминина током Миоцена и Плиоцена огледа се у два аспекта – односу према телу преминуле индивидуе и односу према простору где је тело одлагано. Приликом посматрања шимпанзи уочено је да приликом смрти јединке, долази до намерног конзумирања њених делова тела (Cronos compulsion), па се овај аспект узима као могућност и код раних припадника рода Homo. Са друге стране, претпоставља се да су рани хоминини одлагали тела преминулих индивидуа на неко одређено место, на пример у високу траву, како би га заштитили, што би могао да буде директан показатељ каснијег, намерног, прављења места за одлагање, односно гробова.

Ипак, ова одлагања тела се не могу сматрати правим сахранама. Претпоставља се да је сахрањивање, односно намерно прављење простора у коме ће тело бити одложено, почело негде око 120.000 година п.н.е., у време Homo sapiens-а. Прве сахране нису пронађене у Африци, како се очекивало, већ на тлу Евро – Азије (Skhul и Qafzeh) (слика 1), а касније су налажене све до Аустралије и изгледале су тако што је тело било полагано у плитку раку, без присуства гробних прилога. Сходно томе, може се претпоставити да је једноставна инхумација, барем у одређеним периодима, била саставни део „пакета“ који је Homo sapiens носио са собом. Такође, поред инхумирања, још увек је присутан Cronos compulsion. Са појавом гробних прилога, може се чак причати и о развоју симболизма код модерних људи (Pettit 2011: 77).

Са друге стране, деценијама се води полемика о томе да ли је друга врста, присутна у то време – Homo neanderthalensis – сахрањивала своје мртве. И док неки научници, попут Гаргета, оповргавају све доказе о неандерталским сахранама, други, попут Петита (Pettit 2002) сматрају да је постојала чак и велика варијабилност у односу на сахране Homo sapiens – а.

Сахрањивање у горњем палеолиту

3

У раном горњем палеолиту (35.000 – 29.000 година п.н.е.) сахране на отвореном простору су изузетно ретке. Уместо тога, пећине су биле те које су служиле као место одлагања преминулих у Орињасијену. Иако се због те чињенице јавља питање да ли су они уопште сахрањивали своје мртве „под ведрим небом“, познато је довољно сахрана да се направе одређене генерализације (Pettit 2011: 143). Оно што је свакако уочљиво, јесте да је релативно велики број сахрана откривен у пећинама Чешке и Румуније. Највише података дала је пећина Младеч (Чешка), у којој је пронађено преко стотину фрагмената костију Homo sapiens – а. Добијени подаци указују на то да су мушкарци, жене и деца били једнако сахрањивани, а присуство делова кранијалног и посткранијалног скелета показује да су индивидуе сахрањиване целе.

За разлику од Орињасијена, сахрањивање у Граветијену (29.000 – 21.000 година п.н.е.) представља праву прекретницу. Уместо локалних примера (Homo sapiens на Леванту и Homo neanderthalensis у деловима Евро – Азије), средином горњег палеолита сахрањивање се шири на целокупне континенте. Иако је број сахрана релативно мали, (свега четрдесет и пет, узевши у обзир период од 8.000 година) (слика 2) оне представљају преседан јер се све чешће јављају богати гробни прилози, понекад и лични накит покојника. Многи гробови се обележавају јасним усецима, или бојењем окером и већина их се налази, за разлику од претходног периода, на отвореном простору. Најчешће су то појединачни укопи, али постоје и примери групних гробова, што може бити интересантно, јер из те информације произилази велики број питања о међусобним односима тих иднивидуа (Pettit 2011: 168).

Већина остатака људских костију из касног горњег палеолита је фрагментована. У Француској, од 232 индивидуе познате из периода Магделенијена, свега 5% се може подвести под сахране, а чак 40% на себи има трагове сечења и стругања, што указује на Cronos compulsion (Pettit 2011: 216, 217). Петит у својој књизи наводи да је у овом периоду вероватно дошло до заокрета, од сахрањивања, ка одређеним процесима вршеним на телу преминуле индивидуе. Он даље наводи да ово фрагментовање тела може да се огледа у тадашњој уметности, пре свега на фигурине којима недостају руке, или, чешће, глава, односно да су тела постала својеврсни симболи (Pettit 2011: 217). Оно што је такође карактеристично за овај период је појава првих некропола, односно групација појединачних сахрана. Такође, задржана је пракса похрањивања личног накита, али су „богати гробови“, слични оним из Граветијена, јако ретки.

Дечије сахране у Граветијену

Сахране деце у Граветијену чине свега 9% од укупног броја. У наредном делу текста даћу кратак преглед дечијих сахрана овог периода, преузет из књиге Пола Петита (Pettit 2011: 154 – 167).

У пећини Кро – Мањон (Cro – Magnon), у Француској, отркирен је фрагментовани скелет новорођенчета, датиран АМС техником на 27.680 +-270 ВР. Скелет је пронађен у граветијенском слоју и повезује се са око три стотине откривених шкољки, премазаних окером и још четири скелета одраслих индивидуа. Ипак, неки научници сматрају да би

4

овај скелет могао да представља мртворођенче, повезано са скелетом жене (Cro – Magon 2), а не одвојену сахрану фетуса (Zilhao 2005: 234).

У каменом склоништу Лагар Велжо (Lagar Velho), у Португалу, откривен је комплетан скелет детета старости између четири и пет година, у испруженом положају у плитко укопаној јами (слика 3). Сахрана је датована АМС техником на 24 – 25.000 ВР. Интересанта чињеница је да на овом месту нема налаза који би указивали на то да су људи овде живели. Скелет је прекривен окером, а у гроб су положене једна, или две, перфориране Littoria шкољке, четири канина црвеног јелена и један зец.

У Чешкој, на локалитету Долни Вестонице (Dolni Vestonice), откривени су фрагментовани остаци дечијег скелета, датовани АМС методом на 30 – 26.000 ВР. Гроб припада павловијанском хоризонту (односно верзијом граветијенске културе) и прекривен је скапулом мамута.

Такође у Чешкој, на локалитету Предмости (Predmosti), откривена је велика масовна гробница са око двадесет индивидуа (слика 4), махом млађих, а четири скелета припадају деци (Predmosti 6, 11, 12, 13) . Гроб је датован АМС техником на 24.340 +-120 ВР и налази се у павловијанском хоризонту. Индивидуе су сахрањене у великој, плиткој јами, оивиченој костима мамута и повезаном са остацима литике и органског материјала. Изнад и испод скелета налазе се лобање лисица, а испод њих – стопала мамута и спаљене кости. Такође, у склопу сахране откривени су и скоро цели скелети вукова. Ипак, како је у истом тренутку сахрањен велики број индивидуа, што је јако ретко, претпоставља се да су сви сахрањени преминули у исто време, те да није било времена за организовање појединачних сахрана (Zilhao 2005: 234).

На локалитету Крем – Вахтберг (Krems – Wachtberg), у Аустрији, откривене су две, веома блиске, сахране беба. Обе се налазе на периферији вилендорфског насеобинског хоризонта и датиране су на 26 – 27.000 ВР.

У првом гробу сахрањене су две бебе, старости између девет и десет месеци. Положене су у згрчени положај, једна поред друге у јаму равног дна (слика 5). Гроб је прекривен скапулом мамута, која је подупрта кљовама исте животиње. Индивидуа са западне стране имала је перле од мамутових костију везане око карлице.

У другом гробу откривен је скелет бебе старости до два месеца. Она је сахрањена у згрченом положају, у јами равног дна, удаљеној 1m од прве сахране (слика 6). Скелет је био обложен окером, а претпоставља се да је био огрнут у покров, такође премазан окером, који је био закачен „шпенадлом“ од мамутове кости.

У Русији, на локалитету Костенски (Kostenski), oткривен је скелет детета старости између шест и седам година, датован на 21 – 26.000 ВР. Скелет је положен на глину, уз присуство кремена, игала и 150 канина лисица поређаних око главе. Гроб је прекривен скапулом мамута.

На локалитету Сунгир (Sungir), такође у Русији, откривена је сахрана две индивидуе, адолесцента и детета, која се датује на 23 – 27.000 ВР. Индивидуе су сахрањене у испруженом положају, тако да им се главе додирују теменима (слика 8). У

5

гробу је пронађен огроман број прилога, између осталог: најмање 10.100 перли од кости мамута (које се доводе у везу са одећом индивидуа); 250 канина лисица (постављених око струка старије индивидуе); скулптуре од кости мамута; људски фемур; окер...

Социјални значај

Претпоставка, која је јако дуго била на снази, везана за социјалну структуру заједница ловаца – сакупљача у палеолиту, гласила је да су ове групе живеле у егалитарном систему и да су увиђале разлике искључиво на нивоу биолошких карактеристика (старост, пол). До овога је дошло услед немогућности да се примени принцип социјалне диференцијације који је примењен на мезолит јер се он базирао на великим некрополама, какве нису присуте у горњем палеолиту. Ипак, неки научници сматрају да би примене нових метода и истраживање и повезивање накита из индивидуалних сахрана и насеобинских слојева, могли да покажу одређени ниво социјалних разлика (Vanhaeren, d’Errico 2005: 118).

Meђутим, како би се ова социјална слојевитост, уколико је постојала, пресликала на сахране деце? Жиљао (Ј. Zilhao) је, на основу гроба детета из Лагар Велжа изнео претпоставку да се деца у Граветијену нису сахрањивала пре узраста од три године, односно престанка дојења, јер се пре тога нису сматрала самосталним индивидуама, те нису „заслужила“ сахрану (Zilhao 2003: 235). Сходно томе, непостојање других сахрана у Лагар Велжу може се објаснити теоријом да су се адолесценти и одрасле индивидуе сахрањивале на другом месту, јер је за овако младо дете био потребан посебан простор. Чини се, дакле, да су престанак дојења и пубертет биле две тачке – прекретнице у животу граветијенаца, односно да су са престанком дојења стицали право на сахрану, а уласком у пубертет могли да се сахрањују заједно са одраслим индивидуама (Zilhao 2003: 235). Ипак, открићем две сахране на Крем – Вахтберг локалитету, са скелетима деце узраста до десет месеци, ова теорија би лако могла да буде оповргнута (Einwogerer et al. 2006).

Са друге стране, јавила се идеја о повезаности између ритуалног сахрањивања и физичких деформитета. Ова претпоставка је изнета на основу скелета детета из двојног гроба са локалитета Сунгир. Наиме, патолошком анализом, утврђено је да је ова индивидуа патила од ретког деформитета, стеченог рођењем, који је био исказан заобљеним фемурима, у смеру постеро – антериорно. Ова сахрана представља једну од најбогатијих примера из горњег палеолита, а претпоставља се да је за израду материјала похрањеног са покојницима било потребно чак и неколико хиљада сати (Formicola, Buzhilova 2004: 195). Тела су постављена тако да им се темена додирују, а разлог оваквом начину сахране може да буде и копље дужине 240см, које је представљало гробни прилог. Патолошко стање индивидуе 3 на локалитету Сунгир, заједно са гробним прилозима, подсећа на групну сахрану три одрасле индивидуе са локалитета Долни Вестонице, од којих је једна имала сличне деформитете. Из ових сличности може се изнети претпосавка да је у периоду Граветијена постојала одређена конекција између, на неки начин, деформисаних индивидуа и богатих ритуалних сахрана (Formicola, Buzhilova 2004: 196). Под ову теорију би могао да подпадне и двојни гроб из Крем – Вахтберга, јер је утврђено

6

да су у питању били близанци, што свакако није био уобичајен призор за граветијенског човека (Einwogerer et al. 2008).

Уколико погледамо све откривене дечије гробове, са изузетком налаза из Кро – Мањона (мртворођенче) и групног гроба из Предмостиа, можемо закључити да су све сахране обављење са доста пажње и да имају велики број гробних прилога, који су се неретко огледали и у личном накиту покојника. Овакви примери орнамената могу се сматрати неком врстом богатства тог времена. То богатство се огледало у неколико карактеристика – предмети су морали бити направљени од материјала који је, или редак у природи, или прикупљан из далека, а за њихово справљање била је потребна велика посвећеност и утрошено време, као и комплексна техника, за коју је знао мали број припадника групе. Новије теорије наводе на то да су у време ловаца – сакупљача постојале различите социјалне групе, које су се разликовале по количини оваквог материјала. У зависности од друштва, богатство се наслеђивало, размењивало, или пак одлагало у виду неке ритуалне праксе, као што је сахрана (Vanhaeren, d’Errico 2005: 118).

У гробовима деце из Граветијена, у већини случајева, могу се наћи различите врсте морских шкољки, личног накита, као и кости мамута. Ови прилози подпадају под категорију „богатства“, па се може доћи до закључка да су ту сахрањене индивидуе које су из неког разлога биле важне за заједницу. Моје мишљење је да се овде ради о сахранама потомака одређене индивидуе, или мање групе индивидуа, која је, на неки начин, била од важности за целокупну заједницу.

Закључак

Развој погребних обичаја код раних хоминина јако је тешко пратити, услед недовољне количине археолошких података. Оно што је вероватно, јесте да се почеци сахрањивања огледају у два аспекта – односу према телу преминуле индивидуе и односу према простору где је тело одлагано. За ране периоде карактеристичан је такозвани Cronos compulsion, односно ритуално конзумирање делова тела. О самим просторима за одлагање тела има јако мало података, али се претпоставља да су рани припадници рода Homo, своје мртве одлагали у високу траву, како би га на тај начин сакрили од лешинара и грабљиваца. Право сахрањивање, односно намерно прављење простора у који ће тело бити одложено, везује се за модерног човека, пре око 120.000 година (Skhul IX). Ове прве сахране су имале инхумиране покојнике, а појавом гробних прилога, може се покренути прича и о развоју симболизма.

Све до средине горњег палеолита није било неких значајнијих промена у ритуалима везаним за сахрањивање, да би у периоду Граветија дошло до огромне експанзије гробова са великим бројем прилога, а често и са накитом самог покојника. Гробови попримају стандардније облике и обележавају се усецима или бојењем окером, а већина их се налази на отвореном простору. Индивидуе се најчешће сахрањују појединачно, али су познати примери и групних гробова. У касном горњем палеолиту, поново долази до заокрета у ритуалима, па је Cronos compulsion све чешћа појава. Такође,

7

у овом периоду се појављују и прве некрополе, односно групације појединачних сахрана, али су богати гробови, слични онима из Граветијена, јако ретки.

Од укупног броја откривених гробова из периода Граветијена, у свега 9% су сахрањена деца. Сходно томе, научници покушавају да дају одговор на питања „зашто имамо тако мало сахрана?“ и „који је био социјални значај деце у том периоду?“. Жоао Жиљао је, на основу гроба из Лагар Велжа, изнео претпоставку да су код граветијенских људи постојале две тачке – прекретнице у животу: престанак дојења и улазак у пубертет. Он наводи да су деца стицала право на сахрањивање тек након три године живота, односно престанком дојења, али да су тек уласком у пубертет могла да се сахрањују на истом месту као и адолесценти и одрасле индивидуе. Ипак, открићем две сахране на Крем – Вахтберг локалитету, са скелетима деце узраста до десет месеци, ова теорија би лако могла да буде оповргнута.

Са друге стране, развила се теорија о повезаности између ритуалног сахрањивања и физичких деформитета. Ова теорија је изнета на основу патолошке анализе изузетно богате двојне сахране у Сунгиру, у којој је дете патило од ретког деформитета, стеченог рођењем, који је био исказан заобљеним фемурима, у смеру постеро – антериорно. Овај случај је повезан са сахраном три индивидуе са локалитета Долни Вестолнице, од којих је једна имала сличне деформитете. Под ову теорију би могао да подпадне и двојни гроб из Крем – Вахтберга, јер је утврђено да су у питању били близанци, што свакако није био уобичајен призор за граветијенског човека. Ипак, овим се не објашњава постојање осталих ритуалних сахрана, у којима деца немају никакве физичке деформације.

Моје мишљење је да су можда у питању сахране потомака одређене индивидуе, или мање групе индивидуа, које су на неки начин биле од важности за целокупну заједницу. У прилог овоме иде чињеница да је у склопу свих дечијих сахрана (ако изузмемо гроб из Кро – Мањона због вероватне смрти приликом порођаја и групне сахране из Предмостиа) откривен велики број гробних прилога за чије је справљање био потребан велики труд и уложено време. Такође, у већини случајева су у гробовима биле присутне и кости мамута, а познато је од колике је важности ова животиња била за целокупну заједницу.

Илустације

8

Слика 1 – Лобања пронађена на локалитету Кафзех

(преузето са: http://www.goldentime.ru)

Слика 2 – Мапа локалитета са гробовима из

горњег палеолита

(преузето из Pettit 2011: 142)

Слика 3 – Сахрана са локалитета Лагар Вељо

(преузето са: http://donsmaps.com)

9

Слика 4 – Групни гроб из Предмостиа

(преузето из Pettit 2011: 195)

Слика 5 – Двојни гроб са локалитета Слика 6 – Индивидуална сахрана са

Крем – Вахтберг локалитета Крем – Вахтберг

(преузето са: http://www.nature.com) (преузето са: http://www.nature.com)

10

Слика 8 – Двојна сахрана са локалитета Сунгир

(преузето са: http://donsmaps.com)

Литература

11

Einwögerer, Thomas, et al. "The gravettian infant burials from Krems-Wachtberg, Austria." Proceedinдs of the XV World Conдress of the International Union for Prehistoric and Protohistoric Sciences (Lisbon, 4-9 Sept. 2006), WS26: Babies Reborn: Infant/child burials in pre-and protohistory. BAR International Series, Archaeopress. Vol. 24. 2008.

Einwögerer, Thomas, et al. "Upper Palaeolithic infant burials." Nature 444.7117 (2006): 285-285.

Formicola, Vincenzo, and Alexandra P. Buzhilova. "Double child burial from Sunghir (Russia): Pathology and inferences for Upper Paleolithic funerary practices." American Journal of Physical Anthropoloдy 124.3 (2004): 189-198.

Formicola, Vincenzo, Antonella Pontrandolfi, and Jiří Svoboda. "The Upper Paleolithic triple burial of Dolní Věstonice: Pathology and funerary behavior."American journal of physical anthropoloдy 115.4 (2001): 372-379.

Pettitt, Paul. The Palaeolithic oriдins of human burial. Routledge, 2013.

Vanhaeren, Marian, and Francesco d’Errico. "Grave goods from the Saint-Germain-la-Rivière burial: evidence for social inequality in the Upper Palaeolithic." Journal of Anthropoloдical Archaeoloдy 24.2 (2005): 117-134.

Zilhão, João. "Burial evidence for social differentiation of age classes in the Early Upper Paleolithic." Etud Res Archéol Univ Lièдe 111 (2005): 231-241.

Zilhão, João, and Erik Trinkaus. "Portrait of the Artist as a Child." The Gravettian human skeleton from the Abriдo do Laдar Velho and its archaeoloдical context. Trabalhos de Arqueoloдia 22 (2002): 609.

12