Витезови заточници – српски самурајиПрича спашена од заборава

Ко су били заточници? Откад потичу? То су била питања која су ме нагнала да истражим више о тим неустрашивим ратницима средњовековне Србије. Овим радом желим да скренем пажњу јавности на ту ратничку професију која је, из неоправданих разлога, заборављена и препуштена забораву. А они то не заслужују, јер су били врсни ратници познати и ван граница Србије.

Порекло заточника води од средњовековних мегданџија. Сви европски народи су их имали, борили су се на турнирима у импровизованим (спортским) борбама или у посебним двобојима на смрт. Дакле, мегдан је био борба између два лица ради одмеравања снага или ради решавања каквог другог спора. На средњовековним турнирима борбе се нису водиле до смрти, већ до обарања противника са коња или до скидања перјанице са кациге. Постојала су строга правила, чак и колико удараца је свако могао да изведе. Познато је да је српски двор пратио „моду“ других европских дворова, поготово византијског, па иако у нас не постоје извори који о турнирима и мегданима говоре, можемо претпоставити да се нису разликовали од оних широм Европе, поготово што знамо да је на српским дворовима било Грка, односно Византијаца, Немаца, Италијана, Бугара и других. Друга врста мегдана, осим оних на турнирима, био је тзв. бој за правду. Два завађена племића су бирала мегданџије (заточнике) који би борбом решавали њихов спор, верујући да ће Бог подарити победу оној страни на чијој је истина. Томе се прибегавало јер је било лакше, брже и јефтиније него водити међусобне ратове.

Извора који говоре о заточницима у нас је мало и углавном се своде на народно предање. Срећом, постоје страни извори (о којима ће бити касније речи) који пружају бољу слику о српском заточнику. Из свега тога што имамо, могли бисмо поделити историју те самурајске ратничке професије на три периода. Кажем „самурајске“ јер, као што ћете видети, није било великих разлика између српског заточника и јапанског самураја. Та три периода назовимо: рани, златни и позни период.

Рани период код нас се поклапа са Немањићима који су, као што сам рекао, у многоме прихватили дворске обичаје Византије, па и западне Европе од које су дуго тражили признање. Он почиње са појавом витешких турнира на срским дворовима, са мегданџијама који су одмеравали снагу и вештину пред публиком. Тада постепено долази до разликовања турнирских мегдана од бојева за правду када се појављују први заточници. Племићи би добили задовољење и правду, а заточници славу. Не постоје јасни подаци да ли су заточници за то награђивани, али судећи по неким  индицијама у народном предању, то је рађено само за славу. О таквим заточницима би се прочуло и били су тражени од других властелина који су желели да их они заступају у бојевима за правду. Временом су заточници сами кретали у потрагу за изазовима и пустоловинама често не марећи за кога се боре, већ зашта се боре – а то је увек била само слава. Ти лутајући ратници су између мегдана (углавном зими) нудили своје војничке услуге властелинима (и као телесна гарда) за кров над главом и за храну.

„Ој чујеш ли, Српски цар­Стјепане!Ето доље под градом Леђаном,Изиш'о краљев заточниче,Зове тебе на мејдан јуначки.“(Народне песме 2, Вук Караџић)

Или...

„Зове дужда на мегдан,ако му не изађе или заточника не пошаље,а но да му преда круну...“(„Приповијести црногорске и приморске“ 1875, Љубиша Стјепан Митров) Или...

„Море Влаше, Петровић Ђорђије,Зовем тебе на дуга мегдана...Али за се заточника тражи“(„Српске народне пјесме“, 1929, Шаулић Новица)

Средњи период, назовимо га златним, почиње отприлике након Маричке битке и доласком Турака у раније српске пограничне територије. У тим вазалним земљама долази, преко трговине, до контакта са турском културом. И Турци су имали своје мегданџије па по свему судећи тада долази до првог одмеравања снага између срспких и турских ратника на мегданима. Наша епска поезија је пуна описа о њима и њиховим подвизима. На мегданима су се испробали сви наши велики епски јунаци.

„Нисам дошао да ти се поклањам,Већ да мегдан дјелимо јуначки,Па шта коме Бог и среће даде;Удри прије, да ти жао није“.(Шеста песма Косовског епа)

„Теде на Вукашина насрнутии ту га на двобој позвати,нек сабља реши чија је девојка“.(Коста Руварац „Скупљени списи“)

„Обилић је јунак од јунака,Три би Вука на мегдану тук'о,Сву тројицу на сабљу разнио“

(Гусларска песма „Сукоб Милоша Обилића и Вука Бранковића)

„Заточникчки када мејдан прође,Два су цара мучна и зловољна“.(„Душанија или знатни догађаји за време српског царства“, 1863, Новић Оточанин Јоксим)

Нема потребе даље цитирати делова епских песама о мегданлуцима јер их се мање­више сећамо из школе. Али важно је истаћи да у том одмеравању снага по свему судећу превагу су однели српски заточници јер их Турци хвале. Настављајући своју традицију доказивања, тражења славе и авантура, а и даље не марећи чију част бране или за кога раде, заточници бивају привучени изазовима у турској служби. И од својих нових господара су добили чувени надимак: Делије (турски дели: луд, силовит, помаман, смео). У прво време су у служби султана и везира као њихова телесна гарда, а касније се формирају и коњички одреди од њих. Не може се говорити о никаквој издаји српских заточника, јер као и код самураја, они се нису руководили политичким или пак финансијским интересима, већ само потрагом за славом и самодоказивањем.

Трећи, позни период, почиње пропашћу српске државе средином 15. века. Заточници често прелазе на „другу страну закона“ и добијају надимак гусари (разбојници). И све чешће прелазе српску границу и преко Угарске се шире по источној Европи. Њихове ратничке вештине су веома цењене, па су у пољској војсци  послужили као инспирација за оснивање њихове чувене коњице – Хусари. Пољски извори су много богатији и доступни су на интернету за даље проучавање (на пример http://www.myarmoury.com/feature_hussars.html или http://www.angelfire.com/mi4/polcrt/WingedHussar.html  ).

 Сада треба истаћи и најважнији извор о заточницима који најдетаљније описује те храбре српске ратнике. То је Француз Никола де Никол чије се дело у оригиналу може наћи у америчкој Конгресној библиотеци (http://lcweb2.loc.gov/cgi­bin/ampage?collId=rbc3&fileName=rbc0001_2008rosen1207page.db&recNum=184) а које је превео Радован Самарџић у свом делу „Београд и Србија у списима француских савременика“, 1961.

На основу свега изнетог можемо закључити да су српски заточници прославили српско витештво и ван граница наше земље, али да су на жалост овде остали заборављени док их се тамо „преко“ и даље сећају и указују им заслужено поштовање. Наша историографија им није доделила место које заслужују и није их заштитила од заборава. Искрено се надам да ће моја нова књига, други део трилогије о Милошу Обилићу „Копље Светог Георгија“ и трећи део који ће убрзо затим бити издат, у којима је описана њихова прича, допринети њиховој популаризацији, јер као што видимо, и ми смо имали своје самураје и они заслужују наше највеће поштовање и дивљење.

„Тер се ласно растадоше с сунцем,Заточници мријет' навикнути“.

Александар Тешић, писац Београд, 7521