Матурски Коначан Рад - Историја

Е Т Ш „Јован Цвијић“

Штрпце

МАТУРСКИ РАДПредмет: Историја

Тема: Данило II архиепископ српски

Професор: Срђан Младеновић Ученик: Никола Реџић

Јун 2014.

Данило II архиепископ српски Никола Реџић, IV-Г

С А Д Р Ж А Ј

Страна

1. Увод...........................................................................................................3-4

2. Рани живот...................................................................................................5

3. Данило II као игуман Хиландара..........................................................6-10

4. Данило II као епископ бањски.............................................................11-12

5. Долазак ДанилаII на месту српског архиепископа.................................13

6. Књижевни рад........................................................................................14-15

7. Закључак......................................................................................................16

8. Литература...................................................................................................17

1. Увод

2


Архиепископ српски Данило II једина је личност из доба Немањића која се по историјском значају може упоредити с члановима „светородне српске династије”, а која није потицала из те породице. Његова судбина слична је умногоме животној причи светог Саве: био је племићки син, отишао је у манастир насупрот вољи родитеља, био је игуман Хиландара, на Светој гори, као и других српских манастира. Био је не само црквено лице и архиепископ него и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ, утемељивач манастира и школа... Оставио је неизбрисив траг у нашој прошлости.1

Данило је значајна личност у историји Хиландара и читаве српске цркве. У непосредном додиру с матицом духовног живота Свете Горе првих деценија XIV века, савременик и познаник великих грчких духовника, теолога и црквених поглавара који су живели или пролазили у Свету Гору, он је веома много допринео да процес византизације средњовековне Србије добије потребну дубину и трајност.Као хиландарски игуман, угледајући се на св. Саву, проводи неко време у Карејској испосници (вероватно 1310-1311), а потом одлази у Србију да послужи изграђивању српске аутокефалне цркве, и можда још више – политичким потребама земље као посредник и дипломата краља Милутина. Бањски епископ је од 1312., убрзо опет у Светој Гори – до 1316, затим опет епископ – сада хумске епархије (1317), и поново у Светој Гори, да коначно 1324. ступи на престо српских архиепископа – до смрти 1338. Са Данилом почиње низ хиландарскихигумана – државника и дипломата.2

О Данилу знамо више но и о једном његовом претходнику, иако његов ученик више фразира но што даје податке. Не знамо ни кад се ни где родио ни како се крштеним именом звао. Зна се да је живео у другој половини 13. и првој половини 14. в. али је некада П. Ј. Шафарик произвољно узимао да се Данило родио 1272. г. Потицао је из богате и врло славне породице. Његови родитељи, каже Данилов биограф, били су децом врло несрећни. И синови и кћери рано су им поумирали и они су савили своје руке око јединца сина, гледајући у њему животну утеху и радост. Кад је поодрастао, Данило је зажелео да га родитељи даду да изучи књигу. Родитељи су нерадо на то пристајали, желећи да син буде код њих. Данило нађе неког рођака, који га одведе једном учитељу. Ми још увек не знамо где се ово дешава. У школи Данило се брзо истакао, пао у очи својом бистрином и био најбољи међу друговима. Још тада код њега се јавила жеља да се замонаши и да посвети живот Богу. Читаво време сањарио је о Јерусалиму и Св. Гори. Оне чудне приче које се слушају без предаха у младићким годинама лако приањају за душу, машта ради, осваја и носи у царство бајки и жеља.3

1http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2969/02.php2Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђујић, Дејан Медаковић,Хиландар – монографија, 44. стр.3Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани, 24-25. стр.

3


Данилов живот одвијао се на прелазу 13. и 14. века кад је Србија постепено постала најважнија сила на Балкану, што се истовремено одражавало и у напретку њене привреде, рударства, трговине, културе, уметности, књижевности, као и саме вере. Златних руку и златног гласа, био је даровит за свако дело коме би се посветио. „Бог даде му такав разум многообразан да се прослави многим добрим делима и да зна приче и вештине уметности у сваком делу земаљском.” Свуда је стизао, све је постизао, никад се није смиривао, осим кад се посвећивао молитви. Не беше другог сличног Данилу. Окретан и мудар, био је пример који се следи.„Јер све што замолише очи његове од Господа, не лиши се ничега.”4

Данило се бави и књижевношћу.По ранијим узорима, пише биографије неколико владара и архиепископа, које немају само чисту историјску, него и извесну литерарну вредност. Те биографије нису једини књижевни радови Данилови. По раду и обиму, Данило је показао не само воље и разумевања, него и ширину замаха и полета. Он је био човек ретке културе, знања и несумњивог талента. Обично се код нас говори и радо истиче како је Света Гора била средиште културе и да се право образовање стицало само тамо, да је Св. Гора играла пресудну улогу у стварању нових генерација које су узимале водеће духовне положаје, да су се тамо стицали знање, ширина погледа, способност схватања и разумевања. То је све сигурно тачно. Али је у том погледу Данило изузетна појава. Он је био само кратко време у Св. Гори. Из његове биографије знамо да је жудео да оде на Св. Гору кад је био млад. Али када је први пут отишао, као да је отишао по невољи. Он је, дословно каже његов биограф, послат тамо да буде игуман. Отишао је свакако као већ зрео човек. То је доба када човек може да стиче знање, али не и да се формира. Сем тога, за читаво време Данило је скоро стално на стражи. Погледа с утврђене куле колико и да ли може да издржи манастир навалу помамне и подивљале пљачкашке руље, брине се да спасава манастирско благо, провлачи се кроз највеће опасности. У тим данима нема се заиста ни воље ни могућности за рад на личном образовању. После одбране Хиландара, Данило је испосник у малој ћелији, подвижник и после тога дипломата. Он у пуној мери улази у вртлог политичких борби и игра у њима врло важну улогу. Живео је и учествовао у бурним данима. Три владаоца је изменио; ниједан није имао миран и сређен живот. Стално трзавице и потреси: борба Милутинова с братом и сином; грађански рат на почетку владе краља Стефана Дечанског; Душанов долазак на власт побуном и збацивањем оца.5

2. Рани живот

4http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2969/02.php5Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани, 33. стр.

4


Место да пође за својим жељама, он је као младић од неких осамнаест-двадесет година дошао по жељи краља Милутина на двор. Не види се колико је времена провео на двору. Једном приликом, када је краљ Милутин обилазио цркве у држави, у краљевој пратњи био је и млади паж, кога су сем младости красиле храброст, речитост и физичка лепота. Краљ је са свитом застао у Сопоћанима. Шта је распалило ону жељу која је тињала, не види се, али зна се да је у Сопоћанима тада донео одлуку да се замонаши. Ту је пресечена његова световна каријера и он полази другим путем. Док су сви мирно спавали, Данило се лагано извуче с једним својим слугом. Кроз ноћ „вођен Господом ка тишини неузбурканог пристаништа“ , он је журио да што пре отпочне монашки живот. Дошао је у манастир Кончул у Ибру (код села Казновића близу Рашке) и ту га је кончулски игуман Никола постригао, давши му име монах Данило. Он се у манастиру одликовао својим животом и радом, те убрзо служио за пример братији. Када се својим богоугодним животом прочуо глас о њему дошао и до архиепископа Јевстатија II (1292-1309), овај се заинтересовао за њега и позвао га к себи. Пошто се на неколико позива Данило није одазивао, архиепископ је замолио краља да се он заинтересује и својим ауторитетом утиче на Данила. А када је краљ, како каже Данилов биограф „заповедио“ Данилу да се јави архиепископу, Данило оде. Јевстатије II лепо га прими, постави за презвитера, а ускоро прими га архиепископ у своју ћелију. Тако је Данило продужио да живи уз архиепископа.6

Необичан случај је био са чувеним монахом, писцем и доцнијим архиепископом Данилом. Он није био светогорски, већ чисто рашки ђак, посвећен у манастиру Кончулу. Својом даровитошћу и калуђерским врлинама истакао се толико, да су га краљ Милутин и архиепископ Јевстатије II (1292-1309), противно ктиторским прописима и пракси , изабрали и упутили као игумана у Хиландар, кад се то место упразнило и кад се није попунило редовним путем. Хиландарци су примили ту очигледну повреду Типика само стога, да се не замере краљу као несумњивом пријатељу манастира и штедром ктитору, а вероватно и стога, што су се донекле осећали криви, јер сами нису благовремено, из ко зна којих разлога, приступили избору и попунили место игумана. Данило је сам, жељан васпитања, одавно жудео да дође у Свету гору. У Хиландару се трудио да својим животом и радом стече поверење сабраће и да им се саобрази; успевао је у томе, иако је, вели његов биограф, имао да се носи са многим и тешким искушењима.7

3. ДанилоII као игуман Хиландара

6Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,26. стр.7Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар

5


За његова времена Свету гору и Хиландар снађе велика беда. Каталински најамници, које цар грчки Андроник II беше узео у службу против малоазијских Турака, оставши без даље плате, објавише цару рат и почеше пљачкање трачких и македонских области. У пролеће 1307. године учврстивши се, са другим разбојницима, на халкидичком полуострву Касандри, посташе напаст за цело суседство. Навалили су и на блиску Свету гору, опљачкали је и опустели скоро сву. Многе су цркве попалили, а људство одвели у робље. Спомени о том очували су се у светогорској традицији, нешто помућеној, све до наших времена. Хиландару је добро дошло што га је краљ Милутин недавно био обновио и учврстио. Јаки и чврсти бедеми и куле сачували су манастир од пропасти, иако је било веома тешких дана. Хиландар беше као какав град. У њ су добежали не само многи монаси, него и манастирски људи са имања, заједно са женама и децом, да спасу голе животе. Опљачкана чељад остала су без хране и Хиландар је постао нека врста опште кухиње. Невоља је била што је и у њему наскоро нестало хране. Примери глади и умирања били су страшни. Многи од монаха не могући да то гледају и подносе, бежали су из манастира, иако су после страдали од разбојника. Та борба око Хиландара није трајала неколико дана или недеља, него три године и три месеца, наравно не изједна. Игуман Данило организовао је борбу из манастирског пирга, тешећи и храбрећи људе. Биограф Данилов говори о правом опустошењу Свете горе. Лежала су мртва тела по њој као храна зверима и птицама, јер није било људи да их сахране.8

Напад разбојника на Хиландар био је врло суров и извршен по свим правилима тактике. Ломили су врата, рушили зидове, засипали стрелама, јуришајући, из звуке труба, у бојноме строју. Али град је, јак и солидан, ипак одолео. Разбојници нису били спремни за дуга опседања; њихов начин борбе били су спремни коњанички залети са циљем да се што брже и што лакше дође до плена. Употребивши једну паузу у непријатељској акцији, Данило се реши да оде до краља Милутина, да тражи помоћ, и да, за сваки случај, код њега склони манастирске драгоцености. У манастиру, је наравно, оставио поуздане људе да га чувају, али је ипак синове од тих људи манастирских кметова, узео са собом као неку врсту таоца. Срећно је пошао до српске границе и доспео до краља, који се тада налазио у Скопљу. Пошто је обавестио краља о хиландарској невољи и обезбедио манастирско добро, вратио се поново у Хиландар, носећи са собом нешто животних намирница и доста новца. Краљ му је дао и војничку пратњу да му се нађе у невољи. И добро је учинио. Јер кад је Данило са својим караваном пролазио кроз једно властелинство, дотични властелин је устао са својим људима да га опљачка. Данилова пратња је прихватила борбу и савладала нападаче, а самог њиховог заповедника је везала и повела са собом. Кад су их његови сродници, тражећи господара, пресрели и питали ко су, они су одговорили да су посланици који иду за Цариград. Заробљеника су пустили тек када су изашли из његове области. Приближујући се Светој гори, Данило је са запрепашћењем гледао како су разбојници све опустошили, потпалили и свет оскрбили. Он се, ипак, није уплашио нити

8Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар

6


помислио на враћање, него је журио да што пре стигне у Хиландар. Али, близу градића Редила (Рендине), на орфанском заливу, набаса на разбојнике. Брзо подели људе, па са коњима и нешто пратње склони се у тај град, а одатле на лађи пређе у неко острвско утврђење. Кад је мислио да је свака опасност прошла, кренуо је поново пут Хиландара и дошао срећно до њега, иако су му на путу биле постављене заседе, па је наилазио на многа искушења. Стигао је у прави час, јер браниоци манастира, мучени глађу и жеђу, већ су решавали да попусте и да се предају.9

Кула где је био штаб одбране Хиландара којим је командовао јеромонах Данило

Кад је дошао у манастир Данило је са донесеним благом купио довољно пшенице од неких бродара, а онда је и сам почео узимати најамнике за одбрану манастира. Обавештени о томе, разбојници су дуго избегавали Хиландар; нападали су остала места у Светој гори и око ње. Кад је једна разбојничка чета пролазила близу Хиландара, манастирски људи и најамници сачекали су је у заседи и страшно потукли. Један део су побили и ранили, а један део заробили и довели у манастир. Данило их је пустио да не оптерећује исхрану манастира, а богато заплењено оружје њихових вођа је послао краљу. Разбојници су потом припремали освету. Данило им је са својом активношћу и борбеношћу био трн у оку. А надали су се и богатом плену, видећи да је Данило донео довољно новчаних средстава из Србије. Не знамо тачно зашто, да ли што се није више осећао довољно сигурним у Хиландару, где је међу најамницима било свакојаког света, или што се хтео мало склонити и одморити, ии због неког другог разлога, тек знамо да је

9Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар

7


он, на вести о разбојничким припремама, са два монаха и нешто људи изишао из Хиландара и отишао у руски манастир Св. Пантелејмона. Ту се налазио и његов духовни отац. У руском манастиру је са својим духовним оцем отишао у манастирски пирг и у њему провели читав дан и ноћ. За то време разбојници стигоше под Хиландар. Ту су се нашла двојица Хиландараца који су ступили с њима у везе и пристали да им за новац издаду Данила. Знамо им и имена. То су монаси Николај и Георгије, које је Данило не само добро знао, него и волео. Они пођоше с разбојницима у руски манастир. Намера им је била да се тамо увуку и да са њима пођу и разбојници. Стигавши ноћу пред Пантелејмон , почели су, казујући ко су, молити руске монахе да им што пре отворе врата, јер имају неке важне поруке из Хиландара. Али им руски монаси због опште несигурности не хтедоше отворити. Тек пред јутрење јавише Данилу о томе и пустише у манастир двојицу издајника. Они су Данилу дали нека измишљена обавештења, не откривајући се нимало. У зору, ходећи око пирга и појући часове, Данило је приметио како неке велике птице лете ка манастиру, а мало потом виделе су се гомиле разбојника, које су пристизале да опколе пирг. Убрзо су разбојници пробили слабе зидове руског манастира. Од монаха су тражили да им предају Данила или ће у противном запалити манастир. Кад то ови не учинише, плануше до мало и црква и манастирске зграде. Довукли су дрвећа и око пирга па и ту потпалили ватру. Хиландарски издајници позиваху све који су били у пиргу да не страдају узалуд, него да издају Данила. Видећи да је у опасности, Данило извуче из жељезних врата цркве на врху пирга кључеве, па позва у цркву браћу која су га хтела предати да би се као опростио са њима. Својим људима нареди да их, кад уђу, закључају у цркву, пошто им одузму оружје. Тако би и учињено. За то време Данило је с нешто мало воде гасио ватру, а кад нестаде воде гасио је вином. Тако је трајало до подне. У подне, кад су сели да ручају, настао је међу разбојницима метеж и нека ненадна узбуна, због које они нагло напустише манастири пирг и одјурише на коњима. Данило се, ипак, из опрезности није одмах вратио из Пантејлемона, него је отишао на неколико дана у оближњи манастир Ксиропотам, који је у своје време био много задужио свети Сава.10

Каталанска пљачкања по Светој гори и околини трајала су, са њиховим бављењем на Касандри, три године и три месеца, тј. до 1310. године кад су већ опустошили и сами почели оскудевати у храни, кренуше према Цариграду, али код Кавале беху сузбијени. После се разделише и поцепаше, па Каталини одоше у своју земљу, неки ступише у службу краља Милутина, а трећи кренуше на нова освајања. Тако се Хиландар спасао велике беде, у којој је његов игуман имао да издржи врло тешке дане.11

Спор са монасима из Есфигмена због Злог Потока није никако могао да се смири. Есфигменци нису попуштали. Цар је стога упутио у Свету Гору свог чиновника Михаила Неокесариту, да „на лицу места“ докрајчи ствар. И он је донео пресуду у корист Хиландара, с надом да је тим то питање решено. За ово време поново се у Светој Гори и

10Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар11Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар

8


Хиландару налазио епископ Данило. Пошто је посвршавао извесне дипломатске мисије у Бугарској и Цариграду, он се поново вратио у Хиландар. Тамо се, како смо видели, увек склањао после извесних криза и напора да у тишини, вероватно, изврши обрачун са самим собом, и да се склони са попришта непроседних акција. Он је био човек с несумњиво доста необичнијих црта личности, активан, и стога врло вероватно често у сукобу са људима. Несумњиво је да је имао доста, поред начелних, и чисто личних противника. У Хиландару је настављао и писање крављевских и архиепископских житија. Ту му је стигла вест да је 12. маја 1324. године умро архиепископ Никодим. Краљ Стефан Дечански, ценећи његову вредност и хотећи да му се захвали, поручио је да дође и успео је да га избором доведе на престо српских архиепископа. За тај избор, вели биограф, допринео је и Светогорски сабор.12

На Св. Гори завлада поново стари мир. Данило, по речима биографа, одлучи да напусти игумански положај и да се преда испосничком и подвижничком животу. Оде у Савину ћелију у Кареји, а на његово место би постављен Никодим, ранији ученик Данилов. Није у потпуности јасна хронологија Даниловог игуманства. Он је очевидно игуман за читаво време страдања Св. Горе од Каталана. Његов биограф изрично помиње да је мало после његовог доласка почела несрећна најезда. У два маха Данилов ученик помиње да је та патња трајала три године и три месеца. По томе је Данило био игуман најмање и првих месеци 1310. г. Али ми за то имамо и потврде. Месеца маја (26) осмог индикта, а то је 1310. г., решавао је јериски епископ Јеротије парницу између хиландарског игумана Данила и ксиропотамског игумана Макарија због неке њиве. То је, засада, последњи помен о Данилу као игуману у Хиландару. Већ августа 1312. г. помиње се у једном протатском акту као хиландарски игуман Никодим. Данило је, према томе, напустио игумански положај, највероватније, у другој половини 1310. или током 1311. године.13

Још док је био хиландарски игуман, Данило је долазио на позив краља Милутина у Скопље. Данас се зна да је он имао неку нарочиту мисију да сврши и да је одлазио по жљеи краља Милутина краљу Драгутину „због неких послова“. Не види се ни кад је тачно то било, али се каже да је ускоро после тога напустио игумански положај и отишао у Савину испосницу у Кареји. По томе би излазило да је то било негде крајем 1310, или почетком 1311. г. Вероватно да је Данило, као некадашњи игуман, био у Кареји. По томе би излазило да је то било негде крајем 1310, или почетком 1311. г. вероватно да је Данило, као некадањи игуман био у Кареји старац. Међутим, на овом положају помиње се у августу 1312. г. старац Теодул. То значи да је Данило пре тога времена већ отишао и са Св. Горе.14

То би се слагало и с оним подацима који су у вези с Даниловим одласком са Св. Горе. У његовој биографији излаже се како је после неког времена од његовог одласка у

12Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар13Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани, .14Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,

9


Кареју настала у Србији велика невоља и зло стање. Краљ Драгутин устао је на свога брата Милутина. Напуштен од властеле, немајући на кога да се ослони, краљ Милутин сећа се у тешким часовима Данила и позива га к себи. Када је Данило дошао, краљ му је поверио све своје велико благо, које се налазило у Бањској, а њега поставио за бањског епископа, пошто је баш те године умро епископ бањске епархије. Милутин онда пође против брата. Уто му стиже помоћ Татара, Турака и Јаса. До рата није ни дошло. Браћа се измирише и завлада мир. Док је Данило био бањски епископ, зидао се под његовим надзором и његовим упутствима манастир Бањска, монументална Милутинова црква, нажалост данас сва у рушевинама. У време смрти краљице Јелене (8. фебруара 1314) Бањска је била скоро готова. Данило је у то време био у Србији и као бањски епископ учествовао на погребу старе краљице.15

4. Данило II као епископ бањски

Бањски епископи познати су још средином 13. века. Када је избио сукоб између браће Драгутина и Милутина помиње се да је те године умро бањски епископ Василије Марковић мислио је да је то звечански епископ Данило, који се помиње око 1299. у једној повељи краља Милутина у манастиру Хиландару. Биће да је то исти Данило кога Плеваљски требник помиње као ибарског епископа. Тај се епископ још и као кончулски. Једини епископ с таквом титулом био је Данило, потоњи архиепископ Данило II.Питање

15Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,

10


је: када је избио сукоб између браће и, према томе, када је умро бањски епископ. Питањем хронологије борбе између борбе између Драгутина и Милутина бавио се давно Љ. Ковачевић и узимао је „да су се браћа завадила 1312. год.“ Такву је хронологију прихватио и Стојан Новаковић. Јиречек је, међутим, узимао да је сукоб међу браћом избио много раније, ускоро после доласка принцезе Симониде Палеологове за српску краљицу, особито после акције Ирине, жене Андроника II, да осигура српски престо неком од својих синова. Ово Јиречково померање времена сукоба правилно је. Један доцније пронађен и обновљен извор, писан 1308. год., излаже како је Драгутин уступио престо брату Милутину само привремено, да га је затим тражио и није добио, те да је због тога међу њима плануо рат који траје „све до данашњега дана“, како он изрично тврди.16

За бањског архиепископа, баш у време најзаоштренијег сукоба био је постављен онда Данило, игуман манастира Хиландара, доцнији хумски епископ и српски архиепископ.Он је постао бањски епископ негде 1312 или 1313. г. У време смрти краљице Јелене (8. фебруара 1314) он присуствује као бањски епископ. Ту је он као бањски епископ учинио Милутину драгоцене услуге и чувао му благо, које је овај склонио из страха од неизвесности. Данило је имао и великог личног удела у зидању монументалне Милутинове задужбине Бањске. Кад је манастир био завршен, а намењен већ за гробницу, Бањска је постала привилегована игуманија а епископија укинута. Област бањске епископије „по Ибру Горњему и Јелшаници и Ситници и обема Лабама и Држковине и ниде вазде куде је била област духовна сеи цркви“ уступљена је под духовну власт рашког епископа, док је судску власт и фискално право имао на манастирском властелинству бањски игуман.17

За Бањску епископију и разлоге њеног оснивања немамо много историјских података. Податке налазимо у Житију краља Милутина архиепископа Данила II, у периоду 1312–1314. године. За ову епископију највише се везује личност бањског епископа Данила II (1270–1337 – епископ бањски 1313–1315) и потоњег архиепископа (1324–1337). Данило II је до 1311. године био игуман манастира Хиландара. На позив краља Милутина дошао је у Србију у периоду коначног обрачуна између браће Драгутина и Милутина

1311–1312. године.Сукоб је избио најкасније 1301. године, а извори о њему не дају конкретније податке. У Даниловом Житију, једином које сукоб међу браћом кратко и узгредно помиње, положај краља Милутина приказан је као врло тежак: „После неког времена догоди се велика скрб благочестивом краљу Урошу, јер се беше подигао његов брат благочестиви Стефан краљ од сремске земље, са многом силом, хотећи да узме његов престо и да га даде сину својему... И беше му велика невоља. Јер сва његова властела одметнуше се, и не имађаше ниједнога на кога би се поуздао, али још више је скрби за славни манастир светога Стефана, место звано Бањска... А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули“.18

16Миодраг Пурковић, Епископи и митрополити17Миодраг Пурковић, Епископи и митрополити18Драгана Јањић, Бањска епископија и разлози њеног оснивања

11


Из Даниловог житија сазнајемо да Милутин с најамницима „одби насиље оних који су борбу водили са њиме, све добро свршивши Божијом помоћу“ и то би била једина вест о крају сукоба 1311. или 1312. године.24 На основу оскудних података који се односе на године после помирења, могло би се закључити да није дошло ни до каквих значајних промена у односу на стање пре избијања рата. Браћа су заједно издала повељу манастиру Бањска, који је довршен по завршетку рата. Помен Бањске епископије у историјским изворима налазимо само у житијима краља Милутина и архиепископа Данила II. Негде пред сâм крај сукоба, Данило је у пролеће 1312. године на позив краља Милутина дошао у Србију, где му је била поверена на чување ризница манастира Бањска. Вероватно је негде у то време Данило рукоположен за епископа бањског, пошто се те године, како вели његово житије, „беше представио епископ тога места“ титулу Бањског епископа Данило је носио све до свог избора за хумског епископа 1317. године.32 Вероватно да је епископ Данило напустио Србију негде између 1314. и 1315. године, одмах по завршетку радова на цркви Св. Стефана, а можда и нешто пре, што може бити у вези са смиривањем напете унутрашње политичке ситуације, а самим тим и завршетка његове црквено-политичке мисије.19

5. Долазак Данила II на место српског архиепископа

Када се завршио сукоб међу браћом, Данило је поново отишао у Св. Гору. Намеравао је да оде у Јерусалим и Св. земљу. Ту жељу прекратио му је позив краља Милутина. Када је Данило дошао краљу, добио је краљевску реч и обећање да ће постати архиепископ. Ускоро је отишао у Пећ, где је био архиепископ Сава III, који мало после тога умро (1316). То значи да је Данило дошао по други пут у Србију 1316. г. Када је после смрти Саве III требало изабрати новог архиепископа, било је много тешкоћа. Дигла се страховита бура незадовољства, не види се због чега. Два пута сабор није могао да се

19Драгана Јањић, Бањска епископија и разлози њеног оснивања

12


сложи у питању личности. Ни трећи саборски сазив није изабрао за архиепископа краљевог кандидата, за кога се краљ много залагао. Сабор није хтео ни да чује за Данила и избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадањег Даниловог ученика (1317), а Данило је изабран за хумског епископа. Као хумски епископ, Данило је искрено оплакао и сахранио краља Милутина. Новоме краљу, Стефану Дечанскоме, био је у почетку од велике помоћи и свршавао му је неколико важних дипломатских мисија, а онда је поново напустио Србију и отишао на Св. Гору. Тамо га је затекао и избор за архиепископа, када је Никодимовом смрћу било место архиепископа упражњено. Архиепископ је постао 1324. г., а умро је 19. децембра 1338. г.20

У хронологији управљања црквом између Никодима и Саве IV има неслагања. Ако је Никодим постао архиепископ на Спасовдан 12. маја 1317. г. и ако је Сава IV умро 29. априла 1375. г., а ови се датуми сматрају као апсолутно тачни – онда у свему има у том раздобљу 58 година. Према забележеним подацима, међутим, у том времену били су на положају највиших црквених представника поједини архијереји овако: Никодим 8 г., Данило 14 г. и 3 месеца, Јоаникије 16 г. и 8 месеци и Сава IV 20 г. и 5 м. што у свему чини 60 г. пошто је време управљања архиепископа Данила II, патријарха Јоаникија и патријарха Саве IV означено не само у годинама него и месецима и пошто писац (или писци) њиховог житија даје подробније и многобројније податке него писац кратког Никодомовог житија, то је највероватније да хронолошку грешку треба тражити у Никодимовом житију. Због тога је вероватно рачунање Љ. Стојановића да је арх. Никодим умро 1324. и да је те године изабран Данило за архиепископа. О овом питању постоји и мала литература.21

6. Књижевни рад

Биограф нарочито хвали Данилову љубав за књигу. Он је, вели, „састављао“ многе књиге и „изналазио“ које Срби дотле нису имали, а који је он имао прилике видети првенствено у Светој Гори. Да дигне ниво српског калуђерства и у Србији, он је у своју задужбину Богородице Одигитрије у Пећи довео грчке монахе и њој „обилно поставио грчке књиге“. М. Васић мисли, не без доста разлога, да је Данило у Архиепископији желео створити ново књижевно средиште, „у коме ће се не само исправљати стари преводи, него преводити и нова дела.“ Данилов биограф истиче и његово велико интересовање за црквену архитектуру. Он је у Пећи дао сазидати три-четири нове црквице и велику припрату са катихумениом, као што је видео по другим светим местима идући по свету.

20Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,21Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,

13


Подигао је ту и пирг са капелом Св. Данила Столпника. Те нове грађевине он је дао и живописати, помажући и ценећи и ту грану уметности. Радио је сем тога и на другим странама, у Жичи, Магличу, Јелашцима. И на Хиландарској економији у Лизици проширио цркву Св. Саве коју је подигао Никодим и дао је живописати. Ту је још више подигао у висину и пирг испред цркве. Дао је посадити винограде и прикупити нова земљишта и засадити воћњаке, што је препоручивао и на земљиштима других манастира.22

Написао је шест житија (Житије краљице Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330, Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија I, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I, сва три између 1324. и 1327) и две службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, оба пре 1324). Житија чине језгро зборника Животи краљева и архиепископа српских (тзв. Даниловог зборника, у народу познатог као Цароставник, изд. Ђуро Даничић Београд и Загреб 1866), који је кодификован вероватно тек после 1375. и који садржи и књижевне радове тзв. Данилових настављача. У том смислу овај зборник представља Данилово настојање да створи неку врсту српског пролога. У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега неговао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије): Данило је писао о личностима које је непосредно познавао, па његова житија имају не само мемоарске одлике и живо оцртане ликове великаша, ратника, духовника и др. пишчевих савременика, него и мозаичку и сложену композицију какву је захтевао пишчев књижевни поступак (већа целина састављена је од више мањих житијних текстова и меша више жанрова: молитве, плачеве, похвале, дијалоге писца са својом душом, поученија, исповедања и др). Складно композиционо смењивање хагиографског и химнографског жанра нарочито је видно у Житију краљице Јелене, највишем домету Даниловог дара, где долазе до изражаја „преокупације светогорског ученог монаштва које су у то време и нешто касније постале основ паламитске исихастичке теологије“ (Димитрије Богдановић). Богатство Јеленине духовности у овом житију, продубљивање унутрашњег живота својих јунака уопште и тежња ка развијању књижевних слика и сцена још више приближава Данилово дело одмереном психологизму у поетици и идеологији исихазма и једном особеном и снажном спиритуализованом књижевном изразу који се све више разликује од наративности Теодосијевог типа и који ће отворити нов пут Даниловим настављачима. Службе је Данило писао за црквене потребе, поготову за утврђивање култа св. Арсенија, наследника св. Саве на архиепископској столици. Без поетских узлета једног Доментијана или књижевне виртуозности Теодосијеве, Данилова поезија ипак обилује метафорама и атрибутима, тежи узвишеном поетском изразу и величању духовних вредности ликова и, као и у житијима, демонстрира „вештину да се са мало речи доста каже”, употпуњујући тако „свестрани литерарни профил најзначајнијег српског писца ХIV в.“23

22Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар23Дамњан Петровић

14


Свети Данило II - фреска из Пећке патријаршије

7. Закључак

Данило је по свему васпитник своје родне груде. Колико је стекао знања и културе – стекао је у Србији, а од природе је био способан и талентован. Његов пример показује да се често и неправично и с мало упућености говори о школама, оним малобројним школама, по српској земљи и учитељима који су могли да упуте. Данило је заиста био „паметан, практичан, учен и енергичан“. Врло лепу, тачну и сликовиту карактеристику Данила дао је Никола Радојчић, када је писао да је Данило био „скрушен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и 'искусан у делима... световнога живота', одушевљен уметник и

15


савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан истрајном обрађивању земље“.24

Несумњиво да је Данило био изузетна личност. Дао је велики допринос, како својој цркви и држави, тако и своме народу. Српска православна црква га је прогласила за светитеља и његов дан слави 20. децембра по црквеном, то је 2. јануара по грегоријанском календару. Одбор Српске академије наука и уметности га је крајем 20. века уврстио у 100 најзнаменитијих Срба. Данило је својим делима показао колико је заиста био велики. На основу свега до сада изложеног, може се видети да је он био од великог значаја за средњевековну Србију, поготово за српску цркву. То се види из примера када је својим мудрим и храбрим одлукама одбранио манастир Хиландар од Каталанских пљачкаша. Такође, из горе наведеног, сазнајемо да је уживао углед и поштовање код српских краљева, нарочито код краља Милутина. Он је имао доста поверења у њега. Данило је имао утицаја и у изградњи многих цркава и манастира као и у издвајању значајних новчаних средстава од стране државе за њихове потребе, чиме је допринео развоју цркве. Поред осталог, Данило се бавио и књижевношћу. Захваљујући његовим књижевним делима имамо податке о значајним личностима доба у коме је живео, као и о ситуацији у самој земљи. Носио је тешко бреме, посебно када је настао сукоб за престо између браће Драгутина и Милутина. Он је тада показао своје способности као један изузетан дипломата. Успео је да помири завађену браћу и да поштеди земљу пустошења и разарања.Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Нажалост, данас је он заборављени великан српске историје. Оно што је сигурно јесте да су његова дела оставила неизбрисив траг у повести српске средњевековне државе.

Литература

Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђујић, Дејан Медаковић: „Хиландар – монографија“;

Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић:„Хиландарски игумани“;

www.politikin-zabavnik.rs;

24Владимир Ал. Мошин, Миодраг Ал. Пурковић, Хиландарски игумани,

16

http://www.politikin-zabavnik.rs/


Владимир Ћоровић:„Света Гора и Хиландар“;

Миодраг Пурковић:„Епископи и митрополити“;

Драгана Јањић:„Бањска епископија и разлози њеног оснивања“;

Питања:

1. По чему је избор Данила за хиландарског игумана био специфичан?2.

17

Documents

Матурски Коначан Рад - Историја