Шестојануарска диктатура

Садржај

1. Апстракт ................................................................................................................ 2

2. Теоријско – методолошки оквир истраживања .................................. 3

3. Александар I Карађорђевић ......................................................................... 7

4. Шестојануарска диктатура ........................................................................... 9

4.1 Стање у Краљевини СХС и увођење диктатуре ....................................... 9

4.2 Живот под диктауром ................................................................................. 10

5. О диктатури у савременој историографији ........................................ 12

6. Жртве шестојануарске диктатуре ........................................................... 14

7. Литература .......................................................................................................... 16

1

Шестојануарска диктатура

1. Апстракт

6. јануара 1929. године, користећи као изговор политичку кризу коју су изазвала

убиства, краљ Александар је укинуо Видовдански устав, распустио Народну скупштину

и завео личну дикататуру, којом се забрањује рад свих политичких странака и

синдиката. Краљ Александар објавио нови устав, који је пренео извршну власт на

краља. Одредба о тајном гласању је одбачена, а притисак на јавне раднике да гласају за

владајућу странку ће бити особина свих избора одржаних под Александровим уставом.

Половину Горњег дома је директно именовао краљ, а предлог закона је могао постати

закон након усвајања у једном дому и такође ако га одобри краљ. Такође је 3. октобра

променио име државе у Краљевина Југославија, прогласио идеологију „интегралног

југославенства“и променио унутрашњу поделу са 33 области на 9 бановина.

2

Шестојануарска диктатура

2. Теоријско – методолошки оквир истраживања

Шестојануарском диктатуром се назива период диктатуре у Краљевини СХС од

6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године када је краљ Александар I Карађорђевић

распустио Народну скупштину, забранио рад свих политичких странака и синдиката,

политичке скупове, увео цензуру, прогласио идеологију „интегралног југославенства“ и

држави променио име у Краљевина Југославија. Диктатура је званично укинута

доношењем Октроисаног устава.

сл. 1 Краљ Александар I Карађорђевић

Нерешено аграрно, национално и радничко питање је изазвало велико

незадовољство народа и нестабилност Краљевине СХС. Користећи овакво стање,

Сељачко-демократска коалиција коју су чиниле Хрватска сељачка странка Стјепана

Радића и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, је покренула борбу

против власти краља Александра I Карађорђевића и тражила је ревизију Видовданског

устава из 1921. Стварање Сељачко-демократске коалиције је заоштрило сукоб ове две

странке са Радикалном странком. 20. јуна 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић је

убио посланике Хрватске сељачке странке Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко

ранио Стјепана Радића, који је умро од последица рањавања 8. августа 1928. Народна

скупштина се састала поново 1. августа, али посланици Сељачко-демократске странке

су одбили да учествују.

Искористивши смрт Стјепана Радића и блокаду рада Народне скупштине, краљ

Александар је у прогласу објављеном 6. јануара 1929. објавио да су "ти жалосни

3

Шестојануарска диктатура

раздори и догађаји (...) поколебали код Народа веру у корисност те установе" те да зато

између краља и народа "не може и не сме бити више посредника". Краљ је укинуо

Видовдански устав и лично преузео извршну, законодавну и војну власт, а за

председника владе је именовао генерала Петра Живковића. Такође су на неке друге

цивилне дужности доведене војне особе, посебно у Хрватској и Македонији. Народна

скупштина је распуштена, забрањен рад свих политичких странака, уведена строга

цензура новина и књига, забрањени сви политички зборови, националне, синдикалне и

верске организације, забрањена је употреба националних имена и амблема. Такође је

проширен и допуњен Закон о заштити државе и уведен Државни суд за заштиту државе

при Касационом суду у Београду.

Деловање је дозвољено новим и постојећим организацијама које су промовисале

југословенство:

Југославенска акција ,

Соко Краљевине Југославије ,

Народна обрана ,

Удружење четника за слободу и част Отаџбине , итд.

Током диктатуре су биле ограничене политичке слободе, полиција је прогонила

илегалне радикалне групе као што су хрватски и македонски националисти, албански и

црногорски сепаратисти и комунисти, против којих је већ 1920. била донесена Обзнана.

На улици је у Загребу убијен хрватски националиста Милан Шуфлаи, што је довело до

међународне петиције коју су потписали и Алберт Ајнштајн и Хајнрих Ман. Око 400

чланова КПЈ и СКОЈ-а убијено је у периоду од 1929. до 1932. Овако великим жртвама

придонела је директива водства КПЈ за припрему оружаног устанка, подстакнута

проценом Шестог конгреса Коминтерне о приближавању опште кризе капитализма.

Владко Мачек је у децембру 1929. ухапшен и дуго држан у затвору, али је пуштен без

оптужбе. Потпредседник ХСС-а Јосип Предавац ухапшен је због слома Сељачке

задружне банке и осуђен на 2 и по године затвора. Мачек у својим Мемоарима тврди да

је пропаст банке заправо изазвала држава, која је преко Југославенске народне банке

контролисала банскарски систем. Касније, у јулу 1933, Предавец је убијен.

4

Шестојануарска диктатура

Краљ се у увођењу диктатуре ослањао на војне врхове и жандармерију, групу

српских политичара везаних уз двор и на представнике крупног капитала којима је у

интересу ред у земљи. Подршку је добио и у Словенији од словеначких либерала, као и

од Антона Корошца, председника Словенске људске странке (СЛС), која је ушла у

владу генерала Живковића. Међутим, Корошец и група вођа СЛС су 1933.

интернирани, Корошец на Хвар, а остали у Босну.

Краљ се такође могао ослонити на подршку земаља које су у држави имале уложен

знатан капитал, а посебно Француске и Чехословачке. Француској је такође била у

интересу стабилност Краљевине Југославије у сукобу са Мусолинијевом Италијом (која

је пружала помоћ усташама). Међутим, светска економска криза која је тада владала је

задала катастрофалан ударац заосталој привреди Југославије, погоршала је положај

становништва и изазвала је још веће незадовољство, што је довело до свакодневних

протеста и сукоба са органима реда. Крупна буржоазија је тражила обнову

парламентарног система. Инострани капиталисти су, из страха да им инвестиције и

концесије не пропадну због оваквог стања у земљи, захтевали од краља да одустане од

диктатуре, тако да су Француска и Чехословачка 1931. године вршиле притисак на

краља да изврши ограничене реформе. Краљ је могао рачунати и на одређену подршку

нижих слојева, незадовољних јаловим препуцавањима политичара. Живковићева влада

је обећала бригу режима за спровођење мера за санирање привреде и отклањање

привредних и социјалних невоља народа. Краљ је 3.9.1931. одустао од отворене

диктатуре и донео је Октроисани устав и проведени формални парламентарни избори

на којима се појавила само једна странка, режимска Југословенско радничко - сељачка

демократија, касније преименована у Југословенску националну странку.

Диктатура је имала врло уску социјалну и политичку базу, а економски је била

неуспешна. Исте године кад је диктатура уведена у свету је избила велика економска

криза, која је погодила и Југославију. Диктатура је економски погодовала само крупним

капиталистима, а идеологија уништења националних разлика изазвала је код свих

народа супротан учинак. Многи који су је у почетку подржали одступају, а они који су

се пасивизирали почињу пружати активни отпор.

5

Шестојануарска диктатура

Сељачко-демократска коалиција је почетком новембра 1932. објављавила тзв.

Загребачке пунктације, које су потписале и Анте Трумбић и Миле Будак. Због те је

резолуције Мачек осуђен на три године робије.

Српска опозиција (Демократска странка, Савез земљорадника) је променила своја

политичка опредељења и прихватила сарадњу са Сељачко-демократском коалицијом и

федерализам као начин решавања националног питања у Југославији.

Краљ Александар је убијен 1934. у Марсељском атентату. Под регентом Павлом

Карађорђевићем је дошло до попуштања режима и расписивања избора 1935, на којима

је наступила уједињена опозиција. Иако је парламентаризам поново успостављен, а

успоставом Бановине Хрватске 1939. напуштен централизам и идеологија интегралног

југославенства, Октроисани устав је остао на снази све до слома Југославије у

Априлском рату 1941.

6

Шестојануарска диктатура

3. Александар I Карађорђевић

Краљ Александар Први (Карађорђевић), рођен 17. децембра 1888. године на

Цетињу, био је други син краља Петра Првог (1903-1921.) и црногорске књегиње Зорке.

Постао је престолонаследник 1909. године, пошто се његов старији брат Ђорђе, услед

болести, одрекао престола.

Александар се школовао у Женеви, Петрограду и Београду. Учествовао је у

Балканским ратовима, као номинални командант Прве армије. Године 1914. је постао

регент Србије, а у Првом светском рату је био врховни командант Српске војске.

сл. 2

Како је из Првог светског рата Србија изашла као једна од победничких земаља

регент је искористио повољну политичку ситуацију на Балкану и у Европи, и 1.

децембра 1918. године је прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку

Краљевину СХС. У земљи су тада постојале две јаке политичке струје: једну је

предводио Никола Пашић са радикалима, а другу регент Александар. Обе струје су се

слагале око централистичког уређења земље, али су биле супротстављених мишљења о

томе ко ће владати земљом. Пашићева струја се залагала за уставну и парламентарну

монархију, а Александар је тежио да учврсти своју личну власт.

7

Шестојануарска диктатура

Године 1921, 28. јуна, донет је Видовдански устав, којим је Александар добио

широка овлашћења у управи и законодавству. Исте године, у августу, умро је краљ

Петар Први и Александар је ступио на престо. Наредни потези које је повукао

представљали су нарушавање појединих основних демократских начела: доношење

Обзнане 1920. године, Закона о заштити државе 1921. године, укидање Видовданског

устава 6. јануара 1929. године и завођење личне власти познате као ``Шестојануарска

диктатура``. Две године касније, желећи да умањи опште незадовољство политичке

елите и јавности због увођења личне власти, Александар Први подарио је тзв.

Октроисани устав који је за свој основни циљ имао да поврати привид демократског и

парламентарног уређења, али и да правно уреди положај монарха.

Краљ Александар Први убијен је у Марсеју приликом званичне посете

Француској, 9. октобра 1934. године. Атентатори су били припадници Вослободителне

македонске револуционарне организације (ВМРО) цији је циљ био стварање Велике

Македоније која би, уз садашњу Македонију, обухватала и делове Грчке, Албаније и

Бугарске. После атентата, Александра је наследио његов најстарији син Петар Други

(1934-1945.).

сл.3 Тренутак када атентатор Владо Черноземски скаче на кола и убија краља Александра у Марсеју, 9. октобра 1934. у 16 сати и 20 минута

сл.4 Краљ Александар на умору, након марсејског

атентата

8

Шестојануарска диктатура

4. Шестојануарска диктатура

4.1 Стање у Краљевини СХС и увођење диктатуре

Главни разлог унутрашњих политичких сукоба у Краљевини СХС су били хрватско-

српски односи. Хрватске политичке партије предвођене Стјепаном Радићем као

председником Хрватске Сељачке Странке су сматрале да је стварањем заједничке

државе остало нерешено хрватско питање тј. право хрватског народа на своју државу. У

Загребу се оштро критиковао Видовдански устав који је по њима заговарао строги

централизам и преимућство Београда и српске елите која је задојена „великосрпским

хегемонизмом”. У сукобима се користило и нерешено аграрно питање и тешак положај

сељака за шта је оптуживана политика Краља Александра. Стјепан Радић је кренуо у

оштар сукоб са Видовданским уставом и најачом српском партијом-Радикалном

странком. Из недеље у недељу се сукоб све више распламсавао и све више је одступао

од нормалних полтичких разлика које су присутне у сваком парламенту. У таквој

атмосфери и једна и друга страна су користиле тешке речи и претње са скупштинске

говорнице. Прилоком једне такве оштре дебате августа 1928. испуњење увредама,

радикалски посланик Пуниша Рачић је усред скупштине пуцао на посланике Хрватско

Сељачке Странке. Убијени су посланици Павле Радић, Ђуро Басаричек, а касније од

задобијених рана умро је и Стјепан Радић. У последње време се могу наћи аутори који

заговарају тезу да је Пуниша Рачић био у тајном договору са краљем Александром и да

је од њега добио инструкције шта да уради. Оваква становништва нису поткрепљна

историсјким изворима и више су производ пропаганде посебно у хрватској

историографији.

После оваквог развоја догађаја страсти су се још више распламсале и постојала је

могућност да дође и до озбиљне унутрашње кризе и распада земље. Видевши да је

овакво стање немогуће, Краљ Александар је 6. јануара прогласио укидање

Видовданског устава и узео власт у своје руке. На основу проучених и доступних

9

Шестојануарска диктатура

извора сигурно можемо рећи да је он искрено веровао у идеју југословенства ( иако је

реално стање у земљи пружало другачију слику ) и да је укидање парламента једини

начин да држава опстане. Поред устава, распуштена је скупштина и краљ је постао

врховна власт поставивши као председника владе генерала Петра Живковића. Краљ је

имао подршку војске, жандармерије, неких европских држава, словеначких партија

предвођеним Антоном Корошецом и хрватских политичара југословенског опредељења

( било је пет хрватских министара у влади Петра Живковића ) .

4.2 Живот под диктауром

По проглашењу дикатуре донет је закон о заштити јавне безбедности и поретка у

држави. Овим законом су се практично ограничила политичка права, слобода штампе и

политичког окупљања. Забрањена је свака партија која је настала на националној или

верској основи. Једино је био дозвољен рад југословенским организацијама попут

Југословенске акције, соколског друштва Краљевине Југославије, Народној Одбрани и

удружењу четника за слободу и част Отаџбине. Овим законом се идеја интрегралног

југословенства једино допуштала. Као последица тога је Краљевина СХС променила

своје име у Краљевину Југославију 3. октобра 1929. године.

Донет је и важан Закон о краљевој власти и државној управи. На основу тог закона

је укинута одредба да је држава парламентарна и уставна монархија, већ је постала

наследна. Краљ Александар је постао носиоц законодавне и извршне власти, постављао

је председника владе и министре по својој вољи.

сл.5

Са почетком диктатуре дошло је до промена и у државном уређењу и

функционисању. Формиран је Државни суд за заштиту државе који је имао задатак да

суди политичким противницима система. Промена са најдалекосежнијим последицама

10

Шестојануарска диктатура

је увођење бановина којих је било девет. Бановином је управљао бан кога је постављао

краљ. Александар је желео да на тај начин разбије хомогеност националних заједница.

Реакција хрватских полтичара су биле веома оштре тако да је дошло до сукоба и

хапшења н многих виђенијих Хрвата. Држава је ставила себи у задатак да се обрачуна

са противницима од којих су неки стварно представљали реалну опасност попут

усташког покрета, албанског сепаратизма и делатности ВМРО-а. Ухапшен је Влатко

Мачек, а Светозар Прибићевић је интерниран и касније је под притиском и напустио

земљу. Од екстремних хрватских политичара, плажећи се хапшења, из земље је побегао

и Анте Павелић.

Европске државе су на увођење диктатуре реаговале сходно својим интересима.

Француска је подржала Краља Александра желећи да га има у свом одбрамбеном

систему. У Паризу је прихваћено становништво да ће унутрашњи сукоби у земљи

довести до разградње државе и да ће Италија то искористити зарад својих претензија ка

територијама на Јадрану. Велика Британија је делила ставове Француске. Најжешћи

критичар краља Александра је била Италија која је видела да преко диктатуре се ипак

остварује стабилност Југославије, а посебно консолидација војске. Тако смо дошли до

занимљивог парадокса да су европске државе које су демократске подржавају или

имају разумевања за диктатуру, а фашистичке је гласно осуђују позивајући се на

либералне вредности.

Суочен са притиском европских држава и нараслим унутрашњим незадовољством,

не само због политичке ситуације, већ и због економске кризе, Краљ Александар је

одустао од отворене диктатуре. Тако је народу обнародовао тзв. Октроисани устав

1931. који је требао да буде компромис између диктатуре и парламентаризма. Новим

уставом остале су на снази све одлуке проглашене 1928. И даље су многе политичке

партије маргинализоване и ометене у свом деловању. Као последица тога је да ниједна

важнија политичка партија није прихватила нови устав и нису желеле да под тим

условима изађу на изборе. На расписане изборе изашла је једино Југословенска

национална странка које била отворено форсирана од стране двора и оних који су

подржавали диктатуру. Краљ Александар је и поред ублаживања диктатуре и даље

губио подршку. Отворено су против таквог стања устали и пословни кругови којима је

више одговарао парламентарни систем. Хрватске партије су наставиле да агитују да се

11

Шестојануарска диктатура

реши хрватско питање па су тако настале „Загребачке пунктације” 1932. године. Анте

Трумбић и Миле Будак су овим памфлетом још више долили уље на ватру. Српска

опозиција је увидевши колико српско-хрватски односи оптерећују југословенску

државу, прихватила да се у будућности хрватско питање мора отворити и некако

решити. Пред крај свог живота Краљ Александар је успео да својом политиком од себе

одбаци и српске полтичаре и интелигенцију и да несвесно допринесе консолидацији

хрватских сепаратиста.

Поред хрватских политичара међу жртвама диктатуре морамо поменути и око 16

функционера комунистичке партије. Они су углавном убијени у сукобима са полицијом

приликом хапшења. Директивом Шестог Конгреса Коминтерне наређено је свим

партијама да у својим држава раде на припремању оружаног устанка против

капиталистичког система. Сама активност КП и начин на који се борила за своје

циљеве нису држави остављали другог избора.

Атентат у Марсељу 1934. године и убиство Краља Александра Карађорђевића је

означио и формалан крај диктатуре. Мада је тзв. Октроисани устав остао на снази, под

намесништвом кнеза Павла је дошло до значајног попуштања и укидања забрана

окупљања и политичког организовања. Хрватско питање, као главни разлог

проглашења диктауре је решено стварањем Бановине Хрватске.

5. О диктатури у савременој историографији

И данас се о увођењу диктатуре и њеном карактеру у историографији пише

различито. Те разлике потичу због другачијих идеолошких погледа, али и припадности

различитим националним школама. Код Срба је дуго преовладавало комунистичко

становиште да је шестојануарска диктатура имала нека фашистичка својства и да је

уперена била искључиво против рада Комунистичке партије. Дуго су изношене нетачне

тврдње о броју ухапшених комуниста и уопште о тешким искушењима рада партије

под диктатуром. Савремено проучавање овог периода наше историје, ослобођеног

политичког притиска, јасно показује да је број ухапшених комуниста миноран. На крају

крајева диктатура и није уведена против њих нити су они и били повод да Краљ

Александар повуче такав потез. Зашто је у комунистичкој историграфији истицан

овакав став? Једини одговор би био да су југословенски комунисти имали потребу да

12

Шестојануарска диктатура

имају „фашистичког” противника као и њихове колеге у Европи. Савремени

историчари су одбацили претеране бројке о ухапшеним чланиовима партије, а посебно

радови историчара Бранка Петрановића који је одлично показао да шестојануарска

дикатура није имала фашистички карактер.

Почетком деведесетих, појавом вишестраначја, појавила су се мишљења и ставови

који су оправдавали поступак Краља Александра. По таквим мишљењима, често не баш

стручним, увођење диктатуре је било неопходно како би се сачувала држава од

дезинтеграције како од унутрашњих, тако и од спољних фактора. Овакве ставове су у

нашој јавности често заступали присталице монархије и они појединци блиски

многобројним равногорским удружењима насталих почетком деведесетих. Све већи

утицај либерализма и идеологије грђанског друштва је у Србији дао веома негативан

осврт на овај догађај. Либерални историчари у први план истичу кршење политичких

права и забрану партија дајући оцену кроз призму демократије и савремених погледа на

друштво.

У хрватској историграфији о шестојанурској диктатури постоји веома ригидан став,

који се код хрватских историчара не доводи у питање без обзира били они изданци

комунистичке школе, новог хрватског ревизионизма или либералне школе. Наиме, у

Хрватској се на читав период заједничке државе гледа као на етапу хрватског народа до

своје националне и независне државе. Често се истиче великосрпски хегемонизам као

главни разлог увођења диктатуре. Овакви ставови немају упориште, ако имамо у виду

изричито југословенско опредељење Краља Александра што га је довело у сукоб и са

српским партијама и интелктуалцима.

Европска историографија на овај период има своје уопштено схватање. Она на овај

догађај гледа не појединачно, већ га ставља у општи оквир политичких догађаја на

Балкану. Тако можемо наћи да се за период од 1920. па све до почетка Другог светског

рата користи назив балканске монархо-диктатуре. Постоји јасна идеолошка нота

оваквог описа политичке историје Балкана у периоду између два рата. Српска

историграфија, али и озбиљни истраживачи не могу да прихвате овакво уопштавање.

Прво: различити чиниоци су у балканским државама натерали полтичке елите да

окрену леђа демократији ( опасност од распада због међунационалних сукоба,

радикализам фашистичких партија, агресивна комунистичка агитација, атентати,

13

Шестојануарска диктатура

урушавање правних и демократских институција итд. ). Друго: саме тзв. дворске

диктатуре су имале своје посебан карактер. Негде су биле инспирасане фашистичким

идејама, жељом да монарх не буде ограничем парламентом или у случају Југославије

прожета идејом унитарног југословенства.

Шестојануарска диктаура представља очигледан пример и доказ илузије идеје

југословенства. Од самог почетка нова држава је била суочена са разликама које су

биле непремостиве. Покушај Краља Александра да силом наметне своју вољу није

уродио плодом, чак напротив, дао је одличан повод хрватским националистима да

оправдају своје намере. Двор је својом политиком изгубио подршку умеренијих Хрвата

а касније готово целокупне српске интелигенције. Покушај са наметнутим интегралним

југословенством је само појачао бојазан и код осталих нација од губитка свог

индетитета и положаја. Најдрастичнија последица диктатуре је увођење бановина, јер

ће се хрватски сепаратисти сада окренути борби за њихову што већу аутономију.

Касније су у томе и успели стварајући бановину Хрватску која је дала основ настанку

НДХ.

6. Жртве шестојануарске диктатуре

Ђуро Ђаковић (1886-1929), организациони секретар ЦК КПЈ, убијен 25. априла

1929. године југословенско-аустријској граници

Никола Хећимовић (1900-1929), секретар Црвене помоћи, убијен 25. априла

1929. године југословенско-аустријској граници

Мијо Орешки (1905-1929), политички секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с

полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године

Јанко Мишић (1900-1929), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, погинуо у

борби с полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године

Славко Орешки (1901-1929), вођа технике ЦК СКОЈ-а, погинуо у борби с

полицијом, у Самобору, 27. јула 1929. године

Паја Маргановић (1904-1929), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 30. јула 1929.

године у Загребу

14

Шестојануарска диктатура

Брацан Брацановић , члан ЦК КПЈ и секретар ПК КПЈ за Србију, убијен августа

1929. године у Београду

Марко Машановић (1894-1930), члан ЦК КПЈ, убијен априла 1930. године у

Црној Гори

Маријан Браун , члан ПК КПЈ за БиХ и секретар МК КПЈ за Сарајево, убијен

јула 1930. године у Сарајеву

Перо Поповић Ага (1905-1930), организациони секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14.

августа 1930. године у Загребу

Јосип Колумбо (1905-1930), политички секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 14. августа

1930. године у Загребу

Риста Самарџић (1895-1930), члан Политбироа ЦК КПЈ, убијен октобра 1930.

године у Загребу

Златко Шнајдер (1903-1931), секреат ЦК СКОЈ-а, убијен 1931. године у Зеници

Јосип Дебељак (1902-1931), секретар ЦК СКОЈ-а, убијен 15. октобра 1931.

године у Загребу

Јосип Адамич , члан МК КПЈ за Загреб и секретар ПК СКОЈ-а за Хрватску,

убијен 15. октобра 1931. године у Загребу

Божо Видас Вук (1893-1931), члан ЦК КПЈ, убијен новембра 1931. године у

Загребу.

15

Шестојануарска диктатура

7. Литература

Глигоријевић, Бранислав, Краљ Александар Карађорђевић,српско-

хрватски спор,Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,

2002.

Добривојевић, Ивана , Државна репресија у доба диктатуре

краља, Институт за савремену историју, Београд, 2006.

Шарац, Недим ,Успостављање шестојануарског режима

1929.године, Свјетлост ,Сарајево , 1975.

16