1

SEMINARSKI RAD TEMA: AGRESIJA I

AGRESIVNOST

Mentor Student

http://www.besplatniseminarskiradovi.com

2

UVOD

O agresiji se veoma mnogo govori, ali ne bez razloga, jer je ona oduvek bila prisutna u životu

ljudi i životinja. Savremeni i civilizovani svet u kome živimo preplavljen je talasom agresije i

destruktivnog ponašanja, gubitak nade, vere i ljubavi današnjeg čoveka i mnogi drugi lični drustveni

faktori. Zbog svog velikog značaja agresija je postala predmet proučavanja mnogih nauka:

antfopologije, sociologije, psihologije, psihijatrije, filozofije, itd. Agresija sa najkobnijim posledicama

po telesni i duŠevni razvoj je ona koja se ispoljava u porodici. Na razvoj deteta utiču:

1. nasleđe od kojeg zavise osobine ličnosti, razne skolonosti, pa i karakter;

2. društvena sredina, prvenstveno porodica, zatim vršnjaci, škola, masmediji, itd;

3. lična aktivnost;

4. faktor sudbine.

Pošto se sa agresivnim ponašanjem srećem na svakom koraku, ova pojava postala je predmet i mog

posebnog interesovanja i predmet maturskog rada.

POJMOVNO ODREĐENJE

Termin »agresija« latinskog je porekla. Potiče od latinske reči ad što znači »prema ili ka« i reči

gradus što znači »korak«. U prevodu agresija bi značila kretanje napred. Reč agressio poprimila je

značenje napada, jer je u ratovima kretanje napred značilo napad. Mnogi autori razlikuju pojmove:

agresivnost, agresija i agresivitet:

- agresivnost je relativno postojana crta ličnosti tj. trajna osobina ili stanje ličnosti;

- agresija je ispoljavanje agresivnosti u odredenom vremenskom periodu;

- agresivitet podrazumeva trajnost ispoljavanja agresivnog pnašanja. Definicije ovih pojmova

razlikuju se od autora do autora.

Termin agresija i agresivnost upotrebljavaju se u različitim značenjima:

1. u smislu tendencije za dominiranjem, kod osoba čija je crta ličnosti sklonost ka dominiranju; 2. u smislu tendencije da se ostvare lični interesi uprkos protivljenju drugih ljudi.M.Levin to naziva

»zdravom agresivnošću«, a W.Mc.Dougal »borbenošču«.

3

3. u smislu inicijative da se realizuju lični ciljevi ili interesi, koji ne nailaze na suprodstavljanje

drugih ljudi; 4. u smislu tendencije ka aktivnosti, preduzimljivosti i energičnosti, koja se izjednačava sa crtom

ličnosti označenom kao aktivizam; 5. u smislu tendencije ka destruktivnosti i razaranju drugih osoba ili objekata ili ka

autodestruktivnosti (uništavanju samoga sebe).

Šta će se smatrati agresivnošću i agresijom zavisi od sistema vrednosti pojedinca, grupe,

kolektiva, zajednice, klase kulture, itd. Prema G.Kaporu (1979) za psihologiju je značajno da se

naučno odredi upotrebna vrednost ova dva termina, pre svega zato:

1. što je psihologija nauka, pa je neophodno da se ovi pojmovi precizno (operacionalno) definišu

kako bi se mogli ne samo opisati nego i meriti; 2. sam termin agresivnosti i agresije zavisi od shvatanja značenja ova dva pojma, jer postoje

slučajevi kada ove pojave treba favorizovati (podsticati), ali i slučajevi kada agresiju ili auto

agresiju treba lečiti, ublažavati ili na nju preventivno delovati.

Iz iskustva znamo da je za bavljenje sportom, biznisom, politikom, policijskim i vojnim

poslovima i nekim drugim delatnostima neophodna prilična doza agresivnosti.

Agresivno ponašanje ispoljava se u napadu na druge osobe sa namerom da im se nanese šteta,

koja u stvarnosti može, ali i ne mora da bude naneta.

Svako društvo raspolaže sankcijama protiv agresivnog ponašanja, ali mnoge grupe direktno ili

indirektno podržavaju određene oblike agresivnog ponašanja. Svedoci smo da i patrijahalno društvo, u

kome mi živimo, često toleriše ili podstiče agresivno ponašanje dečaka, a suzbija i kažnjava isto takvo

ponašanje kod devojčica, jer se smatra da je to društveno neprihvadjivo.

Neophodno je da razlikujemo agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva i težnje da

se agresivno postupi. Mnogi autori smatraju da je prirodna i urođena reakcija ljudi da agresivno

reaguju kada su napadnuti ili kada su sprečeni da ostvare svoje intenzivne potrebe, motive i želje.

O agresivnim motivima možemo da govorimo samo onda kada naše agresivno ponašanje ima

jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili da mu nanese štetu, odnosno kada osoba nalazi zadovoljstvo u

samom agresivnom aktu.

Da li će doći do agresivnog postupka zavisi od:

1. agresivnog impulsa; 2. agresivnog osećanja i 3. drugih, prvenstveno socijalnih faktora.

4

Prema N.Rotu (1971) pod agresivnošću se podrazumeva ponašanje čija je namera da nekoga povredi

ili da mu se nanese šteta, i to nezavisno od toga:

1. da li je ta namera postojala od samog početka ili se javila tek tokom reagovanja na neku situaciju;

2. da li se ispoljava postupcima koji su otvoreni i uočljivi na štetu drugih ludi ili postoji samo želja da

neko bude povreden.

Mnogi naučnici su sebi postavili pitanje:Da li je agresivnost kao pranagon ukorenjena u svakom

ljudskom biću ili postoji u karakteru kao individualno svojstvo koje ne mora da ima svaki čovek?

Takođe su postavili pitanje:Da li je agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno, tj. naučeno,

ili na njegov razvoj utiču istovremeno nasledni faktori, uslovi sredine i učenje u međusobnoj

interakciji?

INSTIKTIVISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Sva istraživanja instikata posle Čarlsa Darvina počivala su na njegovoj teoriji evolucije. Willam

James (1890) i William Mc Dougal (1913 i 1932) govore o tome da svaki individualni instinkt

motiviše odgovarajuće oblike ponašanja.I za neoinstinktiviste, čiji su predstavnici Sigmund Freud i

Konrad Lorenc, izvor agresivnog ponašanja je u instinktima.

Instinkti izviru iz potreba i urođeni su. Oni su pokretački faktor ličnosti i imaju selektivnu kontrolu nad

ponašanjem. Njihov psihološki predstavnik je želja. Oni sačinjavaju duševnu energiju ličnosti, a izvor

im je u idu. Cilj instinkta je zadovoljenje, a instinktivne težnje su slepe. Da bismo razumeli

instinktivističko shvatanje agresije Sigmunda Frojda moramo se upoznati sa tri komponente ličnosti:

biološkom-id, psihološkom-ego i socijalnom- superego. Id je najstariji, nesvesni deo ličnosti i izvor

energije. On sadrži sve što je nasleđeno, prisutno pri rođenju i instinkte. U njemu vlada princip

zadovoljstva. Id ne poznaje ni moral ni logiku. On teži da izbegne bol i neprijatnosti i želje su jedina

realnost sa kojom dolazi u dodir. Da bi se ostvarile želje ida potrebno je da se angažuje ego koji ima

dodira sa spoljašnjim svetom. Ego se razvija iz ida i on je slab u odnosu na njega. Ego usklađuje

zakone instikta sa zakonima spoljašnjeg sveta. Iz ega se, identifikacijom sa roditeljima, izdvaja

superego. Superego dobija energiju iz ida, ali on ima dužnost da koči impulse koji dolaze iz ida, a

naročito seksualne i agresivne, dok id teži samo ka zadovoljenju.

Prema Sigmundu Frojdu svaki instinkt ima:

1. svoj izvor (uzbuđenje koje nastaje u telu);

5

2. svoj cilj (uklanjanje neprijatnog stanja tj. zadovoljenje); 3. spoljašnji objekat kojim se vrši zadovoljenje (oblici ponašanja koji vode zadovoljenju

itd.).

Frojd je poklanjao malu pažnju agresiji sve dok je smatrao sda čovekom vladaju dve glavne

snage: libido (seksualnost) i instinkt samoočuvanja. On je u početku poreklo agresije tumačio kao

odgovor na frustraciju seksualnog nagona. Frojd je bio pristalica dualističkog shvatanja po kome su

uvek međusobno suprotstavljene dve osnovne sile. Ta dihotomija postojala je prvo između libida i

instinkta samoočuvanja, zatim između Erosa (instinkta života) i Tanatosa (instinkta smrti).

Instinkt života (glad, žeđ, seks) služi održanju života i razmnožavanju. Oblik energije pomoću

koje oni deluju zove se libido. To je konstantna sila koja se može vezivati za razne objekte. Eros treba

shavtiti kao stvaralački princip, koji sam po sebi nije erotičan i u okviru kojeg se odvija reprodukcija

čoveka dok se pod Tanatosom, iz koga potiče agresivni nagon, podrazumeva težnja čoveka da se vrati

u neorgansko stanje. Eros i Tanatos javljaju se međusobno isprepletani. Naime Frojd je uočio da i Eros

može koristiti instinkt smrti (to je sadistička komponenta u Erosu ). Isto tako instinkt smrti može

koristiti i sopstveno pražnjenje u vidu agresije. Tanatos po pravilu ne istupa u svojim otvorenim

oblicima već se lukavo prerušava, a naročito teži da se preodene u oblik Erosa. Institucionalizovano

nasilje nad ljudima svedoči o uspelom prerušavanju Tanatosa u Eros. Sloj intelektualaca, sa njihovom

složenom mentalnom aparaturom, natočito je podložna iskušenjima Tanatosa i njegovom

prerušavanju, čime se može objasniti lakoća sa kojom intelektualci postaju, pre drugih, agresori i žrtve.

Kada instinktivni impulsi, koji u sebi sadrže i Eros i Tanatos, ne budu uspešno potisnuti, onda se

seksualni elementi pretvore u simptome, a agresivni se izdvoje i ispoljavaju kroz osećaj krivice i

destruktivnosti. Instinkt smrti može biti povezan sa libidom i tada se pretvara u impulse koji su

bezazleniji, a ispoljavaju se u sadizmu i mazohizmu.

Frojd je smatrao da sva živa bića nastaju delovanjem kosmičkih sila na neorgansku materiju, a da

kod ljudi postoji podsvesna želja za smrću, koja je u stvari cilj života. U celoj prirodi vlada princip

konstantnosti, pod čijim uticajem organska materija teži da se vrati u anorgansku. Čovekova želja za

vlastitom smrću blokirana je snagama erosa, pa se on bori za svoj opstanak. Za njega je agresivnost,

koja je proizvod instinkta smrti, u stvari agresivnost usmerena napolje (protiv drugih objekata). Prema

Frojdu svako ponašanje, pa i agresivno, determinišu fizičke sile, karakter tih sila je delom nesvestan.

Uvid je faktor koji donosi promene u naboju energije i pravcu tih sila.

Za njegovu teoriju, međutim, ne postoje empirijski dokazi. Mnogi psihoanalitičari odbacili su

njegovu teoriju instinkta smrti, ali su prihvatili agresivni impuls kao drugu stranu seksualnog instinkta.

H.Harmann i Ana Freud (1949) smatrali su da se agresivna i seksualna energija neprekidno

stvaraju u organizmu. Ukoliko se agresivna energija ne neutrališe i ne oslobodi na društveno

prihvatijiv način, dolazi do agresivnog napada na druge osobe. U tom napadu nalazi se zadovoljstvo,

6

jer se kroz agresivnost oslobada tenzija izazvana nezadovoljenim nagonom. U stvari, do agresivnog

napada dolazi kada akumulacija agresije u organizmu pređe određeni nivo. To je hidraulični model o

poreklu agresije. Po Hartmanu agresija i seksualnost su u funkciji ida. Za njega jedini cilj agresivnog

nagona nije destrukcija objekta. Sile adaptacije ne dozvoljavaju uništenje objekta, jer uništiti objekat

znači ostati sam. Modifikacija se događa fuzijom (spajanjem) sa libidom, pa se objekat ne uništava. U

stvari ego se identifikuje u odnosu na konflikt, pa traži da se agresivni nagon modifikuje.

Njenom neutralizacijom dolazi do sublimacije (transformisanje energije neprihvatljivih nagona u

prefinjene, socijalno prihvaćene i cenjene motive), pa se ona ispoljava na način koji je socijalno

prihvatljiv. Na primer, ako prema nekome osećamo agresiju možemo reagovati na nekoliko načina:

1. da se sa tom osobom posvađamo ili potučemo;

2. da se povučemo i nikada sa njim ne progovorimo ni jednu reč;

3. da pomerimo agresiju sa nje na neku neživu stvar (na primer da razbijemo čašu) ili na neku drugu

osobu, itd.

Konard Lorenc (1870), istražujući ponašanje životinja, došao je do zanimljivih zaključaka. Po

njegovom mišljenju izvor agresivnog ponašanja je u urodenom agresivnom instinktu koji je veoma

moćan i važan za održavanje jedinke i vrste. Da bi se agresivno ponašanje ispoljilo neophodno je

prisustvo organizma iste vrste. Znači da je agresivno ponašanje uvek društvena aktivnost, čije je

poreklo instinktivno. O agresivnosti, koja je izraz urođenog instinkta, možemo govoriti samo onda

kada se ona nužno pojavljuje i kada je cilj za sebe, a ne kada je agresivnost samo sredstvo da bi se

ostvarili neki drugi ciljevi ili zadovoljile neke druge potrebe. Agresivnost je reakcija na »urođenu«

unutrašnju razdražljivost, koja traži rasterećenje. Ona će se ispoljiti nezavisno od toga da li postoji

odgovarajući spoljašnji stimulans, kada se u neurološkim centrima nagomila dovoljno specifične

energije za instinktivna dela (hidraulički model). Lorenc govori o dve vrste agresije:

1. intraspecifična agresija je agresija unutar jedne vrste, a njena funkcija je podržavanje opstanka

vrste. Ona ispoljava tu funkciju tako što raspodeljuje jedinke jedinke neke vrste na ograničenom

prostoru, koji im stoji na raspolaganju, izborom »boljeg čoveka«, u šta spada i uvodenje socijalne

hijerarhije i odbrana ženke (K.Lorenc, 1964.). U toku evolucije jedne vrste ubilačka agresija jedne

vrste pretvorila se u agresiju koja ima zaštitničku funkciju. Taj novi oblik agresije ispoljava se u

obliku simboličkih i ritualnih kretnji koje imaju istu funkciju, a nisu štetne za vrstu; 2. interspecifična agresija je agresija između pripadnika različitih vrsta.

Po Lorencu, agresivno ponašanje koje ima svoj izvor u instinktu, postoji i kod ljudi. Na primer,

ljudi u polarnoj ekspediciji povezani prijateljstvom i poslom, posle izvesnog vremena, ponašaju se

agresivno jedan prema drugome, jer nema drugih osoba na koje mogu usmeriti agresivno ponašanje, a

imaju jaku potrebu za takvim ponašanjem. Pošto čoveku nedostaju prirodna oruđa za ubijanje

pripadnika svoje vrste (kandže, rogovi, kopita, itd) kod njega su se slabije razvijale forme inhibicije

agresivnosti, nego kod životinja, kod kojih su se tokom filogenetskog razvitka, radi zaštite i održavanja

vrste, one jače razvile.

7

Zato je čovek izmislio veštačka oruđa i oružja koja imaju izuzetno veliku moč ubijanja. Međutim, i

kod čoveka postoje neke forme inhibicije agresivnosti, npr. pušenje »lule mira«, razni dobri maniri,

osmeh pri pozdravljanju, itd. On je kasnije pokusao da dopuni svoje shvatanje agresivnosti. Agresija je

nasledno zlo čovečanstva, nastalo kao posledica intraspecifične selekcije (selekcija unutar iste vrste)

koja je delovala na naše predke pre oko 40000 godina. Ona se pojavila kad su ljudi nadvladali strah od

gladi, smrzavanja i divljih zveri. Na to su mnogo uticali ratovi, koji su se vodili izmedu neprijateljskih

susednih plemena. Iz njih su se razvile »ratničke vrline« i danas veoma cenjene u nekim kulturama.

Ali po mišljenju nekih autora, u svakom ratu dolazi do većeg gubitka agresivnih pojedinaca, pa je

malo verovatno da je selekcija uzrok održavanja visoke učestalosti agresivnosti kod ljudi.

Prema Lorencu, ljudi čine strahote u ratu i svoje ponašanje smatraju opravdanim. Takvo

ponašanje zasnovano je na instinktu i analogno je ponašanju životinja.

Prema E.Fromu (1973) Lorenc ne želi da brani ratne strahote, aii njegov argument, da su urođeni

instinkti pokretači takvog ponašanja, čini baš to. Po Fromovom miŠljenju nema dokaza da je u

ljudskoj prirodi činjenje strahota u ratu i da je to univerzalna ljudska reakcija. Besmisleno je takvu

tvrdnju zasnivati na instinktu, koji počiva na analogiji s pticama i ribama, koja je veoma sumnjiva.

Prema Lorencu lično prijateljstvo i povezanost nalazimo samo kod životinja sa dobro razvijenom

intraspecifičnom agresijom. Sto je životinja ili vrsta agresivnija ta povezanost je čvršća. On tvrdi da i

kod ljudi ne postoji ljubav bez agresije i da čovek može mrzeti samo tamo gde je voleo, iako to retko

priznaje.

Prema E.Fromu (1973) istina je da se ljubav ponekad pretvara u mržnju, međutim bilo bi tačnije reći

da se menja povređeni narcisoidni karakter osobe koja voli, a ne ljubav. To znači da neljubav izaziva

mržnju. Zato je apsurdno tvrditi da čovek mrzi tamo gde je voleo. From posavlja pitanja: da li

ugnjetavani mrzi ugnjetavača, da li majka mrzi ubicu svog deteta, da li mučeni mrzi svog mučitelja,

zato jer su ih voleli ili ih još uvek vole? Osnovne postavke Lorencove teorije nisu potvrđene, jer ih je

teško potvrditi. Kada bi se agresivno ponašanje javljalo bez obzira na situaciju u kojoj se živo biće

nalazi, bez obzira na potrebu za hranom, na zaštitu svoje teritorije, na odbranu potomstva i stalno posle

izvesnog vremena, onda bi instinktivistička teorija imala čvršće temelje.

Uopšteno govoreći Lorencova glavna metoda sastoji se u analogijama, koje su dobijene tako što je

upoređivano ponasanje nekih životinja sa ponašanjem čoveka. Ali i za Frojda i za Lorenca zajedničko

je shvatanje da je potiskivanje agresivnosti veoma nezdravo.

BIHEVIORISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Osnivač biheviorizma Watson (1914) nije poklanjao posebnu pažnju agresiji, ali većina

ispidvača agresije u SAD pisala je sa biheviorističkom orijentacijom. Prema biheviorističkom

shvatanju, čovek oseća, misli i radi na način koji se pokazao uspešnim u postizanju onog što želi.

Agresija je stečena u traženju naše optimalne vrednosti (koristi, pozicije). Ako dete otkrije da će mu

neko dati ono što želi, ako bude agresivno, ono će postati osoba sklona agresivnom ponašanju. U

8

analizi agresivnog ponašanja nije važna namera, važne su samo vrste potkrepljenja koje deluju na

agresivno ponašanje.

A.H.Buss (1961), predstavnik biheviorizma, smatra da je agresivnost reakcija kojom se drugim

osobama namerno ili nenamerno zadaje štetni udarac. Covek će postati sklon

agresivnom ponašanju, ako njime dobija, ono što želi. Za sve bihevioriste nije važan činilac nego čin.

Oni proučavaju vidljivo ponašanje čoveka samo po sebi, nezavisno od osobe koja se ponaša. To je

najveća zamerka biheviorističkoj teoriji. Na primer, ako jedna osoba ubije drugu, za bihevioristu nije

važna motivacija ubice već sam čin ubistva, a to nije dovoljno da bi se jedna ličnost mogla opisati.

A.Bandura (1965) smatra da i ljudi i životinje mogu naučiti da ne reaguju agresivno na situacije na

koje se inače reaguje agresivno. Isto tako, mogu naučiti da reaguju agresivno na situacije na koje ranije

nisu tako reagovali. Drugim rečima, kako ćemo reagovati na draž i situacije, koje otežavaju ili ometaju

zadovoljavanje naših motiva i potreba, zavisi od toga koji je način reagovanja naučen. Da je učenje

važan faktor u sticanju agresivnog ponašanja pokazuju mnogi primeri. Na primer, ako roditelji fizički

često kažnjavaju svoju decu ili im zabranjuju mnoge stvari, ona će postati agresivnija. Isto tako

agresivnija su deca onih roditelja koji ohrabruju, tolerišu ili nagraduju svoju decu za agresivno

ponašanje. Bandura je sa saradnicima utvrdio da posmatranjem agresivnih postupaka roditelja, ili

nekog drugog modela, dovodi kod dece do podražavanja (oponašanja) takvog ponašanja. Tu se radi o

uČenju po modelu ili opservacionom učenju. Takvim učenjem može doći do:

1. prihvatanjem novih, do tada nepoznatih oblika ponašanja;

2. do dezinhibicije, do tada inhibiranih agresivnih reakcija;

3. do obnavljanja napuštenih oblika agresivnog ponašanja; 4. do usvajanja i primene različitih oblika agresivnog ponasanja na sasvim nove situacije, u

kojima se ono, do tada nije ispoljavalo.

J.R.Davitz, takode biheviorista, uspeo je da eksperimentalno dokaže da su dečaci, koji su nagrađivani

za agresivne postupke, ispoljavali više agresivnog ponašanja, nego oni koji su nagradivani za

kooperativne postupke. Na osnovu dosadašnjih istraživanja o agresiji i agresivnosti S.Radonjić (1971)

zaključuje:

1. da je mehanizam javljanja agresivnog impulsa i agresivnog osećanja urođen i da zavisi od

određenih vrsta draži i frustracija; 2. da učestalost javljanja i intenzitet agresivnih impulsa zavisi od našeg individualnog iskustva i od

socijalnog učenja;

• agresivni impulsi se mogu socijalizacijom inhibirati • mnoge draži i situacije, koje ranije nisu predstavljale podsticaj za javljanje agresivnih

postupaka i osećanja, učenjcm to mogu postati;

3. moramo razlikovati agresivne postupke od agresivnih impulsa i osećanja.

9

Prema shvatanju neobihevioriste B.F.Skinnera svako čovekovo ponašanje, pa prema tome i agresija,

može biti potpuno određeno, tako što okolina nagrađuje poželjan oblik ponašanja i tako utiče na veoma

jak vlastiti interes čoveka i zadovoljava ga. Ako nagrađujemo bezuslovno ponašanje, koje smatramo

poželjnim, posle nekog vremena osoba će nastaviti da se ponaša na poželjan način. To je »operativno

uslovljavanje« koje se razlikuje od klasiČnog uslovljavanja

10

po Pavlovljevom modelu. Važno je da potkrepljenja (učvršćivanja) moraju biti pozitivna (pohvala,

nagrada) i dobro raspoređena. Primenom operativnog uslovljavanja. Skiner je uspeo da u znatnoj meri

izmeni ponaŠanje životinja i ljudi u laboratorijskim uslovima. Mnogi autori, međutim postavljaju

pitanja šta se dešava kada ljudi iz laboratorije iziđu u svakodnevni život; da li će se onda ponašati

onako kako su naučili putem operativnog uslovljavanja? Prema E.Fromu (1973) biheviorizam ne može

da objasni mnoge stvari, na primer:

1. zašto pozitivno potkrepljenje ne može da spreči mnoge ljude da se suprotstave naučenom

ponašanju i da se ponašaju suprotno naučenom ponašanju, pod uticajem svojih uverenja, savesti ili

ljubavi;

2. zbog čega, uprkos stalnom pozitivnom potkrepljenju, neki ljudi uslovljeni da budu mučitelji ili

progonitelji, često mentalno obolevaju; 3. zbog čega se dešava da mnogi od najprilagođenijih ljudi, koji bi trebalo da svedoče o uspehu

uslovljavanja, postaju nesrećni ili neurotični.

From tvrdi da neko može postati rob operativnim uslovljavanjem, ali će reagovati nezadovoljstvom ili

agresivnošću. Cini se da impulsi, ugradeni u čoveku, ograničavaju moć operativnog uslovljavanja.

From smatra da je Skiner naivni racionalista, jer veruje da se čovek ponaša prema zahtevima svojih

interesa. Po njegovom mišljenju, ova teorija je istinita samo za otuđenog čoveka savremenog

kibernetičkog društva. Prema Fromu, biheviorističko shvatanje je vidljivo ponašanje naučno pouzdan

podatak, nije tačno.Ponašanje se razlikuje od motivacionih podsticaja, iako se pri površnom

posmatranju ta razlika ne vidi. Ako posmatramo dva oca od kojih je jedan sadista, a drugi normalan,

kako udaraju rukom svoje dete, učiniće nam se da se obojica identično ponašaju. Međutim, različit

način držanja deteta i različit način razgovora sa njim, pre i posle kazne, kao i izraz njegovog lica, čini

njihovo ponašanje vrlo različitim. Njihovo vidljivo ponašanje je isto, ali pažljivim posmatranjem na

licu sadiste otkrićemo grubost i intenzivnu destruktivnost. Pošto bihevioristi nemaju metodu za

ispitivanje neverbalnih podataka oni se ograničavaju na one podatke kojima mogu baratati, a oni su

obično suviše grubi za teorijsku analizu.

RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU INSTIKTIVIZMA I BIHEVIORIZMA

Prema instiktivističkoj teoriji čovek živi prošlost sopstvene vrste, a prema biheviorističkoj

sadašnjost društvenog sistema u kome se rodio.Ono što je zajedničko za oba pravca je to da za njih

čovek nema nikakve odgovornosti, nikakvog udela u svom životu, nikakvu slobodnu volju. On je kao

lutka na koncu kojom upravljaju ili instinkti ili uslovljavanje. Pristalica sociološkog shvatanja agresije

Erich Fromm (1973) smatra da je osnovna greška instiktivista što nisu pravili razliku između nagona

koji su ukorenjeni u instinktu i nagona ukorenjenih u karakteru. Po njemu, na primer, sadistički

karakter čeka priliku u kojoj će se ponašati sadistički, a osobe pune ljubavi čekaju priliku da izraze

lubav. Čini se da sadistička ličnost koja čeka priliku da izrazi svoj sadizam odgovara hidrauličkom

modelu nagomilanog instinkta. I instinktivisti i bihevioristi, iz područja svog posmatranja, isključuju

čoveka, koji se ponaša agresivno ili neagresivno.

Obe ove teorije suviše pojednostavljeno pokušavaju da objasne ponašanje ljudi.

FRUSTRACIONA TEORIJA AGRESIVNOSTI

Ova teorija, kao Berkoviceva dopuna ove teorije, ističe značaj učenja na agresivno ponašanje.

Sprečavanje zadovoljenja potreba i motiva dovodi do frustracije, koja izaziva agresivnost. J. Dollard

(1939) smatra da postojanje frustracije uvek vodi agresiji i obrnuto, agresivno ponašanje uvek

predpostavlja postojanje frustracije.

H.Miller i J.Dollard (1941) autori su teorije traženja žrtve. Nagomilana agresivnost kod čoveka, koja

je izazvana frustracijom, usmerava se na najpristupačnije ciljeve. Ovde se radi o pomeranju agresije sa

stvarnog izvora na druge osobe ili objekte, To su, pre svega, manjinske grupe, od kojih postoji

najmanje straha da će nepoželjno reagovati, odnosno da će svojim reagovanjem ugroziti agresora.

Postoji fiziološki proces koji dovodi do agresivnosti, a koji je zasnovan na nasleđu, ali ne postoji

nasleđeni nagon za agresivnošću. Milcr smatra da frustracija može izazvati više različitih reakcija, a da

je agresivnost samo jedna od njih. Za A.H. Bussa (1961) frustracija je samo jedan od predhodnika

agresije ali ne i najsnažniji.

R.Berker, T. Dembo i K.Levin (1941) u jednom istraživanju, u kojem su učestvovale dve grupe dece,

dokazuju da frustracija zaista izaziva agresivno ponašanje. Ona grupa kojoj je dozvoljeno da se odmah

igra sa igračkama nije bila frustrirana i nije ispoljena agresivnost. druga grupa je bila frustrirana, jer je

pre ulaska u prostoriju mogla da posmatra igraČke u jednoj prostoriji, a tek kasnije d uđe u tu

prostoriju i da se sa njima igra. Ova grupa ponašala se veoma destruktivno i agresivno prema

igračkama. Drugi istraživači utvrdili su da su duže ekonomske nevolje izazvale frustraciju koja je

prouzrokovala aresivno ponašanje. Oni su istraživali povezanost izmedu cena pamuka i broja

Hnčovanja na jugu SAD od 1882. do 1930. Utvrdili su da je broj linčovanja bio veći, što su cene

pamuka bile niže. Frustraciju, koja izaziva agresiju, mogu izazvati, takođe, strogo i surovo ponašanje

roditelja prema deci, izolacija tokom dužeg vremena, itd. Međutim, frustraciona teorija objašnjava

samo da je frustracija čest izvor agresivnosti, ali ne objašnjava u potpunosti uzroke javljanja

agresivnosti,

1. svaka frustracija ne izaziva agresivnost ( na primer frustracija može izazvati pojačano ulaganje

napora da se nešto postigne); 2. postoji agresivno ponašanje bez frustracije.

L.Berkovitz i pristalice frustracione teorije agresivnosti smatraju da podaci, koji govore o tome da

učenje i iskustvo utiču na ispoljavanje agresivnosti, ne obaraju njihovu predpostavku o tome da postoje

11

urodene komponente agresivnog ponašanja. Eksperimenti su pokazali da su se neke životinje, koje su

odrasle u izolovanosti ( npr. u zoološkom vrtu), ipak agresivno ponašale pri pojavi agresivnih draži,

iako nisu mogle da nauče agresivno ponašanje. Prema Berkovicu emocionalna reakcija na frustraciju

stvara samo spremnost da se agresivno reaguje, ali do agresije dolazi tek uz prisustvo određenih draži

(npr.osobe koja je izazvala frustraciju).Te draži mogu izazvati ili povećati agresivnost. Zbog toga

agresivno ponašanje, pri kome uvek imamo urođenu komponentu, mnogo zavisi od učenja, pre svega

od učenja onih draži i situacija koje podstiču agresivno ponašanje. Za Berkovica frustraciona teorija je

nepotpuna.

Zamerka ovoj teoriji bila bi da različiti ljudi u različitoj situaciji ne reaguju na frustraciju uvek

agresivnim ponašanjem. Na primer ako je neko frustriran što u odlučujućoj utakmici nije dao koš, on

može reagovati na mnogo načina:

1. da se rastuži i rasplače, ako je emocionalan, a pridao je veliki značaj utakmici; 2. da teren napusti bez reči, ode u kafanu i napije se; 3. da okrivljuje i agresivno se ponaša prema saigračima, treneru ili Članovima protivničke ekipe;

4. da se odluči da se više nikad ne bavi košarkom, itd.

Pema tome frustracija zaista može biti uzrok agresivnog ponašanja, ali da li će se osoba tako ponašati

zavisi od mnoštva drugih faktora (crta ličnosti, vaspitanja, uticaja društva, itd).

POMERANJE AGRESIVNOSTI

To je prenosenje agresivnosti sa izvora, koji je izazvao frustraciju ili agresivno osećanje, na neku

drugu osobu, jer agresivnost ne može da se ispolji prema izazivaču frustracije. Postoji više uzroka

pomeranja agresivnosti:

1. zato što smo naučili da ispoljavamo agresivnost prema određenim osobama;

2. zato što se bojimo posledica ako agresivnost usmerimo na izazivača frustracije (npr. ako je on naš

profesor, šef, itd.) Ako je neka osoba sličnija izvoru naše frustracije, onda imamo dve mogućnosti. Prva je da se

uzdržimo da prema njoj ispoljimo agresivnost, iz istih razloga iz kojih ne manifestujemo agresivnost

prema osobi koja je izazvala frustraciju. Druga mogućnost je da usmerimo agresivnost prema

Ako je naš agresivni imuls jači od poštovanja i autoriteta, onda ćemo agresivno ponašanje

ispoljiti. Međutim, ukoliko je agresivni impuls slabiji, agresivno ponašanje će izostati. Deca Često

pomeraju agresiju sa oca na profesora, školu i druge institucije. Ljudi koji imaju rasne, verske,

nacionalne i druge predrasude pomaraju agresivnost sa izvora, tj. sa osobe koja ih je frustrirala, na

manjinske grupe. Uvek kada primetimo veliku nesrazmeru između karaktera situacije i agresivne

reakcije možemo biti sigurni da se radi o pomeranju agresije.

KATARZA

Ovaj termin preuzet je od grčkog filozofa Aristotela. Posmatrač tragedije uživljava se u radnju, u

sebi doživljava nagomilane impulse agresivnosti i pri tom ih se oslobađa. Drugim rečima on

proživljava sve one emocije koje proživljava i junak tragedije i na taj način pročišćava svoju dušu. O

katarzi govorimo, dakle, i onda kada osoba posmatranjem prikazane agresivnosti na televiziji, filmu

itd., smanji ili gubi (zbog frustracije nagomilanu) agresivnost. U širem značenju, katarza predstavlja

oslobađanje od potisnutih agresivnih impulsa, koje se ostvaruje na dva načina: posmatranjem tuđe ili

ispoljavanjem sopstvene agresivnosti. Čest način njenog ispoljavanja je psovka ili grdnja. Ako

primetimo da je osoba koja nas je frustrirala i sama izložena tuđoj agresivnosti, automatski će se

smanjiti i naša agresivnost prema njoj. Medutim, Bandura i još neki autori svojim istraživanjima su

pokazali da nije došlo do katarze kod ispitanika, čak ni posle prisustvovanja agresivnim scenama. Zato

oni zaključuju:

1. da je svaka generalizacija neopravdana, jer posmatranje tuđeg agresivnog ponašanja obično

dovodi samo do trenutnog olakšanja i smanjenja agresivnosti kod nas;

2. ako se agresija nekontrolisano ispoljava uvek kada se javi agresivni impuls ili ako se trajno

gledaju agresivne scene, bez kontrole sostvenog ponašanja, onda dolazi do učestalosti agresivnog

ponašanja.

Dakle, katarza samo smanjuje agresivnost u određenim uslovima i za odredeno vreme. Osim

toga, katarza će se pojaviti samo ako kod neke osobe postoji agresivnost u trenutku kada posmatra

agresivnu scenu, ali ako neko posmatra agresivno ponašanje, a ne nalazi se u stanju agresivnosti, samo

posmatranje, kod njega će izazvati agresivnost. Takođe, ako neko učestalo posmatra ispoljavanje

agresivnog ponašanja, on će se i u situacijama sličnim onim koje je posmatrao, ponašati agresivno, jer

je stekao naviku agresivnog ponašanja. Prezentovano agresivno ponašanje putem sredstava masovnih

komunikacija, po mišljenju mnogih stručnjaka, doprinosi razvijanju agresivnosti, naročito kod dece.

Deca lako poveruju da je prezentovano agresivno ponašanje opšte prihvaćeno i normalno. Drugi autori

smatraju da:

1. ako posmatramo situacije u kojima se ispoljava agresivnost, to nam pruža mogućnost da sopstvenu

agresivnost oslobodimo putem katarze;

2. film i TV ne prikazuju ništa što se ne može videti u svakodnevnom životu.

Prema tome, prezentovana agresivnost, ako ne dovodi do smanjenja, ne dovodi ni do

povećanja agresivnosti kod dece.

S. Radonjić (1971) smatra da stalna prisutnost i stalno prikazivanje agresivnog ponašanja može da :

1. podstakne da ne suzdržavamo sopstvene agresivne impulse; 2. da ne osujećujemo agresivno ponašanje, ako smatramo da je to stalna i normalna reakcija

ljudi;

3. deca imitacijom mogu da nauče nove oblike agresivnosti, koje pre toga nisu ispoljavala.

Iako su mišljenja po pitanju posmatranja agresivnog ponašanja samo donekle oprečna, uticaj

masmedija na ispoljavanje agresivnosti svakoako je značajna., ali ponekad i prenaglašena.

SOCIOLOŠKO SHVATANJE AGRESIVNOSTI

Antropološki podaci pokazuju da agresivnost nije podjednako zastupljena u svim kulturama i

da nije tipičan odgovor na frustraciju. Uslovi u kojima dete živi utiču na stepen agresivnog ponašanja.

Margaret Bacon, Child i Berry (1963) vršili su istraživanja u velikom broju kultura i utvrdili da kod

dečaka koji rastu bez oca dolazi do identifikacije sa majkom. Kod njih dolazi do raznih vrsta

13

devijantnog ponašanja i do učestalog i intenzivnog javljanja agresivnosti. Oni izražavaju izraženu

maskulinost da bi prikrili vlastitu femininu identifikaciju.

• SOCIOLOŠKO SHVATANJE AGRESIJE JOVANA RAŠKOVIĆA

Po njemu agresivnost prožima instinkt i može se upotrebiti kao energija instinkta.

Ona je dublja i šira od instinkta. Ukorenjena je u biološki potencijal svakog čoveka, a

raste i jača na strasti i požudi. Covekova agresija ispoljava se na okrutan način, jer ima

dimenzije strasti. Postoji totalna simbiotička povezanost agresije i strasti. Agresija je

najstarija iracionalna biološka tvorevina, a strast najmlada. J.Raškovič je dao najširu

ontološku tipologiju agresije i deli se na:

1. agresija u igri: 2. odbrambena agresija; 3. afirmativna agresija; 4. instrumentalna agresija; 5. agresija pohlepe;

6. intenciona agresija; 7. sistematska agrsija; 8. konformistiČka agresija; 9. revolucionarna agresija; 10. destruktivna agresija; 11. narcistička agresija.

Rašković nije objasnio sve uzroke agresije i agresivnog ponašanja, jer je stavio naglasak na sociološki

aspekt ove pojave. Osim toga njegova tipologija je veoma slična Fromovoj.

• SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI ERIHA FROMA

From govori o dve osnovne vrste agresije: benignoj i malignoj. Benigna agresija je defanzivna i

reaktivna, biološki adaptivni odgovor na ugroženost vitalnih interesa ljudi i životinja. Ona je

filogenetski programirana i teži da ukloni ugroženost, tako što će destruirati ili ukloniti izvor te

ugroženosti.

Maligna agresija je biološki neadaptivna i ofanzivna. Nije filogenetski programirana i biološki je štetna

i za napadnutu osobu i za napadača. Ona je isključiva karakteristika čoveka i predstavlja potencijal

ukorenjen u samim uslovima egzistencije ljudi, iako nije instinkt poŠto maligna agresija nije urođena,

to znači da se može iskoreniti.

BENIGNA AGRESIJA

Postoji nekoliko vrsta benigne agresije. To su pseudoagresija, konformistička i instrumentalna

agresija.

1. Pseudoagresija podrazumeva agresivna dela koja mogu izazvati štetu, iako im to nije bila namera:

a) nenamerna, (nehotična) agresija — npr. čovek puca iz oružja i slučajno rani ili ubije

nekoga. Psihoanalitičari ovde govore o nesvesnoj motivaciji i postavljaju pitanje da li

je, možda, ono što čini slučajno agresor nesvesno nameravao; b) nestašna agresija - nije motivisana mržnjom, a cilj joj je primena veštine (upotreba luka

i strele, mačevanje, borba sabljama, karate, itd.);

c) samopotvrđujuća agresija - njome su obdarena sva ljudska bića, a ne samo muškarci,

kako se ranije pretpostavljalo. Osoba sa nesmetanom samopotvrđujućom agresijom

manje teži neprijateljstvu od osobe čija je samopotvrdljivost defektna. Samopotvrđujuća

agresija olakšava ostvarenje cilja, iako je taj cilj nekad društveno prihvatljiv, a nekad

ne. Ona je neophodna u svim situacijama kada je potrebno da se cilj izvrši odlučno i bez

straha od teŠkoća (hirurg, alpinista, uspešan prodavac). U autoritarnoj porodici i

društvu samopotvrujuća agresija je slaba, jer samopotvrđivanje znači neposluŠnost ili

greh.

2. Konformistička agresija - agresor smatra svojom dužnošću da posluša naredenje. Poslušnost je

potreba ugađanja, jer na taj način osoba ispoljava svoje agresivne porive, koje drugačije ne može

da izrazi. Osim toga, kada neka osoba oseća poriv da nekoga posluša ili da mu ugodi, ona oseća

ugroženost, a protiv te ugroženosti brani se izvršavajući traženi čin agresije.

3. Instrumentalna agresija - služi samo kao instrument za ostvarenje neophodnog ili poželjnog cilja.

Jedan od oblika instrumentalne agresije je rat.

Pošto je sloboda vitalni bioloŠki interes čoveka, njeno ugrožavanje izaziva defanzivnu agresiju.

Narcisoidnost je, takođe čest izvor ove vrste agresivnosti.

Ako narcisoidnu osobu kritikujemo, ili pobedimo u igri, ona reaguje agresivno i ima želju za osvetom,

ponekad više nego da napadnemo njeno telo i imovinu.

Još snažniji izvor agresivnosti je grupna narcisoidnost. Ljudi, koji se osećaju kao mravi, u grupi

postaju »divovi« i kad neko napadne njihovu grupu postaju veoma agresivni. Agresivnost grupe je

reakcija na ugrožene vitalne interese. Ona je toliko intenzivna da predstavlja polupatološku pojavu

(masovni pokolji između hindusa i muslimana u vreme podele Indije).

Glavni uslov za smanjenje defanzivne agresije jeste da ni pojedinci ni grupe ne ugrožavaju druge

pojedince ni druge grupe. To zavisi od postojanja materijalne osnove koja će onemogućiti dominaciju

jedne grupe nad drugom i svim ljudima pružiti lepši i dostojanstveniji život. Nažalost, defanzivna

agresija nije reakcija na stvarnu već na izmišljenu ugroženost koja je proizvedena masovnom

sugestijom i pranjem mozga. Do nezavisnog kritičkog mišljenja i do smanjenja defanzivne agresije, po

mišljenju Froma, mogu dovesti samo korenite društvene i političke promene.

MALIGNA AGRESIJA

Iako ne služi fiziološkom opstanku čoveka, ona je važan deo njegovog mentalnog

funkcionisanja. Ona se rada međusobnim delovanjem društvenih stanja i čovekovih egzistencijalnih

potreba. Veliku ulogu u stvaranju ove vrste agresije u savremenom tehnokratskom društvu je hronična

dosada. U otuđenom društvu čovek se otuduje od sebe samog i od drugih ljudi. On gubi smisao života,

interesovanje za intelektualni i umetničko stvaralaštvo. U našem društvu sugeriše se da se smisao

života postiže gomilanjem novca, konzumiranjem robe, itd. Većina ljudi prihvata ovakvu sugestiju na

15

nivou svesti, ali oni ne dostižu stvaran osećaj smisla svega toga i nemaju svoje središte u sebi samom.

Zato je za mnoge Ijude ubijanje način da se osete živim i da nešto mogu da učine nekom drugom biću.

Na taj način oni okončavaju nepodnošljiv osećaj dosade i nemoći. Samosvest, razum i imaginacija

čoveka prekinuli su harmoniju koja karakteriše egzistenciju životinja. Čovek je svestan svoje nemoći,

svog neznanja i svoje smrti. I baš zato što je svestan on pokušava da kompenzira dosadu (alkoholom,

drogom, itd). Međutim, ako je dosada nekompenzovana ona izaziva nasilje i destruktivnost.

Tanka je crta između pasivnog i aktivnog oblika maligne agresije. O pasivnom obilku govorimo kada

ljude privlače slike krvoprolića i okrutnosti, izveštaji o zločinima, o strašnim nesrećama, itd. Krajnje

destruktivne osobe ne osećaju ništa, ni radost, ni žalost, ni bol. Za njih je ceo svet siv i često bi radije

bili mrtvi nego živi. Obično se radi o osobama koje pate od psihotične ili neurotične depresije. Umesto

instikata, koji mu nedostaju, čovek poseduje karakter, koji motiviše ponašanje u skladu sa

dominantnim ciljevima.

Pošto poseduje govor, čovek je, za razliku od životinja, stvorio zamenu za izgubljenu instiktivnu

adaptaciju. From govori o društvenom karakteru, koji se formira pod uticajem društvenih faktora,

tj.kulture u kojoj čovek zivi.

Destruktivne i sadistiČke strasti u osobi, obično su organizovane u karakteru.

Sadistička strast nije zajednička svim ljudima, nego samo onima koji imaju isti karakter.

Ljubav, pravda, solidarnost, um, itd. međusobno su povezani u »sindrom« unapređenja

života.

Destruktivnost, sadomazohizam, narcisoidnost, pohlepa, incestualnost, itd. međusobno su povezani u

»sindrom« izopačavanja života. Dakle, strasti koje su ukorenjene u karakteru ne javljaju se

pojedinačno, nego u okviru sindroma. Prosečna osoba mešavina je oba navedena sindroma. Kako će se

osoba ponaŠati i da li se može promeniti zavisi od pojedinačne snage jednog ili drugog sindroma.

Da bi se čovek razvio u intelektualnom, naučnom i umetničkom pogledu morao je stvarati

okolnosti koje su sprečile njegov razvoj u drugim vidovima, naročito osećajnim. Glavni motivi čoveka

su njegove racionalne i iracionalne strasti. One ga pokreću i uzbuđuju. Od njih je sačinjeno sve što

život čini smislenim i vrednim življenja. Racionalne su one strasti koje unapređuju život, a iracionalne

one koje ga guše i vode destrukciji.

Maligna agresija se javlja u dva oblika:

1. spontani - to je provala uspavanih destruktivnih impulsa ( nisu nužno potisnuti) koji se aktiviraju u

izvanrednim okolnostima. Uvek postoje spoljašnji uslovi koji stimulišu ovu agresiju: ratovi,

politički, nacionalni ili religijski sukobi, krajnja dosada, siromaštvo, grupna narcisoidnost, sklonost

stanju transa, itd;

2. oblik povezan sa strukturom karaktera - njegov stalni izvor energije je destruktivni karakter . From

govori o više vrsta destruktivnosti:

a). osvetnička destruktivnost - spontana reakcija na nepravednu i intenzivnu patnju, koju

podnosi osoba ili članovi grupe sa kojom

se ona identifikovala. Ona je ofanzivna, jer se javlja nakon učinjene štete i jer je

veoma intenzivna, često okrutna, požudna i nezasita; b) ekstatička destruktivnost -

postizanjem transnog stanja ekstaze osoba ponovo stiče

jedinstvo unutar sebe kao i sa prirodom (ekstatični plesovi, samoizazvano stanje

transa, upotreba droga, itd.)

From, takođe, govori o sadizmu i mazohizmu koji proizilaze iz destruktivnog karaktera.

Sadističko ponašanje može da bude seksualne i neseksualne prirode. Cilj neseksualnog sadističkog

ponašanja je nanošenje fizičkog bola sve do krajnosti tj. smrti. Njegove žrtve su ratni zarobljenici,

deca, bespomoćni ljudi, životinje, itd. Postoji i mentalni sadizam kada se nekom nanosi psihički bol sa

željom da se ponizi ili da mu se povrede osećanja. Ovaj sadizam može biti još intenzivniji od fizičkog i

može se javiti u prerušenom obliku (ironično pitanje, osmeh). Najpoznatiji primer mentalnog i fizičkog

sadiste bio je Staljin. Imao je želju da pokaže Ijudima da ima apsolutnu moć i vlast nad njima. Od

njegove volje zavisio je život ili smrt mnogih ljudi.

Priroda, odnosno srž sadizma je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim

bićima. Prema Fromu, sadizam je religija fizičkih bogalja, preobražaj ili transformacija nemoći u

doživljaj svemoći, kod ljudi u Čijem stvarnom životu nema radosti niti produktivnosti.Zamerke

Fromovoj teoriji agresivnosti su:

l .previše naglašava značaj socijalnih faktora;

2.svaka agresivnost je maligna sa stanovišta osobe koja je žrtva agresivnog ponašanja, bez obzira šta je

uzrok ili motivacija agresije.

• AGRESIVNOST KAO ONTOLOŠKA UGROŽENOST

Oto Rank je smatrao da je agresivnost neposredna posledica jedne vrste kvara u religioznom

verovanju, koji stvara osećanje duboke ontološke ugroženosti, a zatim razvija agresivnost prema

sopstvenom biću ili prema sredini. Sve religije se zasnivaju u svojoj suštini na verovanju da su svi ljudi

jednaki pred smrću i pred Bogom. Međutim, sve ideologije zasnivaju se na tvrdnji, koju pokušavaju

uzaludno da racionalno dokažu, o jednakosti ljudi u realnom, a ne onostranom svetu, Tu se javlja

pometnja između iracionalnog i racionalnog ili realnog i nerealnog. Ideja o apsolutnoj jednakosti

povlači za sobom i kult smrti. Kult apsolutnog bića, takođe vezan i za ideju apsolutne jednakosti, u

ideologijama prerasta u autoritativnom odnosu prema vođstvu, u ime kojega je moguće i dopušteno

vršiti bilo kakve nasilje. Prerastanje ideje o Bogu u kult apsolutnog vođe daje puni legitimitet

shvatanjima o nadređenosti i podređenosti, što omogućava laku operacionalizaciju agresivnosti unutar

institucionalizovanog sistema, dajući jedno od bitnih obeležja našem dobu.

• AGRESIVNOST KAO RELIGIOZNA DEVIJACIJA

U psihološkim objašnjenjima agresivnosti razvijen je i odnos prema šemama religioznih dogmi.

Osnovni raskol je u dogmatskoj tvrdnji rimokatolika-koji su tvrdili da je rimski papa apsolutni

predstavnik Hrista na zemlji, sa apsolutnom vlašću i pravoslavaca- koji su tvrdili da na zemlji i u crkvi

može postojati samo »prvi medu jednakima«. Papinstvo u bilo kom obliku (reloigioznom, ideološkom,

državnom) jeste prototip totalitarnih odnosa, čija unutrašnja priroda mora dovesti do mržnje i

agresivnosti. Slična stanovišta zastupao je i K.G.Jung, zatim Norman Braun. Uklanjanje papinstva

kao posredništva između Boga i Ijudi oslobodilo je ogromnu stvaralačku energiju, nasuprot destrukciji.

Tek pošto je taj uslov zadovoljen, moguće je težiti postizanju vrhunskih vrednosti kao izrazu svog

sopstvenog bića, a da se u drugima ne vidi smetnja ili pretnja. Nije u pitanju formalna pripadnost nekoj

17

od mogućih hrišćanskih religija, već koncept svesti pojedinca, koji realno, u sadašnjim uslovima, malo

zavisi od dogmatskih definicija.

ZAKLJUČAK

Kao što smo videli agresija je bila predmet proučavanja mnogih naučnih disciplina. Svako od

njih doprineo je da se bolje upoznamo sa ovom pojavom karakterističnom i za ljude i za životinje. Na

osnovu svih iznetih teotija možemo zaključiti da se agresija javlja kod pripadnika različitih kultura,

različitog uzrasta i pola. Iako mnogi autori smatraju da je agresija više vezana za muški pol,

istraživanja to nisu potvrdila. Pojedini autori teorija agresivnosti pridaju veći značaj naslednim

faktorima u nastanku agresivnosti, neki učenju, neki naglašavaju značaj frustracije, a mnogi od njih

preuveličavaju uticaj socijalnih faktora. Ono što je svim teorijama zajedničko je da su jednostrane, jer

ističući značaj jednih faktora o nastanku agresije, zapostavljaju druge, ne manje važne. Ne bih mogao

da kažem koja je od ovih teorija najbolja, jer svaka ima svoje pozitivne i negativne strane.Ako bih

morala da izaberem šta je za mene najprihvatljivije, izabrala bih tzv. srednji put, što znači da bih od

svake teorije uzela ono najbolje, jer sam duboko uverena da na svako ljudsko ponaŠanje u manjoj ili

većoj meri utiču nasleđe, porodica, pre svega roditelji, vršnjaci, masmediji i razni drugi socijalni

faktori, kao i naša aktivnost. Ne slažem se sa onima koji tvrde da se čovek rađa kao prazan list hartije

(tabula raza), jer u našim genima nosimo nasledni materijal naših predaka, ali samo kao potencijal koji

se može, ali ne mora ispoljiti.

Ne slažem se ni sa mišljenjem da čovekom upravljaju pretežno nagoni, jer on svojom

samosvešću i sposobnošću imaginacije razlikuje od najrazvijenijih životinja. Slažem se da naše

vaspitanje, učenje i uslovi u kojima živimo, kao i frustracije i konflikti sa kojima se u životu srećemo,

utiču na ispoljavanje agresivnosti. Iako mislim da i sudbina utiče na naš život duboko verujem u našu

slobodnu volju. Smatram da je za svako naše ponašanje, pa i za agresivnost, odlučujuća naša aktivnost.

Od nas samih zavisi prema kome ćemo usmeriti agresiju, čak iako je ona instiktivnog porekla. Zavisi i

da li ćemo je ispoljiti i kada ćemo je ispoljiti. Ako smo odrasli u nepovoljnim socijalnim uslovima mi

odlučujemo da li ćemo biti agresivni prema svojoj deci, ako su naši roditelji bili agresivni prema nama.

Čovek nije puki proizvod drustva, on ima razum i može da menja društvo i da ga prilagođava svojim

potrebama. To je dugačak, ali ne i nemoguć put. Ako prihvatimo shvatanje po kome višak ili

nedostatak nekih hormona, kao i neka organska oboljenja, izazivaju agresivno ponašanje, mi

odlučujemo o tome da li ćemo da se lečimo.

Ukoliko je tačno da je potiskivanje agresije štetno i da njeno neispoljavanje prema drugima

izaziva autoagresiju , onda je treba ispoljiti, ali na takav način da ne povredimo ni sebe ni druge. Ako

neko oseća da mora ispoljiti agresivnost on to ne mora da učini na društveno neprihvadjiv način. Može

jednostavno da udara u vreću sa peskom i da, zahvaljujući svojoj imaginaciji, zamišlja kako tuče onoga

ko je izazvao njegovu agresivnost. Uvažavajući mišljenje svih naučnika koji su se bavili problemom

agresije i agresivnosti i rezultate njihovih istraživanja, ja odlučujuću ulogu u njenom ispoljavanju

pripisujem čoveku, odnosno njegovoj aktivnosti i slobodnoj volji.

LITERATURA:

Fromm E. (1973), Anatomija ljudske destruktivnosti-Naprijed,Zagreb

Jerotić V. (1979),Problemi agresije u individualnoj psihoterapiji-Seminar o agresiji,Beograd

Rašković J. (1979),Sociološki aspekti agresivnosti-Seminar o agresiji Beograd

Kapor G. (1879),Problem shvatanja termina i pojmova agresija,agresivnost i agresivitet u

psihijatriji i psihologiji- Seminar o agresiji,Beograd

Rot N. (1971),Osnovi socijalne psihologije,Beograd

Popović B. (1971),Teorija ličnosti,Beograd

http://www.besplatniseminarskiradovi.com