Posvećeno senima starih majstora,koji su drevnu tradiciju Karate-doahiljadama godina prenosilisa generacije na generaciju.

Profesor dr sc.ALEKSANDAR De MAJO

Velemajstor Tradicionalnog Karate-doa

KARATEDO

PUT STARIH MAJSTORA(Izabrani tekstovi)

Elektronsko izdanje

BEOGRAD MMXI

EDICIJA BUDO

Copyright © 2010 by Aleksandar De Majo. All rights reserved.

RECENZIJA

Ove godine je svetski Karate-Do dobio izuzetno značajan doprinos:kapitalno dvotomno delo BUDO – PUT DREVNE MUDROSTI i KARATE-DO – PUT STARIH MAJSTORA.

U njemu je sabrana kvintesencija tridesetogodišnjeg literarnog opusaprofesora Aleksandra De Maja, koji je posvećen Karate-Dou, klasičnomBudou i srodnim oblastima.

1977. god. objavljena je njegova prva knjiga KARATE-DO.Knjiga je doživela vrlo zapažen uspeh, kod stručne javnosti i kod čita-

lačke publike.Ubrzo je usledila druga knjiga, pa treća, četvrta, peta... I sve su, kao

po pravilu, doživljavale ponovljena i višestruko ponovljena izdanja. Tokom godina, profesor je konstantno objavljivao svoje nove knjige, tako daje stručnoj javnosti i svojim čitaocima omogućio permanentno profesionalnoi stručno obrazovanje, pre svega u domenu Karate-Doa, ali i drugih Marci-jalnih umetnosti. O izuzetnoj čitanosti i popularnosti njegovih knjiga, možeda svedoči i činjenica da su one u rukama više od 200.000 čitalaca (ako uobzir uzmemo samo jednu državu, u kojoj su objavljene).

Objavljujući svoje zapažene knjige tokom više od trideset godina, stu-pio je na sam tron svetske literature posvećene Karate-Dou i srodnim obla-stima: danas (a i čitav niz godina unazad), on je autor najvećeg broja knjigaiz oblasti Karate-Doa, Marcijalnih umetnosti i Budoa u svetu.

Ova činjenica možda nije dovoljno naglašena u savremenom svetuBudoa, u stručnoj, ali i neprofesionalnoj javnosti, a sasvim sigurno nije naadekvatan način vrednovana. Uz izuzetno poštovanje za njegovu autorskuprofesionalnost, profesionalnu uzdržanost i ličnu skromnost, izvesno je danjegovom literarnom opusu valja odati vrlo značajno i bezrezervno prizna-nje, a njemu lično iskazati veliko stručno i profesionalno uvažavanje.

Sama činjenica da je autor najvećeg broja knjiga o Karate-Dou i srod-nim marcijalnim umetnostima u svetu je vrhunski impresivna, i obavezujuća,kako za stručnu i širu javnost, tako i za sve instruktore, majstore i učenike ka-ratea, ali i sve organizacije i strukovne saveze u celom svetu, bez obzira nastilske ili druge odrednice. Njegov ukupni opus, sumarno posmatrano, jestenadaleko najstručniji, najreprezentativniji i najkompetentniji u svetskim raz-merama, i kao suštinska odlika, i u relacionom odnosu prema delu (ili često„delu“) drugih autora koji se ovim temama bave.

Esencijalni kvalitet grandioznog opusa koji je pred nama, a iz kogaova knjiga predstavlja reprezentativni izbor tekstova, pre svega je uspostav-ljanje novih, savremenih naučnih modela tumačenja Karate-Doa i srodnihoblasti, u smislu postavljanja vrhunskih naučnih i stručnih standarda i pro-fesionalnih kriterijuma pri proučavanju i tumačenju, koji su ne samo nedo-stižni, nego i nedostizivi za veliku većinu drugih autora literature iz oveoblasti u svetu.

5

Profesor Aleksandar De Majo je, prema opšte rasprostranjenom mi-šljenju, jedini zapadnjak, odnosno ne-japanac, vrhunski ekspert za tradicio-nalni Karate-Do, koji je na tradicionalni način „Uveden u Predanje“ idrevnim inicijatičkim ritualom je „Iniciran u Tajnu“, ortodoksnog tradicio-nalnog Karate-Doa, u viševekovnoj porodičnoj tradiciji jedne od najstarijihplemičkih porodica u Japanu. Smatra se da je dostigao najviši rang ezote-rične inicijacije i da je Uzvišeni Majstor Unutrašnjeg Reda tradicionalnogstila.

U stručnom domenu, u domenu svetskog renomena i vrhunskog (i isto-vremeno vrhovnog) autoriteta, i u hijerarhijskom smislu, profesor AleksandarDe Majo je na samom svetskom vrhu: za izvandedne zasluge i vrhunski do-prinos svetskom tradicionalnom Karate-Dou, a posebno njegovoj baštini, kaoi proučavanju njegove istorije, tradicije i filosofije, (aklamativno) mu je do-deljeno zvanje Hanshi (vrhovno velemajstorsko zvanje); jedini je zapadnjak– Velemajstor tradicionalnog KarateDoa, u ortodoksnom, klasičnom stilu iEkselencijalni Majstor je Majstorskog Saveta tog stila.

Nije moguće (niti je dozvoljeno) javno imenovanje (tog) tradiciona-lnog stila, njegovog Poglavara ni drugih Majstora, niti javno publikovanjebilo kakvih informacija o tome, s obzirom na režim diskrecije i zakletvu taj-nosti. Zvanja i funkcije profesora Aleksandra De Maja koje sam apostrofiraomogu biti javno publikovane samo kao opšta informacija.

Vrhunska stručnost, intelektualizam, vrhunska eruditivnost i najšire pa-noramsko znanje su vidljivi već pri prvom kontaktu sa bilo kojom od knjigakoju je on napisao i objavio. Svojim literarnim opusom, ali i putem drugihedukativnih modela, njegov ukupni rad predstavlja jedno savremeno, supe-riorno formiranje, utemeljenje, ustoličenje kompletne nauke o Karate-Dou,Marcijalnim umetnostima i srodnim oblastima. Naučnog i stručnog pristupai tumačenja, koje je u potpunosti nedostajalo u svetu Marcijalnih umetnosti,sve do pojave literarnog dela o kome govorimo. Time je ono značajnije, jerje pre njega postojala tabula rasa, potpuna praznina, pravi vakuum u do-menu stručnog znanja, koje pretenduje na naučnu utemeljenost i savremenidiskurs sa stanovišta pre svega humanističkih nauka. Multidisciplinarni dis-kurs koji je uveo kao standard u (svoju) literaturu o Karate-Dou i Marcijal-nim umetnostima, prvi je i, za bojati je se, jedini zaista naučni i stručni pristupkoji postoji u domenu ove literature, a koji doseže do vrhunske epistolarnenorme duha vremena i hermeneutičkog horizonta savremene naučne meto-dologije.

Kao digresija: nakon što je literarni opus posvećen Karate-Dou, Mar-cijalnim umetnostima i srodnim oblastima iz pera ovog autora objavljen, itokom njegovog objavljivanja, postavljeni su sasvim novi standardi i uve-dene su sasvim nove norme u tu literaturu. Vrhunske, zaista nedostižne zadruge autore koji pišu na ove teme. Postavlja se pitanje: nakon objavljivanjaovog dela, kakvog uopšte ima smisla da bilo koji drugi autor objavljuje ne-kakvu knjižicu, ili knjigu, koja sadrži dosta slika, fotografija, i nešto običnog

6

teksta, koji se svodi na komentar? Eventualno laičke, nestručne „istorijske“osvrte, ili neznalačke kvazi-ideje o „sportu“ ili „veštini“. Autor ove knjige,o čijoj literature govorimo, to i takvo literarno „delo“ često lapidarno naziva„komentarisana slikovnica“. Pitanje je zaista smisleno, i može se postavitigotovo pred svakog drugog autora: zašto se (uopšte) brukati? Zašto se uop-šte upuštati u avanturu objavljivanja obične knjige, pisane na običan način,koja je već uveliko i odavno prevaziñena, i može samo da predstavlja pona-vljanje već odavno viñenog. Sama po sebi, takva knjiga je više nego nepo-trebna, potpuno je suvišna. Ne samo kao vrlo dobronamera primedba,potsetiću na poslovicu da „čega se pametan stidi, time se lud ponosi“.

Autor knjige kojoj imam čast i privilegiji na napišem recenziju je krei-rao, prvi i jedini u svetu, i po prvi put u istoriji Karate-Doa, i Marcijalnihumetnosti uopšte, sveobuhvatnu teoriju Karate-Doa, i utemeljio je kompletnuteorijsku misao posvećenu Karate-Dou i srodnim oblastima, baziranu na naj-firmativnijim dostignućima (pre svega) savremenih humanističkih nauka.Formirao je analogni kompletan teorijski diskurs, naučno i stručno fundiran.Stvorio je i utemeljio kompletnu nauku o Karate-Dou, na nivou vrhunske epi-stolarne norme savremene svetske naučne misli. Postavio je vrhunske stan-darde i norme u teorijsko mišljenje o Karate-Dou, na svetskom nivou, isuvereno i superiorno ih primenjuje u svom literarnom opusu posvećenomKarate-Dou, Marcijalnim umetnostima i srodnim oblastima. Konačno, kaorezultat kompetentnih naučnih istraživanja, prezentovao je činjenički zasno-vanu istoriju Karate-Doa, od njegovih prapočetaka do današnjeg dana, for-mulisanu sa aspekta vrhunske metodologije savremene istorijske nauke.Nismo do sada imali prilike da iz pera bilo kog drugog autora ove literatureu svetu pročitamo iole ozbiljniji pokušaj prezentovanja istorije Karate-Doa,koji bi bio i približno naučno utemeljen; niti nalik na naučno utemeljeno poz-navanje ove tematike.

Odati priznanje i izraziti divljenje, pa i zasluženo vrhunsko poštovanjeovom literarnom opusu jeste potrebno, ali nipošto nije dovoljno. Literarnodelo o kome govorimo predstavlja vrhunski, nedostižni cilj i vrhunski ideal zaugledanje. Kako drugim autorima literature iz ove oblasti, tako i svim lide-rima, instruktorima, majstorima, učenicima, sledbenicima... Karate-Doa idrugih Marcijalnih umetnosti u svetu.

Ne pišem isprazni panegirik, i samo ne odajem profesoru već uvelikoi odavno zasluženo vrhunsko priznanje. Na vrlo objektivan način odreñujemmesto ove literature u odnosu na druge iz ove oblasti, i dajem činjeničke ele-mente za apsolutno vrhunsko vrednovanje dela koje je pred čitaocem. Te-matska širina njegovog ukupnog opusa nije, naravno, mogla ni približno dabude obuhvaćena u potpunosti u jednoj ovakvoj knjizi, koja predstavlja izbor.Vrlo reprezentativan, dosta obuhvatan, verujem i proporcionalan, iz njegovihdo sada objavljenih knjiga. Ne svih, i ne većine, nažalost, nego samo iz dva-naest. Pa i taj izbor je vrlo sveobuhvatan, i njime su obuhvaćene tematskejedinice koje imaju trajnu, neprolaznu vrednost, i čiji su i značenje i značaj

7

neprolazni, i u smislu istorijskog i u smislu sistematskog razloga, a u domenusvetske literature posvećene Karate-Dou i drugim Marcijalnim umetnostima.Konačno, ali sigurno ne sa manjim uvažavanjem, valja imati na umu činje-nicu da je profesor, tokom više od trideset godina takoñe u kontinuitetu pru-žao vrhunski pedagoški rad. Edukovao je i stručno i profesionalno obrazovaozaista veliki broj instruktora, naprednih majstora i učenika Karate-Doa.Stručnom usavršavanju u domenu Karate-Doa, i opštem i vrlo konkretnom,dao je dragocen, neponovljiv i neizmeran doprinos. Valja spomenuti činjenicuda je dosta instruktora, naprednih majstora i mlañih majstora najznačajnijestručno obrazovanje i profesionalnu edukaciju imalo čast i izuzetnu privile-giju da stekne od doajena o čijem literarnom opusu govorimo, i zaista je dostanjegovih studenata, i njegovih učenika, i učenika njegovih učenika, u sada-šnjoj instruktorskoj garnituri, i meñu naprednim majstorima Karate-Doa.Izuzetno je profesionalno i lično postignuće, i posebna je počast, i velemaj-stor zaista ima pravih razloga da se gordi i da bude vrlo ponosan, kada utoku svoje karijere, dočeka da generacije njegovih učenika, i učenika njego-vih učenika, stasa u instruktore, napredne majstore, mlañe majstore... i stupina karate-scenu. Neki od njih slede put koji im je pokazao njihov učitelj, ikome ih je poučio i, kasnije, započinju i sopstvenu karijeru. Jer, „loše se zah-valjuje učitelju, ako se doveka ostane učenik“ (zen-izreka).

Profesionalno i lično, čast mi je što sam bio student profesora Ale-ksandra De Maja. Uvek sa ponosom ističem činjenicu da sam njegov učenik,i da sam sve što sam naučio, naučio od njega.

Preostaje nam se da se zahvalimo profesoru što je priredio i objavioovako reprezentativno izdanje. Sa izuzetnim poštovanjem ga preporučujemosvim, ali doslovno svim instruktorima, majstorima, učenicima i sledbenicimaKarate-Doa i drugih Marcijalnih umetnosti u celom svetu, jer knjiga koja jepred nama sadrži ogromno i prostrano polje autentičnog i vrhunskog znanja,koje je neophodno svima koji se Karate-Doom bave. I najšira javnost imaretku i izuzetnu priliku da se na najautentičlniji, najstručniji i najreprezenta-tivniji način upozna sa svim vrednostima Karate-Doa i drugih Budoa, u naj-sumarnijem obliku, i u najsuperiornijem naučnom i stručnom modeluprezentovanja ove vrlo kompleksne grañe. S obzirom da će uskoro biti i ob-javljeno svetsko internacionalno izdanje ove knjige, svet Marcijalnih umet-nosti, a posebno Karate-Doa, biće trajno bogatiji za jedno kapitalno delo,neprolazne vrednosti, koje predstavlja najsvetliji primer za ugledanje i, isto-vremeno, nedostižni ideal stručnosti i znanja, kome bi trebalo da teži svaki po-klonik Karate-Doa i Marcijalnih umetnosti, svuda u svetu.

Shihan Frankfurt 2009.Dr Hermann GLOCKNERInternacionalni Majstor Karate-Doa

8

Svečana Zakletva

Sa ponosom stupamNa plemenitu stazu Karate-doaDa usavršavam večnu umetnost

Klanjam se senima starih majstoraKoji su drevnu tradiciju Karate-doaHiljadama godina prenosili sa generacije na generaciju

Divim se vrhunskoj mudrostiI savršenom znanju karate-doaI izražavam mu svoje bezgranično uvažavanje

Sa poštovanjem sledim putSamorazvoja, samousavršavanja i samodisciplineI posvećujem mu svoj život

Kunem se svojom čašću i svojim životomDa ću skromno i ponizno istrajati na putu kojim se najteže ideŽrtvujući mu sve, i sebe samog

9

http://www.e-articles.me

http://www.e-articles.me

Crpe vodu rešetom,ko hoće da uči bez knjiga.

(Plaut)

UVODNA REČ AUTORA

I(Zašto ova i ovakva knjiga?)

Autor je već duboko zašao u petu deceniju aktivnog proučavanja (ukontinuitetu) karatea i/ili karate-doa, koji mu je primarni predmet, kao ibudoa, shvaćenog kao generalni pojam, a posebno marcijalnih umetnosti (po-reklom) sa Dalekog istoka. Proučavanje karatea, budoa i marcijalnih umet-nosti (distinkciju pojmova karate, karate-do, tradicionalni karate itradicionalni karate-do, kao i pojmova budo, marcijalna umetnost, marcijalnaveština i borilačka veština... sam imao prilike da detaljnije objasnim u višetekstova, koji su objavljivani tokom moje publicističke delatnosti, prven-stveno u mojim knjigama, ali i drugim tekstovima), predstavlja centralnutemu mog publicističkog opusa. Pojedini, reprezentativni tekstovi, koji su po-svećeni (i) ovoj temi su uvršćeni u izbor tekstova u ovoj knjizi. Kvantumproučavanja tih oblasti, koje autor sistematično i u kontinuitetu preduzima,suštinski obuhvata više uzajamno pripadajućih, ali ipak samostalnih oblasti:

Autor se u kontinuitetu praktično „bavi“ karateom/karate-doom, i mar-cijalnim umetnostima, od samih početaka, sve do današnjeg dana, počev odprvog upoznavanja sa tom vrlo prostranom i raznorodnom oblasti/raznorod-nim oblastima, pa sve do velemajstorskog nivoa. Po zvanju velemajstor, vr-hunski je i istovremeno vrhovni majstor (u hijerahijskom smislu): na samomje tronu vrhunskog naučnog i stručnog znanja, u smislu da je već odavno do-stigao apsolutni nivo ukupne sume svih i teorijskih i praktičnih znanja. Apso-lutni u smislu i celine i sveobuhvatnosti. Nije teorijski moguće „znati“ karate,jer je sam karate/karate-do jedna sadržinski izuzetno bogata, a činjenički go-tovo neiscrpna oblast. Ne jedan, nego ni sto ljudskih života, u potpunosti po-svećenih njegovom proučavanju, ne bi bilo ni približno dovoljno da se „iscrpe“sve moguće ili sve potencijalno znanje u domenu karatea/karate-doa. Ekspert-ski nivo u domenu oblasti o kojima govorimo mi je apsolutan, na način da pred-stavljam vrhunski i istovremeno vrhovni autoritet. Apsolutni autoritet, kojipostavlja norme i standarde svakog (mogućeg) znanja u datim oblastima, sastanovišta apsolutne, vrhunske i vrhovne stručnosti i savršene kompetentno-sti. Autoritet nad kojim ne samo da nema višeg, nego mi nema ni ravnog, pa nina približnom nivou kvaliteta, u pogledu naučnog i stručnog znanja. Profesio-nalni i stručni autoritet autora tekstova koji su pred čitaocem, u savremenom

11

svetu budoa, a posebno karatea/karate-doa, zaista je neprikosnoven. Nije nadelu samo razlika u nivou znanja i stručnosti, u smislu višeg profesionalnognivoa i većeg kvantiteta, ukupne sume znanja, mada je i to tačno, na primar-nom nivou posmatranja. Autor ove knjige ima suštinski, kvalitativno različitmodel naučnog mišljenja, stručnog znanja koje je jedino, u savremenom svetubudoa i u savremenom svetu karate(do)a barem dovoljno autoritetno da sekompetentno i na vrhunski stručan način može porediti sa analognima, u dru-gim oblastima ljudskog mišljenja, u savremenom svetu, a pogotovo u referen-cijalnom okviru naučnog i stručnog znanja uopšte.

Kada vam sazre svesnost da se, u suštini, bavite nečim na apsolutannačin, da ne samo da nemate ni približno ravnopravne učesnike u tom do-menu, nego da nijedan od „učesnika“, posmatrano u svetskim razmerama,koji inače važi za „poznavaoca“, pa i „stručnjaka“, a koji i sam pretenduje nastatus „autoriteta“, ne samo da ne misli na istom nivou, niti piše i objavljujebilo šta što se uopšte može uporediti sa vašim radom, nego ili uopšte ne ra-zume, ili čak, po intelektualnom, obrazovnom, stručnom nivou... nije u sta-nju da (išta) razume od onoga što vi već decenijama vrlo suvereno i gotovorutinski (u najboljem smislu reči) mislite, radite, pišete, objavljujete... tadagotovo u magnovenju shvatite da ste „sami“ u jednom domenu, u jednom ši-rokom polju mačepoloženja celog skupa značenja/smislova, u kome se je-dino vi uopšte možete da nalazite, i o kome jedino vi možete (i) da mislite,na adekvatan i primeren način, u domenu odgovarajućeg pojmovnog instru-mentarijuma, i uz upotrebu odgovarajuće naučne i stručne terminologije, kojakorespondira sa analognima u drugim oblastima mišljenja, znanja i nauke usavremenom svetu. Na vrlo ličnom nivou: jedino vi, na celom svetu, na sa-vremenoj sceni karate-doa i srodnih oblasti, znate nešto o nečemu, o čemuostali, ili svi ostali, ili drugi, ili svi drugi, ne znaju ništa. I, što je najstra-vičnije, ne mogu ni da znaju. Ne samo da nemate (nekakvu, ili bilo kakvu)konkurenciju, pa ni onu pozitivnu, koja vas vodi ka stručnoj raspravi i dija-logu, nego nemate nikakvu konkurenciju. O onome što vi mislite, o čemu pi-šete, što objavljujete, na celom svetu niko nije kompetentan ni da uopšteprogovori. To vas uvodi ne samo u prostore „grandiozne usamljenosti“ (sin-tagma drevnog zen-mudraca), nego i u prostore grandiozne odgovornosti.Ako jedino vi možete da nešto stručno i kompetentno uradite, onda je i kom-pletna odgovornost u tom pogledu na vama. Jer, ono što vi uradite, bićeurañeno. I kako to uradite, biće tako urañeno. Ako to napišete i objavite, bićeobjavljeno, postojaće u miljeu karate-doa i srodnih oblasti. Ali i vice versa:ako ne uradite, ili ne objavite... neće postojati. Postojaće samo, jedino iisključivo ono što vi „pustite u postojanje“. I ništa više, ali i ništa manje, štovas gotovo nagoni na vrhunski ozbiljan pristup. I nalaže pažljivost, strpljivui vrhunsku. Celokupan teret odgovornosti je na vašim plećima. Niko vamneće pomoći, neće vam pružiti mogućnost saradnje, čak ni malog raste-rećenja, jer ne može, ne ume, ne zna... Možete, i morate da se oslonite samona sebe, samo na svoje znanje, samo na svoje sopstveno naučno proučavanje.

12

Prethodne redove pišem bez i same primisli o nekakvoj (javnoj ?) gor-dosti. A tek bi isprazno samohvalisanje bilo lišeno bilo kakvog smisla. Neparadoksalno, uveren sam da je na delu prava, autentična autorska skrom-nost.

Lično sam ovoga bio dosta svestan, dok sam, tokom proteklih dece-nija, sa jednog naučnog i činjenički zasnovanog stanovišta, proučavao po-vest/istoriju karate-doa, od samih njegovih početaka, i mnogo ranije, uperiodu dok karate-do još nije bio karate-do. Preuzeo sam na sebe obavezu dacelovitu povest/istoriju karate-doa ne samo proučavam i promišljam, u ciljuzadovoljavanja intelektualne radoznalosti, nego i da je oformim, kao posebnunaučnu disciplinu i, što je takoñe od značaja, da publikujem jedno obimnijedelo koje je posvećeno tom korpusu tema. Poslednjih godina u kontinuiteturadim na formulisanju i ucelovljenju kompletuma znanja čiji je predmet po-vest/istorija karate-doa, i obavezao sam se da ga u dogledno vreme i publi-kujem, s obzirom da je moje proučavanje i istraživanje te oblasti upoodmakloj, tačnije završnoj fazi rada.

A s obzirom da nemate ni iole stručnog i kompetentnog sagovornika,postavlja se pitanje adekvatne, samom delu primerene profesionalne, stručnei javne recepcije tekstova koje pišete i objavljujete. Za autora koji je stručani kompetentan u oblasti kojom se bavi, od značaja je feedback, povratna in-formacija od strane i šire čitalačke publike, ali više i značajnije od stručnjakaiz te oblasti, a posebno specijalista. Kako takvih, očigledno je, nema, niti ihje ikada bilo, tokom svih ovih decenija u kojima pišem i publikujem svoje tek-stove, iole smislena i kompetentna recepcija i mog naučnog i stručnog radau domenu kojim se bavim je u potpunosti izostala. Ne doživljavam ovo kaosuštinski nedostatak, s obzirom na adekvatan, neutralan uvid u pravo stanjestvari na savremenoj karate-sceni (i budo sceni uopšte) u svetu. Ako intelek-tualni, obrazovni, socio-kulturni... nivo „eksperata“, „stručnjaka“, „autori-teta“ nije ni približno odgovarajući za jednu adekvatnu recepciju odreñenogteksta iz („njegove“) oblasti, zaista nije potrebno da se time uopšte bavi.

Tekstovi koje objavljujem su drugačiji, različiti, suštinski neistovrsnisa glavnim tokovima literature posvećene karateu/karate-dou i srodnim obla-stima, na način da im je predmet nešto drugo. Na teorijskoj ravni promišlja-nja, na delu je zaista prava heteronomija. Radi se o suštinskoj i suštastvenojrazlici, posebno iz razloga što karate-do poimamo, pojmovno odreñujemo idefinišemo kao oblast ljudskog mišljenja, koja tek po toj svojoj odrednici,može da bude predmet odgovarajućeg, analognog naučnog pristupa. Na traguprethodne analogije: povest/istorija karate-doa je naučna disciplina koja sena principijelnom nivou bavi suštinskim pitanjima koja definišu, determinišui formiraju autentično, stručno, na objektivnom znanju zasnovano mišljenjena temu pojmovnog situiranja ovog fenomena. Pojednostavljeno, centralnopitanje svake nauke o karate-dou je pitanje po čemu je karate-do u stvari ka-rate-do. Literatura posvećena karateu (odnosno karateima), a situacija je istaako u obzir uzmemo i literaturu posvećenu judou, aikidou, kendou... nudi

13

samo, jedino i isključivo crtice, opaske, najkraće izvode, nekoliko ne baš su-vislih rečenica... koji bi se sumarno mogli odrediti kao popularni, laički isto-riografski osvrt na te teme. Istoriografija u smislu deskriptivne discipline,koja nije, i ne može ni da bude čak ni pomočna disciplina jednoj stručnoj isto-riji kao nauci. Ta i takva delca nude informaciju, a ne znanje. I to najpovršnijuinformaciju, banalizovanu do neprepoznatljivosti, karikaturu, crticu... Naučnoznanje, i u domenu nauke o karate-dou, naravno, podrazumeva kompletanteorijski i metateorijski diskurs. Izražavam ozbiljnu sumnju da autori litera-ture o karateu i srodnim oblastima u svetu, uopšte razumeju pravo značenjei pravi smisao ove distinkcije, a da bi im stručna i kompetentna rasprava, dis-kusija, pa čak i običan dijalog na ovu temu, predstavljali nedostižan intelek-tualni „napor“. Oni za takvo nešto nisu (formalno) obrazovani, a pogotovonisu ni stručni ni kompetentni. I, što je krucijalno važno: niti bi uopšte trebaloda se ovim temama bave, niti da se u njih upuštaju. Svi, ali doslovni svi „sub-jekti“ - insajderi u „toj“ oblasti , počev od početnika i učenika, pa do „vr-hunskih“ majstora, „trenera“, instruktora, „eksperata“, „autoriteta“, uoblastima koje apostrofiramo, a koje se (samo)definišu kao karate-sport, alii kao svi ostali karatei (i, analogno, judoi, aikidoi, kendoi...) nisu, i ne moguda budu ni približno stručni i kompetentni da uopšte poimaju, a nekmoli daprogovaraju o nauci o tradicionalnom karate-dou. Ukazao sam na primarnuneistovrsnost (na drugom mestu u tekstu), i govorio sam o suštinskoj raz-ličitosti dve sasvim dijametralno suprotne kategorijalne ravni, koje podrazu-mevaju tradicionalni karate-do i karate-sport i njemu srodne oblasti, i ne bihda ponovo ekspliciram argumentacionu ravan za tu tezu. Ukazujem na nedo-statak recepcije mog ukupnog rada, sume znanja koju, evo već više od tride-set godina nudim pažnji javnosti, koji je (nedostatak), kako vidimo, dostatrajan, jer drugačije i ne može da bude. Nedostatak ne samo profesionalne,stručne i kompetentne recepcije, i adekvatne recepcije u medijima, nego i ne-dostatak bilo kakve recepcije, koja uopšte može da se tako nazove. Spletke,intrige, ogovaranja, omalovažavanja od strane neznalica, i čaršijski rumornisu (uopšte) recepcija. Nisu ništa, i na njih zaista ne bi trebalo obraćati ni naj-manje pažnje. Oni ništa ne govore o autoru ove knjige i o njegovom delu.Možda (vrlo pežorativno) govore o njihovim tvorcima, i o onima koji ih pre-nose.

Ovo nije isprazni lament. Lament i inače u kontekstu karate-doa, tra-dicionalnog karate-doa, tradicionalnog budoa... nema baš mnogo smisla, ikao autor tekstova iz tih oblasti mu nisam niti sklon, niti naklonjen. Napro-tiv, ne samo kao malo ciničniji uvid: subjekti iz domena karate-sporta, dru-gih i srodnih karatea, zaista ne bi ni trebalo da se bave promišljenjem, apogotovo ne kritikom (misli se na stručnu, kompetentnu kritiku...) autorskogdela koje ima za centralnu temu promišljanja tradicionalni karate-do i (orto-doksni, originalni...) karate-do, i srodne oblasti. Quod licet Jovi, non licetbovi.

Ne začuñuje ni činjenica da, prvenstveno u domaćoj („stručnoj“) ja-

14

vnosti nije ni na približno adekvatan način vrednovana činjenica da vrhunskiekspert, autor više od trideset knjiga posvećenih karate-dou, budou i srodnimoblastima, kreiranih i pisanih na način vrhunske savremene nauke, piše o te-mama koje su sasvim izvan vizusa pažnje (i pisane reči) svih drugih autoraanalogne literature, u svetskim uslovima. Na umu imam model razmišljanjau smislu poštovanja, vrhunskog vrednovanja, izuzetnog uvažavanja, koje deloautora ovih tekstova, i svaki njegov aspekt, u potpunosti i bez ikakve sumnjezaslužuju. Ne govorim o „odavanju priznanja“. Autorska i lična skromnost minalaže da svojim delom, stručno i kompetentno progovorim na sve značajneteme iz domena koji je predmet mog naučnog rada, na odgovarajućem aka-demskom nivou teorijskog promišljanja. „Spoljašnje“ priznanje je, u tom kon-tekstu, sasvim efemerna stvar. Sa druge strane, manje sam pažnje posvećivaonekakvoj masovnijoj „edukaciji“ javnosti, izvan miljea karatea i srodnih obla-sti, u smislu upućivanja na „pravu“ suštinu tih fenomena, na njihovu „pravu“prirodu... Donkihotstvo takvog poduhvata, sasvim moguće i vrlo verovatno,nije mi baš blisko, kao model metodološkog razmišljanja uopšte. Ne poimamsebe kao nekakvog „narodnog prosvetitelja“, u bilo kom obliku, i na bilo kojinačin. Takav identitet mi je u potpunosti stran, neprimeren; naprotiv: prezi-rem ga. I sama ideja „prosvetiteljstva“ je već odavno prevaziñena i uvelikoje zastarela. A posebno sam se uzdržavao od ponekad vrlo privlačne sile, da„karate-sportistima“ i „karate-veštinarima“, ali i karatistima srodnih orijen-tacija, dociram, držim stručna predavanja, da se upuštam u stručne i argu-mentovane rasprave na temu „prave suštine karatea“. Okvir i obim naučnogproučavanja karatea/karate-doa dosta je ekspliciran u mojim knjigama i tek-stovima, koji su dostupni recepciji (i sudu) javnosti već više od trideset go-dina. Ko želi da se obrazuje, ko želi da uči, ko želi da sazna... može, i mogaoje to vrlo lako i „dostupno“ da učini tokom celog tog perioda. Svakom stu-dentu, učeniku, majstoru, instruktoru... koji mi se obratio sa (iole suvislim) pi-tanjem iz svih oblasti u kojima sam ekspert, i iz kojih objavljujem tekstove,uvek sam rado i nesebično izašao u susret, da objasnim sve što je nejasno, ilimalo stručnije prezentovano, nego što njegov intelektualni i obrazovni nivodozvoljava; uvek sam im pomagao da razumeju, i zaista sam se potrudio daodgovorim na svako, ali doslovno svako pitanje (koje uopšte ima smisla),vrlo temeljito, detaljno, stručno i kompetentno. Zaista ne vidim svoju uloguu tome da „širokim narodnim masama“ ukazujem na činjenicu da je crno –crno, a belo – belo. Jer, „boreći se sa budalama, nećeš veliku pobedu izvoje-vati“ (Konfučije). Takoñe sam lično demonstrirao, pokazao, ukazao na iz-vornik... svih elemenata znanja, kao i njihovih pojedinih aspekata, u domenujedne vrlo široko shvaćene oblasti, koja se pojmovno odreñuje kao (tradicio-nalni) karate-do. Rekapitulirajući svoje podučavanje u domenu teorije, isto-rije, tradicije, metodologije... ali i svake druge relevantne oblasti u domenukarate-doa, zaista mislim da nema teme ili pojedinačnog pitanja, na kojenisam vrlo temeljito i vrlo detaljno odgovorio, svakom, ali doslovno svakomestudentu, učeniku, majstoru, instruktoru, ali i „stručnjaku“, „ekspertu“,„znalcu“... u karate miljeu. Sa punom profesionalnom odgovornošću sam pre-

15

poručivao da se porede samo sa vrhunskim uzansama, i da, ako stupaju ukonkurenciju, stupe u oblast vrhunske konkurencije, na najvišem nivou. Dase porede samo sa najboljima, da im postanu ravni, i da ih prevaziñu. A za toje potrebno pre svega znanje, ali i permanentno profesionalno, stručno i ličnousavršavanje, u kontinuitetu tokom više decenija, iz dana u dan.Tokom niza decenija, autor ove knjige je, u kontinuitetu, zaista vrlo nese-bično pružao stručnu edukaciju u domenu karatea i srodnih oblasti, o kojimagovorimo. Ako bi trebalo i kvantifikovati moj stručni, pedagoški i edukativnirad, vrlo je verovatno da sam svoje znanje pružio hiljadama učenika, sledbe-nika, a posebno majstora i instruktora... Posebno je značajna stručna eduka-cija za majstore, naprednije majstore, instruktore; i formalna, u smislupermanentne i kontinuirane edukacije i obrazovanja majstorskog i instruk-torskog kadra, ali i ona manje formalna: nesebično pružanje vrhunskog zna-nja mojim studentima i učenicima, u svakoj prilici, u kontinuitetu, tokomproteklih decenija.

Danas je na karate-sceni, generacija instruktora i majstora, koji su bilimoji studenti, moji učenici, i učenici mojih učenika. Za velemajstora i pro-fesora zaista nema većeg priznanja, i veće počasti, nego da sa ponosom i,mora se priznati, ne bez gordosti, doživi i vidi da su njegovi studenti i učenicistasali u majstore i instruktore, i da su sada oni preuzeli na sebe da edukuju iobučavaju mlañe generacije. Ne bez ponosa, ali i uz jedan dosta realan uvid,vidim da su moji studenti i učenici, koji su današnji majstori i instruktori, ve-rovatno najobrazovaniji, i da predstavljaju daleko najstručniji kadar, meñumajstorima i instruktorima, barem u ovoj zemlji, ako ne i jedini koji „neštovrede“ na savremenoj karate-sceni i u miljeu budoa i/ili marcijalnih veština.Ovom prilikom ne koristim „superlativ“ marcijalne umetosti, jer takvo neštone postoji, barem ne u domaćim uslovima. Ne postoji faktički, bez obzira naeventualno moguće deklarativne odrednice. Zašto je to tako, i da li je za ža-ljenje, to što je stvarnost karatea/karatedoa i srodnih oblasti na tako niskomnivou opšteg kvaliteta? I ovoj temi sam često posvećivao odreñenu pažnju, apojedini od tih osvrta/tekstova su našli svoje mesto u izboru tekstova u ovojknjizi.

Danas sam profesor karatea/karate-doa, laskajući sebi, sa značajnimugledom i potvrñenim vrhunskim renomeom u svetskim uslovima, i sa za-dovoljstvom nastavljam da edukujem stručni majstorski, napredni majstorskii instruktorski kadar. Tokom svih proteklih decenija, mislim da sam zaistapružio sve, prema vrhunskim standardima naučnog i stručnog znanja, u edu-kaciji majstora i instruktora. Sa lepim sećanjem sam svesan da sam uvek idosledno do maksimuma davao, sve znanje, sve iskustvo, ali i mnogo pažnjei ljubavi. Autor ovih redova je uveren da je uvek, i bez izuzetka, u svakoj pri-lici, formalnoj i manje formalnoj, uvek odgovorio na svako pitanje svojih stu-denata i učenika, da im je uvek pružio doslovno sve što im je bilo potrebno,i da je sa mnogo strpljenja i pažnje, negovao kod njih istraživački duh, prenego pasivno primanje. Uvek, ali doslovno uvek sam se odazvao pozivu da

16

objasnim, da podučim i poučim, svakog studenta i svakog učenika. Uvek, alidoslovno uvek sam odgovorio na svako pitanje, savesno i stručno, temeljitoi detaljno. Uvek sam svim svojim studentima i učenicima pružio punu, pravui verodostojnu informaciju, na svaku temu iz domena karatea/karate-doa, ibudoa i marcijaliteta. Uvek sam svim studentima i učenicima, i svakom stu-dentu i učeniku „pokazivao put“, uvodeći ga u areale autentičnog, vrhunskogznanja, ukazujući na vrhunske svetske uzanse. Sa posebnom pažnjom samukazivao na svetske uslove, i na vrhunske kriterijume, tražeći od studenata iučenika da se ogledaju u tom i takvom miljeu, da ne ostanu na nivou lokal-nog, provincijalnog, „mesnozajedničkog“. Da ne ostanu na nivou regiona-lnog niti nacionalnog, da ih to ne bi pasiviziralo, u naporima da se uvek i ukontinuitetu usavršavaju. Da razumeju i da usvoje vrhunske kriterijume au-tentičnog znanja, i da se ogledaju u vrhunskoj konkurenciji na svetskomnivou. Uporno sam insistirao da sve ispod toga, ima mnogo manje smisla.Konačno, ali ne i najmanje važno, uporno sam se trudio da im i ličnim pri-merom ukažem na nepohodnost da se mere, porede i uporeñuju samo, jedinoi isključivo sa vrhunskim svetskim uzansama. Ako sam i malo doprineo damoji studenti i učenici, majstori i instruktori kojima sam pružao edukaciju, ra-zumeju sušinu, ideju, spirit, tradiciju, istoriju, ali i teoriju (da spomenem inju: imao sam čast i priliku da napišem „Teoriju karatea“ kao udžbenik zaedukaciju i obrazovanje instruktorskog kadra) pre svega karatea/karate-doa,mislim da sam, ako ne u potpunosti (da li je to uopšte moguće?), a ono baremu značajnoj meri uspeo kao profesor, da sam svoju misiju časno obavio, i dasam ispunio barem delić obaveze koju imam prema duhu i tradiciji kara-tea/karate-doa, budoa i marcijalnih umetnosti. Mislim da sam časno, verno iodano služio na „Putu kojim se najteže ide“. Da sam skromno i ponizno ispu-nio svoj giri, ili barem jedan njegov deo, ali jedan važan deo. Giri koji sestekne, i preuzima, od prvog momenta kada se stupi u dojo. Giri koji trajeceo život, i kojega valja časno i dostojanstveno ispuniti, tačnije: ispunjavatisvakoga dana koji se provede na Putu karate-doa (ali i Karate-doa). Giri poi-man i kao dug, u smislu duga časti, ali i kao dužnost, obaveza, prema Karate-dou, prema plemenitom Putu Karate-doa, prema svetloj tradiciji oveumetnosti, koja traje hiljadama godina u kontinuitetu, prema senima starihmajstora, i duhu, ideji, samoj suštini umetnosti Karate-doa. Giri kojegaimamo na umu svakog trenutka svoga života, i kome se odano i bezrezervnoposvećujemo, učeći i usavršavajuči plemenitu Stazu Karate-doa. Svakamisao, svaki postupak, sve što sam radio, i uradio, sledeći Put, bez ostatka, ibez ikakve primisli ili rezerve, bilo je u službi giri, koji sam osetio od prvogtrenutka kada sam stupio u dojo, i kojega osećam i dan-danas, na isti način, isa nepromenjenim intenzitetom.

Život na Putu Karate-doa (u smislu Tao, Do... shvaćeno u referencijal-nom okviru tradicionalnih antičkih dalekoistočnih filosofema) je vita com-templativa (bios theoretikos). Nije vita activa (bios praktikos). (Obe odredniceje moguće čitati i u klasičnom kartezijanskom smislu pojmova).

Istorija karate-doa je, u stvari, sam karate-do. Po svojoj suštini, karate-

17

do je istovrsan, i suštinski smisaono mnogo bliži filosofemi, (jednom) oblikufilosofske misli. Pa i po odrednici da je njegova istorija, u stvari, on sam. Jer,istorija filosofije je, u stvari, filosofija sama. Filosofija je bazirana na svojojpovesti/istoriji, zasnovana je na znanju, idejama, konceptima... koji su poz-nati iz njene istorije, prošlosti. Bez svoje istorije, filosofija se uopšte ne bimogla utemeljiti kao oblik ljudskog mišljenja. Pa čak ni kao „ljubav ili na-klonost prema mudrosti“ (što filos – sophia, etimološki, znači na staro-grčkom). U suštini, ne postoji filosofija, bez istorije i, slobodno mogu dakažem: bez povesti same filosofije. Tradicionalni karate-do se time(samo)iskazuje kao oblik teorije, teorijskog mišljenja, kao oblik mišljenjakoji je utemeljen u analogne teorijske okvire. Ne primarno, niti prvenstvenokao oblik prakse, kao nekakav praksis, pogotovo ne kao utilitarna ili prag-matična „veština“. (Ovu tezu sam bio slobodan da obrazložim na drugommestu u tekstu, te neću dalje insistirati na njoj). Po svojoj prirodi i po svojojsuštini, tradicionalni karate-do je mnogo manje sličan, a sasvim sigurno nijeistovrsan sa, na primer, savremenim prirodnim egzaktnim naukama. U eg-zaktnim naukama, baziranim na strukturalnoj zakonomernosti matematičkogformalizma, ali i u savremenoj fizici, hemiji, biologiji, istorija te nauke nijei sama (ta) nauka. Nasuprot, savremeni oblici nauke su suštinski različiti, ne-istovrsni sa istorijskim oblicima te nauke. Pre svega po činjeničkom znanju,ali po i teorijskoj fundiranosti, metodologiji... Savremeni oblik pojedine eg-zaktne nauke ima i različit predmet proučavanja, a i samo činjeničko znanje,ukupan korpus znanja je različit, neretko i suprotan u odnosu na povesni/isto-rijski; specifičan je za sadašnja dostignuća (te, takve...) nauke. Na osnovuprošlosti, bilo povesti, bilo istorije pojedine nauke, ne može se rekonstrui-sati, niti čak predvideti budući/sadašnji njen oblik. A pogotovo ne ukupni kor-pus znanja i savremena teorijska zasnovanost te nauke. Povesni/istorijskifundamenti pojedine egzaktne nauke ne formiraju i njen savremeni oblik. Tra-dicionalni karate-do je „sav“ prošlost. Na osnovu prošlosti, tradicije, isto-rije... moguće je ne samo „predvideti“ njegov aktuelni oblik, u suštini isavremeni, nego je to jedino i moguće, jedino je činjenički i objektivno za-snovano. Put proučavanja tradicionalnog karate-doa je „put unazad“, put uistoriju, u povest, u tradiciju, u kulturni milje i civilizacijski krug dalekoi-stočnih zemalja, u kojima je prvobitni karate-do i nastao, i u kojima se raz-vijao, tokom hiljada godina. Ne kao paradoks, što je izvornik stariji, i što jesamo znanje hronološki (istorijski) starije, to mu je veći stepen autentičnosti,originalnosti, veći je stepen pouzdanosti, sa stanovišta objektivnog, vredno-sno neutralnog, naučnog proučavanja. Kao generalni princip pri formiranjunauke o karate-dou, kao formativni princip svake naučne metodologije u nje-nim okvirima, važi pravilo: „što starije – to bolje“. Zato što je prvobitna formaautentična. Znanje u domenu tradicionalnog karate-doa se, u suštini, možepoimati kao rekonstrukcija, što je više moguće verna, odnosno sa što je manjemoguće neautentičnosti, „iskrivljavanja“, „pojednostavljenja“, „generaliza-cija“, onog prvobitnog, originalnog, izvornog, početnog. Rekonstrukcija au-

18

tentične ideje, prvobitne, originalne zamisli „autora“ (i, kasnije, autora, u pra-vom smislu te reči), tvorca, kreatora... elemenata, pojedine wasa i, što je odkrucijalnog značaja, (pojedine) kate. Kate su autorske tvorevine, i jedino re-konstrukcija i značenja, i smisla, i prvobitne, originalne forme koju je postu-lirao sam tvorac, kreator (te) kate, ima uopšte smisla. Bilo kakvo„osavremenjavanje“ znači izneveravanje osnovnog smisla, gubitak originalnesuštine, prvobitne zamisli... tvorca odnosno kreatora te kate. „Modernizatori“u domenu karatea (jer u okviru tradicionalnog karate-doa to nije moguće, nebi bilo smisleno) su, u stvari, izneveritelji bazične ideje, osnovne zamisli. Štoje pojedini oblik (recimo, kate...) bliži izvorniku, i autentičniji je, i ne samoda ima više smisla, nego jedino ima smisla. Upravo ta, eternalna, vanvremenakomponenta u bazičnom sloju značenja/smisla tradicionalnog karate-doapredstavlja njegov stožerni, primordijalni konstituens. Rekonstruisati sistemznačenja/smislova u tradicionalnog karate-dou, znači istražiti povest/istoriju,što znači prošlost, i to što udaljeniju od sadašnjeg vremena. I po ovoj svojojsuštinskoj odlici, ako ne i prvenstveno po njoj, karate-do se vrlo odlučno inedvosmisleno, bez ikakvog ostatka smisla, (samo)iskazuje kao teorija, kaoprvenstveno ili čak gotovo isključivo kao teorija (shvaćeno u originalnomsmislu starogrčke antičke filosofske misli kao viñenje, tačnije: jasnoviñenje,ili jasno viñenje). Tradicionalni karate-do je, konsekventno, samo, jedino iisključivo teorija, teorijska misao i oblik teorijskog mišljenja, po svojoj pri-rodi i po svojoj suštini.

Važan aspekt – mogući smer mišljenja (jedne generalne, univerzalne...)teorije karate-doa je uput ka fenomenologiji saznanja. Potrebno je da se u mi-šljenju vratimo barem nekoliko koraka unazad. Filosofija tradicionalnog ka-rate-doa ako ne primarno, a ono barem konsekventno obuhvata, u svomukupnom korpusu, i teorijsku gnoseologiju, i epistemologiju, i noetiku, poi-mane kao klasične, „udžbeničke“ filosofske discipline, kao oblike filosofije(sa)znanja. Teorijska ravan tradicionalnog karate-doa podrazumeva gnosis,supstancijalno znanje; ne paradoksalno, i sam tradicionalni karate-do se može,i mora poimati i (samo)definisati kao stožerni, temeljiti oblik znanja. Sa sta-novišta dovoljnog razloga: poiman (samo) kao znanje, kao korpus ili sumaznanja, tradicionalni karate-do bi se suštinski mogao (i) tako determinisati,čak i sa aspekta (samo)održivih razloga. Ukoliko bi se iz ukupnog poljaznačenja i smisaonog korpusa tradicionalnog karate-doa, nekim hipotetičkimpostupkom (tipa „čarobnog štapića“) ekstraktovalo, ili apstrahovalo „to“ zna-nje, koje se sasvim lepo može poimati (i) kao gnosis, u referencijalnom okviruklasične antičke (u ovom slučaju: klasifikatorne) filosofske misli, tradicio-nalni karate-do više ne bi bio to. Ne bi bio ni „nešto drugo“. Ne bi bio/pred-stavljao ništa.

Tradicionalni karate-do predstavlja sistematizovani oblik znanja, si-stematizovano (svekoliko) znanje, i sistemsko znanje, u smislu formiranog si-stema mišljenja, sa naglaskom na sistematičnosti i organizovanosti takvog

19

modela mišljenja i njegove klasifikatorne odrednice. Sistemsku odrednicutradicionalnog karate-doa sasvim precizno možemo poimati u referencijal-nom okviru pojma episteme, „udžbenički“, mišljeno u tradiciji antičke staro-grčke filosofske misli.

Dozvoliću sebi slobodu da (i) za ovu tezu ponudim odgovarajućueksplikatornu ravan, uz primerene egzemplifikacije, na drugom mestu tokomizlaganja u ovoj knjizi. Na osnovu prethodnih ideja: da li se tradicionalni ka-rate-do može definisati (i) kao filosofska misao? Ili kao (zasebna, samo-stojna...) filosofema... Svetonazor, pogled na svet... Verujem u vrloinstruktivne mogućnosti ako bi se naučna misao kretala u pravcu razvoja ipromišljanja ovih ideja.

Najvažniji aspekt mog proučavanja i angažmana u domenu karatea/ka-rate-doa je formiranje jedne savremene, suverene (i superiorne), samostojnei samostalne nauke o karateu/karate-dou, istovrsne, inherentno (i) imanentnokomparatibilne i kompatibilne sa drugim savremenim naukama, u domenunauke i naučnog znanja uopšte. Utemeljio sam je na principima vrhunskestručnosti, vrhunskog znanja, i formirao sam je sa vrhunskom kompetent-nošću. Da bi uopšte imao neko i nekakvo mesto u savremenom svetu, ka-rate/karate-do kao fenomen, a posebno savremena nauka o toj oblasti,jednostavno mora da bude utemeljena u adekvatan pojmovni instrumentari-jum, da progovara jezikom savremenih nauka, da bude na jednom opštemnivou, po svim svojim odlikama, adekvatnom svim drugim naučnim obla-stima. Poštovanje povesti/istorije i tradicije karate-doa je potpuno i apsolutno.Generalni pristup, model(i) i metamodeli teorijskog mišljenja kojima je pred-met karate-do jednostavno moraju da budu na analognom nivou adekvacijesa svim drugim savremenim naukama, u potpunom skladu i kompatibilni sametodologijom i opštim dostignućima ultrasavremene nauke, savremenognaučnog pogleda na svet. U okviru postuliranja naučnog pristupa karateu/ka-rate-dou, metodološki sam fundirao i vrlo sam dosledno sproveo organiza-ciju grañe, sveobuhvatnu sistematizaciju, kao i potpunu, celinsku klasifikaciju(pre svega) svih oblasti i domena u njegovim okvirima, ali i domena, arealana koje se odnosi. Na naučnoj osnovi sam formirao i specifikovao sve disci-pline (kao jedinice nižeg reda u odnosu na sveukupnu nauku). Konačno, spro-veo sam iscrpnu, temeljitu, sveobuhvatnu i doslednu sistematizaciju iklasifikaciju svih elemenata, grupa elemanata, vrsta i grupa tehnika, a pose-bno sam sistematizovao sistem kata, svih poznatih kata koje su u sistemskojosnovi i u upotrebi u karate-dou. Na kraju, ali verovatno ne i ponajmanjevažno, formirao sam jedan celovit i sveobuhvatan program polaganja zaučenička i program polaganja za majstorska zvanja, koji obuhvata sve ele-mente, sve tehnike, grupe tehnika, celokupno znanje i celokupnu zastupljenugrañu, čije se poznavanje predviña za sticanje odreñenog zvanja; za sva zva-nja, počev od najnižeg, pa do vrhovnog.

Ni karate ni karate-do, pa ni tradicionalni karate, a pogotovo ne tradi-cionalni karate-do, niti pojedinačno, niti poimani kao zbirni fenomen(i), ne-

20

maju nikakvu perspektivu, pa ni budućnost, a sasvim sigurno ne mogu imatinikakav ugled, niti uticaj, niti pretendovati na njih, ukoliko nisu prvo i pri-marno (jedna) vrhunski i ozbiljno teorijski fundirana nauka/nauke. Uvodećiprincip naučnosti u jednu, do tada dosta haotičnu, neorganizovanu oblast, pri-bližio sam je kriterijumima (i) filosofskog modela mišljenja, i savremenomteorijskom mišljenju uopšte, i predmetu proučavanja prvenstveno savremenihhumanističkih nauka. Samo, jedino i isključivo u tom referencijalnom okviru,karate-do može da pretenduje na ozbiljnost, na bilo kakav ozbiljniji status, itretman u savremenom svetu, posebno u svetu savremene nauke/savremenihnauka. Samo, jedino i isključivo kao savremena, vrhunski stručna i kompe-tentna nauka o karate-dou, sam karate-do može da se pozicioniora kao neštopažnje vredno, i kao (samo)definišući fenomen, i kao jedna oblast čovekovogpovesnog/istorijskog postignuća; kao jedna (još uvek) pažnje vredna oblastljudskog mišljenja, i znanja. Nauka o (tradicionalnom) karate-dou i marci-jalnim umetnostima koju sam formulisao, čiji sam tvorac i utemeljivač, kon-cipirana je i fundirana (što je zaista krucijalno), ali i u potpunosti usklañena,usaglašena na način da bude potpuno kompatibilna, sa epistolarnim normamapre svega duha epohe, ali primarno sa epistolarnim normama (ultra)savre-menih humanističkih nauka, posebno u domenu teorije, metodologije (i me-tametodologije) i odgovarajuće eksplikatorne ravni. Bez utemeljenja u samusuštinu naučnosti, stručnosti i kompetentnosti, karate-do bi se (samo)margi-nalizovao, (pred)odredio bi samoga sebe, i to po automatizmu, kao kič-feno-men, kao nižerazredni oblik/vid banalne, površne zabave, kao nižerazrednipojavni oblik u domenu globalne industrije zabave, sa tendencijom da ne-stane, da se (samo)ukine. Svoj smisao, suštastveni, opšti smisao, poiman (i)kao telos, karate-do može da konstituiše samo, jedino i isključivo ako pred-stavlja predmet proučavanja jedne suverene savremene nauke ili, tačnijenaučne misli, koja obuhvata više naučnih disciplina. Svi drugi karatei nisunikada ni imali nekakav smisao, posebno ne naučno fundiran, i predstavljajukrajnje obične, vulgarne oblike nižerazrednog kiča. Kič-fenomene, koji „za-dovoljavaju“ ukus i (gotovo isključivo) kičerske potrebe, ali i želju za bana-lnom, nižerazrednom zabavom svojih konzumenata. I imaju dosta marginalnomesto u savremenim industrijama zabave. Da li je (samo?) prekorno nezna-nje autora literature (ili tačnije: „literature“) posvećene karateima i srodnimoblastima, koje se svodi na neuko komentarisane slikovnice, naivne kič-oblande i ponekad, vrlo površnu legendaristiku, barem indirektno doprineloovakvom stanju? Eksplicitni sud o celokupnoj lietraturi o kojoj govorimo,vrednosni, ali sa stanovišta opšteg smisla, bio bi vrlo, vrlo, vrlo... nepovo-ljan. Da ne upotrebim jači izraz. To je literatura (ponavljam: „literatura“) kojapredstavlja porugu smislu, koja nema ni jedan jedini kvalitet koji bi je makari izdaleka približio opštim uzansama i epistolarnoj normi stručne literatureiz oblasti humanističkih nauka, koja se, na odgovarajući, ozbiljan način ob-javljuje u savremenom svetu. A kada autori te i takve literature pretencioznopočnu da se neuko i nekompetentno upuštaju u pokušaje davanja nemuštih

21

opaski koje bi mogle da ukažu i na neki aspekt izvan elementarne sliko-vničnosti, zaista se samo brukaju. A brukaju i karatee (plural!), i srodne obla-sti, srozavajući im ionako uzuzetno nizak renome koji imaju u javnom mnenjuu savremenom svetu. Padam u iskušenje da pomislim da pojedinim autorima,koji vrlo pretenciozno pišu svoja delca, neko sa strane sugeriše, da im „suf-lira“ da malo „obogate“ minorne i banalne sadržine njihovih tvorevina. Ali jesvaki takav pokušaj unapred osuñen na neuspeh, a „tumačenja“ sa stanovištaistorije, kulturologije, „filosofije“... u tim delima su parodična, farsična, zai-sta dostojna prezira, i opravdanog podsmeha. A kada se ipak „ograniče“ samona laičke istoriografske pokušaje, to deluje vrlo šturo, neuko, neznalački, ibode oči neznanjem, nepoznavanjem osnovne istorijske nauke.

Vrlo važan aspekt naučnog, edukativnog i stručnog angažmana autoraje njegova publicistička delatnost. Svoju prvu knjigu KARATE-DO sam ob-javio 1977. godine. Objavljena je u skromnoj formi skripti, namenjenih pr-venstveno mojim učenicima. Pisao sam je i objavio imajući na umu zaistavrlo utilitarne potrebe. Karate je već bio uhvatio korena u našoj sredini, od1963. godine, kada je osnovan prvi karate-klub, pa tokom narednih godina, iveć je bio zašao u drugu deceniju postojanja na ovom tlu. Razvoj takvog fe-nomena, iz neke druge oblasti, kao po pravilu bi pratila i odgovarajuća lite-rarna produkcija, odreñeni kvantum stručne literature. Meñutim, i u svetskimuslovima, postojao je samo manji broj klasičnih dela svetski priznatih in-struktora, čija su se izdanja ponavljala iz godine u godinu. A u domaćojstručnoj i široj javnosti je bio vidljiv jedino nedostatak literature, pisanog pri-stupa karateu, ali i srodnim oblastima, koje su već stekle odreñeno mesto (mi-slim pre svega na judo, ju-jitsu, aikido, kendo...). I profesionalno i lično samuvek visoko vrednovao sada već klasični zahtev svakog znanja i svih znanja,ovaploćen u Plautovoj maksimi (sa dobrim razlogom sam je izabrao za za-glavlje ovog teksta): „Crpi vodu rešetom, ko hoće da uči bez knjiga“. Ali jatada (kao ni sada !) nisam uspeo da pronañem odgovarajuću knjigu, pisanu sastanovišta stručnog znanja, a ne samo kao ilustrovanu popularnu knjižicu, ilikao komentarisanu slikovnicu. Lakonski, shvatio sam da ja moram da je na-pišem. Jednostavno, nema ko drugi. Polemičko je pitanje: da li ne zna, neume, nije sposoban, nije vičan... Nije prilika za (pre svega akademsku) ra-spravu na ovu temu. I napisao sam je, u toku intenzivnog rada, u kontinuitetu,tokom te 1977. godine. I objavio sam je. I dospela je u ruke čitalaca, od kojihsu većina bili moji učenici. I prenošena je dalje, davana je iz ruke u ruku, ko-pirana je, umnožavana, prepisivana... što je i razumljivo s obzirom na zaistaneveliki tiraž u kome je objavljena. Sa zadovoljstvom sam shvatio da njenne mnogo reprezentativni izgled, nije mnogo smetao njenim čitaocima. Zai-sta je bilo dosta stvarno zainteresovanih, i od pojedinih čitalaca sam dobiočestitke, pohvale, ali i čitav niz pitanja. Bez lažne skromnosti, zahvalio samse na pohvalama i čestitkama. Koristim priliku da to, ovom jubilarnom prili-kom, ponovo učinim. Ti „prvi“ čitaoci su mi posebno dragi i, mada smo otadazaista prešli dug put, omeñan sa više od trideset knjiga, i u kontinuitetu od više

22

od trideset godina, zaista ih imam u lepoj uspomeni, koja nije ni malo izble-dela, i uvek ih se setim sa posebnim zadovoljstvom i, moram priznati, malosete. Reminiscencije su i inače, kao po pravilu, ponekad prebojene odreñenomdozom sete. A na pitanja koja sam tom (i drugim prilikama) dobio, odgovo-rio sam prema svom profesionalnom i stručnom znanju i prema profesiona-lnoj savesti, ali i ličnoj autorskoj etici. Taj početni entuzijazam kod mojihčitalaca, takoñe je predstavljao jedan od važnih faktora za odluku da nasta-vim da pišem i objavljujem knjige posvećene karateu/karate-dou i srodnimoblastima. Kao kuriozum: s obzirom da su mi mnogi i lično tražili knjigu,koje više nije bilo na tržištu, jer se brzo rasprodala, i ceo tiraž je ubrzo „raz-grabljen“, i te knjige jednostavno nije više bilo, nije bilo moguće nabaviti je,ja sam prijateljima, studentima, učenicima... malo po malo, davao i svoje au-torske primerke. Ubrzo mi je ostalo samo nekoliko primeraka, za lične po-trebe. Ali, tokom narednih godina, nekoliko meni dragih osoba me je ličnozamolilo da im dam barem jedan primerak. Selektivno, ja sam davao pojedineknjige, od tih nekoliko preostalih primeraka. Konačno, ja, autor, imao samjednu, i doslovno samo jednu (preostalu) knjigu. Na lični nagovor bliskogprijatelja, jednog od mojih prvih učenika, tada već majstora karatea, pozajmiosam mu je, sa idejom da je fotokopira i, da mi je, naravno, vrati. Dao sam muposlednji primerak knjige, i on mi je nije vratio. Tokom narednih godina.Kada god bih ga sreo, čvrsto mi je obećavao da će to vrlo brzo učiniti. Alinije. I tako je cela stvar malo potonula u vreme. Možda ni ja nisam bio do-voljno odlučan da svoj jedini preostali primerak knjige ponovo dobijem? Itako su protekle sve ove decenije. Taj jedini primerak knjige mi nikada nijevratio. Sada je već kasno.

Moj prijatelj, nažalost, nije više meñu nama, preminuo je.De mortius nil nisi bonum.Narednu knjigu „Uvod u karate“ sam objavio u saradnji sa vrlo bliskim

prijateljem i dugogodišnjim saradnikom, prof. dr Draganom Janjićem, pre višeod trideset godina (1978. god.). Ova knjiga, koja je u rukama čitaoca, pred-stavlja jubilarno izdanje, posvećeno tridesetogodišnjici od objavljivanja(prvog) izdanja te knjige. Knjiga je doživela vrlo dobar prijem kod čitalačkepublike: po mišljenu autora ovih redova, čak iznenañujuće dobar. Odmah zanjom je usledila treća, četvrta, peta... Tokom decenija sam objavljivao presvega knjige, ali i naučne, stručne tekstove, studije, eseje, oglede... kojima jepredmet karate/karate-do, i marcijalne umetnosti, kao zajednički fenomen, usmislu zbirnog pojma budo, ili pojedine od njih, koje su u tom trenutku bile užiži pažnje javnosti. Drugi, važniji aspekt moje publicistike delatnosti po-svećene ovim temama, predstavlja objavljivanje temeljitijih, kapitalnih dela,sa trajnom (upotrebnom) vrednošću, koje nisu u neposrednoj vezi sa aktuel-nom popularnošću pojedinog fenomena, ili grupe fenomena, iz ovog domena.Na umu imam pre svega naučne, stručne tekstove, kapitalna dela, udžbenikenajopštijeg univerzalnog sadržaja, čija tematska sadržina umnogome ili u pot-punosti prevazilazi sam aktuelni trenutak karatea, karate-doa ili marcijalnih

23

umetnosti. Bez lažne skromnosti, to su dela koja imaju trajnu vrednost, i kojaće trajno ostali u baštini vrhunske literature iz ovih oblasti. Trajno, jer sukoncipirana i pisana kao temeljito znanje, i mogu se sa podjednakom aktuel-nošću čitati i danas, i za sto godina, i sve dok je sveta i veka, u kome uopštepostoji karate(do) kao fenomen. Lično insistiram da čitalac prvenstveno po-sveti pažnju tim i takvim delima, jer su uveliko i odavno izdržala probu vre-mena, i sasvim i u potpunosti su prevazišla aktuelni trenutak u kome su bilaobjavljivana.

Objavljujući knjige posvećene ovim temama u kontinuitetu, tokom nizagodina, objavio sam (više od) trideset knjiga. Što takoñe može da predstav-lja lep jubilej, i istovremeno dobar povod za objavljivanje izbora tekstova izmojih knjiga. Dosta od tih knjiga sam objavio tokom višedecenijske prija-teljske, profesionalne i stručne saradnje, u kontinuitetu, sa prof. dr DraganomJanjićem, veteranom i danas takoñe vrlo istaknutim velemajstorom karatea.Formiranje jedne savremene nauke o karateu/karate-dou prvenstveno je mojedelo. Naše ukupno zajedničko publicističko delo posvećeno karateu, karate-dou, budou i srodnim temama, zaista je tokom decenija imalo vrlo zapaženurecepciji i kod čitalačke publike, i naše knjige su prodate u ukupnim tiražimaod više od 200.000 primeraka. Potražnja za pojedinim našim knjigama je,moram priznati, ponekad znala da iznenadi i same autore. Dosta naših knjigaje doživelo i po četiri, pet izdanja, i čitav niz godina su bile prisutne u stručnoji široj javnosti, i u knjižarskim izlozima. Internacionalno izdanje „70 KA-RATE-KATA“ je objavljeno i na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku.Izbor tekstova koji su pred čitaocem je izvršen po kriterijumu reprezentativ-nosti i prema ipak trajnijem značaju i vrednosti zastupljenih tekstova.Uvršćeni su tekstovi iz dvanaest knjiga, prvenstveno onih koje zaista imajutrajniji značaj. Svi uvršćeni tekstovi su takoñe izabrani prema kriterijumutrajnijeg značaja, u smislu da imaju da ponude čitaocu jedan korpus znanja,ali i kompletnu informaciju, o suštinskim i značajnim temama iz domenabudoa, marcijalnih umetnosti i karatea/karate-doa. Jasno je da u ovako kon-cipiran izbor nisu, i da ne mogu biti uvršćeni ni približno svi tekstovi (kvan-titet mog/našeg opusa se meri hiljadama, ako ne destinama hiljada objavljenihstrana). Stoga je izbor bio sveden na redukciju i eliminaciju, odnosno na uzi-manje u obzir samo pojedinih tekstova, za koje mislim da su reprezentativni.Da svojom tematikom, korpusom obuhvaćenog znanja i skupom informacijaprezentuju i istovremeno reprezentuju ukupni korpus mog/našeg dosadašnjegrada. Ovo je, ipak, jubilarno izdanje, i trebalo bi da zadovolji i svrhu pano-ramskog uvida u celinu svih objavljenih (prvenstveno) knjiga. Pri ovakvojkoncepciji izbora tekstova koji su uvršćeni u ovaj izbor, moglo je da doñe ido odreñenog „preklapanja“ pojedinih tematskih i sadržinskih celina. To bi seteško dalo izbeći i pri mnogo rigoroznijem izboru, jer je, tokom više od tri-deset godina, autor, sasvim je izvesno, imao priliku da o pojedinim temamapiše u više prilika, sa stanovišta različitih aspekata, sa različitim ciljevima, iu vrlo različitom obimu.

Pored teorijskih i stručnih rasprava i akademskog proučavanja i

24

naučnog analiziranja predmeta kojima se bavim, ponudio sam i jedan slojznačenja, (u pojedinim izabranim tekstovima), koji je prvenstveno informa-tivan po svojoj prirodi. Profesorsku sklonost ka voñenju rasprave i ka disku-siji na „čisto“ akademskom nivou sam morao da kontrolišem, kanališem iusmerim u pravcu ravnomernije zastupljenosti (i) tekstova različitih struk-tura, tematike, i modela i načina pristupa grañi, kao i same obrade grañe.Smatram da bi čitalac ove (i ovakvih) knjiga trebalo da dobije i nešto više,značajnije, sa većom upotrebnom vrednošću od (pukog) jubileumskog izbora,a u svakom slučaju mnogo i više i suštinski značajnije od svečarskog i pri-godnog sadržaja. Povod jeste jubilarni, i prilika bi mogla biti (i) svečano obe-ležavanje jednog značajnog jubileja, ali sama knjiga, po svojoj koncepciji, tonije. Ili barem nije samo to, niti je prvenstveno to. Koncipirana je i zamišljenada pruži jedan (mogući) uvid u neke relevantne aspekte mog publicističkograda, posvećenog ovim oblastima. A ne da samo potseti čitaoce na tekstovekoje su imali prilike da čitaju, prateći taj publicistički rad tokom proteklihdecenija. Izazov reminiscencije, sentimentalne uspomene, rekapitulacije...jeste, po svojoj prirodi, vrlo snažan, kada se autor suoči sa zahtevom da posletoliko godina, ponovo pročita svoje, već odavno objavljene tekstove, i da iz-vrši adekvatan izbor za jubilarno objavljivanje. Veoma često korišćena (izloupotrebljavana) metafora „da su autoru njegove knjige kao njegova deca“,i da mu je zaista teško da izabere izmeñu njih, ima pre svega afektivnu vred-nost. Na racionalnom nivou postupanja, izbor koji sam napravio, i koji se na-lazi pred čitaocem, jeste objektivno jedan od mogućih, a sasvim izvesno jedanod optimalnih, prema unapred usvojenim kriterijumima. Konačno, mlañe ge-neracije u miljeu karatea i srodnih oblasti će imati pravu priliku da se (i) upoz-naju, i da steknu jedan pravi uvid u suštinu fenomena karatea, karate-doa imarcijalnih umetnosti, utemeljen na naučnom, stručnom i vrhunski kompe-tentnom znanju, koje pruža ova knjiga. To im je jedinstvena i vrlo retka i,samim tim, izuzetno dragocena prilika, jer je sva druga literatura posvećenaovoj oblasti sasvim bezvredna. Svodi se na komentarisane slikovnice i vul-garno samoreklamerstvo, i predstavlja nižerazredni kič u domenu publici-stike, i literature uopše, pogotovo stručne, ali i popularne. Nedostaje jojznanje, učenost u najboljem smislu te reči, nauka, stručnost, profesionalnost,kompetentnost, ali i elementarna pismenost, pouzdana metodologija izlaga-nja, a stilistika je autorima te i takve literature nedostižan i nedostiziv cilj,često i potpuno nepoznat. Kao što im je nepoznato i samo postojanje auten-tičnog znanja, ne samo u domenu karatea/karate-doa, nego i iz bilo koje drugeoblasti.

Strukturno, formirao sam dve celine, koje sam imenovao delovima, icilju metodološke organizacije zastupljene grañe. Prvi deo obuhvata tekstovei tekstuelne celine kojima su predmet budo i marcijalne umetnosti, ali i mar-cijalne veštine. Drugi deo obuhvata tekstove koji imaju za predmet proučava-nja karate i karate-do. Tematska distinkcija je, očigledno, predstavljaladiferencijalni kriterijum za ovakvo strukturisanje tematskih celina i za pri-menjenu metodološku organizaciju zastupljenih tekstova. I s obzirom na raz-liku u temama, i s obzirom na ukupni obim zastupljenih tekstova, bolje je da

25

se ukupna graña sistematizuje u dve (odvojene) knjige.Ako je čovekov san lepši od njegovog života,

onda bi on trebalo da umre.(Firdusi)

II(Ka skici jedne moguće hermeneutike Karate-doa)

Kada sam ja počinjao, celokupni milje karatea, (ne bi bilo u potpunosti smi-saono opravdano reći: karate-doa), budoa, marcijalnih... (ne usuñujem se dabez zadrške kažem: umetnosti, zato se opredeljujem za termin: veština ili,čak „borilačkih“ veština), bio je suštinski, krucijalno različit od savremenescene karatea i srodnih oblasti, (i) ako na umu imamo svetske uslove, čak iprvenstveno svetske uslove. Hermeneutička distanca je tako velika, da sečesto dolazi gotovo do tačke neprepoznatljivosti. Sistem modifikacija koji susvi „do“ oblici pretrpeli do sredine dvadesetog veka u suštini se često svodiona homogenizaciju simplifikacijom, na banalizaciju značenja, na ozbiljnu iireverzibilnu redukciju smisla. Tek tako promenjeni, „osavremenjeni“ oblici„do-a“ su, u stvari, izašli iz svoje matične zemlje, Japana, i počeli su da se šireu kulturnim miljeima nejapasnkih i neazijskih civilizacija. „Rasprostiru“ (slo-bodno ovaj pojam možete shvatiti i pežorativno) se u hermeneutički i civili-zacijski vrlo različite i raznorodne kulturne miljee, dolaze u vrlo neistovrsnasocio-kulturna okruženja, i tu, u tim i takvim uslovima, a budući i sami vrlo„promenjeni“, pokušavaju da izvrše enkulturalistički uticaj. „Pokušavaju“ jesasvim dobro pojmovno odreñenje, jer nijedan „do“ nije nikada uspeo da di-rektno i neposredno transponuje (i da na iole smislenijem nivou „realizuje“)svoj smisao, svoju suštinu, ono po čemu je to što jeste, u kulturnom krugu iu civilizacijskom okruženju, u kome se „obreo“. Ukupna hermeneutička si-tuacija „do“ fenomena u njihovom novom, neoriginalnom, netradicionalnomokruženju, tada već sasvim izvesno modernog sveta, utemeljenog na kulturizapadne civilizacije, i njenim odlikama, bila je vrlo paradoksalna i, padam uiskušenje da metaforično kažem: šizofrena. Niti su „do“ (judo, karatedo, ai-kido, kendo...) više bili „oni stari“, niti je savremeni svet, sa svojim moder-nim vrednostima, naučnim pogledom na svet, hedonističkom filosofijomegzistencije, sa modernim oblicima naučnog znanja... uopšte mogao da „ra-zume“ nešto takvo kao što je „bit“, „suština“, „srž“, „duh“, „tradicija“...budoa. Niti bi to uopšte hteo, niti je bilo ikakve volje da se tome pristupi. A izašto bi, da budemo malo trezveniji, da ne kažem ciničniji. Šta je to što subudoi, „do“ fenomen uopšte, imali da ponude savremenoj zapadnoj civiliza-ciji? I zašto bi bilo koji populacioni sloj, ili grupa, ili milje..., pa i onaj naj-sporedniji, marginalni, u socio-kulturnom miljeu savremenog sveta (izvanpre svega Japana, ali i drugih azijskih kultura, na povesnom/istorijskom ra-skršću na kome su te kulture bile sredinom dvadesetog veka) uopšte imao

26

bilo kakvo interesovanje za tako nešto. Kakvo bi to uopšte interesovanje imoglo da bude; koji interes bi stajao iza svega toga? Jer, očigledno je, budoinisu neka preka potreba, nekakva nužnost. Niti su iole bliski mentalnomsklopu i mentalitetu čoveka savremene zapadne civilizacije. U odnosu na pri-marni tok duha epohe i epohalnog mišljenja, budoi su nešto ne samo margi-nalno, nego i sasvim sporedno, ali i neistovrsno, rekli bismo čak i ne mnogokompatibilno, ili čak inkopatibilno, u odnosu na pogled na svet, na svetona-zor, na generalni i univerzalno rasprostranjeni duh epohe, ali i u odnosu nasamo epohalno mišljenje. Savremeni svet bi sasvim lepo mogao i bez njih, ito bez ikakvog osećanja nedostatka. (Kao i bez mnogih drugih oblasti ljud-skog duha, ili znanja, koji dolaze iz ranijih epoha, a tradicionalno su orijen-tisani). I da budoa uopšte nema, a pogotovo da ih nema u savremenojzapadnoj civilizaciji, ovaj svet bi bio (gotovo) potpuno isti. Zaista se ne biništa suštinski izmenilo. Niti bi to neko posebno primetio, niti bi nedostatakbudoa bilo kome nešto posebno značio. Na umu imamo savremenog čovekazapadne civilizacije. Naravno da bi onima koji su u svetu budoa, takav ne-dostatak predstavljao (i) odreñeni gubitak, veći ili manji, značajniji ili manjeznačajan. U svakom slučaju, budoi bi se mogli posmatrati i kao svojevrsan re-likt prošlosti, kao uveliko i odavno zastareo u potpunosti prevaziñen feno-men, kao „strano telo“ u uslovima savremene svetske civilizacije.

I u periodu kada su stupili na „strano tle“, kada su se obreli u kultur-nom i civilizacijskom krugu savremenog zapadnog sveta, budoi su bili, i pred-stavljali su „višak smisla“. Već su i sami pretrpeli suštinsku i ireverziblinuredukciju smisla, i sada su se kao nekim čudom našli ne u „neprijateljskom“nego pre u sasvim neutralnom, radije koristim termin: nezainteresovanomokruženju. Pa čak ni tako osiromašeni, banalizovani, sa kič-oblandom le-gendarističke tradicije... teško da su mogli da računaju na iole veću pažnju.Pogotovo ne na neki značajniji uticaj. A o akulturalističkom uticaju, pogo-voto trajnijem i postojanijem, u domenu drugog kultunog i civilizacijskogokruženja, nije se moglo ni pomišljati. Niti je postojao takav idejni projekat,niti čak ni (meta)zamisao. A o ugledu, renomeu, vrhunskom autoritetu... kojisu, kao po pravilu, uživali u domenu tradicionalnih kultura na svom matičnompodručju, nije moglo biti ni govora. Ni tada (govorimo prvenstveno o sredinidvadesetog veka), a pogotovo ne sada, u svesti savremenog čoveka zapadnecivilizacije, ali ni u javnom mnenju, u medijima, institucijama... ni na jednojiole relevantnoj instanci... budoi, posmatrani kao zbirni fenomen, ali ni svakiod njih pojedinačno, pa ni oni najrasprostranjeniji i najmasovniji, ne uživajunikakav ugled, ne smatraju se oblašću koja zaslužuje poštovanje, uvažava-nje... A vulgarizacija, banalizacija, trivijalizacija... kao opšti trendovi koji su,ne samo kontingentno pratili „osportnjavanje“, i/ili „posportnjavanje“, kojepredstavlja generalni trend u ovoj oblasti više od pola veka, tek su uništili ione najsitnije mrvice mogućeg elementarnog uvažavanja fenomena, koje jesada vrlo teško smisleno nazivati budoom, a sasvim izvesno ne tradicionalnim

27

budoom.Decenije „osportnjavanja“ ili „posportnjavanja“ karate-doa, judoa, ai-

kidoa, kendoa, budoa posmatranih kao zbirni fenomen, kao neminovni ishodsu imali njihovo potpuno uništenje. Ali i njihova „popularizacija“ je vrloznačajno doprinela ovakvom, predvidljivom, i jedinom mogućem ishodu. Za-konomernost algoritma razvoja tog procesa je bila vrlo jednoznačna iisključivo jednosmerna, tokom svih proteklih decenija. Jer, „operacija jeuspela – pacijent je umro“. I morao je da umre. Takav ishod je bio ne samopredvidljiv, i to ne samo pronicljivom predviñaču, nego je bio i neizbežan.Kada se ukine suština jednog fenomena, koja ga je i odlikovala, ali i(pred)odreñivala tokom (barem) hiljada godina u kontinuitetu; kada se ceokorpus fenomena „izglobi“ iz svog prirodnog i sebi jedino primerenog socio-kulturnog kruga, izbaci iz ravnoteže iz svog postojanog tradicionalnog i isto-rijskog miljea, i transponuje u sasvim različit i nedobronameran civilizacijskikrug i (analogno) kulturno okruženje, što se, kao sudbinski udes, desilo i ka-rate/karate-dou, a pre njega judou, a nakon toga i aikidou, kendou... svim bu-doima, šta se uopšte (i sa kojim razlogom) i moglo očekivati? Blagonaklonoi vrlo umerenim jezikom, na drugom mestu u ovoj knjizi smo već ukazali najedini mogući „rezultat“, koji se činjenički realizovao u istorijskoj stvarnostisavremenog sveta: mrtvoroñenče, nedonošče ili bastard... Čitalac može da ra-zume (i usvoji) sve tri odrednice, ili da izabere samo jednu, prema ličnomafinitetu. Smisao ove teze neće biti narušen. Aktuelni trenutak karate-doa isrodnih oblasti (da ih prečesto ne apostrofiramo tokom izlaganja u ovom tek-stu) samo je očekivani, predvidljivi (i predviñeni ?) rezultat jednog zakono-mernog procesa, koji je takav kakav jeste, jer se razvijao prema sopstvenimzakonitostima, i čiji je rezultat neminovno takav, jer mu je ishodište bilo go-tovo (pred)determinisano. Ako se pravolinijski krećete putem čiji pravac vodiu provaliju, i konstantno idete u istom smeru, koji vas sve više i više njoj pri-bližava, vrlo je jasno gde ćete završiti. Budoi se, u savremenom svetu, zaistajesu sunovratili u provaliju, u besciljnosti, besmislenosti, banalizacije, povr-šnosti, trivijalnosti, pre svega u domen(e) kiča... ali i u „predele“ grubosti,nasilja, sile.

Lično sam više bio razočaran, i zgrožen, opštom glupošću koja je naj-rasprostranjenija u savremenom svetu karatea i njemu srodnih oblasti. Glu-post, koja je rak-rana savremenih karatea, shvaćena kao nedostatak pameti,ali i kao nedostatak razuma. Samo bi ova odrednica predstavljala, sasvimdobru definiciju svih karatea (plural !) u savremenom svetu, po principu do-voljnog razloga. Definitivnu, trajnu i ireverzibilnu odrednicu. Jer ni karatei,ali ni svaki pojedinačni karate, ne mogu da se vrate u svoju prošlost, u svojuistoriju, u svoju tradiciju (nijedan fenomen, naravno, to ne može). A u izuze-tno dinamičnom i dnevno promenljivom svetu, u kome svoje mesto pokuša-vaju da i karatei pronañu, ne mogu da „stanu“, da se „osvrnu“, da se“priberu“, a pogotovo ne mogu da se „zaustave“. Prema automatizovanoj islepoj sili inercije, mogu samo „napred“. A ako (već) danas predstavljaju go-

28

milu gluposti i puke besmislice, lišene i smisla i (osnovnog) značenja, šta liće ti (isti) karatei predstavljati sutra, ili prekosutra. To zaista niko ne zna, nemože da zna, ne može da predvidi, niti se to može (objektivno) predvideti.(Laskajući sebi da sam vrsan poznavalac stvari, i najkompetentniji „insaj-der“, ipak ne bih stupio na diletantsko tle predviñanja „budućnosti“ tih kara-tea, i svih karatea uopšte, niti budućnosti budoa, i njihove zbirne i pojedinačne„sudbine“). Jer, njihovo „danas“ je već pod velikim znakom pitanja. A šta ćebiti sa njima „sutra“, to niko ne zna. I ne može da zna. A onaj ko bi even-tualno, tvrdio da zna, ili da može da predvidi, taj, jednostavno rečeno, laže.Pa ga kao lažova valja (i) raskrinkati. Ili je neuk, prostodušan, a mogao bibiti čak i dobronameran (mogu hipotetički da zamislim i tako nešto), pa bi muvaljalo ukazati na grešku u mišljenju. Da koristim vrlo blag izraz.

U svesti ne samo neupućenog čoveka savremene svetske civilizacije,budoi, kao zbirni fenomen, a i svaki ponaosob, oni za koje je (on) uopšteikada čuo (i oni najpoznatiji i najmasovniji, naravno, kao što su judo, karate,aikido, kendo..), kao i za sve one koji su učesnici, vežbači, nastavnici, „tre-neri“, kao i odgovarajuće organizacije, na svim nivoima (a u svetu ih ima nahiljade i hiljade)... dakle zainteresovani insajderi, koji bi po prirodi stvari ipaktrebalo da su barem malo upućeniji, budoi su sportovi, nastali na osnovu po-jedinih praktičnih tehnika iz domena njihovih (ukupnih) wasa, ili predstav-ljaju veštine, kojima se često pripisuje samoodbrambeni aspekt. Kaoegzemplifikaciju, i/ili kao ilustraciju sveopšte kakofonije koja („suvereno“)vlada na savremenoj karate-sceni, ali i na savremenoj sceni srodnih oblasti,valja uzeti u obzir činjenicu da se karatei, mnogooblični i vrlo raznorodni,vežbaju u više od 180 zemalja u svetu; da ih vežba (ili „trenira“, u zavisno-sti od tumačenja) više desetina miliona osoba (postoji čak i podatak: preko stoili sto pedeset miliona); da postoji desetine hiljada, ili čak stotine hiljada klu-bova ili pojedinačnih centara, hiljade regionalnih, nacionalnih, nadnaciona-lnih i svetskih (što najčešće znači: „svetskih“) organizacija, formiranih (i) odstrane preko pedeset „većih“ stilova, škola, pravaca različitih i raznorodnihkaratea, koji koegzistiraju u savremenom svetu. Spominjem više od pedeset,onih koji ipak „nešto znače“, barem po nekoj osnovnoj formi (zvanična re-gistracija, postojanje u odreñenom broju zemalja...), i po iole većoj maso-vnosti članstva. Na savremenoj karate-sceni postoji stotine i stotine (drugih)„škola“, „stilova“, „pravaca“... koji su na granici anonimnosti i beznačajno-sti, ili ispod nje. Više ili manje minornih, koje predvode i kojima su „lideri“diletanti, anonimusi... Mada savremena karate-scena „pruža utočište“ iodreñenom broju prevaranata, obmanjivača, manipulatora... koji više ili manjevešto koriste naziv karate, i čitav sistem kič-oblandi koje gotovo kontingen-tno idu uz to. Više, bolje i drugačije niti postoji, niti je uopšte moguće, nesamo u svesti i poimanju, nego i u svakodnevnoj praksi... čega? Budoa u tra-dicionalnom i originalnom obliku zaista više uopšte i nema, u savremenomsvetu. Ovo nije paušalna ocena, i procena rezigniranog tradicionaliste, koji jeuveliko u petoj deceniji proučavanja budoa. Ovo je činjenička istina. Ne la-

29

mentiram, i ne smatram bilo kakav lament primerenim, niti uopšte umesnim,u kontekstu ozbiljnijeg promišljanja fenomena budoa, pogotovo u takvomreferencijalnom okviru savremenog sveta. Niti uopšte, u bilo kom referenci-jalnom okviru, pa i najgeneralnijem. Prethodne činjenice, informacije kojepostuliram, valja shvatiti kao skicu za jednu moguću kritiku, formiranu nanivou principijelne rasprave. (I) iz tog razloga sam se vrlo postojano uzdrža-vao da iznosim bilo koji argumentum ad hominem. A i sama zamisao, i ne-kakva (meta)ideja ispraznog kritizerstva mi je u potpunosti strana, i izvanintencija, tokom izlaganja u ovom tekstu, ali i tokom izlaganja u mom ukup-nom opusu posvećenom ovim temama.

Najprijateljskiji savet koji se može dati pokloniku ili sledbeniku budoa,karate-doa, tradicionalnog karate-doa: ako nekim slučajem ikada budete imalipriliku da vidite autentičnog učitelja (tačnije: Učitelja) koji poseduje izvorno,ortodoksno, tradicionalno znanje (tačnije: Znanje), sudbina vam je zaista bilavrlo naklonjena. To je jedinstvena, izuzetna, životna prilika, prilika koja ćevam se, možda, ukazati jednom u životu. Savetujem vam da mu ukažetedužno poštovanje i izuzetno uvažavanje, da mu se obraćate (ako uopšte bu-dete imali takvu priliku, da mu se obratite) učtivo, skromno i sa poniznošću.I čuvajte ga kao malo vode na dlanu, ili kao najdragoceniti unikatni dragulj.Ako vas, kojim slučajem, obasja milost proviñenja, ili sudbine, i on (tačnije:On), i usputno baci pogleda na vas, smatrajte se izuzetno počastvovanim iposebno privilegovanim. S obzirom da je on pravi rudnik najuzvišenijeg inajreñeg znanja, da je pravi rasadnik plemenite mudrosti Karate-doa (ili srod-nih Budoa), mudro i razborito „iskoristite“ svoju jedinstvenu priliku, sma-trajući je za životnu šansu. Jer autentilnih vrhunskih znalaca tradicionalnogkarate-doa je zaista vrlo malo u savremenom svetu, i svi su već u vrlo oz-biljnim godinama. Uskoro ih više neće biti meñu nama.

Prve generacije koje su započele da vežbaju judo, ju-jutsu, a posebnokarate, počev od šezdesetih godina dvadesetog veka, bile su zaista dosta spe-cifične. Pravo, autentično znanje gotovo da nije postojalo, a jedva da je i bilodostupno. Jedini poznavaoci, stručnjaci koji su imali odreñeno znanje, bili sujapanski instruktori. Ta prva generacija instruktora, koja je otišla iz Japana usvet, zaista je najzaslužnija za to što se svet uopšte upoznao sa budoom; viševolim da kažem; budoima. Kao što je u toj prvoj generaciji učenika, sledbe-nika, ozbiljno zainteresovanih, ipak bilo i intelektualaca, barem neke gimna-zijske i studentske omladine. To su bili mlañi ljudi, koji su se i samiobrazovali, koji su bili u obrazovnom procesu. Na putu ka fakultetskim di-plomama, koji će formirati sutrašnju inteligenciju. Jedan sloj na ipak neštovišem socio-kulturnom nivou, urbana omladina. Koja je nekada nešto ipročitala, koja se nekada nečim i bavila, a što nije samo trivijalna, površna,banalna zabava. Zaista su retki pojedinci, i u tom miljeu, koji su se ipak in-teresovali (i) za zen, yogu, budizam... Na umu imam interesovanje koje nijena najbanalnijem, najpovršnijem nivou. Pre svega pod uticajem liberalnijihsvetskih megatrendova, u kojima je interesovanje (naravno, najčešće samovrlo površno) za dalekoistočne kulture bilo uhvatilo korena kod jednog, dosta

30

specifičnog, ali primetnog sloja mlañih, koji su od okoline poimani kao „in-telektualci“; vulgarnije, kao „mistici“. U stvarnosti, tek pojedini od njih će,kasnije, kada završe obrazovni proces, i stupiti u redove inteligencije, u teh-ničkom smislu. Pravih, autentičnih intelektualaca, u punom značenju togpojma, jedva da je i tada bilo u miljeu karatea, judoa, aikidoa, kendoa... Danasih nema uopšte; niti bi trebalo da ih ima (dozvoljavam sebi još jednu ciničnuopasku). Šta bi intelektualci uopšte i tražili u tim oblastima. Ono što savre-meni oblici (čega, to više nema nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim bu-doima; naprotiv, udaljeno je od njih kao nebo i zemlja) nude, zaista nije i nemože da bude iole privlačno i sasvim malo, ili jedva i malo intelektualno na-strojenim osobama. Naprotiv, može (i trebalo bi) samo da im bude odbojno.Karate, na koga najčešće mislim dok pišem ovaj tekst, takav kakav je, i usvom najboljem, a pogotovo u svom najgorem izdanju, ne pruža ništa. Nitimože da pruži bilo šta, pogotovo ne pažnje vredno. Zašto bi bilo ko uopšte po-mislio da uopšte investira, a nekmoli da stvarno investira pažnju, i zašto biulagao svoje vreme i energiju u improvizovanu diletantsku ošljariju, što jevrlo optimistična i vrlo blagonaklona „definicija“ pre svega karate-sporta, alii gotovo svih drugih karatea, koji postoje u savremenom svetu. Ponuda u svet-skoj industriji zabave je tako velika, razuñena, sofisticirana, i masovno ra-sprostranjena, i svuda je lako i trenutno dostupna, da bi bilo ko iole ozbiljnijiteško na taj i takav karate, odnosno na te i takve karatee, ikada i pogledabacio.

I na njihovom matičnom području, gde na umu imamo prvenstvenoJapan, koji je bio največi i nadaleko najznačajniji „izvoznik“ budoa u savre-menom svetu, ali i druge azijske kulture, već je u drugoj, a pogotovo u trećoj,i narednim generacijama instruktora i, sada se već slobodno može reći, tre-nera, bilo dosta „jeretika“, koji su judo, karate, aikido, kendo... i sami poimalii tumačili (i) kao sportove, tačnije kao oblik fizičke aktivnosti, ili prvenstvenofizičke aktivnosti; u najboljem slučaju kao oblike psihofizičke aktivnosti, poi-mane prvenstveno kao oblike psihofizičke aktivnosti, mnogo više nego kaooblike psihofizičke aktivnosti. Karate je poiman i tumačen (i) kao oblik bo-rilaštva, kao sukob dva vežbača, i kao kontaktni sport. Put kojim se dalje „tu-mačenje“ kretalo je bio pravolinijski usmeren, i ireverzibilan.

Vrlo kompleksna ritualna tehnika, i kompletan ritualni aspekt, koji suutkani u samu srž tradicije i istorije tradicionalnog karate-doa, i koji su for-mirali jedan stožerni sloj značenja u samom njegovom korpusu znanja, „uki-nuti“ su. Ritualna tehnika, u užem smislu, u potpunosti je degradirana idevastirana. Od nje nije ostao ni kamen na kamenu. Ni drugi aspekti tradi-cionalnog karate-doa nisu doživeli bolju sudbinu. Kao jedna, po metoduslučajnog uzorka, izabrana egzemplifikacija: vrlo razuñeni kompleks etike-cione tehnike, celokupni etikecioni aspekt/sloj značenja u tradicionalnom ka-rate-dou, koji vodi poreklo iz vrlo bogate baštine (pre svega) japanskeklasične kulture, ovom „modernizacijom“ je sveden na nivo isprazne rutine,lišene bilo kakvog stvarnog smisla. Tradicionalna ceremonija je još samo po-negde zadržana na nivou „ceremonije“, odnosno svedena je na „primenu“

31

nešto najpovršnijih ceremonijalnih elemenata, onih najbanalnijih. Tako dasada više liči na farsu, lakrdiju...

Od marcijalne umetnosti je bilo moguće „uzeti“ nešto elemenata wasa,i „napraviti“ uobičajeni borilački sport, sa naglaskom na kontaktu, na tak-mičenju, kompeticiji. To je, naravno, samo po sebi predstavljalo besmislicui, birajući reči: budalaštinu, glupariju, idiotluk... Ali nikako nije moguće, čakni u najluñoj mašti, od takvog bastarda, „retroaktivno“ „napraviti“ tradicio-nalni budo. Za tako nešto bi mu nedostajalo sve. Niti bi tako budalast poku-šaj bilo kome pao na pamet, čak ni hipotetički. Čak i da se hipotetički možezamisliti reverzibilni proces inverzije od sporta ka budou, to bi tek predstav-ljalo farsu, lakrdiju, besmislicu... A s obzirom da su mlañe generacije učile (i)od te i takvih generacija instruktora, jasno je šta su jedino i mogle da nauče.Instruktor–sportista, čiji je osnovni identitet (ipak): trener, jedino može daima vežbača-sportistu kao „učenika“. Više nema smisaonog opravdanja go-voriti o tradicionalnom odnosu učitelj – majstor - učenik (sensei - kohai –sempai), koji je karakterističan (i) za tradicionalne budoe, ali je vrlo nepri-meren sportu i drugim oblicima karatea. (I judoa, aikidoa, kendoa...).

(I) u tom kontekstu, ali i u svakom drugom, pred racionalni um čitaocase postavlja uporedno pitanje: šta je pre pedeset(ak) godina značio renome,autoritet, konačno zvanje majstora ili instruktora, komparirano sa tim istimzvanjem u današnjim uslovima? Zvanje majstora karatea, ili karate-doa se ra-nije sticalo izuzetno, nakon provere, i nakon rigorozne selekcije. Malo je odonih koji su počinjali da vežbaju karate, uopše ikada moglo i da pomisli, a ne-kmoli da pretenduje, da će ikada uopšte i dobiti majstorsko zvanje. Statistički,jedan od stotine, ili hiljade onih koji stupe u dojo. Do Funakoshijeve reforme,početkom 20. veka, klasična edukacija do sticanja majstorskog zvanja je tra-jala najmanje deset godina. Funakoshi je „skratio“ trajanje te edukacije napet godina, imajući na umu prvenstveno trajanje univerzitetskih studija. S ob-zirom da je meñu njegovim učenicima i sledbenicima, i uopšte, meñu ve-žbačima karatea, bilo dosta studenata, i da je celoukpna reforma bilanamenjena prvenstveno toj populaciji, i da je karate svoju osnovnu bazu zai-sta imao na univerzitetima, ovaj aspekt reforme je razumljiv. Ali je to podra-zumevalo da se edukacija svede, u suštini, na obuku, koja je vremenskiograničena. Srednjevekovni, a pogotovo antički (i raniji) sistemi edukacije,koji su bili „vanvremeni“, odnosno oni koji nisu uzimali u obzir vremenskifaktor trajanja učenja, nisu bilo više ni primereni, a sigurno ni (efikasno) pri-menljivi u modernoj verziji karate-obuke. A ni sistem ličnog dodeljivanjamajstorskog zvanja, u kome sensei, po svojoj volji i odluci, kroz inicijatičkiritual i kao poseban simbol-čin, izabranom učeniku, kandidatu za majstora,u svečanoj prilici, ceremonijalno dodeli majstorsko zvanje.

Majstori karatea su bili retki, predstavljali su izabranu elitu, po svemuizuzetne osobe, i vrsne znalce karatea/karate-doa. Dozvoljavam sebi da, saaspekta savremenije psihologije, primetim: bili su ličnosti. Bili su posebne,izuzetne ličnosti, individualci, u najboljem smislu te reči. Bacite i najpovršniji

32

pogled na savremenu svetsku karate-scenu. Ko su današnji majstori karatea?Majstori, u smislu nosilaca zvanja sho-dan (prvi dan). Masovnost je zaista upotpunosti išla na uštrb kvaliteta. Masovna, „kolektivna“ „proizvodnja“ maj-stora je predstavljala prvi, ali odlučni korak, ka totalnom srozavanju (svihoblika) karatea (plural). Već decenijama unazad, a pogotovo danas, majstorikaratea su „obični ljudi“. Vrlo, vrlo, vrlo... obični. I, naravno majstorice kara-tea, jer je tokom dvadesetog veka, i ženska populacija počela da vežba karate.I to je predstavljalo i novinu i pravu jeres, sa stanovišta klasične regulative utradicionalnom karate-dou, jer su jedino muškarci, na posebnu preporuku, ilipo porodičnoj liniji, ili kao nastavljači tradicije, ili kao naslednici klana, ili kaonova generacija sveštenika, kaluñera i mistika... imali pristup u dojo tradicio-nalnog karate-doa, i jedino su oni imali čast i privilegiju da uče plemenituumetnost. Pojava (u savremenom svetu) ne zavisi od pola, niti je uslovljenapolom. A u domenu stručnog znanja, današnji majstori bi se mogli smatrati je-dino „majstorima“. Malo napabirčenog skrparenog znanjca je verovatno ononajviše, nekakav optimum, koji se uopšte može pretpostaviti i očekivati. Ele-mentarno poznavanje bazične tehnike, sa dosta grešaka i propusta u formal-nom izvoñenju (da ne spominjemo druge važne aspekte karate-wasa), šturo iu skicama napabirčeno znanjce najosnovnijih principa i nekoliko banalnihčinjenica o karateu; traljavo „poznavanje“ nekoliko učeničkih i par majstor-skih kata, čije izvoñenje ne liči ni na šta; greške, propusti, formalni nedostaci,koje oni niti posebno primećuju, niti im obraćaju pažnju; njihov „trener“ ili, nedaj bože, „instruktor“ ili ni sam nije znao, ili nije obraćao pažnju na takve „sit-nice“. A tek sposobnost, znanje, umeće da vode vežbanje, da poučavaju kaostručnjaci, da rukovode ciklusom vežbanja (ili „treningom“)... U populaciji„majstora karatea“ na savremenoj karate-sceni (a situacija je ista i u drugimsrodnim oblastima) mnogo je mladih i vrlo mladih osoba (po godinama), kojenemaju ni približnu psihoemocionalnu ni psihosocijalnu zrelost, potrebnu zazvanje „majstora“. Nepunoletne ili jedva punoletne osobe, osobe u adole-scenciji... po prirodi stvari, s obzirom na svoj hronološki uzrast, bi tek trebaloda uče. Ne bi nikako trebalo da (već) budu „majstori“. U potpunosti sam sve-san procesa akceleracije, koji predstavlja megatrend u gotovo svim oblastimau savremenom svetu. I da mlañe osobe često brzo i lako dolaze na stručne funk-cije i više položaje (u hijerarhijskom smislu). Meñutim, karate, karatei, a po-gotovo karate-do, temeljite su veštine (ne koristim odrednicu umetnosti, nijeprimerena). Zahtevaju i znanje, i upornosti, i trud u kontinuitetu i, što je kruci-jalno, „odležalo“, sazrelo znanje, i sistematizovano, organizovano, permane-ntno vežbanje, uvežbavanje, usavršavanje ponavljanjem (dokan), u dužemperiodu, u kontinuitetu. A šta tek savremenim „majstorima“ (navodnici su vrlosmisleni) znači celoživotna svakodnevna meditacija; asketizam kao (celo)ži-votno opredeljenje (u okviru koga se podrazumevatrajni celibat i potpuno oslo-bañanje od seksualnih poriva); introspektivni uvidi, kao sistematski rad nasebi, dubinsko poniranje u sebe; zavet čutanja i ne-govor kao metod ličnog usa-vršavanja; vegetarijanstvo i celoživotni režimi minimalne ishrane, periodični

33

dugotrajni postovi... Duhovnost, duhovni aspekt tradicionalnog Karate-doaobuhvata i celibat; sveštenici, kaluñeri i monasi velikih institucionalizovanihdalekoistočnih religija, koji su odabrali tradicionalni Karate-do kao oblik(svoje) veroispovesti, polažu (i) zavet celibata. Tradicionalni majstori karate-doa, ili barem njegovih serizonijih oblika, bili su, po samoj prirodi stvari, po-svećenici. Doživotni i celoživotni, koji su sebe i ceo svoj život posvetili Putu(tradicionalnog karate-doa...) i zavetovali su se Putu, Stazi, introvertnom mi-stičkom posvećivanju... Savremeni „majstori“ karatea su minorne, beznačajne,bezbojne osobe, bez ikakvog renomea i ličnog ugleda. Često i namernici, uspu-tni prolaznici (ja zaista biram reči...). Nestalni i površni subjekti, koji su prek-juče trenirali košarku, juče su trenirali boks, danas su „majstori karatea“, sutraće biti ragbi reprezentativci, prekosutra instruktori fitnesa... Ne verujem, i tosa dobrim razlogom, da u toj populaciji ima baš vrsnih šahista, ako ih uopšte iima, ili posvećenika go-u... ili u bilo kojoj drugoj ozbiljnoj oblasti, koja zah-teva pamet, inteligenciju, obrazovanost, znanje...

A naredna zvanja, ni-dan (drugi dan), san-dan (treći dan), pa i viša, usavremenom karate-svetu se dodeljuju brzo, lako, kao po automatizmu, ma-sovno, gotovo mehanički. Dovoljno je provesti neko vreme u sali za vežba-nje (sa dobrim razlogom ne koristim termin dojo), i brzo napredovanje,uspinjanje hijerarhijskom lestvicom zvanja je gotovo zagarantovano. Jer, po-trebno je obezbediti i masovnost, i (neku) populaciju, i neki majstorski kadar,i radi prestiža „stila“, „škole“, „pravca“... imati u okviru (te) organizacije štoviše majstorskih zvanja. A kvalitet ne samo da je u drugom, trećem, petom,entom... planu, nego uopšte i ne postoji. Niti iko više obraća pažnju na njega.A šta tek u današnjem karate-svetu znači, recimo go-dan (peti dan), što po-drazumeva i zvanje sensei-a? Vrhunskog majstora, koji samostalno rukovodiobukom, koji bi trebalo da ima svoj dojo (u tradicionalnim uslovima, nara-vno). Današnji „peti danovi“ su kao po pravilu, ignoranti. Oni su provelineko vreme u sali za vežbanje, i stekli su to zvanje po mehaničlkoj rutini, a iradi prestiža te grupacije, ogranizacije, stila, pravca... Od ukupnog kvantumakarate-wasa, oni razabiraju ponešto, ali im je celovitost sistema najčešće daleki nedostižan cilj. Od sistema karate-kata poznaju neke, mogu da izvedu (ko-liko korektno ?) možda (i) desetak majstorskih kata. Sposobnost podučava-nja drugih (učenika...) im je (eventualno) elementarna, najčešće su neuki i utom pogledu, a „znanje“ koji prezentuju je tako minorno, često nedostatno,pogrešno, manjkavo... da je verovatno bolje i da ga ne „prenose“ drugima, niučenicima, a pogotovo ne majstorima. Jer, similis simili gaudet, pa će se glu-post, neznanje i vrlo nedostatno, manjkavo „znanje“ prenositi i na naredne ge-neracije. Koje o karateu (da ne spominjemo karate-do, ne bi bilo umesno)neće znati ništa. Imaće vrlo površnu, naivnu, lažnu, iskrivljenu predstavu o„tome“. Šta današnji peti „danovi“ uopšte znaju o povesti, istoriji, tradiciji, ri-tualistici, ceremoniji... u oblasti u kojoj bi, prema zvanju, trebalo da budu„eksperti“? A tek o drugim, unutaranjim aspektima, o filosofskom slojuznačenja...? Ne bi trebalo očekivati bilo kakvo znanje u tom pravcu, niti bi teignorante uopšte trebalo upitati bilo šta iz tog domena. Na žalost, i na sra-

34

motu, i to veliku i prekornu sramotu, i „peti danovi“ su, kako vidimo, samo„obični ljudi“. Takoñe vrlo, vrlo, vrlo... obični. Koliko je samo meñu njimapušača, ili osoba koje piju alkohol? Da ne spominjemo ozbiljnije „poroke“.Velika većina njih jede i meso. Oni idu po slavljima, slavama, zabavama, pijupo kafanama, uz folk muziku. Žive na uobičajen način, vrlo ovosvetovno,bave se trivijalnim stvarima... Ili koliko je osoba bez fakulteta, sa nekakvimsrednjim „stručnim“ školama, nekakvih kursista, osoba bez (drugog) zvanjai zanimanja, u savremenom karate miljeu? Vrlo običnih, prosečnih (ili ispodproseka opšte populacije)... Zabludelih i zalutalih, koji svoje uhleblje traže (i,neretko, i nalaze) u savremenim karateima. Kao setna reminiscencija: u tra-dicionalnom karate-dou, podučavanje studenata, učenika je počast, privile-gija. Za izabrane, za jednu vrlo specijalnu (i specijalizovanu) elitu. Novac utom domenu ne figurira, uopšte. Po tradiciji, za podučavanje karatea/karate-doa ne uzima se novčana, niti bilo koja druga nadoknada. „Treneri“ u savre-menom karate-sportu, i njima slični, ne bi uopšte razumeli koncept „časti“,„privilegije“, a posebno ne „bez nadoknade“.

A šta li tek znači zvanje sedmi, osmi dan, u savremenom karate-svetu?U tradicionalnom karate-dou i u svim drugim karate-doima, ovo su izuzetnazvanja. Po pravilu ih prati i zvanje profesora karatea/karate-doa. Dodeljuju sezaista izuzetno, izuzetno retko, i zaista izuzetnim pojedincima, za izuzetnezasluge, za izvanredne zasluge, nakon decenija i decenija vrlo uspešnog ak-tivnog rada na edukaciji, i prema značajnom teorijskom doprinosu. Ako imatei najpovršniji uvid u savremenu politiku dodeljivanja zvanja, i u sam brojonih kojima je „dodeljen“ sedmi ili osmi dan, biće vam trenutno jasno da jemasovizacija uzela ogroman danak, pre svega u smislu i smislenosti. A akomalo pobliže pogledate te i takve „vrhovne instruktore“ sa vrlo visokim zva-njima, bićete vrlo, vrlo, vrlo... razočarani onim što ćete videti, onim što seuopšte i može videti. Ali, takav je savremeni karate-svet, i takva je celokupnasavremena karate-scena.

A tek obilje, masovna pojava „nosilaca“ zvanja deveti ili čak desetidan, predstavlja pravu porugu smislu, lakrdiju, farsu, smejuriju... Lakonski,„može biti samo jedan“ (da koristimo kultnu sintagmu). U tradicionalnomkarate-dou, i ozbiljnim karate-doima, vrhovno zvanje se dodeljuje jednom, je-dinom, izuzetnom... koji je lider, poglavar, patrijarh stila. Dodeljivanje ovogzvanja je izuzetna počast, i ono je unikatno. Dodeljuju se kao vrhunsko priz-nanje, nakon pet, šest decenija izuzetnog rada na edukaciji vrhunskih maj-stora i učitelja stila, škole ili pravca... Velemajstor kome je ukazana „najvišačast“, kao po pravilu nije „čovek ovog sveta“. On je duboko i trajno u duho-vnim sferama, uzvišeni je mistik posvećen najvišem duhovnom razvoju, ce-loživotno opredeljen za mistički put (tačnije: Put) Budoa, odnosnoKarate-doa. I on je jedan, izabrani, koji „na tron“ stupa tek po odlasku pret-hodnog poglavara ili patrijarha sa ovog sveta. Izabran aklamacijom sebi ra-vnih, primus inter pares, koji preuzima vrhovnu dužnost i posebnu obavezuda predvodi školu, stil ili pravac. Porazno je kada takvo zvanje (tačnije: „zva-nje“) ima šarlatan, diletant, manipulator, čak svesni ili profesionalni prevarant.

35

Savremeni karatei bi sa dobrim razlogom mogli da kažu: „O, tempora! O,mores!“ A ne bi bilo zgoreg da im to postane i opšti moto. Sic!

Polemičko pitanje koje se postavlja pred kritičku svest i (teorijski ?) umobjektivnog istraživača: kako se kata, i kao sam pojam, uopšte „uklapa“ ukarate-sport, u sam koncept sporta, pa sledstveno tome, i karate-sporta? Ba-nalni, diletantski „odgovor“ da kata, u okviru karate-sporta (ali i drugih „ba-starda“ koji sebe poimaju kao moderne, savremene „naslednike“tradicionalnih budoa) predstavlja „formalnu vežbu“, ne zadovoljava ni ele-mentarne kriterijume smislenosti. To više nije, i ne može da bude kata, niti sakatom, u njenom originalnom obliku, ima bilo kakve dodirne tačke. Tradi-cionalni karate-do je visoko formalizovana umetnost, čiji formalni aspekt(pred)determiniše sve ostale. Samo, jedino i isključivo kao formalna umet-nost, tradicionalni, ali i svaki drugi karate-do postoji, u predelima smisleno-sti, kao smislena oblast ljudskog duha. Tako da je sve, ali doslovno sve unjegovom domenu „čista forma“. Ne postoji, niti može da postoji „formalnavežba“ kao smislena tvorevina, niti kao smislena zamisao uopšte, jer bi to, poprincipu binarnih opozita, značilo da postoji nešto, ili bilo šta, u okviru orto-doksnog, tradicionalnog, klasičnog... karatea i karate-doa, što nije „formalno“;tačnije „formalizovano“. Ne postoji, barem ne u činjeničkoj ravni saznanja.Niti u smisaonoj utemeljenosti ovih fenomena. Niti u njihovoj suštini, srži,biti... Forma, forma, forma... i samo forma jeste bazični konstituens svakogkaratea, i svih karatea. A karate-doi, i to svi, samo su, jedino i isključivo vi-soko formalizovani sistemi (znanja...).

Kako se ryu (stil, pravac, škola...) uopšte može poimati, ne samo teo-rijski, i ne samo akademski, u bilo kakvom kontekstu sporta, i koncepta sportauopšte? Lakonski odgovor, koji jedino ima smisla, glasi: nikako.(Samo) postojanje karate-sporta, i njemu srodnih karatea, a pogotovo onihvulgarnih „oblika“ ili „formi“ koje su bazirane na takmičenju, sili, nasilju,borbi, tačnije: na sirovom borilaštvu, predstavlja samo po sebi uvredljivu po-rugu (svetu); u najmanju ruku, vrlo blagonaklono rečeno, i uz zatvaranje obaoka pred stvarnošću, predstavlja šamar dobrom ukusu.

36

Istina je najbolji kompliment.. (Gete)

Da biste uništili kulturu, nije potrebno da spaljujete knjige.Dovoljno je da navedete ljude da ih više ne čitaju.

(Niče)

III(Budoi u savremenom svetu)

Japan je takoñe, i kao kultura, i kao civilizacijski krug, pretrpeo čitavniz vrlo drastičnih promena i sukcesivni niz transformacija, i krajem 19-og,a posebno u 20-om veku. Hermeneutička situacija savremenog Japana nije ninalik onoj od pre stotinak, ili nešto više godina. Kulturološki, Japan je danasmnogo bliži civilizacijskom krugu zapadne civilizacije, nego azijskom. To jeglobalna promena, koja je aktuelna, i zaista ne podleže nekakvoj vrednosnojproceni. Niti bi hipotetička vrednosna procena tog fenomena bila apriornonegativna, niti negativistička uopšte.

U kontekstu opštih kulturalnih i civilizacijskih megatrendova i usamom Japanu, što se dobrim delom odnosi i na druge azijske kulture iz čijetradicije, i sa čijeg tla vode poreklo pojedini budoi, tradicionalni budoi, u ori-ginalnom obliku, koji su poznati iz istorije i tradicije tih fenomena, zaista višene postoje. Postoje vrlo retki pojedinci, najčešće zašli u vrlo ozbiljne godine,koji (još uvek) neguju duh, tradiciju, originalnu formu... pojedinog oblikabudoa. U samom Japanu još uvek postoji nekolicina vrsnih poznavalaca tra-dicionalnih oblika (pre svega) iaidoa i kyudoa, a manje karatedoa, ili kendoa,ili aikidoa, ili judoa... Navodim „do“ oblike prema pretpostavljenoj opada-jućoj skali njihove zastupljenosti, brojčane, populacione. Tradicionalni obliciimaju sve manje pravih, autentičnih tradicionalnih učitelja (mislim na indi-vidualce), a nemaju ni iole respektivan instruktorski kadar (mislim na grupustručnjaka, eksperata). Nemaju ni iole značajniju populaciju aktivnih... šta,„vežbača“ ? Zaljubljenika, poznavalaca, sledbenika... A sasvim izvesno ne-maju gotovo nikakav „podmladak“. Mlañe generacije zaista nemaju senzibi-liteta, a često ni „sluha“ za tradicionalne oblike budoa, u njihovomoriginalnom obliku. Možda postoji po koji strip, popularni sajt, naivna le-gendaristika, urbani mitovi, koji za predmet ili, tačnije, kao predložak, imajuneki „oblik“ tradicionalnih budoa, ali se tu svaka sličnost završava. Ako jeikakve dodirne tačke ikada i bilo, u šta sam sklon da opravdano sumnjam, savrlo dobrim razlozima. Kao generalizacija, uz ne veliko zanemarivanje deta-lja, slobodno se može reći da su tradicionalni budoi u savremenom svetu re-liktna pojava. Predstavljaju deo prošlosti, jedne zaista svetle i uzvišenetradicije, deo prošlosti i istorije, koji nama, ljudima 21. veka, može da po-služi kao najsvetliji primer za ugledanje. U stvarnosti, oni više ne postoje kaoznačajan, sveprisutan fenomen, koji ima osnovu u mišljenju, i osnovu u real-

37

noj populaciji majstora i sledbenika koji ih proučavaju. Nestali su sa istorij-ske pozornice, nakon zaista duge istorije, koja je trajala hiljadama godina, ipo završetku jedne vrlo drevne tradicije, rasprostranjene u azijskim civiliza-cijama, tokom prethodnih istorijskih perioda. Bez pretenzija da izražavamnekakvo patetično emotivno žaljenje, niti da (ponovo ?) aludiram na nekakavlament, nestanak budoa sa istorijske pozornice zaista može da znači i jednoosiromašenje ljudskog duha, da predstaavlja jedan značajan gubitak, naročitosa univerzalističkog, vanvremenog stanovišta.

Duhovnost, u oba klasična vida ispoljavanja, kao religijska/religioznaposvećenost, kao duhovno nastrojenje, i kao mistični/mistički spiritualizam,slučajno je, površno, usputno „protumačena“ i, konsekventno i u skladu satim, aktuelno – dnevno „tumačena“ kao jedna moguća nadogradnja, ili (samo)kao jedan mogući oblik nadogradnje. Nadogradnje na šta? Tradicionalni budobez intelektualne komponente više ne predstavlja ništa. Konsekventno, u sve-sti, u poimanju, a pogotovo u tumačenju tradicionalnih budoa, kod generacijakoji se njima „bave“ počev negde od sredine 20. veka, ne postoji niti primi-sao, da je autentična, tradicionalna duhovnost sržni stožer, konstituens i vr-hovni konstitutivni element, generalni strukturalni princip klasičnihtradicionalnih budoa. Naravno, niti u teorijskoj ravni, niti u literaturi, niti uedukaciji, niti u „epohalnom“ mišljenju... Kao da je duhovnost, i kao principi kao praksa (pogotovo mistička praksa), duhovna orijentacija, nekim „čarob-nim štapićem“ „proterana“, i ne samo da ne predstavlja(ju) glavni ili osnovnitok budoa, u bilo kom njihovom vidu, i prema bilo kojem „tumačenju“, negoje od svih tokova, i glavnih i sporednih, vrlo udaljena, i u potpunosti je mar-ginalizovana.

Intelektualnost, intelektualizam, intelektualno nastrojenje... predstav-ljali su jedan specifičan, vrlo elitan i, mora se priznati, vrlo elitistički elementtradicionalnog karate-doa i srodnih budoa, tokom hiljada godina njihove po-vesti/istorije i (duhovne) tradicije. Ako ne ranije (a takvih nagoveštaja ima),a ono barem od početaka 20. veka, intelektualni sloj značenja je u ovim obla-stima „nestao“, kao da je nekim dekretom prećutno i neupadljivo ukinut. Tajtrend, koji sa dobrim razlogom poimam kao generalni megatrend u destruk-ciji i devastiranju tradicionalnih oblika budoa, dobio je posebnu akceleracijupočev negde od sredine 20. veka, da bi danas, na savremenoj sceni budoa,intelektualnost, intelektualizam.... bili gotovo proskribovani. Jasno je da je(i) ovaj proces ireverzibilan.

Pozorišna predstava koja bi se mogla nasloviti i kao „poslednji dani ismrt tradicionalnog karate-doa“ (i svih drugih budoa), koju smo u kontinui-tetu imali prilike da gledamo tokom skoro celog veka, završena je. To ipaknije bila (samo) drama. Pitanje je: da li je to uopšte bila (i) ozbiljna pred-stava? A kako je vreme proticalo, sve više i više je gubila na ozbiljnosti. Prisamom kraju, postavilo se i pitanje njenog elementarnog smisla. I evo, napočetku 21. veka, ta je predstava završena. Zavesa je spuštena. Malobrojni iretki gledaoci, meñu kojima je bilo dosta slučajnih prolaznika i usputnih na-

38

mernika, vrlo ravnodušno su gledali predstavu. Lično se pitam: ko su bilinjeni akteri, „autori“, reditelj, scenarista, glumci... Kada je zavesa i konačnopala, nije bilo ni aplauza, ni zvižduka. Niko nije pustio ni glasa. Poslednjigledaoci su se ravnodušno razišli. Pre je to ipak bio vodvilj, komedija, farsa...opereta i sapunica istovremeno. La commedia e finita.

Danas, za savremeno mišljenje, i znanje, kao informacija, tradiciona-lni budoi, i ako ponegde još mogu i da postoje, predstavljaju relikt, a vrhun-ski znalci su zaista izuzetno retki. Sa njihovim odlaskom, svet tradicionalnihbudoa će se u potpunosti ugasiti. Jer je usmeni, lični model prenošenja zna-nja sa učitelja na učenika ipak jedini autentičan u svetu tradicionalnih budoa.Po njihovom nestanku, mogu da „preostanu“ samo nekakvi neautentični „za-pisi“ u medijima, prvenstveno. Koji ne vrede ništa, i koji neće, niti mogu daiole verodostojno progovore o suštini, o pravoj prirodi, o istoriji, tradiciji i au-tentičnom duhu tradicionalnih budoa. Lično ne verujem da u savremenommišljenju uopšte i postoji neka posebna potreba, želja, namera... da se „oživ-ljava“ duh tradicionalnih budoa, niti bi ona imala nekog posebnog smisla.Kao što ne verujem da postoji čak i površno interesovanje za autentične vred-nosti tradicionalnih budoa, niti za njih same. I uz najblaži i najdobronamer-niji uvid, tradicionalni budoi su, ipak bili marginalni fenomeni, a tokomprocesa „osavremenjivanja“ su čak i sami sebe dosta dodatno u potpunostimarginalizovali.

Svestan sam da pripadam poslednjoj generaciji „tradicionalista“. Na-glašeno sam svestan da sam meñu poslednjim ortodoksnim velemajstorimatradicionalnog karate-doa, poimanog u njegovoj autentičnoj, originalnoj, kla-sičnoj formi. Svestan sam, naglašeno sam svestan da pred tradicionalnim ka-rate-doom (ali i judom, aikidom, kendom...) ne stoji nekakva budućnost, usmislu progresa ili razvoja, pa čak ni konzerviranja, očuvanja nekih njihovihelemenata, njihovog smisla, njihove povesti, istorije, i tradicije. Naprotiv: tra-dicionalni karate-do nema nikakvu perspektivu i nema nikakvu budućnost.Na početku 21. veka, tradicionalni karate-do (i srodne oblasti) jedva da po-stoji, ako u stvarnosti uopšte i postoji.

Meni lično će tradicionalni karate-do ostati u vrlo lepoj uspomeni, iuvek ću ga se sećati sa pijetetom i poštovanjem. Samo sećanje na njegovuplemenitost i lepotu, budi u meni setne reminiscencije, i vrlo melanholičnaosećanja. Posvećujem mu jednu lepu misao. Memento mori.Izbor tekstova zastupljenih u ovoj knjizi i njihovo ponovno objavljivanje,predstavlja jedan pokušaj (možda i poslednji) da se jedan korpus znanja, vrlovredan i kao značajan doprinos (svetskoj) istoriji ideja, i istoriji mišljenja,otrgne od zuba vremena, i od neumitnog pada u potpuni zaborav. Tradicio-nalni karate-do je potonuo u vreme. Iz njega više nikada neće izroniti.

Sportovi i veštine, kao i srodne oblasti, koje su za predložak imali po-jedine elemente wasa tradicionalnih budoa, „živeće“ svoj samostalni život,koji ni po čemu nema više nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim bu-doima. I verovatno će deliti (istu) sudbinu sa drugim oblicima nižerazredne

39

industrije zabave. Sic transit gloria mundi.

Dolazi učenik učitelju i pita ga:„Nikada nisam ni u šta verovao;nikada nisam imao nikog svog;ništa na ovom svetu se ne može nazvati mojim.Pomozi mi, učitelju, i reci mi šta da radim!“

Učitelj će mu na to:„Odlazi! Gubi mi se s’ očiju!Ti imaš tri vrča najboljeg vina,

40

a od mene tražiš vodu“.(Zen koan)

Šta god da radiš,idi pravo prema zvezdama.

Čak i ako ne stugneš do njih,nećeš biti na zemlji.

(Taoistička izreka)

PRISTUPNA BESEDA

I(Tradicionalne forme Zen-umetnosti)

Klasična estetička teorija u domenu japanskih tradicionalnih zen-umet-nosti (ili, preciznije eidetski odreñeno, zen-formi umetničkog odnosno ume-tničkih praksisa) klasifikuje dvanaest kanoničkih oblika: Ikebana, Cha-no-yu,Sumie, Haiku, Kanji, Tei, No, Origami, Taiko, Iaido, Kyudo i Karatedo.

• Ikebana je tradicionalna umetnost pravljenja cvetnih aranžmana.• Cha-no-yu je tradicionalna čajna ceremonija.• Sumie je tradicionalna likovna umetnost slikanja tušem na vrlo tankom

papiru.• Haiku je tradicionalna umetnost klasičnog pesništva.• Kanji (Shodo) je tradicionalna umetnost klasične kaligrafije.• Tei je tradicionalna umetnost klasičnog aranžiranja vrtova.• No je tradicionalna umetnost klasične drame.• Origami je tradicionalna umetnost izrade formi od papira.• Taiko je tradicionalna umetnost sviranja originalnog gonga.• Iaido je tradicionalna umetnost upotrebe katane.• Kyudo je tradicionalna umetnost upotrebe luka i strele.• Karatedo je tradicionalna umetnost... čega?Osnovno (polemičko) pitanje je pitanje diferencijalnog/diferencijalnih

kriterijuma koji, kao klasifikatorna odrednica, determinišu Karatedo kaoformu, ili vid tradicionalne zen-umetnosti, odnosno kao oblik/vid umetničkogpraksisa uopšte. Simplifikovano: po čemu je to Karatedo oblik tradicionalneumetnosti?

Pitanje ima dva aspekta, ili se pak susrećemo sa dva pitanja. U primar-nom vizusu je istorijski/povesni aspekt pitanja: determinisanost, definicija,pojmovno i klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao oblika tradicionalne zen-umetnosti, sa stanovišta povesne/istorijske perspektive, perspektive prošlosti.Od mogućnosti i vrednosti odgovora na ovo pitanje, umnogome zavisi i samapotencijalna mogućnost drugog aspekta tog pitanja, ili drugog pitanja koje al-goritamski sledi na osnovu ovog prvog. To je pitanje sistemskog aspekta mi-

41

šljenja, poimanja, tumačenja... tačnije pojmovnog odreñenja Karatedoa kaooblika umetničkog praksisa, kao načelno eidetsko pitanje. Pitanje se postavljasa univerzalog stanovišta, iz vizusa najopštijeg pojmovnog odreñenja, kojeuslovljava klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao eminentno i primarnooblika umetničkog praksisa. Odgovor na taj aspekt pitanja, ili na to pitanje (akoga posmatramo kao zasebno pitanje) bi trebalo da denotira klasifikatornoodreñenja Karatedoa kao oblika umetnosti, kao jednog suverenog i autentičkogvida umetnosti. Konsekventno, pojmovno odreñenje, eidetsko, u smislu de-terminišućeg odreñenja, (istovremeno i samoodreñenja), ali i klasifikatornodefinisanje sa aspekta recepcije/tumačenja fenomena Karatedoa kao oblikaumetnosti, odnosno sistemsko pojmovno odreñenje Karatedoa kao umetnosti(a ne nečega drugog ili drugačijeg...) suštinski je zasnovano na potencijalnomodgovoru pre svega na drugi aspekt postavljenog pitanja, ili na drugo pitanje,ukoliko temu o kojoj govorimo poimamo kao odgovor(e) na dva uzajamno do-punjujuća pitanja.

Smislena digresija: na osnovu samog klasifikatornog odreñenja tradi-cionalnih zen-umetnosti, odmah uviñamo da u tu klasifikaciju odnosno ka-nonizaciju nisu uvršćeni judo, aikido, kendo... (koji bi, po analogiji, moždatrebalo da budu barem istovrsni Karatedou.).

Iaido se u klasičnoj estetičkoj tradiciji mišljenja (i, analogno tome, poj-movnog odreñenja) klasifikuje, eidetski odreñuje i poima/tumači kao tradi-cionalna forma zen-umetnosti. Klasifikatorna odrednica je nedvosmislena, iapsolutno jasna: Iaido je umetnost upotrebe katane. Za razliku od Iaidoa, kaooblika zen-umetnosti, kendo to nije, već i prema svojoj definiciji, odnosnopojmovnom odreñenju. Kendo je „veština mačevanja“, jedan eminentno kon-kretni praksis, koji ima utilitarnu funkciju i pragmatičnu svrhu. Diferencijalnikriterijum je potpuno jasan: Iaido je umetnička forma po svojoj odlici da pred-stavlja oblik, način, model... ekspresije zen-filosofije, na artificijelan, „ume-tnički“ način. Ovo ne predstavlja tautologiju. Ne objašnjavamo da je Iaidoumetnost zato što je umetnost, ili zato što postoje u njemu suštinski elementiumetničkog praksisa. Naprotiv, Iaido je po svojoj suštini oblik umetnosti, nanačin da je ono po čemu je Iaido - Iaido, njegova suštinska, determinišuća iprimarno odreñujuća odlika: i istorijski i sistematski (razlog) osnovnog poj-movnog odreñenja Iaido je umetničnost. Argumentum ad contrario: Iaido jepojmovno odreñen, i u recepciji i svesti recipijenata shvaćen/tumačen kaooblik umetnosti (tradicionalne zen-umetnosti...), i postoji samo, jedino iisključivo na „umetnički“ način. Po jasno definisanom principu ili - ili: ilipredstavlja (samo, jedino, isključivo...) oblik umetnosti, ili nije ništa. Iaido jetako nedvosmisleno i striktno pojmovno odreñen kao oblik umetnosti, da nisumoguće čak ni neke „gradacije“ u smislu da je pojedini oblik ove umetnosti,ili pojedini njen aspekt, malo „više“ ili malo „manje“ umetnički. Govo-riti/misliti o mogućim gradacijama „stepena umetnostnosti“ u kontekstu Iaidoizlazi izvan razumne upotrebe jezika, ne može se pojmovno odrediti, nitičinjenički zasnovati. Aut Caesar, aut nihil!

Konsekventno, literatura, pojmovno odreñenje, poimanje u stručnoj ja-

42

vnosti i u javnom mnenju uopšte, jedna najopštija recepcija, definisana i sastanovišta istorijskog i sa stanovišta sistemskog razloga, jasno, nedvosmi-sleno, i bez ikakve primese dvojbe, pojmovno odreñuje, misli, tumači i vred-nuje Iaido kao oblik umetnosti; samo, jedino i isključivo kao oblik umetnosti.Svako eventualno drugo ili drugačije pojmovno odreñenje, mišljenje, tu-mačenje... nije, i ne može da bude legitimno, iz najjednostavnijeg razloga štonije tačno, nije i ne može da bude činjenički zasnovano.

Potpuno je isti slučaj sa Kyudom, koji predstavlja (samo, jedino iisključivo...) oblik umetnosti upotrebe luka i strele. Po toj svojoj odrednici su-štastveno se razlikuje od streličarstva, u bilo kom vidu. Imanentni megisto-stelos Kyudoa jeste ekspresija umetničkog potencijala izadovoljenje/ispunjenja „estetskog nagona“. Propraktično orijentisan ciljKyudoa nije da strela pogodi metu, nego (da tangira) suštinu, bit, sopstvoumetnika Kyudoa, koji ju je odapeo. Vrhovni cilj, cilj iznad koga više nema,i ne može da bude drugih ciljeva jeste manifestacija Ku (Praznine), i istovre-meno emanacija Synjata (Ništenosti). U svesti izvoñača Kyudo umetnosti, i usvesti recipijenata estetskog procesa koji predstavlja izvoñenje (u smislu per-formance) samog akta Kyudo umetnosti na predmetno-prikazivačkom planu,ovo dvoje je „isto“, ali istovremeno i nije „isto“, mada bi moglo (i) da bude„isto“. Filosofska ideja koja determiniše i (pred)odreñuje ovakav idejni pro-sede bliska je po svojoj suštini klasičnom zen-koanu. Umetnik Kyudo umet-nosti se (samo)detreminiše i kao mislilac, kao eminentno misleći subjekt, kojiupravo time što je misleći subjekt, samoga sebe „promoviše“ i kao delatni sub-jekt, koji deluje, tačnije (čino)dejstvuje u kreativnom procesu umetničkogstvaranja. Per definitionem, on je homo creans, a ne homo practicus. Ili baremne primarno homo practicus. Jer, da je primarno to, ili čak samo to, ne bi ni-kako mogao da bude eminentno, tačnije primarno homo creans. Takoñe poprincipu ili - ili. Homo practucus se može baviti streličarstvom, koje je, posvojoj prirodi, (jedan) oblik utilitarne prakse.

Kao diferencijalna razlika: u streličarstvu je cilj da strela (što preciznijei što tačnije) pogodi metu. Utilitarni, i svaki drugi, jer streličarstvo bazira/za-sniva svoj smisao, raison d’ etre, u što preciznijem gañanju iz luka: da strelašto tačnije i preciznije pogodi cilj. Moguća je estetska nadgradnja, u smislupoimanja lepog, estetski dopadljivog (čina) gañanja, ali samo kao izvedenicesekundarnog stepena prekodiranja. Ad contrario: „lepo“, estetski dopadljivogañanje nije, i ne može nikada ni da bude oblik umetničkog praksisa, jer samopo sebi nema nikakvu vrednost, ako nije ispunjen primarni cilj (streličarstva):da strela pogodi cilj.

Judo, aikido, ali i kendo (i srodni fenomeni) se pojmovno ne odreñuju,ne misle, ne tumače... kao tradicionalne forme zen-umetnosti, niti kao ume-tničke forme uopšte, prvenstveno po primeni jasno definisanog (i primenje-nog) diferencijalnog kriterijuma, koji ih, iz razloga njihove suštine, iz razlogašto su to što jesu (a ne nešto drugo ili drugačije) apsolutno diferencira, u smi-slu da ih distingvira, i od samog pojma tradicionalne zen-umetnosti i od oblikaumetnosti uopšte. Taj diferencijalni (i istovremeno eliminatorni) kriterijum jekumite. Kumite koji predstavlja konstitutivni element njihove prakse. Praksa

43

ovih oblasti/fenomena je, čak dobrim delom i zasnovana na kumiteu. Argu-mentum ad contrario: ni judo ni aikido, ni kendo se ne bi mogli pojmovnoodrediti, misliti, niti poimati, u osnovnom smislu svog značenja, ukoliko nebi, upravo kao konstitutivni element svoje i teorije, i istorije i prakse, sadrža-vali kumite. A kumite ih, samim svojim postojanjem u njihovom okviru, poautomatizmu eliminiše iz domena mogućeg pojmovnog odreñenja kao oblikaumetničke prakse.

Kumite podrazumeva rad (i fizičko vežbanje, koje nije primerenosamom pojmu umetnosti) sa drugim/drugima, ili čak i borilaštvo (kao princip,ali i kao potencijalnu praksu), kompeticiju, kao realizaciju principa kompeti-tivnosti, fizički kontakt izmeñu dve osobe, koje time „ostvaruju“ praksu judoa,aikidoa ili kendoa. I u judou i u aikidou i u kendou postoje kate. Ali one ne de-finišu, ne odreñuju suštinski ni judo, ni aikido, ni kendo. Marcijalne veštinejudo, aikido i kendo bi hipotetički eventualno mogle da postoje i ako bi iz nji-hovog ukupnog korpusa kate bile izostavljene. Ili ako bi bile nekakvim na-silnim činom „izbačene“. Bili bi simplifikovane, redukovane, priličnoosiromašene... ali bi postojale na način da budu, i ostanu to što jesu. Ili bibarem ostao (tačnije: preostao) od njih neki rudimentarni, osnovni oblik, kojibi podsećao na njihove originalne, autohtone forme. Tradicionalni Karatedone bi. Bez kata, Karatedo ne samo da ne bi postojao, niti bi mogao da postoji,nego ne bi više imao bilo kakvog smisla. Upravo ovu tezu ćemo argumento-vati i obrazložiti na odgovarajućem mestu, tokom izlaganja u ovom tekstu.Pažnji čitaoca preporučujemo distinkciju koju pravimo u pojmovnomodreñenju (tokom ovog izlaganja) izmeñu pojmova i, analogno i konsekven-tno tome, termina praksis i praksa. Pojam praksis poimamo pre svega u ari-stotelovskom smislu, sa stanovišta antičke estetičke misli, ikoristimo/primenjujemo ga prema pojmovnom odreñenju i modelu mišljenjaprimenjenom u Aristotelovoj „Poetici“. U jednom klasičnom smislu, afirmi-sanom u tradiciji antičke estetičke misli. Prema tom pojmovnom odreñenju,u tom modelu mišljenja, u tom ključu poimanja/čitanja, i klasična estetičkateorija (opšta, ili univerzalna), pojmovno odreñuje, misli, tumači... dvanaestklasičnih formi, koje smo eksplicirali na početku izlaganja, kao oblike tradi-cionalne zen-umetnosti, ali i kao oblike umetnosti, čak primarno, ali i (vero-vatno) samo, jedino i isključivo kao oblike umetnosti, kao forme umetničkeekspresije, što predstavlja (i) njihovo generalno pojmovno odreñenje. Pojampraksa, koji koristimo kada govorimo o judou, aikidou, kendou... odnosnosvim (ipak) „neumetničkim“ fenomenima iz domena istovrsnog i, verovatnoistorodnog povesnog/istorijskog korpusa, primeren je kada se na umu ima nji-hovo osnovno pojmovno odreñenje: to su marcijalne (ili, ako simplifikujemoi redukujemo njihovo osnovno značenje, formirano tokom njihovepovesti/istorije, čak i „borilačke“) veštine, u smislu (nekakvog) tehne. Tehnetakoñe pojmovno odreñujemo, poimamo i tokom izlaganja u tekstu tajpojam/termin koristimo u smislu koji je determinisan u pojmovnom instru-mentarijumu antičke evropske, odnosno starogrčke filosofske tradicije. To je

44

(nekakvo) umeće, praktično znanje, veština ili veštost, nekakva sposobnost (usmislu ability), pa čak i umešnost. Postoji suštinska razlika u samom poj-movnom odreñenju izmeñu umetnosti i veštine (da i terminološki suzimo iizoštrimo pojmovno odreñenje). Naravno da svaki oblik umetničkog praksisai ekspresije podrazumeva odreñeni stepen znanja, umeća, veštine... koji supraktično primenjeni pri stvaranju umetničkog dela, i da svaki, ali doslovnosvaki oblik/vid umetničkog ostvarenja neminovno i nužno zavisi od stepena(tog) umeća ili znanja, kao i od prethodno postignutog i dostignutog nivoa ve-štine, koji su potrebni da bi se delo uopšte moglo ostvariti, odnosno da bi semoglo govoriti o umetnosti kao umetnosti.

I na konkretnom primeru koji predstavlja našu temu, to je sasvim jasno,izvesno i nesporno. Svi klasični oblici tradicionalnih zen-umetnosti podrazu-mevaju umeće, znanje i veštinu, da bi uopšte postojali, da bi uopšte mogli dapostoje. Same te umetnosti, odnosno umetničke forme se realizuju/manife-stuju putem znanja, umeća i veštine. I to vrhunskih, na vrhunskom nivou,(prethodno) usavršavanih decenijama, na najkvalitetniji mogući način... da bise (umetnosti...) uopšte mogle aktualizovati na iole smislenijem nivou i naadekvatnom stepenu kvaliteta. Pogotovo što su estetički kriterijumi u domenutradicionalnih zen-umetnosti zaista vrhunski, izuzetno su rigorozni, striktni,a i sama praksa bavljenja ovim umetničkim formama je zaista rigorozna i izu-zetno zahtevna.

Fokusiramo pažnju na još jednu, ali zaista krucijalnu činjenicu. Tradi-cionalne zen-umetnosti su, po svojoj suštini istovrsne sa svim drugim for-mama umetnosti, posmatrano generalno. Apstrahujući, a i da bi se oslobodilinatruha pojavnog konkretiteta, umetnost kao umetnost, pojmovno odreñena isuštinski poimana kao umetnost, na nivou opšteg pojma, iznad i istorijskog isistemskog razloga, i iznad svih konkretnih aspekata, samoodreñena je i sa-modefinisana. Vrlo često i samorazumljiva, i samodeterminišuća. Ne zastu-pamo vulgarni, banalni larpurlartizam. Ukazujemo na suštinsko pojmovnoodreñenje umetnosti uopšte, na suštinsku odliku po kojoj je umetnost umet-nost. Ponovo argumentum ad contrario: bez koje umetnost nije umetnost, bezkoje se ne bi mogla ni pojmovno odrediti, ni misliti, ni poimati, ni tumačiti...kao umetnost.

Dvanaest klasičnih formi tradicionalne zen-umetnosti su umetnosti perse, pojmovno odreñene, mišljene, poimane i tumačene kao causa sui. Statusumetnosti se ostvaruje samo, jedino i iskuljučivo po utemeljenju suštine nji-hovog pojmovnog odreñenja kao umetnosti, odnosno oblika umetnosti. Tekpo formulisanju i pojmovnom odreñenju (nekog, odreñenog...) fenomena kaoumetnosti, odnosno oblika umetnosti, kao izvedenica prvog, drugog, trećeg,entog.... reda, može se pojmovno odrediti, i uopšte smisleno govoriti, o kon-kretnom obliku umetničkog praksisa, o umetničkom delu/umetničkim delima,o kreatoru (umetniku koji umetnikuje svoju umetnost...), o recepciji umetno-sti, odnosno tog oblika umetnosti, o recepciji dela te umetnosti, o recipijen-tima (kao realnopostojećim subjektima, ili o virtuelnim ili potencijalnim, nije

45

presudno), te konačno, ali ne i najmanje važno, o umetničkoj teoriji i ume-tničkoj kritici, kojima su predmet sama ta umetnost, odnosno konkretni oblikumetnosti.

Upravo judou, aikidou, kendou i srodnim fenomenima/oblastima, ne-dostaje „umetničnost“, što predstavlja suštinski razlog za diferencijalnu dis-tinkciju i istovremeno i bazični diferencijalni kriterijum. Judo, aikido, kendo...su različiti od umetnosti, i od svakog oblika umetnosti. Nisu, dakle umetničkeforme, i to ne mogu ni da budu (čak ni kao nekakva, zamišljena potentia). I uovom slučaju, pojam potentia poimamo i koristimo u ključu tradicije antičkefilosofske misli, takoñe u aristotelovskom smislu, pojmovno odreñeno (i)prema „Organonu“. Ti fenomeni/te oblasti nisu oblici umetnosti, nego se poj-movno odreñuju kao veštine. Uz puno i dužno poštovanje prema svetloj isto-riji i izuzetno časnoj tradiciji i judoa i aikidoa i kendoa, što preporučujemo ičitaocu. Time oni ne gube ni na ugledu ni na autoritetu, niti bi našu analizu tre-balo shvatiti u tom smislu. Govorimo o pojmovnom odreñenju, o modelu mi-šljenja. Ne dajemo aksiološko odreñenje (u domenu teorijskog mišljenja), nitidonosimo vrednosni sud, u ravni praktičnog mišljenja.

Instruktivni pravac razmišljanja na osnovu dosadašnjeg izlaganja će ar-gumentovati tezu da su i judo, i aikido, i kendo, ali i čitav niz srodnih oblasti,mogle da pretrpe i multiplikaciju značenja/smislova, i da se i „modernizuju“putem diversifikacije u doista vrlo različite i raznorodne oblasti. Konkretno,na savremenoj sceni marcijalnih umetnosti, marcijalnih veština ili borilačkihveština, ravnopravno i sasvim legitimno koegzistiraju i tradicionalne veštine,poznate iz prethodnih istorijskih perioda, u gotovo neizmenjenom ili malo iz-menjenom obliku, i (vrlo) moderni sportovi, kojima su te i takve veštine po-služili samo kao polazna osnova, ili u kojima je ostalo vrlo malo, i gotovobeznačajno malo od prvobitne, originalne suštine tih, tradicionalnih veštinau njihovom originalnom obliku.

Više volim da otkrijem jednu uzročnost,nego da mi daju celo Persijsko carstvo.

(Demokrit)

46

Dopao bi se mnogima,da se nisi trudio dopasti se svima.

(Latinska izreka)

II(Karatedo kao tradicionalna forma zen-umetnosti)

Iz tog razloga, Iaido, Kyudo i Karatedo imaju i zvanični status umet-nosti, odnosno umetničkih formi. Karatedo se čak uobičajeno naziva (i)„Petom Umetnošću“. Zašto baš petom? Po kom su to kriterijumu klasifiko-vane tradicionalne zen-umetnosti? Da li determinacija „peto“ označava(samo) redni broj, ili je (i) hijerarhijska odrednica? I po kom je to diferenci-jalnom kriterijumu napravljena ta i takva sistematizacija, u kojoj je mesto Ka-ratedoa definisano brojem pet? Ovo je ne samo akademsko pitanje koje sepostavlja pred klasičnu estetičku misao posvećenu tradicionalnim zen-umet-nostima.

Tradicionalni Karatedo je autohtona i autentična umetnost. I/ili oblikumetnosti, jedan vid umetnosti, jedan eminentno umetnički fenomen. I kao isvaka (druga) umetnost, ili forma ili oblik umetnosti, ima heteronomno pore-klo. Nadpovesno i nadistorijski, fenomenološki se poima kao nekakva ne-proisteklost iz same sebe. Što ne znači, po automatizmu zdravorazumskog(kvazi)logičarenja, da je proistekla iz „nečeg drugog“. Heteronomna genezaumetnosti uopšte i, sledstveno, umetnosti Karatedoa, primarno je filosofskopitanje, odnosno estetičko, ako pod pojmom estetika podrazumevamo filoso-fiju umetnosti, koje se suvereno i sa punim smislom može (jedino) postavitisa stanovišta teorijskog mišljenja, a ne sa stanovišta konkretnog istorijskog,niti čak povesnog mišljenja.

Umetnost Karatedoa, pre svega tradicionalnog Karatedoa, ali i serioz-nijih oblika (drugih) klasičnih Karatedoa, pojmovno odreñena univerzalno,na apstraktnom nivou opšteg umetničkog praksisa, i kao istorijski poznata,konkretna klasična forma tradicionalne zen-umetnosti, ima heteronomno po-reklo. Heteronomiju geneze umetničkog praksisa Karatedoa smo prezentovaliu jednom ranije objavljenom tekstu (koji je uvršćen u izbor tekstova u ovojknjizi), i za tu tezu smo ponudili odgovarajuću argumentacionu i eksplika-tornu ravan.

Tradicionalna forma zen-umetnost Karatedo primarno je theoria, ta-koñe poimana u modelu antičkog (starogrčkog) filosofskog mišljenja, prven-stveno u aristotelovskom smislu, kao viñenje, jasnoviñenje ili jasno viñenje.Karatedo je i oblik ili vid umetničkog praksisa, takoñe u aristotelovskom smi-slu, kao delatnost, delatna forma, delatni model odnošenja prema svetu, kao

47

čin – proces u aktuelnoj stvarnosti koji je samo realizovao, ali i (samo)reali-zovao (nekakav) estetički „objekt“, ili „proizveo“ (nekakav) estetski proces,koji ne mora primarno da bude dovršen, (i) iz razloga što „po svojoj suštini“nije dovršiv, ili koji (barem) nema naglašenu intenciju potpune dovršenosti,u smislu okončavanja, ukidanja, dokidanja... ali i (samo)ukidanja. Pri čemu jesam proces/čin estetičke realizacije, suvereno i gotovo po automatizmu i pro-ces/čin estetičke samorealizacije.

Tradicionalni Karatedo je oblik zen-umetnosti i oblik zen-umetnosti.Da li je naglasak na prvom ili na drugom delu/pojmu ove složenice, pred-stavlja samo akademsko, ali predteorijsko pitanje. Jer pojmovno, u smislu ei-detsko odreñenje tradicionalnog Karatedoa može konotirati i naglasak naprvom članu složenice, na drugom članu složenice, na oba, (što ne predstav-lja paradoks, niti logični nonsens), a nije nužno da bude ni na jednom od njih.

Zen je po svojoj prirodi, po svojoj suštini i po osnovnoj definiciji, oblikreligiozne/mističke svesti, ili oblik religiozne/mističke svesnosti. Prema ref-leksiji prethodnog pitanja: da li je primarno oblik religiozne/mističke svesti,ili oblik religiozne/mističke svesti? Upravo postulirani ateorijski odgovor bise mogao primeniti i u ovom slučaju, bez velikog uopštavanja, koje bi samopitanje i sam problem lišili autentičnog smisla. Zen je (i) filosofija egzisten-cije. Takoñe prenosimo osnovni model upitanosti: filosofija egzistencije ili fi-losofija egzistencije? Zen je i praktična filosofija življenja. Konsekventnopostavljamo isti upit: praktična filosofija življenja, praktična filosofija živ-ljenja ili praktična filosofija življenja? U prethodnim slučajevima smo imalipred teorijsko mišljenje postavljenu klasičnu dilemu, a u ovom slučaju se po-javljuje još jedan član, kao treća alternativna mogućnost. Zen je umetnost živ-ljenja i umetnost življenja. Identična dilema se može postaviti, pred samumogućnost distinkcije, koja postoji i kod svih prethodnih odrednica. Kao di-gresija: prevodioci ovo viñenje zena, ovaj njegov aspekt, vid ili oblik (što su,ipak, prvenstveno akademske odrednice) pojmovno odreñuju kao Art of life(gde nije decidno odreñeno Art of life ili Art of life; što valja razlikovati of de-finicije zena kao Way of life); kao Lebensart (u kom slučaju se ne bi decidnopostavilo pitanje mogućnosti Lebensart ili Lebensart, ali prevodioci na ne-mački nikada ne korise sintagmu Das Art des Lebens); Les arts de la vie (pre-vodioci na francuski koriste plural, ali takoñe nije decidno odreñeno les artsde la via ili les arts de la vie).

Zen u zen-umetnosti Karatedo se pojmovno odreñuje (i) kao č’an, ilidhyana (u ključu klasične dalekoistočne filosofske misli); odlučno i bez osta-tka kao methode u aristotelovskom modelu filosofskog mišljenja, kako ga samAristotel pojmovno odreñuje, definiše i terminološki odreñuje u „Metafizici“a posebno u „Organonu“.

Izvan striktnog okvira teorijskog i „udžbeničkog“ modela filosofskogmišljenja, prema rečima zen-umetnika, što kao po pravilu znači: zen-prak-tičara, zen je i iznad i izvan referencijalnog okvira klasičnog pojmovnog in-strumentarijuma teorijske logike i spekulativne filosofije i, konsekventno,izvan i iznad mogućnosti (u smislu potentia) verbalne ekspresije koja bi na

48

adekvatan način prezentovala ili reprezentovala njegovu „suštinu“. Mada jeovakav „zahtev“ vrlo nefilosofičan i doima se kao ateorijski, „nenaučan“, uklasici zena zaista postoji jedan temeljit sloj značenja koji je neumski ilipreumski, „ne“-logičan ili alogičan, iracionalan do same srži. Povest, istorijai tradicija zena, a pogotovo njegove klasične forme, kao što su koan ili mondo,autentično svedoče o toj i takvoj njegovoj odlici.

Zen je oblik religiozne svesti, mistička praksa, povesni istorijski oblikreligioznosti. Nastao je kao mistička praksa i istovremeno čak i kao šizma, uokviru klasičnog mahayana-budizma. Po svojoj suštini, ali i po teorijskomfundiranju, udaljeniji je i od hinayana i od teravada (škole ili pravca, ili mo-dela) budizma. I u odnosu na klasični mahayana budizam, zen predstavlja vrlospecifičnu, autohtonu i samosvojnu „formu“, povesno istorijski dosta kasnoformiranu, i geografski „najistočniju“.

Tradicionalni Karatedo je, u svojim najranijim oblicima, kao metaidejaili kao metazamisao, verovatno i povesno i hronološki (barem nešto) stariji od(bilo koje) formirane religiozne paradigme. Verovatno i od same religioznesvesti, kao fenomena. Da je Karatedo, kao fenomen, i sam dosta doprineo for-miranju prvobitnih oblika religioznosti i formiranju primordijalne religijskesvesti, nastalih (u povesnom i hronološkom smislu) heteronomno, kao neka-kva drugost u odnosu na ranije oblike magijske svesti, primarni animizam ispiritizam, vrlo je verovatno. Uvodni karakter ovog teksta i njegov predviñeniobim ne dozvoljavaju dalju elaboraciju ove ideje u njenom razvijenijemobliku. Ovim temama sam posvetio dužnu pažnju, i obradio sam ih u odgo-varajućem obimu u knjizi „TRADICIONALNI KARATE-DO“, koja je u za-vršnoj fazi, pripremljena za objavljivanje u narednoj godini.

Kao pouzdano utvrñeno determinisani fenomen, Karatedo kao Kara-tedo (a ne kao protokarate, ili neka ranija forma, koja podrazumeva neki ra-noistorijski fenomen koji je na putu da „postane“ karate, odnosno Karatedo),čija starost može da se datira u period od pre više od 6.000 godina, Karatedoje i sam oblik religiozne svesti i religiozne prakse, i predstavlja suštinski ele-ment (u smislu partikulat) religiozne svesti i religiozne prakse, u njihovom ka-noničkom obliku, u drevnim velikim institucionalizovanim religijama, na tluantičkih dalekoistočnih civilizacija. Karatedo predstavlja suštinski element,konstituens ili kanoničku formu u hinduizmu, jainizmu, bon-pou (na Tibetu),a posebno u okviru budističke misli i budističke doktrine. Kasnije se identifi-kuje, poistovećuje se sa č’an mističnom tradicijom (u Kini), koja predstavljapreteču zena, u Japanu. Taj povesni/istorijski (oblik) Karatedoa je i stvo-ren/nastao je kao elitna i elitistička (i) umetnost, ali ne jedino i ne isključivo,pa ni primarno kao oblik umetnosti. Primarno, taj Karatedo predstavlja oblikmističke prakse i oblik kanoničke religiozne svesti. Kao po pravilu, negovanje u hramovima i manastirima drevnih dalekoistočnih religija, kao „svetaumetnost“ ili „sveti kanon“, čija je suština u biti iracionalna, i iz tog razlogavrlo bliska svim oblicima mističkih doktrina i mističkih praksi. U okviru teo-rijske fundiranosti povesnog/istorijskog Karatedoa, nije paradoksalno, nije lo-

49

gički nonsens, i nije uzajamno protivrečno (pa ni neusaglašeno) to što (taj)Karatedo predstavlja istovremeno i oblik religiozne kanoničke prakse i oblikmističke tradicije, ali i vrlo konkretne, sekularne prakse.

Prvobitni/prvi znalci, čuvari tradicije Karatedoa, koji su ga u gotovo ne-izmenjenom obliku prenosili sa generacije na generacije, u kontituitetu tokomhiljada i hiljada godina su, jasno je, sveštenici, kaluñeri i mistici... neke od dre-vnih dalekoistočnih religija i njihovih šizmatičnih ogranaka. Duhovni stalež,koji predstavlja i socio-kulturnu, i intelektualnu, i „duhovnu“ elitu tokom hi-ljada godina, u svim dalekoistočnim civilizacijama. (Sto je istovrsno sa iden-tičnom tradicijom u drugim civilizacijskim krugovima, u ranijim istorijskimperiodima). Po svojoj prirodi, to su izuzetno religiozne osobe i osobe koje sueminentno religiozno opredeljene, verski jasno profilisane. I tradicionalni Ka-ratedo je u tim istorijskim periodima predmet njihovog proučavanja, jer i sampredstavlja jedan čak vrlo superioran, najrazvijeniji oblik religiozne svesti imističke prakse. Dosta je sveštenika u manstirima, idiožitnika po usamljenimplaninskim vrletima, religioznih (i šizmatičnih) mistika – usamljenika, kojisu, tokom hiljada godina, izabirali Karatedo kao svoj osnovni, kanonički putreligioznog usavršavanja, kao svoju veroispovest i kao put ličnog mističnoguzdignuća.

Posmatrano sa povesnog/istorijskog aspekta, verovatno je da je tradi-cija mistične prakse Karatedoa u okviru budizma i, kasnije, njegovih ezote-ričnih ogranaka, č’an-a i zena, hronološki ipak najduža, i da je interaktivniodnos budizam – Karatedo predstavljao samu osnovu i u okviru strukturalnogi u okviru formativnog principa teorijske i idejne osnove tradicionalnog Ka-ratedoa. A zen, posmatran i kao povesno/istorijski fenomen, i kao fundamen-talni oblik religiozne svesti i mistične prakse, jeste bio, i jeste, sve dodanašnjeg dana, sržni stožer, kamen-temeljac metateorijske, teorijske, idejne...osnove, a posebno iracionalne metodologije tradicionalnog Karatedoa. Ka-nonski je tradicionalni Karatedo i formalno zvanično odreñen kao oblik zen-umetnosti, u klasičnoj klasifikaciji tradicionalne japanske estetičke(filosofske) misli. Bez viška ili ostatka smisla, lakonski se može reći da je zen– Karatedo, i da je Karatedo - zen. Teorijski se može argumentovati ova činje-nica i sa stanovišta istorijskog, i sa stanovišta sistemskog razloga. Uzimamsebi slobodu da argumentacionu i eksplikatornu ravan za ovu tezu, ponudimpažnji čitalačke javnosti, drugom, primerenijom prilikom.

Tokom 19., 20., pa i početkom 21. veka, sve do današnjih dana, auten-tični znalci, Učitelji, Veliki Majstori, poglavari i patrijarsi tradicionalnih školai stilova tradicionalnog Karatedoa, ali i velika većina pripadnika, sledbenika,majstora... u njegovom okviru su autentično religiozne osobe. Primarno, usvesti imaju religioznu komponentu samog Karatedoa, tako da se mogu sapunim pravom, sa dobrim razlogom i sa punim smislom, deklarisati kao ver-nici Karatedo religije. Karatedo jeste eminentno i oblik religiozne svesti, usmislu formalizovane i kanonizovane religije. Karatedo posebno neguje i gaji,u svojoj teorijskoj osnovi i u domenu idejne suštine, samosvojan oblik mi-

50

stičke svesti i mističke prakse, vrlo tradirane i kanonizovane. Ta mistička tra-dicija je, po svojoj prirodi i po svojoj suštini, primarno i eminentno religio-zna, predstavlja oblik mističke svesnosti u širem okviru jedne sasvim izvesnoreligiozne svesti i religijske svesnosti. Polemičko pitanje, koje se postavljapred um (i znanje) teorijskog, akademskog istraživača fenomena Karatedoa:s obzirom da je zen „religija bez boga“, u kojim referencijalnim okvirima sesituira ova i ovakva mistička praksa? Činjenički utemeljeno znanje: velikavećina znalaca, eksperata, vrhovnih majstora... jesu mistici, osobe koje imajuprimarno mističku svest/svesnost, ali su i primarno religiozne osobe, u smi-slu da veruju, da su „verujući ljudi“, da su, na religiozan način, uvereni u po-stojanje (neke, nekakve) transcendencije, bez neposredne evidencije o njenojegzistentnosti i bez naučnog i/ili logičkog dokaza o njenom postojanju. (Nekaova odrednica posluži kao radna definicija). Oni su religiozni, u klasičnomsmislu, jer su vernici u okviru budističke tradicije, u okviru zen religiozne tra-dicije, u okviru šintoizma... Imaju jedno klasično versko opredeljenje, uokviru tradiranih, formalizovanih, rasprostranjenih religija i oblika religijskogverovanja. I religioznost u smislu religije Karatedoa, i klasična religioznost (udomenu budizma, zena, šintoizma..) su u potpunom skladu, u potpunosti suusaglašene, ne samo kompatibilne, nego i istovrsne. Nije na delu tolerancija,paralelno postojanje dva (ili više) oblika religiozne svesti. Naprotiv: budizam,kao religijsko opredeljenje i kao oblik klasične religije, „ispoljava“ se (i)putem tradicionalnog Karatedoa. A na počasnom pijedestalu je zen: oblik re-ligijske svesti, koji se „ispoljava“ i „praktikuje“ (oba izraza koriste teoretičarii praktičari klasičnog zena) samo, jedino i isključivo putem (jednog od) oblikazen-umetnosti. Zen postoji kao oblik i kao praksa u okviru (svojih) umetničkihformi. Povesno/istorijski zen se praktikovao, a praktikuje se i dan danas u„čistoj“ formi, prvenstveno kao individualna mistička praksa, kao put ličnogduhovnog usavršavanja, kao Staza ili put ka „Prosvetljenju“ (Satori).

Klasična povesna/istorijska metodologija zena podrazumeva dva osno-vna modela prenosa saznanja sa učitelja na učenika: koan i mondo. Ta „čista“forma verovatno predstavlja „kraljevski put“ u samu srž, u epicentar značenjai smisla zena, poimanog kao oblik religiozne svesti i kao mistička praksa.Tradicionalne forme zen-umetnosti imaju na svom izvornom tlu, u Japanu,barem isti status (i tretman), u poreñenju sa „čistom“ formom zen-doktrine.U domenu klasične filosofske misli, klasične estetičke teorije, ali i u domenujavnog mnenja, „čista“ forma zena i tradicionalne zen-umetnosti ne samo dasu „jednaki“, nego su i istovrsni, predstavljaju jedno isto, u istoj su kategori-jalnoj ravni. Verovatno (samo) diskurzivna i analitička svest teorijske misli za-padnjaka, nejapanca, odnosno neistočnjaka, (što autor ovih redova jeste;gaiñin ali i ksenos), traži razliku u „nerazlučenom“. Zen-majstori bi ovaj upitsmatrali (sa dobrim razlogom, sa stanovišta zen mudrosti) „pukim umova-njem“, ili čak „mučenjem uma“, u smislu antinomije (pojam shvaćen u kan-tovskoj tradiciji mišljenja). U stvarnosti, u teorijskom i u estetičkommišljenju, koje ima za predmet zen i zen-umetnosti, izmeñu „čiste“ forme i

51

tradicionalnih zen-umetnosti, ne samo da nema, nego ne može ni da bude ne-kakve razlike. Tvrdnja je izričita. (Bez obzira na mogućnost da je analitički ikritički um pisca ovog teksta proglasi „greškom sintetičkog mišljenja“. Ovuduhovitu primedbu valja shvatiti i kao jedan spoljašnji, teorijski doprinos jed-nom mogućem modelu mišljenja, koji um savremenog zapadnjaka ipak nemože da izbegne, niti da prenebregne, ukoliko je naučno i analitički uteme-ljen.).

Vrlo praktično pitanje koje se postavlja pred kritički um istraživača: dali je moguć, i da li je praktično ostvariv, da li u stvarnosti postoji model au-tentičnog bavljenja klasičnom zen-umetnosti, u obliku tradicionalnog Kara-tedoa, koji istovremeno ne predstavlja i oblik religiozne svesti, i vrlokonkretan oblik njenog ispoljavanja. Da li postoji tradicionalni Karatedo i kaooblik sekularne svesti i sekularne prakse? Ili je sam tradicionalni Karatedo,poiman kao vid ili oblik tradicionalne zen-umetnosti, primarno i po svojoj pri-rodi oblik religioznosti, oblik ispoljavanja religiozne svesti, oblik religioznei mističke prakse (u okviru neke od institucionalizovanih dalekoistočnih reli-gija ?). Lično mi je od izuzetnog značaja pitanje sekularnog modela mišljenjaKaratedoa, koji fundira samu srž, temelj karate-umetnosti. Karate-umetnik nemora da bude istovremeno i po automatizmu religiozna i religijski opredeljenaosoba, osoba koja eminentno poseduje religioznu svest, i svoju umetnostumetnikuje kao oblik ispoljavanja te svesti, kao religiozni čin ili verski obred.S obzirom da sam opredeljen za savremeni naučni pogled na svet, koji po au-tomatizmu isključuje bilo kakvu religioznost, u bilo kom obliku, a profesio-nalno i lično poimam, tumačim, mislim i vrlo konkretno praktikujemtradicionalni Karatedo kao oblik klasične zen-umetnosti. Moj bazični identi-tet u domenu Karatedoa je bavljenje umetnošću, usavršavanje jednog emine-ntno umetničkog oblika ispoljavanja i umetničkog praksisa. Ako sam (uopšte)na Putu tradicionalnog Karatedoa, onda sam karate-umetnik, koji putem Ka-ratedoa i kroz Karatedo umetnikuje svoju umetnost, kao kreativni i indivi-dualni čin. Praktikovanje Karatedoa poimam kao kreativni čin, estetski proces(u ključu filosofije umetnosti, odnosno estetike), i jedino u tom referencijal-nom okviru ispoljavam svoje sopstvo (ili „sebestvo sebe“, da upotrebim Ador-novu sintagmu). Pitanje je suštinsko i determinišuče, i nipošto nije samoakademsko. Vodio sam polemiku, intelektualni dijalog na tu temu sa nekolikovrhunskih znalaca tradicionalnog Karatedoa, i verujem da moje teorijsko i fi-losofsko znanje može da u značajnoj meri doprinese decidnom poimanju sameteme, i njenom (meta)teorijskom i filosofskom razmatranju. Sa žaljenjemshvatam da neki od mojih sabesednika nisu više živi. Nažalost, jer je vrlo maloonih doajena i poglavara, patrijaraha serioznih škola tradicionalnog Karate-doa, sa kojima bi se vredelo upustiti u smislen i činjenički zasnovan dijalogna tu temu. Kao i na mnoge druge, krucijalne teme iz domena teorije, istorijei tradicije tradicionalnog Karatedoa.

Tradicionalni Karatedo kao oblik klasične zen-umetnosti je i ceremo-nijalna umetnost, ili oblik ceremonijalne umetnosti. Takoñe sa mogućom dis-

52

tinkcijom: ceremonijalna umetnost ili ceremonijalna umetnost. Ceremonijalniaspekt tradicionalnog Karatedoa je suštinski istovrsan sa analognim u čajnojceremoniji, ceremonijalnom aspektu sumie i ceremonijalnom aspektu klasičnekaligrafije. Ceremonijalnost se, naravno, odnosi pre svega na predmetno-pri-kazivački plan umetničke forme, i utemeljen je u samom performance. I ce-remonijalni aspekt tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasičnezen-umetnosti ga determiniše i definiše kao performance art (što, ne bez osta-tka smisla, i čak ne bez prevodilačke nelagode, ipak prevodim/poimam kaoizvoñačka umetnost). Ceremonijalni aspekt je spoljašnji, vidljivi aspekt, po-javni oblik izvoñačke ekspresije. U okviru ceremonijalnog aspekta, ima ap-solutnog smisla govoriti o individualnoj kreativnosti, i o individualnomkreativnom ispoljavanju karate-umetnika, koji je individualac-usamljenik u„svojoj“ umetnosti. Karate-umetnik, poiman u povesnom/istorijskom refe-rencijalnom sistemu tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasične zen-umet-nosti, je(ste) i kreator, ali i kreativac, kreativni stvaralac, koji tokomkreativnog procesa, stvara (i istovremeno izvodi, u smislu performance) svojeumetničko delo. Individualno, individualizovano i, nadasve autorsko. Indivi-dualno delo koje nosi prepoznatljiv individualni (i lični) autorski potpis, i obe-leženo je, signirano je autorskim pečatom, ličnim sigilom autora. Može se, uteorijskoj i kritičkoj ravni (u smislu umetničke kritike) jasno i nedvosmislenoodrediti (i prepoznati, po potrebi) kao unikatno individualno delo tog, upravotog, i samo tog autora, kreatora, karate-umetnika. Dalja elaboracija ove tezebi umnogome prevazišla i tematske i prostorne okvire ovog teksta. Preuzimamobavezu da je u potpunosti razvijem, i da sve njene važne aspekte elaboriramu odgovarajućem ogledu na tu temu, i da ga objavim u okviru knjige koja ćebiti posvećena (i) ovoj vrsti tema.

Lakonski: zen-umetnost se praktikuje kao (oblik ili vid) umetnosti, kaoumetnički praksis, kao tradicionalni Karatedo, kao metamodel ateorijskog„ispoljavanja“ suštine, biti svega postojećeg. Umetnost, umetnički element,umetnički aspekt tradicionalnog Karatedoa se manifestuje, i ogleda u sinkre-tičkom obliku (te) zen-umetnosti. Klasična diferencijacija na umetnika, ume-tnički čin ili estetički proces, delo, i recipijente, bi se sa punim smislom, mogla(i) analitički primeniti na estetski prosec, koji je inherentan umetničkoj formitradicionalnog Karatedoa. Tradicionalni Karatedo je (i) oblik performance art.Ima vrlo jasno postuliran predmetno-prikazivački plan, jer sama umetnost tra-dicionalnog Karatedoa predstavlja (i) oblik ekspresije, ličnog kreativnog iz-ražavanja karate-umetnika, kao individualni kreativni čin. Kreativan,ekspresivan i izvoñački, koji je predmet odgovarajuće estetičke teorije i filo-sofskog promišljanja, ali i umetničke kritike, kao i opštem, neprofesionalnomsudu posmatrača, u smislu njegovog (ličnog) estetskog doživljaja. Upućeniposmatrač, pogotovo na tlu dalekoistočnih civilizacija, tokom estetskog pro-cesa umetnosti Karatedoa, i tokom kreativnog procesa stvaranja dela („proiz-voda“) te umetnosti, poima, vidi i ima u svesti mnogo više: jedan ceo slojsmisla/značenje, suštinski različit, neistovrsan u odnosu na samu ekspresiju,

53

koja se može tumačiti i sa estetičkog i sa estetskog stanovišta. I kreator umet-nosti Karatedoa, i stručni kritičar, i upućeni posmatrač, poimaju i pojmovnoodreñuju celu gamu smislova i značenja, koji predstavljaju srž, suštinu i bitsame umetnosti tradicionalnog Karatedoa. Lakonski: to je ontička, ali i onto-gnostička dimenzija te umetnosti, inherentna toj umetničkoj formi. Ontičkisloj značenja i ontognostički sloj smisla determinišu i istovremeno definišutradicionalni Karatedo kao oblik tradicionalne zen-umetnosti. Znalac traži (inalazi) suštinu, bit „svega postojećeg“ u domenu samog postojanja karate-umetnosti. A tek kao izvedenicu drugog, trećeg, entog... reda, njenu ekspre-siju, koja je u apsolutnom identitetu sa ekspresijom kreativnog procesa iestetskog procesa, umetničkog čina, kojim se „ostvaruje“ sama bit karate-umetnosti. Tačnije: tradicionalni Karatedo kao klasična forma tradicionalnezen-umetnosti. Ono po čemu je tradicionalni Karatedo - tradicionalni Kara-tedo, što ga suštinski i determiniše i definiše kao to, a ne kao nešto drugo, dru-gačije ili različito, jeste njegova umetnička suština, njegova umetničkapriroda, njegova „umetničnost“, poimana kao njegova suština. TradicionalniuKaratedo je eminento autentični i autohtoni oblik tradicionalne zen-umetno-sti, ili nije ništa. Umetničnost, umetnički aspekt ili, tačnije: umetnička di-menzija tradicionalnog Karatedoa nisu (samo) raison d’ etre njegovogpostojanja, i povesno/istorijskog i aktuelnog, savremenog, ali i generalnog,posmatranog kao transistorijskog fenomena, nego su mu bazični konstituensi.Predstavljalo bi (nepotrebnu, izlišnu) tautologiju, i nadalje ponavljati da tra-dicionalni Karatedo jeste umetnost, da predstavlja oblik umetnosti ili ume-tničke prakse, a pogotovo da je forma tradicionalne zen-umetnosti. Vice versa:teorija, tradicija, istorija i ukupna suma značenja i smislova fenomena tradi-cionalnih zen-umetnosti je fundirana (i) na (analognima) u domenu tradicio-nalnog Karatedoa.

Recipijent ovog teksta sa stručnim znanjem iz oblasti filosofije, a po-sebno filosofije umetnosti, odnosno estetike, možda će imati misaoni impulsda teorijski produbi pojedine definicije i pojmovna odreñenja termina, ko-rišćenih tokom izlaganja u ovom tekstu. Kao analogni predložak za mogućirazvoj mišljenja (i) u tom pravcu, predložiću kritičkom i analitičkom umu sa-vremenog obrazovanog i stručnog čitaoca (jedan mogući) upit. Ličnom este-tičkom mišljenju autora ovog teksta se razvoj mišljenja u tom pravcu čini vrloinstruktivnim. S obzirom da bi eksplikacija (i) te teze zaista u mnogome pre-vazilazila okvire ove teme, postavićemo sam upit u lakonskom obliku:

Pojmovna odreñenja se vrlo decidno mogu odrediti u ključu klasičneevropske postmetafizičke tradicije mišljenja, čije je poreklo u antičkoj filo-sofskoj misli. Ili u domenu tradicije transmoderne estetike? Šta pojam tradi-cionalne zen-umetnosti Karatedo hic et nunc znači, šta uopšte može da značiu aktuelnoj hermeneutičkoj situaciji, za savremeni um, u ključu modernog teo-rijskog, filosofskog ili, još preciznije estetičkog mišljenja. Estetiku i nadaljedosledno poimamo kao filosofiju umetnosti, u skladu sa najboljom tradicijomfilosofskog mišljenja kome je predmet umetnost (Adorno..).

54

Učitelj mora da suzbija mane,ne obazirući se pritom na same ljude

(koji su njima opterećeni).(Plinije stariji)

III(Čemu (još) Karatedo?)

Čemu još pesnici u vreme oskudno? (Helderlin).Helderlin naglašava jedan od dva uzajamno pripadajuća aspekta/vida

ovog večnog uvida/pitanja. Jer pesnici stvaraju poeziju, to im je osnovna i pri-marna uloga/funkcija. Inače ne bi bili to (pesnici). Adornov uvid „da je poe-zija posle Aušvica nemoguća“, po smisaonoj analogiji, direktno intendira kasrži teme/teze o kojoj raspravljamo.

Naslovno pitanje bi se moglo analogno primeniti na (sve) karatee kojidanas (ko)egzistiraju u savremenom svetu, ali i precizirati: čemu još ka-rate(do)? Taj i takav upit se razlikuju od upita: čemu još Karatedo?, s tim štoova dva upita imaju interferencu semantičkih polja.

Sa stanovišta estetičke teorije (estetike poimane kao filosofija umetno-sti), karate-sport je vulgarni kič. Sa mnogo blagosti u pristupu, i uz zatvara-nje barem jednog oka, dok posmatramo nesuvisli galimatijas koji nosi nazivkarate-sport, moglo bi se dodati da je karate–sport (i) banalni, vulgarni, trivi-jalni... kič. Banalan, priglup, ali nipošto i naivan. Nipošto dobronameran, pro-stodušan, „nišči duhom“... Konsekventno, karate-sportisti (i svi koji se takodeklarišu ili sebe poimaju u okviru te i takve definicije, odnosno klasifikatorneodrednice) su vulgarni kičeri, ili banalni kičeri, ako se pri njihovom smisao-nom odreñenju zaista primene „najblaži“ kriterijumi. I uz naivnu dobrona-mernost, koja je udaljena od neutralnog uvida.

Sa stanovišta aksiološki neutralne objektivne nauke, karate-sport jenonsens, besmislica, naivni „konstrukt“, stupidarija, obična glupost, lišenabilo kakvog ozbiljnijeg smisla. U praktičnom smislu: improvizovana dile-tantska ošljarija. Konsekventno, kao izvedenica prvog reda (na osnovu ova-kvog pojmovnog odreñenja), karate-sportisti su neinteligentne, neobrazovane,neuke osobe... U praktičnom smislu, u stvarnosti, karate-sportisti su priglupi,neuki primitivci i prostaci. Ovaj uvid/ova teza nije nipošto aksiološka odred-nica, nije vrednosni sud. Jeste objektivni neutralni zaključak, sa naučnog, pro-fesionalnog, stručnog i vrlo kompetentnog stanovišta. Jedini moguć, jedinismislen, i jedini činjenički utemeljen.

Vrlo je opravdano, i jedino je smisleno, karate-sportiste poimati kao ka-rate-kičere i kao karate-prostake. Tek na osnovu ove činjenice, moguće je ismisleno je utemeljeno, krenuti put razumevanja i, konsekventno, objašnje-

55

nja centralnih tema ne samo ovog teksta, nego i (svih) tekstova koje objav-ljujem tokom proteklih decenija. Argumentaciona i eksplikatorna ravan izla-ganja će biti naučno fundirane i činjenički zasnovane, (i) ukoliko (i) na osnovuove objektivne istine, prevaziñemo, i premostimo lažnu, kvazi-dilemu tradi-cionalni Karatedo contra karate-sport. Ovako postavljena, dilema ne dostižeanalogni nivo adekvacije u odnosu na naučno znanje – teorijsko mišljenje čijije predmet karate(do), ali i Karatedo. Poimana samo u contra-ključu smisla (iznačenja), ta i takva dilema bi, pogotovo postavljena na način kako je ekspli-ciramo, možda i mogla da postavi i da otvori odreñena pitanja (koja preten-duju barem na suvislost), ali ne bi imanentno sadržavala ni najmanjepotencijala da ponudi konkluzivnu ravan, u kojoj bi se mogli potražiti ade-kvatni odgovori.

Prvi razlog je što bi se, ako bi se ova kvazi-dilema, nekim slučajem,propustom u metodologiji mišljenja ili vulgarnim previdom smatrala pravom,autentičnom, oba posmatrana fenomena: tradicionalni Karatedo i karate-sportbi se čak i mogli smatrati i poimati kao da pripadaju istoj kategorijalnoj ravni.Što bi predstavljalo osnovnu grešku u mišljenju, banalno i činjenički netačnopoistovećivanje. A naravno, znanje je razlikovanje, i izlaganje ćemo zasno-vati na naučnom znanju. Kao što ćemo (na ovoj tački izlaganja) ostati kodovog razloga, uvažavajući princip „dovoljnog razloga“ , da se ne zahteva do-datno navoñenje (i) drugih.

Na savremenoj karate-sceni paralelno koegzistira dosta različitih i raz-norodnih karatea. Oni predstavljaju ne samo različite kategorijalne ravni, negoi disparatne, disonantne, meñusobno ne samo ekstremno udaljene, nego i ap-solutno inkopatibilne oblasti, koje meñusobno nemaju nikakvih dodirnihtačaka. Niti mogu da ih imaju, već po samoj svojoj prirodi. Čak štaviše, pred-stavljaju suprotne i meñusobno suprotstavljene fenomene/oblasti. U najpovr-šnijem smislu, „zajednički“ im je naziv karate, koji pojedini od karatea(pre)uzimaju kao jedinu odrednicu; pojedini mu dodaju kvazisufiksnoodreñenje, formirajući složenicu, odnosno poimaju „karate“ kao kvaziprefi-ksno odreñenje (karate-veština, karate-sport, karate-samoodbrana, karate-re-kreacija...); pojedini usvajaju i primenjuju originalni (ceo) naziv karate-do, ilipisano kao karatedo (ovoj distinkciji ćemo posvetiti pažnju tokom daljeg iz-laganja*); pojedini usvajaju i koriste u svom nazivu i atributivnu odrednicu„originalni“ ili češće, tradicionalni, pa se deklarišu (odreñuju) kao „tradicio-nalni karate“ ili „tradicionalni karate-do“. Neko se dosetio i naziva „ortodo-ksni karate(do). Da su na delu deklarativne odrednice, a ne pojmovnaodreñenja, koja bi bila utemeljena u suštinskom definisanju/odreñenju samestvari, verovatno nije potrebno posebno dokazivati.

Koegzistencija koja bi bila vrednosno i interakcijski neutralna, meñuovako neistovrsnim oblastima, na principijelnom nivou ne bi bila, i nije mo-guća, a sasvim izvesno nije i ne može da bude beskonfliktna, bez uzajamnihtrvenja, omalovažavanja, poricanja... Ipak je na karate-sceni (i) dosta (!?)novca u igri, da bi njeni akteri, koji na njega pretenduju, mogli da sebi dopu-ste luksuz elitizma i (barem) uzajamne ako ne tolerancije, a ono barem trpe-

56

ljivosti, ili elementarne civilizovanosti u meñusobnim odnosima. Socio-kul-turni nivo na kome je velika većina ovih aktera im sasvim izvesno ne nalažeuzajamno uvažavanje, pa ni elementarno poštovanje.

Umetnost Karatedo pojmovno odreñena i terminološki iskazana kaoTradicionalni Karatedo, kao tradicionalni karate-do i kao karate-sport,značenjski su i smisaoni antipodi. Ne samo da nisu istovrsni, nego ne pripa-daju ni istim kategorijalnim ravnima. Naprotiv, to su dve (ili tri, ili čak i više...)sasvim različite, meñusobno vrlo udaljene oblasti, koje teško da imaju, i da biuopšte mogle da imaju bilo kakvih dodirnih tačaka. Umetnost(i) Karatedo/ka-rate-do se pojmovno odreñuje, poima, (meta)teorijski misli, i u svesti recipi-jenata doživljava kao umetnost, kao suvereni, emancipovani oblik umetničkogpraksisa. Analogno tome, predstavlja, i može da predstavlja predmet promi-šljenja, vrednovanja, ali i (umetničke) teorije i umetničke kritike samo, jedinoi isključivo sa stanovišta estetike, ili estetičke nauke, poimane kao filosofijeumetnosti. Promišljenje, metateorija, teorija, vrednovanje, kritika (shvaćenau klasičnom smislu, kao izvedenica od starogrčkog pojma kritikos, krinein),umetnosti Karatedo smislena je, legitimna, i činjenički zasnovana jedino u re-ferencijalnom okviru filosofske nauke, i humanističkih nauka, naravno u nji-hovom savremenom vidu. Izvesno je da pojedini aspekti umetnosti Karatedomogu da budu, i da jesu i u vizusu pažnje, i da predstavljaju predmetproučavanja i prirodnih ili matematičkih nauka, ali uz prethodno (meta)teo-rijsko pojmovno odreñenje tog predmeta kao oblika samostalne, eminentnoumetničke prakse, odnosno kao oblika ili vida umetničkog praksisa. Na istinačin, prema istom modelu koji se koriste kada je predmet proučavanja sa sta-novišta (te) nauke i neki drugi oblik/vid umetnosti.

Bavljenje umetnošću Karatedo je oblik bavljenja umetnošću. Podležepravilima, zakonitostima, praksi, umeću veštini... umetnosti, analogno bilokom drugom obliku/vidu umetnosti. Teorija umetnosti, i umetničke teorije kaopartikulati, predstavlja(ju) analogni i jedini legitimni referencijalni okvir za teo-rijsko promišljanje fenomena umetnosti Karatedo. Umetnička kritika, istovr-sna književnoj, muzičkoj, likovnoj.... kritici je jedina merodavna i kompetentnada progovori o valerima i vrednostima, o dostignutom ekspresivnom dometu...pojedinih dela karate-umetnosti koja su, u toku estetskog procesa, i/ili kao krea-tivni (umetnički) čin, ostvarili karate-umetnici. Publika koja predstavlja reci-pijente dela karate-umetnosti, „umetnička“ je publika, kao što su kritičari dela,ostvarenja karate-umetnosti, umetnički kritičari. Recipijenti karate-umetnostiznaju da će, „konzumiranjem“ dela karate-umetnosti, imati umetnički doživ-ljaj. Potenciram: umetnički doživljaj. Ali i umetnički doživljaj.

Karate-sport je sport. Oblik sportske aktivnosti, pre svega fizička ak-tivnost, jedan od borilačkih sportova. Nauka o sportu, odnosno grupa naukakojima je predmet proučavanja sport je (verovatno) jedina legitimna zaproučavanje karate-sporta. Sportski komentari, sportske priredbe, sistem tak-mičenja, poena, rangiranje, lige, sportske organizacije... predstavljaju odgo-varajući milje za karate-sport, i odgovarajući referencijalni okvir za mišljenje,poimanje i tumačenje ove oblasti, odnosno za viñenje karate-sporta kao ka-rate sporta. Publika koja posećuje manifestacije karate-sporta i očekuje da vidi

57

upravo to: demonstraciju sporta, sportsko nadmetanje, sportsko takmičenje...Ponovo ukazujem na činjenicu da su antipodi umetnost Karatedo i karate-sport najudaljenije i sasvim različite i raznorodne kategorijalne ravni. Poten-ciram ovu činjenicu, imajući na umu jedan banalan, naivan i priglup pokušajda se ove dve oblasti „približe“, „pomire“, ako ne i „spoje“. To sigurno nije, ine bi bilo baš pametno, a sasvim izvesno nije moguće. Ne samo da nije mo-guće, nego bi i svaki takav pokušaj bio u najmanju ruku budalast. Teorijski,niti umetnost može, niti bi trebalo, da se „približava“ sportu, u bilo kom vidu,i na bilo koji način, jer time može samo da samu sebe banalizuje, da izgubi nesamo ozbiljnost, nego i osnovni smisao. Umetnost je umetnost, i može, i tre-balo bi da bude to, i samo to. Karatedo umetnost mora da bude, i ostane samo,jedino i isključivo umetnost, umetnička forma, oblik ili vid umetničkog pra-ksisa, jer bi bilo kakav nestručan, nekompetentan pokušaj izmeštanja njenesuštine izvan nje same, trenutno i nepovratno rezultirao narušavanjem, a ve-rovatno i potpunim poricanjem, ukidanjem umetnosti Karatedo kao umetno-sti.

Vrlo je nestručno, i vrlo je naivno uopšte pomišljati da se, kao aktivnostspolja, bilo šta uopšte čini, a nekmoli menja, u samoj suštini, u srži karate-umetnosti, a pogotovo u njenom pojavnom obliku, u njenoj strukturi, u meto-dologiji, u recepciji, u njenim elementima, formalnim principima... u biločemu što odlikuje umetnost Karatedo. A i postavlja se pitanje: zašto bi se touopšte činilo? U kom cilju bi se narušavala primarna struktura umetničkestrukture karate-umetnosti? Ne pretpostavlja se valjda nekakvo „udvaranje“banalnim, vulgarnim, neukim, priglupim „oblicima“ drugih karatea, a pogo-tovo ne karate-sportu. Umetnost Karatedo ima dugu tradiciju i istoriju, i je-dino kao to što jeste, može da i dalje egzistira (kao umetnost, naravno). Nemanikakvog razloga, niti potrebe, da uopšte pomišlja na bilo kakvu promenu, po-gotovo ne strukturnu. Ali ni formalnu. Umetnost Karatedo je na pijedestalu,na kome je oduvek i bila, koji joj imanentno pripada, i na kome jedino i možeda bude. Na pijedestalu po svojoj suštini, ali i po poimanju, pojmovnom i su-štinskom odreñenju u teoriji, filosofiji i nauci (o) umetnosti, čiji je vrlo vre-dni predmet proučavanja. Per definitionem, umetnost Karatedo je vrhunskiozbiljna i pažnje, poštovanja i divljenja vredna oblast umetničkog praksisa.Koji bi i kakav cilj imala tako reprezentativna oblast ljudskog uma i vrhunskiprodukt ljudskog stvaralaštva, da uopšte pomišlja na bilo kakvu strukturnu,ali i bilo koju drugu promenu? A nekmoli na banalizaciju, na odustajanje odsvoje suštine, na odustajanje od sebe same. Teško bi bilo zamisliti da bi takvaoblast umetničkog praksisa uopšte i pomišljala na nekakvo samoukidanje ilisamopromenu u smislu izneveravanja svoje suštine. A bilo koji takav predlog„spolja“ ne zavreñuje ni najmanju pažnju, ni da se uopšte osvrne na njega.Argumentum ad contrario: čak i da se hipotetički zamisli, uz ozbiljne reduk-cije smisla, i nekakav (ne)mogući „spoj“ Karatedo umetnosti i neke drugeforme karatea i, o užasa, karate-sporta, šta bi se time uopšte moglo dobiti? Hi-bridna tvorevina lišena bilo kakvog smisla, bastard, nedonošće, ili mrtvo-

58

roñenče... Takav budalasti nemušti pokušaj bi samo ugrozio, narušio, sa pije-destala srušio visoku vrednost; ona niža (karate-sport) od toga ne bi imala amabaš ništa, jer nema nikakvog potencijala da uopšte poima teorijsku i idejnuravan Karatedo umetnosti, niti pak kapaciteta, intelektualnog, obrazovnog,kulturnog... ni da „opepeli“ bilo šta od autentičnog i originalnog skupaznačenja i sistema smislova tradicionalnog Karatedoa. Ne bi se dobilo ništa,u najoptimalnijem tumačenju. Dobilo bi se nešto mnogo gore od ničega, ba-stard koji bi predstavljalo pravu porugu svakom smislu, nevredan čak ni do-bronamernog podsmeha. I naravno, pitanje sa aspekta elementarnezdravorazumske logike: čemu to? Zašto bi se uopšte u tako nešto upuštalo?

Karate-sport je više nego (samo)dovoljan. I insajderi, i publika, i me-diji... dobijaju upravo ono što i žele. Od sporta se može očekivati da pružisportske sadržine, i akterima, i organizacijama koje predstavljaju institucio-nalne okvire, i publici, koja želi da posmatra priredbe i manifestacije karate-sporta. Similis simili gaudet.

Sasvim je jasno da sportska nauka, nekakva teorija sporta, mediji kojise bave sportom, učesnici, organizacije, publika, niti mogu, niti bi trebalo dase uopšte bave bilo čime drugim, osim osnovne sportske aktivnosti koja im jepredmet, „centralna tema“. I to na način koji je primeren sportu. Svesni smoda u tom korpusu ideja, kao kičerska pretencioznost, ima dosta metaforičnog,„simboličkog“, da postoji jedna vrlo široka, simplifikovana i dosta banalna„simbolička“ nadogradnja. Jezik u sportskom miljeu, i u medijskom pristupusportu, prvi je svedok, i posrednik, jednog kičerskog, pretencioznog poima-nja sporta kao aktivnosti, ali i svih pratećih sadržaja. Metaforičnost, „simbo-ličnost“, tačnije: banalna „simbolizacija“... kao pojmovi se, dosta uslovno iuz značajnu redukciju značenja/smisla, terminološki mogu primeniti pri des-kripciji sporta, sportske aktivnosti, sportskih dogañaja i manifestacija, pri glo-rifikaciji sportskih istaknutih ličnosti. Sport kao industrija zabave koristi i tai takva sredstva za sopstvenu promociju i za konstantno povećavanje profita.Ne mislim da je ovo nekakva suštinska zamerka sportu, koji u savremenomsvetu samo poštuje aktuelna pravila ekonomske igre.

Ako sportisti, mediji koji se sportom bave, publika... govore o „este-tici“ pokreta u karate-sportu (sada je već pitanje da li se uopšte može govoritio karate-wasa), to se misli i poima u smislu „lepog“, estetski dopadljivog, spo-ljašnjem posmatraču privlačnog... Apsolutno je jasno da se ne radi o ume-tničkoj kritici, sa stanovišta estetike (kao filosofije umetnosti), niti to saumetnošću ima, niti može da ima bilo kakve dodirne tačke. Ponavljamo: to sudve udaljene kategorijalne ravni. Svako pominjanje „umetničkog“ u kontek-stu karate-sporta je naivna metaforizacija, vulgarno žargonsko izražavanjekič-emocija. Koje su karakteristične za sport i sportsku aktivnost uopšte, paih ni karate-sport nije, i ne može biti lišen. Banalnost i smisao koji se time iz-ražava znači da je nešto, neki element, neki „potez“... nalik na umetnički (ili,tačnije: „umetnički“), da liči ili da podseća na nekakvo umetničarenje, kojenaivni, površni i priglupi, neobrazovani karate-sportista, ali i subjekt u ogrom-

59

noj većini drugih sportova, u svojoj neukosti zamišljaju kao (stvarno, auten-tično...) umetničko. A što je u stvarnosti u najbolju ruku nekakav pojavni kon-kretitet, i sa umetnošću i umetničkim nema nikakve veze, niti bilo kakvedodirne tačke. Neuki, priprosti ljudi, kakvih je dosta i u miljeu karate-sporta,zamišljaju da je „lepo“ u smislu „dopadljivo“, u stvari estetično (poimano sastanovišta „nauke“ o lepom), u stvari i „umetničko“, i da je to što oni rade, ustvari „prava umetnost“. Ali sport je sport, nije umetnost, ne može da budeumetnost, i ne bi ni trebalo da se približava tim i takvim sferama, jer su munedostupne. Suštastveno, jer je to što jeste – sport. Prostore svog delovanja isvoje afirmacije karate-sport, kao i svaki drugi, trebalo bi da traži samo, je-dino i isključivo u sebi primerenoj oblasti, a to i jeste upravo sportska oblast,oblast sporta, i u sportskim sferama, i u odgovarajućem miljeu. Ako ostane„pri sebi“ odnosno „kod sebe“, karate-sport će imati odreñenu sferu sopstve-nog ispoljavanja. Ako prekorači prirodne i samorazumljive okvire, pašće ukrajnje vulgarno, banalno, neuko... Biće u sebi neprimerenoj oblasti, i možesamo da se izblamira, da se dobrano obruka, i da izazove podsmeh.

Što, naravno, i čini savremeni karate-sport u svetskim uslovima, madane pripada samom vrhu po posećenosti, publicitetu, medijskoj pažnji, a po-gotovo ne po profitu koji ostvaruje. Globalni svetski karate-sport je čak u do-njem delu profitabilnosti. Možda i iz tog razloga u njemu vlada naglašenanelojalna konkurencija, jer je dobit proporcionalno skromnija, a ostvareni pro-fiti su proporcionalno ipak dosta manji. U karate-sportu nema spektakularihfinansijskih transfera; instruktorski i trenerski kadar, pa ni onaj vrhunski pokvalitetu i po popularnosti, nije milionski plaćen. Zabavljači u industriji ka-rate-sporta, takmičari, ne ostvaruju ni približno visoke prihode, niti imaju pri-bližno takav nivo popularnosti, kao što to imaju sportisti u najpopularnijim inajbolje plaćenim sportovima. Konačno, ulaznice za takmičenja, turnire, ma-nifestacije karate-sporta sigurno nisu meñu skupljima, u proseku, naravno.Reklame, medijska pažnja, medijska popularnost, popularnost u opštoj popu-laciji, kao ni cela prateća industrija koja prati karate-sport, ne donosi ni pri-bližno proporcionalno visok profit kao u vrhunskim najpopularnijimsportovima.

Kao smislena digresija: tokom višedecenijskog procesa „osportnjava-nja“ pojedini karatei su se formirali putem ugrubljavanja, uz upotrebu i po-tenciranje gotovo neograničenog nasilja. Prvo je na scenu stupio semi-contact,pa full-contact, pa čitava gama „sportova“ i „sportića“ kojima je teško setitise i naziva. Danas aktuelni i dosta popularni, i verovatno najekstremniji u tompogledu, K-1 i K-2, predstavljaju manifestacije grube fizičke sile, bazirani suna gotovo nekontrolisanom nasilju, na krvi, povredama... na kojima bi im „po-zavidele“ i gladijatorske igre u Rimskoj imperiji. Cela organizacija takvih pri-redbi i manifestacija je upravo i posvećena cilju prikazivanja grube sile, pukogogoljenog nasilja. Što takoñe nije nekarakteristično za sportske, ali ne samosportske manifestacije u savremenom svetu u 21. veku. Bez pretenzija dadajem vrednosni, ili bilo kakav drugi sud, bez pretenzija da se ovom temom

60

bavim izvan ove digresije, lakonski preporučujem pažnji čitaoca jedan uvid:ozbiljno je pitanje, ne samo polemičko, a sigurno ne samo akademsko: šta sute oblasti? Da li su to (još uvek) karatei, da li su to ipak bilo kakvi oblici ka-ratea, makar i najudaljeniji od njegove povesne/istorijske suštine. Oni zaistanemaju više nikakvih dodirnih tačaka sa originalnim karateom u njegovoj kla-sičnoj formi. Pozivanje na upotrebu nekih simplifikovanih i nemuštih „teh-nika“ koje bi mogle voditi poreklo od karate-wasa, nije ni slučajno dovoljanrazlog da se uopšte i pomisli na nekakvu istovrsnost izmeñu K-1 i K-2 i kara-tea. Sa dobrim razlogom ne spominjemo karate-do niti tradicionalni karate-do u ovom kontekstu. A tek Tradicionalni Karatedo... Si duo faciut idem, nonest idem. Ili, tačnije: quod licet Jovi, non licet bovi. A polemičko je pitanje: dali su to (još uvek) nekakvi sportovi, da li su to sportovi uopšte. Ima li u njimajoš ikakvih sportskih elemenata, koji bi ih mogli približiti ako ne suštini, a onobarem nazivu sporta?

Da bih ponudio konkluziju ovog dela izlaganja, ukazujem na činjenicuda sam ove i ovakve oblasti apstrahovao iz korpusa karatea (plural!). I iz tograzloga, umetnost Karatedo i karate-sport su se prirodno, gotovo po automat-izmu (samo) iskazali kao suštinski antipodi. U tom kontekstu sam i ukazao nasuštinsku distinkciju izmeñu ove dve tako različite i raznorodnkategorijalneravni. Ne verujem da ima uopšte smislenog utemeljenja govoriti o distinkcijiizmeñu umetnosti Karatedo i, kao potpuni nonsens, K-1 ili K-2. Bilo kakvaparalela, ili poreñenje, ili bilo kakav sličan pokušaj, bio bi teorijski nezasno-van i činjenički neutemeljen. Bojim se: i lišen bilo kakvog smisla.

Sa stanovišta prethodne teme: nauka o sportu, sportske organizacije,sportisti, sportski stručnjaci, sportisti sami, sportska publika... nisu, i ne moguda budu stručni, kompetentni, da uopšte progovaraju o umetnosti Karatedo.Niti bi to trebalo da čine, niti da im takvo nešto uopšte padne na pamet. Čemubi to služilo? Karate-sport niti nešto zna, niti može da zna, niti (dozvoljavamsebi malo ciničniju opasku) bi uopšte trebalo da zna bilo šta o umetnosti Ka-ratedo. Niti mu je to struka, niti mu znanje uopšte dopire do takvih oblasti, nitimu je predmet razmišljanja umetnost kao fenomen. Zaista nije potrebno da setime uopšte bavi. Intelektualni, obrazovni, socio-kulturni nivo subjekata ka-rate-sporta je ionako vrlo nizak. Teško bi se od sportiste ili sportskog stručnjakauopšte i moglo očekivati bilo šta u tom domenu, ponajmanje iole suvisla opa-ska o tradicionalnoj formi zen-umetnosti Karatedo. I, kao jedino smisleno:svaka ptica svome jatu. Karate-sport je sport, i u tim okvirima bi morao i daostane, što se odnosi i na sve njegove aktere/učesnike. Da bi se o (nečemu) for-miralo mišljenja, potrebno je prethodno znanje (o tome). Ako nekim slučajemponekad nešto i načuju o umetnosti Karatedo, nema potrebe da baš javno de-monstriraju svoju neukost, da se blamiraju svojim neznanjem, da se brukajuna bilo koji način (u kontekstu karate-umetnosti). Naravno, takva sugestija sene bi odnosila na stručnjake, profesionalne poznavaoce umetnosti, estetičare,teoretičare umetnosti, kompetentne umetničke kritičare, koji bi u oblasti ume-tničkog praksisa tradicionalnog Karatedoa mogli da otkriju pravi rudnik dre-

61

vne, originalne umetničke forme, sa izuzetno dugom i bogatom povešću/isto-rijom. A takvih je u miljeu karate-sporta i u miljeu ostalih karatea zaista vrlo,vrlo,vrlo... malo. U miljeu savremenih karatea, ne samo karate-sporta, izuze-tno je malo intelektualaca, intelektualno orijentisanih osoba uopšte. Postavljase pitanje i njihove stručnosti i pune kompetentnosti da se bave fenomenomumetnosti tradicionalnog Karatedoa, na odgovarajući način i na potrebnomprofesionalnom nivou, i na odgovarajućem nivou znanja. Ostali nemaju raz-loga da otvaraju usta.

Za onoga ko ima sve, to sve je ništa.Za onoga ko nema ništa, to ništa je sve.

(Vedanta)

62

*Tradicionalni klasični oblik zen-umetnosti navodim kao Karatedo (u toku izlaganja u tek-stu uvek je dat u ovakvoj transkripciji). Analogno Iaido, Kyudo... Za generalni pojam, gramatičkije najispravnije: karate-do, s obzirom da je u ovoj složenici, u japanskom jeziku „do“ označen po-sebnim ideogramom, a u našem jeziku je to zajednička imenica. Ako se navodi u obliku Karate-do,to označava unikatnost, jedinstvenost ili posebnu priliku (leksičke) upotrebe. Navedeno kao Ka-rate-do podrazumeva umetnički ili drugi seriozni vid poimanja pojma, ali ne nužno kao tradicio-nalni oblik zen-umetnosti.

IZBOR TEKSTOVA

Kada si jednom ošinut lepotom nečega,posveti tome svoj život.

(A. Heyting)

KARATE KATA

Učitelji tvrde da kata prvo šapuće, zatim govori, a onda viče (obja-šnjava). Smatrajući ih (kate) najpouzdanijim vodičem kroz skrivene i besko-načne lavirinte saznanja karatea, učitelji ih nazivaju najboljim prijateljem naputu učenja. Kao što je taj put neograničen, tako je i svaka pojedina kata ne-ograničena, kao što je neograničen i (svaki) njen najsitniji element. Bespre-gledna riznica znanja i značenja počinje da se otvara, da se ukazuje onome kouporno i dugotrajno vežba – to znanje je beskrajno, ali savršeno moćno.Razgovarajući sa jednim savremenim instruktorom, naveo sam ga da progo-vori i o katama, za koje je tvrdio da predstavljaju savršenstvo; savršenstvo teh-nike, savršenstvo poretka, savršenstvo kretanja, savršenstvo pokreta,savršenstvo spoja pojedinih elemenata, savršeni metod učenja, vežbanja i na-predovanja, savršenstvo duhovnog i fizičkog razvoja u karateu. Kate imajuapsolutnu vrednost, zato ih ne treba menjati ni u jednoj sitnici. Kvalitet u ovomdomenu ne znači pronaći nešto novo ili bolje, jer je to nemoguće, već se vra-titi na izvor saznanja – u prošlosti i tradiciji, na putu starih učitelja kojim sviidemo.

Kata je apsolutna i savršena, kao i „bog“, mada to nije religiozna op-servacija. Ovde pojam boga znači poimanje nečeg savršenog i apsolutnog,bezvremenskog i neprostornog, izvan puke materijalne stvarnosti. Kata je ne-zavisni mentalni entitet, ali nije predmet religiozne misli. Za razliku od reli-gije, gde pojedinac molitvom utiče na volju sveprisutnog i svemogućeg bića,unutrašnja suština kata nudi upravo to – sveznajuće i svemoćno. Ali kata nijebiće, ne postoji bez onoga koji je vežba. On sebi na taj način obezbeñuje bo-žanske atribute, ali božanske atribute da prevazilazi svakodnevno svesno i ra-cionalno mišljenje i postojanje. Kata nema sposobnost razmišljanja nitiumovanja, niti logičke racionalizacije; ona ne misli a zna ″sve″.

Upravo to ″sve″ je osnovni unutrašnji cilj vežbanja kate, ali ono se jav-lja tek posle više decenija, ili nikad. Tražeći ga, čovek gubi put do njega, netražeći ga, gubi ga zauvek a da ga nikad nije spoznao. U tom se sastoji ze-novska komponenta (kate), jer nema ni boga ni religije, već (je tu) čovek i nje-gova kata, kao ceo svet, kao sve što postoji.

Neću imenovati ovog instruktora, mada je većina njegovih reči doslo-vno preneta, jer je to njegova volja. Naravno, da nas poreñenje sa religioznomsvešću ne obavezuje suviše, jer je diferencijacija očigledna. Mnogo je upa-

65

dljivija i karakterističnija glorifikacija i apsolutna afirmacija kata, po čemuovaj instruktor nije nipošto izuzetak – naprotiv, velika većina kako tradicio-nalnih tako i savremenih instruktora ukazuje na njihovu vrednost i ulogu, iulaže najviše napora, vremena, energije i znanja da razvije kod svojih učenikaljubav prema katama i naviku njihovog svakodnevnog vežbanja.Budući primarni deo karate sistema, a vrlo verovatno i njegov dominantniedukativni metod, život kata zavisi od pojedinaca spremnih da ih vežbaju iusavršavaju, svesni da svome karateu čine neprocenjivu uslugu. Misliti da sukarate i kate identični jednostrano je gledište, mada postoje mnogi respektivnidokazi za ovu tvrdnju. Savremeni svet poima karate kao sukob dva pojedinca,njihovu kompeticiju u borbi. Za razliku od toga, onaj ko vežba katu je sam unjoj. Ekspresija zavisi isključivo od njega i on se takmiči sâm sa sobom, dasvaki element uvek izvede na kvalitativno višem nivou; to je jedan od ciljevai svrha vežbanja kata.

Usavršavajući katu, usavršavajući karate, usavršavajući sebe, pojedi-nac postepeno napreduje ovim putem. Sve kate koje sam prezentovao i sve štosam napisao u ovoj knjizi ima za cilj da mu u tim naporima pomogne, da muolakša, da mu omogući da se osvrne i obazre, da spozna nivo do kojega jedošao i cilj kojemu teži. Ako ova knjiga i malo tim ciljevima doprinese, autorće smatrati da je postigao svoj cilj.

Ako možeš, budi uspravan kao čempres.Ako ne možeš, budi darežljiv kao palma.

(Sa’adi)

66

Pravo lice bogamožeš videti samo u licu stranca.

(Hyakudžo, 15. vek)

TEORIJE O ZAČECIMA I NASTANKU KATAISTORIJSKI RAZVOJ I SADAŠNJI

TRENUTAK KATA

Tradicionalni i ortodoksni teoretičari klasike karatea povlače liniju na-stanka kata sve do preistorije, tačnije do kulturno-istorijskog razdoblja prvo-bitnih zajednica. Oni traže elemente njihovog prvobitnog nastanka upojedinim fenomenima ritualno-magijske prakse primitivnih zajednica, uka-zujući s jedne strane na sličnost mentalnog doživljaja izmeñu drevne mističnei ritualne prakse i prvobitnih kata, a sa druge na hronološki nastanak fizičkogelementa, pokreta ruku, nogu i celog tela u vidu primitivne igre, koja prati go-tovo sve magijske obrede i ritualne svečanosti. U misaono-emotivnom svetučlanova primitivne zajednice verovatno najvažnije mesto zauzima mistični,obredni element. Pripadnik primitivne civilizacije doživljava svet i stvarnostoko sebe na sinkretičan i panteističan način. Svetom spoljašnje realnostiupravljaju demoni i bogovi, superiorna bića u čijim je rukama sudbina i životkako pojedinca tako i zajednice. Njegova osnovna preokupacija je bezbednopreživeti, obezbediti hranu, zaštitu, biološku reprodukciju, izbeći prirodne ka-tastrofe i zamke negostoljubive okoline i divljih zveri. Sve tri osnovne pre-mise opstanka pripadnika primitivne zajednice: vatra, lov i magijsko-ritualnapraksa, imaju svoje ovaploćenje u genezi prvobitnih kata. Kao što će osnovnidualitet – zli demoni i dobri duhovi, činiti osnovu etičkog delanja i poimanjatakvog pojedinca, tako će ta dualnost biti prisutna u njegovoj ritualnoj aktiv-nosti. Ona će se reflektovati i u sve kate u bilo kojem obliku, sve do poslednjepromene kata, koja je izvršena u 20. veku.

Iole ozbiljnijem posmatraču dualitet drevnih i arhaičnih kata je očigle-dan, a to važi i za neke savremene kate, i on se ispoljava u vrlo zakonomernojformi prisustva i ravnoteže pojedinih elemenata, a prvenstveno kretanja. Kakoje pripadnik takve zajednice u ritualnom obredu igre činio isti broj koraka najednu i na drugu stranu, napred i nazad, ta odlika je sačuvana u mnogim kla-sičnim katama. Kretanje ne mora da bude simetrično, ali je prostorno istovr-sno; ako su na jednu stranu učinjena npr. dva iskoraka, to mora biti i na drugu,ako postoji kretanje unapred, postoji i kretanje unazad u prostornom smislu,pri čemu orijentir predstavlja polazna tačka.

Dualitet, koji će kasnije postati osnovni princip više dalekoistočnih pa-radigmi i religija, vrlo je uočljiv: nožna i ručna tehnika se dopunjuju i u ra-

67

vnoteži su. Ako postoje u kati vrlo niski stavovi, postoje i vrlo visoki i toobično isti broj, najčešće obrnuto simetrični po rasporedu. Blokirajući niz teh-nika se završava ofanzivnom tehnikom, posle čega najčešće sledi novi pravackretanja; dalje razvijanje ove teze bi mogla biti (ipak samo) improvizacija.

Kate karate-sistema nisu u direktnoj vezi sa igrom kao ritualnim uvo-dom u biološku reprodukciju, već kao magijsko-obrednim ritualom, sa umet-nošću u njenoj sinkretičkoj formi.

Za člana primitivne kulture, umetnički, mentalno-estetički doživljaj jesinkretizovan, jedinstven, nerazlučen. On, u stanju suženja i jake koncentra-cije fenomena svesti, ritmički igra uz pratnju jednostavne melodije koja semonotono ponavlja, što još više sužava svest, i tu valja tražiti osnove fizičkogmodela kate. Povremeno, po utvrñenom rasporedu, on ispušta neartikulisanezvuke – što predstavlja začetak kiai. U stanju transa pojedini pripadnici pri-mitivne zajednice koriste boje, crtajući primitivne i jednostavne crteže po zi-dovima pećina. To je osnovni artificijelni momenat, mada ima jak magijskiprizvuk – magijski u smislu uticaja na budući ulov. Arhaične kate ritualne vo-kacije potenciraju taj momenat – svesni, voljni i namerni uticaj na bližu ilidalju budućnost, što ih svrstava u hermetičke operacije ili magijske rituale.Najupadljivija je sličnost redukcije fenomena svesti, koji postepeno prerastau nadiskustveni doživljaj metasvesne ekstaze i gubitka senzibiliteta za datu,čulno-materijalnu stvarnost. Dolazi do pojave komunikacije sa materijalnoneegzistentnim bićima ili mrtvima, ili simboličkim snagama nesvesnih delovabića koja se ispoljavaju ″materijalno″.

Sličnost primitivnih rituala sa arhaičnom katom je, možemo reći i u ko-lektivnom doživljavanju i kolektivnoj svesti učesnika, koje predvodi mag,šaman ili vrač. Analogija je očigledna, jer jedino mag kontroliše tok doživlja-vanja i dešavanja za vreme rituala, mada ponekad prvi ili jedini doživljava sta-nje transa. On dovodi učesnike do mentalnog uživljavanja koje kulminirapražnjenjem, katarzom, što gotovo automatski dovodi do pražnjenja posle-dnjih ostataka fizičke energije, i do iscrpljenosti, često i obamrlosti. Tu ana-logija prestaje, jer je redak slučaj da izvoñenje arhaične kate dovede do togstepena premorenosti, mada je takva pojava poznata ako se kate rade grupno,a njihovim izvoñenjem rukovodi učitelj. (Kurzivi ukazju na analogiju sa ša-manskom tradicijom/praksom).

Meñutim, razmišljanje primitivca je prelogično i nepojmovno i on do-življava trans kao neočekivani doživljaj, kao čudo koje mu poklanjaju dobriduhovi ili bogovi. On ih ne percipira kao relativno nezavisne delove sopstve-nog nesvesnog bića koji su personifikovani, već kao realnost koja nije mate-rijalna. Nematerijalna realnost je predmet iskustva koje nude neke kate u svomklasičnom obliku, a koje su danas retke u praksi.

Jasno je da primitivac nije znao za strogu kanoničnu i detaljno raz-rañenu formalnu stranu kata, iz najprostijeg razloga što karate kao sistem nijebio formulisan. Meñutim, mnogi elementi ritualno-magijskih obreda su se ref-lektovali u bazi arhaičnih kata i imaju čist arhetipski sadržaj, naravno potpunoizvan svesnih delova bića. Putem drevnih kata se dovodi do uvida, izvlači se

68

(mentalna struktura individue) na graničnu oblast svesti i ″materijalizuje″ seveći broj arhetipova, zajedničkih celokupnoj ljudskoj rasi. Tako arhetip oca,vladara, starešine, autoriteta, kasnije reflektovan u paternalističke religije, po-tiče i biva prepoznat i pripojen svesnom delu bića ritualnom praksom drevnihkata, pri čemu se polje percepcije jednom i zauvek širi, a pojedinac koji to do-življava izmenjeni je pojedinac. Suštinski, definitivno i trajno izmenjen.U milenijumima i vekovima koji poznaju razvijeniji nivo rada kata, pojedi-nac/individualac se vraća, ritualnom praksom, do svoje biološke i psihičke su-štine. Vekovi civilizacije i svesti (s)padaju sa njegovog uma kao koprene i onse približava prediskustvenom nadčulnom doživljaju svojih predaka. Uosećanju koje prati rad arhaične kate on vidi odsjaj vatre i oseća njenu toplinu.Vidi masku vrača ili maga i apsolutno se pokorava njegovoj volji. Postaje deokolektivnog doživljaja koji izražava celim telom, pokretom, mišlju, osećajem.Učestvuje u zajedničkom transu, pretapajući svoju krhku svest u kolektivnidoživljaj na pragu nadsvesne ekstaze, poništava formu sopstvenog ega i gubimoć percepcije. Osloboñen spoljašnje forme postojanja i pravila ponašanja,ostaje potpuno individualan a istovremeno apsolutno sjedinjen najdubljim ve-zama sa grupom, sa magom, sa svetom koji ga okružuje i sa svim postojećim.Tradicionalni učitelji govore da je kata ″doživljaj boga″, gde je on shvaćen upanteističkom smislu, jer se pojedinac poistovećuje sa njim, ali i sa svim po-stojećim. Upravo iz razloga što ne misli ništa, ne zna ništa i nije ništa, pojedi-nac ZNA SVE. Ovaj doživljaj - ″znati sve″ - zadržao se u nekim katama svedo 20. veka, kada su (i one) doživele vrlo korenitu promenu.

U milenijumima i vekovima koji nas dele od perioda prvobitne zajed-nice, ekspanzija racionalnog, logičkog i materijalnog je od opšteg kolektiv-nog doživljaja napravila tajni, skriveni ritual, spiritualni sistem i religioznomističnu misao, koja je na Dalekom istoku najzaslužnija za očuvanje i razvojkata u okviru ranih karate sistema. Vodeći poreklo od múdri, religioznih i mi-stičkih obreda fizičkih sistema joge, mnoge vežbe, kasnije nazvane kate, pred-stavljaju jednu ili više múdri izvedenih u kanoničkim, formalnim nizovima.Do doba koje najpriznatiji autoriteti smatraju dobom nastanka modernog ka-ratea, a to je početak šestog veka naše ere, postojalo je mnogo vežbanja kojapredstavljaju prelazne oblike izmeñu drevnih obreda i kata u njihovom prvo-bitnom, originalnom obliku.

Sećanje na drevne rituale u delu sveta u kome živimo takoñe nije iz-brisano, niti to može da bude. U svojoj psihološkoj strukturi, savremeni čoveknosi trag vatri, lova, pećine, magijskih obreda... U delu sveta u kome živimopostoje okretne igre, moda, nakit... koji su samo simbolički odraz ljudskog na-sleña iz praistorije. Ako se samo malo osvrnemo na, na primer, kožu i krznokoje zapadnjak vrlo rado nosi, lako ćemo prepoznati lovca koji dere ubijenuživotinju da bi je pojeo a njenu kožu ogrnuo štiteći se od hladnoće, ali i ističućikarakteristike svog pola, statusa, starosti i ugleda koji uživa u zajednici u kojojživi. Evidentno je da savremeni čovek ne koristi krzno i kožu iz istih motiva,mada je uticaj nasleña vidan i asocira na″zov prošlosti″.

69

Kako istorija i evolucija ne mogu da se vrate unazad, pojedinac svojunasleñenu psihološku osnovu zadovoljava i ispunjava drugim sredstvima, tekožu ili krzno najčešće kupuje, i oni predstavljaju materijalno dobro, deomode ili prestiža. Dalje insistiranje na ovoj temi bi predstavljalo početak dub-ljih antropoloških, sociokulturnih i psiholoških razmatranja, što nije cilj oveknjige.

Ritualno-magijska praksa, kao prvenstveno nesvesni čin većine poje-dinaca, bila je samo idejna polazna osnova kata, tačnije: protokata. Za začetkekata u njihovom primitivnom obliku najzaslužniji su psihofilosofski sistemi idrevne religije Dalekog istoka. O začecima kata, poimanih kao kate, u savre-menom smislu pojma, možemo govoriti tek od onog trenutka kada one postajupredmet vežbanja i praktikovanja pojedinaca koji o njihovoj vrednosti iznačenju imaju punu svest i potpuno znanje o svim aspektima i uticajima ovihvežbanja.

Na razmeñi ranih joga-sistema, ranobudističkih i taoističkih izvora, ovavežbanja postaju deo religiozne prakse klase ili staleža sveštenika ili kaluñera.Nije slučajno što se upravo jedan indijski kaluñer – Bodhidharma, smatra idej-nim tvorcem karate-sistema, koji je u svom prvobitnom obliku prezentovankao jednostavna meditativna kata – koja se danas naziva Sanchin, i koja jepoznata u nekoliko više ili manje srodnih verzija u više dominantnih svetskihstilova. Religiozne implikacije ove kate su očigledne, ali nikako nisu jedine.Najkraće rečeno, ona predstavlja Apsolut. Sve što pojedinac zna, misli, ume,oseća, želi... kata zadovoljava te potrebe, jer joj je meditativna poruka ne-ograničena. Iz tog razloga se i naziva ″Put bez povratka″, jer liči na beskrajnovisoku planinu - ka njenom vrhu se može ići, ali se nikada na njega ne stiže.Po rečima samog Bodhidharme, to nije ni potrebno, jer što se pojedinac višeuspne, veći su neistraženi horizonti pred njim. Vežbajući je, pojedinac sekreće evolutivnom linijom individualizovane psihološke ravni i, gubeći inte-res i sposobnost percepcije ″ovozemaljskih stvari″, materijalne realnosti i čul-nog doživljavanja, dolazi u nadiskustveno nadsvesno stanje, stanje potpunepsihičke promene i nestanka ega, kao i poimanje sebe kao individualnog bića,stanja ″totalne svesti″, što predstavlja simboličko-ritualnu smrt, da bi narednoroñenje (misli se na spiritualno) predstavljalo ″potpuno osloboñenje od okovamaterije″.

Redak je primer da se idejno-filosofski postanak nekog fenomena u tojmeri podudara sa kulturno-istorijskim paradigmama jedne civilizacije, kao štoje to bio slučaj sa kineskim i indijskim u tom periodu, što ne bi trebalo previšeda začudi, jer su kate i nastale pod direktnim uticajem tih sistema, uklapajućise u njih.

Arhaične kate toga doba zadržavaju mnoge ritualne elemente. Postojeposebne kate za početnu inicijaciju, za pojedina godišnja doba i religioznepraznike. Kate posvećene nekom od mnogih personifikovanih predbudističkihbožanstava ili storije života istaknutih junaka i svetaca, promocije u napred-nije stadijume vežbanja. Kate koje otkrivaju tajne metode i sisteme vežbanja

70

za postizanje odreñenih duhovnih stanja; konačno klasične ritualne kate re-ligioznih implikacija koje se izvode pri roñenju, smrti ili kao ceremonija.

Markantna geneza nekih kata je sigurno njihova narativna funkcija. Iboljim poznavaocima često nije poznata ova „upotreba“ kata. U doba prven-stveno usmene književnosti kada je poznavanje umetnosti pisanja bila privi-legija malog broja ljudi, kate su korišćene kao priče, legende, storije,meditativne poruke. Verbalno objašnjenje se moglo izmeniti, zavisilo je odpamćenja ili tumačenja pojedinca, što nije slučaj sa katom. Još od tog dobavodi poreklo tradicija da se ne menja prvobitni oblik kate, ni iz kojih razloga,jer će kata, u svom originalnom vidu, ″pokazati pravo lice″ kroz više meseci,godina, decenija... što zavisi od pojedinca koji je usavršava.

Ovi dinamički zapisi, prvobitne kate, imaju odreñenu unutrašnju i for-malnu strukturu. One opisuju važne doživljaje iz života svetaca, junaka, istak-nutih učitelja. Postoji poseban jezik i ustaljena pravila po kojima se tumačinjihovo značenje, i to je predmet meditativnih uvida. Kao kompletne storije,kate govore o putovanjima i to vrlo detaljno, da li je pojedinac išao peške iline; da li je išao planinskom stazom, da li je prešao reku, plivajući ili prekomosta... Da pomenem samo jednu moguću egzemplifikaciju. Kate govore i ounutarnjem osećaju osobe o kojoj pričaju; da li je put bio težak ili lak; da li jecilj ostvaren ili ne; kako se pojedinac osećao, šta je mislio, šta je nameravaoda uradi a nije uradio. Kate ponavljaju mentalna lutanja, traganja za istinom,krize i teškoće i obavezno sobom nose unutarnju ideju – poruku koju je, na-vodno, ta ličnost namenila narednim pokolenjima. Traženje i shvatanje smi-sla ove poruke je naporan mentalni zadatak koji zahteva mnogo vremena ienergije i pre predstavlja predmet uvida nego razmišljanje. U klasici tradicio-nalnog karatea, unutarnja poruka kate je uvek kanonizovana kao busshin.Često su storije bile posvećene istorijskim ličnostima koje nisu bili sveštenici,već carevi, vojskovoñe, istaknuti ratnici ili legendarni junaci, i njima su pri-pisivana svojstva nekog od božanstava-zaštitnika. Poznat je primer kineskoggenerala Jion-a, koji je u toku svoje karijere imao više vrlo uspešnih vojničkihpohoda.

Predanje i tradicija kroz Jion katu govore o njegovim delima, a samakata govori o njegovoj taktici i strategiji ratovanja, o ratnom lukavstvu, ali i onjegovim osobinama i vrlinama, sve to glorifikujući. Interesantno je da je ovakata sačuvana i do današnjeg dana i da se često vežba u okviru savremenogkaratea u svom osnovnom, spoljašnjem obliku.

Nekoliko desetina ili, eventualno, stotina pokreta, koliko su ovakvekate obično imale, bilo je dovoljno za obimnu mentalnu nadgradnju, jer katenikada nisu imale samo ovu funkciju, već i kompletnu psihofizičku podlogu.″Čiste″ meditativne kate su obično manje, kraće i sa redukovanim repertoa-rom tehnika koje nisu raznovrsne; česta su ponavljanja jedne ili grupe tehnikau više smerova a meditativni aspekt je potpomognut prividnom spoljašnjommonotonijom kate.

Neke arhaične kate su nastale i na osnovu posmatranja životinja, bilo kaoegzistentnih, bilo kao simboličkih. Jasno je da drevna kineska ″Kata Bogo-

71

moljke″ vodi poreklo od posmatranja, analogije, uvida, meditacije i asimilacijeprincipa kretanja, borbe, načina života ovog insekta, i to u velikoj meri.Kao pandan ovome - ″Kata Zmaja″ nije nastala posmatranjem zmaja, i to iznajprostijeg razloga što ova ″životinja″ ne postoji. Tehnike i mentalna na-dgradnja, odnosno cela kata, predmet su kreativne imaginacije i simboličkihsvojstava koje ″zmaj″ poseduje. On oličava mudrost, ali ta mudrost je pasi-vna. On realno ne postoji, nije egzistentan u svetu materijalne realnosti, većje predmet nadučulnih vizija halucinogene prirode. Iz tog razloga i ova kataje duboko meditativna, nije za početnika, već zahteva godine specifičnogmentalnog rada, izrazito nadčulno iskustvo, lucidnost u umovanju.

Obe ove kate su, doduše u promenjenom obliku i sa različitom funkci-jom poznate kung-fu stilu, gde jedan pravac nosi ime ″Stil Bogomoljke″, ačije tehnike direktno asociraju na kretanje ove životinje, u čije proučavanje sugeneracije majstora uložile mnogo vremena i strpljenja.

* * *

Od pojave ″savremenih teoretičara″ karatea i srodnih sistema, mnogoje različitih teorija i tumačenja kako kata, tako i njihove istorije, upotrebe,vrednosti. Ova pojava datira iz par poslednjih decenija, od nagle ekspanzijepisane reči posvećene ovim sistemima. Dobar deo ovako izložene grañe je pri-lično neupotrebljiv jer je cilj njegovih autora da zagolica maštu, mistifikuje,dezinformiše ili iznese potpuno neuverljivo, neproverljivo i nebulozno mi-šljenje . U doba kada se pisana reč plaća, javili su se mnogi koji bi hteli da sei njihovo mišljenje čuje.

Jasno je da o temi koja je predmet ovog poglavlja nije lako bilo šta ob-jektivnije reći, a da to ne može da pretrpi ozbiljniju kritiku. Osnovni razlog zato je što o njoj ima vrlo malo pisanih, dakle objektivnih podataka, jer njenpredmet vodi poreklo iz doba kada pismenost nije bila razvijena. Ne samo danema pisanih nego ni materijalnih ostataka, dokaza koji bi navodili na trag, ito dobrim delom zbog toga što su kate u okviru karate-sistema nematerijalnielementi, one se izvode i ponavljaju, ali to ne ostavlja trajniji materijalni tragnego što su, eventualno, tragovi na pesku.

I rani pisani spomenici su prilično opskurni, uopšteni, nejasni, simbo-lički, daju samo nagoveštaj, a teško je ponekad utvrditi na šta se zapravo od-nose, a mnogo teže je to i nepobitno dokazati. Naravno, tu je prisutna i jezičkabarijera, kao mogućnost višestrukog tumačenja srednjevekovnih pisama da-lekoistočnih civilizacija, prevoda tekstova na neki od svetskih jezika i slično.Evidentno je i to da su mnogi od tekstova izgubljeni, zaboravljeni, izgoreli,nestali... u nemirnom dobu ratova, ustanaka, nemira i lokalnih razmirica kojisu na Orijentu bili poznati milenijumima.

Postoji i mogućnost nestručnog ili nekompletnog tumačenja tekstovakoji su do ovog veka bili sakriveni po manastirima i predstavljali su tajnu, ne-

72

merno mistifikovanu, otkrivenu malom broju smtrnih pojedinaca, čijim ne-stankom se gubi i tekst ili neko od njegovih značenja.

Značajno je i to da su civilizacije gde su kate nastale udaljenje hilja-dama kilometara i da, radi objektivnijih pristupa, autor može da koristi pr-venstveno savremenu literaturu koja nije u direktnoj vezi sa izvornimpodacima, već ih reflektuje u većoj ili manjoj meri.

Iz tog razloga je jasno da prethodne teze nisu niti jedino, niti potpunoargumentovano stanovište. Kao ilustraciju toga pozabavićemo se još nekimtumačenjima nastanka i razvoja kata koja su poznata teorijskoj misli herme-tičkih sistema Orijenta.

Instruktori, učitelji, sledbenici, organizacije i autori koji karate tumačekao prvenstveno hermetički sistem, iznose svoje mišljenje u skladu sa tim svo-jim osnovnim tumačenjem, mada se mora priznati da njihov glas nije suvišeglasan i da ne dopire daleko izvan tih krugova. Klasično hermetičko tu-mačenje kata u potpunosti je u skladu sa tradicionalnim hermetičkim učenjemo istoriji ljudske civilizacije i kulture. Po tom učenju kate karatea predstav-ljaju nasleñe iz drevne prošlosti, iz ″hermetičke″ civilizacije koja je pretho-dila ovoj sadašnjoj. Nije od suštinske važnosti da li je preñašnja civilizacijabila na Atlantidi, Lemuriji ili su kate stvorili dalekoistočni adapti-svešteniciili pak drevni magovi civilizacije koja je prethodila egipatskoj, mada mišlje-nja o originalnom dalekoistočnom poreklu kata imaju ozbiljniji prizvuk.

Poznavajući tajne roñenja i smrti, hermetičkih fenomena i kontrole ma-krokosmičke energije, a imajući moć totalne spoznaje i uvida, drevni svešte-nici stvore ″sistem sistema″ odnosno kompletan sistem prvobitnih kata odkojih svaka predstavlja zaseban a celovit i sveobuhvatan sistem. Znajući da jepropast njihove civilizacije blizu, oni odluče da svoje znanje prenesu neukimi primitivnim narodima, da ga očuvaju kroz vekove koji nailaze. Sistem kataje mogao biti shvaćen kao skup fizičkih vežbi koje daju snagu i čine osnovuborilačkog sistema ili kao sistem unutrašnje psihičke evolucije pojedinca.

Osnovni kriterijum diferencijacije je psihička zrelost i mudrost poje-dinca. Subjekti bez tih kvaliteta će katu da tumače na prvi način i biće u većini,dok će manji broj individualaca shvatiti ″pravu suštinu i vrednost″ kata, na-ravno posle dugogodišnjeg upornog rada i usavršavanja. Kate, navodno, dodan danas ispunjavaju tu svoju funkciju, jer su kondenzovale SVE MOGUĆEZNANJE, koje je neograničeno a koje, u krajnjoj liniji, vodi do osloboñenjaod reinkarnacije, evolutivnog razvoja, psihološke katarze... Vrlo je upadljivasličnost sa teorijom nastanka tarot-karti, neograničenog meditativnog sred-stva koje ljudi neuki i priprosti koriste za kockanje; kao instruktivan uvid: naosnovu tarot-karti nastale su savremene karte za igranje.

Po hermetičkoj teoriji svaka kata predstavlja vrlo široku oblast, polje,dejstvo. U svom fizičkom obliku, kata predstavlja savršenstvo, apsolutnimodel koji nije podložan nikakvoj promeni. Taj i takav način i raspored ele-menata predstavlja idealan poredak čije dugotrajno praktikovanje dovodi dousavršavanja samog praktičara. Kao meditativni model kata je neograničena,

73

jer su nivoi meditacije beskrajni. Pojedinac može celog svog života da medi-tira o nekoliko kata ili samo o jednoj kati, i da nikada ne iscrpi mogućnostidaljih uvida i spoznaja. Sve stvorene kate daju mogućnost da se spozna ″sve″,ali tu mogućnost poseduje i svaka pojedinačna kata jer predstavlja savršen-stvo. To savršenstvo se odnosi na pojedinca koji je vežba, na samu katu i nanjeno vežbanje.

Kate predstavljaju neiscrpni rezervoar okultne, hermetičke mudrosti iznanja. Većina od njih predstavlja hermetičke rituale, individualne ili grupne.Pospešujući psihičku evoluciju, one kanonički utiru put progresa pojedincuna putu individualne evolucije, jer im je horizont znanja neograničen.

Sistem kata sadrži sve znanje ljudske civilizacije, ali i ″prethodnih″. Toznanje obuhvata sve što je bilo, sve što jeste, sve što će biti, i sve što može dabude, ali ono nije činjeničko, već mu je priroda transcendentalna, neiskazivai neprenosiva. U posebnom, egzaltiranom stanju svesti koje prati izvoñenjeovako shvaćenih kata, pojedinac kida spone sa čulno-materijalnom realnošćui u stanju je jake i izrazite koncentracije, pa doživljava niz nadčulnih utisaka,vrlo često arhetipskog sadržaja, gde se individualna svest pojedinca raščla-njava i gubi. Kratko vreme posle ovakvih doživljaja, on ne percipira sadašnjiprostorno-vremenski kontinuum; on ne može da navede mesto gde se nalaziniti razlog zašto je tu, ne zna dan, čas i godinu dešavanja, ne prepoznaje oko-linu niti poznate, pa i vrlo bliske osobe; ne može da izgovori i ne zna svojeime, profesiju, starost; vlada potpuna amnezija za bliske i dalje prošle do-gañaje; pojedinac ne uviña kauzalni odnos, niti ima sposobnost racionalnog ilogičkog mišljenja. On je dezorijentisan u umovanju, daje lucidne odgovoreako uopšte ima mogućnost da jasno govori. Posledica doživljavanja nadisku-stvenih i arhetipskih sadržaja je kraće ili duže ″gubljenje orijentacije″ u sada-šnjosti, u datoj materijalnoj stvarnost, što govori i o snazi nesvesnih energija.

Ovakva i slična svakodnevna vežbanja su predmet isključivo herme-tičkih sistema i tako shvaćenog karatea, koji nije naišao na šire prihvatanje.

Svaka kata uči i praktičnim postupcima u svakodnevnom životu, kaošto ima (i) simbolički sadržaj. Dubljim uvidom u katu pojedinac stiče ključ zadejstvo u svakodnevnim okolnostima, Eventualne dileme, načini ponašanja,odabiranje alternativnih postupaka... sve ima svoje rešenje u kati, mada to nijejednostavno ″uputstvo″, već liči na spektar znanja o mogućim posledicama ivrednostima onoga što se bira. Na taj način se koriguje svakodnevno ponaša-nje i životni stavovi, motivi i crte ličnosti, sve u skladu sa hermetičkom tradi-cijom i dugotrajnim uvidom u katu.

Kao posebna vrsta ″savetnika″ neke kate imaju svojstvo da, poput del-fijskog proročanstva, sfinge, Ji Džinga* ili savremenih kompjutera, osvetle i pojasne neko pitanje koje interesuje pojedinca. Za razliku od prethodnihsredstava, pitanje se postavlja pre početka rada, naravno u ″unutrašnjemglasu″ pojedinca, a odgovor se formira na sličan način i uvek daje potpunuslobodu odlučivanja, ukazujući na vrednosti i nevrednosti, na do tada nera-svetljene okolnosti – direktan odgovor nije poznat.

74

Iz razumljivih razloga, ovo je jedna od najčešće osporavanih ″upotreba″kata u hermetičkom karateu koji i sam vrlo često trpi ozbiljne kritike, a kojena objektivnom nivou ne može da pobije. Kako je hermetički uvid u karateapsolutno subjektivan, dalje insistiranje na ovoj suprotnosti bilo bi bez činje-ničke osnove.

Sigurno je da dalekoistočno hermetičko učenje zen ima vrlo duboke iinteraktivne odnose sa drevnim katama, ako ne i najdublje, budući da jeiracionalan do krajnosti. Iracionalnost kata u njihovom arhaičnom obliku jeshvatljiva. Mnogo teže je shvatiti ili verbalno opisati šta je to u kati zenovskoi ″koliko″ je to zena u kati. Totalna introvertnost i iracionalnost zen-učiteljaneće nimalo osvetliti ovu oblast, mada je ona često ″centralna tema″ nekih ja-panskih tradicionalno orijentisanih učitelja.

Postoji jedna anegdota na ovu temu a pripisuje se okinavljanskom lorduOtomo Roshi-u, učitelju iz najpoznatije porodice koja je negovala i prenosilakarate sa generacije na generaciju više od pola milenijuma.

Mladi učenik koji nije razumevao razloge za učenje kata i veliku bri-žljivost kojom su ga poučavali, usudi se da upita lorda Otoma:

–″Učitelju, šta je to kata? ″Neuznemiren, poznajući radoznalost ljudskog uma, Otomo mu dade ze-

novski odgovor:–″Kata je kata″.Na to jedan stariji učenik dodade:–″Baš je govorljiv ovaj naš učitelj″.

Ova anegdota je poznata u više verzija, a u njoj se na taj način obja-šnjava šta je zen ili šta je to vrhunska mudrost i mnogi autori je navode u ovomili onom obliku.

Valjalo bi napraviti skok sa zenovske klasične iracionalnosti na jednuultrasavremenu ″teoriju″ kata, vrlo markantnu za savremeno doba, a koja imamnogo sličnosti sa klasičnom hermetičkom teorijom. Postoji grupa ″istraži-vača i teoretičara″ koji ponajviše piju sa izvora Eriha fon Denikena i njemusličnih, koji su kate ″doveli″ iz kosmosa!? Ponavljamo – mnogo je sličnostisa hermetičkim učenjem a razlika je u tome da su ″vanzemaljska bića poda-rila primitivnom čoveku″ kate u okviru karate-sistema da bi ″učio nepregle-dnu mudrost″. Oslanjajući se na neproverene i nedokazane atributehermetičkih učenja, menjaju ih utoliko što, po njima, vanzemaljci ″inicirašeproces″ sazrevanja ljudske rase delimično i time što su podarili ljudima ″umet-nost kata″

Teorija je savremenog porekla, mada joj je jedino opravdanje da za-golica radoznalost i da raspali maštu. Meñutim, ona daje i ″alibi″ kao i ″teo-rijsku podršku″ mnogim sasvim vulgarnim, naivnim i besmislenimtumačenjima, tako da njeno publikovanje, bez odgovarajuće kritičke opaske,može da dovede u zabludu neupućenog čitaoca.

Ovakvo gledište zastupa nekolicina ″zapadnjačkih poznavalaca″, dok

75

ogromna većina učitelja, instruktora i sledbenika smehom ili šalom dočekujeovu i ovakve pokušaje ″interpretacije″.

Ako bismo, posle svih digresija, hteli da bacimo pogled na sadašnje sta-nje u pogledu tretmana kata, videli bismo vrlo raznorodno tumačenje, upo-trebu i odnos prema katama. Od kraja 19. veka kada su se gotovo isključivovežbale kate i to u svom klasičnom obliku, prisutan je trend da se njihovauloga umanji, mada to ne važi za sve instruktore. U 20. veku većina kata je iz-menjena po svom spoljašnjem obliku a još veću izmenu su pretrpele u okvirumentalne nadgradnje. U Japanu, postojbini karatea, i u malom broju dalekoi-stočnih regiona, postoji još uvek i tradicionalno, arhaično tumačenje i vežba-nje kata, mada je taj pravac brojno inferioran i ima tendenciju znatnogosipanja.

Danas se i u Japanu, kao i širom sveta, podučava spoljašnja forma iz-voñenja, način prezentovanja elemenata, tehnike, kretanja, formalnih detalja,kao i pratećeg ritma, disanja, energetskog pražnjenja (kimea)... svih eleme-nata koji karakterišu savremeno izvoñenje kata. Na izvoñenju i erudiciji katainsistira se u zavisnosti od stila, instruktora, organizacije, poimanja mesta ivrednosti kata u matičnom – karate-sistemu, što znači da tradicionalističkihelemenata može da ima u većoj ili manjoj meri, ali uvek sa naglaskom na spo-ljašnji, kanonički model kate.

Zato je moguće da se, u savremenom karateu, organizuju takmičenja uizvoñenju kata, gde se ocenjuju elementi izvoñenja, slično gimnastici, a samekate sve više liče na ″svojevrsni balet″. Ovako shvaćene kate nailaze na ma-sovni odziv i kvantitativno širok krug onih koji ih vežbaju. Meñutim, najširuerudiciju ipak imaju tradicionalni učitelji sa Dalekog istoka, verovatno i iz raz-loga što kate predstavljaju deo tradicije i istorije tih kultura.

Još je jedna pojava značajna da bude zapažena u okviru savremenogvežbanja kate. Po tradiciji, svaka kata se uvežbava barem tri godine da bi se″razumela njena unutrašnja suština″. Na taj način bi i oni koji karate vežbajuviše decenija, ili su mu posvetili život, u toku aktivnog rada naučili nekolikoili najviše desetak kata. To bi obično bile kate koje poznaje njihov učitelj i onibi te kate prenosili na svoje učenike. Inovacije i promene su bile retke, a na-stanak i eventualne korekcije kata su bile delo najistaknutijih učitelja togdoba, a njihovi učenici su se tog sistema slepo pridržavali.

Danas je situacija nešto drugačija. Erudicija, broj kata koje pojedinacpoznaje i vežba, predstavlja poseban kvalitet, pored kvaliteta njihovog iz-voñenja, te je onaj koji poznaje više kata superiorniji u odnosu na onoga kojipoznaje manje. Poznavanje kretanja, tehnika i principa više kata širi horizont,otvara mogućnost brže i lakše asimilacije novih kata, ali i usavršava principeveć poznatih. Doduše, mnogi priznati eksperti tvrde da kate treba učiti redom,jer je nemoguće izvoditi napredniju katu ako prethodne nisu savladane.Meñutim, ″tačan redosled″ kata odnosno majstorskih kata je vrlo polemičan,mada je za učeničke kate on prilično jasan i funkcionalan. Opštih pravila ima,kate se vežbaju po redosledu složenosti elemenata, napor koji je potreban ulo-

76

žiti u vežbanje je takoñe dobar kriterijum, kao i erudicija poznavanja tehnikakaratea koja omogućava pristup jednoj kati. Meñutim, svi ovi kriterijumi suokvirni i nisu sasvim dovoljni za potpuno precizan redosled učenja, jer postojeslične kate po složenosti, naporu, ili je jedna kata jednostavnija ali sa dina-mičnim kretanjem i nekoliko naprednih elemenata, druga pak kraća, eksplo-zivna i ″iznenadna″, te je objektivnije poreñenje teško. Vrhunski autoritetidanašnjice imaju o tome često različito mišljenje, što zavisi i od njihovog poz-navanja i praktikovanja kata.

Kao posledica ovakvog tretmana kata, od naprednijih karateka se tražiodreñena erudicija u poznavanju kata ali i praksa u njihovom izvoñenju, i tou većini ozbiljnih stilova. Tako, na primer, Shoto-kan stil podrazumeva dva-deset šest kata, naravno uz ispunjenje svih ostalih elemenata, za sticanje maj-storskog zvanja peti dan (go-dan), ali je to minimum, i njih obično poznajeiole bolji majstor sa trećim ili četvrtim danom, dok peti danovi poznaju baremnekoliko kata više iz svog stila i eventualno neke kate iz drugih, poznaju ge-nealogiju i komparaciju po sličnosti i razlici kata svog stila i ostalih, baremdominantnijih stilova.

Pitanje pripadnosti stilu odnosno sportskom karateu ima mnogo šireokvire od ove teme. Paradoks je i to što učenici karate-sporta, koji se javno izvanično odriču bilo kojeg stila, ipak moraju da vežbaju tehniku po jednomdominantnom stilu i, naročito, da prihvate kate tog stila, (u ovom slučajuShoto-kana), jer je jasno da sport karate niti ima svoju originalnu tehniku nitipak sopstvene kate, jer je kata prvenstveno odrednica stila, ali je istovremenoi nezamenljiva za vežbanje. Karate bez kata ne postoji jer one čine njegov ko-stur, način, model, obrazac tehnike i elemenata u vežbanju.

Postoje ″treneri″ koji negiraju iole veću vrednost kata, kao i oni koji ihprecenjuju, posvećujući najveći deo vežbanja njima. Sigurno je da postoje po-jedinci sa solidnom erudicijom kata koji su krenuli i izvan matičnog stila ali ioni čije je znanje opskurno. Takvo stanje u okviru trenerskog kadra se dobrimdelom reflektuje i na učenike. Jedan broj početnika i mlañih učenika najčešćeiz nerazumevanja negira edukativnu vrednost, pa i smisao kate kao metodevežbanja. Imajući u vidu činjenicu da je napredak u domenu karatea nemogućbez konstantnog i redovnog vežbanja kata, kao i stalnog i planiranog širenjaerudicije u ovoj oblasti, a imajući na umu činjenicu da se radi o pojedincimanikakvog ili nevelikog iskustva u domenu karatea, najčešće mladim subjek-tima nedovršenog emocionalnog razvoja, ili pak pojedincima koju su ″uspeliu karateu zahvaljujući isključivo borbi″, mislimo da ih valja poučiti, da kate,njihovu lepotu i suštinu valja svim učenicima približiti i objasniti i ličnim pri-merom delovati u tom pravcu, jer je to jedan od najsigurnijih puteva progresau karateu, te prethodne stranice valja tako shvatiti: kao informaciju a ne kaoapologiju ili nametanje bilo čijeg viñenja ili tumačenja kata, šire gledano ka-ratea. Upoznavanje sa danas poznatim mišljenjima i tumačenjima u svetu imaprvenstveno za cilj da objasni, informiše, a nikako sugeriše, jer stvaranje sop-

77

stvenog mišljenja čitaoca, jasnog uvida i saznanja jeste cilj pisanja ove i ova-kvih knjiga.

Savremeni karate je prevazišao, negirao i marginalno odredio gotovosve klasične, drevne i tradicionalne aspekte klasičnih kata, koje danas pred-stavljaju deo istorije, prošlosti i metodologije tradicije... potencirajući efekatfizičkog vežbanja, danas gotovo jedino poznat u delu sveta u kome živimo,što ni u kom slučaju ne bi smelo da negira vrednost osvrta na prošlost i plu-ralizam teorija karate kata, na razloge i načina njihovog vežbanja, kao i vred-nosti i ″upotrebe″ u okviru karate-sistema.

Prikazuj stvari onako kako ih zamišljaš,a ne onako kako ih vidiš.

(Pablo Pikaso)

78

* Ji Džing (Knjiga preobražaja) – drevni arhaični sistem predviñanja sudbine, bazira naučenju o zakonomernosti budućih promena.

Onaj koji deluje je delo.(Zen-izreka)

ASPEKTI KATA

Imajući u vidu mogućnost da čitaocu ne bude u potpunosti jasan nazivovog poglavlja, biće potrebno da odreñene pojmove okvirno objasnimo. Go-voriti o aspektima kate u savremenom trenutku može da deluje i zbunjujućena prosečnog poznavaoca karatea i to ponajviše iz razloga što se on, u tokusvog vežbanja, nije susreo sa multiplim tumačenjem niti upotrebom kata kojeje učio. Takav pojedinac poznaje katu u njenom osnovnom fizičkom obliku,ona za njega predstavlja skup tehnika i kretanja po odreñenom redosledu, pričemu bi to bio osnovni i jedini ″aspekt″. Savremeni treneri obično ne insisti-raju na produbljenju znanja u ovoj oblasti, zadovoljavajući se time da njihoviučenice usavršavaju spoljašnju formu i način izvoñenja tehnika po modelu,fizičkom ili tehničkom kanonu kate.

Jasno je da su obimna praksa, dugotrajan rad i uvežbavanje, jedini putkoji vodi progresu u domenu kata. Takoñe je jasno da je bolje da učenik ne do-bije nikakvu informaciju, nego pogrešnu ili vrlo površnu. U savremenom ka-rateu, mi smo prinuñeni da veliki broj varijanti, tumačenja, aspekata kata samoverbalno poznajemo i prezentujemo, čak i iz razloga što su neki od njih isto-rijski prevaziñeni, izvan prakse ili danas gotovo nepoznati. Predstavljaju pred-met rada retkih individualaca koji su svoj život posvetili usavršavanju karatea.Pominjući većinu aspekata koje savremeni autoriteti priznaju, svesni smo daoni ponajviše pripadaju istoriji, klasici i tradiciji veštine. U sistematizaciji iredosledu nisam se rukovodio hronološkim nastankom pojedinih tumačenjaodnosno aspekata, ponajviše iz razloga što je najčešće nemoguće sa sigur-nošću utvrditi redosled njihovog nastanka i primene u praksi.

Takoñe nisam primenjivao ni drugi kriterijum – važnost pojedinih aspe-kata, jer bi takva sistematizacija bila prvenstveno produkt vrednosnog sudasamog autora. U domenu karate-kata, lični uvid i individualna spoznaja imajuvrednost koja u mnogome prevazilazi šablonizovanu sistematizaciju te bi, i uslučaju da se izbegne autorov sud, takav postupak neminovno predstavljaopropagiranje nečijeg mišljenja.

Ritualni aspekt

Počinjem svoje izlaganje ritualnim elementima kata i pojedinim ritual-nim katama, mada ovo nije nipošto njihova dominantna upotreba. Kata kaoritual predstavlja fenomen izražavanja religiozno-mistične svesti. Polemičnoje doba i način nastanka ovog aspekta

79

Ritualne kate poznaju neke škole, obično vrlo ortodoksne, tradiciona-lno orijentisane, dok je u savremenom svetu upotreba, praksa i poznavanjeovih kata retkost, predmet rada pre izuzetan nego redovan.

Ritualne kate su kate sa posebnom namerom i po svom smislu kore-spondiraju sa religioznim ritualima pre svega paternalističkih religija, aliimaju i neke elemente hermetičkih rituala. Mali je broj kata koje imajuisključivo ritualnu funkciju i koje se koriste samo u te svrhe. Ako posmatramo,na primer, ″Katu smrti″, vidimo da ona ne liči na većinu drugih kata, odnosnoda njen fizički model izvoñenja nije standardan, što nas dovodi do zaključkada je to prvenstveno ritualna kata.

″Kata smrti″ se izvodi grupno ili individualno, ali samo u strogoodreñenim prilikama. Rad kate van ovih, strogo determinisanih okolnosti, za-branjen je i smatra se opasnim, destruktivnim po onoga ko ovu zabranu pre-krši.

Po tradiciji, kada im je učitelj na samrti ili u trenutku njegove smrti, nje-govi učenici kontinuirano izvode ovu katu, zajedno sa religioznim molitvama,u potpunoj tišini. Poslednji put se kata izvodi na sahrani učitelja, velikana, za-služne ličnosti, kao nemi znak najdublje tuge i dostojanstvenog bola. Po tra-diciji, doživeti ovakvu sahranu, znak je izuzetne počasti.

Opraštajući se od svog učitelja, svog duhovnog oca i najboljeg prijate-lja, njegovi sledbenici mogu da izvedu i ″njegovu katu″, katu koja mu je bilanajdraža, sa kojom se stopilo celo njegovo biće.

Ovakvi elementi prakse i izvoñenja ritualnih kata uglavnom pripadajuprošlosti.

Simbolički aspekt

Ukoliko prihvatimo ideju da pojedini elementi ili kontinuirani nizovielemenata, odnosno delovi kate imaju odreñenu simboličku funkciju, vrloteško je ukazati na put koji vodi uvidu u uzajamnu vezu pokreta, parcijalnetehnike i simboličkog značenja. Na ovakvom radu prvenstveno insistiraju me-ditativne škole karatea, pri čemu je konstantna, redovna i dugotrajna medita-cija i koncentrisan napor imaginacije, put uvida koji se šire, te je nemogućeiscrpsti njihov opseg.

Meditativni put spoznaje simbola elemenata baziran je na imaginaciji,ali i analogiji koja ne podleže strogim načelima formalne logike. Ako kao pri-mer uzmemo skup elemenata koje poznaju savremene kate, to jest tri spojenaelementa u kretanju u istom pravcu, meditativna determinacija ovakvog radavodi ka instruktivnoj analogiji. Prvi meditativni nivo bi mogao da bude: pod-svest, svest, nadsvest. Drugi nivo sledi: zemlja, nebo, čovek. Naredni, trećinivo: čulno ili afektivno saznanje, meditativno saznanje i totalna spoznaja.Naravno, nivoa ima beskrajno i oni se nadovezuju jedan na drugi. Dalji me-ditativni uvid se odnosi na detalje odnosa izmeñu pojedinih elemenata.

80

Uzmimo, na primer, da se sve tehnike izvode u srednju regiju. Analogija go-vori da je sve što postoji istovrsno, tačnije da i podsvest, i svest, i nadsvest pri-padaju sferi dostupnosti čoveka, ili da su i zemlja, i nebo, i čovek delovi istoguniverzuma, da se meñusobno prožimaju, da su istovrsni. Dalje razmatranjebi nas odvelo do načina ispoljavanja pojedinih slojeva ljudskog bića, a taj uvidbaziran je na tome da li je tehnika izvedena otvorenom ili zatvorenom rukom,ili pak nogom; napred, na stranu ili kružno; uz kime i kakav; kojom brzinom.Raspored tehnika i meñusobni odnos toka pokreta; sinhronizacija sa kreta-njem i vrsta, i dubina stava; odnos stava, kretanja i tehnike... predstavljajuosnov analogije. Prateći ovako shvaćene odnose, učenik stiče simboličko zna-nje o načinu, putu, metodu izranjanja nesvesnih sadržina na površinu svesti;o izazivanju posebnih stanja sužene svesti kada arhetipski sadržaj izlazi naprag opažajnih delova svesnog bića; konačno, učenik uči da spozna i u dale-koj budućnosti eventualno dostigne nadsvesni nivo saznanja, apsolutnu ili sa-vršenu spoznaju, trajno proširenu samosvest.

Ovakav način pristupa kati je neograničen, jer jedan isti element možeda ima beskrajno mnogo značenja u meditativnim sferama, iako u ovom do-menu postoji odreñeni sistem i kodeks, tako da je davanje proizvoljnihznačenja relativno ograničeno. Ipak postoji velika individualna sloboda u me-ditiranju (tokom kate...).

Estetičko-kreativni aspekt

Ovakav način tumačenja kate pripada prvenstveno istoku, tačnije ja-panskom klasičnom karateu.

Japanci – tradicionalni tumači karatea, katu smatraju vrhuncem krea-tivne umetnosti, s obzirom na činjenicu da karate u Japanu ima status umet-nosti, pa tek onda veštine ili sporta. Meñutim, postoji odreñena i izraženarazlika i izmeñu zapadnjačkog shvatanja pojma umetnosti i umetnosti kata.

Globalno govoreći, za naše pojmove, svaki kreativni umetnički čin, po-drazumeva tvorca, njegovo delo, i konzumente, mada smo svedoci pojave dase ovi elementi u savremenom poimanju umetnosti često sinkretizuju, pa sejavljaju u nerazlučenoj formi, pri čemu je autorski pristup uglavnom nadrea-lan i lucidan.

Govoreći o estetičkoj funkciji kata, ne mislimo na savremeni eksperi-mentalni trend kreativnog izraza – naprotiv. Pri izvoñenju kata sinkretičnostje potpuna a kreator, njegovo delo i konzumenti su totalno nerazdvojivi. Učite-lji kažu da kao što čovek radi katu, tako i kata ″radi″ (oblikuje) čoveka. Uovom slučaju, umetnost je ″čovek–kata–doživljaj″. Vežbajući katu, pojedinacje ne samo učesnik, već on, privremeno ali aktivno, postaje kata, kao što katapostaje on. Katu mora neko da vežba da bi ona uopšte postojala; verbalna des-kripcija se razlikuje od same kate koja je prvenstveno doživljaj. Estetički kva-liteti tog doživljaja su prilično imaginarni, jer ih doživljava ″sama″ kata ili

81

onaj ko je vežba. Rad kate nije prvenstveno namenjem za estetičko praćenjeposmatrača, već ″kata radi sebe samu″. Pojedinac po završetku izvoñenjaostaje isti pojedinac, ali on više nije isti; kata je bila kata, ostala kata, ali onanije više ista kata.

Japanci očekuju uvek savršenstvo u izvoñenju, a, po tradiciji, savršen-stvo nije samo spoljašnja forma već ekspresija unutrašnjeg mira, savršenstvaestetičkog doživljaja, dodira beskonačnog i neprolaznog koje korespondira sanajdubljim slojevima čovekove suštine, njegovog unutarnjeg bića koje kori-sti katu da se izrazi. Meñutim, kata poznaje (i) sopstvenu egzistenciju, kojanije u zavisnosti od onoga koji je izvodi. Suština, srž kate je iracionalna i ne-dostupna je pojedincu koji potencira spoljašnji model i njegove elemente, ko-rektnost, snagu, brzinu, pa i (samo) formu.

″Kata živi kada čovek živi″, pri čemu sigurno može da važi i obrnuto.Meñutim, to nije koegzistencija niti nezavisna egzistencija već, kako to učite-lji kažu, ″apsolutna egzistencija″, što podrazumeva transcendiranje vremena,prostora i date materijalne stvarnosti, poimanje ″idejnog kalupa″ ili, jungov-skom terminologijom, arhetipa, jer ista kata kod različitih ličnosti uvek stvaraistu impresiju, mada je ona vrlo individualno doživljena.

Estetički ideal nije savršenstvo, jer se ono ispolji ili ne ispolji, niti afek-tivni doživljaj, angažovana obrada ili ″prepuštanje″. U kati valja ″biti svoj″,zenovci bi rekli ″u svoj svojoj svojosti″. Artificijelnost ustupa mesto sponta-nosti ali to nije ekspresija minornosti, nije l’art pour l’art, već svrhovita, učite-lji bi rekli vrhunski svrhovita aktivnost, jedina istinska aktivnost, jer u njojučestvuje čovek bez ostatka.

Lako upada u oči činjenica da su mnoge iracionalne postavke ovakvogtumačenja vrlo bliske zenu. To je uglavnom tačno i verovatno je da nema bližedodirne tačke izmeñu zena i karatea nego što je estetski kreativni apsolut –kata.

Japanci - tradicionalisti i dan danas neguju i poznaju spiritualnu umet-nost kata kao ekspresiju mudrosti zena. Tradicionalni učitelji predstavljajupravi rudnik znanja, mada je sve ″znanje″ zena zakopano u dubini čoveka.Buñenje latentnih snaga koje su oduvek u pojedincu a ne spoljašnja promenaili sticanje činjeničkog znanja, umetnost je klasičnih kata.

Gnoseološko-psihoanalitički aspekt

Naizgled proizvoljna i besmislena veza izmeñu spoznanih moći poje-dinca i vežbanja kata dobija novu dimenziju u svetlu ortodoksnih, drevnihučenja o širokom polju dejstva tradicionalnih kata. Interesantno je da i danaspostoje pojedinci koji su čvrsto ubeñeni da pojedine kate poseduju moć ″od-govaranja na pitanja″, i da ih (kate) oni vrlo često konsultuju pri donošenjuodluka.

Pre početka vežbanja kate formuliše se pitanje, alternativni izbor mo-

82

gućnosti, predmet nedoumice, izabrano ponašanje, postupanje i slično. Po za-vršetku kate se navodno u umu formira ″odgovor″. Meñutim, kao što smo većistakli, taj odgovor nije činjenički, nije eksplicitan već liči na čitav spektar re-šenja. On upozorava, objašnjava ali ne navodi pojedinca na neku posebnu al-ternativu.

Mada ovo liči na obično sujeverje koje koriste slabe i neodlučne lično-sti, učitelju daju koliko-toliko razumno objašnjenje. Kako je kata savršeni po-redak, apsolutni kanon, ona deluje na nesvesne snage i sposobnosti, te na tajnačin ne daje kata direktno odgovor već to čini, u krajnjoj instanci, pojedinacsâm, a kata se javlja kao medijum, posrednik. Neki učitelji ipak tvrde da ″kata″odgovara a ″čovek pita″, obrazlažući to time da se pitanja ne mogu formuli-sati u nedogled. Po tradiciji, zabranjeno je postaviti neozbiljno, neumesno ilinevažno pitanje. Zabranjeno je lažno iznošenje činjenica ″kati″ ili prikriva-nje; nije mudro unapred implicirati odgovor jer ″rezultat neće biti odgovara-jući″. Takoñe je besmisleno dva puta uzastopno postaviti isto pitanje ili upornotražiti detaljno razrešenje odgovora; u tim slučajevima ″kata je nêma″ i sled-benik najčešće ne dobija nikakav odgovor, ili je on pogrešan.

Verovatno je ovo jedan od najviše kritikovanih ali i najviše zloupo-trebljavanih aspekata kate. Dokazati njegovo objektivno postojanje značilo binaglavce prevrnuti mnoge bazične postavke savremene psihologije i srodnihnaučnih disciplina. Lošu reputaciju ovaj aspekt duguje činjenici da je veomaomiljen i prihvaćen dobrim delom meñu slabićima, strašljivcima, ne-odlučnima, nesigurnima i bezvoljnima koji i za najmanju odluku traže pomoćsa strane, a ″konsultacija kate″ im liči na obećanu zemlju. Meñutim, učiteljitvrde da se ″odgovor raña sam″, da on ne dolazi kao posledica svesne akcije,niti je odgovor identičan sa prvom misli koja proñe kroz glavu. Odgovor jepre osećaj, unutrašnje znanje, uvid u do tada nerasvetljene činjenice ili od-nose, a ponajmanje banalna vradžbina ili neurotična misao.

I ovde uočavamo priličnu sličnost sa klasičnim istočnjačkim sistemimaproricanja kao što je ″I Ching″ ili ″Knjiga preobražaja″.

Psihoanalitičku praksu i katu je još teže dovesti u vezu. Jasno je da jetermin psihoanalitički dobrim delom neadekvatan, mada se u ovom slučajumože i naći odreñeno opravdanje, jer vežbanje klasičnih kata koje je dovoljnouporno i svakodnevno (učitelji bi rekli: mudro) dovodi do efekta sličnih psi-hoanalitičkom tretmanu. Ne retko ovakav rad, ako je dovoljno dugotrajan, do-vodi do uvida, pri čemu drevna orijentalna psihologija pokazuje dosta sličnostisa savremenom.

Konzerviranje postojećeg znanja

Da drevni učitelji nisu boravili isključivo u nadčulnim idealističkimsferama, već da su imali i te kako smisla za praktično, argumentuje nam i ova

83

upotreba kata. Svakome ko se imalo zadubi u prostrani svet karate-kata, po-staje uočljiva raznovrsnost korišćenja tehnika, njihovih verzija i varijanti. Nesamo to, već i odreñena postupnost ali konstantni napredak, sistematičnouvoñenje novih i sve složenijih tehnika i njihovih kombinacija, što više po-jedinac napreduje na lestvici erudicije karate-kata.

U doba kada pisana reč nije bila poznata iole širim slojevima a pisme-nost je bila retka, genijalnost drevnih učitelja je sistematizovala, kanonizovalai konzervirala postojeće znanje u sistem kata. Otuda i potiče zahtev da se katane sme formalno promeniti jer bi promena originalnog znanja često značila injegovo gubljenje. Alternativa ne postoji: da učenik uči ″savremene″ ele-mente, a da iz knjiga, spisa... sazna sve o tradiciji, istoriji i prvobitnom mo-delu izvoñenja, jer ovakvi dokumenti nisu postojali. Taj model je živ iprisutan, prenosi se sa generacije na generaciju. Konzervativnost, otpor pro-meni je istovremeno i sačuvao od zaborava veliku većinu tehnika, mada mlañiinstruktori mnogih generacija žele da pojedine elemente sistema promene. Si-stem karate-kata je bio konzervativan utoliko što izvorno znanje smatra bo-ljim, proverenijim od trenutnog razvoja saznanja u domenu kata, te da učenikmora da provede decenije vežbajući po originalnim modelima pre nego štodonese svoj sud o vrednosti ili efikasnosti ovog načina.

Tokom 20. veka ogromna većina kata je suštinski promenjena, mnogetehnike su šablonizovane, tok izvoñenja kate je geometrizovan. Mnogi ele-menti su pojednostavljeni, više varijanti jedne tehnike su odbačene a sama teh-nika pojednostavljena, tako da se u različitim katama sreću potpuno istielementi. Po tradiciji, svaki element jedne kate je unikatan i nije istovetan tomistom elementu u drugoj, već se od njega razlikuje u detaljima: sinhronosti,toku pokreta, završnom položaju, toku energije i energetskom balansu. Ova-kav pristup učenju kata u mnogome produžava i otežava učenje, koje zahtevaveliki napor i vreme da se sve sitne nijanse i jedva uočljive finese u stotinamavarijanti registruju, razumeju i nauče. Savremeni instruktori prezentuju i po-dučavaju ove promenjene, šablonizovane kate. Veliki deo kata starijeg pore-kla je izvan upotrebe i na prste se mogu izbrojati poznavaoci svih suptilnihrazlika, detalja i varijanti arhaičnih kata, od kojih mnoge imaju više verzija uzavisnosti od učitelja, kasnijih promena i dodavanja, jer ovako suptilne raz-like ponekad zavise i od fizičke konstitucije i načina izvoñenja tehnike onogako ih prezentuje.

U svetu se ne insistira na nijansama i finesama, već se rade standardnekate i to na zvaničnim takmičenjima i polaganjima. Drevne i arhaične verzijekata predstavljaju predmet teorijskih studija ili prakse pojedinaca.

Narativni (storijalni) aspekt

Mitološki i legendarni elementi su bili vrlo izraženi u katama u njiho-

84

vom kineskom periodu. Služeći kao posebna vrsta zapisa, traga, one suodreñenom, šifrovanom i simboličkom deskripcijom prikazivale mnoge odistorijskih i legendarnih voña, careva, vojskovoña, svetaca, kaluñera i junaka,koji su svojim delima ostali u trajnijem sećanju više generacija. Specifičnaodlika ovih naracija je da se isključivo bave pozitivnim junacima, uspešnimpohodima, legendarnim podvizima. Glorifikacija je očita, tako da svaki odovih elemenata postaje nadčovečansko delo, uveličano i ″opevano″.

Prilično je sličnosti izmeñu epske narodne književnosti i naracija kate.Pored imaginativnog elementa i izražene glorifikacije, naracija je vrlo detaljnai precizna a poseduje konvencionalno uslovljen ″rečnik″, skup simbola i ši-fara koji su izraženi tehnikom, kretanjem, skupom tehnika ili kombinacijama,tako da se po spoljašnjem modelu narativne kate mogu saznati mnoge poje-dinosti: da li je car bio visok ili nizak; da li je započeo bitku ili bio izazvan; dali je lako pobedio i da li mu je pomogla sreća, brojčana nadmoćnosti ili stra-tegija; da li se dogañaj zbio na reci, u planini, na putu – moguće nabrajanje jegotovo beskonačno.

Dolazaći na Okinavu i, kasnije u Japan, većina kata gubi ova obeležja,mada se i meñu savremenijim katama mogu naći neke narativne kate ili katekoje vode poreklo od narativnih kata.

Onomatopejni aspekt

Kao i prethodni, i ovaj aspekt smo pomenuli u toku izlaganja o nastankukate. Onomatopejni elementi u kati nastaju u ranokineskom periodu, ali nara-vno ne samo u kati. Savremeni kiai i kime u katama imaju najvećim delom ko-rene u oponašanju „zvukova“ odnosno glasova pojedinih životinja: rikanjutigra, šištanju zmije, frktanju konja ili lupanju krila ždrala.

Meñutim, oponašanje životinja se ovim uopšte ne iscrpljuje. Staroki-neske paradigme uzdižu pojedine životinje na gotovo božanski tron, te mnogekate u želji da ″komuniciraju sa apsolutnim″ počinju da prihvataju principe,načine kretanja, borbe i povlačenja, tačnije elemente ″ponašanja″ životinja,mada ne uvek u bukvalnom smislu, već i neke njihove personificirane odlike.Kada kažemo da je lisica ″lukava″, to je samo ljudsko viñenje, svesna per-cepcija koje je ova životinja naravno lišena. Mnogi takvi elementi su utkani udrevne kineske kate.

Mada u kasnijim periodima marginalno, tokom više vekova ovakvo tu-mačenje kata je bilo dominantno, prvenstveno na tlu drevne Kine. Danas suovakve kate konzervirane prvenstveno u kung-fuu i sličnim stilovima, dok uvećini velikih, dominantnih japanskih stilova zatičemo samo tragove ili frag-mente koji imaju funkciju da oponašaju životinje, ili se pak direktna linija nemože sa sigurnošću povući. Doduše, imena nekih kata (Gankaku - ″Gavranna steni″) svedoče o veoma jakom uticaju koji je ova tendencija imala u pro-

85

šlosti.Interesantna je činjenica da imena mnogih kata svedoče i o ugledanju

ali ne samo na životinje već i na prirodu i čovekov misaoni odnos prema stva-rima i pojavama koje ga okružuju (″Pogled u nebo″, ″Prodor u tvrñavu″, ″Katauniverzuma″).

Hermetički aspekt

Dosta je reči bilo u ranijem izlaganju o bliskosti i razlikama klasičnihhermetičkih sistema karate-kata. Tome bi valjalo dodati samo to da neke odklasičnih kata imaju za cilj promenu stanja svesti kao i doživljaje nadčulnih inadiskustvenih fenomena, gubitak veze sa datom realnošću i potpuno sub-jektivno doživljavanje imaginativne prirode.

Čest je cilj ovakvih kata kontakt i komunikacija sa materijalno neegzi-stentnim bićima, snagama i bićima koja se nazivaju ″demonima″, ″duho-vima″, ″bogovima″, ili sa neimenovanim bićima superiorne inteligencije, temrtvima i u vremensko-prostornom smislu udaljenim bićima.

Ovakvo tumačenje je vrlo često bilo predmet oštrih kritika. Kako je her-metičko tumačenje neretko u oštroj kontradikciji sa zvaničnim stavovima sa-vremene nauke, dobrim delom i zato što su ovi fenomeni potpuno subjektivni,neproverljivi i nedokazivi objektivnom metodom, obično ″praktičari″ her-metičke orijentacije ovu aktivnost pomno kriju od očiju javnosti. Hermetičkaaktivnost je inače vekovima bila ″tajna delatnost″, a ni do današnjeg dana nijedoživela zvanično priznanje savremene nauke.

U decenijama koje su iza nas nije bilo značajnijeg porasta interesa zahermetiku i hermetičko učenje, samim tim i za hermetičko tumačenje kata.Broj ortodoksnih ″tumača″ kata nije posebno veliki, mada hermetičko poi-manje kata nije strano tradicionalno orijentisanim učiteljima, ali ga mnogi odnjih bezrezervno odbacuju. Meñu mlañim sledbenicima u Zapadnoj Evropi iSAD ima i pristalica hermetičkog pristupa katama.

Metafizički – metafilosofski aspekt

″Kao što se planinski orao, osvojivši visine daleko iznad zemlje, posle dugog vremena vraća svome gnezdu,Tako se i duša, iskusivši život relativni, pojavni i smrtni, Vraća najzad samoj sebi,Gde može da počiva iznad svih snova i iznad svih želja″.

(Upanišade)

Tokom milenijuma i vekova kaluñeri i sveštenici su koristili nepregle-dno polje iskustva kata da bi proniknuli u suštinu najvažnijih fenomena, da bispoznali najveću mudrost, da bi oslobodili duh od ponovne reinkarnacije. Vrloje čvrsta i uporna veza orijentalnih sistema praktične filosofije i karatea, a po-

86

sebno kata. Videli smo da je japanski zen imao gotov presudan uticaj, ali to neznači da kate ne nose u sebi poruku drevnih kultura i civilizacija Dalekogistoka. Đainizam, taoizam, mahajanski i ortodoksni budizam, šinto i zen; ka-rate-kate nose sobom ideale vekova i generacija tragača za mudrošću, za smi-slom vlastite egzistencije, tragača najskrivenijih i najsuptilnijih emanacijačovekovog duha.

Beskrajno je i bespregledno iskustvo i tradicija mnogih filosofskihmisli. Možda je metafilosofija ipak najbliža iracionalnoj, apsolutnoj orijenti-sanoj suštini kata; Zen im je klasični metod, Tao je svaka kata a svaka kata jeTao. Kondenzujući oprečne, iracionalne i metafizičke teorije, mišljenja,ideje... kata se javlja kao medijum izmeñu duhovnih avantura i realnosti ma-terijalnog sveta. Jer, kata se percipira kao vrlo stvaran, opipljiv, fizički skuppokreta, naizgled ″statičan″ i ″prazan″. Zenovci to nazivaju ″tišina koja odje-kuje″. Po njihovim rečima, kata je nema sa onim sa kojim treba da ćuti, saonim ko je ne bi razumeo, ali ″potpuno rečita″ kada naiñe na zahvalnog sled-benika.

Celokupno svemoguće znanje ljudske rase je navodno sažeto u sistemkata. Kao što čovek otvara listove ″najsvetlije knjige″, tako on uči katu pokatu, otkrivajući sloj po sloj mudrosti, taložeći znanje koje nije činjeničko, ži-veći na Putu i postajući taj Put, sve dok ne ″utrne″ ili se ne ″prosvetli″.

Tog trenutka, kaže ortodoksna istočnjačka filosofija ovaploćena u tra-diciji kata, on prestaje da bude reinkarnirano ljudsko biće i, spoznavši tajnuVečnosti, Apsoluta i Savršenstva, postaje besmrtan, postaje bog, a njegov egonestaje u njegovoj dotadašnjoj formi, gubi se razlika izmeñu objektivnog isubjektivnog, te on postaje Sve, percipira Sve i zna Sve. Tako dovršene du-hovne evolucije, pojedinac ″čita″ sa stranica kata, mada je ovo iskustvo iz-vanredno retko, te se o njegovoj pravoj prirodi ništa odreñenije ne možetvrditi. Njega dostižu samo retki ″izabranici sudbine″, askete, patnici, verskiprosjaci i retki fakiri, gurui, učitelji, sveti ljudi, istaknutiji zenovski učitelji.Mnogo uže polje dejstva od ovog nepreglednog spektra mogućnosti pred-stavlja arhaični sistem karate-kata, jednu granu ″drveta mudrosti″ ili jednustazu koja vodi do vrha″najviše planine″.

U doba približavanja misli i transkulturne relacije istoka i zapada, nanašim meridijanima se pojavio odreñeni broj pojedinaca koji su ″prihvatili″yogu, budizam, taoizam, zen... Meñutim, kako su ova učenja u odreñenom od-stupanju u odnosu na ranije istorijske trenutke, ozbiljni učitelji i sledbenici suproporcionalno vrlo inferiorni obilju neznalica, šarlatana i lovaca u mutnom.Slična situacija vlada i u domenu karatea, pa je vrlo mali broj onih koji pose-duju validno, istinsko znanje filosofskih postavki kata u njihovom tradicio-nalnom značenju.

Ovakav pristup katama ponajviše znači opredeljenje, prihvatanje nekeod dalekoistočnih filosofskih ili, radi veće preciznosti, klasičnih hermetičkihmisli, što život onoga ko se za ovakvu odluku opredeli vodi na vrlo različitetokove od uobičajenih za većinu ljudi. Ne poričem mogućnost da se pojedinci

87

iskreno i istrajno posvete proučavanju i vežbanju kata u njihovoj „ideali-stičkoj„ funkciji, mada je ovakav izbor pre izuzetak nego pravilo. Meñutim,ovo je sigurno jedan od najnapornijih i najdugotrajnijih aspekata kata koji zah-teva gotovo ceo život. Tim putem se može ići ili ne ići, mada se celokupna riz-nica znanja i mudrosi ne može iscrpsti – za tako nešto čovekov život je suvišekratak, a snage i sposobnosti previše ograničene.

Oni instruktori i sledbenici koji potenciraju ovo tumačenje katanajčešće su etički solidne ličnosti, uzdržane i dostojanstvene, prilično intro-vertne, kao da ne pripadaju ljudima „ovoga sveta„. Ozbiljni i zreli u razmi-šljanju i postupcima, uglavnom se upadljivo razlikuju od imitatora uspoljašnjoj stvarnosti koji o osnovnim aksiomima iz dalekoistočnih filoso-fija znaju koliko i pećinski čovek o laseru, jer oni predstavljaju apsolutno sub-jektivno iskustvo.

Formalni aspekt

Ogromna većina japanskih instruktora postavlja stroge formalne zah-teve pri izvoñenju kata. Jasno je da je kvalitetno izvoñenje elemenata tehnikeomogućava i olakšava rad na katama, ali važi i obrnuto – neosporan je pozi-tivan uticaj redovnog praktikovanja kata na skup pojedinačnih tehnika kojepojedinac poznaje.

U svojoj strogosti forme, mnogi savremeni učitelji su vrlo rigorozni;kata jeste vežba izgrañene forme rada. U prilog tome govori premisa da sevećina kata završava na istoj tački gde je započeta; ne nekoliko santimetarapored, već tačno na tom mestu. Dobar broj tehnika kretanja je simetričan, štoznači da ako postoje dva kretanja u jednu stranu, postoje i na drugu, pri čemuje dužina stava identična. Embusen savremenih kata je geometrijski vrlo pra-vilan, a onaj ko katu izvodi mora imati vrlo razvijen osećaj za pravac, rasto-janje i kretanje u prostoru, jer su i minimalna odstupanja od strogoformalizovanog prostornog kanona kate greške, tradicionalni japanski in-struktori tvrde vrlo ozbiljne.

Zahtev za formalnom korektnošću odnosi se na potpunu sinhronost ele-menata i ritma imanentnog kati, ali i na sitnije detalje i pojedinosti kao što supotpuna identičnost dužine stava, što i rezultira povratkom na istu tačku nakraju kate, na suptilne precizne nijanse visine i prostorne orijentacije iz-voñenja svih elemenata tehnike. To praktično znači da ako je formalni zahtev„u srednju liniju„ da tehnika bude izvedena tačno u srednju liniju a ne par san-timetara u stranu; isti zahtev važi i za visinu, način formiranja emisionih po-vršina, a odnosi se na energetski balans i buji. Tok pokreta kate uglavnom činisamu katu, a bez izgrañene i oprobane kvalitetne forme kata je neostvarljiva.

Na ovom koraku se spotakne većina početnika i mlañih učenika jer imse čini da je zahtev za tako rigoroznim poštovanjem forme preteran. Vrednostformalne korektnosti dolazi u polje svesne percepcije tek posle višegodišnjegrada i usavršavanje forme izvoñenja kate, naravno u potpunosti usaglašene sa

88

svim ostalim elementima.Impresivna je upornost, strpljivost i dobronamernost koje tradicionalni

japanski instruktori iskazuju pri poučavanju forme kata. Većina tradicionalnihjapanskih učenika, uopšte učenika tradicionalnih japanskih instruktora i samapomno neguje i usavršava formu kao bitan i neprevaziñen element napretkana stazi spoznaje mesta i vrednosti kata u okviru karate-sistema.

Postoje nejapanski stilovi gde improvizacija forme predstavlja „kvali-tet„ a gde se potencira „individualni način„ izvoñenja tehnika u toku rada kate.Samo opšti okvir kretanja i raspored tehnika je odreñen, a ostalo je prepuštenoindividualnim odlikama pojedinca. Meñutim, većina savremenih autoriteta izove oblasti prioritet u vežbanju kata daju formi, neguju je i razvijaju, kako usvom radu, tako i u radu svojih učenika.

Savremeni aspekt

O nastanku savremenih kata sam davao napomene na više mesta u tokuizlaganja. U savremeno doba su vrlo različita i raznovrsna mišljenja o mestu,ulozi i vrednosti pojedinih kata i sistema kata, kako u metodologiji učenjakata, tako i u domenu karate-sistema. Kako je savremeni karate vrlo komple-ksan fenomen, ovaj sud uglavnom zavisi od njemu nadreñenog mišljenja o ka-rateu i odnosa prema njemu.

Savremeni svet je doneo još jednu inovaciju u ovom domenu a to je tak-mičenje u izvoñenju kata. Analogno gimnastici, takmičar izvodi katu a sudijeto izvoñenje ocenjuju, te na osnovu te ocene takmičar zauzima mesto na ranglisti. Ova pojava je vrlo rasprostranjena i javlja se u okviru karate-sporta i uokviru karate-veštine.

Elementi po kojima se „ocenjuje„ su odreñeni mada postoje manje va-rijacije u zavisnosti od škole ili stila, organizacije ili učitelja. Uglavnom se po-tenciraju spoljašnji elementi koje eminentni ocenjivač može da komparira ioceni. Svaka ocena o subjektivnom doživljavanju bi bila besmislena, mada je„mentalni stav„ jedna od tački koje utiču na krajnju ocenu.

Ukoliko prihvatimo činjenicu da japanski takmičari postepeno gubeprimat u domenu borilačkog karatea, to se ne bi moglo automatski preneti naizvoñenje kata. Osoba japanske nacionalnosti je bliža izvoru, za Japanca jekata „stvar po sebi„ koju on oseća, jer su u njoj mnogi elementi tradicije i pra-kse svojstveni japanskom mentalitetu. Ono što Japanac u kati zna, što podra-zumeva, osoba koja nije Japanac mora da razume i uči. Mada se ne bi tačno iobjektivno moglo reći u čemu je suptilna razlika u pristupu, u načinu radakate, impresija čak i najprosečnije upućenog posmatrača može da napravi raz-liku izmeñu rada kate Japanca i vežbača karatea koja to nije. Sigurno je datreba uzeti u obzir i dužinu staža, svakodnevno vreme koje se ulaže u rad, pro-porcionalni odnos obima vežbanja kata i ostalog vežbanja, pa čak i odlike ja-panskog mentaliteta da do perfekcionizma usavršava ono čime se bavi,tradiciju i mentalitet uopšte.

Ipak, i pored svega, stiče se utisak da je tu nešto drugačije, mada je ova

89

razlika donekle ublažena ako se radi o Japancu i učeniku tradicionalnog ja-panskog instruktora. Maliciozni pojedinac može steći utisak da japanski in-struktor (tradicionalističke orijentacije) „nije sve rekao„ onome učeniku kojinije Japanac. Sigurno je da ima i ljubomornog čuvanja znanja, ali su to spo-radične pojave, dok se većina japanskih instruktora svesrdno trudi da svojeznanje prenese učenicima bez obzira bili oni Japanci ili ne.

Jedna „mala tajna„ originalnog izvoñenja kate je svakako vizualizacija.Za ovakav rad zapadnjački mentalitet nema posebnog afiniteta, smatrajući ganebitnim i marginalnim. Nasuprot tome, sledbenik istočnjačkog poreklaupravo usavršavanjem suptilnih razlika i razumevanjem detalja i finesa po-kušava da ostvari superiornost, u skladu sa svojim mentalnim stavom.

Većina kvalitetnijih istočnjačkih karatista neretko koristi vizuelizacijupri izvoñenju kata, smatrajući da im to daje posebnu „duhovnu bazu„, stabil-nost i dominantni kvalitet u odnosu na fizički spoj tehnika, snagu, brzinu...

Razvoj vizualizacije nije niti lak niti kratkotrajan posao, jer dobra vi-zuelizacija predstavlja produkt vrlo školovane ispraksirane imaginacije, in-tenzivne koncentracije i stanja negiranja spoljašnjih utisaka. Za vizualizacijuje neophodna potpuna neutralizacija spoljašnjih utisaka, pri čemu takmičardoživljava posebnu vrstu imaginativne realnosti.

Česta i praktikovana i u sadašnjim uslovima, vizuelizacija nosi sasobom odreñene „psihološko-hermetičke primese„, pri čemu karate-veštinapostaje i mentalna aktivnost ili, da citiramo neke savremenije teoretičare„oplemenjena fizička aktivnost„.

Sportski aspekt

Ovaj sam aspekt ostavio za kraj, jer će čitalac u praksi imati najčešćepriliku da se susretne prvo sa njim, što može da znači i jedino sa njim. Tamogde se karate vežba kao sport, tome valja prilagoditi i kate, mada je to priličnoteško učiniti bez „ostatka„. Bilo kako bilo, karate-sport definiše katu kao „for-malnu vežbu„ ili „sastav„. Tu je kata skup isključivo fizičkih komponenti od-nosno spoljašnjih elemenata tehnike, pri čemu su raspored i način izvoñenjagotovo identični ponajviše posmatraču sa strane. Savremena kategorizacijakata prihvata podelu na učeničke i majstorske i na kate brzine, kate snage ikate disanja. Podela na učeničke i majstorske je i laiku jasna, jer svako moraprvo da nauči slova da bi konačno čitao debele romane; taj razvojni put jesvojstven i sistemu karate-kata.

Sve kate su, u krajnjoj liniji kate disanja, jer disanje odreñuje većinuostalih komponenti, meñu kojima su snaga i brzina. Pod katama disanja se po-drazumevaju kate sa naglašenom edukativnom vrednošću tehnike disanja, gdespoljašnji pokreti dobrim delom služe kao prateći elementi. Kate disanja vodeporeklo od rane indijske joge i tibetanskih tumo-sistema. U toku svoje isto-

90

rije, tehnika disanja (kokyu-wasa) je često bila najvažniji element pri vežba-nju. Kako posebne metode disanja izazivaju i specifična stanja svesti, utiču naintenzitet kompletne, psihofizičke energije, ali i omogućavaju voljnu kontrolunad telesnim procesima, kontrola disanja je predstavljala kamen-temeljac me-toda ortodoksnih tradicionalnih sistema praktične filosofije dalekoistočne ci-vilizacije.

Od hiljada vežbi i njihovih varijanti, odreñen deo pripada i istoriji ka-rate-kata. Po tradiciji, svaka od njih ima specifično disanje, kao što ima spe-cifičnu tehniku. Iz yoga sistema je u karate-kate došlo učenje o postizanjusavršenog zdravlja, vitalnosti i mentalne koncentracije, mada je u okviru yoga-sistema početna tehnika disanja najčešće uvod u mentalne vežbe

Tokom svoje istorije, specifične tehnike disanja u okviru kata su, na-vodno, omogućavale da sledbenici čine „čuda„, omogućavale su dugotrajnogladovanje i neometane meditacije, sve do potpune kontrole nad radom tele-snih funkcija.

Iako i danas postoje eksperti, veliki poznavaoci tradicionalnih metodadisanja i upravljanja vitalnom energijom (ki-em) njihov broj nije veliki. Raz-loge za to valja tražiti prvenstveno u tome što učenje ovih metoda takoñe zah-teva puno vremena i energije da bi se ostvarili zapaženi rezultati, i da bipromena pojedinca bila kvalitativna i potpuna, pa se relativno mali broj sled-benika rešava da sledi ovaj put.

I ovde karate-sistem, tačnije karate-kate imaju dodirnih tačaka sa her-metičkom tradicijom, jer raznovrsne vežbe i tehnike disanja postoje kako uistočnoj tako i u zapadnoj hermetičkoj grani. Njih poznaje kako yoga, tako ikabala, kako zen, tako i savremena psihička magija ili hermetika u užem smi-slu. Postoji priličan broj sledbenika ovih sistema, koji vežbaju slično vežba-nju u katama, i obratno, jer disanje karate-kata ima dodirnih tačaka i sličnostisa mnogim vežbanjima ovih sistema, mada postoje u karate-katama i sasvimspecifična i originalna vežbanja.

Medicinski aspekt

Mudra kineska izreka kaže:„FIZIČKO VEŽBANJE MOŽE DA ZAMENI SVAKI LEK;NIJEDAN LEK NE MOŽE DA ZAMENI FIZIČKO VEŽBANJE „.

91

Telo je jedino mesto istine.(Spinoza)

Gde je poreklo svega stvorenog ?On, bilo da ga je sam stvorio, ili ne,

On koji sve nadgleda s neba višnjeg,On zna – a možda čak ni on odgovor nema.

(Rig Veda)

PRAPOČECI KARATEA

Prapočeci arhaičnog karatea lociraju se širom nepreglednih teritorijadveju dominantnih drevnih dalekoistočnih civilizacija – Indije i Kine, a nji-hova starost je vrlo polemična i teško dokaziva za iole ozbiljnijeg istraživača.Ne postoje materijalni podaci o tačnom vremenu i mestu nastanka, pri čemuje najverovatnije da nastanak veštine nije potpuno autohton, jer veštine sro-dne poznaju mnogi drevni narodi tokom istorije ljudske civilizacije.

Ono malo preostalih pisanih podataka je najčešće nepouzdano ili nijesigurno na šta se tačno odnose. Vrlo je malo očuvanih spisa koji nedvosmi-sleno i autentično govore o prapočecima veštine, dok ih je mnogo veći broj ufragmentarnom obliku, dati kao legende, mitovi, uz velike primese orijentalnemistike i religioznih konotacija, što ne bi trebalo posebno da začudi ako seuzme u obzir činjenica da su prvi tvorci i prenosioci arhaičnih elemenata ve-štine bili usamljeni planinski kaluñeri, isposnici, monasi i sveštenici ranih da-lekoistočnih religija i njihovih šizmatičnih ogranaka. Otuda potiče ispekulativnost stila i iracionalistički vid pristupa deskripciji, koja najčešće neide dalje od mutnih nagoveštaja, sa velikim digresijama iz oblasti filosofskihi religioznih paradigmi tog vremena.

Pored ovoga, u toku kasnijih perioda, mnogi od ovih rukopisa su pre-pisivani i eventualno menjani u skladu sa trenutnim i tada važećim filosof-skim i religioznim dogmama, modifikovani ili asimilovani u opširnijefilosofeme, ili su pak izgubljeni, nestali ili spaljeni, zajedno sa manastirimagde su bili čuvani, što je bila neretka pojava u nemirnim vremenima interak-cije različitih verskih, političkih, filosofskih ili religioznih interesa predhod-nih istorijskih perioda, koji su rezultirali gotovo konstantnim ratovima iustancima, otcepljenjima i pripajanjima teritorija, ratnim pohodima velikihvojskovoña, napadima razbojničkih bandi...

Kako postoji odreñena vremenska i jaka jezička barijera izmeñu dre-vnih dalekoistočnih civilizacija i savremene kulture, jedini put je posredni put,put preko ponovo objavljenih i prevedenih dela, čiji sadržaj bitno zavisi od

93

znanja i leksičke erudicije onoga ko drevne tekstove ponovo prezentuje, ali iod tumačenja pojedinih ideograma i iskustva u prevoñenju ovakvih tekstova,čije metafilosofske deskripcije i iracionalne spekulacije, tako omiljene dre-vnim istočnjacima, valja približiti zapadnjačkoj terminologiji i racionalnompoimanju. I ovo je jedan od razloga što tumačenju podataka iz najstarijih tek-stova valja prići uvek sa odreñenom rezervom.

Meñutim, i pored ovakvog stanja, može se uz odreñenu dozu oprezatvrditi da prvi podaci o prapočecima arhaične veštine koja prethodi savreme-nom karateu datiraju iz 27. v. p. n. e., iz doba vladavine kineskog cara HuangTia, koji je u istoriji poznat kao „Žuti Imperator“.

Pitanje je koliko je ovo bio koherentan sistem i da li se opravdano možesmatrati prapočecima karatea.

U milenijumima koji će doći raznovrsni fizički sistemi će biti poznatina teritoriji drevne Kine, bilo kao sveštenički, bilo kao pučki, laički sistemivežbanja marcijalnih elemenata. Sa sigurnošću se može ukazati na sistem Go-ti, klasični pučkolaički sistem, o kojem se malo toga pouzdano zna. Pogotovose ne može ništa sigurnije tvrditi o njegovoj rasprostranjenosti i broju onihkoji su ga vežbali, kao ni o njegovim ostalim implikacijama. Ima indicija daje to bio autohtoni, prvenstveno narodi sistem vežbanja, u odreñenoj meri pre-zren i anatemisan kako od svešteničkog staleža, tako i od vladajuće plemićkeklase.

Lutajući dalje kroz mračne podrume ranog istorijata karatea, uviñamoda se paralelno sa ovim sistemom razvijao i rani klasični kineski ples i da suoni imali mnogo dodirnih tačaka, pri čemu je klasični ples smatran elitnijomvrstom umetničke ekspresije.

Drevni spisi pominju kaluñera Padhmasambhava-u, koji je kaluñeresvog manastira vežbao u umetnosti fizičke ekspresije slično osnovama kla-sičnog plesa, uz mentalnu kontrolu unutrašnje energije. Upravo ovaj elementukazuje na razvojnu vezu ili barem dodirne tačke sa arhaičnim karateom, kojiće mentalnu kontrolu unutarnje energije preuzeti od ranih yoga-sistema i usa-vršavati je hiljadama godina, sve do 20. veka.

Većina ozbiljnijih teoretičara karatea za tvorca originalnog karatea kaocelovitog sistema smatraju indijskog kaluñera Bodhidharma-u. Ovaj monahpripada malobrojnoj grupi pojedinaca koji su izmenili tok istorije ljudske ci-vilizacije. Indijac po poreklu, iz kraljevske porodice, bio je (verovatno) rano-budistički sveštenik i veliki poznavalac ranih yoga-sistema, ali i drevnihkineskih filosofskih doktrina. Po njemu se kraj 5. i početak 6. v.n.e. i uzimakao orijentaciono vreme nastanka karatea kao sistema, koji je on kreirao – pr-vobitne verzije karatea.

Na lični poziv kineskog cara, Bodhidharma (Bodidarma) dolazi u Kinuda mu bude lični učitelj, po tadašnjoj tradiciji da carevi okupljaju mudre sve-štenike i plemiće oko sebe, a što svedoči o činjenici da je Bodhidharma uži-vao odreñeni ugled i pre dogañaja koji će uslediti.

94

Bodhidharma je došao na kineski dvor, ali se ubrzo pokazalo da njegovsistem metafilosofske transcendendalne mistike nije privlačan niti za cara, nitiza njegovu okolinu. Bodhidharma dolazi u sukob sa carevim bliskim i pover-ljivim ljudima, a budući nepomirljiv i dosledan nepromenljivosti svog si-stema, biva prinuñen da napusti dvor i povlači se u manastir, koji je danas većlegendaran meñu poznavaocima borilačkih veština – Shaolin (Šaolin).

Ono što nije uspeo na dvoru, Bodhidharma pokušava da ostvari u ma-nastiru. Meñutim, ubrzo uviña da ostali kaluñeri ne mogu da prihvate tran-scendentalnu mistiku i iracionalne višednevne pasivne meditacije i odlazi iztog manastira u planine gde, po tradiciji, ostaje devet godina. Tradicija daljetvrdi da za to vreme nije video ni jedno ljudsko biće niti progovorio ni jednureč, hraneći se navodno oskudnim plodovima koje je nudila priroda, provo-deći veliku većinu vremena u mentalnim sferama i dugotrajim meditacijama.Posle devet godina Bodhidharma se vraća u Šaolin da bi „podario svetu“ re-formisani asimilovani sistem vežbanja koji se smatra prvim koherentnim ka-rate-sistemom, (jasno, ne pod nazivom karate).

Ovaj sistem je imao za cilj da negira svesno, racionalno, umsko, ver-balno, sistematično... što znači, konsekventno, i nauku i religiju u osnovnomobliku, a da potencira idealistički, nadčulni spoj fizičkog i mentalnog, tačnijemetafilosofskog, uz iracionalnu metodiku i transcendentalnu i meditativnugnoseologiju. Sam Bodhidharma je govorio da novi sistem znači „s v e“, jersve što pojedinac može, želi, spoznaje, percipira, jeste... sadržano je u multi-ploj ekspresiji ovog sistema, koji je bio utemeljen na osnovu arhaičnih mudri- monotonih skupova fizičkih pokreta koji su imali medicinsku i filosofskuosnovu.

Ovaj Bodhidharmin sistem se naziva Sanchin-kata (Sančin-kata), daizaberemo poznatiji naziv koji je danas u opštoj upotrebi, i sva savremena vež-banja karatea vode poreklo od prve arhaične kate u originalnom obliku. Poteoriji, Sanchin angažuje i telo i svest, ali i nesvesne delove bića, tačnijerečeno, kompletnog, totalnog pojedinca, i naziva se „Meditacija u pokretu“ ili„Ostvareni kosmički um“, jer je zamišljena da predstavlja savršenstvo svegapostojećeg.

Bilo bi neargumentovano pripisati Bodhidharmi zasluge kao samostal-nom tvorcu ovog sistema. Istina bi bila da je on katalizovao, formulisao, pro-brao bitno a odbacio nebitno, na osnovu širokog iskustva, a da je sintetizovaorelevantne valere nepreglednog polja iskustva praktičnih filosofskih sistemaDalekog istoka, te bi se valjalo barem osvrnuti na neke od osnovnih izvora ina njihove uticaje pri tadašnjoj i kasnijoj kreaciji karatea.

Jasno je da je u bazi arhaičnog karatea utkano vekovno iskustvo indij-skih yoga-sistema, koji su na rani karate imali najdirektniji uticaj. Tradicijahatha-yoge da se mentalno kontrolisanim fizičkim vežbama „bude viša sta-nja svesti“ gotovo je direktno transponovana u drevni karate. Na mnogim dre-vnim spomenicima rano-indijske kulture uočavamo tradicionalne asane

95

(položaje) yoge, koje direktno asociraju na stavove u karateu. Posebno im-presionira sličnost bareljefa takvih spomenika kao što je Mohenjo-daro, ali imnogih drugih iz različitih perioda indijske istorije, gde hiljade likova činemonumentalni materijalni dokaz da je karate duhovno čedo indijske civiliza-cije. Čak i tantristički orijentisani elementi figurativno i vrlo eksplicitno su-gerišu izrazitu analogiju yoge i drevnog karatea.

Ghani-yoga (ñnani-joga) je darovala klasičnom karateu metod čiste iapsolutne volje koja vodi ekspresiji jedinstva čovekova bića sa univerzumom,ali njen uticaj ima i mnogo praktičnije implikacije. Metod upravljanja sop-svenom voljom u cilju prevazilaženja sopstvene ograničenosti, bio je kamentemeljac i mnogih kasnijih tumačenja karatea, čak se može tvrditi da se zadr-žao u tradiciji ortodoksnih i klasičnih škola karatea i do današnjeg dana.

Mentalna nadgradnja fizičke osnove arhaičnog karatea verovatno potičeiz metodologije raja-yoge (raña-joga) ili „Yoge kraljevskog uma“, koja grada-cijom vodi, kako istočnjačka tradicija kaže, um pojedinca do ostvarenja tran-scendentalnog stanja nadsvesti ili postupne samorealizacije. Vrhunsko stanjenadsvesne ekstaze koje yoga tradicija naziva Nirvinkalpa Samadhi, redak je dari sledi posle desetina godina svakodnevnog vežbanja i samoudubljivanja.

Karma-yoga je dala dosta etičkoj podlozi karatea, svojim učenjem oispravnom i pravednom življenju, o pozitivnim ili negativnim posledicamasvake akcije, svakog dela, svake misli, kao i kasnije veoma rašireno učenje ometempsihozi (reinkarnaciji).

Kundalini-yoga ili laja-yoga kao metod direktnog buñenja latentne psi-hičke energije, našla je svoje ovaploćenje u direktnoj afirmativnoj i estatičkojmeditativnoj praksi karatea, a još više u fizičkoj bazi praktikovanja koja sledirazvojni put direktne linije i pravolinijskog razvoja.

Od osnovnih dalekoistočnih religija, na rani karate-sistem dominantanuticaj ima budizam, tačnije kasnije razvijeni mahayana (mahajana) budizam.Ništetnost egzistencije, Apsurd postojanja ili nepostojanja i apriorna obman-ljivost čulnih uticaja, dominantna su ideja i osnova mentalne komponente ka-ratea.

Najveći deo prakse i tehnike disanja originalno je preuzet iz tibetanskihtumo sistema i iz kasnijih yoga učenja. Uticaj lamaizma se ne iscrpljuje preu-zimanjem tehnike disanja. Cela kosmogonija i iracionalna metafizika ranogkarate-sistema baziraju na asketskoj praksi drevnih lama.

U toku svog razvoja, karate sistem dolazi pod jak uticaj filosofske č’anškole koja je preteča zen-a u Japanu i koja je verovatno tokom vekova izvr-šila najjači uticaj na metodiku i nadgradnju karatea u njegovim idealističkimpostavkama i iracionalnoj praksi. Posebno je jak uticaj nihilističke ontologije,učenja o ništetnosti svega postojećeg kako u čulno-materijalnom svetu, takoi u mentalnom svetu. To je učenje o „Ništa“ koje je „Sve“, koje je ostavilo (i)vidan trag na arhaični karate u osnovi monotone didaktike i negiranja mo-gućnosti verbalnog ili nekog drugog modela prenošenja znanja.

Od kineskih filosofskih paradigmi valja pomenuti i taoizam, a u njego-

96

vom okviru Lao Tse-a (Lao Ce), Konfučijevog učitelja, čije izreke i misliučitelji drevnih sistema citiraju i dan danas. Dijalektičko učenje o prirodnomtoku svih procesa, o Tao (Putu) kao dominantnom ontološkom principuekspresije fenomena, blizu je i dan danas učiteljima kineskih i okinavljanskihstilova. Tok vremena, ali i „Sveti duh“, Tao je dominantni princip postojanjapojedinca, koji stiče mudrost uvoñenjem Tao u svoj život i delovanjem uskladu sa njim, što znači u skladu sa suncem i mesecom, sa svakom travkom,sa rekom i planinom... da upotrebimo reči drevnih učitelja.

U svojoj kasnijoj fazi, u okinavljanskom periodu, karate dolazi u dodirsa originalnom mnogobožačkom paternalističkom religijom domaćeg življa,ali i tada, a i kasnije, kineska filosofska komponenta, kinesko tumačenje teh-nike i način rada ostaju dominantni.Interesantan je podatak da se rani okinavljanski učitelji redovno pozivaju nasvoje prethodnike, čija je postojbina Kina.

Konačno, da upotpunimo ovaj pregled, u svom istorijski najmlañem pe-riodu razvoja, mentalna komponenta karate dolazi pod uticaj dve japanske re-ligije: shintoizma (šintoizma) i zena, sa kojim se susrela pre mnogo vekova ičiju metodiku neguje. Šinto principi su sigurno izvršili jak i dominantan uti-caj na blaže i fleksibilnije principe poznijeg karatea. Kodeks časti i viteštvapoznat kao samurajski kodeks Bushido (Bušido), donekle su militarizovali fi-losofsku transcendentalnu komponentu karatea, kanonizujući svakodnevni radpo vrlo strogim, gotovo rigoroznim pravilima, od kojih se vrlo retko odstupa.Dužnost, čast, obaveza, moralni dug... etički su principi koje karate preuzimaiz paternalističke šinto religije, koja na pijedestal uzdiže autoritet – muškarca,oca, cara, pretpostavljenog, državu... u odnosu na pojedinca i njegovu volju.Koliko je militantni uticaj kasnog šintoizma jak, svedoči činjenica da su sa-vremeni termini koji se koriste u metodici vežbanja karatea (hajime, yame,yoi...) identični sa japanskim egzercirnim komandama. Meñutim, savremenisvet je usvojio ove termine, kao i originalnu (kompletnu) japansku termino-logiju, koju je vrlo teško, ako ne i nemoguće adekvatno zameniti, bez poseb-nog razmišljanja o kontekstu njenog militarnog značenja, već je treba shvatitikao svetski prihvaćenu i odomaćenu terminologiju, koja omogućava normalnukomunikaciju i sporazumevanje u toku vežbanja karatea u nacionalnim i in-ternacionalnim razmerama.

Za kraj ovog dela izlaganja sam ostavio uticaj zen-filosofije, religije,umetnosti... na karate, ali i vice versa, svesan činjenice da tradicionalni ja-panski karate i zen često dolaze gotovo u identitet. Zen se „uči“ putem nekedruge veštine, ili, na čemu pojedinci insistiraju, umetnost, kao što je karate,iai, čajna ceremonija ili ikebana...

Koliko je zenovsko učenje prisutno u teoriji originalnog karatea, tolikoje prisutno i u metodologiji i mentalnoj nadgradnji – gotovo u svakoj mogućojnjegovoj ekspresiji. Sigurno je da je zen ponajviše istočnjački, ali i najmanjerazumljiv nama, racionalnim umovima zapadne civilizacije, jer je isključivoiracionalan i doživljajno nadiskustven, individualno saznajan. Po rečima

97

samih učitelja zena, njega je nemoguće opisati, nemoguće mu je približiti seakademskim pristupom – spolja. Sam sebi imanentan, zen ostaje potpunoizvan polja iskustva onih koji ne idu „Stazom“, ostaje nedostupan kako ra-cionalnom poimanju, tako i verbalnom objašnjenju. (Valja načiniti odreñenuanalogiju izmeñu ove pretpostavke i Bodhidharmine definicije/determinacijesopstvenog sistema).

Potencirajući nesvesne, kreativne i doživljajne komponente, zen-učite-lji uče poštovanju ekspresije bilo kojeg vida egzistencije i kreacije; poštova-nju travke, cveta i drveta; poštovanju neba, zemlje i mora; poštovanju insektai crva, planinskog medveda i zlatne ribice. Uče identitetu i istovrsnosti poje-dinca i svega što ga okružuje, optužujući upravo racionalnu svest za obmanui iluziju raznolikosti fenomena. Odbijajući bilo vrednosni, bilo kakav drugisud o pojedincu i njegovom mestu u ovom svetu, potencirajući „umetnost živ-ljenja“ u odnosu na sve ostale ekspresije svesnog duha, nude učenje o sve-mogućnosti kosmičke ekspresije sveprisutne snage. „Ono“, koje se nalazi unajdubljim nesvesnim strukturama svakog pojedinca, ali i života uopšte, širegledano – svega postojećeg.

* * *

Mnoge mentalne komponente karatea, koje su karakteristične za ve-štinu, bile su podvrgnute javnoj kritici. Neslavni primat je sugurno imao inte-raktivni odnos karate – zen, bio on tumačen kao mistifikacija karatea, kaoidejno uopštavanje, opasna mentalna manipulacija ili na bilo koji drugi način– a takvih tumačenja je bilo i javnih i polu-javnih.

Zen i srodni sistemi, koje neretko u cilju komercijalizacije pominju ikojima „podučavaju“ literatura i instruktori pojedinih punktova u svetu, pri-sutni su i danas. Klasične zenovske determinante karatea pripadaju u velikojmeri prošlosti, mada se i danas mogu naći pojedinci, prvenstveno na Istoku,koji poseduju izvorno i validno znanje drevnog karatea. Na zapadnoj hemis-feri takvi su prava retkost i mnogostruko brojčano inferiorni onim instrukto-rima, klubovima, organizacijama koji se verbalno deklarišu kao „zenovci,„budisti“ i sl., što predstavlja komercijalnu oblandu za minorno poznavanjekako ovih sistema, tako i samog karatea.

Zen, u svojoj karate funkciji, zahteva decenije ozbiljnog i upornog radai odricanja, povlačenje od „ovozemaljskih“ stvari, konstantnu introspekciju,dugotrajne meditacije i druge mentalne vežbe, te usavršavanje karatea do per-fekcionizma, do spoljašnjeg savršenstva izvoñenja tehnike – tačnije rečeno,zahteva sve fizičke i mentalne snage pojedinca bez ostatka, njegovo vreme iangažovanje, jednom rečju – ceo život.

Pravu mudrost si stekao kada prezreš ceo svet i sve u njemu.Prosvetlio si se kada ti se to više ne gadi.

98

(Zen izreka)

Bezimeno, ishodište je Neba i Zemlje,Imenovano, majka je hiljada stvari.

(Tao Te Ching)

KINESKI PERIOD

Vrativši se sa novoformiranim sistemom nazad u Shaolin, Bodhid-harma ga je preneo ostalim kaluñerima, i oni su ga vrlo brzo prihvatili. Isto-rija kaže da su monasi ovog manastira odlazili u druge krajeve zemlje, širećioriginalno Bodhidharmino učenje, na način na koji su ga i sami prihvatili i ra-zumeli.

U vekovima koji nailaze učenje se širi, ali i modifikuje, a njegovi gla-vni nosioci su kaluñeri i sveštenici širom Kine. Sistem ostaje tajna i privile-gija svešteničkog staleža i nije prezentovan široj javnosti, nego postaje putučenja i prenošenja religioznog i mističnog znanja, koliko i medicinsko-fi-zičko vežbanje, i asimiluje u sebe mnoge ogranke i znanja drugih autohtonihsistema drevne Kine.

U svom narednom periodu, sistem če biti izuzetno fizički naporan istrog, a njegovo vežbanje će dovoditi do dugotrajnih stanja iscrpljenosti kojaće služiti kaluñerima za nadrealne vizije halucigenog karaktera. Neke odlikeovakve strogosti i rigoroznosti ostaviće traga na kasnije periode vežbanja.Posle Bodhidharme, karate-sistem nikada više neće biti isti, i on postaje vrloprostrana oblast ljudskog iskustva. Asimiluje u sebe originalne filosofske uti-caje, tradicionalnu medicinu, akupunkturu, mokseologiju i kompletnu herba-listiku, na osnovu kojih će kasnije nastati katsu i shiatsu u japanskoj tradiciji,ali i savremena akupunktura i akupresura dosta toga duguju i konzervatorskojulozi ovih sistema.

Šireći polje percepcije karatea, kineski učitelji uvode metodiku pore-klom iz klasičnog plesa, a to je analogija sa pojedinim životinjama. Ovi ele-menti se sastoje od oponašanja kako suptilnih filosofskih principa i idejnihsimboličkih komponenti, tako i oponašanja ponašanja, izgleda, načina borbepojedinih životinja, koje u kineskim religijama zauzimaju odreñeno mesto.Spoljašnja karate-tehnika počinje da bazira na asimilaciji principa dejstva ovihživotinja i da svojim izgledom asocira na njih.

Elementi tehnike su nastajali po ugledu na više životinja, ili na samoneku od njihovih komponenti. Do formiranja sistema koji će potencirati bilo

99

principe življenja jedne životinje, bilo čitave grupe, doći će nešto kasnije. Jav-ljaju se škole koje usavršavaju princip jedne životinje, kao npr. „Škola zmije“,koja koristi šištav kiai, hipnotički pogled sličan zmijinom, vijugavo brzo kre-tanje i slično.

U „Školi tigra“, kiai direktno asocira na urlik tigra, a tehnika se sastojiod snažnih udaraca, po analogiji na tigrovu šapu.

„Škola konja“ je uvela udarac nogom (u)nazad (današnji ushiro-geri) ivišestruki kiai koji asocira na njisak konja.

Jasno je da fizički principi nisu dominantni u ovoj analogiji. Tako „Stilbogomoljke“ insistira koliko na složenim lučnim pokretima u tehnici, tolikoi na upornosti i ponavljanju do postizanja uspeha, što je odlika „karaktera“ oveživotinje.

Ovde se analogija nipošto ne završava. Ako uzmemo za primer zmaja,koji je u shaolinskoj sistematizaciji učenja bio završna forma učenja (kata),jasno je da on nije materijalno egzistentna životinja. Meñutim, zmaj je u ži-votu istočnjaka prisutniji od bilo koje druge „životinje“, čemu u prilog govorebrojna umetnička dela i tragovi materijalne kulture. Zmaj je simbolički odrazvrhovne ljudske mudrosti, simbol dubine i prostranosti tumačenja fenomena.„Škola zmaja“ je karateu u nasleñe ostavila misaone forme odnosno metafi-zičko učenje, gde je svaki stil, svaki manastir, davao po neku specifičnost or-todoksnom učenju.

Generalna podela svih ovih pravaca, stilova, škola, metoda moguća jepo dva osnovna kriterijuma: teritorijalnoj pripadnosti i dominantnom prin-cipu.

Po teritoriji gde su nastali, svi stilovi se dele na severne i južne. Severnestilove odlikuje snažna tehnika i nožna tehnika, razgranati stavovi i stabilnokretanje. Stilovi južne Kine su po tehnici meki, brzi, sa spojenim tehnikama.Odlike ovih stilova će se reflektovati u kate, ali i pojedine stilove okina-vljanskog, i kasnije, japanskog karatea.

U odnosu na dominantan princip postoje tvrdi i meki stilovi. „Tvrdi“stilovi baziraju na fizičkoj snazi, izdržljivosti i razvoju pretežno fizičkih kom-ponenti kao baze za mentalnu nadgradnju. „Meki stilovi“ koriste unutrašnjuvitalnu energiju – chi (či ili ñi), poznatu iz drevnih učenja akupunkture.Refleksija ovih stilova će biti očita u onim kasnijim školama na Okinavi i uJapanu, gde dominantni faktor pri izvoñenju tehnika predstavlja mentalnakontrola ki-a (japanski naziv).

Razvojna grana karate stilova se donekle račva po tome što neki od njih,pretežno sasvim mentalno orijentisani, ostaju izmeñu zidova manastira, dokdrugi izlaze u nešto širu javnost, postaju poznati nešto širem krugu ljudi. Ovajdrugi pravac je zaslužniji za izlazak karatea izvan okvira matičnog područjau kasnijem dobu.

100

OSNOVNI STILOVI U KINI

Tai chi chuan

Najistaknutiji reprezentant „mekih stilova“ koji u potpunosti bazira nakontorli chi-a. Spoljašnji pokreti su blagi, sporiji, lučni, uz mentalnu koncen-traciju i jak naglasak na prateće disanje.

Stil danas doživljava ekspanziju i popularan je na zapadu.

Kempo

Drevni stil koji vodi poreklo iz Shaolina, pa se često sreće i pod ime-nom Shaolin Kempo, da bi se istakla ortodoksna pripadnost originalnoj ver-ziji. Verovatno jedan od najstabilnijih stilova, i ne potencira visoke nožne ili„leteće udarce“. U Japanu je poznat pod imenom Shorinji Kempo i ima pri-ličan broj pristalica.

Kpa–kua

Stil je verovatno zadržao najviše kineskih i ranokineskih determinanti.To je stil sporijih, polukružnih i prilično snažnih tehnika.

Poznat je i u savremenom svetu.

Kung–fu

Po prostornoj rasprostranjenosti predstavlja vrlo dominantan stil, kojibazira na nožnim i ručnim tehnikama, tehnikama izvedenim u skoku, a uza-jamni količinski odnos ovih tehnika zavisi od pravca do pravca.

Doživljava izrazitu i naglu ekspanziju u savremenom svetu borilačkihveština, zahvaljujući prvenstveno masovnoj produkciji honkonških filmovakung-fu tematike, ali i moćnoj reklamnoj mašineriji i propagandi, te pokazujejake tendencije negiranja pripadnosti originalnom karate sistemu i teži pro-klamovanju sopstvenog sistema.

101

Budući veoma prostran, kung-fu poseduje i sopstvene varijetete, sti-love, pravce, od kojih su najpoznatiji Wing-tsun, Wu-shu, Siu-Lam, a svetskojjavnosti sigurno „novokreirani stil“ pokojnog honkonškog filmskog glumcaBrusa Lija – Jeet-kune-do (Džit-kun-do).

Imaj vremena za razmišljanje.To je tajna moći.

Imaj vremena za smrt.To je tajna mudrosti.

(Zen-mudrac)

OKINAVLJANSKI PERIOD

Prateći hronološku razvojnu ekspanziju arhaičnog karatea u druge da-lekoistočne civilizacije, svedoci smo pojave da gotovo svaka od dalekoi-stočnih kultura poznaje barem jedan marcijalni sistem koji ima ili je imao imentalnu nadgradnju. Polemična je činjenica koliko je osnovna razvojnagrana kineskog karatea uticala na nastanak ili tok razvoja ovih veština koje su,generalno posmatrano, bazirane na sličnim ili manje sličnim principima kaoi bazična veština. Tako se, na primer, u Indokini razvio Viet-vo-dao, u Indo-neziji Pentjak-silat, u Koreji Tae-kwon-do i Hwarangdo, kasnije Hapkido i sl.Ove veštine ni u kom slučaju ne možemo smatrati običnim stilovima ili ško-lama karatea, jer su istorijske i modulativne razlike očite, mada one pokazujuodreñenu istovrsnost, geneološku pripadnost ortodoksnoj liniji razvoja ar-haičnog karatea.

Verovatno autohtono nastale ili posredno inicirane, sigurno je da su oneu ovom ili onom periodu, dolazile u interaktivni dodir sa karateom, ali i viceversa, sigurno je i karate tokom vekova i milenijuma asimilovao i odreñenetehnike i principe, pa i parcijalne delove prakse i metodologije ovih veština.

Meñutim, ove veštine postoje i dan danas kao zasebne i kompleksne ce-line, nezavisne od osnovne grane razvoja karatea, i kao takve se izučavaju,mada je verovatno teško precizno definisati šta je autohtona veština, posma-trajući istorijski konglomerat hiljade stilova, pravaca, učitelja i veština regio-nalnog i lokalnog karaktera, koje su pre nove ere i u prvom milenijumu noveere bile poznate na gotovo celoj teritoriji dalekoistočnih civilizacija, počevod Indo-iranske visoravni do Japana, od Tibeta do Indonezije.

Generalna razvojna linija arhaičnog karatea vodi iz Kine na Okinavu –neveliko ostrvo burne i dinamične istorije i tradicije. Jasno je da Okinava i,kasnije, Japan, nisu asimilovali samo karate iz reprezentativne tradicije kine-ske kulture. Veliki deo usmene i pisane tradicije, umetnosti a posebno knjiže-vnosti, tradicije upotrebe metala (zanati), te osnove filosofskih paradigmi imitologije... transponovali su se iz drevne kineske tradicije u originalnu oki-

103

navljansku, uz vrlo verovatno prisustvo i odreñenog povratnog uticaja. Budićina nešto nižem nivou istorijskog razvoja i na nižem socio-kulturnom nivou,stanovništvo Okinave je doživelo bogatu kinesku kulturnu baštinu kao pro-gres sopstvene socio-istorijske svesti. Pored toga postojale su i trgovačke ikulturne veze izmeñu Kine i Okinave, a sama Okinava je često prelazila iz ki-neskih u japanske ruke i obratno, sa meñuperiodima relativne samostalnosti,budući pod protektoratom ili kineskog ili Japanskog carstva, koja su se borilaza prevlast i dominaciju na ovom ostrvu.

Budući teritorijalno ipak nešto bliže Kini, kulturni uticaj ove civiliza-cije u srednjem veku je bio jači, uz povremene prekide u periodima japanskeokupacije. Meñutim, i stanovništvo se postepeno japanizovalo, tako da jedanas Okinava japanska teritorija, i pripada japanskom kulturnom krugu.

Ovoj činjenici dosta duguje savremeni japanski i svetski karate, jer ćeoriginalni sistem karatea prevazići lokalne i regionalne okvire i postati prvojapanski a kasnije i svetski kulturni fenomen.

Karate je iz Kine na Okinavu prenet, kako kaže tradicija, na džunkamai sampan-čamcima, a prioritetan uticaj su imale škole južne Kine. Meñutim,okinavljanski karate je asimilovao i neke tehnike stilova severne Kine, o čemuće kasnije biti reči. Postoje odreñene indicije da je na Okinavi postaojao ori-ginalni sistem kojega je kineski karate u mnogome oplemenio i sistematizo-vao. Interakcija stilova, škola, pravaca, metodike i prakse pojedinih verzijakaratea trajala je više vekova, dok se on nije uobličio u potpun, zatvoren i ko-herentan sistem, koji pored spoljašnje tehnike karatea poznaje i tehnike disa-nja, meditaciju i mentalnu nadgradnju, osnove orijentalne medicine,akupunkturu i mokseologiju, herbalističku medicinu i katsu i shiatsu, nastalena osnovu originalnih akupresionih sistema i tradicionalne masaže.

Okinavljanski karate se u teoriji karatea smatra originalnim obrascemkaratea a okinavljanski učitelji utemeljivačima karatea kao celovitog sistema,u modernom smislu.

Originalni okinavljanski naziv je To-de (ili To-te), što slobodnije eti-mološki prevedeno znači „kineska veština ruku“. Očigledno je naglasak na„ruke“, što govori u prilog tezi da su južne škole izvršile dominantni uticaj.

Tode se vežba u manastirima i na dvorovima plemića, i nije bio i pučka,laička veština. Dok su sveštenički i plemićki slojevi gajili umetnost spiritualnenadgradnje todea, dotle su seljaci i ribari poznavali samoodbrambeni oblik au-tohtonog vežbanja, koji je bio manje koherentan i metodičan nego prvi i manjeje uticao na formiranje kasnijeg klasičnog karate-sistema.

Za očuvanje arhaičnih formi i iracionalne metodologije zaslužne su dvestare porodice okinavljanskih plemića: Kobayashi i Otomo. Kobayashi su poz-navali i prenosili umetnost todea baziranu na originalnoj, domaćoj podlozi ijužnokineskoj tradiciji, koja je postala dominantna u toku vekova. Ovo pre-nošenje znanja todea je bilo vrlo hermetično i ostalo je u okviru porodice svedo 20. veka. I dan danas je tradicija škole Kobayashi nepromenjen originalnisistem.

Lordovska porodica Otomo je sigurno meñu najzaslužnijim što je tode

104

sistematično i stalno prenošen sa generacije na generaciju. Po tradiciji, preko500 članova ove porodice usavršavalo je negovalo tode, pronoseći ga kroz ve-kove, više od pola milenijuma, sve do današnjeg dana. Budući da su bili plemići,vodili su političku borbu za očuvanje originalnih tekovina ostrva kojim su vla-dali, i često su političkim i diplomatskim sredstvima uspevali da obezbederelativnu autonomiju, za jedan duži ili kraći period.

Plemićke porodice na Okinavi, počev od ranog srednjeg veka, negovalesu tradiciju todea kao klanovsku ili porodičnu tajnu. Od tog doba karate dobija(i) slobodarsku tradiciju, postaje sredstvo nacionalnog osloboñenja i elementnacionalne svesti kojoj je pretilo nestajanje, usled jakog uticaja kako kineske,tako i japanske kulture. Veliki je broj najistaknutijih majstora i učitelja dao svojživot za osloboñenje od ugnjetavača i strane dominacije. Oni su položili svoježivote – nestali su. Tode nije. On je vekovima bio poslednje sredstvo za odbranuličnog integriteta i imovine od nadmoćnih i naoružanih osvajača, ali i razboj-ničkih bandi, pljačkaša i agresora svih vrsta, ronina, samuraja bez gospodara,koji su se odali krañi.

Stanovništvo ostrva nije bilo bogato ni osnovnim sredstvima za održa-vanje gole egzistencije. Ako bi bilo opljačkano, pretila mu je bukvalno smrtglañu, pa je moralo grčevito da se bori da bi uopšte egzistiralo. Tode sistemmu je predstavljao poslednje sredstvo samoodbrane.

Drugi trend koji valja pomenuti je tradicija stroge tajnosti i bezrezer-vne odanosti stilu, školi ili učitelju, koji je dobrim delom nasleñen iz Kine, alije i posledica društveno-političkih, ekonomskih i istorijskih okolnosti. Oki-navljanski učitelji su odbijali da podučavaju karate bilo koga ko nije bio čistogokinavljanskog porekla, prvenstveno zato da ne bi otkrili tajno oružje borbeprotiv osvajača. U to doba osećajući Japance kao agresore, Okinavljani nisuni spominjali tu svoju umetnost pred njima.

Tradicija tajnosti i vernosti bila je toliko jaka da su spisi i manuskriptiili paljeni u teškim i nemirnim vremenima, ili sakrivani po nepristupačnimmanastirima. Svi poznati dokumenti obiluju lokalizmima i simbolikom kojaje neodreñena i nejasna čak i za poznavaoca, ako nije lično upućen u regio-nalnu subkulturu, njenu tradiciju i običaje. Iz ovog razloga, pisani dokumenti,pored toga što su malobrojni ili oštećeni, predstavljaju prilično nepouzdanizvor podataka, pa ozbiljnije istraživanje mora da se bazira na legendama, mi-tovima i pričama koje su usmeno prenošene do današnjih dana, kao i na kom-parativnim studijama originalnih kata, koje svojim simboličkim jezikomgovore ne samo o todeu, već i mnogim dogañajima okinavljanske istorije i tra-dicije.

Budući da su manastiri bili jedina relativno sigurna mesta srednjeve-kovne Okinave, najviše podataka i najpouzdanije podatke mogli su da dajukaluñeri i sveštenici, koju su vekovima negovali tradiciju nepromenjenog ka-ratea. To, meñutim, nije slučaj ponajviše iz razloga što je manastirska tradi-cija tajnosti bila izuzetno jaka. Koristeći tode kao sistem fizičkog i psihičkogtretmana u postizanju i izgradnji pojedinih komponenti religiozne i mističnesvesti, kaluñeri su davali stroge zakletve ćutanja i držali ih se, tako da svoju

105

umetnost nisu pokazivali neupućenima, već samo mlañem svešteničkomkadru.

Verovatno je da je ovaj generalni pravac uticao na to da ortodoksni, ori-ginalni karate-sistem poznaju i prenose japanski planinski kaluñeri-usamlje-nici yamabushi (jamabuši), čije je znanje nedostupno za većinu „ostalihsmrtnika“. Ma koliko pogled na svet jamabušija bio neprvlačan za običnogčoveka, a pogotovo za savremenog čoveka, toliko je za žaljenje što origina-lno, vekovima polirano znanje koje su oni usavršavali decenijama svoga ži-vota, odumire sa njima.

Osnovni oblik vežbanja u okinavljanskom karateu su kate, bilo da vodeporeklo direktno iz Kine, bilo da su nastale kao delo nekog istaknutog učite-lja, o kojima postoje mnoge legende na Okinavi. Vežbanje borbe nije posto-jalo i nije se praktikovalo u današnjem obliku, jer ga najeminentnijiokinavljanski učitelji nisu prezentovali, ali je zato težište obuke stavljano naperfekcionizam kata. Okinavljanska tradicija poznaje dosta kata, koje je sa-vremeni karate najvećim delom odbacio, a preostale je bitno izmenio i pojed-nostavio. Kate su vežbane hiljadama i hiljadama puta. Tradicija kaže da jepotrebno tri godine uvežbavati svaki stav, tri godine za osnovno kretanje i trigodine za formiranje emisionih površina, pa da učenik tek tada počne da sebavi karateom.

Takoñe je za svaku katu neophodno minimum tri godine svakodnevnogvežbanja da bi se razumela „poruka starih majstora“, odnosno prihvatila spi-ritualna nadgradnja koja je bila nedeljiva od kata.

Tako je pojedinac u toku vežbanja učio po tri ili više godina jednu katui vežbao samo nju, satima i satima svaki dan. Po drevnim okinavljanskimučiteljima, desetak prvih godina vežbanja, što je bio minimum za sticanje maj-storskog zvanja, vežbala se osnova, baza, nijanse pojedinih bazalnih tehnikauz obimnu mentalnu nadgradnju.

Period posle dvadesetak godina je „stepen pravog početnika“. Tek poslepet ili šest decenija svakodnevnog vežbanja, pojedinac je mogao da stekne„celovitu predstavu“, da postane „veliki učitelj“, da pronikne u sve tajne obim-nog tode sistema.

Varijanti i suptilnijih nijansi tehnika bilo je stotine i stotine. Jedna teh-nika u jednoj kati nije istovetna istoimenoj tehnici u drugoj kati. Na primer,sokuto-geri (preteča današnjeg yoko-geri) u svakoj kati ima različit tok po-kreta i način izvoñenja, drugačiji energetski balans i sinhronost odnosno asin-hronost sa kretanjem celog tela. Raspored energije i način tenzije – relaksacijeje varijabilan od kate do kate i od elementa do elementa. Bazične tehnike, kaona primer element koji se danas naziva oi-zuki, imale su i po više desetina va-rijanti i bezbroj suptilnih razlika, i nisu se vežbale na isti način ako se rade umestu, u kretanju, u kontinualnom nizu, a pogotovo u različitim katama, ili uistoj kati na različitom mestu. Meñutim, ove nijanse su bile suptilno odreñenei bilo je potrebno veliko udubljivanje i dugotrajno vežbanje da bi se one ose-tile i primenile. Generalni zaključak bi bio da ova razvojna linija karatea nije

106

prvenstveno borilačka, mada može imati i ovu upotrebu, već je dominantnakomponenta mističnog, iracionalnog i spiritualnog vežbanja.

Ako bismo hteli da rezimiramo osvrt na formu originalne okinavljan-ske karate-tehnike, uviñamo da je ona vrlo složena, da bazira na upotrebi de-setina fizičkih i mentanih principa i dejstava, koji donekle variraju od školedo škole, da je metodika iracionalna, a praksa dobrim delom spiritualna i tran-scendentalna. Tode predstavlja vrlo široko polje ljudskog iskustva i po oz-biljnosti pripada najdrastičnijim vežbanjima koja zahtevaju veći deo vremenai energije tokom celog života.

U okviru onih koji se opredele za vežbanje, samo mali broj stigne dovrhunskog nivoa, koji zahteva i posebnu psihološku strukturu ličnosti, poredpermanentnog i upornog rada i širokog obrazovanja u domenu mentalnih iezoteričnih komponenti sistema.

OSNOVNI STILOVI TODEA

Uechi-ryu

Ovo je vrlo specifičan okinavljanski stil koji je dobio ime po velikomučitelju Kanbun Uechi-ju (umro 1948). On dozvoljava, u svom savremenomobliku, upotrebu elemenata borbe odnosno kompeticiju. Škola je zadržaladosta od klasičnih principa. Ovaj stil ne ostvaruje prestiž u internacionalnimrazmerama i ne šalje svoje instruktore da šire učenje Uechi-škole, zadovolja-vajući se manjim brojem pripadnika koji organizovano i ozbiljno vežbaju, bezposebnih ekspanzivnih pretenzija.

Shorei-ryu

Arhaičan je stil, nastao po ugledu na originalne kineske stilove spori-jeg izvoñenja tehnike. Osnovna tehnika bazira na poznavanju razgranate teh-nike i metodike disanja i sistemu promene tenzije – relaksacije. Koristi sekontrola unutarnje energije (ki) i veliki broj vežbi koncentracije i meditacije.

I na osnovu nekih elemenata ovog stila i njegovog pandana, Shorin-ryu,nastaće tehnika savremenog karatea. Kao primer savremene tehnike ovog stilamože da posluži Hangetsu ili (delimično) Saipa kata, koje poznaje i klasifi-kuje i savremeni svetski karate.

Shorin-ryu

Ova škola predstavlja po načinu eksponiranja tehnike suprotnost pred-hodnoj. Pokreti su vrlo brzi, meki i laki, estetski dopadljivi, bez upotrebe

107

ekstremne snage, brzog su i eksplozivnog toka i nagle promene energetskogbalansa. Koristi se dinamičan kime i kontinuirano kretanje. Tehnika je sin-hrona u savremenoj varijanti stila, ali to nije pravilo.

Veoma je rasprostranjen stil, obuhvata dva osnovna ogranka, danas sa-mostalne stilove: Kobayashi-ryu i Matsubayashi-ryu.

Kobayashi-ryu

Arhaičan je stil, prenose ga članovi porodice Kobayashi do današnjegdana; očigledna je sličnost sa kineskim originalom.

Matsubayashi-ryu

Relativno je nepoznat široj javnosti, a izlazak na svetsku scenu dugujedugogodišnjem lideru Shoshin-u Nagamine-u. Prevazišavši introvertnost i sa-modovoljnost okinavljanske prakse, Nagamine je publikovao kvalitetne iobimne radove posvećene svom stilu i javno ga demonstrirao i propagirao.Ovaj aktivni i dinamični učitelj je neumorno radio na podučavanju drugih alii na propagandi karatea. S obzirom da nije ni plemićkog ni svešteničkog po-rekla, ne potencira tajnovitost i namernu izolaciju, izbegavajući upotrebu mi-stifikacije, zadržavajući punu ozbiljnost i dobar deo spiritualne nadgradnje.

Tehnika stila je vrlo specifična, lučno izvedena, sa višim stavovima, pri-lično asinhrona i bogata varijetetima. Stil poznaje i koristi originalne kate umalo izmenjenom obliku.

Otomo-ryu

Ortodoksni stil koji je dobio ime po porodici Otomo. Danas ga vodiRoshu Otomo Roshi uz pomoć ostalih članova porodice. Nastao na osnovu se-vernokineskog stila Hsing I, iz direktne linije sa originalnim Bodhidharminimučenjem, stil predstavlja deo prošlog vremena i tradicije, koja je veoma jakai dan danas. Ritualna praksa, stroga pravila ophoñenja i ponašanja, te tradi-cionalna metodika, održavaju se i sad u dojoima ove škole. Bio je poznat (i)pod nazivom Mushindo. Tehnika je arhaična, uz potenciranje upotrebe sanc-hin-dachi i permanentno vežbanje Sanchin-kate u originalnom obliku.

Ako ubiješ jednog čoveka, ti si ubica.Ako ubiješ hiljade ljudi, ti si osvajač.

Ako ubiješ sve ljude, ti si bog.(Marco)

108

Šta je život osim šuma, što prekida tišinu,šuma besmislenog porekla, koji će uskoro prestati.

(W. Gundert)

JAPANSKI PERIOD

Sigurno je da prosečno upućeni pojedinac povezuje pojam karatea saJapanom. I sam termin karate je japanski. Etimološki, KARA-TE znači „pra-zna šaka“, mada suptilnije tumačenje ideograma poznaje i prevod „umetnostprazne šake“. Ovo nije nipošto bez osnova, jer je karate u Japanu već deceni-jama, a i dan danas, zvanična umetnost, jedna od dvanaest klasičnih formi tra-dicionalne zen-umetnosti. O ovome svedoči i internacionalni naziv za teveštine i, samim tim, karate – „Martial arts“ (engleski). Karate se uvek pomi-nje kao „art“ što je bliže umetnosti nego veštini. Kod nas je odomaćen terminveština, jer karate u svom „umetničkom obliku“ nema nikakvu tradiciju nanašem tlu.

Postoji odreñena verovatnoća da je karate bio poznat u Japanu i preovoga veka, da su ga doneli planinski kaluñeri – yamabushi, ali da je vežbantajno, u samurajskim porodicama i da je asimilovao i bio asimilovan u origi-nalni srednjevekovni borilački sistem kumi-uchi, na osnovu kojeg će nastatiprvobitni sumo, kasnije ju-jutsu i judo. Meñutim, čvršćih dokaza za ovu tezunema, mada je ona prilično verovatna, pa zvanična istorija karatea smatra daje karate u svom organizovanom obliku „uvezen“ u Japan početkom 20. veka.

Japan, a i savremeni svet, se upoznaju sa karateom (tada još nazivanimtode) na dve demonstracije, 1917. i 1922. Obe su delo Funakoshi Gichin-a(Funakoši Gičin), legendarnog tvorca savremenog karatea, i na drugoj de-monstraciji, održanoj na Atletskom sletu u Tokiju 1922. godine, javnost se ma-sovno upoznala sa karateom koji je demostrirao Funakoshi sa grupomsledbenika.

Veoma darovit učenik, Funakoshi Gichin je od rane mladosti zavoleokarate i počeo je njime da se bavi u dojoima najpoznatijih okinavljanskihučitelja tog doba. Vrlo rano je formirao svoju verziju karatea, potpomognutistomišljenicima. Originalni okinavljanski karate je pretrpeo velike i korenitepromene. Korak po korak, Funakoshi je modulisao novi sistem zasnovan naokinavljanskom uzoru, uz asimilaciju principa i tehnika ju-jutsu i starijihformi.

Funakoshi je postepeno skraćivao tok obuke, izbacujući varijacije i sup-tilne nijanse i univerzalizujući tehniku. Uveo je linijsko i pravolinijsko kreta-

109

nje kao dominantno, a veliki broj ručnih i nožnih tehnika je odbacio.Najveće promene doživele su kate. Funakoshi formira i prezentuje pet

Heian-kata koje samo asociraju na originalne Pinan-kate, kojima će se vratitineki njegovi sledbenici, mada ih neće prihvatiti u ortodoksnoj formi. Sve kate imnoge tehnike simplifikuje, šablonizuje i geometrizuje i uvodi sinhronost i ra-cionalne principe koji se baziraju na saznanjima tadašnje fizike i nauke uopšte.

Veliki deo mentalne prakse nestaje, a učenička obuka, do sticanja maj-storskog zvanja u karateu je koncipirana tako da se može završiti u toku stu-dija, s obzirom da je karate postao predmet vežbanja studenata nauniverzitetima. Sam Funakoshi je lično išao od univerziteta do univerziteta ipodučavao mnogobrojne sledbenike, pomognut državnim vlastima koje suprihvatile širenje karatea meñu omladinom i ostalim stanovništvom.

Naglo rastućem ugledu i broju sledbenika karatea u godinama koje nai-laze, doprineo je kako sam Funakoshi, tako i grupa njegovih sledbenika, kojaće posle njega preuzeti liderstvo u karateu.

Valja pomenuti Funakoshijevog sina Yoshitaka-u (Jošitaka), koji jedanas legenda karatea, a koji je i sam dao veliko praktični i teorijski doprinosoriginalnom očevom sistemu. Definišući pojedine tehnike (yoko-geri i sl.),bio je učitelj i prijatelj najeminentnijih instruktora današnjice i nesebično po-magao ocu. Putovao je od grada do grada, podučavajući i dalje izgrañujući si-stem karatea. O njegovom umeću u karateu i instruktorskim sposobnostimapričaju se legende. Teško bolestan od tuberkuloze, odlazio je u toku treningau kraj sale, izbacujući krv, i nastavljao nesmanjenom voljom i upornošću dapodučava i produbljuje karate sistem. Prerano je umro skrhan bolešću, ostav-ljajući u sećanju generacije učenika, današnjih instruktora, neizbrisiv trag. Fu-nakoshijev sin Jigo je bio jedan od prvih učenika i najvernijih sledbenikaočevog stila.

Gichin Funakoshi, uporedo sa omasovljenjem i teoretskim produblje-njem svog sistema i porastom njegovog ugleda širom Japana, nesmanjenimtempom populariše karate. Trend militarizacije zemlje ide mu na ruku utolikošto vlasti pružaju punu podršku njegovim naporima. On u ovoj situaciji po-tencira japansku verziju karatea, pa čak i mnoge originalne (okinavljanske)nazive zamenjuje japanskim, uzimajući termine iz istorije, često imena dre-vnih japanskih careva, ili pak prevodeći kineske termine na japanski. Poredsebe ima sposoban i kvalitetan instruktorski kadar koji će izaći u svet i izvr-šiti najveću ekspanziju karatea u istoriji veštine.

Proklamujući sopstveni stil, Shoto-kan, Funakoshi ne prestaje da po-pulariše karate, oslanjajući se na rastuću grupu kvalitetnih sledbenika.

U potpunosti formirajući svoj stil, način, metod originalnog vežbanja,objavljuje prvu knjigu o karateu koja je ikada javno publikovana, gde izlažeosnove savremene veštine karatea i njene principe. Ona danas predstavlja ra-ritet, a može se naći posthumno izdanje ″Karate-do-Kyohan″ koje su publi-kovali i preuredili njegovi prvi učenici.

110

Pred kraj Funakoshijevog života i posle njegove smrti, dolazi do pojaveviše škola, stilova, pravaca... na čijem su čelu lideri koji su ili Funakoshijeviučenici ili učenici njegovih učenika (misli se na japanski karate).

Tradicionalni učitelji insistiraju na karateu kao umetnosti, kao metodiciučenja zena, kao spiritualnom i transcendentalnom sistemu. Ovaj trend je bioprilično rasprostranjen u Japanu, ali bez velikog odjeka u drugim zemljama.

Mlañi instruktorski kadar počinje da menja i transformiše originalneprincipe, a to naročito važi za instruktore izvan Japana, koji svoju veštinuadaptiraju na uslove sredine gde se nalaze, u cilju popularizacije i omasovlja-vanja karatea i ličnog prestiža.

Trend da najbolji instruktori i najistaknutiji lideri odlaze izvan zemljeuhvatio je maha posle Funakoshijeve smrti, a najsnažniji je u drugoj polovini20. veka, kada će ekspanzija karatea postati svetski proces, a japanski in-struktorski kadar i japanski karatisti predstavljaju elitu u domenu kvaliteta.

Posle Funakosijeve smrti, njegovi učenici preuzimaju stil, i to njegoviprvi saradnici Shigeru Egami i Genshin Hironishi, koje bismo danas mogliubrojiti u instruktore konzervativne orijentacije. Vrlo rano će u SAD otići Tsu-tomu Oshima, koji će biti prvi prevodilac Funakoshijeve knjige za engleskogovorno područje.

Uporedo sa ovim trendom, prvenstveno mlañi instruktorski kadar ćeprihvatiti reforme i modernizacije, prihvatiti sistem rangiranja i takmičenja isavremeni sistem organizacije, i ovaj trend je najzaslužniji za nastanak mo-derne verzije karatea, i on će nastaviti da se razvija posebno u ne-japanskomkarateu, da bi danas postao dominantni vid vežbanja.

Paralelno sa ovim trendom egzistirala je i konzervativnija grupa učite-lja i instruktora koji negiraju vrednost borbe kao metoda vežbanja karatea,smatrajući je ″opasnom novotarijom″, bazirajući to svoje mišljenje na činje-nici da je borilački karate izum 20. veka, a da se karate milenijumima pre togabazirao na arhaičnim formama vežbanja. Ovaj trend podržava dobar deo biv-ših samurajskih porodica ili svešteničkog staleža, koji vežbaju i prihvataju nesamo karate, već i ortodoksnije veštine kao što su iai ili kyudo u tradiciona-lnom obliku.

Kao živi primer ovog trenda možemo ukazati na tradicionalne okina-vljanske majstore veštine, koji se tvrdokornije nego japanski odupiru prome-nama, vežbajući karate na sličan način kao u prošlim vekovima. Interesantanje podatak da priličan broj okinavljanskih majstora, posle nekoliko decenijavežbanja karatea, počinje da usavršava upotrebu kobudo ili ″malih oružja″,koja predstavljaju oruña – oružja kao što su kon, bo, tembe, sai, nunchaku,tonfa i sl. a čija je praktična, tačnije borilačka upotreba u savremenom svetubespredmetna, jer predstavljaju odbrambena oružja od napada superiornimhladnim oružjem (tipa sablje, koplja...).

U doba interkontinentalnih projektila i laserski navoñenih raketa, vež-banje upotrebe ovih oruña-oružja, ima smisla samo kao asimilacija principa itehnike, pozitivnog uticaja na kompletno vežbanje karatea, a mnogo je manjemogućih praktičnih implikacija u ″realnoj borbi″, u šta bi ponekad hteli da nas

111

ubede režiseri filmova sa hongkonške proizvodnje sa borilačkom tematikom.Zenovsko tumačenje karatea, njegove religiozne i mistične implikacije,

kao i nadgradnja mentalnog vežbanja kao tradicija karatea, ne doživljavajuprogres u savremenom svetu, ostajući uglavnom deo specifične tradicije imentaliteta Japana i pojedinih slojeva u njemu, koji pokušavaju da negiraju″evolutivne″ promene kojima je u 20. veku karate bio izložen.

Danas je u Japanu i izvan njega poznato nekoliko većih i desetine ma-njih stilova ili škola.

Pominjemo neke najvažnije:

Shoto-kan

Osnove stila je dao sam Funakoshi, a kasniji instruktori su u manjoj ilivećoj meri menjali izvorne principe. Smatra se klasičnim stilom sa raz-rañenom teorijskom bazom i jedan je od dominantnijih svetskih stilova.

Tehnika stila je racionalna, bazirana na savremenim principima bio-mehanike, a osnovu kata je dao sam Funakoshi. Tehnike se izvode direktnopravolinijski, kretanje je linijsko, a način rada prilično simplifikovan i geo-metrizovan.

Naziv Shoto-kan može se u zavisnosti od fonetičkog pristupa, tumačitikao ″Tigar u pagodi″ ili ″Udarac ogromnog talasa o džinovsko stablo″ i naovoj dvojnosti je insistirao sam Funakoshi, imajući u vidu njene filosofske,tačnije zenovske implikacije.

Wado-ryu

Osnivač stila je Hironori Otsuka, živa legenda karatea, koji je meñu pr-vima izašao iz okvira Funakoshijevog karatea i proklamovao sopstveni stil.

Univerzalan i human po opredeljenjima, stil čiji naziv znači ″Put prija-teljstva″, pošao je u svetsku ekspanziju u drugom talasu, posle Shoto-kan stila.

Tehnika stila je vrlo meka, blaga, polukružna, ugleda se na starije iz-vore i kate starijeg porekla, koje je Otsuka sam formulisao.

Shito-ryu

Stil je tvorevina Kenwa Mabuni-ja, i u Japanu uživa poseban ugled. Tajugled je neokrnjen i dan danas, a ogromnu većinu sledbenika ovog stila činepojedinci japanske nacionalnosti. Otcepivši se od ortodoksnog Shoto-kana-a,Mabuni pojačano japanizira sopstveni stil, koji odgovar temperamentu i men-talitetu ove nacije.

Tehnika je meka i uvek polukružna, estetski dopadljiva i atraktivna zagledanje.

112

Goju-ryu

Stil vodi direktno poreklo od snažnijih okinavljanskih stilova i u di-rektnoj je geneološkoj vezi sa njima. Go-ju etimološki znači, slobodnije pre-vedeno, ″spoj mekog i snažnog″. Stil ima dosta tradicionalnih elemenata ioriginalne prakse, a njegovi lideri pripadaju grupi konzervativnijih instruk-tora.

Osnivač stila je Gogen Jamaguchi, koji je dobio nadimak ″Čovekmačka″. Očigledno zagledan u originalne principe Shorei grupe stilova, ovaj,po mnogim odlikama grandiozan i samosvojan lider, lično je širom sveta po-pularisao svoj stil, ostavljajući za sobom vrlo kvalitetan instruktorski kadar.

Kyokushinkai

Zvanično ime stila je Kyokushinkai i na njemu insistiraju klubovi i or-ganizacije ovog stila, mada se u svetu često naziva i Oyama-ryu, što je i ra-zumljivo s obzirom da ga je u potpunosti kreirao Masutatsu Oyama.

Stil je sigurno postigao jedan od najvećih i najbržih uspeha po broju pri-stalica i popularnosti, što se naročito odnosi na SAD i Zapadnu Evropu.

Osnovna filosofska ideja je odnos tačke i kruga, evolucije i trenutka,dinamike i dijalektike. Mnogo je toga iz ortodoksne tradicije u osnovi ovogstila, mada su mu metodi propagande vrlo savremeni i posve ″zapadnjački″.Kompeticija je izražena, a vrlo se visoko vrednuje borilačka tehnika i njenaupotreba, kojoj je podreñen sistem vežbanja.

Tehnika je najbliža Goju-ryu stilu, mada je Oyama dao veliki broj spe-cifičnih interpretacija.

113

Kažu da na dalekom ostrvu, preko mora,poznaju tajnu čarobnog praha.Onaj ko ga pomiriše, postaje srećan.Oni koji su se vratili, ništa ne govore o tome.Pitajte one koji se nisu vratili.

Ne idi tragovima starih,već traži ono što su oni tražili.

(Učitelj sa Južne gore)

KARATE U SAVREMENOM SVETU

Prateći dalji razvoj karatea u posleratnim godinama, pa sve do pedese-tih, šezdesetih godina 20. veka, dolazimo do perioda koji se u teoriji karateadefiniše kao doba savremenog razvoja veštine, a koji obuhvata pedeset-šez-deset godina unazad.

Osnovna karakteristika ovog doba je odlazak velikog broja kvalitetnihinstruktora izvan Japana, u SAD, u Zapadnu Evropu i druge delove sveta, takoda danas većina kvalitetnog instruktorskog kadra stilova koji vrše ekspanzijuživi van svoje domovine – Japana. Meñutim, nisu svi stilovi podjednako kre-nuli put ekspanzije izvan matične zemlje. I u samom Japanu, došlo je doodreñenog rascepa, razdvajanja dva osnovna pogleda na karate i tumačenjakaratea, uz prisustvo umerenih i srednjih gledišta.

Posle Funakoshijeve smrti i nakon plejade starijih lidera i osnivača sti-lova i škola karatea, grupa mlañih instruktora je pošla putem reformi i inova-cija, tako da je sama veština doživela čitavu seriju lančanih transformacija isukcesivnih ekspanzija populacije.

Prva veća transformacija je bila adaptacija spiritualne veštine u prete-žno fizičku sa mentalnom nadgradnjom. Ovako tumačenje je predstavljalojeres u odnosu na ortodoksni karate i uglavnom je izazvalo rascep izmeñu po-jedinih stilova i u okviru samih stilova, osamostaljenje i otcepljenje većegbroja istaknutih učitelja i instruktora.

U to doba počinje prva ekspanzija karatea izvan Japana koji, došavši udodir sa kulturama drugačijeg mentaliteta i pogleda na svet, počinje da im seadaptira. Mentalna nadgradnja, iracionalni, zenovski, stariji elementi naišli suna intuitivno odbijanje svojom metafizičkom i metodološkom komponentom.Karate u tom svom obliku nije mogao da računa na neku veću masovnost i iolejaču populaciju sledbenika izvan Japana. Dalji trend transformacije je poten-cirao i fizičke komponente karatea uz uvoñenje kompeticije kao metodavežbe. Na ovaj način, karate bitno menja smisao i ciljeve. Od umetnosti du-hovnog samorazvića postaje prvenstveno veština koja, doduše, zadržava ru-dimentarne psihološke principe, ali je fizička komponenta dominantna i

115

predstavlja osnovu metodološke prakse.Krajnje naporna dugotrajna iscrpljujuća vežbanja, kao i monotona po-

navljanja iste tehnike, uglavnom su odbačeni. Meñu katama je napravljenaoštra selekcija i veći deo je izbačen iz svakodnevne upotrebe. One koje supreostale, bitno su simplifikovane, šablonizovane i geometrizovane, a njihovakompletna mentalna nadgradnja je prepuštena individualnom interesovanjupojedinca.

Transformacija metodologije je očigledna. Umesto gotovo isključivogvežbanja kata u ortodoksnom karateu, podjednaka pažnja se poklanja vežba-nju tehnika, kata i borilačkih elemenata odnosno borbe kao metode učenja ka-ratea i kriterijumu uspeha i nivao uvežbanosti.

Bazična tehnika je takoñe doživela redukciju, a u obzir je uzimana bo-rilačka primenljivost svake pojedine tehnike.

Odnosi unutar veštine su takoñe promenjeni. Bespogovorna poslušnostučitelju i bezrezervna odanost školi i samom karateu silaze postepeno sascene, ustupajući mesto demokratizaciji i liberalizaciji odnosa unutar dojoa.

Karate kao fizička veština ne zahteva više kompletnog čoveka i celo-kupno njegovo vreme i energiju, već postaje deo aktivnosti pojedinca, čestosamo hobi ili rekreativna aktivnost. Ovaj trend odnosno tumačenje karatea kaofizičke veštine prisutan je i dan danas i veoma je snažan kako u Japanu, takoi van njega.

Modernizaciji i daljem osavremenjivanju karatea, oštro su se usproti-vili, a i dan danas je anatemišu, ortodoksni učitelji karatea u njegovoj ar-haičnoj formi. Zadržavajući originalne principe i mentalne komponente, onipoučavaju i sami vežbaju karate koji se bitnije nije menjao već milenijumima,bar što se tiče njegovog metafizičkog tumačenja. Veliki broj ovih učitelja jedrevnog plemićkog ili svešteničkog porekla, ili i dan danas pripadaju svešte-ničkom staležu neke od dominantnijih dalekoistočnih religija. To su ipak po-jedinci - individualci arhaične društvene svesti, koji se protive reformama itransformacijama, tumačeći ih kao propadanje, regres umetnosti karatea, bezobzira na njegovu masovnost.

Ovakvo tumačenje karatea ima svoju bazu prvenstveno u Japanu i dru-gim zemljama Dalekog istoka, a nije naišlo na veće razumevanje ili prihvata-nje izvan ovih kultura. Ne tvrdimo da pojedinci u SAD, Zapadnoj Evropi idrugde ne poznaju arhaične forme i ne podvrgavaju se rigoroznim zakonimačasti i principima življenja koje sobom nosi originalni karate, već da su to po-jedinci i da je broj njihovih sledbenika mali, posmatrano u odnosu na druga,savremenija tumačenja karatea.

U Japanu koji je svojevrstan što se tiče fenomena marcijalnih veštinauopšte, arhaično tumačenje karatea nailazi na odobravanje meñu pojedinimslojevima, a učitelji drevnog karatea i njihovi sledbenici uživaju poštovanje iširu podršku, u skladu sa japanskim mentalitetom negovanja tradicije i oživ-ljavanja istorije.

Posmatrano sa naše, današnje tačke gledišta, arhaični karate uglavnompredstavlja deo prošlosti, deo istorije i deo tradicije, mentaliteta iracionalnih

116

komponenti drevnih dalekoistočnih civilizacija. Današnja egzistencija ova-kvog tumačenja karatea je dobrim delom neobjašnjiv fenomen za nas u za-padnoj civilizaciji, a fanatizam i rigoroznost, te bezrezervna poslušnost,odanost i iracionalnost, izazivaju odbojnost u civilizaciji koja je racionalna,praktična i pragmatična, pa ponekad i hedonistički nastrojena.

Doživljavanje bola, patnje, permanentne nesreće, stav pasivnog po-smatrača zbivanja oko sebe, imaginativna iracionalnost, trpljenje, nemaekspresija, gotovo nemuštost i spoljašnje neizražavanje, verovanje u iracio-nalno i nadčulno, nadiskustveno i nadsvesno, te introspektivna orijentacija ipretežna negacija fenomena spoljašne, date čulno-materijalne stvarnosti, spoz-najno, intuitivno i transcendentalno kao model saznanja i impresije... priličnosu strani kao generalna paradigma, kao pogled na svet i tumačenje istorije iživota, čoveku zapadne civilizacije. Kako su mnoge od prethodnih odlika ka-rakteristične za arhaične veštine i karate, jasno je da on ne nailazi na odobra-vanje, pa čak ni na veće razumevanje van svog matičnog područja.

Ono što impresionira prosečno (ne)upućenog pojedinca koji se kara-teom ili nekom srodnom veštinom bavi, vrlo je visok nivo kvaliteta veštinekoju prezentuju učitelji i sledbenici ove orijentacije, pa se može sa sigurnošćutvrditi, da je taj kvalitet blizak vrhunskom u svetskim razmerama. Tumačenjaove pojave ima dosta i verovatno ne okupiraju previše, jer ni jedno od njih nemože da u potpunosti zadovolji interes u tom pravcu. Po rečima samih učite-lja, ovaj put valja proći, boriti se na stazi znanja i učenja umetnosti, da bi po-jedinac mogao da razume. Tada kada razume, on to ne može verbalno daobjasni niti logički da prezentuje, jer implikacije tog puta učenja prevazilazekako verbalnu komunikaciju tako i logičku, racionalnu ekspresiju, zadirući utranscendentalno i nadiskustveno, apsolutno iskustvo.

Bez pretenzija da se upuštam u orijentalnu metafiziku, pokušaću ra-cionalno da objasnim fenomen vrhunskog kvaliteta veštine u današnjem tre-nutku ortodoksnog karatea. I neupućenom laiku je jasno da ″vežba činimajstora″. Kako su vreme i trud, kao i uložena pažnja i napor u ortodoksnomkarateu ogromni, nemerljivi, svakodnevno se vežba satima i satima – doiscrpljenja i preko njega, svakodnevno se dolazi do granica psihofizičkih mo-gućnosti i one se prevazilaze snagom volje i vizualizacije... jasno je da takoobiman i svestran rad mora i da rezultira kvalitetom vežbanja, koji je očigle-dan i spoljašnjem posmatraču. Ne bi trebalo ni u potpunosti negirati psihičke,šire gledano mentalne komponente, koje potpomažu nastanak i razvoj kvali-tetnog vežbanja.

Sledeća redukcija smisla i banalizacija – ″transformacija″ karatea pred-stavlja nastanak karate-sporta. Da bi ″postao″ sport, karate je morao da pre-trpi niz većih kvalitativnih reformi u više domena. U domenu tehnike izvršenaje velika i višestruka redukcija. Od stotine tehnika veštine karatea i hiljada nji-hovih varijanti i modaliteta, praksa sportskog karatea je usvojila samo malibroj, po kriterijumu upotrebljivosti u sportskoj (što, kao po pravilu, znači u„sportskoj“) borbi.

Ova transformacija je prilično suzila repertoar tehnika koje se vežbaju,

117

mada se u procesu ″treninga″ učenik upoznaje sa nešto većim brojem eleme-nata, nego što će ih praktično koristiti u sportskoj borbi i sa odreñenim katamai njihovim elementima, pri čemu se insistira na unifikaciji elemenata kate.

Metodika sporta je postala dominantna u domenu karate-sporta i usvo-jeni su njeni principi i zakonitosti. Karate-sport je asimilovao principe fizike,biomehanike, sportske medicine, i uveo vežbanje identično sa ostalim spor-tovima. Kao najizrazitiji primer mogu da posluže trčanje i vežbe sa tegovima,kao i pripremna tehnika koja nije specifična samo za karate, već za većinu bo-rilačkih sportova odnosno sportova uopšte.

Originalne vežbe pripreme (taiso) ne postoje u karate-sportu, a origi-nalna metodika disanja zamenjena je gotovo u potpunosti disanjem koje je ka-rakteristično za sportsku aktivnost. Nešto od originalnog disanja je zadržanopri vežbanju odreñenih kata, ali je ono u rudimentarnom obliku.

Svi ritualni, ceremonijalni, arhaični elementi su izbačeni iz prakse, ameñuljudski odnosi su rešeni na demokratski način, u skladu sa njima na-dreñenim socijalnim odnosima datog društva.

Osnovni cilj vežbanja je postala sportska borba i samodokazivanje iprestiž na borilačkom polju, što se odnosi i na vežbanje kata, koje se ocenjujei, samim tim, komparira. Spoljašnji elementi se izvode tako da deluju impre-sivno po snazi, brzini i formi, a manje u skladu sa zahtevima toka pokreta ienergetskog balansa.

Najizrazitije i najuočljivije su reforme koje se odnose na kompetitivnielemenat. Uvedene su težinske kategorije, čemu je meñu ortodoksnim in-struktorima bilo najviše prigovora. Borba postaje sportska borba sa svim kon-sekvencama i implikacijama koje to podrazumeva. Takmičenje jekompetitivno do maksimuma.

Nastao je pojednostavljen sistem pravila borenja i suñenja, koji se jošuvek razvija, u skladu sa sportskim trendom. U tom domenu, kup sistem, re-pasaž (puni i skraćeni), ekipna takmičenja, ocenjivanje vežbanje kata, a na-ročito kata-timovi, sistem poentiranja i način voñenja borbe... najizrazitije susportske odlike.

Osvrćući se samo na bazične odrednice karate-sporta i njegovu genezu,valja istaći da je ovaj trend istorijski najmlañi, ali istovremeno i najsnažniji ida danas predstavlja jedan od najmasovnijih i najorganizovanijih u svetskimrazmerama.

Meñutim, tumačiti karate kao fenomen svetskih razmera prvenstvenokao sport, bilo bi činjenički neopravdano. Karate jeste masovan svetski feno-men. On ima milione pristalica, sledbenika, onih koji ga vežbaju gotovo u čita-vom svetu, brojan i stručan instruktorski kadar. Organizovan je u lokalne,regionalne, nacionalne i nadnacionalne organizacije, koje objedinjuju rad unu-tar svojih okvira. Svaka škola, stil, pravac, istaknuti lider... formiraju svoj si-stem organizacije, klubova, centara... tako da ih je sada u svetu na hiljade.Japan i Japanci polako gube primat, što je najočiglednije u domenu sportskogkaratea, koji je doduše ″izum″ savremenog Japana, ali koji ima jače koreneizvan Japana nego u njemu samom. Izvor učenja je multipli i decentralizovan,

118

a znanje koje se stiče je vrlo raznorodno, najčešće minorno i bezvredno, i umnogome zavisi od kluba, instruktora, organizacije.

Ovakvu ekspanziju i masovnost prati snažna propaganda i reklamna ak-tivnost, te sticanje odreñenih pozicija i renomea u očima javnosti, čiji nivo va-rira od zemlje do zemlje, od organizacije do organizacije i od instruktora doinstruktora.

Krećući se u talasima, po sistemu koncentričnih krugova, ekspanzijakaratea u svetskim razmerama je višestruko prevazišla hronološki stariji talasjudoa, ostavljajući traga u pisanoj reči i filmskoj produkciji. Postoji veliki brojčasopisa, almanaha, periodične publicistike, knjiga, udžbenika, priručnika...koji su posvećeni karateu, a njihovi autori su kako Japanci, tako i predstavniciostalih nacija gde se vežba karate. Savremeni karate je izvršio uticaj i na film-sku industriju, čemu je najbolji dokaz pandemija kung-fu filmova hongkon-ške proizvodnje, u kojima je banalizacija karatea sigurno dostigla visokstepen.

Danas postoji na stotine, a verovatno i hiljade sajtova sa naslovom ka-rate ili karate-do. Meñutim, upravo ta raznovrsnost uticaja, ideja, metoda, tu-mačenja, ozbiljnosti pristupa, kvaliteta vežbanja i pogleda na karate, čine odnjega kompleksan svetski fenomen. Onaj ko bi očekivao kompaktnost i ko-herentnost u ovako masovnom fenomenu, očigledno ne bi bio upoznat sa pra-vim stanjem stvari, a tome valja obratiti pažnju, makar samo informativno.

Svetski karate proces ne samo da je neujednačen i kompleksan, već jestanje prilično nedefinisano i blago rečeno, neorganizovano, te pojedini nje-govi ogranci počinju da izmiču svesnoj kontroli. Naglo širenje uticaja i izu-zetni porast brojčane populacije, doveli su do vrlo šarolikog stanja, kako upogledu kvaliteta instruktorskog kadra, tako i u pogledu kvaliteta samog ka-ratea, načina i ciljeva vežbanja, tumačenja... i otvorili vrata priličnom brojuneznalica, šarlatana, minijaturnih anonimusa, da u velikoj meri komercijali-zuju i mistifikuju karate, te da ovu ″bolest″ karatea prošire gotovo po celomsvetu.

Ipak, situacija je različita od zemlje do zemlje, od organizacije do or-ganizacije, od kluba do kluba, od instruktora do instruktora. U prilog tezi daje stanje prilično nesreñeno i raznoliko, govori i činjenica da postoji veliki brojorganizacija, samostalnih klubova i instruktora, istovremeno paralelno po-stojanje mnogo organizacija, te da broj škola, stilova, pravaca koje vredi po-menuti iznosi više desetina, i da pojedini od njih imaju sopstvene organizacije,bilo da su uključeni u nacionalnu ili neku drugu internacionalnu organizacijuili ne. Ovakvom stanju doprinose i ″mali stilovi″ koje proklamuje pojedinacokružen šačicom sledbenika i to iz bilo kojih pobuda, pa on počinje da delujesamostalno – van kontrole neke organizacije.

Pored ovoga, postoje i profesionalne i amaterske organizacije, kao i″neopredeljene″, one koje se deklarišu tradicionalno i one koje se deklarišu″moderno″. Nije redak slučaj da npr. samo na teritoriji jednog kontinenta po-stoje otvoreni nacionalni šampionati, amaterska i profesionalna prvenstva, pr-

119

venstva svake od organizacija, te prvenstva tog kontinenta u svakom od sti-lova (kojih može biti i nekoliko desetina), prvenstva ″malih″ i nezavisnih; ko-načno, komercijalna prvenstva nevezana za bilo koju organizaciju.

Dosledno tumačeći ovo stanje, jasno je da, kada bismo precizno nabra-jali, mogli bismo samo u toku jedne godine da pronañemo barem pedesetak″šampiona″, od kojih svaki nosi ″titulu šampiona″ na primer SAD i sl. Kakoje regulativa većine organizacija takva da ne može efikasno da spreči ovakvupojavu, a to je i vrlo teško u SAD i Zapadnoj Evropi, gde je ova pojava dalekonajzapaženija, situacija ponekad postaje komična, na momente groteskna.Jasno je da dobar deo ovih ″takmičenja″ i ″takmičara″ na njima nema nikakavposeban kvalitet, već da predstavljaju deo reklamne kampanje i deo dobro or-ganizovanog ″biznisa″, koji stvara profit i puni džepove organizatora i mena-džera, koji sa karateom nemaju mnogo dodirnih tačaka, a za njegovu etiku inorme ponašanja obično nisu ni čuli.

Kakva je čovekova žudnjaTakva je njegova sudbinaKakva je čovekova sudbinaTakva je njegova voljaKakva je čovekova voljaTakvo je čovekovo deloKakvo je njegovo deloTakva je njegova nagrada

(Senrigan)

120

Ne menjaj ideje.Menjaj ljude.

(Suzan Zontag)

KARATE I SRODNE MARCIJALNE VEŠTINEU JAVNOM MNENJU I U MEDIJIMA

Klasični karate, analitički posmatran sve do savremenog perioda, pred-stavlja fenomen – polje interesovanja ekskluzivnih, vrlo uskih subkulturnihzajednica ili grupa lociranih, hronološki posmatrano, u manastire ili srodneinstitucije triju dalekoistočnih kultura: kineske, okinavljanske i japanske. Evi-dentni prvenstveno akulturacioni interaktivni odnos ovih kultura, ako se zapredmet posmatranja ima karate kao sistem, bi pokazivao dve osnovne deter-minante, posmatrano u funkciji teme ovog teksta: potenciranu tajnovitost iočuvanje tajnosti u odnosu na učenje karatea i, kao druga determinanta, ne-postojanje iole koherentnijeg ili potpunijeg uvida šire javnosti u realne do-mete, način rada i vrednosti karatea (naravno, ne pod tim nazivom) i,konsekventno, nepostojanje bilo kakvog mišljenja u javnom mnenju koje bibaziralo na poznavanju realnih činjenica, što je stvorilo prostor za nastanakmitološkog i mitomanskog, legendarističkog tumačenja, koje je baziralo pr-venstveno na spekulativnoj faktografiji.

Jasno je da prethodnu tezu valja shvatiti uslovno, u kontekstu socioi-storijskih i kulturnih prilika datog perioda Dalekog istoka, pa bi pojmovi kaošto je ″javno mnenje″, a pogotovo ″masovne komunikacije″ morali da budushvaćeni u vrlo specifičnom vidu, a njihovo dovoñenje u bližu ili dalju vezusa karate-sistemom bi imalo prvenstveno saznajno–analitičku vrednost.

U doba nastanka arhaičnog karatea pismenost je bila retka privilegija igraničila se sa magijskom operacijom, pa je razumljivo da pisanih podatakao karateu, koji bi mogli da ″utiču na formiranje javnog mnenja″ nema. Budućida je uvid javnosti u vežbanje karatea bio otežan ne samo društveno-profe-sionalnom strukturom njegovih poznavalaca, već i evidentno niskim stepe-nom obrazovnog nivoa ogromne većine populacije drevnih dalekoistočnihkultura, odnosno potencijalnih ″kreatora″ javnog mnenja, i zahvaljujući činje-nici da velika većina stanovništva u datim društveno-istorijskim okolnostimaelitistički determinisani fenomen – karate poima marginalno (i, naravno, nesamo njega), pod konstantnim teretom obezbeñenja osnovne materijalne eg-

121

zistencije, jasno je da bi, za analitičko posmatranje i istorijski pristup, feno-men ″javnost″ u ovom kontekstu valjalo podrazumevati kao dinamički skupmišljenja pre svega onih socijalnih subkultura koje su mogle da poznaju i da,eventualno, vežbaju karate, što konsekventno znači, odreñene pripadnike sve-šteničkog ili plemićkog staleža. Što se pisanih podataka tiče, ozbiljnijeg istra-živača čekaju još veće nedoumice i nejasnoće, nemogućnost iolesistematizovanijeg pristupa, pri čemu nizak nivo pismenosti i komplikovanoideogramsko pismo nisu najveći problemi, jer je tradicija tajnosti bila do temere intenzivna da o činjenicama iz domena karatea pisanih podataka često inema. Ako i postoje pisani podaci koji se odnose na filosofsku nadgradnju iliezoterična medicinska učenja karate-sistema, pitanje njihove verodostojnostije uvek prisutno, jer su najčešće dati u formi iracionalnih filosofskih traktataili zapisa, kao alegorije, metafore ili simbolički opisi koji mogu da budu jasnipojedincu koji ima izvorno znanje dalekoistočnih filosofskih paradigmi iučenja, a mnogo su nepristupačniji ″običnom smrtniku″. Razlozima za ote-žani analitičko-objektivni pristup valja pridružiti i činjenicu da su mnogi spisiizgubljeni, spaljeni, nestali, zamenjivani dokumentima pisanim u kasnijim pe-riodima po sećanju ili poznavanju ranijih dokumenata, a prisutan je i, klasičnojistočnjačkoj misli svojstven, trend simboličko-šifrovanog modela komunici-ranja, pri čemu je uvod u poznavanje alegorijsko-simboličkog jezika privile-gija vrlo uskog kruga u okviru odreñene subkulture.

Evidentno je da se materijalni spomenici ne zatiču samo u pisanojformi, jer su idejne podloge klasičnog karatea ostale zabeležene i u arhitek-turi, skulpturi i slikarstvu dalekoistočnih civilizacija. Mnogi bareljefi u hra-movima, slike na staroindijskim vazama, dekorativni ornamenti kineske iliokinavljanjske primenjene umetnosti, kao i crteži ili freske u japanskim ma-nastirima... svedoče o dugotrajnoj istoriji i tradiciji veštine.

Posrednim putem, iz spisa staroindijske književnosti, dolazimo do po-dataka da je idejni temelj karatea smatran za sveti i uvažavani opus. Spisi kojigovore o klasičnom plesu i najstarijim yoga-sistemima, koji se smatraju pre-tečom karatea, su kao po pravilu, pisani na sanskritu – elitnom jeziku indijskekulture, i time im je dodeljen isti rang kao svetim religioznim ili filosofskimdelima, idealističkim duhovnim spekulacijama i vrhunskim književnim de-lima. Praktit – koji je jezik matematike, tehničkih nauka, ″ovozemaljskihstvari″ ... nije korišćen kada se pisalo o idejnim pretečama karate-sistema.

Meñutim kako tajanstvenost i namerna izolacija neretko bude radoz-nalost, u kineskom periodu razvoja veštine je oko nje postojala ″fama″, skupvrlo naivnih, pogrešnih i laičkih tumačenja, koja su išla sve do apriorne glo-rifikacije i pripisivanja karateu nadnaravnih moći i gotovo magijskih osobina,i to prvenstveno kao sistemu ezoterične prakse, a manje kao sistemu praktičnefilosofije ili metodu individuaolne psihičke evolucije, što je jasno ako se imau vidu potencijalna mogućnost umovanja širih slojeva u domenu filosofije isrodnih disciplina u datom istorijskom periodu.

Kao izuzetak koji potvrñuje pravilo, do današnjeg dana je sačuvan ma-

122

nuskript MUSHINDO ROKU, nastao u okinavljanskom periodu veštine, i kojipredstavlja delo mnogih generacija učitelja – nastavljača kineske I HSINGškole. Na Okinavi, članovi lordovske porodice Otomo, ali i drugi istaknutiučitelji su ostavili obiman materijal, koji predstavlja skup zabeleški o karateui njegovim principima, o detaljima iz istorije i tradicije veštine, o evoluciji po-jedinih tehnika ili kompletnih kata i njihovih naziva, o teorijskim i praktičnimpostavkama odreñenih elemenata ili analizi parcijalne tehnike. Manuskriptobuhvata i opise doživljaja, naročito putovanja, pojedinih učitelja koji su ostaliu sećanju, koji, kao po pravilu sadrže i poentu za učenika, uputstva za rešenjeproblema ili ideal za ugledanje.

Jasno je da je, pri pominjanju okinavljanskog perioda, ambiciozno upo-trebiti termin ″javno mnenje″, jer je ovaj rukopis bio prezentovan samo na-prednim učenicima i bio je namenjen njihovoj edukaciji i erudiciji. Povezansa domaćom – originalnom paternalističkom religijom, karate biva tumačenkao savršeni sistem mitologema i praktične filosofije. Indikativno je da je si-stem koji je imao stotine hiljada sledbenika, ili milione, što je stvar istorijskeprocene, i bio je poznat, priznat i praktikovan više hiljada godina... bio nesamo malo poznat u iole široj javnosti, nego ga je pratilo i izrazito nepostoja-nje pisane reči. U prilog tome govori i činjenica da je prvu knjigu posvećenukarateu publikovao, u 20.veku, tvorac savremenog karatea, Gichin Funakoshi.Radeći na tri verzije knjige o karateu: RENTANGOSHIN KARATE-JUTSUi dve verzije KARATE-DO KYOHAN, Funakoshi ih publikuje 1922. god. ito predstavlja prvi javni pokušaj pisane obrade karatea. Meñutim, preskromnoje reći samo ″pokušaj″, jer su Funakoshijevi pisani pristupi karateru umno-gome i do danas neprevaziñeni.

Savremeni čitalac može da se upozna sa njima prvenstveno putemknjige KARATE-DO DYOHAN – The master text, koja predstavlja post-humno izdanje i obuhvata ekstrakt Funakoshijevog učenja, što se prvenstvenoodnosi na originalne kate u njegovoj interpretaciji. Knjigu je za englesko go-vorno područje preveo i priredio Tsutomu Oshima, direktni Funakoshijevučenik, i ona predstavlja sam vrhunac erudicije – klasično delo do kojeg je sa-vremenom čitaocu moguće da doñe. Budući da predstavlja ekstrakt, njomenisu obuhvaćeni neki drugi delovi Funakoshijevog rukopisa kao što su: COM-MENTARY ON THE INSTRUCTOR’S MANUAL ili ESSAYS ON KA-RATE-DO, pa čitalac nema priliku da se upozna sa kompletnim obimomFunakoshijeve pisane reči posvećene karateu. Ova knjiga je i do dan danasostala neprevaziñena i neponovljena u mnogim elementima, o čemu svedočei brojna ponovljena izdanja. Tehniku (i kate) u njoj demonstriraju prvi Funa-koshijevi učenici, doajeni i vrhunski autoriteti karatea. Posle Funakoshija jevelika većina instruktora svetskog renomea objavila jednu ili više knjiga, i tajse trend omasovio, tako da poslednjih decenija na tržištu postoji veliki broj ra-dova posvećenih karateu. U tom pristupu postoje dve osnovne mogućnosti:da se dâ presek, pregled ili prezentovanje karatea shvaćenog kao sistem od-

123

nosno celina, ili da se jednom od njegovih delova obrati pažnja i osvetli se sve-stranije, bilo da su to kate, pojedina grupa tehnika ili neka druga karate-si-stemu subordinirana oblast.

Nakon Funakoshijeve smrti su objavljene dve knjige koje nose njegovautorski potpis: 20 GUIDING PRINCIPLES OF KARATE i MY WAY WITHKARATE-DO.

Ovoga trenutka postoji i veliki broj pojedinačnih publikacija – časopisai listova posvećenih karateu, i to širom sveta, gotovo u svim državama gde sekarate vežba. Kvantitativna produkcija koja gravitira pandemiji je i razum-ljiva, imajući u vidu planetarnu rasprostranjenost karatea i postojeći plurali-zam njegovih verzija i varijanti. Evidentno je da publicistička delatnostposvećena karateu specifično utiče na formiranje javnog mnenja, pri čemu inajpovršniji uvid u tu produkciju ukazuje na znatne i primetne razlike u do-menu kvaliteta, ozbiljnosti pristupa, pretencioznosti prezentovanja, teorijskogili praktičnog usmerenja...

Dela vrhunskih autoriteta se prevode na svetske jezike i najčešće pred-stavljaju prototip monografija o pojedinim stilovima. Meñutim, starija in-struktorska garda nije nipošto jedina koja objavljuje knjige i sarañuje učasopisima. Veliki je broj autora kako japanske, tako i drugih nacionalnostikoji su dali i koji daju svoj prilog pisanoj reči posvećenoj karateu.

Evidentno je da izuzetno široka baza karate-vežbača, postojanje klu-bova i organizacija, bilo po stilskoj bilo po nacionalnoj pripadnosti... ″zahte-vaju″ adekvatnu količinu pisane reči, s obzirom na doba u kome živimo.Takoñe je jasno da svaki stil ili škola, kao i istaknutiji instruktor sadašnjice,želi da, barem jednom objavljenom knjigom, učvrsti svoj renome i potvrdisvoj autoritet. Iz tog razloga su rafovi za knjige u specijalizovanim prodavni-cama puni literature posvećene karateu i srodnim oblastima, a pojedina ostva-renja se meñusobno razlikuju ne samo po ceni ili tehničkoj opremi, već i poobimu, tiražu, obuhvatnosti teme... Najbrojnije su knjige namenjene engle-skom govornom području, i dela najautoritativnijih pisaca iz ove oblasi su pre-vedena na engleski jezik; sledi literatura na francuskom i nemačkom jeziku i,naravno, japanskom, za tamošnje tržište.

Svetska produkcija knjiga sa budo-tematikom, gde apsolutni primatdrži karate, a u poslednje vreme i kung-fu, kao da u ogledalu oslikava trenu-tne svetske prilike u ovom domenu. Mnogo je autora koji su za predmet svograda uzimali karate i mnogo je napisanih knjiga. Kao da pojedinci dobijaju naautoritetu i ugledu ako publikuju knjigu, ili više knjiga iz ove oblasti. Jasno jeda je pisani pristup karateu ne samo poželjan nego i potreban, i to prvenstvenoiz razloga što u njegovom okviru postoji i odreñeni broj samouka kojima jeknjiga jedini ili dominantni izvor saznanja. Mnoga pitanja iz domena teorijei prakse su rasvetljena upravo na (taj) način, koji omogućava analizu i kom-paraciju, kao i konzerviranje znanja, tako da instruktor saopštava ono što želiu trajnijoj, pisanoj formi. Knjige na temu karate su doprinele ne samo afir-maciji karatea, već i porastu broja njegovih sledbenika i pristalica. Javnost ze-

124

malja gde ne postoji tradicija vežbanja karatea i srodnih veština se upoznala iovim putem sa fenomenima koji su poprimili masovni oblik i anticipirali ukusšire virtuelne publike, prvenstveno mladih.

Takoñe je evidentno da će knjige posvećene karateu glorifikovati i pr-venstveno u pozitivnom svetlu ″slikati″ veštinu, ističući njene etičke, humanei slične aspekte. Razumljivo je da će pojedinci koji su već u karateu i koji pu-blikuju knjigu, davati prvenstveno afirmativni vrednosni sud o njemu i da ćese, svojim delom, truditi da privuku što veći broj mladih ljudi u dvorane zavežbanje.

U ovako masovnoj produkciji kakva je literarna produkcija posvećenakarateu postoji i veliki broj nevrednih, površnih, čak i naivnih ili pogrešnihpristupa, čiji su autori očigledno zalutali meñu autore knjiga iz oblasti kara-tea. U doba kada izdata knjiga ili više izdatih knjiga znači istovremeno i pre-stiž izmeñu stilova ili organizacija, i da publikovanje knjiga ima zapaženomesto pri vrednovanju pojedinaca i njihovom usponu lestvicama hijerarhijezvanja i funkcija, bilo u nacionalnim, internacionalnim ili stilski determinisa-nim organizacijama, a što je potvrñeno i zahtevom tržišta koje prilično brzoapsorbuje relativno velike tiraže knjige iz ove oblasti... jasno je da će svakiiole istaknutiji učitelj ili instruktor imati pretenzija da objavi knjigu.

Produkcija knjiga iz ove oblasti nije imuna ni na dela šarlatana i ne-znalica, tvoraca ″sopstvenih verzija″ karatea, neukih ili površnih subjekatakojima je ″autorstvo″ način da sopstvenu minornost potvrde.

Većina svetskih autoriteta publikuje knjige i objavljuje tekstove u časo-pisima, ili na neki drugi način prezentuje javnosti elemente svog rada u do-menu karatea. Kao suprotnost se javlja grupa tradicionalno orijentisanihučitelja koji smatraju da je publicistika u karateu istovremeno i njegova vul-garizacija i banalizovanje. Oni usmeni i direktni vid prenošenja znanja sma-traju ne samo jedinim pravim, već i jedinim mogućim putem prenošenjaznanja u domenu karatea.

I knjige i časopisi posvećeni karateu iznose prvenstveno faktografijukoja pledira u prilog karateu i njegovom omasovljavanju. Neretko se pristupai nekritički i karateu se pripisuju moći i sposobnosti koje on, objektivno po-smatrano, nema, ili se argumentovani efekti vežbanja karatea preuveličavaju.Kao primer mogu da posluže blic-dijete, ekspresni kursevi samoodbrane ilitrenutno sticanje magijskih ili psihičkih moći – telekineze, telepatije, preko-gnicije ili čak levitacije... što samo svedoči o multiplicitetu kvaliteta kartea iozbiljnosti pristupa, a refleksija je pluraliteta verzija ili varijanti ove veštine.

Postoji fenomen kojemu valja obratiti pažnju, a odnosi se na tretmanborilačkih veština u sredstvima javnog informisanja – radiju, TV, štampi (aline i u stručnim časopisima posvećenim borilačkim veštinama), ali i u usme-nim izvorima obaveštavanja, koji zajedno formiraju odreñeno mišljenje, i nijeprejako reći, sistem predrasuda i iskrivljenih poimanja u svesti javnog mne-nja, meñu manje upućenim ili neupućenima koji, naravno, uvek čine većinupopulacije. Misli se na dovoñenje u vezu kriminala, agresivnosti, siledžijstva,

125

sklonosti tuči i fizičkom obračunavanju i borilačkih veština, gde neslavni pri-mat imaju karate i kung-fu. Evidentan je publicitet koji štampa (prvenstvenozapadnih zemalja) daje slučajevima agresije ili prekršaja zakonskih normi odstrane pripadnika neke od veština. U očima javnosti se poistovećuje pojedi-nac koji je učinio nedozvoljeno delo i sama veština i on se smatra apriori nje-nim reprezentom. To za posledicu ima tumačenje veštine odnosno sporta kaoputa agresivnosti ili kriminala. Ovo uverenje javnosti je potkrepljeno i prisu-stvom pripadnika borilačkih veština meñu takvim ″profesijama″ kao što su″izbacivači″ u disko-klubovima, ″telohranitelji″ i sl. ali i meñu članstvom or-ganizovanih grupa kriminalaca.

Poznati su primeri da bande ili grupe kriminalaca apsorbuju kriminalusklone otpadnike od borilačkih veština ili organizuju prave škole obuke svo-jih članova u siledžijskoj upotrebi tehnike ovih veština. ″Naoružani″ karateomili kung-fuom, kriminalci polaze u krvave obračune gde su frakture lobanje iliudova uobičajene posledice. Ovakvi primeri su evidentni i njih redovno regi-struje štampa, ali i druga sredstva javnog informisanja, što predstavlja kon-stantnu sugestivnu poruku upućenu svesti najšireg auditorijuma. Tako, kaoposledica ovakvog stanja i ovakvog, prvenstveno senzacionalističkog tret-mana, javno mnenje većine neazijskih zemalja negira, gotovo apriorno, ioleveću vrednost i ozbiljnost borilačkim veštinama, a pojedince koji se njimabave gotovo intuitivno smatra za osobe sklone fizičkom obračunavanju, agre-sivnosti, pa i kriminalu, i takve osobe, kao po pravilu, ne uživaju veći soci-jalni autoritet. Valja napomenuti da je situacija dijametralno suprotna upostojbini borilačkih veština – Japanu, gde vanserijski pojedinci iz redova bo-rilačkih veština uživaju ogroman ugled i poštovanje. Većina lidera umetnosti,kulture, nauke, politike... se aktivno bavi nekom od tradicionalnih borilačkihjapanskih marcijalnih umetnosti i to predstavlja jedan od osnova i njihovogprofesionalnog uspeha.

Meñutim, u nejapanskoj, i šire posmatrano, neazijskim sredinama,javno mnenje ima iskrivljenu sliku o ulozi, mestu, vrednosti... borilačkih ve-ština, a krivicu za ovakvo stanje, ili barem jedan njen deo, snosi i introvert-nost instruktorskog kadra, koja je prisutna, kao i naravno, postojanje ″kukoljau žitu″.

Nekoliko objavljenih studija u svetu o borilačkim veštinama kao kri-minogenom faktoru upućuju na zaključak da borilačke veštine pozitivno utičuna smanjenje doze agresivnosti, uspostavljanje samokontrole i samodiscipline.Suprotni slučajevi su poznati, ali oni predstavljaju pre izuzetak nego praviloi odraz su nepoznavanja, nedovoljne upućenosti, nedopustivo niskog stepenaznanja pojedinca koji se odreñenom veštinom bavi, a prekršio je zakonske ilidruge norme svojim agresivnim ponašanjem, prekoračenjem nužne odbrane,sklonošću ka fizičkom obračunavanju... Pojedinac na taj način dokazuje da nesamo da nije ovladao veštinom, već da je od njene suštine razumeo malo iligotovo ništa.

Pretežno negativnom mišljenju javnog mnenja doprinose umnogome

126

i ″instruktori″ u čijoj sali su prisutni krv, nasilje, grubost. Nesvesni svoje pe-dagoške funkcije i socijalne uloge, oni iz bilo kojih razloga tolerišu ili pod-stiču prekoračenje dozvoljenog kontrolisanog kontakta u borbi, što na iolesvesnog posmatrača ostavlja mučan utisak. Stoga i ne čudi previše činjenicada pojedinci, pretežno intelektualnih sklonosti i preokupacija, retko požele dase aktivno bave nekom od veština, jer im je neprivlačan banalizovani fizičkivid veštine kao paravan za agresiju i nepoznavanje njenih pravih vrednosti. Izistog razloga je podmladak u domenu pojedinih veština ugrožen, jer se i samiroditelji teže odlučuju da dozvole svome detetu da započne sa vežbanjem, anekmoli da ga upute u aktivno vežbanje neke borilačke veštine, jer nemajupravu informaciju o njoj. Ono malo površnih impresija koje su mogli dasteknu zahvaljujući štampi, TV-u, a naročito filmu, ne garantuje ni minimumbezbednosti fizičkog integriteta njihovom detetu.

Na ovaj način formirano mišljenje potpomognuto nedostatkom puno-vredne, stručne i afirmativne informacije i uzrokuje stagnaciju priliva mladihi najmlañih u sale za vežbanje pojedinih veština. Postoji odreñena kvalitativnarazlika u reputaciji koju pojedine veštine imaju u očima najšire javnosti, od-nosno javnom mnenju subkulture najčešće malo upućenih ili neupućenih, akoja se odnosi na tretman pojedinih veština i vrednosni sud o njima. Zahva-ljujući prvenstveno filmskoj banalizaciji i neozbiljnom tretmanu ovih veštinau domenu filmske produkcije, kung-fu, a i karate, imaju prilično negativnu re-putaciju. Judo, a kasnije, u doba veće popularnosti, i ju-jitsu imaju, u očimajavnosti, karakter samoodbrambenih veština, a njihovi pobornici se ne sma-traju apriorno nasilju sklonim osobama.

Mada brojčano višestruko inferioran karateu, judo u očima javnog mne-nja poseduje ″odsustvo banalizacije″. Elementi judoa nisu permanentno izvr-gnuti periflaži i komično niskom nivou tretmana, kao što je to slučaj sakarateom i kung-fuom na filmskom platnu.

Izuzetno veliki broj pojedinaca koji se karateom aktivno bave, kao ipretežno neozbiljniji pristup vežbanju karatea, doprineli su sporijem sticanjudruštvenog autoriteta i manjem društvenom priznanju, što je imalo direktnerefleksije u domen javnog mnenja. Od velikog broja subjekata koji su vežbalipod nejednakim uslovima, a neretko i u uslovima nestručno voñenog procesavežbanja, odvajali su se pojedinci koji su kršili odreñene zakonske norme i,samim tim, moralne norme i kodekse časti veštine kojoj su pripadali. U uslo-vima masovnosti nije uvek voñeno računa o pedagoškom i psihološkom uti-caju.

Uz odreñene ograde prvenstveno formalne prirode, valjalo bi afirmisatitezu da je film bio i da jeste sredstvo koje je najveću pažnju od svih ostalihsredstava masovnih komunikacija posvetilo fenomenologiji borilačkih ve-ština. Kao deo kulturološke razmene na estetičkoj ravni, film je imao nezah-valnu ulogu da neretko diferencirane, pa i oportune paradigme dvajucivilizacija – istočne i zapadne – putem vrlo simplifikovanih ekspresivnih mo-dela homogenizuje, ali i populariše, što se neretko svodilo na šablonizaciju

127

kojoj je prethodila banalizacija.Radi istinitosti prikaza, valja prvo istaći suprotne primere – dela poje-

dinih japanskih režisera koji su pedesetih i šezdesetih godina 20. veka izvršiliprvi filmski enkulturalistički efekat, gde u vidu imamo prvenstveno Kurosavu,Mizogučija, Kobajašija, čiji filmovi socio-istorijske tematike locirani(najčešće) u Tokugava period, predstavljaju neprevaziñeni model transkultu-racije i univerzalne komunikacije. Prezentujući doba i svet samuraja, šogunai jakuza, vladavine klanova i kodeksa časti, borilačke veštine su u ovim de-lima dobile oreol plemenitosti i humanosti, ″ovozemaljskim″ stvarima ne-uprljanih entiteta tradicije i duha jedne civilizacije i njene prošlosti. Datimedijum je bio posrednik kojim je legenda o budo-veštinama krenula put srcai simpatije mnogih zaljubljenika i sledbenika.

Mit o veštinama je istovremeno značio i afirmativni pristup, ali i po-vratak u vreme koje je zauvek prošlo. Svestan pretencioznosti legende kojipriča o tradicionalnim veštinama, japanski istorijski film ovog perioda nudiafirmativnu poemu, estetski ideal, ali i estetički model, gde izmeñu veština iumetnosti nema prave razlike, na sličan način univerzalizujući, negirajući gra-nice prošlog, sadašnjeg i budućeg, granica izmeñu realnog i imaginarnog, ra-cionalnog i iracionalnog elementa u nadgradnji budo-veština.

Meñutim, ukoliko su ovi režiseri svojim delom izvršili trajan kulturo-loški uticaj, po trajnosti i intenzitetu identičan, ako ne i dominantniji, ostva-rio je fenomen Bruce Lee, mada je evidentno da je anticipirao različitusubkulturnu strukturu konzumenata. Kung-fu koji je postao, slično koka-koli,stripovima ili žvakaćoj gumi, simplifikovani vizuelni fenomen dostupan sva-kome ko je u stanju da plati ulaznicu za neku od mnogobrojnih bioskopskihdvorana koje su specijalizovane za prikazivanje ″lakšeg″, pitkijeg i banalni-jeg avanturističkog kung-fu filma... ne traži, u svojoj filmskoj verziji, gotovonikakav napor od svojih posetilaca, nikakvo prethodno obrazovanje niti poz-navanje, još manje estetski model razmišljanja – samo njihov novac u zamenuza kliširani scenario, naivnu glumu i obilje scena masovnog prebijanja, mnogofilmske krvi i banalizovanu crno-belu pravdu. Kao da je smisao potisnut ba-nalnom akcijom čija je odlika da traje, a ne da bude element u strukturi ume-tničke ekspresije. Umetnost filma ne postoji u kung-fu žanru, a izražajnasredstva ovoga filma su – kung-fu(i).

Publika procenjuje ″vrednost″ ovih filmova po kvalitetu i kvantitetukung-fu scena i kung-fu tehnike. Ostali, standardni valeri imanentni filmskojumetnosti i izražajnim sredstvima filma postaju gledaocu marginalni. Njegovnivo aspiracije ne doseže u apstraktno, univerzalno ili estetičko, već u akciju,imitaciju, naivnu legendu, priproste dijaloge kao oblandu za predstojeći kung-fu obračun.

Ne može se tražiti nešto od nekoga ko to nema.(Marko Aurelije)

128

Ako znanje stvara problem,neznanje ga neće rešiti.

(Isak Asimov)

TEORIJA O NASTANKU KARATEA

Ovo poglavlje je planirano ne kao istorijat ili činjenički pristup karateukao sistemu, već kao prikaz jedne od savremenijih teorija o nastanku karatea– hermetičkoj teoriji – koja ima priličan broj pristalica meñu savremenim ka-ratistima pro-hermetički orijentisanim, odnosno onima koji karate prihvatajuprvenstveno kao hermetički sistem.

Ova teorija bazira na postavci da je karate, kao sistem, stariji od ljud-ske rase odnosno postojeće civilizacije. Karate bi trebalo da bude produkt –rezultat koncentrisane misaone akcije neke, sa tačke gledišta dosadašnje naukenepoznate civilizacije, polemičkog porekla. Postoje verzije da je karate „donetiz svemira“ i da je dat ljudima u nasleñe, sa ciljem da ubrza njihovu mentalnuevoluciju, ali i verzije koje tvrde da je karate produkt neke veoma drevne ci-vilizacije, koja je prethodila ovoj civilizaciji, i da je karate stvoren da bi pre-neo sadašnjem ljudskom rodu sve univerzalno znanje koje je postojalo.

Oni koji se i malo razumeju u zapadnu hermetičku tradiciju, primećujunaglašenu analogiju sa sistemom tarot. Šta je tarot? Osnovni tarot se sastojiod 22 velike arkane odnosno tarot-karte. Prvenstvena namena karata je za me-ditativnu praksu pri čemu, što je meditativni uvid veći, i horizonti mentalnogpolja znanja se šire. Po hermetičkom predanju, tarot je nastao pre naše civili-zacije, u hermetičkoj civilizaciji. Najkraće prezentovano, hermetička civili-zacija je počivala na razvoju mentalnih komponenti bića, za razliku od našekoja bazira prvenstveno na proizvodnji materijalnih dobara. Ta civilizacija jepoznavala i primenjivala parapsihološke fenomene: telepatiju, psihokinezu,astralnu projekciju i slične, a gotovo neiscrpnu energiju je koristila putemmentalne kontrole makrokosmičke energije. Budući da je bila na superiornomstepenu razvoja, njeni pripadnici su bili na visokoj stepenici psihičke evolu-cije. Njihov osnovni zadatak je bio da neguju spiritualno znanje i veštinu i dase usavršavaju u mentlnim disciplinama. Bili su predvoñeni grupom Adepatanajvišeg reda koji su, dostignutim stepenom na lestvici psihičke evolucije, pre-vazišli materijalne okove i po volji su dobijali materijalni oblik, ili su boraviliu nematerijalnim, astralnim ili višim sferama. Saznavši da civilizaciji pretiuništenje koje oni, uz sve svoje potencijale, ne mogu da spreče, Adepti su

129

odlučili da ostave narednim civilizacijama sve svoje znanje iz oblasti herme-tičke umetnosti i veštine. Tako nastaju 22 tarot-karte. Na njima se nalazi sve-koliko kompletno znanje iz oblasti hermetičkih sistema, celokupna veština isveukupna moć. Tarot je zamišljen tako da bude širen kroz narednu civiliza-ciju. Pouzdajući se u zlo i pohlepu čoveku – varvarinu, pripadniku naše civi-lizacije, Adepti su stvorili karte neograničene moći, koje će neukima da služeza zabavu ili za kocku, dok će mudrima da služe za meditaciju, za otkrivanjeneslućenih mentalnih sfera i uspon u psihičkoj evoluciji. Civilizacija je pro-pala, a vrhovni Adepti svih dosadašnjih civilizacija prelaze u Veliku BeluLožu, naravno u svom nematerijalnom obliku. Po predanju, oni su GospodariSveta; oni upravljaju istorijom i ljudskim sudbinama, usmeravajući posebne,odabrane pojedince na put psihičke evolucije. To su tzv. Mahatme koji, povolji, mogu da imaju i materijalni oblik. Predanje kaže da su neki od istaknu-tih hermetista imali susret – direktni kontakt sa Mahatmom u njegovom ma-terijalnom obliku.

Da se vratimo analogiji sa karate(do)om: Vrhovni Adepti su poznavalipokretnu, dinamičku meditaciju ili umetnost karatea, što je prenošeno sa ge-neracije na generaciju. Karate(do) je kreiran kao apsolutan i savršen sistem.Taj sistem može da zadovolji i zadovoljava sve čovekove potrebe. Savršen-stvo njegovo je potpuno. Svaka pojedinačna tehnika je savršenstvo. Onaj kojiovaj sistem vežba, teži savršenstvu. Kada ga postigne, on postaje Mahatma,Besmrtni, Savršeni.

Karate(do) predstavlja put mudrosti, put znanja, put razumevanja, putrazvoja, čovekovu sudbinu i izbor, osloboñenje od materijalne matrice, raz-voj do tada neslućenih spiritualnih snaga, savršenu psihičku evoluciju. Zami-šljen je kao borilački sistem jer će priglupi i ograničeni pojedinci uvek želetida se bore, pa će u tom cilju vežbati karate, dok će oni koji su produhovljeni,mudri i plemeniti osetiti njegovu spiritualnu poruku i zov dubina spoznaje, ipoći će putem napretka u psihičkoj evoluciji.

Analogija sa tarotom je očigledna.Po toj teoriji, karate(do) ne može nikada da nestane, niti da se izgubi –

uvek će biti pojedinaca koji će da ga koriste i tumače kao borilački sistem, alii pojedinaca koji će da razumeju njegovu suštinu, koji će da postanu njegovesluge i sveštenici, da bi postali gospodari svog života i gospodari sudbine.Predviñeno je da sve što je karate(do), predstavlja savršenstvo i da omogućavada se oseti spirit odnosno ideja. Karate može da bude vežban kao spoljašnji,borilački sistem koji je funkcionalno operativan, da bi se omogućilo njegovoprenošenje od strane onih koji ne poznaju sve njegove potencijalne dubine, alii kao hermetički, iracionalno-spoznajni sistem psihičkog razvoja i ekspanzije.

Karate-do je zamišljen da se vežba kao spiritualna umetnost. U njoj, zarazliku od čisto borilačkih sistema, učenik u toku prakse prolazi i doživljavarazličita mentalna stanja: koncentraciju, ekspanziju svesti, doživljaje čija jepriroda slična halucinogenoj, meditativne uvide, transcendentalna stanja, sta-nja gubljenja forme ega, nadsvesnu ekstazu i doživljaj beskonačnosti... da po-menemo samo neka od osnovnih. Tu pripadaju i ritualna i meditativna praksa,

130

odreñeni obredi/postupci religioznog karaktera i religiozna služba. Važno jenapomenuti da ovakav tok promene svesti, i ako predstavlja psihičku evolu-ciju, posmatraču sa strane liči na duhovno rastrojstvo ili ludilo, jer su neke odusputnih manifestacija ovih fenomena slične abnormalnim stanjima psihe.Tako, na primer, neki od doživljaja veoma liče na pojedine fenomene koji sejavljaju tokom šizofrenije, manijakalno-depresivnih stanja, hebefrenije i sro-dne grupe oboljenja, ali ih, niukom slučaju, ne bi trebalo sa njima pomešati, ani slučajno poistovetiti.

Evidentno je da ličnost podrvgnuta hermetičkoj praksi karate(do)a, uodreñenim periodima ne može da socijalno funkcioniše, ili da gubi kontakt sadatom, materijalnom realnošću, za odreñeno vreme, boraveći u iracionalnomsvetu sopstvene imaginacije, koji je predmet spoznaje i intuitivnog uvida. Evi-dentno je da se ova stanja kvalitativno razlikuju od stanja psihičke bolesti, jervode psihičkoj evoluciji i psihičkom progresu i ekspanziji, iako su im neke odspoljašnjih manifestacija slične. Krajnji cilj ovakve prakse je prevazići ovo-zemaljska ograničenja i materijalni vid egzistencije – postati Adept visokogranga i, osloboñen od materijalnih stega, biti svoj ″u svoj svojoj svojosti″, daupotrebimo zenovski izraz. Samo retki i odabrani koji su prošli Scilu i Ha-ribdu, upoznali Pakao i Raj, prošli Golgotu i nadišli sve to, u jednoj ili više in-karnacija, mogu da postanu članovi Velike Bele Himalajske Lože iliGospodari Sveta.

Sigurno je i to da podvrgavanje ovakvom mentalnom radu u periodu odviše decenija čini ovakve osobe dobrim delom socijalno neadaptiranim i ne-adekvatnim. Oni ne prihvataju date obrasce ponašanje i reagovanja svoje kul-ture, niti uobičajenu logiku i racionalni progled na svet. Budući da težesavršenstvu, oni kritičnije uviñaju nesavršenstvo, i svoje i svoje okoline, i borese protiv zla, prosečnosti i samozadovoljstva u sebi. Put je to asketski,mučenički i nerazumljiv, jer je apsolutno individualan. Nepotrebno je napo-menuti da su pojedinci koji su spremni da njime idu izuzetno retki, i tokomistorije ljudske civilizacije, a pogotovu u današnjem svetu, svetu materijalnihdobara i hedonističke filosofije egzistencije. Možda je jedan od preduslova dase poñe ovim putem i već postojeća socijalna neadaptiranost, introvertnost,iracionalni način reagovanja, osobama kojima se Put Karate(do)a čini priv-lačan. Jasno je i to da su kvalitet hermetičkog karate(do)a i njegov kvantitet uvelikoj disproporciji, jer izuzetno mali broj pojedinaca duže vremena izdržina kvalitativnom usavršavanju Puta koji su odabrali, jer, kao što učitelji kažu,taj put je najteži od svih puteva kojima može da se ide, jer traži čoveka, a takveje teško naći.

Ni u kom slučaju ova teorija ne obavezuje u znatnoj meri niti autora nitičitaoce ove knjige, s obzirom da pripada hermetičkom karate(do)u i njegovojdoktrini. Sigurno je i to da je ona nastala analogno sa savremenijim trendovimaodreñenog teorijskog tipa mišljenja. Neke njene verzije su, dobrim delom, poduticajem Denikena i njegovog misaonog opusa. Neke druge, prohermetički ori-jentisane, teže da se što više približe klasici zapadne hermetičke tradicije, što

131

najbolje ilustruje ovde pomenuta analogija izmeñu tarota i karate(do)a. Ne tvr-dim da izmeñu tarota i hermetičkog karate(do)a nema odreñenih, čak i upadlji-vih sličnosti. Svakome ko poznaje ovu grañu, to je jasno. Ali, pošto bi ovopredstavljalo nekakav uvod u komparativne studije tarota i karate(do)a i, kon-sekventno, zapadne i istočne hermetičke tradicije, i predstavlja prvenstvenospekulativno pitanje, zadržaću se na do sada rečenom.

Prethodni redovi predstavljaju samo kratak prikaz jedne teorije, nipo-što praksu karate(do)a. Postoje čak i teoretičari hermetičkog karate(do)a kojise, delimično ili u potpunosti, ne slažu sa njom, niti sa ovakvim načinom pre-zentovanja teorijske osnove karate-sistema. Odlučio sam se da prezentujem(prvu) teoriju jer je poznata i kod nas, u odreñenim krugovima, ali uz mnogeneistine, proizvoljnosti, nerazumevanja i ″dopune″ koje su rezultat ″kreativ-nog dejstva″ njenih ″poznavalaca″, dok ozbiljnijeg ili stručnijeg pristupa ilipokušaja objašnjenja nema, pa se prethodni redovi mogu shvatiti i kao mojskromni doprinos objašnjenju ovog fenomena.

Pametan čovek zna da kaže: „ne znam“.(Ajnštajn)

132

Postavi sebi nedostižne i neostvarive ciljeve.Prekorevaj sebe što ih nisi ostvario.

(Bakminster Fuler)

KARATE-WASA

Termin karate-wasa shvaćen u svom opštem značenju predstavlja skupsvih pojedinačnih elemenata (ili karate-tehnika u užem smislu), i predstavljadeo Gokataken-a*. Jasno je da je karate-wasa samo jedan deo kompleksnog ikompletnog karate-praksisa, mada ona u savremenom svetu karatea teži dazauzme dominantnu ulogu (barem) u smislu obima vremena i pažnje koja jojse posvećuje u svakodnevnom radu, a što je sigurno odraz laicizacije, simpli-fikacije i, ako već valja izneti i vrednosni sud, banalizacije nadasve komple-ksne i izuzetno prostrane i sveobuhvatne strukture tkiva fenomena karatea.U svom užem značenju, u kojem se u žargonu karate-jezika najčešće upo-trebljava, termin karate-wasa podrazumeva jedan element karate-wasa(shvaćene u širem značenju), što znači singularnu jedinicu koja obuhvata ce-lokupni tok izvoñenja uključujući, naravno, i prateće i nadograñujuće ele-mente i, ovako koncipirana, prvenstveno ukazuje na fizičku dimenzijuelemenata karate-wasa, što bi iole ozbiljnija analiza ustrojstva elemenata ka-ratea posmatrala kao nedoslednu i neopravdanu, iole ozbiljnijeg smisla lišenuredukciju.Meñutim, za put učenja, prihvatanja i usavršavanja karatea i, konačno, posti-zanje i dostizanje odnosa koegzistencije i ostvarenje stanja „paralelnog toka“sa karateom, što je jedan o autentičnih ciljeva vežbanja karatea, neophodno jesvakodnevno dolaziti u dodir sa svim pluralitetom karate-wasa, koja pred-stavlja stepenice kojima se sledbenik uspinje na Putu Karate-doa; on mora dastane na svaki stepenik da bi se sledeći pojavio, dok ostale stepenice ostaju izanjega; one su ispunile svoju svrhu i, naizgled, funkcionalna upotreba im jeiscrpljena.

Meñutim, svaka karate-tehnika predstavlja gotovo nepregledno pro-strano polje značenja, unikatna je po svojoj suštini, a njena smislena kompo-nenta je za um pojedinca „neiscrpiva“, jer ga transcendira prvenstveno svojomapsolutnom, metasimboličkom i metanoetičkom dimenzijom.

Tako, karate poznaje veliki broj tehnika, koji se u klasici karatea meristotinama ili hiljadama (što zavisi od škole), gde se javljaju varijeteti, suptilnenijanse i razlike, specifična tumačenja, minijaturne energetske varijacije...

133

tako da postoji gotovo bezbrojni niz mogućnosti, čije saznanje nije predmetprvenstveno najlucidnijih i do maksimuma iracionaliziranih komponenti du-bokih i arhaičnih struktura (ljudskog) duha.

Karate-tehnika prezentuje pojavne oblike simboličke, filosofske, psi-hološke, gnoseološke, hermetičko-okultne, magijske (ali i metafilosofske, me-tanoetičke, metasimboličke...) dimenzije u okviru imanentnog u odnosu nasopstveni telos. Nasuprot tome, autohtone i ontičke dimenzije karate-tehnike,ukoliko prihvatimo mogućnost ontičkog pristupa tako sekularizovanom fe-nomenu kao što je to (pojedinačna) karate-tehnika, a na čemu bi ortodoksnateorija karatea insistirala, dužni smo da razjasnimo barem osnovno pitanje –mogućnosti saznanja ontos-a karate-tehnike, za koji put najeminentniji au-toriteti klasike karatea decidiraju dubinsko-psihološki uvid kao, pre svega,iracionalni gnostički metod meta-umovanja koji korespondira sa (heterološkideterminisanim) bitkom karate-tehnika.

Semantički polimorfna dimenzija svake pojedine tehnike odreñuje tutehniku kao novum specificum, i iz tog razloga autoriteti u domenu tradicio-nalog karatea pristupaju tehnici samo prividno dihotomno: oni posvećuju go-dine, pa i decenije, usavršavaju jedne tehnike, jedne kate, od kojih svakapredstavlja autentični izvor suptilnih varijeteta svake pojedine karate-tehnike,ali vežbaju i veliki broj tehnika i njihovih verzija, prvenstveno se (opet)obraćajući katama kao idealnim i savršenom obrascu kanonizovanih karate-wasa. Meñutim, krug znanja se ponovo otvara i ponovo zatvara: prolazeći ceociklus saznanja, počev od najjednostavnijih, pa preko vrlo složenih tehnika isuptilnih varijanti, i nakon pet, šest, sedam ili više decenija svakodnevnog vež-banja, drevni učitelji se „vraćaju“ na elementarne tehnike, ali ovog puta u„proživljenoj“ verziji, u autohtonom tumačenju, nakon savršenstva poliva-lentne ekspresije punog pluraliteta karate-wasa.

Izreka drevnih učitelja kaže da tehnika ne služi za to da bi se iko ikadaborio sa drugim ljudskim bićem, već da se poraze sopstvene slabosti, strasti,egoizam, strahovi i neopravdane sumnje, u neprestanoj borbi sa njima, gdekarate-wasa predstavlja samo put, ili Put.

Deklarativni izum, „karate-sport“, dobrim delom je redukovao i sim-plifikovao tehniku koja je u upotrebi, ističući kao nebulozni kriterijum izbora„odabir tehnika iz više stilova“ i „upotrebljivost u sportskoj borbi“.Ideja „odbira iz više stilova“ odaje vulgarni laicizam, jer je iole upućenijempojedincu jasno da je ljudski vek prekratak da bi se upoznale i usavšile teh-nike, kate i ostala vežbanja jednog jedinog, izabranog, „svog“ stila. Pojedinackoji bi pokušao da „proba“ vežbanje više stilova, neminovno bi dospeo u si-tuaciju da neznanjem pokriva neznanje, i to iz najprostijeg razloga što su zaasimilaciju principa karate-wasa (i to osnovnih) u okviru jednog stila potre-bne decenije. Pored apsolutne vremenske barijere, istovremeno ili sukcesivnoučenje principa tehnike više stilova bi dovelo do toga da se oni sukobljavajujedan sa drugim, da ruše efekat učenja, te bi rezultat bio jadan, a pojedinac kojibi pokušao da „kalemi“ tehniku više stilova jednu na drugu, bio bi dostojansažaljenja.

134

Kako je u domenu praktičnih pitanja karate-tehnike mišljenje autoritetane samo neopozivi kriterijum, već i jedino važeće, s obzirom da mu je isku-stveno-saznajna ravan jedina podloga za važnost, nijedan od iole ozbiljnijihpoznavalaca se ne upušta u „avanturu“ „izbora iz više stilova“, verovatno izrazloga da ne pravi smisla lišene hidbride tehnike, već vežba jedan stil, usvajanjegove principe i asimiluje pozitivna dejstva hiljadama godina proverene ka-rate-wasa.

U ideji da se „probere najbolje iz više stilova“ sagledavamo refleksijumentaliteta (balkanske prostačke) megalomanije bazirane na laicizmu i ne-znanju, a takav postupak ne predstavlja inovaciju niti afirmativni prilog kara-teu, već deklarativni nonsens. Kažemo deklarativni, jer „karate-sport“ korististoprocentne: tehniku, kate, metodologiju, progredirajući sistem učenja... kojisu svojstveni Shoto-kan stilu (koji je izvršio pionirski uticaj i koji je učilakompletna trenerska garnitura), što odrednicu „izbora iz više stilova“ naravnostavlja onde gde joj je i mesto – kao mrtvo slovo na papiru. Mrtvoroñenče jezavršilo u kanti za smeće.

Paralelno sa „karate-sportom“ kao deklarativnim nedonoščetom, koeg-zistira i stilski karate, te (otprilike) jedna polovina karate-vežbača vežba ka-rate-tehniku po stilskim odrednicama koje, svojom stilskom determinantom,isključuju sportsku determinantu i primarno fizičke implikacije.

O kriterijumima „upotrebljivosti u sportskoj borbi“ je autor ovih redovaveć dao nešto opširniju napomenu.** Kao opšti rezime ove laicističke po-stavke bi valjalo reći da borilačke efikasnosti (na primer) tehnike Oi-zukiShoto-kan stila u odnosu na (adekvatni analogon) Jun-zuki Wado-ryu stila nijeimanentna samim tehnikama, tehnikama shvaćenim u njihovoj sekularizova-noj verziji, već njihova „borilačka primena“ zavisi od kvaliteta takmičara injihovih partnera, od stepena uvežbanosti i borilačke efikasnosti, zavisi pr-venstveno od načina primene. Kvalitet tehnike jednog stila je neuporediv sakvalitetom drugog, jer oni predstavljaju zatvorene celovite strukture čiji ele-menti odgovaraju jedan drugome, pa bi bilo kakav pokušaj kompariranja po-jedinih (analognih) elemenata bio lišen smisla. Sa druge strane, ako i postojeodreñene razlike u domenu toka pokreta, energetskog balansa, prostornog ra-sporeda energije, osnovnog stava, sabaki-wasa (tehnike kretanja) i drugih ipratećih elemenata, onda je to prvenstveno predmet analitičkih studija „prak-tičara“ karate-tehnike, pri čemu je evidentna izuzetna istovrsnost grupa teh-nika izmeñu različitih stilova, dok je osnova razlika u tumačenju, kao i upojavnom obliku izvoñenja.

Primarni kvaliteti karate-tehnike su tok pokreta i energetski balans, kojipripadaju iskustveno-doživljajnoj sferi. Elementi kao što su „snaga“ ili „br-zina“, kao prvenstveno fizičke kategorije, predstavljaju banalizaciju spiri-tualne ideje i imanentnog savršenstva, koje sa izuzetnom upornošću negujutradicionalni učitelji karate(do)a.

Ne samo iz tih razloga, imam puno pravo da tvrdim da „sportsko tu-

135

mačenje karatea“ predstavlja klasični i vrlo vidljivi oblik kiča u domenu fe-nomenologije karate-kulture, za kojega imaju afiniteta prvenstveno pojedincibez sposobnosti da razluče autentičnu vrednost od nametljive nevrednosti ilikvazi-vrednosti, ili pojedinci bez pameti, bez moralne čvrstine i karakternesnage da ne samo uvide, već i afirmišu istinu u karateu ili Istinu Karatea: Duh,Ideju, Uvid... kao konstitutivne elemente stvarnosti karatea, koji egzistirajuskoro pet hiljada godina.***

Meñutim, kako rak-rana savremene kulture – kič, svojom pojavom, alii namećućom dimenzijom vrši snažnu ekspanziju, „zamagljujući„ autentičnevrednosti umetnosti i kulture, ni fenomen karate nije nipošto imun na ovu po-javu koja preti da uguši tračke preostale ozbiljnosti u tumačenju i poimanjukaratea u punom pluralitetu i polimorfnosti skupa njegovih dimenzija i aspe-kata, gde „sport-karate“ sigurno nije najtemeljitiji i najbanalniji vid kiča uokviru (odnosno: izvan okvira) autentičnog karatea, već su to, sui generis, go-tovo svi savremeni karatei, a često i borilački, takmičarski i kompetitivni ele-menat u okviru savremene veštine, kao i „verzije“ i „pravci“ kao što sufull-contact ili kung-fu. Sila, krv, nasilje i niske strasti na cirkuskim atrakci-jama, gde se manipuliše karate u korist punih džepova menadžera bez morala,a sa velikim novčanim apetitima, kao i nizak nivo kvaliteta učenja i vežbanja,raznorodni izvori „učenja“ uz prisustvo mnoštva snagatora, neznalica i lovacau mutnom, uz postojanje velikog broja organizacija svih nivoa (paralelnih),separiranih pojedinaca, kao i neujednačen i vrlo raznolik sistem sticanja zva-nja, neregulisana normativno-pravna regulativa i gotovo apriorno nepridrža-vanje nepisanih etičkih pravila i pisanih odredbi... karakterišu savremenuscenu karatea u svetu.

136

*Gokataken je skup svih grupa vežbanja jedne škole ili jednog stila karatea, gde na umuimamo i ritualna, meditativna, medicinska, filosofsko-psihološka i druga vežbanja koja čine pra-ksis klasičnog karate(do)a.

** Vidi dr Aleksandar De Majo: TEORIJA KARATEA (udžbenik za školovanje i obrazo-vanje trenerskog kadra), Novi Sad,1980.

*** Prvi počeci ili prapočeci veštine karatea datiraju iz doba drugog od trojice „legendar-nih careva“ u drevnoj Kini, Huang Ti-a („Žuti Imperator“), i datuju se na (oko) 2.794.god pre noveer. Za tvorca karatea u njegovom formalno-ortodoksnom obliku, u formi kate koja se danas nazivaSanchin i očuvana je prvenstveno u okinavljanskom karateu, smatra se indijski kaluñer budističkereligije Bodhidharma (5.v.n.e.).

U religiji, budućnost je večna.U umetnosti, sadašnjost je večna.

(K. Okakura: „Knjiga čaja“)

OD ESTETSKOG KA ESTETIČKOM(U KARATEU)

Ogromna većina sledbenika karatea, koje bismo, po mnogim pozitiv-nim odlikama, slobodno mogli da uvrstimo u poznavaoce, mogu da, u okvi-rima svog perceptivnog znanja i dometima bilo razumske, bilo umskepercepcije, steknu uvid i spoznaju prvenstveno, što se neretko svodi i na je-dino, pojavnu dimenziju karatea. To, laicistički determinisanom uvidu, značitehničko-manifestnu ili lično-ekspresivnu dimenziju (pre svega) karate-teh-nike kao odraza ili izraza kvaliteta koji je u funkciji ličnosti, sledbenika kojise bavi praksom karate-wasa.

Ovo vodi uvidu u prvenstveno estetsku dimenziju karate-tehnike. Ka-žemo karate-tehnike, iz razloga što je pojam estetske dimenzije karatea neza-misliv utoliko što ovde estetsko poimamo prvenstveno u funkciji dva vidamišljenja/tumačenja, na koja ćemo se koncentrisati u toku daljeg izlaganja:grčki pojam aisthesis poimamo u datom slučaju kao osetljivost ili osetilnost,odnosno, u proširenom značenju, mogućnost percepcije regulisanog, na putuda bude osećano (i doživljeno), čulno orijentisanog što, imanentno, podrazu-meva pojam lepog, koji će biti bazični pojam drugog vida poimanja, a to jeestetsko kao pridev izveden od nauke o lepom ili mišljenja o lepom. Jasno jeda ovako koncipirani pojam lepog podrazumeva objekat ili predmet koji se tu-mači i vrednuje lepim (u datom slučaju: karate-tehnika, odnosno način i formanjenog izvoñenja), posmatrača, stvarnog ili imaginarnog, na kome je da vred-nuje prethodni objekat kao identičan sa okvirnim pojmom lepog (u datomslučaju to su spoljašnji posmatrači ili čak izvoñač sam), kao i sam čin vred-novanja, procenjivanja, verifikovanja u estetskom smislu. U datom slučaju toje, pre svega, profesionalno-stručni čin vrednovanja, ali se može odnositi i nanižerazredne forme doživljaja lepog, pravilnog, slikovitog, upečatljivog,ekspresivnog... i kod manje upućenog posmatrača.

Postavlja se pitanje – šta je to estetsko u domenu karate-tehnike. Kaošto sam već napomenuo, to je njena pojavno-ekspresivna dimenzija, što bi

137

prevazilazilo pojam „spoljašnji izgled“. Svaka pojedina karate-tehnika, po-smatrana u toku izvoñenja od početka do završetka, podrazumeva odreñenuzakonomernu pravilnost i usklañena je (a u poslednjem veku i naglašeno geo-metrizovana) po toku izvoñenja: ona obuhvata i opisuje krug, krst, polukrug,luk (pravilan), pravu liniju, simetričnu parabolu... Svaka pojedina tehnika jeenergetski izbalansirana, tako da sam pokret deluje impresivnije (na posma-trača), sa pravilnošću u smislu podjednake energetske zastupljenosti, nagle,ali identične i pravilne energetske emisije i ritmičkog kretanja energetskognapona sa znatnijim rasponom (što je karakteristično za savremeni karate). Iz-voñenje karate-tehnike poznaje savršenstvo prostornog rasporeda, pre svegau smislu unutarnje simetrije, ali i usaglašavanja sa osnovnim linijama i ra-vnima čovekovog tela: tehnike se izvode u (tačno i precizno odreñenu) sre-dnju liniju, ili do granične linije tela, ili prostorno, do usaglašavanja sapoložajem celog tela, izvode se u tačku (tačno odreñenu) gornje, srednje ilidonje regije, obično centralnog poretka i pravilne i odreñene udaljenosti odtela. Svaki stav karate-tehnike je energetski apsolutno izbalansiran, estetskidopadljiv u smislu što mu je pravilnost zakonomerna: tačan položaj stopalana podlozi i odnos izmeñu stopala, položaj nogu, a naročito kolena, u odnosuna stopala i trup, položaj tela apsolutno je usaglašen sa osnovom stava (kojunajčešće odreñuje položaj nogu) i prati strogo odreñeni položaj ruku, koji polinijskom, ravanskom i prostornom rasporedu, mora da bude usaglašen sakompozicijom celog stava.

Način izvoñenja pojedinačne tehnike je gladak, mek, sa dinamičnomzavršnicom, predstavlja sinhronu akciju celog tela, gde svi delovi tela vršemeñusobno dopunjavajuće i usaglašeno kretanje, tako da je formalna korekt-nost prvi osnov za kvalitetniji energetski raspored. Prostorni raspored iz-voñenja (čiste) tehnike odgovara strogo odreñenom linijskom ili kružnomkretanju, simetričnom u prostornom smislu, put nazad zakonomerno koliko iput napred, sa identičnim prostornim rasporedom sa obe strane.

Posebno kvalitetan estetski doživljaj predstavljaju kate, jer su asimilo-vale strogu i rigoroznu pravilnost. Embusen1 svih karateu poznatih kata je pro-storno pravilan i podreñen je pravilnosti u smislu osne ili centralne simetrije:to je ili prava linija, krug podjednako energetski opterećen na svim tačkama,ili je u obliku slova „H“, ili pak „T“, gde je očigledna njihova pravilnost i za-konomernost, ili su to, pak, složeniji prostorni oblici, koji uvek i dosledno po-štuju prostornu simetriju i pravilan, što neretko znači i identičan ili uzajamnosuprotan, ali upotpunjujući raspored elemenata. Sve pojedinačne tehnike u po-jedinoj kati podležu strogoj pravilnosti i savršenog su poretka što se tiče iz-bora, mesta u kati, uloge, pratećeg kretanja, ritma, toka izvoñenja... To se ujednostavnijim katama manifestuje kao isti broj tehnika izvedenih u oba smeraistog pravca, sa istim energetskim potencijalom, sa adekvatnim kretanjem iistovrsnim promenama (osnovnog) stava. Složenije i naprednije kate uvodeprvenstveno strogu pravilnost energetskog ustrojstva i energetskog toka slo-ženije postavke rasporeda, kao i konciznija i složenija kretanja, pravilne pro-

138

storno-vremenske modele koncentracije energije i (pravilna) energetska praž-njenja.

Tu pravilnost ekspresije nipošto ne završava – naprotiv: kate su kano-nizovane u smislu da, na primer, na istom pravcu sve tehnike budu izvedeneu istu regiju, ili u pravilno progredirajuće (rastuće, opadajuće..) sve tri regijeu nizu, što najčešće ima simboličko značenje (nesvesno, svesno, nadsvesnoili zemlja, nebo, čovek...). Svaki element jednog pravca ima, po energetskombalansu, adekvatan element na pandanu tog pravca, ili u vidu ritma, ili u viduzastupljene tehnike, nivoa izvoñenja, izbora tehnike („laka“, odnosno izve-dena otvorenom rukom ili „teška“, odnosno izvedena čelom pesnice).Ogromna većina kate se „zatvara“ odnosno završava na istom mestu odakleje i počela (prostorno) što, pored simboličke, ima i estetsku dimenziju. Zans-hin kao završni psihološki doživljaj je na istom mestu, na kome je bio i uvo-dni i početni (telesni) položaj.

Jasno je da ovim moguće nabrajanje pravilnosti i sistematičnosti ka-rate-tehnike tek počinje, čak i s obzirom na polimorfnost njihovih verzija, va-rijanti i tumačenja (karate-wasa). Takoñe je jasno da ovo nije jedini, a ninajvažniji element estetske dimenzije karate-tehnike, već da su osnove ova-kve koncepcije uvida u karate-tehniku njena forma, tok pokreta, energetskibalans, ki, kime, buji... i, konačno, busshin, koje smo već apostrofirali kaokonstitutivne elemente karate-wasa. Evidentni doživljaj lepog i, gde ovajpojam tumačimo prvenstveno u njegovom antičkom, tačnije starogrčkomznačenju (kalokagathia), kompleksan je utoliko što u ekspresiji tehnikeučestvuju stotine parcijalnih elemenata, kontstantnih u smislu formiranja jed-nog opšteg, superordiniranog ili transsekularnog efekta, utiska ili, što je naj-tačnije, izraza, koji je svojstven karate-tehnici, ali nipošto nije tehnika sama,jer se taj izraz može naučiti, uvežbati, svesno percepirati, pred-odrediti. Takobi se, u domenu teorije karatea, moglo govoriti o simplifikovanom ili redu-kovanom izrazu karate-tehnika, o njenom „baroknom izrazu“ u smislu deko-rativnosti (a što bi opet bilo blisko kič-fenomenu u domenu karate-tehnike),o konceptualnom izrazu ili nadrealnijem, lucidnijem izrazu kreacije karate-tehnike. Izrazu u smislu expresion, ali koji može da predstavlja osnovu (i) zaperformance.

U osnovi, ovaj izraz može da bude dvojak: da polazi od svesti izvoñačaka izvoñenju tehnike, i od tehnike ka (njenom) izvoñaču. U prvom slučaju,ako se polazi od svesti izvoñača ka izvoñenju tehnike, dominira pojavno-ekspresivni element, koji rezultira spoljašnjim, vidljivim kvalitetom karate-tehnike, i to (trenutno) apstrahujući elemente kao što su ki, kime, energetskibalans i tok pokreta, koji mogu da budu prisutni u oba vida izraza karate-teh-nike. Imanentni ili unutarnji vid izraza karate-tehnike teži asimilaciji tehnikeod strane onoga koji je izvodi, teži primarno individualno-doživljajnom prih-vatanju tehnike, nepojavnom, neizražajnom, nedekorativnom i, u „prak-tičnom“ smislu, nefunkcionalnom i neefikasnom (sa stanovišta posmatrača,ali ne i aktera), i podrazumeva odsustvo svesnosti o samoj tehnici, što pred-

139

stavlja suprotnost u odnosu na prvi vid izraza karate-tehnike.Estetička dimenzija karatea podrazumeva usvajanje barem nekih osno-

vnih postulata. Karate vidimo, u domenu ovakvog tumačenja, prvenstvenokao umetnost, a da je i to viñenje moguće, pozvaćemo se na samo dva činje-nička argumenta.

I dan danas, u njegovoj matičnoj zemlji, o karateu se misli (i) kao oformi umetničkog izražavanja, te karate predstavlja jednu od osnovnih formi(po takvoj klasifikaciji) tradicionalnih zen-umetnosti, analogno književnosti,likovnim umetnostima, muzici... Konsekventno tome, karate kao forma ume-tničkog izraza je podreñen stilu, što je svojstveno gotovo svim granama umet-nosti, te otuda i mnoštvo većih ili manjih stilova, pravaca, škola, tumačenja,verzija... Laicistički posmatrano, ukoliko na primer muzika ili slikarstvo poz-naju neoromantizam, nadrealizam, neoklasicizam... utoliko i karate, kao ume-tnički entitet, poznaje (takoñe samo kao primer), Shoto-kan (čvrstoća izraza,pravolinijski tok izvoñenja), Wado-ryu (polukružni tok, mekoća i gipkostforme), Matsubayashi-ryu (složene krivolinijske putanje, veoma razuñenabaza tehnika)... U prilog stilskoj viziji karatea kao umetničke forme govori ipostojanje hronološkog, sukcesivnog nastanka stilova, pokušaja negiranjajednih stilskih odrednica drugima, supremacija stilskih valera, konfrontacijastilova, manifesti i proglasi o ideji, suštini i odlikama stila, o njegovomviñenju karate-izraza... što je apsolutno analogno istorijskoj i sistemskoj pra-ksi drugih grana umetnosti.

Naziv za pojam koji je u nas poznat kao „borilačke veštine“ u dvemakulturama gde su one („veštine“) izvršile početni, pionirski uticaj, i gde su ido današnjeg dana najmasovnije, u Francuskoj i Engleskoj, termin koji ihoznačava je les arts martiaux (francuski) i martial arts (engleski), gde se uoba slučaja javlja art (latinska osnova), termin koji ima dosta prostrano se-mantičko polje, ali mu je primarno značenje umetnost. Meñutim, u srpskomjeziku bi to polje moglo da obuhvati i pojmove kao što su znanje ili umeće (aline repetitivno fizičko umeće, već ono koje podrazumeva i kreativnu kompo-nentu). Ogromna većina autora sa pomenutih govornih područja, ili dela kojasu prevedena na ove jezike, tumače karate kao „art“, ali je polemično pitanjeda li vide karate kao umetnost, sa svim konsekvencama takvog tumačenja,kako ga prikazujem u ovom tekstu.

Pridev estetički poimam izvedenim od estetike kao filosofije umetno-sti2, što znači da poimam suštinsku razliku izmeñu estetskog i estetičkog, gdepod ovim drugim pojmom poimam pre svega teorijsko mišljenje o pojedinomobliku umetnosti, u datom slučaju: karateu. U teorijskom vizusu: pojam ka-rate-do je primereniji za poimanje i tumačenje fenomena kao oblika ume-tničkog praksisa.

Pitanje je – koji su to okviri mišljenja koji bi pružili referencijalni si-stem (estetike) za promišljanje fenomena karate-umetnosti.

Afirmisani stav evropske negativne estetike, postojanje dve osnovnekomponente umetnosti: mimesis i poiesis, mogao bi da predstavlja dobru

140

početnu osnovu. Pitanje je – šta je to mimetičko, odnosno tehničko-zanatskou karate-umetnosti. To je njegova karate-wasa, jer je ona, kako joj i sam nazivgovori, tehnika, izvedenica od starogrčkog termina tehné, i predstavlja sred-stvo, način umetničkog izraza. Ona „ispunjava“, da se opet pozovemo napojam klasične estetike, predmetno-prikazivački plan karate-umetnosti. Pred-metno-prikazivački plan karate-umetnosti bi obuhvatao način izražavanja iliizvoñenja, (što je odomaćen stručni termin) karate-tehnike, njenu formu, njenuprostorno-vremensku dimenziju, pluralitet polimorfnih vidova i jedinstvenostsvake pojedine tehnike, njenu individualnu, ali i individualizovanu dimenzijui unikatnost, neponovljivost, a prvenstveno tu odluku da ona predstavlja odrazkreacije, ostvarene u vidu izraza, prezentovanog potencijalnom konzumentuu datoj formi, ali i kao odraz dubinskog unutrašnjeg artističkog poriva, tepredstavlja sredstvo, modalitet, izabrani i uslovljeni način kreativne ekspre-sije.

Poiesis ili metakreacija u domenu same karate-tehnike (u užem smislu)nije mnogo smislena, ali svoje puno opravdanje nalazi u domenu karatea, iliKarate-doa, gde je tehnika shvaćena samo kao pojavni element ove umetno-sti, a nipošto kao njena suština. U domenu karate-umetnosti tražimo izrazbitka i pitamo se za mogućnost odnosa karate-umetnosti – bitak, shvaćen kaosuština svega postojećeg. Verujemo da je ispred ovog uvida pre svega posre-dovani odnos, gde vidimo dve mogućnosti: ili je suština fenomena karate-umetnosti u njenoj doživljajnoj (u filosofskom smislu) komponenti, u smisluspoznaje bitka, ili put vodi od kreatora ka bitku, da bi u samom činu kreacijuu domenu karate-umetnosti, ovaj bio spoznat, i gde bi karate-umetnost, da seposlužimo Hajdegerovom predstavom, predstavljala put ka „kući bitka“; ili,kao druga mogućnost, sâm se bitak emanira, sistemom gradacije, u „delo“kreacije karate-umetnosti, koji time predstavlja samo odraz bitka, ali nipoštobitak sâm. Po rečima tradicionalnih učitelja karatea, bliža je istinitosti ovadruga mogućnost, s obzirom na transcendentalni karakter (individualnog) do-življaja u procesu karate-umetnosi.

Panestetizam zenovske stvarnosti Karate-doa uvodi krucijalni pojamOno, koje stupa u suodnošenje sa bitkom, gde vidimo barem nekoliko mo-gućnosti kao pravce mogućeg razmišljanja. Klasika zenovske misli odreñujeOno kao nadiskustvenu transcendentalnu stvarnost koja je: bitak sâm (ali uzheterološke ontičke pretpostavke), kao transcendentalno i transapstraktno su-štastvo osloboñeno od pojedinačnog, konkretnog, istorijskog, prolaznog i tra-jućeg, ali i kao njegovu suprotnost, a, u svakom slučaju, u potpunostiodvojenog od čina svesne spoznaje, ideje spoznaje i mogućnosti spoznaje (gdese pod pojmom svesti ne podrazumeva samo individualna, konkretna, poje-dinačna svest, već i svest kao epifenomen, ali i kao primarna svesnost tran-sindividualnog i transapstraktnog karaktera. Ono se poima kao emanacijabitka, što podrazumeva odvojenost od bitka, a u smislu identiteta sa bitkomegzistencije (antropološke vokacije) ili, da se opet poslužimo analognim pri-merom iz evropske filosofije, tu-bitkom (Hajdeger).

141

Cilj procesa emaniranja je spoznaja (od strane) ″individualnog duha″da ne samo što predstavlja nekakav bitak (u ovom slučaju tu-bitak), već mutaj bitak omogućava da stupi u odnos sa jednim i jedinstvenim bitkom, gde jesuština tog odnosa spoznaja Jeste tog bitka, kao (jedine moguće) transcen-dencije koja rezultira spoznajom jeste-bitka (ili sopstva) kao imanencije. Onose poima kao ontos kreacije, kao, da opet koristimo reči drevnih učitelja-filo-sofa, ″nepersonificirana sila koja je pre Stvaranja, ili je u stvaranju samom, alikoja nikada nije stvorena″.

Ako bismo se vratili na početni referencijalni sistem (negativna este-tika), uvideli bismo da su oba njena vida funkcionalna u smislu približavanjaestetici karate-umetnosti. Gnoseološka negativna estetika bi imala za predmetkarate-umetnost kao primarni čin spoznaje ili saznanja (čiji je predmet bitak),dok bi ontološka negativna estetika imala za adekvatno polje istraživanja ume-tničku kreaciju kao izraz ili odraz bitka, (gde nije u obzir uzeta apsolutna pre-zicnost pojmova).

U Hegelovom viñenju/poimanju umetnosti3 tri su elementa koji je usto-ličuju: kreator, delo i umetnička praksa ili čin kreacije. U karate-umetnostikreator je vidljiv i decidiran: to je karate-umetnik koji poseduje svest da se ka-rate-umetnošću bavi, ima svest da stvara umetničko delo, i on je taj kome jesvojstven umetnički praksis (u Aristotelovom smislu reči). Problem (ili pita-nje) dela u karate-umetnosti predstavlja centralni problem, i to prvenstvenozato što se pod pojmom umetničko delo podrazumeva prostorni ili vremenskiobjekat kao predmet percepcije, a koji u karate-umetnosti poseduje specifičneoblike/odlike. Delo u karateu ima dodirnih tačaka (u smislu istovrsne prirode)sa delom u, na primer, muzičkoj umetnosti (dakle, jednoj nemimetičkoj formiumetnosti), ali samo spoljašnjem posmatraču. Kako smo taj izraz, dostupanrecepciji posmatrača, odredili kao estetski fenomen karatea, u domenu este-tičkog bi delo valjalo uvideti u polju imanencije praksisa karate-umetnosti.

Da se ponovo poslužimo učenjem klasike karate-umetnosti: delo u ka-rate-umetnosti je kreator sam. On, u toku kreacije, kreira svoje sopstvo uto-liko što ga dovodi u postojeći, afirmativni odnos prema bitku, identifikuje gasa bitkom ili čak bitak identifikuje sa sopstvom, (što je, po mom skromnommišljenju, nemoguće ozbiljnije promišljati u ovako kratkom osvrtu) i, što jeza procenu dela najvažnije, doživljava i iskušava promenu stanja svesti kojase, iz umetničkog doživljaja karatea, vraća trajno izmenjena i obogaćena uvi-dom (ili uvidima). Kako je sadržina tog uvida (ili tih uvida) transcendentna,verbalno neiskaziva i individualno-doživljajna, što konsekventno znači ne-pojmovna i nekonceptualizovana, smatramo da je trajno polemičko pitanjemogućnosti adekvatne korespondencije izmeñu sopstva i bitka, bez obzira natumačenje ili efekte, tvrdnje ili (posredne ili neposredne) dokaze, čija je vred-nost uvek i primarno individualno determinisana.

Pojam umetničke prakse u umetničkom činu karatea je očigledan: ka-rate poseduje i mimetičku dimenziju, i pitanje je da li je usmeren na delo krea-cije, ili je samodovoljan, u smislu umetničkog praksisa, (primarno u polju

142

svesti kreatora), a bez intencije ostvarenja u smislu kreacije dela.Karate-umetnost je redukovana na karate-praksis utoliko što bi njena

mimetička komponenta izvan predmetno-prikazivanog plana bila nezasno-vana, ali moguća (barem po mišljenju potpisnika ovih redova) u smislu anti-tehnike, odnosno tehnike bez tehnike, koja rezultira kreacijom bez kreacije, agde preostaje jedino afirmativna egzistentnost kreatora na početku procesakreacije ili umetničkog čina, da bi autohtonost njegove egzistencije bila do-vedena u pitanje u trenutku transcendentalnog mističnog iskustva koje, do-duše, jeste isključivo individualni doživljaj, ali koji (doživljaj) egzistentnuformu ne samo jastva, već i sopstva, individue shvaćene kao egzistencijeupućene na put spoznaje, dovodi u odnos ništetnosti prema jeste-bitku (da opetupotrebimo Hajdegerov termin), jer i spoznaja bitka u ovom slučaju znači ni-štetnost egzistencije, kao što je to i konsekvenca odnosa identiteta sa njim.

Ukoliko bismo, analogno komunikacionoj teoriji umetnosti, pokušalida definišemo konzumente dela ili prijemnike sadržine umetničkog dela ko-jima je ono i namenjeno, uvideli bismo da su oni, prirodom samog umetničkogčina karatea, isključeni iz potencijaliteta autentičnog umetničkog (estetičkog)doživljaja karate-umetnosti, osuñeni zauvek na stav spoljašnjeg posmatračakoji, s obzirom na ozbiljnost (usuñujemo se da kažemo) ontosa karate-umet-nosti, nikada ne dostižu status relevantnih, ne samo procenjivača, nego ni per-ceptivaca autentičnog (i autohtonog) umetničkog karate-čina. Gledaoci ostajugledaoci.

Skloni smo da smatramo da je negativna estetika („Negativna estetikaje odreñena kao ″ona opšta tendencija u filosofiji umetnosti prema kojoj seegzistencija umetnosti, smisao i njena funkcija redukuju iz odreñene filosof-ske ideje″, pri čemu dolazi do gnoseologizma ili ontologizma, pa se negira eg-zistencija, a priznaje ono opšto, pojmovno, idejno, nužno“. – GligorijeZaječaranović), kao dominantni vid svetske estetike, adekvatan referencijalniokvir u kojem bi valjalo odreñivati i u koji bi valjalo projektovati konstitu-tivne elemente i valere karate-umetnosti.

Svesni smo da je estetička dimenzija karatea u potpunosti izvan polja ipredmeta opservacije literature koja se bavi karateom (posmatrano u svetskimrazmerama) i da je ovaj kratki osvrt samo prvi pokušaj da se, u tim okvirimja,progovori i o tom skupu pitanja i problema. S obzirom na samo informativnikarakter osvrta i uvodne pretenzije, njime nisu obuhvaćena odreñena pitanjaza koja smatram da su suštinski značajna za ovu grañu: egzistentnost i pre-zentnost ontosa karate-umetnosti; transsubjektivistički vid ekspresije karate-umetnosti; apstraktne i transapstraktne forme umetničkog izraza karatea; bitepifenomena dualiteta saznajno-doživljajnog u estetici karatea... kao i druga,gde na umu imam i prilog za uvod u metaestetiku karatea, te autor preuzimana sebe obavezu da se i ovim pitanjima obrati pažnja u knjizi koja će svojimobimom i namenom obuhvatiti i opširnije koncipirane teme iz domena este-tike karatea. Opravdana je smislenost stava koji bi bazirao na prvom postu-latu Lukačeve fenomenološke estetike:4 ″Umetnička dela postoje – kako su

143

ona mogućna″, a koji bi pred fenomenološki pred-odreñenu svest upitnog sub-jekta premisivno postulirao: tvorevine karate-umetnosti postoje – kako su onemogućne... sa gotovo neslućenim mogućnostima daljeg nastavka promišlja-nja ove premise.

Takoñe se postavlja pitanje smislene opravdanosti i utemeljenosti este-tičkog viñenja (umetnosti) karatea, pri čemu bi valjalo navesti reči N. Hart-manna5:″ ... estetika (...) se ne piše ni za tvorca ni za posmatrača lepog, većjedino i isključivo za mislioca, kome delanje i držanje one dvojicepredstavlja zagonetku″ ... te ovaj prilog nauci o karateu i teoriji karatea valjashvatiti prvenstveno kao obavezu autora da se izrekne istina: istina kao re-zultat promišljanja i proučavanja karatea, naročito ako se uzme u obzir ino-vatorska dimenzija iznetih postulata.

144

1 Embusen je prostorni raspored izvoñenja kate; dijagram kate.2 ...kako ju je ustoličio Baumgarten 1735. (MALE FILOSOFSKE MEDITACIJE), a koje tumače nje je ne samo važeće, nego i dominantno sve do današnjeg dana.

3 Hegel: ESTETIKA I-III, Beograd 1959.4 Georg Lukacs: HAJDELBERŠKA ESTETIKA I, Beograd 1977.5 Nikolai Hartmann: ESTETIKA, Beograd 1968

Najznačajnije stvari uzimaj ležerno.Najveće stvari uzimaj ležerno.

Budi najzabrinutiji oko najsitnijih stvari.(Zen-majstor Itoku)

ELEMENTI KARATE-WASA

Svestan sam nemogućnosti, ili barem znatne ograničenosti literarnogpristupa u postupku prezentovanja suptilnijih elemenata svake pojedine teh-nike: bussin, buji, toka pokreta, rasporeda energije i energetskog balansa,″osećaja″ za tehniku... koji, i pod rukovodstvom eruditivnog učitelja, pred-stavljaju prvenstveno predmet iskustveno-doživljajnog u v i d a, apsolutnoindividualno determinisanog, te je, u pisanoj formi, moguće dati samo nago-veštaje i uputstva o ovim elementima. Nasuprot tome, konstitutivni elementisvake karate-wasa pripadaju domenu individualnog karate-iskustva i indivi-dualne karate-prakse, korespondirajući znatnim delom sa dubljim, što će rećinesvesnim strukturama individuuma koji je u interaktivnom odnosu sa enti-tetom karatea.

Ortodoksna karate-wasa se može analizirati analogno metodološkompostupku gradacije kao bazična tehnika (Kihon) i napredna tehnika, pri čemusu ove deskriptivne odrednice prvenstveno radne a ne klasifikatorne.

Bazična tehnika, ili Kihon, predstavlja ″azbuku karatea″, odnosno ot-voreni skup tehnika koje se prezentuju učenicima u toku prvih godina vežba-nja ili u toku prve decenije vežbanja, što zavisi od instruktora ili učitelja kojipodučava tehniku i od njegove erudicije. Osnovne odlike ovih tehnika su:strogo pridržavanje formalnih kanona izvoñenja, uz odsustvo i najmanje im-provizacije; elementarnost i jednostavnost tehničkih jedinica koje se prezen-tuju; vrlo stroga i dosledna kanonizacija samih tehnika u odnosu izmeñusamih tehnika, u odnosu elementarnih tehnika – bazalni stav, odnosu pojedi-nih članova u kombinaciji, kao i upotreba jednostavnijih kata.

Napredna tehnika obuhvata izuzetno široku oblast, pre svega, izvoñenjesloženijih tehnika, njihovih višečlanih i kompleksnijih kombinacija, upotrebuvećeg broja precizno energetski izbalansiranih stavova, korišćenje pretežnomentalnih principa izvoñenja kao opozita fizičkim (protivljenje sili teže, ne-gacija principa sinhronog izvoñenja, negacija koncentracije fizičke snage,

145

osećaj, doživljaj i, kasnije, kontrola ki-a pri izvoñenju tehnike, mentalni ene-rgetski uvid u svaku tehniku, izgradnja individualnog ″osećaja″ za svaku teh-niku i ″doživljaja″ svake pojedine tehnike...).

Naprednoj tehnici bi pripadale suptilne nijanse, varijeteti, rafiniranedistinkcije, suptilne i precizne nijanse, kao i, što je vrlo važno u izgradnji na-predne tehnike, bogatstvo i pluralitet kata, njihovih verzija, poznavanje nji-hovog toka i smisla, razlikovanje istovetnih ili istovrsnih elemenata od katedo kate ili u različitim položajima u samoj kati...

Napredna tehnika obuhvata, na svom početnom nivou, i gotovo sve ele-mente bazične tehnike izvedene uz naprednije, što najčešće znači suptilnijeprincipe, u specifičnoj verziji ili kao sistem različitih tumačenja u toku iz-voñenja, poimanja ili kombinovanja... što sve svedoči da napredna tehnikapredstavlja otvoreni skup za čiju barem osnovnu asimilaciju valja utrošitibarem pet ili šest decenija svakodnevnog rada, ali je, na principijelnom nivou,negirana mogućnost da se taj skup sopstvenim praksisom kompletno obuh-vati, jer je za tako nešto jedan život sledbenika karatea ipak prekratak.

Jedna prvenstveno normativno-radna podela karate-wasa koja bazirana metodološkom sistemu rangiranja u savremenom karateu bi obuhvatila trikategorije: početničku, učeničku i majstorsku tehniku.

Početnička tehnika bi obuhvatala jedan uži skup bazičnih elemenata začije se fizičke osnove pretpostavlja da ih učenik asimiluje u toku karate-školeili karate-tečaja, koji traju nekoliko meseci, da bi se, barem u elementarnomvidu, osposobio da prati tok i proces učenja karate-tehnike. Početnička teh-nika je kanonizovana po izboru osnovnih elemenata, stavova i tehnika unjima, a obuhvata i elementarna znanja o osnovnim principima ponašanja ivladanja u domenu karate-prakse, i elementarna tehničko-stručna saznanja ne-posredno vezana za aktivno vežbanje karatea.

Učenički nivo počinje po uspešno završenoj karate-školi ili završenomkarate-tečaju, odnosno po sticanju zvanja 5. Kyu. Ovo je višegodišnji periodpermanentnog vežbanja, gde se pretpostavlja da učenik asimiluje dosta širokobim tehnika, odnosno učeničkih tehnika, elemenata tehnike u sprezi sa sta-vovima, tehnike u osnovnim kretanjima, barem desetak ili petnaestak kata,elemente kumitea...

Učenička tehnika je, pored svoje obimnosti, strogo kanonizovana pometodološkom rasporedu i redosledu prezentovanja, s tim da se naredni, slo-ženiji elementi ne usvajaju, dok svi prethodni nisu u punoj formi savladani iasimilovani kao deo rutine u svakodnevnoj praksi, što pogotovo važi kada sena umu ima redosled proučavanja kata.

Majstorska tehnika podrazumeva ne samo širi spektar tehnika i kata, inapredniji kvalitetniji nivo izvoñenja, već i odreñenu zrelost tehnike, da se lai-cistički izrazimo, tehnika mora da ″odleži″, i to godinama, da bi počela da seiskazuje u svojoj vrednosti, da bi individuacija svake pojedine tehnike počelada se pomalja.

146

Ono što razlikuje majstorsku tehniku od učeničke tehnike je prven-stveno stepen usvojenosti i rutine, poznavanje i praktikovanje nijansi i suptil-nijih razlika, poznavanje tumačenja tehnike, pluralitet kimea, doživljaj ki-atehnike, izgradnja toka pokreta i početni uvid u energetski balans, stabilna iosetljiva forma... kao put negacije fizičkih elemenata (što se kod površnijihsledbenika na učeničkom nivou svodi na elemente fizičke snage i brzine), uzistovremeno kretanja put sekularizacije forme i principa izvoñenja, a u funk-ciji poimanja i unutarnjeg osećaja za svaku pojedinu tehniku.

Konačno, majstorska tehnika obuhvata, tokom evolutivnog progredi-rajućeg razvoja, i poznavanje ne samo toka izvoñenja, već i unutarnjih ima-nentnih principa više desetina (majstorskih kata).

Postoje tri osnovna tumačenja svake pojedine tehnike (u užem smislu)koja vode poreklo iz klasike karatea: taiso, keiko i renshu.

Taiso znači izvesti ″tehniku bez tehnike″ i, dosta se često, ali neoprav-dano, poistovećuje sa pripremnim vežbanjem. Tačno je to da taiso ima naj-manje fizičkih premisa pri izvoñenju, da je upotreba (ne samo fizičke) snagei brzine redukovana, tehnika u taiso verziji izvoñenja izgleda spoljašnjem po-smatraču laka, beznaporna, deenergizovana, osloboñena ličnosti onoga ko jeizvodi. Kvalitetni taiso je umetnost u izvoñenju karate-tehnike, i nedoučenisledbenici nikada ne mogu da ″oslobode″ svoju tehniku od elementarnih fi-zičkih principa, a da ona pri tome zadrži ekspresivnost i, što je metodološkikarakteristično, tok pokreta i buji (beznapornu prirodu izvoñenja).

Keiko predstavlja odreñenu vrstu idejne suprotnosti u odnosu na taiso,jer je tu sledbenik ″ceo u tehnici″. Keiko podrazumeva maksimalni mentalnii fizički napor udubljivanja, saživljavanja i poistovećenja sa parcijalnom teh-nikom. Kod neukijih sledbenika keiko-verzija izvoñenja izgleda ″teško″ i ″za-vršeno″. Kvalitetno keiko-izvoñenje podrazumeva prevladavanje fizičkesnage, fizičke brzine, prevladavanje maksimalno snažnog (mišićno proizve-denog) kimea, a bazira na potpuno izgrañenoj i do nivoa unutrašnje rutine do-vedenoj formi izvoñenja svih konstitutivnih elemenata tehnike. Izvoñenjekeiko-verzije tehnike je, kao po pravilu, praćeno izmenjenim stanjem svesti usmislu maksimalne koncentracije na svaki pojedini elemenat tehike, ali i natehniku kao kompleksnu, prevazilazeću celinu u odosu na njene konstitutivneelemente.

Renshu-verzija izvoñenja tehnike se bazira, u svom elementarnomobliku, na buji i busshin. Buji klasika karatea definiše kao ″beznapornu pri-rodu izvoñenja″ odnosno negaciju principa svesnog i voljnog napora pri iz-voñenju, uz slobodu i neometanost nesvesnih struktura da kreiraju svakupojedinačnu tehniku. U okinavljanskoj terminologiji klasičnog karate-doa,buji se pojmovno odreñuje kao ″beznaporna priroda fenomena″. Bussin jesimbolička suština ili iracionalna poruka koja je imanentna tehnici, i pred-stavlja predmet prvenstveno meditativnog uvida. Tako, pojedine tehnike nesamo da govore simboličkim jezikom, već svojim sopstvom ukazuju (na pri-mer) na cikluse i tok života i smrti, kružnu prirodu i suštinu emanacije feno-

147

mena (Mandala), i kretanje putem mandale od podsvesnog, preko srednjeg donadsvesnog, i slične metafizičke ili filosofske ili psihološke ideje. Misaoni iteorijski obim busshin ideja je izuzetno veliki u tradiciji karate-doa.

Rensu predstavlja nivo oplemenjivanja tehnike i uvid u idejnu i duho-vnu supstancijalnu prirodu singularne tehnike, kao elementa nadreñene me-taduhovne stukture skupa karate-wasa.

* * *Svetska literatura iz domena karatea, ali i srodnih oblasi, pored evi-

dentne upućenosti na samo tehnicističko-praktikanstki nivo, što je vrlotačno kao generalna odrednica, mada ″časnih izuzetaka″ ima i u ovoj obla-sti, nije dala, čak ni u svom vrhunskom domenu, nijedan iole ozbiljniji po-

kušaj uvida u sistematizaciju postojećih karate-wasa, a potpuno joj je stranaobuhvatnija teorijska misao u smislu izvedene, dosledne, potpuno iscrpne,analitične i diferencijalne sistematike, kao funkcionalnog operativno-meto-dološkog i zaokruženog sistema. Čak i ″najautoritativniji″ autori prezentuju

samo inserte iz karate-wasa, ostavljajući pojedine njene delove sasvimizvan polja opservacije i, samim tim, i izvan domena saznanja svojih čita-

laca, potencirajući samo one delove, elemente ili segmente prakse u domenukarate-tehnike koje favorizuju njihov stil ili njihova škola, što je najčešći

slučaj, ili one za koje oni sami smatraju da su dominantni i da im valja datiapriorni i apsolutni primat u literarnom pristupu karateu.

Kako autor ovih redova ne duguje ″poslušnost″ nijednoj školi niti stilu,niti dozvoljava da njegov, prevashodno naučno-analitički pristup karateu budeograničen ili omeñan stilskim ili bilo kojim drugim, apriorno ograñujućim isužavajućim odrednicama, pokušaćemo da na narednim stranicama damojedan okvir ili skicu za jednu doslednu sistematiku, koja obuhvata sve grupekarate-wasa, gde pod pojmom grupa imamo na umu zaokruženu celinu iliskup karate-tehnika koje su istovrsne po svojim odrednicama, a jasno su raz-graničene od bilo koje tehnike iz druge grupe, uvek uz uvažavanje komple-ksne prirode svake pojedine karate-tehnike.

Karate-wasa, kao odreñena stuktura, obuhvata dvadeset jasno izdife-renciranih grupa tehnika. Nadstruktura ezoteričnih tehnika obuhvata još jedanTetragramaton (četiri grupe), kao meta-formu.

Ritualna tehnika

Klasični karate je prvenstveno ritualna umetnost i ritualna veština koja,u svom tradicionalnom obliku, obuhvata ritual kao religiozno-mistični čin;kao element hermetičko-okultne prakse; kao kompleksni obred u sinkretičkojformi, kao nasleñe iz arhaične svesti pripadnika primitivne zajednice; ritualkao proces ili kao čin metamimetičke kreacije ili kreativne geneze; ritual kaomodel ponašanja i pravila ophoñenja; ritual u smislu institucionalizovanih ver-

148

skih činova (analogno npr. hrišćanskom opelu); ritualnu praksu kata kao se-mantički polivalentnih i morfološki pluralitetnih entiteta; konačno, ezoteričnerituale i rituale specifične, prvenstveno singularne namene: inicijatičke rituale,promotorne rituale...

U savremenom svetu karatea u neazijskim zemljama je od ritualne pra-kse ostala gotovo isključivo ceremonijalna tehnika (rei, seiza...), koja jeuprošćena u svetu karate-veštine. Pokušaj da se ritualno-ceremonijalni ele-menti u vidu poklona i izražavanju etikecije, koji predstavljaju prvenstvenokarate-kulturu i pravila kulturnog ophoñenja u domenu veštine... negiraju i″zamene″ npr. ″sportskim″ (sportski pozdrav...) posmatramo kao element pro-dora kičerske svesti u karate-praksu i kičerskog, što znači primarno lažnog ibanalnog odnosa prema karate-stvarnosti, što jedino možemo da registru-jemo/razumemo kao kič-elemente u strukturi fenomenologije karate-kulture.

Pripremna tehnika

Pripremna tehnika (ili kalistenika) je grupa tehnika imanentnih užojstrukturi tehnika namenjenih svakodnevnoj praksi u okviru (prvenstveno)grupnog vežbanja i, kao što se iz naziva može jasno odrediti ima za cilj utili-tarni, neposredni čin: pripremu za osnovni, centralni deo vežbanja.

Postoje dve osnovne grupe pripremnih tehnika: jednu čine vežbe kojesu izvan polja uže karate-tehnike i ne moraju da pripadaju samo karate-teh-nici (u užem smislu), ali su način izvoñenja i tumačenja specifični i u potpu-nosti podreñeni principima karate-tehnke, dok druga grupa pripremnih tehnikaobuhvata samu karate-tehniku izvedenu na način pripreme za rad: tehnikeimaju manju amplitudu pokreta, redukovan intenzitet izvoñenja, smanjenu fre-kvenciju ponavljanja ( u odnosu na klasičnu)...

Dachi

Opisno tumačenje ovog pojma bi bilo stav ili položaj tela, mada smosvesni ograničenja ovakvog tumačenja.

Dachi karatea vode poreklo iz drugih arhaičnih sistema drevnih dale-koistočnih civilizacija, a ponajviše sličnosti, barem u svom fizičko-pojavnomvidu, pokazuju sa asanama ranih yoga-sistema (naročito sa asanama Hatha-yoge) i položajima na tantrističkim bareljefima i skulpturama ranoindijskeprostorne umetnosti i arhitekture.

Dachi predstavlja osnovni kanon, ″aksiom″ karate-tehnike, i podrazu-meva savršeni, idealni energetski raspored, precizan i do ustrojstva idealnogdoveden energetski balans. Dachi predstavlja mirovanje u dinamici i dinamikuu mirovanju. Pored funkcije u karate-tehnici u užem smislu, ima i medicinskufunkciju u smislu usaglašavanja toka energije sa idealnim tokom energije.

149

Pored preventivne i rehabilitacione funkcije, koristi se kao bazični element upro-meditativnim vežbanjima ili u ritualnoj praksi, mada mu time ″upotreba″nipošto nije ograničena.

Kamae

Za razliku od dachi, kamae je karakterističan prvenstveno za ″martialarts″, i mogao bi se opisno definisati kao položaj ili stav celog tela, gde jeprećutni naglasak na položaju gornjih ekstremiteta. Kamae uvek predstavljanadogradnju na neki (osnovni) dachi, sa kojim gradi simbiotičku celinu.

Kamae poznaje obimnu polimorfnost oblika, dok mu je funkcija speci-fična – upotreba u karate-wasa, u smislu početnog položaja. Kate ne poznajukamae (dok predstavljaju pravi rudnik razuñenih oblika i vidova dachi).

U domaćoj terminologiji se sreće banalizovani naziv: gard, nastao polaicističkoj vizuelnoj analogiji.

Te-wasa

Analitička odrednica ove grupe tehnika bi ih shvatila kao grupu tehnikagde se energija u završnoj fazi koncentriše i emituje na nekoj od površinaruku, i gde je dominantan pokret ruke ili ruku. U domaćoj simplifikovanoj ter-minologiji se ovo naziva ″ručna tehnika″ kao prvenstveno konvencionalni ter-min, jer je jasno da se nijedna karate-tehnika ne izvodi samo rukom (ilirukama) ili nekim drugim delom tela.

Ovu grupu tehnika su formirali drevni sistemi prvobitnog karate(do)a.Do savršenstva su je dovele škole Južne Kine, i one su, kasnije, asimilovaneu japanski karate, pa se u savremenom karateu javljaju kao brojčano najma-sovnija grupa tehnika.

Sklon sam da smatram da se nivo kvaliteta i majstorstva u domenu ka-rate-tehnike ogleda prvenstveno u kvalitetu izvoñenja te-wasa.

Te-wasa obuhvata tri (obimne) podgrupe, koje imaju rang (barem) sa-mostalne grupe karate-tehnika:

Uke-wasa

Odomaćeni termin je ″tehnika blokiranja″, verovatno nastao iz razlogašto ove tehnike imaju u borilačkoj funkciji defanzivnu, odbrambenu, ″bloki-rajuću″ namenu. Predstavljaju obiman skup tehnika sa obiljem varijanti i mo-

150

daliteta.

Uchi-wasa

Ovoj grupi tehnika je, i pored najbolje volje, u smislu uopštavanja, ne-moguće tačno odrediti opisni prevod.

Tehnike iz ove grupe su, kao po pravilu, nastale po analogiji sa svetomfenomena koji je okruživao prve karate-praktičare drevnih dalekoistočnih kul-tura, o čemu najbolje svedoče njihovi nazivi: Gavranovo Krilo, MedveñaŠapa, Malj... gde je većina naziva nastalo po ugledu na životinje, mada je taanalogija dosta kompleksna (npr. Majmun Ispija Čašu Belog Vina...).

Uchi-wasa je pretrpela neopravdano veliku redukciju, s obzirom na zai-sta minimalne ″praktične vrednosti″ u kompetitivno-takmičarskom domenu,dok veliki broj ovih tehnika neguju, klasifikuju i kanonizuju kate, pa je ovagrupa tehnika zastupljena sa iznenañujuće velikim brojem reprezentanata usavremenom karateu.

Zuki-wasa

Zuki-wasa je uža grupa tehnika gde se energija koncentriše i emituje napredelu prva dva zgloba zatvorene pesnice (seiken) i, za razliku od prethodnedve grupe, koje u ortodoksnoj verziji poznaju obilje površina na kojima seemituje energija i gde se većina tehnika izvodi ″otvorenom″ rukom, ovde sušake konstantno skupljene u pesnice.

Iz tog razloga je ovo, sui generis, dosta uska grupa tehnika, ali je iz nje,proporcionalno, najveći broj tehnika ušao u uži skup kumite-wasa (″tehnikeborilačke primene″).

Po teoriji, ove tehnike koncentrišu najviše energije i predstavljaju grupu″snažnih″ tehnika.

Geri-wasa

Odomaćeni termin ″nožna tehnika″ je neadekvatan utoliko što se ovdeenergija koncentriše i emituje na nekoj od površina nogu. Ova grupa tehnikavodi poreklo iz severnih kineskih stilova, odakle je transponovana u okina-vljanski, kasnije u japanski i, konsekventno, svetski karate, ali je po svomobimu manja od te-wasa. U ovom veku su inovatori razrañivali verzije i preu-reñivali arhaične forme geri-wasa, tako da danas ipak postoji odreñeni skupovih tehnika.

Ozbiljnija tradicija karatea ne insistira na geri-wasa, što vodi porekloiz drevne kineske simboličke filosofeme da je ″zemlja izvor života″ i da ″na-

151

puštanje zemlje″ znači gubitak, disbalans, neravnotežu, poremećaj apsolutneravnoteže jin-jang.

Izgradnja geri-wasa predstavlja na fizičkom nivou ozbiljan zadatak, jerje ″upotreba nogu″ manje prireñena čovekovoj fizičkoj konstituciji i njego-vom fizičkom ustrojstvu.

Atraktivni, višestruki ili ″leteći″ elementi geri-wasa, koje nudi kung-fufilm i slični izvornici, nemaju ništa zajedničko sa ozbiljnom praksom itradicijom ortodoksnog karatea, već predstavljaju igrariju, pojavnu i površnuekspresiju neznanja i banalnosti protagonista ovih filmova i neozbiljnosti nji-hovog pogleda na karate i tumačenja ove veštine.

Geri-wasa obuhvata tri grupe uže funkcionalne determinisanosti:

Osnovna geri-wasa

Najveći broj geri-wasa je obuhvaćen ovom grupom, i one predstavljajuklasiku, s tim što postoji veliki raspon u vrsti, stadijumu naprednosti i načinuizvoñenja ovih tehnika. Osnovne geri-wasa predstavljaju predmet rada nasvim nivoima u domenu karate-zvanja, s tim da se na učeničkom novou pre-zentuju gotovo isključivo tehnike iz ove grupe.

Geri-uke-wasa

Za razliku od prethodnih, borilačka funkcija ovih tehnika je isključivodefanzivna, uz specifičnost da se one koriste za odbranu od (adekvatnih) geri-wasa.

Većina tehnika iz ove grupe je nešto složenija za uvežbavanje i iz-voñenje i imaju suptilniji tok pokreta. S obzirom da im je borilačka funkcijaprvenstveno teorijska, jer se u takmičarskoj praksi gotovo nikada ne viñajugeri-uke-wasa, a i da se kate nešto reñe obraćaju ovoj grupi tehnika, ona pred-stavlja predmet vežbanja tek na naprednijem nivou, dok bi mnogi ″praktičari″karatea začuñeno podigli obrve pri pomenu geri-uke-wasa.

Tobi-wasa

Tobi-wasa predstavlja grupu tehnika sa najmanjim brojem članova, pričijem izvoñenju obe noge napuštaju podlogu. Laicistički termin su udarci uskoku ili udarci u letu, oba deskriptivna ili nedovoljno obuhvatna.

Ozbiljnije karate-škole najmanje insistiraju na ovoj vrsti tehnika, većih prezentuju kao elemente demonstracije ili kao specifičnu tehniku.

Tobi-wasa predstavlja izvoñenje neke od (osnovnih) gere-wasa u tobi-verziji, s tim što postoje (jednostavnije) tehnike gde se energija koncentriše iemituje na jednoj površini (identično osnovnoj verziji) ili na dve (iste ili raz-

152

ličite) površine na obe noge (dvostruka tehnika).

Sabaki-wasa

Osnovu dinamizma karate-wasa čini sabaki-wasa (deskriptivni termin:tehnika kretanja), koja je vrlo specifična za karate-tehniku. Ova grupa tehnikapoznaje vrlo prostranu ravan pojedinačnih oblika, i zajedno sa dachi i osnov-nom tehnikom čini prvu kompleksnu trihotomiju izvoñenja karate-tehnike:sve su elementarne tehnike izvedene u nekom od dachi, u kontinuiranom nizuili zasebno, koji podrazumeva barem elementarnu sabaki-wasa. Karate-teh-nika poznaje dosta razgranat sistem suptilnih razlika i nijansi i širok obim vrstai podvrsta sabaki-wasa, koji poseduju autohtone i autonomne principe iz-voñenja, tumačenja i kombinovanja.

Kumite-wasa

Odomaćeni laički naziv je ″borilačka tehnika″, koji ne obuhvata punisadržaj ovog pojma, jer on podrazumeva sve vrste tehnika koje se koriste uvežbanju sa partnerom, kao i samo vežbanje sa partnerom. Kumite-wasa se u domenu karatea razvila tek posle početka ovog veka, poduticajem utilitarističkih potreba, i predstavlja inovaciju i istorijski novum udomenu karate-wasa.

U savremenom karateu postoji širok spektar ovih tehnika kao teorijskainovacija, inače se u praksi koristi uglavnom identična tehnika iz klasičnih istandardnih grupa karate-wasa. U kumiteu je novum jedino tumačenje, načinupotrebe, oblik praktikovanja, ali su svi principi izvoñenja identični ortodo-ksnoj verziji karate-wasa.

Evidentno je da borilačko tumačenje karate-tehnike nije opravdano, anije ni argumentovano, ako se u obzir uzme makar i osnovna istorijska činje-nička istina, kao što je evidentno i to da će naivniji, površniji, agresivniji, ne-ukiji... sledbenici karatea, karate-tehniku tumačiti i kao sistem borilačkenamene, bez obzira da li se radi o borbi (kompeticiji) u domenu veštine, sport-skoj borbi ili nekom drugom obliku (samoodbrana...).

Kumite obuhvata više metodološki progredirajućih verzija i vrsta vež-banja sa partnerom (bez borilačkih pretenzija): sambon-kumite, ippon-kumite,jui-ippon kuite, jiu-kumite... kao i sve elemente slobodne borbe, bez obzira naverziju.

Kate

″Umetnost kate je umetnost karatea″, rekao je mudri stari majstor. Ovaj

153

bi stav mogao da bazira na uvidu u nedvosmislenu činjenicu: kao potpuno au-tohtona i sistemski dovršena struktura, karate je nastao u vidu jedne kate. Ka-rate je kao sistem kata prenošen tokom hiljada godina kroz dalekoistočnekulture, te je u tom obliku vežban sve do početka ovog veka, što ne samo oz-biljni i pažnje vredni, eruditivni tumači veštine ili umetnosti karatea potenci-raju, da je puna i potpuna zrelost tehnike moguća jedino u specifikumu kata,u polimorfnosti vidova, verzija i suptilnih nijansi, koje kata u domenu karate-wasa podrazumeva.

Mnogobrojnost i razuñenost oblika kompleksnog, ali i trans-jedinstve-nog entiteta – svake kate karatea – predstavlja polje iskustva i polje saznanja,pa sam sklon da smatram da svaka kata poseduje o n t o s u smislu primarnenadreñene strukture, i da, po rečima drevnih učitelja, predstavlja sve, sve štose može misliti, sve što se može saznati, sve što se može iskusiti, sve što semože doživeti, sve što se može biti...

U savremenom svetu ozbiljno shvaćenog karatea sistem kata ima fun-damentalnu ulogu: progres tehnike i metodologija baziraju se na progredira-jućem sistemu kata; stvarno napredovanje i sticanje viših zvanja jeeliminatorno uslovljeno poznavanjem i (adekvatnim) kvalitetom izvoñenjakata; kate predstavljaju prvenstveno put učenja i asimilovanje tehnike (u užemsmislu), njenih principa i način njene ″upotrebe″. Svojim imanetnim filosofskim, noetičkim, simboličkim, etičkim, ritualnim,psihološkim... aspektima, kate predstavljaju transcendentalne entitete nad-ob-jektivnog nivoa važnosti, transekspresivne idejne sisteme gotovo bezgraničnihpotencijalnih nivoa značenja i značaja, (što najčešće ne poznaju površniji sled-benici karatea)... koji im obezbeñuju trajnu i apsolutnu važnost u domenu ka-rate-wasa i karate-sistema.

Obiman skup kata pojedine škole ili pojedinog stila imaju više pod-grupa: početničke kate, učeničke kate, majstorske kate, napredne kate, ritualnekate, ceremonijalne kate, ezoterične kate, „kamerne“ kate, drevne i arhaičnekate...

Kokyu-wasa

Kokyu-wasa bi se mogla tumačiti kao tehnika disanja ili tehnika upo-trebe i kontrole toka i ritma disanja (u domenu karate-wasa).

Obiman skup raznovrsnih i raznorodnih tehnika disanja poznaju gotovosvi hermetički sistemi, magijske tradicije, ezoterične prakse... poznati istorijicivilizacije, gde kao najuzornije posmatramo tibetanski umo i ranoindijskuyogu... odakle kokyu-wasa karatea vodi direktno i pravolinijsko poreklo.Uvodeći kontrolu nad procesom disanja i obiman skup jednostavnijih ili slo-ženijih vežbi disanja, drevni mudraci - praktičari su usavršavali fizičko i men-talno zdravlje, brzo i efikasno menjali stanja svesti, praktikovali dugotrajne

154

meditacije ili upražnjavali postove, otkrivši medijum izmeñu fizičkih, biolo-ških struktura i duha čovekovog, i dostižući od strane neupućenog neslućene″visine″ poniranja u sopstvo, postižući filosofske uvide, jungovskim jezikomrečeno, rapidni napredak na stazi individuacije... što je posebno bilo karakte-ristično za budističku i hronološki ranije tradicije.

U originalnom karate(do)u postoje stotine različitih vrsta kokyu-wasa,bilo da su u dinamičnom spoju sa izvoñenjem tehnike (u užem smislu), bilokao samostalni ili čak i dominantni vid vežbanja.

Karate-tehnika kao vid prakse i kao oblik aktivnosti, obavezno podra-zumeva (specifično) tehniku disanja. O bilo kojoj vrsti vežbanja da se radi,ono je nezamislivo bez tehnike disanja, bez obzira na tumačenje disanja kao″pratećeg elementa″ ili kao ″nosača″ vrednosti tehnike.

Najpouzdaniji konzervatori kokyu-wasa su kate. U kategorizaciji katasavremenog karatea postoji grupa ″kate disanja″, gde je stavljen puni akcenatna kokyu-wasa.

Bez obzira na tumačenje ili verziju karatea, veštinu, umetnost, ili sistemsamospoznaje, kokyu-wasa je fundamentalni temelj svakog izvoñenja karate-wasa i svakog smislenog pristupa tehnikama karatea (u užem smislu).

Meditativne tehnike

Smisao ili svrha karate-tehnike je uvid, sticanja saznanja u oblasti sim-boličko-iracionalne dimenzije individualnog ljudskog bića, pri čemu je put ilimetod gotovo svih hermetičkih, magijskih, praktično-filosofskih, ezote-ričnih... sistema – meditativna praksa.

U domenu karate-wasa je meditativna tehnika u polju imanencije, pričemu svaka od pojedinih tehnika predstavlja meditativnu poruku ili medita-tivni uvid. Kao drugi vid meditativne prakse, karate-tehnika poznaje katar-zičko i prosvetljujuće dejstvo dugotrajne primene meditativne prakse, što je uidentitetu sa praksom karate-tehnike.

U klasici karate(do)a koriste se svakodnevne elementarne ili složenijemeditativne tehnike, u cilju razumevanja i prihvatanja bîti, suštine, punoće ivrednosti doživljaja karate-tehnike.

Tehnika koncentracije

Koncentracija kao princip ima punu, trajnu i polimorfnu „upotrebu“ udomenu prakse karate-wasa. Teško bi se i jedan jedini aspekt karate-tehnikemogao zamisliti bez koncentracije kao pratećeg ili kao natkriljujućeg ele-menta.

Koncentracija u užem smislu u domenu karate-wasa bi imala dvojakivid: koncentracija svesti kao konstitutivni element pri svim vrstama vežbanjai tokom karate-prakse, kao svesno-voljna ili nesvesno-ritualna komponenta

155

kompleksnog karate-praksisa u odnosu na individualni um, koji sa njom stupau su-odnošenje, ili pak kao dominantni princip pri sekularizovanom pristupubilo pojedinoj karate-tehnici, bilo vežbanju tehnike, bilo kao conditio sine quanon pri pristupu sistemu karate-tehnika. U tom smislu shvaćen, princip kon-centracije se odnosi na (na primer) koncentraciju napora da se savlada i do-živi pluralitet svake pojedine tehnike, predstavlja koncentraciju volje nakvalitet izvoñenja svake tehnike, maksimalnu koncentraciju na proces vež-banja i tok izvoñenja...

Tameshi-wari

Tameshi-wari u karateu je nastala po analogiji na temeshi-giri (tehnikupresecanja) u kendou, i predstavljala bi tehniku lomljenja tvrdih predmenta.Evidentno je da ovo nije ″specifična″ vrsta tehnike, već se koriste one karate-tehnike koje koncentrišu izuzetno veliku količinu energije u maloj jedinicivremena i na malom prostoru, što i stvara fizički efekat probojnosti ili reali-zuje dinamičku snagu, što se, sa veoma heterogenim motivima, praktikuje zalomljenje tvrdih predmeta: cigli, crepova, dasaka, tabli leda...

Bez obzira na ″praktičnu upotrebu″ ovog tumačenja karate-wasa, valjanapraviti odreñenu distinkciju: kada učitelj uvodi učenike u tameshi-warinakon godina ozbiljnog vežbanja, u potpuno mirnim uslovima, bez prisustvaposmatrača, u ozbiljnoj i radnoj atmosferi, prvenstveno kao ekspresiju moćikaratea i na fizičkom planu, to može da ima i svoje metodološko opravdanje,mada sama ideja moći i želje za utvrñivanjem statusa i potvrñivanjem moći usvetu materijalne stvarnosti, već predstavlja izraz površnosti, banalnijeg pri-stupa, odsustvo pune i trajne ozbiljnosti u domenu karatea. Meñutim, auten-tični učitelj karatea neće insistirati na praksi tameshi-wari više od nekolikoputa u toku života, ako to uopšte i čini. U svakom slučaju, uvek valja dosle-dno promisliti motive onoga koji se bavi, ili želi da se bavi ovom vrstom vež-banja.

Sasvim je drugi slučaj sa javnom demonstracijom lomljenja ″gomiledasaka″, cigli iil crepova, demonstracijom za širi krug posmatrača, ili čak pu-bliku, koja je platila ulaznice da vidi ″spektakl″, gde se, po pravilu, radi o kraj-njoj banalizaciji i vulgarizaciji plemenite uloge i vrednosti karate-tehnike, pričemu bi ovakva praksa predstavljala čin neznanja, nerazumevanja ili ne-doučenosti u domenu ozbiljnog i postojanog pristupa karate-tehnici.

Tehnika samoodbrane

Analogno nekim srodnim veštinama, a po direktnom ugledanju na judoi ju-jutsu, postoji i tumačenja karate-wasa kao tehnike samoodbrane. Neretkoje sticanje samoodbrambenih sposobnosti i primarni početni motiv za odlukuda se karate vežba, nastao pod uticajem pogrešnog tumačenja u domenu jav-nog mnenja, da su karate i srodni sistemi prvenstveno samoodbrambenosne

156

veštine.Meñutim, karate-tehnika se može, uz izvesne adaptacije, prilagoditi i

ovoj funkciji, mada se mora priznati da se ona ne nalazi u samom vrhu funk-cionalnosti sa samoodbrambene tačke gledišta. Pojedine tehnike su, doduše,izuzetno bliske upotrebi u samoodbrani, jer su univerzalno primenjive, a po-godne su za samoodbrambenu upotrebu i zbog odsustva upotrebe znatnije fi-zičke snage, kod onih koji imaju ″potrebu″ za ovakvim pristupom karateu:osobama ženskog pola, deci, starijima...Smatram apsolutno neopravdanim, da se karate-tehnika tumači kao tehnikasamoodbrane, preko mere marginalne upotrebe klasične tehnike i u ove svrhe,mada sam sklon da smatram da je, sa stanovišta efikasne samoodbrane, po-trebno izuzetno mnogo napora, energije i vremena utrošiti u uvežbavanje ka-rate-tehnike, i da se samoodbrambeni efekat može postići i lakšim i bržimsredstvima i metodama, dok je samoodbrambeno tumačenje karate-tehnikeuvek laicizacija i neopravdana redukcija smisla karate-wasa.Meñutim, posebne službe pojedinih zemalja (vojska, policija) koriste nekesimplifikovane tehnike iz domena karate-wasa kao sistem samoodbrane, od-brane od hladnih oružja i slično.

Specijalna vežbanja

Ova grupa vežbanja, po definiciji, pripada praksi vežbanja karate-teh-nike a nije samo tehnika karatea u užem smislu.

Specifičnih vežbanja, a koja ne pripadaju nekoj od pomenutih grupa,ima u praksi karatea veliki broj, sa različitom namenom i upotrebom. Cilj upo-trebe ovih tehnika je obično podreñen samom vežbanju karate-tehnike: onedoprinose razvoju osećaja, suptilnosti, rafinmana u izvoñenju tehnike...

Iz okinavljanskog perioda karatea je poznata čitava plejada tzv. malihoružja – oruña kao što su kon, bo tonfa, sai, tembe... čiju su upotrebu negovalimajstori karatea kao dopunu ili razradu autohtonih principa klasične karate-tehnike.

Nemoguće je u okvirima knjige čak ni pomenuti sva (moguća) speci-jalna vežbanja, a nekamo se iole studiozno baviti njima. Kao reprezentativnevalja uzeti (na primer) jedan od klasičnih metoda vežbanja mekog i suptilnogtoka pokreta: hodanje, a zatim i trčanje po izuzetno mekom i pokvašenombambusovom papiru. Kada neuvežbana osoba pokuša da to izvede, lako po-vredljivi papir tanašne i osetljive strukture se cepa, odajući grubost pokreta,nedostatak pune energetske kontrole i odsustvo beznaporne prirode tehnikekod tog pojedinca. Tek kada sledbenik uspe da brzo hoda, kreće se u svimpravcima, vežba tehniku i, naročito, kate, na ovakvoj podlozi, a da je ni naj-manje ne oštete, zadere ili pocepa, stari učitelji su smatrali da je ″položio test″i da je savladao beznapornu prirodu tehnike i stekao rafinman u osećaju zatehniku.

U grupu specijalnih vežbanja bi pripadala i sva (mnogobrojna) vežba-

157

nja sa makivarom, sutanavarom, tetsu-getima i slično. Bilo bi dosta opravdanos obzirom na njihovu prirodu i dosta veliki broj, ove tehnike smatrati zaseb-nom grupom tehnika.

Vežbanja koja uvode savremeni treneri karatea, a naročito igre sa lop-tom, dizanje tegova, kao i slične vežbe, čije je poreklo atletika ili gimnastika,školske vežbe iz domena fiskulture, ne samo da su štetne, već su i pogubne pokvalitet prvenstveno toka pokreta i, analogno tome, po ustrojstvo same teh-nike.

Ezoterična vežbanja

Kada koristimo termin ezoterična obeležavajući ovu izuzetno obimnugrupu tehnika, imamo prvenstveno na umu Gokataken karatea (jednog stilaili škole), koji u svom, da ga tako nazovemo, tehničkom domenu, poseduje ipraktikuje širok spektar znanja koje bi prevazilazilo ono što se, u današnjemsmislu, podrazumeva pod pojmom karate-tehnika u užem smislu. Tu na umuimamo, na primer, sistem medicinske prakse, biljnog lečenja, sistem srodanakupunkturi ili akupresiji, razgranat sistem psihološkog uticaja, astrologiju,hiromantiju, metafiziku, mitologiju i simbolologiju... koje, kao vrlo prostraneoblasti, bivaju protkane kroz primarnu svest karate-kulture i ″pogleda na svet″koji pripada karateu kao temeljnoj i sveobuhvatnoj stvarnosti, pri čemu jejasno da broj oblasti iz kojih se raña ″ezoterična″ karate-tehnika nipošto nijeiscrpljen. Svaka od ovih vrsta tehnika bi se, sa punim pravom, mogla smatratisamostalnom grupom tehnika. Ali, s obzirom da su ove i ovakve tehnike izvanopsega znanja i, naravno, pažnje, velike većine savremenih, modernih, sport-skih... oblika karatea, njihova sistematizacija ima smisla samo u jednoj oz-biljnoj, obuhvatnoj klasiifikaciji.

Samo kao primer ezoterične tehnike, pomenimo regenerativne vežbe,koje su rasprostranjene u okinavljanskom karateu, a koje majstori sa dosta go-dina iskustva iza sebe praktikuju posle dugotrajnih napora koji su doveli doiscrpljenja, da bi, posle samo nekoliko minuta, nastavili da i dalje vežbaju, nesamo naizgled preporoñeni, već i stvarno spremni za dalji rad, bez ikakvog vi-dljivog znaka prethodne iscrpljenosti, bez obnavljanja energije putem odmora,sna, hrane, relaksacije...

Dobar primer onoga što se podrazumeva pod ezoteričnim vežbanjemje katsu – reanimacija ili povratak ne samo vitalnih funkcija, već i sposobno-sti za nastavak vežbanja pojedincu koji je, iz bilo kojih razloga, kolabirao odumora, u stanju je nesvesti, nemoćan je da se pokrene... što je u ovom oblikukonzervirano u karateu i, sada je to opravdano reći, ostalim umetnostima, apoznato je u japanskoj tradiciji kao shiatsu, sistem srodan akupunkturi, kojikoristi upotrebu jagodica prstiju umesto igala klasične akupunkture.Poznavanje upravo pomenute tehnike je u neazijskim zemljama opskurno, po-dložno je delovanju šarlatana, neznalica i lovaca u mutnom, dok većina oz-biljnih učitelja poznaje i priznaje širok spektar ezoteričnih tehnika, kaoelement vrhunski ozbiljne tradicije i prakse, u ovom slučaju: prakse karate-

158

tehnike.

Neka tvoje postignuće bude veliko, što veće.Neka tvoja nagrada bude mala, što manja.

(Konfučije)

Ako mišljenje jeste tvoja sudbina, onda časti ovu sudbinu božanskim častima,

i žrtvuj njoj sve najbolje, najljubljenije...(Fridrih Niče)

ZAŠTO OVA (I OVAKVA) KNJIGAili

UVODNA REČ AUTORA

I

Fenomenologija kulture borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti (dasa velikom dozom optimizma upotrebim i ovaj termin) u svetu, ovde i sada,obuhvata i element pisanog pristupa njenim pojedinim oblicima, što je, u po-javnoj ravni, predstavljeno putem publikacija (periodike, časopisa i knjiga). Iodmah se javlja upit: da li je fenomen borilačkih veština ili marcijalnih umet-nosti i, uže posmatrano, karate, dostigao onaj stepen razvoja i (sa)zrelosti,takav nivo rasprostranjenosti i takvu strukturu potencijlajnih konzumenatanjegovih sadržina, da je pisani, literarni pristup ne samo moguć, već i potre-ban? Pitanje je – da li je važeća, aktuelna strukturisanost i organizovanost nje-gova (karatea) adekvatna ne samo mogućnosti postojanja literarnog pristupa,već i nekakve neminovnosti i takvog, primarno diskurzivnog tumačenja po-smatranog fenomena, u smislu da je princip proizvoñenja ovog fenomenalnogsloja doveden na nivo samoproizvoñenja... a što je idealna odrednica, po di-rektnoj analogiji sa (drugim, nesrodnim) fenomenima planetarne rasprostra-njenosti i aktuelnih, pa čak i pomodnih konotacija?

Arhaični i autentični karate, da suzimo razmatranje samo na jedan par-cijalni fenomen, strukturno podrazumeva direktan prenos (sa)znanja, učenja,tumačenja... sa pošiljaoca na primaoca, gde pod pojmom direktni mislimo pr-venstveno na usmeni vid komunikacije i prisustvo (barem) oba aktera u ko-munikaciji u toku samog procesa komuniciranja; retki izuzeci samo potvrñujuovo pravilo. Model komunikacije je, takoñe, primarno neverbalan; u upotrebisu neliterarni, vanliterarni i preliterarni komunikacioni sistemi, najčešće i kaopo pravilu iracionalnih metodoloških postupaka, a što predstavlja odreñenu

159

vrstu differentia specifica primarno religiozno-mističnog sloja značenja ustrukturi tkiva karate-umetnosti.

U doba ″Gutenbergove galaksije″ koja podrazumeva tekst kao komu-nikacijski medijum i model značenjske transmisije, o karateu i njemu srod-nim veštinama postoji prilično veliki broj knjiga i časopisa (da se ograničimosamo na primarnije oblike pisane reči). Naše je osnovno pitanje, ekspliciranou prethodnom stavu, redukovano na pitanje dozrelosti recipijenta literarnogpristupa karateu. Opravdano je i smisleno započeti uvod analogijom: stručnoi profesionalno zainteresovana publika – konzumenti odreñenih sadržina,traže izvor saznanja (mislimo na savremenu svetsku civilizaciju) u pisanojreči; ona predstavlja dominantni model u sferi javnosti projektovanih ideja,stavova, shvatanja, tumačenja, inovacija, otkrića... konstituišući stručno-pro-fesionalni habitus recipijenata i postajući dominantni komunikacioni model uposmatranoj oblasti. Dopustiću sebi tvrdnju da, posmatrano u svetskim raz-merama, karate-publika nema dovoljni obrazovni i kulturni nivo, niti čitalačkenavike, niti izgrañene potrebe za (iole redovnijom) nabavkom knjiga. (Ovajmedijum masovnog komuniciranja, koji prezentuje karate sa prvim stepenomprekodiranja, što knjiga sui generis, uvek jeste, ukoliko se na umu ima stručnaliteratura, nije „vrhunski blizak“ umu, ni obrazovnom nivou „praktičara ka-ratea“). Takav „subjekt“ je ne samo nespreman da prati (redovnijim nabav-kama) tekuću produkciju knjiga, nego ne shvata ni apsolutnu vrednost i, reklibismo, nužnost ovakvog postupanja, s obzirom da se radi o specijalizovanoj,stručno-profesionalnoj oblasti.

I onako nedopustivo nizak stepen obrazovanja i nedostatak ozbiljnijepismenosti kod onih koji vežbaju karate, ali i srodne oblasti, u poslednjih pardecenija, podgrejan je nizom meñusobno srodnih lažnih mitova o ″neophod-nosti direktnog učenja″, o ″nemogućnosti knjige″ da predstavlja izvor ne samosaznanja, nego i informacija...; evidentno je da, u svojoj neukosti, neobrazo-vanosti i površnosti, sledbenici karatea (i srodnih disciplina) prema knjizi uop-šte imaju ili ambivalentan ili otvoreno apriorno negativan odnos, nemajunaviku čitanja niti poznaju prednost brzog i konstantnog pritoka informacijakoje pruža pisana reč; oni postupaju na taj način i u svim drugim oblastima;oni, gotovo po automatizmu i inerciji, ne vide u knjigama posvećenim pred-metnim fenomenima ne samo vrhunski vid prenošenja saznanja, nego ni iolepotrebnije štivo, jednu vrstu kulturne navike (i potrebe). Govoreći ovo, naumu imam gotovo kompletne svetske uslove; domaća situacija nije nipoštobolja – naprotiv.

U jednom neformalnijem ispitivanju socijalne i psiho-socijalne struk-ture grupe vežbača karatea, njegovih sledbenika i članova karate-klubova, akoje je, radi lične (profesionalne) radoznalosti, sproveo autor ove knjige, biloje evidentno da je, ovde i sada, obrazovni, kulturni i socijalno-statusni nivojednog (statistički posmatranog) proseka ove grupe, izabrane po metoduslučajnog uzorka, vrlo nizak i ispodprosečan: učenici radničkih zanimanja,tek po koji student, osobe bez nekog stručnog zanumanja i bez zvanja,

160

priučene zanatlije, pomoćni i radnici u neposrednoj proizvodnji... a prava suretkost osobe sa fakultetskim obrazovanjem, što važi, na žalost, i za trenere iliinstruktore, u kojoj strukturi je primetan pomak ka ″uskostručnim″ zanima-njima - profesionalnom bavljenju fizičkom kulturom, što je za umetnost ka-ratea doista porazno. Iz tog razloga je i jasno, a taj je uvid i direktan ineposredno izveden, da takva struktura, profesionalna i obrazovna, nije nipo-što najpovoljnija sredina za traženje trajnijih i konstantnijih navika redovnogčitanja (knjiga i časopisa). Takvoj strukturi više odgovaraju dajdžestirani kič-sadržaji kao što su stripovi, plakati, posteri, nalepnica, amblemi... jer kore-spondiraju sa svešću ovih individuuma, koja je gotovo u potpunostiimpregnirana sadržajima novokomponovane kulture.

Kao rezultat toga – proizvodi masovne kulture nastali u procesu ho-mogenizacije, simplifikacije i banalizacije (strip...) posvećeni borilačkim ve-štinama, imaju ″proñu″ i naglašeni ″uspeh″ kod konzumenata iz redovapripadnika ovih veština, i oni (proizvodi) će konstantno ″zamagljivati″ au-tentične vrednosti drugih i drugačije koncipiranih pisanih pristupa koji ne″ušteñuju napor″ pri usvajanju, nego su stručno, profesionalno, kritički, pole-mički, politeorijski... intonirani.

Obraćamo se profesionalnoj i obrazovnoj strukturi autora posmatraneliterature. U toj strukturi ima vrhunskih lidera, osnivača i doajena pojedinihstilova, pravaca, škola, separiranih vrhunskih učitelja, istaknutijih instruktora(i/ili sledbenika), pa sve do idola sa filmskog platna, ″lokalnih šampiona″, alii anonimusa, ″tvoraca vlastitih stilova″, podsmeha vrednih ″majstora kung-fua″ i njima sličnih. Retko se ko od ovih pojedinaca profesionalno bavi pisa-njem u ovom domenu (što je gotovo pravilo u drugim oblastima gde jeliterarni pristup ozbiljniji i sadržajniji), i oni su, kao po pravilu, prvenstvenoinstruktori i treneri koji su krenuli i u avanturu literarnog pristupa, (a ne pisci,književnici, autori tekstova...), koji žele najčešće da ″prenesu vlastito isku-stvo″. U domaćim uslovima, potpisnik ovih redova ne nalazi nijednog, ali do-slovno: nijednog ozbiljnijeg, eruditivnijeg i dostojnijeg autora, koji je objavioknjigu trajnije vrednosti i koncipiranu van trenutnog i prolaznog interesa... ašto autor koji i sam objavljuje knjige iz ove oblasti mora da izgovori podpunom profesionalnom i moralnom odgovornošću i nakon doista serioznoguvida.

Kakva je to literatura koja je posvećena borilačkim veštinama ili mar-cijalnim umetnostima, posmatrano u svetskikm razmerama? Prvi očigledniuvid: njeni autori ne pate od prevelike pismenosti i znatnije eruditivnosti. Čakni najautoritativniji lideri, osnivači i doajeni stilova, patrijarsi pojedinih škola,najčešće ne pružaju štivo za kojega bi se dalo zaključiti da je vrhunske ozbilj-nosti i na nivou svetskih referenci (barem kada su duhovne nauke u pitanju).Tako, ili se javljaju neopravdane glorifikacije vlastitog stila ili modela vežba-nja, ili negacija svih ostalih (ili oba istovremeno), kao i površnost, neukost, ne-dovoljna pismenost, početničke greške u mišljenju, neintelektualnost, laicizami banalizacija, smešno i nedopustivo nizak nivo argumentovanja i obrazlaga-

161

nja, odsustvo iole izgrañenijeg teorijskog diskursa (ipak je ovo preozbiljan zah-tev za literaturu koju promišljamo), elementarno nepoznavanje tekovina, do-stignuća i pravaca savremene svetske misli, banalni stil izražavanja ižargonizacija... Jer, kako protumačiti činjenicu da svetska literatura, i to njennajobimniji deo, posvećuje samo po nekoliko stranica (u najboljem slučaju)istoriji karatea, ili nadasve polemičnom problemu njegove geneze? Koji to odsvetskih autoriteta (ili ″autoriteta″) može da kompletnije (ili uopšte) progovorio antropološkim ili socio-kulturnim momentima transformacije magijskogrituala u element karate-tehnike? Koji od njih ima i samo postojanje ovog pro-blema na umu i koji je od njih spreman i dovoljno znalac da se upusti u kom-parativno-antropološke analize posmatranog pitanja, pa makar i uopšteno iliokvirno? Koji od svetskih autoriteta prezentuje klasifikaciju, sistematizacijui, konsekventno, sistematiku karate-tehnike sa njenim jasno izdiferenciranimgrupama (i podgrupama), čvrstim i stabilnim kriterijumima diferenciranja ikonstituisanja grupa, uz obrazloženje i argumentovanje tog postupka? Koji jeto od svetskih autora polemisao sam sa sobom, ili o nekim spornim ili nereše-nim pitanjima (posedujući, u premisi, svesnost o njima), a na nivou objektiv-nijeg i nepristrasnog dijaloga, potkrepljenog pravim i punovažnimargumentima? Kada krenu u objašnjenje, tumačenje i vrednovanje, svetski seautoriteti pokazuju kao neznalice, šarlatani, naivni i banalni tumači, koji i nepretpostavljaju da postoji ogroman skup tema i problema koji se postavljajupred intelektualnu svest i inteligentnog pojedinca - istraživača i mislioca u ka-rateu (i ne, naravno, samo u karateu), jer im nivo znanja i obrazovni nivo to neomogućavaju. Otuda mnoštvo parolaških, ispraznih i kičerskih povika: ″spoz-naj samog sebe″, ″prosvetli se″, ″uñi u suštinu tehnike″, ″ostvarenje na na-dsvesnom nivou″, ″izgraditi duh i telo″, ″smirivanje uma″, ″nestanak strasti″,″povratak svojoj prvobitnoj prirodi″ i još mnogo toga drugog, što ne samo danije ni blizu nivoa višemilenijumskog nadasve školovanog filosofiranja u tra-diciji dalekoistočnih kultura (što bi bio analogni referencijalni sistem), negodeluje i smešno, banalno i naivno savremenijoj teoriji mišljenja, diskurzivnommišljenju i diferenciranom jeziku. Ovakav nivo izlaganja nije ni u blizini (naprimer)budizma, taoizma, zena... na šta bi ″vrhunski autoriteti″ borilačkih ve-ština hteli da se nadovežu, i da istovremeno svoje neznanje i površnost sakrijuiza značajnih naziva ovih serioznih religijskih i filosofskih učenja. Naprotiv –to što oni nude i, što je najžalosnije, u šta veruju, je proizvoljnost, izvod izvodau pogrešnoj interpretaciji, lakrdijaški nivo, komercijalna oblanda, naivna le-gendaristika i smušena ″mistika″, tehnicističko-partikularistički fakticitet...Tako, samo kao primer, srećemo objašnjenje (nije važna niti knjiga niti autor,razmišljam na principijelnom nivou) da su stilovi Severne Kine bogatiji″ručnom tehnikom″ jer tamo ljudi jašu (?!), pa im je ručna tehnika primere-nija (?!) i, samim tim, razvijenija. Budući svesan da je ovakav način argu-mentovanja (?!) odavno odbačen u kulturnoj antropologiji i kulturologiji,autor ovih redova je sebi postavio zadatak da činjenicu koju posmatramo ob-jasni, ali da pri tome, naravno, izbegne vulgarni laicizam. Ideja vodilja je bila

162

da objašnjenje jedne kulturne pojave, njenog nastanka i razlog(e) za njeno op-stajanje valja tražiti u domenu svesti pripadnika date kulture i, počev od pret-postavljene funkcije, kretati se ka pojavnom obliku, uvek pod okriljemstrukturnih odlika datog, konkretnog tipa kulture (što je, slobodnije interpre-tirana, metodološka postavka funkcionaliste Franca Boasa, a naročito struk-turaliste Klod Levi-Strosa). Uvid je polazio od jedne dugotrajnije (misli se:istorijski) filosofske postavke starokineskih prekonfučijanskih paradigmi, po-tekle iz perioda filosofije Elemenata, koja bi se ukratko mogla sažeti i ovako:zemlja (ili Zemlja) je izvor života; gubitak veze sa zemljom je gubitak vezesa izvorom života*. Jednostavan, jedini mogući i verovatno jedini smislen za-ključak bi glasio: škole Severne Kine stavljaju dominantni akcenat na ručnutehniku da se ne bi gubio kontakt sa zemljom; iz tog razloga su retke nožnetehnike, a izuzetno retke tehnike gde obe noge napuštaju zemlju (″gube kon-takt sa njom″) i one se vežbaju samo u posebnim uslovima, sa merama pre-dostrožnosti i (magijske) zaštite, samo po instrukcijama učitelja, u odreñenodoba dana, meseca, godine, uz prethodnu ritualnu praksu zaštite... a što sve-doči o očiglednom magijskom karakteru autentičnog karatea i vidljivim ma-gijskim konotacijama ovakvog postupanja.

Ovakvih je primera literatura puna. Njihovo nabrajanje i razjašnjenjesvakog pojedinačnog nonsensa bio bi dugotrajan i ne uvek smislen posao, jernadasve prevazilazi moći jednog čoveka i jednog autora; iz tog razloga,nećemo se upuštati u borbu sa vetrenjačama.

II

Pred ozbiljnog i stručno nastojenog autora postavlja se jedan problem,samo naizgled sekundarnog nivoa važnosti. Analogno drugim oblastima,očekivali bismo stručnu recepciju, prikaze, kritike (u pravom značenju togpojma: kritikos, kritein (grčki) – suñenje, prosuñivanje...), dijalog i ozbiljnesagovornike, tolerantne i eruditivne. Trenutno apstrahujući svetske uslove (ašto nije nužnost, već samo metodološka konvencija), u našoj sredini toganema (u karateu, naravno). Niko ne prati ionako oskudnu produkciju knjigaiz ove oblasti prikazima po časopisima, još se nije našao neko dovoljno obra-zovan i eruditivan da se upusti u stručnu kritiku literarne produkcije posvećeneovoj oblasti, nema pravog dijaloga, borbe mišljenja, suprotstavljanja na prin-cipijelno-teorijskom nivou... Prisutni su samo laički intonirane glasine, intrige,neistine, naivna tumačenja i podmetanja... Tako, svest domaće čaršije ne možeda pojmi da postoji neko iole pismen i dovoljno uporan i dosledan da objavisvoju knjigu, da prezentuje osvrt sa politeorijskih pozicija, da misli u domenukaratea na nivou savremenijih dostignuća svetske teorijske misli, da stupa i udijalog sa samim sobom, sa sopstvenim ocenama, procenama, vrednovanjimai tumačenjima, da podvrgne kritici, sumnji, analizi, pa i persiflaži i dekon-strukciji (gde je to potrebno) kompletnu svetsku literarnu produkciju po-svećenu ovoj oblasti. Duh palanke (da koristimo Konstantinovićev izraz) ne

163

poima kreativnost, već je paušalno ocenjuje kao „plagijat“, „kompilaciju“, ili,u najboljem slučaju, kao recentnost, s obzirom na ″aksiom″ da ″o karateu ništanovo nije moguće reći″.

Meñutim, jedan ozbiljan uvid, neopterećen dogmatikom sporta ili laž-nošću sportocentrizma, (u okviru koga vidim za objektivnost i istinu najvećeopasnosti, ali nipošto jedine), morao bi da shvati da je teorijski, naučni,ekspertski, stručni, analitički... pristup karateu tek na početku, tek u povoju,tek na razmeñama mnogih dilema i upita.

III

Kako se može i kako se, uopšte, sme misliti karate, ovde i sada? Onakokako to čini svetska, a naročito domaća literatura – očigledno ne, jer je maloili nedovoljno pouzdanih zaključaka, malo je inteligentnih zapažanja, malo jepotpunijih uvida; komparacije, sinteze, ogledi, eseji, istraživanja... izvan suzone dostupnosti autora literature iz ove oblasti, a što bi bio elementarni zah-tev duha vremena i mišljenja epohe.

Kako obuhvatiti karate u mišljenju i kako se odnositi prema i ka njemuu domenu opšteg teorijskog razmatranja?

Sporno je i polemičko pitanje geneze (ili geneza) ovog fenomena,načina, modela i puteva transmisije pojavnih oblika i značenjskih jedinica dokonstitucije karate(do)a kao entiteta. Valja pristupiti izradi tačne, precizne,činjenički zasnovane istorije karatea i povesti stvarnosti i jestenja ovog feno-mena. Valja se upitati – koja je to religijska, mistično-religijska i ezoterično-mistična podloga veštine; objasniti pojavne oblike religijskog sloja iprogovoriti o konstituisanju religiozne svesti sledbenika, učenika, magova isveštenika autentičnog karatea. To se odnosi i na okultnu, hermetičku i pa-rapshihološku praksu, kao i na izuzetno razgranato polje psihološkog praksisa.Valja obratiti punu pažnju i sprovesti istraživanje u oblasti filosofije, antro-pologije, kulturologije, etnologije, etike, estetike, lingvistike... karatea; u pot-punosti nedostaju čak i uvodi i skice za semantiku, noetiku, semiologijukaratea (što bi bilo značajno za samo struktuisanje teorijske misli o karateu, sobzirom da je on, očigledno, znakovni sistem diferenciran na kôdove signalai simbola...), što, sve zajedno, samo apostrofira neke od mogućih teorijskihvizusa, ali nipošto ne kompletira policentrično tkivo strukture promišljanjakaratea i mogućih diskursa znanja i saznanja o njemu.

IV

Od autora knjiga o karateu/karate-dou se očekuje, i to s pravom, upit ovlastitom odnošenju prema fenomenu kojega obrañuje, ali i sam upit o vlasti-tom radu, o vlastitoj poziciji unutar literature kojom se bavi; to je primarnodužnost etičkog subjekta – da se permanentno kritički, odnosno diskurzivno(samo)ispituje i da vodi polemički dijalog sa vlastitim znanjem, shvatanjima,

164

tumačenjima, intencijama.Malenkost koja je autor ovih tekstova je stručnjak sa najvećim brojem

objavljenih knjiga iz ove oblasti u svetu i najvećim brojem objavljenih strana,što ne samo da obavezuje (da upotrebimo standardizovani autorski eufemi-zam) već vodi i u rezignaciju, ali i putevima stravične odgovornosti. Ovogatrenutka posedujem i konstituiso sam svesnost da je ovaj pristup pristup duhavremena i epohalnog mišljenja; od drugih autora se ne možemo (opravdano)nadati da će uspeti da razumeju, prihvate i slede moje intencije, zamisli, ideje,programe... barem su tu svoju nemogućnost iskazali u dosadašnjem radu. Jer,praktični i pragmatični motivi kojima sam bio prisiljen da se neretko rukovo-dim, rezultirali su posebnim metodološkim postupkom izgradnje vlastitih li-terarnih celina (u ovoj literaturi): svaka knjiga mora da predstavlja apsolutnunovinu, ali tako da se u njoj eksplicitira i izloži jedna ili više tema, sa domi-nantim mestom u odnosu na ostali, konvencionalniji ili standardniji sadržaj.Tako neke apsolutne novine u promišljanju karatea, kao što su aspekti karate-kata, od estetskog ka estetičkom u karateu, karate u sredstvima masovnih ko-munikacija, opširniji i sveobuhvatniji istorijat karatea... dati su samo u jednojknjizi, i ne mogu se ponavljati iz knjige u knjigu, a što bi bio idealni zahtevsaznanja konzumenata ovakvih tekstova.

Meñutim, kompletno delo ovog autora, barem ono do sada objavljeno,intencionalno je u smislu formiranja zaokruženih polja saznanja,gde postoji ravnoteža i uzajamna uslovljenost izmeñu pojedinačnih suštasve-nih tematskih jedinica i programskih celina, kao i kauzalna veza upita i nivoaobjašnjenja, tumačenja, prezentovanja... zastupljenih u dosadašnjem radu. Načitaocu sa potpunijim teorijskim obrazovanjem i sposobnošću opštijih teorij-skih uvida je procena i ocena o uspešnosti ovakvog metodološkog postupakaizgradnje literarnih celina i stručnosti i moralne bespoštednosti u argumenta-ciji i obrazloženjima.

Meñutim, rezignantna je, ali ne i obeshrabrujuća svesnost autora, da jepred njim zadatak čije potpunije ostvarenje ne samo da znatno prevazilazi nje-gove moći, nego je i sasvim izvan čak i potencijalnih intencija punog i pot-punog ispunjenja; i to iz razloga što se o (samo) karateu mogu napisati hiljade,desetine, stotine hiljada stranica, a da se tema nikako ne ″iscrpi″, niti da se pro-mišljanje završi. Iza jednog ostvarenog zadatka, tumačenja, objašnjenja, po-javljuje se novi, i pomaljaju se nepregledni horizonti saznanja, tako da nesamo jedan, nego ni desetine života jednog mislećeg subjekta nisu dovoljni zatako grandiozan i beskonačan zadatak. Postaviti sebi takav cilj znači ne razu-meti prirodu karatea i prostranost polja značenja koja su mu imanentna.

Moguće je, i neophodno je, u proporcionalnom obimu, obuhvatiti, po-menuti, apostrofirati, naglasiti... neke oblasti, teme, teze za razmišljanje, tu-mačenja, vrednovanja, polemičke osvrte, sistemom koncentričnih krugova iputem širenja horizonata znanja i prostora značenja. Neostvarljiv je zadatakda se ″napiše karate″; neophodan je zadatak da se o karateu promišlja. Iz tograzloga, potpisnik ovih redova je započeo obradu tema za koje, očigledno,

165

ostali autori nemaju afiniteta, senzibiliteta, znanja, erudicije ili teorijskogobrazovanja, koje (teme) se laicima mogu učiniti kao granične ili marginalneoblasti, dok se, kao posledica potpunijeg uvida, prezentuju kao centralni (ali,paradoksalno, neutralni), nerešeni i neobrañeni problemi u teorijskom promi-šljanju karatea. Otuda i kulturološke i antropološke opaske, semiotički osvrtii simboličko-značenjska tumačenja, otuda i konstituisanje osnovnih istorij-skih postulata i argumentovanje pojedinih tumačenja u sferi povesti karatea;otuda i osvrti na filosofski, okultni, psihološki sloj značenja u karateu; otudai utemeljenje karatea u promišljanje i izvoñenje konsekventnog mišljenja, kaoi lingvistički osvrti, primena metodologije i terminologije savremenijih (du-hovnih) nauka... insistiranje na nabrajanju, a koje nipošto ne bi bilo bespred-metno, moglo bi da ovaj deo izlaganja, koncipiran kao radni osvrt, odredi ikao samohvalisavi panegirik, što bi moralo da ostane izvan delokruga radasvakog autora koji pretenduje na elementarnu ozbiljnost i stručnost.

Puna je i potpuna svesnost autora da njegova osnovna profesija u užemsmislu, nije publikovanje tekstova o karateu i srodnim marcijalnim umetno-stima, te je ovaj pravac – pokušaj punog prevrednovanja sadržaja karate-saz-nanja i dekonstrukcije svih ″spoljašnjih″, neautentičnih slojeva značenja itumačenja u njegovom okviru, samo deo primarne kritičke svesnosti premakarateu i u odnosu na karate (da suzim vizus posmatranja).

I pored gorkih uvida u kičersku, pojavno-ekspresivnu, laičku, naivnu ibanalnu stvarnost karatea, što je gotovo u identitetu sa njegovim jestenjemovde i sada, autor se unapred odriče donkihotovske uloge da ″menja″ bilo štau karateu u domenu njegove stvarnosti, u domenu njegove konkretno-istorij-ske ravni, evolucije (ili ″evolucije″), u domenu razmeña, lutanja, stranputica,degradacije, simplifikacije prostora važenja i značenja, naivnih, plitkih i po-jednostavljenih tumačenja, malog autoriteta i negativnog renomea u očima udomenu javnog mnenja... Iskreno verujem da se suština problema rešava nanivou opšte teorijske svesnosti; ukupna, kompletna pojavna dimenzija svihkaratea koji su danas na svetskoj sceni, izvan je direktnog upliva znanja, moćii intencija jednog pojedinca, te bi svaki takav zahvat bio osuñen na nemino-vni neuspeh.

S obzirom da autor ne vidi nijednog sledbenika, učenika, nastavljačanjegovog dela, a i da je ono sasvim izvan intencija ″pro-izvoñenja″ takvih,jasno je da je ovakvo, primarno teorijsko promišljanje na opštem ili najopšti-jem nivou istovremeno i privilegija i osuda. Ovaj rad prati jedinstvenost i au-tohtonost, i on je osuñen da se završi sa prestankom i granicama odreñenja ipred-odreñenja njegovog tvorca; zavisan je u potpunosti od nivoa znanja istručnosti svog duhovnog oca; svoju konačnu formu, obim i nivoe značenjakonstituisaće sa nestankom pisca ovih redova.

Na narednim stranama, u narednim poglavljima i u narednim osvrta-njima, čitalac će se upoznati sa idejom – kako se karate može misliti i zašto se(i) tako može misliti, i upitaće se, zajedno sa autorom: karate postoji – kakoje to uopšte moguće (da ″primenimo″ prvi stav Lukačeve fenomenološke este-tike na naše posmatrano područje); upitaće se – čime je njegovo postojanje i

166

*Srodnu ili gotovo identičnu ideju zatičemo i u evropskom kulturnom krugu, u okviru grčke mi-tologije, u mitu u kojem gubitak dodira sa Majkom – Zemljom (Geom) izaziva gubitak snage dok,nasuprot tome, dodirivanje zemlje daje ne samo punu, nego i natprirodnu snagu (u jednom mitu,to su Geina deca, ali se motiv javlja gotovo u identičnom obliku u nekoliko velikih mitova).

trajanje uslovljeno, kakvo je po sebi i iz sebe, koji su to referencijalni sistemiu kojima se može najoptimalnije promišljati, kao i kakva je pozicija onogakoji o karateu promišlja (i prema karateu i prema vlastitosti)...

Uput na dela iz oblasti estetike (i filosofije) koja su apostrofirana u uvodnomdelu ove knjige:

• Aristotel: NAUK O PESNIČKOM UMEĆU• Baumgarten: AESTHETIK; MALE FILOZOFSKE MEDITACIJE• Adorno: ESTETIČKA TEORIJA• Hartmann: ESTETIKA• Hegel: ESTETIKA I-III• Heidegger: BIVSTVO I VREME• Schelling: SISTEM TRANSCENDENTALNOG IDEALIZMA

167

″BEZ OBZIRA KOLIKO DALEKO OTIŠLI U SPOZNAJI SEBE SAMIH,UVEK ĆEMO BITI PRINUĐENI DA ČINIMO DVE STVARI: DA SE SU-SREĆEMO SA NEPOZNATIM I DA OTKRIVAMO UVEK NOVU SLO-BODU... ″

(Mišel Fuko)Misao nije drugo do li bljesak u večitoj noći.

Ali taj bljesak je sve.(Henry Poincaré)

SKICA ZA PROMIŠLJANJEAUTENTIČNE GENEZE KARATEA

Uvek kada karate mislimo i tumačimo kao umetnički fenomen i ume-tnički praksis, a za šta postoji čitav niz direktnih i indirektnih dokaza, i to isto-rijskih, hermeneutičkih, supstancijalnih, lingvističkih, fenomenoloških,ontoloških... imamo na umu u osnovi Adornovu ideju* o nesmislenosti pita-nja o poreklu umetnosti, kao prvenstveno filosofskog, a ne istorijsko-ume-tničkog.

Pred sobom imamo dihotomiju, najverovatnije antinomnih mogućno-sti potpunijeg razrešenja koje bi pretendovalo na opštije važenje. Saodreñenom dozom izvesnosti se mogu odrediti i, analogno tome, i misliti, pri-mordijalni elementi prakse ili entiteti koji su u direktnoj ili indirektnoj gene-ričkoj vezi sa dominantnim poljima značenja, iskustvom jestenjakonstitutivnih elemenata prvobitnog karatea, jasno, kao nekoherentni i ne-konceptualizovani fenomeni. O prvobitnom proto-karateu i njegovoj genezi,izvorima, pretečama... davao sam opaske u nekoliko do sada objavljenihknjiga. Spoljašnji pokreti, pojavna dimenzija prvobitne karate-tehnike asoci-jativna je shema i prikaz, onomatopeja i oponašanje životinjskih, sa nedvo-smislenim usmerenjem ili na totemsku životinju, ili na životinju u čiji se(pozitivni, ostvareni...) budući ulov želi uplivisati magijskim sredstvima – ele-mentarnim metodama simpatičke i morfologne magije, putem simboličkeidentifikacije.

Ritualna praksa kata inicirana je skupom kanonizovanih kretanja u ma-gijskim obredima, sa strogo propisanom pravilnošću u pravcu, toku, načinu iz-voñenja, pokretima tela i ekstremiteta...; promenjena stanja svesti, sa posebnimakcentom na ekstatičkim stanjima, ili, jezikom savremenije psihologije, tran-scendentnom iskustvu, koja su predmet prvenstveno transmeditativne praksekaratea, vode direktno poreklo od magijskih rituala u prvobitnoj zajednici, saznatnom srodnošću i istovrsnošću sa ekstatičkim stanjima iniciranim u drugim

169

i raznorodnim protomagijskim i animističkim praksama. Psihoanalitička pra-ksa uvida i intuitivnih modela saznanja, nekognitivnih noetičkih prostora kojisu dominantno polje saznajnog iskustva u tradiciji i klasici karatea više hiljadagodina, vode poreklo iz prepojmovnog mišljenja primitivca i, naravno, datirajuiz analognih perioda – osvita ljudske civilizacije. Okultna, hermetička (u užemsmislu) i magijska (takoñe u užem smislu) praksa, individualne, grupne i ko-lektivne determinacije, što je osnovna praksa u okultnom, hermetičkom i ma-gijskom sloju karatea, gotovo je direktno transponovana iz analognih praktičnihi ritualno-sakralnih postupanja pripadnika primitivne zajednice; isto važi, suigeneris, i za kultnu svest i kultističku praksu obreda, rituala i verovanja;značajni i bazični rituali, inicijatički, promotorni, posmrtni... preuzeti su u osno-vne tokove ritualno-kultne i ritualno-socijalne prakse kontinuiteta postojanjakaratea. Tradicija mističnog, individualnog i individualizovanog iskustva, krozkoja je primitivni čovek, kao po pravilu, povremeno i periodično prolazio, pa-radigmatski je jedan od osnovnih ciljeva, i predstavlja teleološko usmerenje ka-rate-praksisa u klasici ove umetnosti... da se osvrnemo samo na neke odnajupadljivijih analogija sa direktnijim modelima transponovanja značenja,smisla i pojavnih oblika u okviru primordijalnih oblika karatea..

Takoñe je evidentno da su pojedinci, tokom istorije karatea, bili krea-tori u njegovom domenu, i da su čak i znatnije ne samo formulisali, već i uo-bličavali semantički polimorfne nivoe ekspresije ove umetnosti (u toku ovogizlaganja posmatramo gotovo uvek izolovano, u metodološke svrhe, estetičkiaspekt karatea); Padhmasambhava je kreirao Juki, unutrašnji balans pod pro-tivrečnim okolnostima; Bodhidharma je formulisao prvi konkretni entitet ka-ratea transindividualne i transsekularne vokacije - Sanchin katu; nažalostanonimni kineski i okinavljanski učitelji su prevrednovali, preuobličavali,odabirali, pravili sinteze, menjali akcente od aspekta do aspekta, uvodili ezo-terična ili specijalna vežbanja, prakse, metode, postupke, horizonte znanja inivoe značenja u oblast tradicionalnog karate-doa...

Meñutim, i pored očiglednih i opravdanih analogija i direktno po-vučenih linija generičkog nastanka i kontinuiteta, evidentna je nesporna činje-nica da pripadniku primitivne zajednice koji obavlja rituale, ima kultnu svest,bavi se magijskom praksom... nedostaje svesnost o tome da se bavi ume-tničkim praksisom proto-karatea; on je nevoljno i neintencionalno homocreans, čak i u slučajevima kada je, istorijski, očigledno da će predmetni fe-nomen, entitet, modalitet ponašanja, praksa, ritual, kult... biti, u odreñenomkontinuitetu vremena, smisla i kulturnog miljea, kamen-temeljac proto-kara-tea, u bilo kojem njegovom segmentu, tehničko-pojavnom, okultno-operativ-nom, simboličko-storijalnom... pri čemu je i laiku jasno da je razvojkarate-praksisa samo jedna moguća struja, pravac razvoja kulturnih obrazacapripadnika primitivne zajednice, sigurno ne dominantna, i strogo ograničenogvremenskog, prostornog (lokalitetskog) i kulturno-istorijskog kontinuiteta irasprostranjenosti.

170

Karate-umetnost danas nije identična sa karate-umetnošću od pre nekoliko ve-kova ili od pre nekoliko hiljada godina; izražena je hermeneutička razlika,tako da danas karate (uvek i dosledno posmatran i tumačen kao umetnost)jeste nešto ontičko i fenomenalno drugačije u odnošenju prema karateu ne-danas. I ne samo to; postoji čitav sistem odnošenja karatea kao drugosti u od-nosu na prvobitna ili početna drugost gde je ne-jednakost ne samoparadigmatički princip, već i apsolutizovani proto-model kreacije u domenutemeljnih ekspresivnih sredstava, modela i puteva karatea, ukoliko on uopštepretenduje da bude (i) oblik umetničkog praksisa.

Vraćamo se na početno pitanje – antinomiju: zašto je lišeno punog smi-sla pitanje o (činjeničkom, istorijskom...) poreklu karatea? Proces samoo-svešćenja u istorijskom kontinuitetu svesnosti o karateu naknadno je iretroaktivno pokrenut; predmet svesnosti izmenjeni je objekt, i to definitivnoizmenjeni, s obzirom da mu je promena jedino izvesno stanje, ali i uslov je-stenja i važenja (misli se na promenu kao osnovni princip mišljenja, a ne pro-menu u pojavnoj dimenziji karatea).

Jedina moguća današnja perspektiva je politeorijski diskurs i metateo-rijski diskurs u premisi; u rezultatu, to je saopštavanje diskurzivnim i dife-renciranim jezikom, u kojem je iskustvo karate-prakse uopšteno i prekôdirano,i to višestruko, s obzirom da je autentički jezik karate-umetnosti neverbalni,preliterarni model komunikacije.

Zato, paradoksalno, sadašnjost karatea ostavlja otvorenom sve poten-cijalne mogućnosti mišljenja i tumačenja karatea, bez intencije da neku od njih″dovrši″ ili ″iscrpi″, gravitirajući ka prostorima novih jedinica značenja, kojeće se konstituisati u samostalne strukturne aspekte semantički polivalentnogfenomena – karatea.

Svesnost o karateu samo je do odreñenog nivoa značenja samoo-svešćenje karatea; njegova samorefleksija izgleda determinisana; naprotiv,smisao njegov je uvek sekundarno izvedena kategorija, predodreñen vrstomi intencijom diskursa ili čak i metadiskursa. U ovom slučaju, do punog važe-nja dolazi Kasireova ideja o intencionalnosti svakog saznanja i saznanja uop-šte; to zašto ili pre-zašto, odnosno upit o uzroku karatea i uslovima da on jeste,prethodi pitanju – kako jeste i kako to da uopšte jeste. Transfenomenalna preklasifikatorna nego generalizujuća apstrakcija pojavne ravni skupa fenomenakoji konstituišu karate, barem je dvojako instruktivna: upućuje, metodološki,na ontički karakter fenomena umetničkog praksisa karatea, čija estetika nijei, konsekventno, ne može da bude ″primenjena filosofija″, već specifična ″fi-losofija po sebi″, kao što kulturno-istorijski status karatea u smislu kontinui-teta važenja i vrednosti jeste uslovljen i pred-odreñen povesnim mišljenjemne toliko o karateu koliko u karateu i, što je akcentovane važnosti, iz karatea.Apostrofiram, u cilju ovog poslednjeg, transindividualnu svesnost, objektno-predmetno-saznajno intencionalnu, sa primarnim vizusom - umetničkim pra-ksisom karatea, koji ustoličuje i posreduje smisaoni legitimitet povezanostnjegovih neidentičnih aspekata i značenjskih polja.

171

*Thedor W. Adorno je ovu ideju eksplicirao u više studija, a njen verovatno najdefinitivniji oblikse nalazi u poslednjoj Adornovoj knjizi ESTETIČKA TEORIJA; kažemo verovatno najdefinitiv-niji oblik, s obzirom da Adorno nije za života izvršio definitivnu, završnu redakciju ove knjige.

Uvek se u državi valja držati toga da najmanje vrede oni kojih najviše ima.

(Ciceron)

U GALAKSIJI KARATE-KIČA

I

Gotovo u svim svojim knjigama o karateu i srodnim borilačkim vešti-nama ili marcijalnim umetnostima, više ili manje akcenta sam davao promi-šljenju fenomena kiča u domenu strukture karate-kulture, sa posebnimnaglaskom na (barem) nerezistentnost njegovih savremenih verzija i vidovana ovaj kancerogeni fenomen. Ovo je akcentovanje bilo funkcionalno i smi-sleno sa stanovišta adekvatnosti obima teksta i strukture izlaganja u poglav-ljima i tematskim jedinicama gde je razmatran fenomen karate-kiča, makar iokvirno i osvrtno, pri čemu sam dužan da, ovom prilikom, barem dvojakokoncipiram svoje izlaganje: da decidiranije ukažemo na pojavne oblike kičau svetu prevashodno savremenog karatea, što, ne samo metodološki, značikonvenciju, suženje predmetnog polja, s obzirom na svesnost da ni karate, kaoni većina kulturnih fenomena, nipošto nije bio imun na stalnije prisustvokičerskih elemenata, u većoj ili manjoj meri konstituisanih i konzistentnih i,u polju percepcije i recepcije kičerski determinisane svesnosti, više ili manjeanalogno-adekvatno konstituisane i, u argumentaciono-konkluzivnoj ravniproblema, da barem apostrofno i uputno ukažem na razloge važenja odrednice„kič“ u kontekstu pojedinačnih pojavnih oblika ili značenjskih slojeva savre-menog (ili savremenih) karatea.

Da bih izbegao semantičke nedecidiranosti opštih i ne uvek doslednodiferenciranih pojmova, kao što su kič, šund, novokomponovana kultura... štonipošto nisu sinonimi u savremenoj kulturologiji i, slobodno mogu reći, u po-slednjim decenijama oformljenoj nauci o kiču („kičologiji“), usvojio samjedan opštiji, radni i vrlo univerzalni kriterijum, ne samo instrumentalnih vred-nosti i značaja, lakonsku i izuzetno prostranu Štajnbekovu odrednicu kiča (jerću svoje izlaganje uglavnom pojmovno odrediti i usaglasiti prema ovom fe-

173

nomenu), a to je „zamena funkcije i forme“, pri čemu sam ovakav izbor izvr-šio prvenstveno da bih izbego neposredni i neposredovani, intuitivni pristup,moralno-vrednosni sud u premisi (što bi bila elementarna greška u mišljenju),ali i u cilju neophodnog suženja pojmovnih ravni kojima želim da se pribli-žim sa dovoljno objektivnom distancijom (ili distanciranošću). Takoñe samsvesan da bi se velika većina najafirmativnije determinisanih mišljenja o kičui odreñenja kiča mogli pre „upotrebiti“ nego „primeniti“ sa nešto ili znatnijerazličitim pretpostavkama, ali i sa vrlo sličnim i značenjski bliskim rezulta-tom – odreñenjem pojavnih oblika kiča u domenu karate-kulture.

Počasno prvo mesto u ovom odreñenju bi pripadalo onih verzijama, tu-mačenjima i mišljenjima (ukoliko to nije previše laskava odrednica) karatea,koja ga smatraju i tretiraju kao sport, sportsku aktivnost ili sportsku disciplinu.Zamena funkcije i forme je očigledna, jer je arhaični sistem semiotičkih kô-dova polivalentnog značenja, komunikacijsko-simboličkog, ritualnog, magij-skog... neopravdano, nesmisleno i olako proglašen za „sportsku aktivnost“ i,samim tim, ne samo degradiran i laicizovan, već i negiran u vlastitim prosto-rima autentičnosti, smislenosti i primarnog značenja. Ne radi se o pomacimaznačenja ili prevrednovanju (prekôdiranju), već o banalizaciji, s obzirom daje, da uzmemo samo jedan primer: svaka pojedina tehnika, koja predstavlja uoriginalnom karateu „unutarnju meditativnu poruku“, „posportnjavanjem“„ospoljena“, deintrovertizovana, „osloboñena“ smisla i pretvorena u – „uda-rac“, „blok“ (?!)...

Kad smo već kod tehnike, nju je, u savremenom karateu, zadesila ve-rovatno najdrastičnija (i najtragičnija) sudbina: doživela je klasičnu homoge-nizaciju simplifikacijom (termin je u socijalnu antropologiju uveo DvajtMekdonald), i to drastičnom simplifikacijom (što je jedan od mogućih mo-dela homogenizacije); pravo je bogatstvo suptilnih razlika, varijeteta, indivi-dualnih tumačenja (kao rezultat celoživotne prakse), sitnih, gotovoneprimetnih nijansi u domenu tradicionalne karate-wasa... što je, u praksisukarate-tehnike, bilo rezultirano formiranjem više stotina (osnovnih) ili više hi-ljada tehnika, koje su usled neznanja, laicizacije, „brzine obuke“, „masovno-sti“, „prestiža vlastitog stila“ (sve klasične odrednice kičerske produkcije)...svedene na nekoliko desetina, dok se na borilištima („arenama“) viña samonekoliko osnovnih. To je i jasno, jer gladijatori karatea, gladni „šake dolara“,ne znaju i, što nije sasvim paradoksalno, i ne moraju da znaju, da uopšte znajuda postoji sa rafinmanom dekadencije iznijansiranih hiljada raznovrsnih va-rijanti suptilno diferenciranih karate-tehnika.

Vrlo obimna oblast „nadgradnje“ u karateu – psihološka praksa (rudi-mentarne psihoanalitičke vokacije), simboličko-meditativni uvidi, transindi-vidualne introspektivne analize, kao i vrlo prostrano semantičko polje:mitologijske konstante, filosofijski praksisi, ritualno-magijski i ritualno-ce-remonijalni elementi... „nestali“ su, negirani su, na uvredljiv ali i vrlo bana-lan način, u svetu savremenog karatea. Njihova funkcija nije „pretvorena“ unjihovu formu – naprotiv: njihova funkcija je „nestala“, postala je „nepotre-bna“ ili „suvišna“, što je klasični izgovor kičera i njihovih podražavalaca, ste-

174

reotipna reakcija pri susretu sa prostorima univerzalnijeg smisla i postojani-jeg, trajnijeg značenja. Kičer1 u karateu ne ume, jer je nesposoban, neobrazo-van i neosetljiv, da poima metafizičku, nadrealnu stvarnost; on se do neukusadivi „praktičnoj akciji“ na borilištu; kičer ne ume da poima na gradacijskistruktuisanoj razini imaginativne i transimaginativne determinacije; za njega,stvarnost je „poen“ i „udarac“; kičer ne ume da doživljava vlastite horizonteindividualne stvarnosti, unutarnje, vrlo jedinstveno i neponovljivo zbivanje;on traži spektakl, „objektivno merenje“ poena, odvijanje sukoba, vidljivo i po-javno...Jedna je, ali ne ezoterična, vrednost autentičnog karatea, a to je trajna i apso-lutna orijentisanost ka individualnosti, individualitetu i individuaciji,upućenost na identitet sopstva i jastva kao neintencionalni ego-ideal, cilj ilisvrha hermetičko-magijske tradicije i (analognih) metodoloških, meditativ-nih i simboličkih postupanja. Karate-kičer, sažaljenja dostojni pojedinac sa-vremenog karate-sveta, a posebno karate-sporta, masovno i masovistički jeimpregnirane svesti: on teži unifikaciji, ali takvoj koja se sprovodi uniformi-sanjem, i u tom se cilju neretko služi kvazi-ideologijom i politikantskim sred-stvima, što je dosta funkcionalna praksa u domaćim karate-prilikama. Kičeru karateu je uvek pripadnik mase, grupe ili organizacije, kluba, stila, grada,reprezentacije... pri čemu je i najopasnija i najpodmuklija pripadnost „sportu“,„veštini“ (karatea)... i to na način da se unapred osujeti legitimitet i pravo navaženje svim ostalim oblicima jestenja karatea; naravno, pošto se radi okičeru, bez prethodnog promišljanja, vrednovanja i obrazloženja, jer je karate-kičer gluv za tolerantan i uzajamno poštujući dijalog, on ne raspravlja o prin-cipima i idejama, već diskvalifikuje ljude, on gotovo ništa ne zna, ali „učiti sene da...“ klasična proto-kopija svakog (ipak) nižerazrednog kičera u bilo kojojoblasti savremene svetske kulture.

Posebno agresivnu, estetski najnižu formu kiča u karate-kulturi izuze-tno dobro označava termin „gedžit“2, formiran u anglosaksonskoj kulturolo-giji, gde više nije na delu puka „zamena“, već „zbrka“ funkcije i forme. Tu bipripadali oni pojavni oblici kiča u karateu koji su, istovremeno, i najbližinižim formama elemenata novokomponovane kulture, kao što su, na primer(bez pretenzija da nabrojimo sve), dva kompletna fenomena – ogranka kara-tea (shvaćenog pluralitetno) – kung-fu (sem vrlo retkih izuzetaka, koji su do-slovno to: izuzeci koji potvrñuju pravilo), i full-contact i srodne „vrste“karatea sa dominantnim i naglašenim borilačkim i kompetitivnim funkcijama,bez simboličkih sadržina i nesublimisanih nivoa značenja; filmska produkcijana temu borilačkih veština, sa kung-fuom na počasnom pijedestalu, izuzev ne-kolicine retkih ostvarenja uglavnom proizvedenih u japanskim studijima, odkojih je većinu potpisao (kao režiser) Aikira Kurosawa; kompletni medijalnii transmedijalni tretman borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, izuzev uizuzetno malom broju stručnih publikacija; posebno bezvredan i estetski šte-tan uticaj imaju „prateći proizvodi“ (elementi novokomponovane kulture) kaošto su „kimona“, odeća, ñačke torbe, sveske, gumice, nalepnice... potrošnadobra sa amblemima, skicama, crtežima, portretima „idola“ sa vrhova stars-

175

system-a novokomponovanih i novokreiranih „veličina“, jadnih, tužnih i tra-gičnih „junaka“ i manipulisanih i jedino sažaljenja dostojnih pojedinaca, pro-palih ljudi (još nam je svima u sećanju pokojni hongkonški filmski glumacBruce Lee i manipulacije oko njegovog lika i imena). Gedžit, i to u gotovonajnižoj formi, je i separiranje, proklamovanje „vlastitog stila“, kao i „kultličnosti“ minornih trenerčića i instruktora – anonimusa; samohvalisanje, sa-moreklamerstvo, samoisticanje i negiranje (naravno, verbalno, nekoherentnoi neobrazloženo) svih drugih i svih ostalih koje, jasno je, ne bazira na uvidu ukvalitet, jer je taj uvid nemoguć, usled neznanja, neobrazovanosti i sekundar-nog snobizma, prostote, gluposti i ograničenosti (stvar, ponekad, valja nazvatipravim imenom); gedžit je, i to u specifičnoj, neizvedenoj formi, i „hajka nanajbolje“, što, kao po pravilu, znači „hajka na drugačije“ tako svojstvena svimmediokritetima, a naročito privlačna meñu karate-prostacima i neznalicama,ali, za utehu, nije to nipošto njihov izum, oni samo oponašaju neke već otkri-vene i ustoličene modele ponašanja i socijalnog ophoñenja u savremenomsvetu.

II

Ponovo posmatram karate kao univerzalni svetski fenomen, a u ciljupostojanijeg opštijeg poimanja apstrahujem i neke velike, uzajamno ukida-juće razlike, a pogotovo nijanse: istorijske, pojavne, konkretno-praktične, kaoi uglove posmatranja, razlike u tumačenju, vrednovanja „iznutra“, odnosnoelementarne oblike samorefleksije, za šta je karate ovde i sada, u fazi nedis-kurzivnog mišljenja u kojoj jeste, jedino i sposoban. U metodološke svrhe,tako odreñen fenomen karatea propuštam kroz filter teorijskog iskustva emi-nentnog mislioca i tumača kiča – Abrahama Mola, imajući u vidu njegovih petosnovnih principa za prepoznavanje i odreñenje kiča3.

U svetskom karateu vlada princip neadekvatnosti; ciljevi koje sebi po-stavlja na momente znače pretenciozno, a na momente nebulozno; sredstvakoja koristi da bi se tih ciljeva domogao (što je pravo odreñenje) su u suprot-nosti i, kao po pravilu, neidentična – pripadaju drugoj kategorijalnoj ravni, neproističu sama iz sebe, niti im je ishodiše u sebi samima, ponekad su instru-mentalnog karaktera (u najboljem slučaju). Otuda i toliko „bekstvo“ (ili, davrlo blago i dobronamerno tumačim) „izleti“ izvan osnovnog značenja, u po-litičko, ideološko, „etičko“ (misli se na banalnim uopšteni, efemerni i sva-kodnevni moral, a ne na etiketu karatea), masovno, mas-medijalno, popularno,vidljivo, konkretno, pojavno, „stvarno“,“praktično...

Princip akumulacije je vidljiv kao skup perifernih, površnih, neuku-snih, nevrednih, nekoherentnih i nekonzistentnih fragmenata i inserata, činje-nica bez zajedničkog imenitelja značenja... koji se uzdižu na pijedestal iodreñuje im se, naravno nepostojeći, vrhunski značaj. Beznačajni ljudi kojimanipulišu efemernim, uopštenim, nebuloznim, prevaziñenim, naivnim... ide-

176

jama i nesmislenim zamislima, ne samo što druge uveravaju u postojanost,trajnost, autetntičnost, značaj i značenje vlastitih, u najboljem slučaju meta-zamisli i potenciraju ulogu vlastite ličnosti u pretpostavljenom sistemu nebu-loza, nego i, paradoksalno, i sami veruju u to, što nije samoindividualno-psihološka aberacija. Savremeni je karate pun promašenih ljudi,nesvršenih studenata, „lica bez zanimanja i zaposlenja“, slučajnih prolaznikai namernika, zalutalih i slučajno pristutni, neprimernih, nesposobnih, neobra-zovanih... koji, kao po pravilu, ulaze u trenerski i instruktorski kadar, kao i„velikih adepata“, „učitelja zena“, „jogina“, budista“, „mističara“, koji ope-rišu sa par desetina odavno prežvakanih metaideja bez iole većeg stepenaznačenja i meñu laicima, a sasvim van polja promišljanja savremenijih duho-vnih nauka (da uzmemo značenjsku oblast analognog nivoa adekvacije i iziste kategorijalne ravni)... koji, metodom „lične fascinacije“, lažima, obma-nama i samoobmanama u svojoj tužnoj i grotesknoj situaciji, uspeju da „za-vedu“ čak i po kojeg naivnijeg bednika (duhovnog), ili zalutalog, mlañeg,emocionalno nezrelog mediokriteta, nadam se: ne za dugo (što je optimalnaverzija razrešenja, ne uvek aktuelizovana u situaciji ovde i sada).

Banalno tretiran i upotrebljen princip sinestezije, zajedničkog dejstva iinterakcije svih čula, nije uvek vidljiv, i to ne samo pri površnijem posmatra-nju i promišljanju savremenog karatea. Još je Maršal Mekluan4 primetio daeksterioracija jednog čula direktno dovodi do promene iskustva, i to ne samočulnog, nego i opšteg, što je, u ovom slučaju, vidljivo kao dominacija fizičko-taktilnog, odnosno fizičkog uopšte. U tom kontekstu valja shvatiti i predi-menzioniranje fizičke, fiziološke prirode čovekovog bića u odnosu na sveostale njene dimenzije, kao i naglasak (neopravdan) na metodičko-prak-tičnom, neposrednom (što, kao po pravilu znači i: neposredovanom), čulno-iskustvenom i pojavno-konkretnom. Meñutim, kako savremeni svetski karatesamo iznimno poima samoga sebe kao vrstu umetničkog praksisa (što mu je,inače autentična bit), a princip kojega upravo razmatramo je prvenstveno pri-menljiv kod (nižerazrednih) „umetničkih“ formi ispoljavanja kiča, on očigle-dno nije niti dominantan, a nije ni potrebno niti opravdano posebno ganaglašavati u kontekstu karate-kulture.

Princip osrednjosti je koliko očigledan, toliko i nametljiv, najupadlji-viji čak i pri vrlo površnom posmatranju savremenih karatea (plural). Demo-kratičnost, najčešće prividna a, na momente, i očigledno lažna, parolaška ideklarativna, masovnost, „jednakost prava i obaveza“, metodološki principrada usmeren na masovno, grupno, kolektivno... usvajanje, regulacija uza-jamnih odnosa unutar grupe, mediokritetska obrada (kao i recepcija)... carujui dominiraju savremenim karate-svetom. Osrednjost po svaku cenu, osrednjosti prosečnost mišljenja, tumačenja i vrednovanja, pretenzije ka napredovanjuu hijerarhiji zvanja i organizacionoj hijerarhiji onih prosečnih, površnih, ne-kvalitetnih, nenadarenih, bledih, uobičajenih, svoñenja „talenata“ i „oboža-valaca“ na isti imenitelj i isti rang, veštačko izjednačavanje (već pomenutomhomogenizacijom...). Prosečnost i običnost su i vrhunske proklamovane in-

177

tencije masovnog sporta – karatea. Karate je, u savremenom svetu, težioekspanziji i brojčanom rastu populacije – to je bio direktan i pravolinijski putu kič i, evo, on je završen; bojim se da je to, uglavnom, put bez povratka, bezideje povratka i bez elementarne svesnosti o pravoj prirodi vlastitog stanja –začaurenosti u ortodoksnim prostorima kiča. Da je stanje upravo takvo, uka-zuje nam „učiteljica života“ – istorija, i to ne monumentalna ili antikvarna,već kritička (Ničeove odrednice): stanje i dešavanje nikad se ne ponavljaju ineće se ponoviti; svaka promena, eventualna i potencijalna, predstavljaćeuvek, samo i dosledno novum. Masovni karate odgovara promasovno impre-gniranoj svesti njegovih konzumenata, potrošača i uživalaca: prosečan je iobičan koliko i oni sami.

Princip komfora važi u savremenom karateu počev od organizacionogsistema, i to na svim nivoima, pa sve do elementarnih mikrosocijalnih odnosa.„Mrtvo more“ i voluntarizam (upotrebljavam ovaj izraz kao analogni terminza stanje duha, iako je, od dosta česte upotrebe u političkom jeziku, priličnoproširenog i relativiziranog značenja, mada još uvek pretenduje na stvarnoznačenje), klanovi i klovnovi na njihovom čelu, bezvredni ljudi koji se oti-maju i glože oko beznačajnih, transparentnih funkcijica, prigušeni osećajčići(opet Niče!) i sitne strasti... sve je tu, u karateu, svetskom, evropskom i do-maćem: intrige, ogovaranja i sitne dogme, zaklanjanje iza providnog ideolo-škog ili politikantskog plašta, podele interesnih sfera (pri čemu „polja uticaja“precizno meñusobno odreñuju kako vrhunski svetski instruktori, ali i organi-zacije, tako i anonimni trenerčići na istoj mesnoj zajednici). Prototip i profildanašnjeg poklonika i praktikanta karatea prilično je bezbojan i beskrvan: onse plaši promene, evolucije znanja, kao i drastičnijih i radikalnijih promenaznačenja, smisla, vrednovanja i tumačenja; na nove ideje i autentične projekte,zamisli... ne samo da je rezistentan, već je prema njima i apriorno negativnoorijentisan. Da bi mogao da pothranjuje vlastiti san o sebi samom, idealizo-vanu sliku sebe i mit osamovažnosti i o sopstvenoj veličini, on mora da bude„prvi“, „jedini“ ili „najbolji“ trener, takmičar, majstor... svoje mesne zajed-nice, svoje zgrade, svog dvorišta... što nije puka neuspela i prizemna duhovi-tost nego, na žalost, istina, tragična, tužna i ironična u isto vreme, za lokalneveličine, „autoritete“ ograničenog dometa uticaja, samozvance, samorekla-mere... kičere po definiciji i istovremeno po suštini vlastite neautentične eg-zistencije, pojedince kojima je to jedini, ali doslovno jedini način da „uspeju“.Njihov uspeh istovremeno je i po automatizmu i njihova tragikomedija. Ve-lika većina karatista, ali, na žalost, i karateka5 današnjice mogu da izazovu,kao posledicu iole temeljitijeg, ozbiljnijeg i diskurzivnijeg mišljenja, podsmeh(nadamo se: ne zlonameran), jer su sami sebe pretvorili u karikaturu, u grote-sku, u lažnost, u naivni kič i prolaznu banalnost...

* * *

178

Gicove odrednice prave, autentične ili visoke5 (ni jedan od ovih ter-mina, očigledno, ne pokriva u potpunosti pretpostavljeno semantičko polje)ili važeće i ustoličene umetnosti inherentnih imanentnih i samoodreñujućihvrhunskih kritičkih valera i diskurzivnih samoosvešćenja, a to su „hladnoća„,„nerazumljivost„ (naravno širim, neobrazovanijim i nesenzitivnijim inscipi-jentima), „odbojnost„ , „polimorfnost značenja„ , „samodovoljnost u toku pre-vazilaženja„ , „ozbiljnost„ , „univerzalnost„ , upravo su vrhunski kriterijum(i)distinkcije karate – ne-karate ili autentični karate koji jeste i karate koji nije.

Sve prelazne forme, adaptacije, pojednostavljenja u cilju masovnih do-padanja (prvi i elementarni zahtev kiča je da se dopadne, i to da izazove ma-sovno dopadanje)... predmet su i istovremeno potpadaju pod udar estetičkogsmeha, onog i onakvog kakav su u našoj misaonoj i kulturnoj tradiciji osmi-slili Niče (kao nadironički univerzalni, istinonosni smeh) ili Hese (kao smehbesmrtnika).

Glas kojim progovara karate, iz tog razloga, i jeste „oratio sensitiva per-fecta“6, gde se odrednica „sensitiva“ proteže kroz vekove i milenijume, uno-seći samo jedan, vrhunski imanentni distinktivni i diferencijalni kriterijum:sposobnost da se oseti, tačnije: doživi, spozna, razlikuje, interiorizuje (što susamo neki činovi u toku „estetskog procesa“)... Zato neće bez razloga ame-rički sociolog kulture Ralf Liniz uvesti naturalističku trijadu, zasnovanu naestetskim i estetičkim sposobnostima, na „niskočelne“, „srednjočelne“ i „vi-sokočelne“, sa naglašenom inteligencijskom predestinacijom i uz saznajno-obrazovni faktor kao diferencijator, apsolutno i univerzalno primenjiv. Kakoje u njegovom lucidnijem, ali u osnovi tačnom uvidu, gotovo uvek stavljenznak jednakosti izmeñu „čela“ i „pameti“, jasno je da karate danas, ovde isada, jeste pasivizirana baza, masa pogodna za manipulacije, stado koje va-pije za predvodnikom ili predvodnicima, efemerna gomila bez vlastitog zna-nja i kriterijuma (dakle: oni „niskočelni“), oni priglupi i bez sposobnosti zaminimalni diskurzivitet, bez obzira šta bi to decidirano podrazumevalo, (oni,dakle, koje Dejvid Risman naslovljava sa „usamljena gomila“), i poneki meñunjima koji su „osrednje pametni“, a koji su, po definiciji, najprijemčiviji zakičerske sadržine, i oni su osnovni konzumenti kičerskih proizvoda, oni čijaje masovna i uniformna estetska svest uvek, samo, primarno i jedino: kičer-ska svest.

Seoska bena sanja da postane dvorska luda.(Mišel de Montenj)

179

1Prevodeći jednu od krucijalnih knjiga o kiču, FENOMENOLOGIJA KIČA Ludviga Gica,prevodioci (Svetomir Janković i Spomenka Stanković) za osobu ogrezlu u kič koriste termin: kič-lija; kako nisam siguran u opravdanost razloga upotrebe turskog sufiksa (...lija), zadržalo sam sekod, u literaturi dominantnog modela, sa očigledno nemačkim sufiksom (...er), što je smisleno iopravdano (i) s obzirom i na poreklo reči kič. Pri tome intendiram ka značenju pojma kič (kao iz-vedenice od „verkitschen“), koje je denotirao Herman Broh, a koje je prihvaćeno u novijoj, a na-ročito u nemačkoj nauci o kiču.

2Engleski (američki) termin „gedžit“ znači ñubre, otpad, izmet...3Ideja je izložena u: Abraham Moles: La Communication et les mass media, Paris 1973., i

Abraham Mol: Kič, umetnost sreće, Gradina, Niš 19734MarašalMekluan: GUTENBERGOVA GALAKSIJA, Nolit, Beograd, 1973.5Ludvig Gic: FENOMENOLOGIJA KIČA, Beograd 1979.6(lat) „savršeni senzitivni govor“, definicija pesme kao umetničkog entiteta Alexandera

Gottlieba Baumgartena, tvorca estetike kao filosofske discipline, data u delu FILOZOFSKE ME-DITACIJE (1735.).

Slika nije lakše razumljiva od pojma, ali ona sa sobom nosi privid lakše razumljvosti

i upravo time dovodi u zabludu.(Eugen Fink)

OPŠTA NAČELA TUMAČENJA KARATEA

I

Smatram da je smislen upit: postoji li esencijalni element koji stuktu-riše i/ili konstituiše karate-tehniku, a sam jeste u domenu karate-tehnike, pri-pada karate-tehnici i odreñuje karate-tehniku. Uslovno i uz odreñenje ogradeu smislu negiranja vrednosne ili dominantne ocene ili procene, takav bi se ele-ment mogao dosta opravdano izdvojiti od ostalih osnovnih elementata kojiodreñuju svaku, ali doslovno svaku pojedinu karate-tehniku i bez kojih onane može da bude podvedena pod taj pojam, a to je tok pokreta. Osnovna i naj-opštija distinkcija je pokret – tok pokreta, pri čemu osnovni formalni zahteviodreñuju sam pokret (tehnike). Postoji jedno odstupanje, razlikovanje dvegrupe tehnika od svih ostalih grupa: to su Dachi i Kamae, koji, već jednom„zauzeti“, nemaju „pokret“ (tehnike), ali ne samo da poznaju, već su i uteme-ljeni na (unutrašnjem) toku pokreta. Sa druge strane, tok pokreta je ona bazaili podloga na koju i na osnovu koje se konstituišu svi ostali osnovni elementikarate-tehnike: ki, energetski balans, buji, kime... dok je busshin - „spiritualnasuština tehnike“ ili „unutarnja poruka“ filosofsko-simbolički element koji nezavisi direktno od toka pokreta, već je uslovljen i uzrokovan tehnikom kao ce-linom, a koju ne odreñuju samo osnovni (ovde pomenuti) elementi.

Ukoliko je pokret (tehnike) vidljiv, utoliko je tok pokreta predmet in-dividualnog i individualizovanog iskustva, ali takvog koje je utemeljeno nauniverzalnim obrascima čovekove „prostorne i telesne egzistencije“. Tok po-kreta u karate-tehnici suštastveno je različit od toka pokreta u na primer ba-letu, umetničkom klizanju ili ritmičkoj gimnastici, gde postoji tehnika kretanjai pokreta, estetski dopadljivih (spolja), usaglašenih, ritmičkih, skladnih, ene-rgetski usavršenih... koji predstavljaju ekspresiju bilo pretpostavljenog unu-tarnjeg doživljavanja, bilo svojevrsnih osećaja, bilo dešavanja uzrokovanog

181

spoljašnjim inicijantima (muzika, ritam...), što svedoči o primarno fizičkojprirodi toka pokreta u ovim vidovima estetske komunikacije.

Moramo, pre nastavka izlaganja, da ustoličimo svesnost o tome da jeproblem dualiteta materija contra duh, fizičko contra psihičko, spoljašnje con-tra unutrašnje... razmatran u (nižerazrednim) vidovima prošlovekovnih i ra-nijih (profilosofski orijentisanih) mišljenja, dok danas, u domenu ozbiljnijegmišljenja, predstavlja anahronizam, s obzirom na polimorfnost i složenost pra-vaca mišljenja dvadesetovekovnih duhovnih nauka, a posebno filosofije. Tose, naravno, odnosi i na epohalne horizonte mišljenja i u 21. veku. Ukolikosmo, iz metodološko-radnih pobuda, u situaciji da koristimo termine kao štosu materijalno, čulno, fizičko, spoljašnje (odnosno: duhovno, umsko, psi-hičko, unutarnje...), i to činimo upotrebljavajući ih gotovo kao sinonime, ondana umu imamo pre svega prezentnost odreñene sfere vansubjektivne stvarno-sti, odreñene eksteriorizacijom čula i predmetno-saznajnom ravni jestenja ibivanja, za razliku od intersubjektivne stvarnosti ili transindividualne svesti(da koristimo Huserlov termin).

Evolutivni lanac životinja – prvobitni čovek – današnji čovek nedvo-smisleno ukazuje na činjenicu da je svesni, voljni, planirani, usmereni... tokpokreta usvršavan tokom evolucije, što se naročito odnosi na period konsti-tuisanja čoveka kao vrste, od prvobitnih hordata – čovekovih predaka – dohomo sapiensa. Sužavajući polje razmatranja na ovaj evolutivni tok, uviñamodinamično kretanje toka pokreta iz sfere nesvesnog, nagonskog, slučajnog inevoljnog ka njoj komplementarnoj (svesnog...). Čovekovi daleki preci supoznavali tok pokreta uslovljen dešavanjem u spoljašnjoj sredini i nagonskomkomponentom i, paralelno sa razvojem svesti, a posebno sa razvojem feno-mena individualizovane svesti, samosvesti i uma, tok pokreta, delimično i ne-potpuno, prelazi u domene viših mentalnih formacija i ustoličuje se kaoelement postojanosti čovekove pažnje, samosvesti o vlastitoj telesnosti i pro-stornosti, fizičkom i materijalnom (ili obrnuto) bivanju u svetu, u prostoru ivremenu... Tako nevoljni pokret otresanja i osloboñenja od fizičke napetostiizražene kroz niz kratkih, nesinhronih i nesimetričnih pokreta (što je odlikanagonske, prirodne suštine čovekove) prelazi u suptilnije, rafiniranije(„voñenog toka“) pokrete sedanja, ustajanja, leganja (mada se ne radi o istojvrsti i istoj kategoriji pokreta), što je samo slučajno izabrani primer.

Meñutim, tok pokreta savremenog čoveka, pripadnika vrste homo sa-piens, ukoliko on (homo sapiens) nije posebno uvežban i posebno obučavanu tom domenu, dosta je neprecizan, grub, neartikulisan i nesuptilan u odnosuna potencijalne prostore mogućnosti koje nudi i kanonizuje autentična karate-tehnika. Ovakav kakav jeste, tok pokreta je, jasno, funkcionalan u radnjama,postupcima, kretanjima... koji su predodreñeni i smisleni za čoveka ovde isada, i u tom je smislu prirodan, odnosno adekvatan stukturi stvarnosti, ma-terijalne, fizičke, pa i fiziološke, čoveka u prirodi i čoveka u kulturi, čovekaovih milenijuma i, da ponovimo, čoveka ovde i sada.

Dozvoljavam sebi tvrñenje da je kompletum karate-tehnike projekto-van i konstituisan za daleku budućnost ljudskog roda. Karate-tehnika je, u fi-

182

nalnoj, završnoj formi (a na taj način konstituiše i svoj puni i vrhunski smi-sao) projektovana za eterično, vrlo prefinjeno, suptilno, rafinirano i preciznobiće – čoveka daleke budućnosti, vrhunskog senzibiliteta i neuporedivo dife-renciranijeg u domenu osećaja (i osećanja, ukoliko je tok pokreta prvenstvenomentalni doživljaj – element).

Tok pokreta karate-tehnike preciznom, idealnom putanjom spaja tačkui tačku; u „toku“ toka pokreta prelazi se isti put za isto vreme, što važi za svejedinice vremena (izuzev završnice, u savremenijim verzijama karatea) – uko-liko postoji akceleracija ili usporavanje, oni su proporcijalni jedinici vremena;tok pokreta je sinhron, pravilno asihron ili imaginativno nesinhron, uz prisu-stvo pune zakonomernosti i pravilnosti; puno i potpuno je mentalno voñen,praćen ili kontrolisan, uslovljen svesnošću o samome sebi, gotovo samosve-stan, i praćen specifičnim, potpuno adekvatnim promenama u domenu indi-vidualne svesti; potpuno je individualan i predmet je ličnog osećaja zatehniku, odnosno (sam) tok pokreta; uslovljen je specifičnim, iracionalnimiskustvom: ili postoji, i jeste, i to se jednom zauvek konstituiše (bez obzira navarijacije u kvalitetu), ili još nije dostignut nivo toka pokreta u vlastitoj teh-nici; samo eruditivni ekspert može da proceni postojanje ili nepostojanje iz-rañenog toka pokreta kod druge osobe koja izvodi karate-tehniku i to kod onečiju tehniku poznaje (učenika...)... da se u ovom osvrtu zadržimo samo nanekim osnovnim odlikama toka pokreta.

Dosadašnji uvidi kao rezultat dosadašnjeg izlaganja vode nas ka punomupitu o tumačenju karatea putem karate-tehnike; dilema je: kakva je auten-tična „upotreba“ karate-tehnike kao strukture i karate-tehnike kao pojedinačneforme (parcijalne tehnike). Jasno je da je ovde upotreba u direktnoj poveza-nosti sa „funkcijom“, što bi, verovatno, bila i prva teorijska trijada u promi-šljanju karate-tehnika. Uprošćeno i pojednostavljeno koncizno izloženo, dvesu opšte mogućnosti a tertium non datur. Tumačenje karate-tehnike kao puta(odnosno Puta) ka vrhunskim formama egzistencije, kao metoda ili sredstva(mada su oba termina neadekvatnog značenja za ono što želim da prezentu-jem) na putu Individualne psihičke evolucije (da upotrebim Jungov termin),na Stazi ili Putu do Prosvetljenja, Satorija, Iluminacije, Nadsvesti... (što suklasični termini mističnih, okultnih ili hermetičkih učenja), predstavlja prvumogućnost. Do sada apostrofirani tok pokreta ima direktnu funkciju da na pre-težno fizičkom nivou usavrši ljudsku jedinku i osposobi je za suptilnije i rafi-niranije bivstvovanje u eteričnim, mentalnim sferama egzistencije, što je,naravno, zadatak kojega valja ispuniti tokom mnogo (ili barem više) ciklusarañanja i umiranja, s obzirom da klasična karate-teorija decidirano veruje umetempsihozu (reinkarnaciju).

Kao suprotnost ovog tumačenja je staza involucije, pada u varvarstvo idivljaštvo, grubost, borba, sila, nasilje, krv, agresija... što su, takoñe po kla-sičnim okultnim ili hermetičkim teorijama, Snage Zla ili Putanje Mraka. Evi-dentno je da, analogno ovom tumačenju, ogromni deo savremenog svetskogkaratea, karate-sport takoñe, kao i borilačka veština, a posebno i naglašeno„ogranci“ kao što su full-contact i kung-fu... u potpunosti pripadaju ovoj de-terminanti i, konsekventno, vode u regres, uništenje, disfunkciju... svojim tu-

183

mačenjem i „upotrebom“ (vrednosno neutralne) karate-tehnike.

II

Jedan od imanentih paradoksa karate-tehnike koji važi na njenom ma-terijalnom nivou ekspresije je njena mentalna, tačnije psihološka/emociona-lna utemeljenost u predelima vrednosno odreñenim kao zlo, uništenje,destrukcija, negacija... Ukoliko i prihvatimo pojednostavljenu distinkcijuetičke determinisanosti čovekove na dobro i zlo, ovo drugo je polje u komekarate-tehika (u ograničenom opsegu čije smo granice već apostrofirali) na-lazi svoje trajno utemeljenje, ispoljenja i vrednovanja. Emocionalna matricakarate-tehnike polazi od mržnje: mržnja je usmerena prema osobi koja vodiproces vežbanja tehnike (?!) a koju učenik percipira, u pojedinim fazama rada,kao okrutnu, surovu, kao mučitelja ili čak dželata koji preti psihičkom ustroj-stvu i fizičkom integritetu jedinke, kao osobu nastrojenu protiv učenika, kojamu želi zlo, teži tome da ga omalovaži, da ga izvrgne ruglu ili podsmehu, damu zatvori autentične prostore znanja i da ga zlonamerno uputi u sumnju, ne-vericu, lutanje, prostore bez smisla i izvan saznajne ravni karatea; učenikoseća mržnju prema vlastitoj ličnosti i prema vlastitom sopstvu (da upotre-bimo Hajdegerov izraz), što rezultira autodestrukcijom (najčešće na simbo-ličkom nivou), mržnjom i prezirom prema vlastitom biću, prema vlastitomtelu, vlastitom radu i tehnici... pa sve do suicidalnih tendencija ili shizoidnihepizoda, trajnijih kompleksa (znatno) niže vrednosti, bekstva u amoralnost(ili, u najboljem slučaju, imoralnost), samoprezir i samoodbacivanje; učenikoseća mržnju, prezir, odbojnost, nepripadanje... u odnosu na okolinu i, u dra-stičnijim slučajevima, u odnosu na svet kao celinu; on je upućen na stazu pro-tiv svih i protiv svakog ponaosob, oslabljen iznutra i gonjen grozničavommržnjom i jalovim sumnjama, podozriv u sve i ne veruje ni u šta... Isprednjega su dugi periodi rezignacije, sumnjičenja, samodestrukcije, samounište-nja i samonegiranja, sve dok se primarne strukture svesti i individualnog duhakvalitativno ne promene, pod uticajem nadasve mučnog, neprijatnog, gotovostravičnog mentalnog iskustva, i to putem uvida (da koristimo psihoanalitičkitermin). Uvida kao rezultata kvalitativnog skoka: unutranjeg usvajanja tokapokreta (tehnike).

Takva dugogodišnja, trajna, konstantna i permanentna praksa usto-ličenja i bivanja u predelu zla, sumnje i destrukcije je samo metotološka formaučenja i (samo)razvića, na žalost – neizbežna u vežbanju karate-tehnike. Sa-svim lakonski – cilj ili odredište su sa moralno-vrednosne tačke neutralni: onisu „sa one strane dobra i zla“, što je, u ovoj kulturi, genijalni Ničeov* uvid,kojega je, doduše, nadahnuti imoralist Niče namenio autentičnim misliocima;u datom slučaju, uviñamo ga kod praktičara (a nipošto praktikanata) karate-tehnike.

184

III

Francuski mislilac Žorž Bataj je primetio da je ljudska vrsta obdarenaširim dijapazonom mogućnosti od bilo koje druge vrste: „Čoveku stoji na ra-spolaganju, pored mogućnosti „ići“ ili „odstupiti“ i prefinjena mogućnost „štabi bilo kad bi... „ i mogućnost „ukoliko se učini to i to“ (najopštija odrednicaeksperimenta).“ Upravo ove poslednje dve mogućnosti pripadaju i domenukaratea (ne samo karate-tehnike), što su neslućeni prostori i horizonti slobode,prvenstveno individualne, gde se karate prezentuje i deklariše kao jedna odmogućnosti „ni sa čime uslovljene težnje ka bitku“ (Šelingova odrednica slo-bode).

Koji je to „opšti cilj“ ili zahtev koji karate postavlja pred čoveka kaobiće koje poseduje mogućnost izbora i, samim tim, odlučivanja. Možda je ne-skromno, a možda i previše uopšteno tako prezentovati, ali, bez obzira na pri-sutne zamke razvodnjavanja značenja, karate, dosta implicitno, vodi, upućujei odreñuje ljudsku jedinku kao differentia specifica u odnosu na sopstvenuvrstu. (Iz tog razloga, tok pokreta karate-tehnike i sam karate kao epifenomenpripadaju domenu kulture i suprotstavljeni su, samim tim, domenu prirodnogi po-sebi-datog, odnosno odvojeni su od njih i, što je za naše razmatranjepoentirano, različiti).

Prečesto smetnemo s uma činjenicu da je svako ljudsko biće, doslovno:svako, koje je postojalo, postoji ili koje će postojati, ali i koje može da po-stoji, apsolutno različito od svih ostalih, da je ono, manje ili više, sve-sno te različitosti, i upravo zbog nje, odvojeno od svih drugih ljudskihbića, jer je neminovno osuñeno na različitost (da ne ulazimo u pole-mičko pitanje o aksiološkim konotacijama ovog stava). Gde je tu mesto, ulogai vrednost karatea? Upravo na tački uvida u datost jedinstvenosti, neponov-ljivosti, različitosti od svih ostalih egzistentnih i potencijalno egzistentnih je-dinki, bez obzira na istoriju, kulturu, doba, epohu ili društvo. Upravo upotenciranju individuuma specificuma putem niza progredirajućih uvida u vla-stito sopstvo, jestenje i bivanje neponovljene i neponovljive, jedinstvene vla-stite egzistencije. Paradoksalno, pripadnik prvobitne zajednice je, pre desetinehiljada godina, stupio u karate-ritual sa saplemenicima, u zajedničkom obredusimboličko-magijske vokacije, (pre)bivao je u predelima grupnog, pa čak ikolektivnog nesvesnog, doživljavao slične ili gotovo identične simboličke sa-držine i stupao u odnošenje sa njima gotovo na identičan način kao i ostaliučesnici u ritualu, preživljavao rituale smrti i rituale roñenja, rituale krivice,kazne, užasa, strahova, ali i katarze, uvida i osloboñenja. On, u istom magij-skom ritualu, čvrstim nitima zajedničke egzistencije i sudbine povezan saostalim učesnicima, čini iste pokrete, kreće se oko iste vatre, vodi ga isti Mag(ili Sensei, ili Učitelj karatea...), ali – on nije isti: njegov uvid samo je njegov,verbalno je neprenosiv na drugoga i logički neobjašnjiv u domenu ne samo je-zika, već i govora; njegovo saznanje ostaje njegovo i samo njegovo – poten-tno u životu, nestaje sa njegovom smrću... Svi komunikacioni sitemi

185

simboličke, nadčulne i nadiskustvene vokacije, metaforička prekôdiranja,upućivanje na univerzalno, arhetipsko, primordijalno iskustvo, samo sumanje-više uspešni ili neuspešni pokušaji transpozicije njegovog individual-nog iskustva, pokušaji prevoñenja u transindividualnu ravan, u domen objek-tivnog duha... Desetine hiljada godina nakon toga, svaki od miliona učenika,poznavalaca, sledbenika... karatea, kineski sveštenik ili kaluñer u stanju mi-stičnog jedinstva sa izabranom formom životinje ili nadčulnim simbolskimentitetom, okinavljanski učitelj u transcendentalnom stanju negacije vlastitogsopstva i materijalne realnosti u meditativnom iskustvu karate-tehnike, pla-ninski kaluñer – yamabushi pri iracionalnom simboličkom uvidu u busshin,učenici karatea u inicijatičkim, pogrebnim, sezonskim... ritualima – svi oni suindividualci na sopstvenom/vlastitom putu, odreñeni spostvenim/vlastitimiskustvom i na vlastito sopstvo upućeni pojedinci, jedinke, „lica i ličnosti“...Perfekcionista u svojoj kati ne vežba publike radi, niti „spoljašnjeg“ efektaradi, tačnije, ili vrhunski tačno, on ne vežba ni radi čega, jer intencionalnostsamog čina izvoñenja negira smisao izvoñenja; sadržina stvarnosti karate-teh-nike (odnosno, preciznije: njenog izvoñenja) potpuno je u polju imanencije.Tako, „idealni tip“ (da koristimo M. Veberov izraz) vanvremenskog, vanpro-stornog, pojavnosti, konkretnosti, istorijskog i faktičkog momenta lišenog ka-rateke*, jedne forme provedene kroz potpuni proces apstakcije, je(ste) jedanNiko, koji je, čak, u nekoj smislenoj, ali vrlo indirektnoj relaciji sa Odiseje-vim lukavim predstavljanjem: „Ja sam Niko“, upućen je vlastitim sumnjamana puteve, različite, razonorodne i neparalelne, ka individuumu, marginalnaje figura u odnosu na svaku ontologiju (izuzev vlastitu, ukoliko lucidnije prih-vatimo da takva postoji), biće je koje svoje opravdanje traži (da li uvek i na-lazi?) u dijalektici vremena i u procesu Promene – nikada u predelima ovde isada, niti u sferama konkretnog jestenja i status kvo-a.

Možda se na kraju ovog izlaganja valja setiti Hakslijeve opaske izVRATA PERCEPCIJE, da postoji samo jedan deo univerzuma koji se sigurnoi neopozivo može promeniti, odnosno načiniti boljim: TO SMO MI SAMI.

* * *

Nije zagonetka traganja za smislom jedini, a verovatno nije ni primarnisloj filosofije čoveka u teoriji karatea. Ali, put ka individuumu, individualno-sti i individuaciji jeste dominantna determinacija svakog ne samo rešenja, veći svakog postojećeg i svakog mogućeg, pretpostavljenog njegovog promi-šljanja, conditio sine qua non svake iole ozbiljne teorijske misli posvećene fe-nomenu ili skupu fenomena koji su predmet našeg izlaganja.

Oni su dobri ljudi; to je sjajno.Ali oni su bezvredni

u odnosu na one koji poznaju muziku.

186

*Fridrih Niče: S ONE STRANE DOBRA I ZLA, Beograd, 1982

(Konfučije)

Ništa nije korisnije od onih veštinakoje nikakve koristi ne daju.

(Ovidije)

OSNOVNI FORMALNI PRINCIPIIZVOĐENJA KARATE-WASA

Strogo i dosledno kanonizovana forma je aksiom izvoñenja karate-wasa(karate-tehnike), aksiom ne toliko u smislu što je ″istina koja se ne dokazuje″koliko u metodološko-radnom smislu, kao ne samo konstitutivni element, većpočetni, primarni, najvažniji, osnovni, odnosno onaj na osnovu koga i iz kogaje tek moguće govoriti o izvoñenju i izgradnji karate-tehnike.

Prihvatimo li karate kao primarno formalnu veštinu ili formalnu umet-nost, onda sama forma predstavlja osnov njene estetske dimenzije. Forma ka-rate-tehnike nipošto nije niti slučajna, niti proizvoljna, već je rezultatempirijskog iskustva i javlja se kao pred-faktor za elementarne odlike karate-tehnike: tok pokreta, energetski balans, buji, busshin, ki... Kanoničnost, za-konomernost i unutarnja pravilnost forme su egzaktno dokazive, logičkismislene i verbalno izrazive, što je u metodološkom procesu učenja i uvežba-vanja osnovne, pojedinačne karate-tehnike, ali i kompletuma karate-tehnika,relevantno kao bazični, osnovni element pri edukaciji u praksi karate-tehnika.Iz tog razloga je forma onaj elemenat čije se primarno usvajanje i asimilova-nje u vlastitu praksu vežbanja podrazumeva, barem tokom početnih decenijuili dve decenije vežbanja, kao apsolutno dominantni vid poimanja karate-teh-nike.

Svaka pojedinačna karate-tehnika postavlja ispred pretendenta na asi-milovanje i razumevanje barem nekoliko desetina zahteva, preciznih i zasvaku tehniku specifičnih, pri čemu je njihov uzajamni odnos differentia spe-cifica date tehnike. Objašnjenje i usvajanje ovih principa predmet su rada prineposrednom prezentovanju tehnike, i iskustveno su prezentni samo u nepo-srednom dodiru sa prostorima važenja te, konkretne i pojedinačne tehnike.Meñutim, postoji nekoliko opštijih pravila, univerzalnih formalnih zahteva,

187

sveobuhvatnih kanona... koji ustoličuju srž, suštinu forme tehnike, najčešćejednog stila, škole ili pravca, mada bi se odreñene paralele i komparacijemogle izvesti i interstilski i transstilski. Odreñena su generalna pravila kojapripadaju celom ogranku škola, stilova ili pravaca, najčešće formiranom pohronološko-geografskom principu, a koji je optimalni model formiranja uvidau generičko-klasifikatorne dimenzije problema stilske podeljenosti i separi-ranosti u oblasti karate-tehnike.

Uzimajući u obzir prvenstveno klasične kanone Shoto-kan stila i, šireposmatrano, ovovekovnih (dvadesetovekovnih) prvenstveno japanskih stilova(pri čemu odrednicu: ovovekovni valja shvatiti (i) kao prezentnost u savre-menom svetu karatea), pokušaćemo da apostrofiramo pojedina univerzalnijai najopštija formalna načela karate-tehnike:

Pogled

Svesni činjenice da onaj ko vežba karate-tehniku, istovremeno sa njomupućuje i svoj pogled u bilo kome pravcu, uviñamo puni paralelizam ova dvadešavanja (tehnike i gledanja). U prostorno neutralnim vežbanjima, u vežba-njima bez prostornog kretanja, u pripremnom, završnom, ritualno-ceremoni-jalnom vežbanju, pogled je takoñe neutralan: upućen je u daljinu, u visini jeočiju, beznaporan je i nenametljiv; gotovo da ne postoji svesnost o njemu. Upomenutim vežbanjima, kao i u većini drugih, pogled je ″prav″ odnosnoupućen pravo napred, u visinu i predeo svojih očiju. Kvalitetnija verzijaupućivanja (ovog) pogleda je ″gledanje bez viñenja″, odnosno odsustvo sve-snosti o postojanju predmetnog sveta ispred sebe, koji bi pogledom bio re-gistrovan; to je opažajno polje ne samo svesti, već i u čulnom pogledu, praznoi neispunjeno.

Pri izvoñenju tehnike izvan pravca napred (a ponekad i u tom pravcu,što je napredniji nivo pri izvoñenju nekih tehnika), pogled prati pravac, smeri nivo izvoñenja tehnike. U zavisnosti od vrste i nivoa vežbanja, pogled možeda ide neposredno ispred tehnike (u datom pravcu), ili da potpuno sinhronoprati izvoñenje tehnike. Kate nude oba ova modela, a samo izuzetno izvoñenjetehnike koga sledi pogled.

Zatvaranje očiju (odnosno odsustvo bilo kakvog pogleda) predstavljapre izuzetak nego pravilo u savremenom karateu. Koristi se u vežbanju me-ditacije, koncentracije, u ritualnim i ritualno-ceremonijalnim vežbanjima, napočetku i kraju pojedinih kata, ali tada najčešće simetrično, mada to nije de-cidirano pravilo (na primer Tensho...), kao i u srodnim okolnostima, tačno istriktno predviñenim pravilima izvoñenja karate-tehnike i ne podleže proiz-voljnoj upotrebi.

Položaj tela

Pri izvoñenju tehnika, barem kada na umu imamo savremeni karate,

188

spoljašnjem posmatraču je vidljiv dominantni pokret ekstremiteta. Pri ne-utralnim vežbanjima, trup je, kao po pravilu, prav, sa paralelnim kukovima iramenima, tako da teži najnižem energetskom nivou. Prav položaj trupa je go-tovo univerzalno pravilo u svim dachi, pri izvoñenju te-wasa, kod sabaki-wasa... dakle, u toku najvećeg broja vežbanja. Jedan izuzetak predstavljageri-wasa gde, naročito kod viših i sa širom amplitudom pokreta, trup vrši pra-teće, sinhrono kretanje (najčešće suprotnog smera), gde se položaj trupa i nje-govo kretanje pri izvoñenju tehnike kanonizuju uz svaku pojedinu tehniku.

Osnovni položaj trupa po horizontalnoj ravni u karate-tehnici je kano-nizovan u tri osnovna položaja, koja se u žargonu karate-terminologije nazi-vaju: zatvoreni kukovi, polu otvoreni (kosi) kukovi i otvoreni kukovi. Prelazakiz jednog od ovih položaja u drugi predstavlja element sinhronog rada u iz-voñenju tehnike, ali i formalni zahtev svake tehnike (koja bazira na tim prin-cipima). Kao najopštije pravilo, elementarne zuki-wasa se izvode uzzatvaranje kukova (prelazak u zatvoreni položaj), elementarne uke-wasa saotvaranjem kukova (prelazak u otvoreni položaj), a princip kod uchi-wasa jeodreñen za svaku pojedinu tehniku, dok je u elementarnim sabaki-wasa pra-vilo da se prelazi u identični, suprotan i sinhroni položaj (na primer: levi po-luotvoreni u desni poluotvoreni i sl.). Prethodna odrednica važi prvenstvenoza Kihon i školsku tehniku, dok su principi izvoñenja tehnike na naprednijemnivou složeniji i ne podležu ovako pojednostavljenim pravilima.

Regija – linija - ravan

Izvoñenje svake pojedine tehnike je propisano u odnosu na regiju, li-niju i ravan. Konvencionalno je, u karate-tehnici i teoriji karate-tehnike, ljud-sko telo podeljeno na tri regije: Yodan (glava do vrata), Chudan (od vrata dopojasa) i Gedan (od pojasa naniže). Regije se uvek podrazumevaju prema vla-stitim, idealno zamišljenim. Tačke u koje se izvode tehnike po regijama su ta-koñe strogo kanonizovane (imamo na umu prvenstveno Kihon i školskutehniku): u yodan regiji, to je visina vrha brade ili korena nosa, u zavisnostiod upotrebljene tehnike; u chudan regiji, to je, kao po pravilu, nivo pleksusasolarisa; u gedan regiji je to visina genitalija, izuzev za specifične niske ili vrloniske tehnike, koje predstavljaju retkost u katama savremenijeg karatea i,samim tim, u praksi vežbanja.

Linijski raspored vežbanja tehnika je u savremenom karateu geometri-zovan, što važi i za ravanski raspored, tako da uvek postoji jedna dominantnalinija i jedna dominantna ravan izvoñenja tehnike. Svi dachi u karateu imajuili puni linijski, ili puni ravanski, ili uzajamno savršeno usaglašen geometrij-ski linijsko-ravanski raspored. Govoriti o linijskom izvoñenju tehnika značibiti svestan da se većina tehnika izvodi u istoj liniji, od početka do kraja, a za-vršnica je posebno akcentovana. Ogroman broj tehnika se izvodi u srednju li-niju, manje u bočnu, a samo deo izvan nje (to su najčešće naprednije tehnike,ili elementi tehnike sa naprednijim principima tumačenja). Izvoditi tehniku u

189

liniji znači da postoji imaginarna, zamišljena, pretpostavljena, idealna linijau kojoj se tehnika kreće; realno izvoñenje tehnike podrazumeva veći ili manjistepen podudarnosti sa tom linijom. Bazične zuki-wasa su (osnovni) repre-zentanti pravog i punog linijskog izvoñenja tehnike.

Srednja linija

Srednja linija je zamišljena idealna linija osne simetrije optimalno istandardizovano shvaćenog čovekovog tela. Na telu, ona bi spajala tačke kaošto su teme, sredina čela, koren nosa, vrh brade, adamovu jabučicu, grudnukost, pupak, centar genitalija, tačku izmeñu skupljenih kolena, tačku izmeñusastavljenih nožnih članaka i tačku izmeñu sastavljenih peta. Srednja linija ukoju se izvode tehnike je projektovana, zamišljena, idealna linija i s p r e dtela, na optimalnoj udaljenosti, tako da prostorni raspored tehnika obuhvatijednu njenu tačku (u zavisnosti od regije). Strogo je odreñeno i kanonizovanokoji deo ekstremiteta (površina emitovanja) ulazi u optimalnu tačku srednjelinije (na primer: tačka izmeñu prvog i drugog zgloba pesnice, sredina jago-dice stopala, vrh srednjeg prsta...)

Bočna linija

Bočna linija tela obuhvata teme, srednji deo uveta, srednji deo ramena,lakat (ukoliko je ruka priljubljena uz telo), kuk, spoljašnji deo kolena, članakna nozi, srednji deo spoljašnjeg brida stopala. Imaginarna, idealna, zamišljenabočna linija izvoñenja tehnika je projektovana od tela na potrebnu, optimalnurazdaljinu za pretpostavljenu dužinu izvoñenja svake pojedinačne tehnike. Usavremenom karateu je broj tehnika koje se izvode u bočnu liniju drastičnoinferioran u odnosu na tehnike koje se izvode u srednju liniju tela. (Yoko geri,Yoko zuki...)

Sabaki-wasa karatea takoñe poznaje i podrazumeva, u svojim jedno-stavnijim oblicima, liniju kretanja, promenu stava u okviru iste linije ili linij-ski raspored kretanja (početne i završne faze ili tačke – prostorno posmatrano).

Ravanski raspored

Ravanski raspored tehnike podrazumeva položaj tela u ravanskom ra-sporedu, što je karakteristično za statične elemente tehnike (dachi, kamae...),ili raspored izvoñenja (dinamičke) tehnike u više linija iste ravni. Jasno je daje ovde pojam ravan uzet aproksimativno, s obzirom na postojanje dužine i ši-rine stava, prostornost i masu delova tela, prostorni raspored i orijentaciju teh-

190

nika...Pretpostavljeni ravanski raspored pri statičnim elementima karate-teh-

nika znači, na primer, postavljanje zglobova tela u istu ravan i odgovarajućipoložaj tela. Na primeru Kokutsu-dachi (školska verzija), deskripcija bi iz-gledala otprilike ovako: prsti, zglob šake, koleno i kuk prednje noge, kao i kuki centralna tačka pete zadnje noge su u istoj ravni, ali i oba ramena, lakat, zglobšake i prsti prednje ruke. Ovaj bi stav bio obuhvaćen tzv. prednjom ravni, zarazliku od na primer stava Kiba-dachi ili Shiko-dachi, koji bi gotovo u pot-punosti pripadali bočnoj ravni. Poznate su, kao idealne odrednice, i kose ravni(pod uglom od 45˚ u odnosu na pravac položaja tela). Naprednija tehnika poz-naje i čitav sistem (drugih) ravni (izvoñenja tehnike) izvan prave, bočne i po-lukose ravni.

Za adekvatan primer izvoñenja tehnike u ravni, reprezentativan je Us-hiro-geri. Tehnika se izvodi u potpunosti u srednjoj ravni, unazad iz centralnetačke. Sve vreme kretanje noge, ona je u istoj ravni (ali ne i u istoj liniji, s ob-zirom na dvodelnu, složeniju krivolinijsku putanju), i to sve počev od pri-premnog položaja pa do finalne faze, oba prolaska kroz hiki-ashi i nazad. Zato vreme, telo vrši nenametljivo sinhrono kretanje u suprotnom smeru, ali ta-koñe u toj istoj ravni (u praksi to bi značilo: u njenoj neposrednoj blizini), alinipošto u istoj liniji izvoñenja.

Kod izvoñenja bilo koje tehnike može se idealno utvrditi (projekto-vana) ravan putanje tehnike i svih pratećih kretanja, tako da ta ravan budeidealno zamišljena. Najčešći je prostorni raspored tehnike u prednjoj ravni(Kihon i školska tehnika) a reñi u bočnoj i u kosim ravnima.

Sinhronost

Sinhronost je konvencionalni termin koji bi trebalo da označi istovre-menost ili jednovremenost izvoñenja karate-tehnike, i generalna je odrednicaizvoñenja karate-tehnike u savremenom karateu, i to u okviru Kihona,početničke i školske tehnike. Naprednije tehnike, napredniji nivo izvoñenjeelementarne tehnike, naprednije kate... ali i dobar deo stilova karatea izvanShoto-kana (i njemu srodnih stilova), uvode princip asinhronog, delimičnosinhronog izvoñenja, vansinhronog izvoñenja po obrnutoj ili nepotpunoj sin-hronosti, mentalno kontrolisana i asinhrona izvoñenja tehnika gde je sinhro-nost deplasirana i gde se ne postavlja pitanje sinhronosti... što sve svedoči daje princip sinhronosti ograničenog polja primenljivosti i da je uslovljen tu-mačenjem i vrednovanjem tehnike, kako svake pojedinačne, tako i shvaćenekao skupa (Gokataken).

Sinhronost, teorijski, obuhvata više pojmova i predstavlja jednovre-meni početak i kraj izvoñenja (odnosno „kretanja“ svih delova tela) u tehnici.Jednovremenost zauzimanja stava i izvoñenja tehnike, jednovremenost iz-voñenja tehnike (u užem smislu) i promene stava, jednovremenost izvoñenja

191

svih (što znači obe komponente: dachi - wasa) tehnika kod višestrukih teh-nika... Elementarna sinhronost znači da svi delovi tela koji učestvuju u iz-voñenju tehnike istovremeno započnu kretanje, da jednovremeno (sinhrono)vrše kretanje, i da u istom, i dosledno i apsolutno istom momentu završe tokretanje. Drugo značenje elementarne sinhronosti je jednovremeno izvoñenjetehnike (u užem smislu) i promene stava, što je odlika većine školskih tehnika.Pravi, autentični zahtev za sinhronošću znatno je selektivniji: on podrazumevazapočinjanje kretanja pojedinih delova tela u različitim, ali optimalnim mo-mentima (radi se o vrlo malim, suptilno iznijansiranim razlikama u vremenu),ali strogo, striktno i apsolutno podrazumeva jednovremenu i istovremenu za-vršnicu – postojanje finalne faze. Takav bi se isti zahtev odnosio i na tehnikuu užem smislu i promenu stava. Ovo je, naravno, idealna odrednica, koja se una primer školskoj tehnici modifikuje tako što se promena stava završavanešto ranije, neposredno pred finalnu fazu tehnike, ili još ranije (u fazi uvež-bavanja), da se ne bi ugrozio puni balans tehnike. Takoñe postoji i odstupanjeu jednovremenom početku i završetku utoliko što se pripremna faza tehnike(u užem smislu) zauzima tek po završetku prve faze promene stava.

U svakom slučaju, diferencirano i prefinjenije tumačenje tehnike vodika uvidu o jedinstvenosti i unikatnosti sinhronosti svake pojedine tehnike, kaoi uvidu o primenljivosti principa sinhronosti u zavisnosti od vrste i klasifika-cije tehnike, nivoa vežbanja, nivoa postignutog saznanja pojedine tehnike, pačak i vlastitog, individualnog osećaja za tehniku (na nivou višeg majstorskogzvanja). Sve ovo ne znači da bi trebalo popustiti u striktnosti i rigoroznostizahteva za sinhronošću na početničkom, učeničkom i mlañem majstorskomnivou, niti u domenu Kihona, školske tehnike i bazalnih kombinacija odgo-varajućih stilova (karatea).

Odnos dachi - wasa

Odnos izmeñu dachi (stava ili položaja tela) i neke od wasa (tehnike uužem smislu) nije samo, a možda nije ni primarno formalni princip, jer je naj-većim delom element standardizacije i kanonizacije uzajamnog odnošenja po-jedinih grupa karate-tehnika. Kanonski je odreñen optimalni skup tehnika zasvaki pojedini stav, kao što je i za svaku pojedinu tehniku optimalan, idealanjedan stav ili (mala) grupa srodnih stavova. Optimalnost i idealnost su u ovomslučaju, posledica empirijskog uvida, u rezultatu, kao i energetskih postavki ienergetskog balansa, odnosno odnosa toka pokreta i energetskog balansa, ana-lognog nivoa adekvacije buji, usaglašenost i istovrsnost toka i rasporeda ki-a... da pomenemo samo osnovne kriterijume za dovoñenje u uzajamnu vezudachi i wasa.

Tako je, da pomenemo i neki praktični primer, visok stav sa kvalitet-nim energetskim balansom bliskim savršenom, ″lak″ i sa izuzetnim buji, ade-kvatan po toku pokreta gotovo savršenim, ″lakim″, mekim tehnikama gde seenergija koncentriše i emituje na nekoj od površina otvorene ruke, koje ta-

192

koñe, kao po pravilu, imaju naglašen buji; energetski idealnom, savršenomstavu Sanchin-dachi, sa punom i potpunom energetskom ravnotežom, odgo-varaju po energetskom balansu takoñe potpuno uravnotežene tehnike (u užemsmislu), izvedene u blizini tela, ispred srednje regije... samo je imaginacija ierudicija drevnih učitelja ograničenje za uvide u tom pravcu. Ona je rezulti-rala iskustvima kanonizovanim u autentičnim katama gde i naši uvidi, ali ispecifično, individualno, teorijsko-diskurzivno iskustvo moraju da budu ute-meljeni.

Čin koji se ponavlja, sve više nas odreñuje.(Remon Rije)

Stižem sam, sam i zalazim.Ne žalim se što ljudi ne znaju ko sam.

Samo duh starog drveta, u južnom delu grada,istinu čuti o tome da prolaznik sam besmrtni.

(Hakuin)

NAPREDNI KARATE

Prošlo je nekoliko decenija od kad smo imali priliku da gledamo film″Gospodari smrti″. Po svom žanru, to bi bio, prvenstveno, dokumentarni filmo karateu, tačnije o Kyokushinkai-stilu, stilu Masutatsu Oyame. Ovaj film činiidejnu celinu sa prethodnim, koji je posvećen istom stilu, a to je ″Čudesni ka-rate″. Valjalo je prisustvovati projekciji ovog filma i posmatrati reakciju pu-blike – smeh, neverica, nekritičko divljanje i uživljavanje – a bilo je ipojedinaca koji su napuštali predstavu pre njenog završetka.

Zašto je to tako, kada je ovo jedan od reñih (u to doba) pokušaja ″pro-pagande″ karatea u medijima, na filmu, na ovaj dokumentarni, tačnije kvazi-dokumentarni način? U ovom filmu se moglo videti mnogo toga što bi,navodno, trebalo da reprezentuje karate odnosno Kyokushinkai stil. Meñutim,bila je to klasična antipropaganda karatea, a ne samo ovog stila, jer prosečnigledalac ne zna da stilovi u karateu uopšte postoje, ili o tome ima vrlo ma-glovitu predstavu. Na filmskom platnu smo videli nasilje, grubost, surovost,tuču... Umesto istine ili dokumenata, prezentovana je zašećerena bajka, le-genda koja je vrlo providna, laž... ali koji su bazirani na jednom delu stvarno-sti, realnosti današnjeg karatea, jer Kyokushinkai-stil ima veliki broj pristalicai učenika, trenerski i instruktorski kadar razasut po svetu... Simptomatično jeto da većina tih pojedinaca uči, vežba i razume karate na način koji je sličanonome koji je u filmu prikazan. Samoreklamerstvo, gladijatorstvo, nasilje,grubost, krv, skoro mazohističko uživanje u patnji i bolu, gotovo ropski odnospodreñenih učenika prema instruktorima, koji (učenici) bilo da pravilno iz-vode tehniku ili ne, bivaju tučeni bambusovim štapom!? To je bila karikatura

193

karatea, i sa karateom je imalo vrlo malo veze, sa karateom savremenog dobakoji je iz originalnog nasledio humanost, plemenitost, uzdržanost, izbegava-nje nasilja. Postoje dve izreke koje su često pominjali okinavljanski učiteljikaratea: ″PLEMENITOST JE SUPERIORNIJA OD SILE″ i ″NIKADA NIJEPRVO NAPRED U KARATEU″ - koje, pored ovih spoljnih, imaju i mnogeunutarnje, ezoteričnije implikacije u primeni karate-tehnike i u samoj meto-dologiji vežbanja.

Film koji smo pomenuli je prikazan nepripremljenim gledaocima ijasno je da je reakcija bila takva. Pravo je čudo da nije bila još oštrija i nega-tivnija. Meñutim, izgubio je najviše sam karate. Izgubio je na renomeu iugledu u javnosti, izgubio je odreñeni broj pristalica, potencijalnih sledbenikai učenika... koji nisu stigli da se upoznaju sa pravim vrednostima karatea, sanjegovom idejom i suštinom, već su, videvši karikaturu, nespretnu i naivnusamoreklamu, odustali i ne počevši da se karateom aktivno bave.

Vrhunac groteske je bila scena ″borbe sa medvedom″. Panegiričnog ko-mentara i posebne najave kao ″vrhunske scene filma″ odnosno ″vrhunca čove-kovih moći″, koje se, naravno, ″razvijaju″ učenjem Kyokushinkai-stila, scenaje delovala bizarno, jadno, odbojno, izazivala je negativne asocijacije i, ra-zumljivo, negativnu reakciju većeg dela publike. Američki ″karatista″ W.Wil-liyamson je ″izazvao na dvoboj″ medveda da bi ″dokazao svoje izuzetnesposobnosti″. Otužno i nestvarno je delovao medved, izvañenih noktiju, štose očigledno primećivalo po tome da nije mogao da ogrebe ″protivnika kara-tistu″, omamljen nekom jakom drogom i, očigledno, dobroćudan i miroljubiv.Kao vrhunac farse, kao totalna negacija smisla, bio je prizor medveda koji, neželeći sukob niti borbu, počinje da se povlači, a ″karatista″ skače oko njega,viče da bi mu privukao pažnju, da bi, snažnim udarcima u telo bespomoćneživotinje, ubio nju, ali i osećaj za ukus i meru onih koji su snimili ovaj film idozvolili da on ode u javnost. Posle svega, propratni komentar kaže da se ″ka-ratista sprema i dalje, jer mora da nañe još jačeg protivnika″.

Ne želeći da ulazimo u sve socijalne, psihološke, etičke... aspekte i in-dicije, niti u moguće posledice, moramo i možemo jedino da kažemo da to nijekarate i da to neće nikada biti predmet rada karatea koji prezentujemo, niti bilokoje tome slično vežbanje.

Kako su uzajamne borbe, grubosti i siledžijstvo dosadili javnosti uodreñenoj meri, karatisti, u cilju samoreklame, ″propagiranja karatea″, ″de-monstracije″ i sličnih nebuloznih, lažnih i iskonstruisanih ciljeva, sve češćepribegavaju ″životinjskom carstvu″, ne bi li privukli pažnju nečim neobičnim.Tome u prilog govori i upravo navedni primer, ali on nipošto nije jedini.

Pre više decenija u javnosti je publikovano da je japanski majstor ka-ratea Mimoru Jamamoto ″izazvao na dvoboj″ bengalskog tigra. Taj ″spektakl″apsurdne borbe je trebalo da se održi na Havajima, što bi učesnicima, ali iširem krugu ljudi oko njih, najverovatnije obezbedilo odreñene prihode, kaoi reklamu, budući da su Havaji svetski turistički centar, i to onih sa dubljimdžepom i zasićenih svakodnevnim ″atrakcijama″, pa bi prizor borbe čoveka itigra mogao da zagolica njihove otupele mozgove i čula. Pripreme su trajale

194

uz svu pompu i reklamu, bio je nabavljen i tigar, kojega je valjalo izgladnetipred borbu da bi bio ″opasniji protivnik″, a sve uz učešće mnogih koji suočekivali priličnu materijalnu korist i reklamu.

Izgledalo je da će do ovog apsurdnog meča doći, ali se umešalo Dru-štvo za zaštitu životinja (!?) koje je, iz humanih pobuda, direktno interveni-salo, bojeći se za život tigra i duševne patnje koje bi on mogao da pretrpi!?Ma koliko ovo nešto govorilo i o mentalitetu društva u kome se ovaj spektakl(ipak NIJE) održao, kao i o mestu i ulozi karatea u odreñenim subkulturnimsredinama, on mnogo više govori o apsurdu i besmislu, o devalviranoj i nihi-lizovanoj vrednosti karatea i ljudi koji se njime bave. Život čoveka je po-dreñen ekonomskom interesu i reklami, buci, galami i gunguli prepunoj″lovaca u mutnom″.

Život tigra štiti odreñena organizacija. Život čoveka niko nije pokušaoda zaštiti, da razmisli o mogućnosti da on bude povreñen, rastrgnut ili unaka-žen, jer taj čovek mora da samostalno i svesno preuzme taj rizik, i da se samsuprotstavi tigru, i to za malo novca i malo reklame, malo ″ugleda″ i ″popu-larnosti″. Simptomatično je to što je M. Jamamoto prihvatio ovu ulogu, uloguklovna i tragične figure, pojedinca koji izaziva primitivne emocije, strah i div-ljenje mase koja ga mrzi zato što se odvažio da se samostalno suprotstavi tigru,što ni jedan pojedinac iz te mase ne bi mogao, i koja, u kriznim situacijama,ipak želi da on ″pobedi″, da savlada tigra, da ″dokaže dominaciju razuma nadpukom snagom″, odnosno dominaciju čoveka nad prirodom na tom, najvul-garnijem i najbanalnijem nivou.

Svi elementi za uspešan, krvav spektakl su se stekli – novac, radozna-lost, surovost, pokretanje javnog mnenja i rasprostranjenog sistema reklami-ranja... Vrlo slično gladijatorima Rimske imperije, a mnogi elementi su čak iidentični, samo ne bi trebalo smetnuti sa uma da je vreme robovlasništva pro-šlo, kao i vreme svemoćnih rimskih imperatora koji su narodu davali ″panemet circenses″.

Začuñujuće je to što je M. Jamamoto, koji ima visoko majstorsko zva-nje, pristao da bude ″centralna figura″ ovog komičnog i žalosnog galimati-jasa, mada nije neverovatno da je, i sam manipulisan, ″krenuo putem slave″.Pojedinac koji je toliko vremena, napora i energije uložio u rad, koji se doka-zao i samodokazao, možda ne bi trebalo da se tako nekritički prepušta ne-vrednostima koje mu se nude, makar i iz razloga da zaštiti interese, ime, ugled,renome i položaj veštine kojom se bavi – karatea, što je i dužan po strogomnepisanom moralnom kodeksu, koji je prihvatio, počevši da se karateom bavi.

Indikativno je to da kada i takav pojedinac, izuzetnih sposobnosti, prih-vati da učestvuje u pomenutom ″spektaklu″ i njemu sličnima, šta preostaje ne-afirmisanim, prosečnim karatistima, kad im se nude ovakvi uzori.Ohrabrujuće je jedino to da karate nije isključivo cirkuska predstava u više ze-malja gde se vežba, već da su ovo sporadični slučajevi, ali slučajevi koji sualarmantni i pozivaju na akciju, kritiku, osudu. Neugodno je to što javnost, ne-upućeni i prosečno upućeni, javno mnenje, pa čak i organizacije i institucijeod kojih u mnogome zavisi razvoj i opstanak karatea, vrlo često dobijaju ova-

195

kve ″informacije″, dok je glas većine onih, tihih i introvertnih umetnika kara-tea i zaljubljenika u karate često nemoćan da protiv ovakvih pojava nešto ra-dikalno učini.

* * *

Shvatio sam da sam dužan nešto karateu i njegovoj ideji, da moram dapoñem i da se borim protiv laži, spletki, neistine i namernog iskrivljavanjačinjenica, poluistina i iskonstruisanih istina, da moram da učinim nešto da seu javnom mnenju promeni mišljenje, makar i malo, da se kaže i demonstrira,objasni, razjasni i ličnim primerom pokaže, šta je to, u stvari karate, i kako onpozitivno deluje na mnoge aspekte čovekove ličnosti i čovekovog življenja.Otuda i ova, publicistička delatnost, tekstovi koji su ponekad i izrazito edu-kativno orijentisani, pokušaj da se daju i neke opaske sa psihološkog, socio-loškog i etičkog aspekta, da se karate razume i objasni, da se afirmiše, a svenegativne pojave objasne i, eventualno, osude, bez želje da se njihovo posto-janje negira ili umanji, već da se sa realnim teškoćama i problemima uhvati ukoštac, da bi se oni prevladali.

* * *

Možda sukob sa smislom dostiže vrhunac u nekim vulgarizovanim po-kušajima da se uvek i dosledno koristi domaća terminologija. Ako bi nekohteo da dosledno da naziv jednoj bazalnoj tehnici, neka to bude oi-zuki, kojise prezentuje početnicima i predstavlja jedan od fundamenata bazične tehnike,naišao bi na teškoće u pogledu tačnosti, jasnoće i preciznosti. Jer to nije ″uda-rac put napred″, pošto takvih ima priličan broj. To nije ni ″udarac put napredčelom stegnute pesnice″, jer akciju ove tehnike izvodi celo telo. Kompletnijadeskripcija bi morala da glasi: dugački pravolinijski ″udarac″ put napred kojise izvodi čelom pesnice uz kontraakciju ruke i uz prelazak iz jednog (dubo-kog) prednjeg stava u drugi..., iako je i ovo vrlo manjkav opis, jer se sve overadnje izvode sinhrono, sliveno, u kontinuitetu, energija se koncentriše i emi-tuje na čelu pesnice (seiken), i ona ima poseban tok. Element zuki-wasa sesamo laički poima kao ″udarac″. Posebno je problematičan termin ″prednjistav″ jer može da se odnosi na više stavova, pa bi moralo da se naglasi da jeto stav gde je prednja noga savijena u kolenu pod uglom od devedeset stepenia zadnja ispravljena, a njeni prsti gledaju pod uglom od... i tako u nedogled,ako se želi preciznost, umesto da se kaže: oi-zuki ili zenkutsu-dachi.

I pored ovog objašnjenja, učenik nije u potpunosti siguran da se mislibaš na pomenutu tehniku, jer ona ima i neke verzije, a opis može da se odnosii na neke slične tehnike. Galimatijas i komplikacije, verbalna konfuzija, a na-ročito ako bi se pokušala da napravi konvencija, da svaki pojedini ″trener″ neopisuje verbalnu tehniku, jer je verovatno da se ni dva ista opisa ne bi našla, ida bi opis prvenstveno zavisio od verbalnih sposobnosti pojedinca. Možda je

196

ipak lakše, a verovatno i mudrije reći: oi-zuki, umesto stvarati ovakve pro-bleme, čiji bi se intenzitet samo pojačao ako se u obzir uzmu tehnike kompli-kovanijeg toka i načina izvoñenja.

Umesto da pišem panegirike ili da ponavljam deklarativne izjave,odlučio sam da sledim sopstveni put. Iza mene je odreñeno, za svetske usloveobimno delo u oblasti publicistike posvećene marcijalnim umetnostima i ka-rateu. Želeo sam i želim da dam (i) sopstveni doprinos karateu, a ne da pro-pagiram ili da kritikujem nečije viñenje karatea, neke lokalne, regionalne,klanovske ili staleške interese. Karate kao sistem ima svoju istoriju, tradiciju,praksu, svoje originalne metode i vežbanja, ali i savremenu današnju verzijukoja je dominantna u delu sveta u kome živimo.

Želeo sam da prezentujemo upravo to – jedan deo prakse i tradicije, sa-vremenosti i istorije, da metodom sličnoj komparativnoj kažem nešto o pro-šlosti i sadašnjosti karatea, o njegovom putu i o njegovoj istini, o ljudima kojise njime bave, o interaktivnom odnosu teorije i prakse u domenu veštine. Sma-tram da će pojedinac imati najviše koristi od ovakvog pristupa – realne, po-pularne, istinite i stručne informacije, date bez ičijeg ″uplitanja″ ili suda kojine bazira na kritičkim i realističkim uvidima. Sledim sopstveni put i svoju za-misao.

Istina pre svega! Valja reći istinu o karateu, jer svaki pojedinac koji senjime bavi ima puno pravo da sazna i da zna šta je to karate. Jasno je da knjigakoju imate ispred sebe ne može da odgovori na ovo pitanje, niti to može ije-dna do sada napisana knjiga, jer se znanje karatea stiče vežbanjem, upornošću,strpljivošću i predanošću... nikako pukim deklarativnim izjavama.

* * *

Moje do sada objavljene knjige su već u rukama stotina hiljada čitalaca,od kojih su mnogi najverovatnije već izgradili svoje mišljenje i svoj sud onjima, o njihovoj vrednosti, mestu, načinu korišćenja... Ne odstupajući od sop-stvenih principa proklamovanih u svojim knjigama, verujući u to da će čita-lac imati odreñene praktične koristi, da će dobiti informator, edukator,udžbenik... kompletnu knjigu, korektno i pošteno napisano štivo, imam punogopravdanja da idem dalje, da se i dalje zalažem za afirmaciju karatea kao hu-manog, plemenitog i ozbiljnog sistema rada i vežbanja, prezentujući neke nje-gove bazične aspekte, teorijska razmatranja, praktična vežbanja, delove praksekoju je on poznavao tokom istorije i koju poznaje danas, ne negirajući ni tra-diciju ni savremenost, shvatajući i prezentujući dijalektiku razvoja veštine,polazeći od istorijskih, činjeničkih, realnih... osnova.

Ako otvoriš raspravu izmeñu prošlosti i sadašnjosti,možeš da izgubiš budućnost.

(Seneka)

197

Jednim udarcem sam razbio ogledalo.Trideset sedam godina discipline.

I sada je Veliki Put postao čist.(Hojo Tokiyuri, general iz 13. veka)

FILOSOFIJA, VEŠTINA, UMETNOST...

Ova tema nema za cilj da prikaže istorijski razvoj karatea, niti da se pre-tencioznije upušta u pojedine periode njegovog razvoja. Ova oblast ne bimogla ni da u potpunosti bude obrañena jer je karate, tokom svoje istorije, kaosveobuhvatni sistem, zadovoljavao više raznorodnih potreba i bio različito tu-mačen. Čak i danas, i to možda više nego ikad, prisutna su različita, često i su-protna tumačenja karatea – ali, da počnemo iz početka.

Tokom svog istorijskog nastanka, karate (koji je i taj naziv dobiomnogo kasnije) je predstavljao sistem intuitivne meditacije, praktično-filo-sofski sistem iracionalne osnove koji je bazirao na transcendentalnom, nadčul-nom, nadiskustvenom – pri čemu ovo ne predstavlja nekakvu simplifikovanudefiniciju. U trenutku formiranja, karate je imao za cilj da transcendira svepoznate spoznajne moći. Produkt je uverenje da reč, misao, logičko saznanje...nikada ne mogu da se približe suštini, onome što je jedino važno, jedino eg-zistentno. U svom prvobitnom obliku, karate teži da dâ odgovor na sva pita-nja, sva postojeća i sva moguća pitanja, i to postajući i sam pitanje i dovodećionoga koji ga vežba u situaciju da i sam postane pitanje, da se sa njim poisto-veti. Suština saznajnog metoda karate-prakse je iracionalna, transcendentalnaspoznaja bazirana na meditativnom iskustvu, spiritualnom iskustvu, tran-scendentalnom iskustvu.

U doba kada je ″stvaran″, karate je zamišljen da bude apsolut, jediniput. Praktična filosofija karatea je isključivo i duboko iskustvena. Za iskustvose smatra da je najvažniji učitelj, jedini pravi učitelj, voña i savetnik. Učiteljiu ljudskom obliku su samo ″pokazivači puta″ i za istinski preobražaj i krea-ciju oni su nemoćni. Oni mogu da upute ili pouče, ali ne mogu da žive ume-

199

sto učenika – to nije potrebno, a ni moguće, jer oni imaju svoj život, a učeniksvoj, i svako od njih mora da bude spreman da ga dostojanstveno i valjano pro-živi, i to sam, bez pomoći i bez žaljenja.

Mudrost praktične filosofije karatea bazira na njenoj ″nemuštosti″, ira-cionalnosti, spoznaji. U „zenovskoj“ suštini, sve je besmisleno, predstavljaapsurd, pa je i sama besmisao, konsekventno tome, besmislena – ovo je nara-vno iskustvo, a ne umovanje; ima li nečeg besmislenijeg od besmislica o be-smislu. Drugi polaritet odreñuje smisao svakoj misli, svakoj travi, svakommravu, ptici, drvetu, suncu, moru, nebu... Besmislen je jedino pokušaj da seintelektom doñe do iracionalne suštine – to je mučenje uma, antinomija, be-splodno rasipanje snage i puko, isprazno trošenje vremena.

U starijim verzijama karatea omiljen je filosofski stav ″pasivnog po-smatrača″, posmatrača koji je prisutan da sve vidi i sve spozna, ali koji (po-smatrač) nemešanjem pomaže (to) dešavanje odnosno tok postojanja.Istočnjaci to nazivaju ″biti nigde i svuda″. Nadograñujuća odrednica ovakvogstava bi bila ″biti i svoj i ničiji″. To prvenstveno znači biti slobodan, ali ne uanarhičnom smislu. To znači ići kao vetar, bilo gde, a uvek biti tu i biti svoj,biti dubok i miran kao voda, kretati se kao njen tok, uvek put napred ka svo-joj ideji, ka ušću svom, ka smislu svom, i uvek biti svoj i poznavati sebe i izasebe, jer se tako ″upoznaju i nebo i zemlja″ – ceo univerzum se otvara i po-javljuje u svojoj suštini, u svom pravom liku, izvan pojavnosti. To znači nezavisiti ni od koga i ne dopustiti da bilo ko zavisi od ″tebe″. To znači živeti, ane igrati ulogu u pozorištu života, biti slobodan od svega što je spoljašnje, dabi unutarnji potencijaliteti isplivali na površinu, da bi se čovek poistovetio sasobom samim, ″izmirio″ sa sudbinom i životom i, našavši mir svoj i idejusvoju, pošao putem (odnosno Putem), da se nikada ne vrati, jer je to ″put bezpovratka″.

Iracionalna praksa karatea bazira na dvojstvu iracionalnih premisa – toje njen edukacioni problem i model: dvojstvo prerasta u jedinstvo ali i, viceversa, jedinstvo prelazi u dvojstvo. Borba u svetu dvojstava preti da razori um,da ga uništi, da ga oslabi, da ga dovede u potpunu nedoumicu ili opasnu priv-lačeću blizinu racionalnog besmisla. Um ne nalazi rešenje niti razrešenje, asve vreme je u borbi, u sukobu, u teškoći iz koje nema izlaza. Kada krizaličnosti dostigne kulminaciju – tada i samo tada – problem i njegovo rešenjese ″dešavaju″. Upravo: dešavaju, jer bolji izraz ne postoji. To dešavanje do-nosi slobodu, mir, razrešenje, mudrost.

U karateu svih perioda vlada kult poštovanja. Poštovanje dolazi posleuvida i predstavlja njegovu posledicu. Poštujući život jedne travke, učenik po-štuje ceo univerzum i život kao sveprisutni univerzalni fenomen. Poštujućisvoje učitelje, njihov put, i njihovo znanje, učenik počinje da ″razume″ sebe,počinje da živi, da bude svoj. Tradicija poštovanja bazira na mistično-reli-gioznom odnosu bezgraničnog poštovanja, bezrezervne odanosti i bespogo-vorne poslušnosti.

200

Vladajuća paradigma savremene zapadnjačke civilizacije smatra dasvaki čovek ima pravo na svoj život, na sopstveni način mišljenja, na indivi-dualnu slobodu odlučivanja... Drevna karate tradicija smatra da je život dar, apravo na njega se stiče tek verom, upornošću, radom i odricanjem. ″Pravičovek miran je čovek″. Poniznost, skromnost i strpljenje su osobine i oružjeonih koji slede Put Karatea i veruju u njegovu ideju. Egoizam biva srušen, apozivanje na nekakvo sopstveno pravo ismejano. Učenik prolazi kroz nihili-stičku fazu razmišljanja i odnose prema svetu, odreñujući sebi u njemu tek ne-znatno mesto – a to je, kažu učitelji, početak uviñanja, prihvatanje svoga ja.Slabost i neukost govore čoveku da se takmiči, da se ističe, da svojata, da branisvoje pravo, da smatra da, samim tim što je roñen kao čovek, to odista jeste.

Učitelji govore da se pravi čovek raña tek kada dugo i uporno idePutem, kada tokom života proñe hiljadu nevolja, dobije hiljadu bitaka, pretrpihiljadu uvreda i prevaziñe hiljadu teškoća... Kada u praksi (svakodnevnog živ-ljenja) dokaže da je postao i ostao čovek, plemenit, dostojanstven, miran ipouzdan, kad ostavi iza sebe sve lažne snove o moći, slavi, luksuzu, novcu,kada ostavi laži i iluzije, strasti i strahove i, čist od svega, stupi na stazu svogživota, krene put svog cilja, ideje i sudbine – kada se ostvari i potvrdi bez gor-dosti i samohvalisavosti. Ovo je težak, dugotrajan, naporan i neizvesan put, imali broj ljudi ga proñe.

Kao iracionalna praktična filosofija, karate se ne obazire na život ilismrt, egzistenciju i neegzistenciju. Sloboda od umovanja, od briga, od razmi-šljanja o posledicama... pruža stanovite mogućnosti dejstva. Učitelji govoreda nije važno kada će neko umreti, već da je dotle živeo časno, pošteno i do-stojanstveno – tako da i sebi i drugima može da uvek pogleda u oči. Učiteljiveruju da svaki čovek ima u sebi dobrog, kao i snage i vere, i da ih valja pro-buditi. Učitelji govore da se čovek uvek menja, da uvek popušta i da se u sva-kome može probuditi ideja, dobro, vera, snaga, poniznost, upornost... Učiteljisvojim primerom dokazuju ovu istinu.

Jasno je da je umetnost ili veština sa ovakvom filosofskom podlogombila hiljadama godina usavršavana i negovana. Težeći savršenstvu, majstorisu ostavljali za sobom sve i posvećivali se jedino i isključivo veštini, posta-jući njeni sveštenici. Bila je posebna čast učiti veštinu – spiritualnu umetnost,boriti se na putu i istrajati u onome što je najteže za istrajanje. Ti pojedinci suosećali sukob u sebi, sukob prolaznosti i ideje, i rešavali su ga životom svo-jim, darujući ideji sve, pa i život svoj, bez reći i bez žaljenja, hrabro, mirno idostojanstveno, smatrajući to za svoju dužnost i obavezu, jedini mogući i je-dini pravi način života dostojan čoveka, čoveka u kojega su verovali i za čijedobro su živeli.

Veština je negovana i prenošena sa oca na sina, sa sveštenika na sve-štenika i bila je tajna umetnosti. Generacije majstora su nosile u sebi prvobi-tnu ideju i poruku, stavljajući na oltar karatea sve što su imali. Oni su žrtvovalinasilje, egoizam, sumnju, prolaznost, u ime mira, vere, apsoluta, dostojanstva.Veština je živela i bila je poštovana, a njeni majstori su uživali ugled i pove-

201

renje, jer su negovali poštenje i služenje istini.Na stazi karate-doa duh poštenja i istine je vekovima unazad vladao u ve-

štini i bio je poštovan i negovan. Za borce, živeti ili umreti, nije bilo važno; važnoje jedino boriti se ″iznutra″, jer je borba njihov život, pogled na svet i životnoopredeljenje, način mišljenja i delanja, ″iznutra″ jedini apsolut. Borba sa samimsobom znači ostvarenje, jer su jedino tada oni svoji, sami sa sobom, i sa svojomsudbinom u rukama, i oni je kreiraju i doživljavaju istovremeno, doživljavaju ipatnju i razrešenje, i onda umiru ili žive – tu je razlika neznatna jer je unutarnjaborba završena. Umetnost borbe sa samim sobom je dignuta na pijedestal, a po-štovanje kodeksa časti neminovno za svakog borca. Bila je najveća čast umretiu borbi sa samim sobom, u borbi za ideju, ostvarenje, istinu. To je sveta smrt,najčistiji ritual, sloboda slobode, ″potpuno osloboñenje″, ″doživljeni život″.Jasno je zašto su borci karatea doveli do savršenstva umetnost unutarnje borbe,kada su na ovakav način prihvatili njenu suštinu i ideju.

* * *

Nešto je složenije objasniti karate shvaćen kao umetnost, pogotovo štou delu sveta u kome živimo ne postoji niti takva niti slična tradicija. Već samnapomenuo da karate teži da se identifikuje sa savršenstvom, apsolutom, idea-lom. Ovako determinisano savršenstvo ima više, da ih uslovno tako nazo-vemo, aspekata ili vidova ispoljavanja. Savršenstvo se ogleda u čoveku, utehnici i u umu. Ovo trojstvo predstavlja idealno, potpuno, dovršeno karate-savršenstvo. Veoma je neprecizno reći samo: savršenstvo, jer je podrazume-vano savršenstvo moguće samo u nesavršenstvu. Ko ne može da spozna irazume nesavršeno, nikada neće doživeti savršenstvo. Učitelji govore o savr-šenstvu karatea jer, ″kada se desilo, izgleda da se ništa nije desilo, a ipak, ap-solut je pokazao svoje lice″. Savršena umetnost – termin koji oni koriste daupute na suštinu onoga što se radi, što se dešava... predstavlja uopšten pojam.Ovde se ″umetnost″ javlja u nerazlučenoj sinkretičkoj formi. U teoriji i pra-ksi umetnosti je uobičajeno da postoje kreator, delo, i oni koji ga doživljavaju.Karate-praksa negira ovu trojnost, namećući se sama kao vrhunski estetičkidoživljaj. Onaj koji je praktikuje je istovremeno i kreator i delo i onaj koji gadoživljava, pri čemu ova tri nisu odvojena, već se javljaju zajedno, neraz-lučeno. Ovakvo tumačenje predstavlja novi nivo krativnosti i estetskog i este-tičkog doživljaja, u transcendentalnoj ravni.

Učitelji tvrde da, u dodiru sa savršenim, i sam čovek doživljava savr-šenstvo, da se poistovećuje sa njim, da ga razume. Ovo mišljenje bi mogli dapovvrde oni koji su posmatrali nekog od vrhunskih eksperata marcijalnihumetnosti. Posmatrajući njegov rad, pojedinac ima estetski doživljaj lepog,ali i mentalni doživljaj estetičkog savršenstva. U atmosferi može da se osetiozbiljnost, prisustvo apsolutnog, večnog. Kako karate-praksa ima za cilj i datranscendira prolazno i promenljivo i da se poistoveti sa večnim i apsolutnim,nisu retki pojedinci koji bivaju fascinirani ovakvim doživljajem.

Doživljaj estetičke, i ne samo estetičke prirode proizilazi iz samog

202

čoveka, iz njegovog najdubljeg bića. Estetički doživljaj je mnogo intenzivniji,bliži čovekovom biću, premda to nije u potpunosti svestan doživljaj. Taj fe-nomen ne može da se lažno prikaže.

Učitelji govore da se savršenstvo ogleda u harmoniji, koja i sama po-dleže trojnosti opažanja: čovek, um i praksa. Uspostavljena harmonija vrši di-rektan uticaj na celokupnog čoveka, na njegovo potpuno, unutarnje biće, nanjegovu misao, delo, postojanje. Učitelji govore da je sve što postoji podlo-žno harmoniji, da živi u harmoniji, i da je čovek integralni deo te harmonije,da je sâm harmonija, da harmoniji teži i da je samim sobom ostvaruje. Orto-doksna karate-praksa predstavlja vrhunski vid harmonije, ″harmoniju harmo-nije″, jer se sa njenom idejom poistovetila.

Sasvim je jasno i razumljivo da su prethodna tumačenja karatea pot-puno nepoznata sportu. Kad je karate počeo da bude tumačen kao sport i samokao sport, sva ostala tumačenja u tom kontekstu su odbačena. Postavlja se pro-blem: šta je to sport karate? O ovom fenomenu je malo iscrpnijih stručnih ana-liza ili ozbiljnijih tumačenja. ″Postavši″ i sport, karate je doživeo, u ovom ilionom obliku, veliki broj manipulacija i zlonamernih tumačenja, naivnih ob-jašnjenja ili nerazumevanja. Za nastavak izlaganja je relevantno da se okvirnoodredi šta je u karate-sportu ostalo od karatea odnosno od njegove klasike itradicije. Generalno posmatrana karate-praksa je zadržala samo spoljašnje po-krete karatea, i to ne sve, bez njihovog filosofskog tumačenja. Broj tehnika jebitno redukovan, koriste se one i samo one koje su efikasne sa tačke gledištasportske borbe, i još odreñeni, manji broj tehnika koji se, vremenom, sve višesmanjuje. Sve ostalo što je pratilo karate je negirano i ″odbačeno″ dok je, naovakvu ″karate″-osnovu, pridodata praksa koja je svojstvena sportu. Tu se,pre svega, misli na metodologiju i metodiku, način tumačenja, meñuljudskeodnose i njihovo regulisanje, poimanje vrednosti i mesta ″karatea″. Sistem re-formi i promena, oni koji ga sprovode, nazivaju modernizacijom karatea, nje-govim prilagoñavanjem savremenim uslovima života, urbanoj sredini, svetui vremenu u kome živimo.

Postoje učitelji koji tvrde da je ovo propast karatea, da pravi karate višene postoji izuzev u retkim dojoima (obično njihovim). Proglašavajući 20. vek″crnim vekom″ karatea, oni se separiraju i individualno praktikuju karate ne-govan hiljadama godina.

Kvantitativna prednost je na strani prvog tumačenja. Što se tiče kvali-teta, gotovo je nemoguće napraviti uspešnu i doslednu komparaciju, jer se radio dva u priličnoj meri suštinski distancirana fenomena, koje je nemoguće po-rediti bez velikih ograda i ograničenja.

Na ovom mestu naglašavam da prethodni redovi nisu polemički ori-jentisano štivo, iako to može tako da izgleda onome koji ih čita. Zagovorniksam mišljenja da lični stav autora ne sme da se pretvori u javni moralno-vred-nosni sud u njegovim publikacijama. Valja, meñutim, napomenuti da karateima, i da je oduvek imao, i socijalnu dimenziju. Tokom svoje istorije, karate

203

je imao različit stepen važnosti i vrstu uloge i funkcije u pojedinim socijalnimstrukturama, ali je, ipak, kompleksni fenomen, okrenut prvenstveno indivi-dualcima i individualnom uticaju, psihološkoj praksi.

Problem je u tome što karate redukovan na oblik sporta daje odreñenu″moć″. Ta ″moć″ u rukama nesavesnih znači agresiju, nasilje, brutalnost, si-ledžijstvo – a to je, dobrim delom, socijalni fenomen i socijalni problem. Po-lemičko je pitanje – da li je, i u kojoj meri, sport karate, putem svojihinstitucija i odgovarajuće ragulative, efikasno onemogućio zloupotrebu ″ka-ratea″. Formalno i regulativno, odnosno teorijski, jeste. Praksa to neretko ne-gira. Dokaz za to su neke neželjene pojave koje su, ipak, naglašeno prisutne,i pored svih (suprotnih) reči i uveravanja pojedinaca koji vode sportski karate.

Nije nemoguće videti krvave obračune i sukobe, fizičku agresiju i sile-džijstvo u kafanama, na ulicama i sličnim mestima, u kojima se koriste karate-tehnike. Danas karate može da uči gotovo svako, ako mu to zdravstveno stanjedozvoljava, bez obzira na nivo samokontrole i samodiscipline ili ranije ispo-ljenu agresivnost. Metodološko je stanovište da će se, u procesu treniranja,ove karakteristike izgubiti i da će pozitivne crte ličnosti prevladati. Zamisaoda karate vaspitno deluje je, po mnogim valerima, izuzetna, i on tu funkcijuuspešno ispunjava hiljadama godina – ali, ima dosta primera gde sve ostanena zamisli.

Učeniku se pruža ″znanje″ i ″moć″, daje mu se ″oružje u ruke″, bez mo-gućnosti posebne kontrole, izuzev eventualnih kasnijih pravnih sankcija, uslučaju da doñe do zloupotrebe u vidu društveno nedozvoljenog ponašanja.

Evidentno je da krivica za ovakvo stanje postoji, iako pravi krivci po-kušavaju da nametnu ″kolektivnu odgovornost″, koja bi zamaskirala njihovudeo u krivici. Krivi su oni koji rukovode takvim radom i vežbanjem kojimogu da dovedu do zloupotrebe, oni koji zanemaruju obavezu da vode računao učenicima, o njihovim osobinama i, naročito, karakternim devijacijama ilipsihološkim karakteristikama koje bi mogle da potenciraju agresivne porivei crte ličnosti. Na ″treninzima karatea″ se dozvoljavaju grublji sukobi ″da bise razvio borilački duh″, a kada učenik isti princip ″primeni″ na ulici ili u ka-fani – to je siledžijstvo – siledžijstvo za kojega je odgovoran onaj koji jeučenika tome naučio i, u krajnjoj liniji, i onaj ko je stvorio takav trenerskikadar; dalje nabrajanje bi nas daleko odvelo.

Evidentno je i to da mnogi ″karatisti″ „legalno“ rade kao čuvari, ″iz-bacivači″, ili ″gorile″, a pri tome su članovi ili, što je još simptomatičnije ″tre-neri″ pojedinih klubova, a to se toleriše, jer im takav način ″rada″ obezbeñujeosnovna sredstva za život ili donosi ″dodatni džeparac″ i time, nekima od njih,omogućava egzistenciju.

Izjaviti danas da ste karatista, neretko znači izjaviti da ste ″snagator″ ilisiledžija, u najboljem slučaju agresivna i tuči sklona i vična osoba.

Žalosno je ovakvo stanje,- refleksija bede propalih ljudi i bivših sile-džija, socijalno neadaptiranih ličnosti i mediokriteta koji, svojatajući sport i

204

uzimajući sport kao paravan, pomažu propagandu nasilja, agresije i siledžij-stva. Stanje je žalosno, ali je još žalosnije to da oni, koji iz karatea crpe pro-fit, ovako, najblaže rečeno: neorganizovano stanje podržavaju, zato što imovakvo stanje obezbeñuje visoke i lake zarade i nekakav ″status″ ili ″položaj″.

Bilo je više pokušaja da se ovakvo stanje spreči, da se prevaziñe. Evi-dentno je da postoje i objektivne okolnosti koje idu na ruku ovakvom stanju,gde, pre svega, podrazumevamo loše uslove za rad, hronološki raznolike i ve-like grupe, nestručnost i neadekvatnost trenerskog kadra, monopolističke am-bicije pojedinaca, lošu strukturu članstva, opštu apatiju i nezainteresovanostda se postojeće stanje kvalitativno promeni, neregulisani status karate-tre-nera... iako neke od ovih odrednica (ipak) nisu samo-objektivne.

Produbljenje ovog polemičkog osvrta bi predstavljalo agitaciju za nekood tumačenja karatea, što nam nije cilj. Želeo sam samo da osvetlim nekeaspekte sadašnjeg trenutka u razvoju karatea, da kažem par reči o problemuili problemima koju su prisutni i aktuelni. Ti problemi postoje i neće biti re-šeni sami od sebe. To je dužnost onih koji su stvarni subjekti karatea jer, akokarate sam sebi ne pomogne, niko ne može da mu pomogne. Suviše je bede,ličnih, uskogrudih ili sebičnih interesa; pogrešnih i neadekvatnih pojedinaca;mnogo licemerja, šarlatanstva i nestručnosti; pogrešnih, naivnih, dogmatskihi protiv karatea uperenih tumačenja i objašnjenja; mnogo je neznanja, nepo-verenja i nerazumevanja.

U postojećem stanju je čak dosta teško razabrati žito od kukolja, a nje-gove posledice trpe najviše oni koji, puni poverenja dolaze da uče karate. Pro-daje im se svašta, a ponajmanje karate. I tako se krug zatvara, jer u karateuostaju oni koji teže nasilju, agresiji, siledžijstvu... dok svi oni koji traže put dase realizuju, da nauče nešto o miru, plemenitosti, humanosti, i dostojanstvu,odlaze razočarani jer ih o tome niko nije ni pokušao da uči, verovatno ne zna-jući ni sam šta je to, ne znajući ništa o plemenitoj ideji i ulozi karatea, ne zna-jući da je karate, tokom svoje istorije, bio i filosofija, i umetnost, i veština, ida je mnogo valjanih i plemenitih ljudi prolazilo njegovim putem – putemistine, vere, odricanja, upornosti, spoznaje – Putem.

Ne znajući to, oni koji podučavaju karate „svojataju“ bilo šta što bipredstavljalo ″idejni paravan″ za sopstvenu bedu, minornost i neznanje. Nijeli to sramota za ″trenere″ i ″majstore″ karatea? Nije li to još veća sramota zaonoga koji je takav trenerski kadar formirao, ko im je omogućio da rukovodetreninzima? Nije li to sramota za sve one koji se, iz bilo kojih razloga, mire sapostojećim stanjem?

Možda bi mnogi mogli da se zastide. Možda bi mnogi mogli da priz-naju svoju ili svoje greške. Možda bi mnogi mogli da uvide da put kojim idunije put karatea, već put nasilja, agresije, siledžijstva. Možda, da u karateu negospodare novac, želja za vlašću, krv, sila, atrakcija, cirkuska predstava, pov-lañivanje kiču, neukusu i neukoj masi, koja želi krv, a za to daje novac.Možda, kada bi pravi ljudi sa ljubavlju vodili karate, negovali njegovu idejui plemenitost, posvećujući mu sebe. Nadam se da ovo neće ostati samo napi-

205

sane reči jer, ako i jednog valjanog pojedinca podstaknu na razmišljanje, nji-hov cilj biće ispunjen.

Slavu prepusti drugima.Krivicu preuzmi na sebe.

(Seneka)

Slabo pobeñuje jako.Savitljivo pobeñuje kruto.

Nema nikoga ko to ne bi znao.No niko ne može tako postupiti.

(Tao Te Ching)

METODOLOGIJA KARATEA

U teoriji i praksi karatea, metodologija rada ima odreñeno mesto i na-glašenu vrednost. Metodologija karatea je poznata u karateu od trenutka nje-govog nastanka i razvijala se uporedo sa njim. Verovatno je malo fenomena udomenu karatea koji ga tako detaljno i slikovito reprezentuju, kao što je to nje-gova metodologija. Ona je neretko bila i predmet pokušaja manipulacije, ali ikritika, prvenstveno iz razloga što je nedeljiva od ideje, duha, tradicije i pra-kse pojedine verzije ili shvatanja karatea.

Tradicionalna karate-metodologija je gotovo identična metodologijizena, iracionalnoj praktičnoj filosofiji, što ne bi trebalo da začudi, s obziromda zen i drevni karate imaju mnogo toga zajedničkog, istovrsnog. Nastali isto-vremeno, imali su zajednički razvojni put, metodologiju i ideju. Zen i karatese ne poklapaju u potpunosti iz najprostijeg razloga što karate nije isto što izen, jer je oblast karatea bitno šira od zenovskog pristupa, ali i zen može bitipraktikovan i bez karatea (odnosno, analogno tome: iaidoa, kyudoa...) i obuh-vata šire, prvenstveno psiho-filosofski determinisano polje dejstva.

Ne upuštajući se u istorijat i tradiciju zena, nitu u njegove brojne meta-fizičke, psihološke, etičke i druge implikacije, osvrnuću se na neke njegovemetodološke postavke, koje su vezane za nastanak, razvoj i suštinu origina-lne, klasične karate-metodologije.

Svoje osnovne postavke zen asimiluje iz budističke doktrine o patnjipo kojoj, neka mi bude dozvoljeno da simplifikujem, patnja egzistencije je ne-minovna, jer su i tok i kraj egzistencije neizvesni. Klasika budizma vidi raz-rešenje ove dileme kao katarzu moralnog čistunstva, dobročinstva,

207

specifičnog milosrña i praštanja, u čemu se donekle poklapa sa ranohrišćan-skom ideologijom, naročito onom iz ortodoksnih biblijskih izvornika.

Nasuprot ovom, racionalnom razrešenju, zen nudi i veruje u iskustveniput, u iracionalno iskustvo. Patnja egzistencije je prisutna i neminovna je svedok se pojedinac ne vrati svome izvoru, svome biću, svome pravom ″ja″, sebisamom. Zen negira vrednost logičnog, racionalnog, naučnog, verbalnog, in-telektualnog pristupa, kome suprotstavlja pojam iracionalne, unutarnje spoz-naje. Kako je ova, prvenstveno metafilosofska odrednica, predmet iskustva,a ne intelektualnog poimanja, izuzetno ju je teško verbalno približiti poje-dincu. Stara zenovska istina kaže da ″jedna slika vredi hiljadu reči″, što u pra-ksi zena dobija potpuni smisao i opravdanje.

Iz ove postavke, tradicionalni karate crpi mnoga učenja. Praksa kara-tea je duboko iskustvena i neprenosiva na drugoga, a kvalitet tog iskustva jeiracionalan. Spoznaja u zenu je identična saznanju, spoznaji (na primer poje-dine tehnike) u karateu. Zen meditacija odnosno transcendentalno iskustvo suidentični za obe grane. Cilj meditacije je spoznaja, ali i ideja, i um, i besko-načnost. Transcendentalna praksa, iracionalna meditativna praksa ima sop-stvene snažne korene i odreñeno dejstvo. Put karatea istovetan je sa Tao –Putem. Doduše, taoizam (učenje o Tao) i zen nisu identični, ali su izvršili sna-žan interaktivni uticaj na klasiku karatea.

Govoreći o Putu, učitelji ukazuju na veru, poslušnost, odricanje, tr-pljenje i hrabrost, dostojanstvo i strpljenje. Oni govore da Put ne može da semisli – na njemu se može biti ili ne biti. Čovek i Put – ta dva entiteta morajuda postanu identični, ako čovek želi da spozna Put, da ga ″iznutra obuhvati″.Kad učitelji govore o istini, pravdi i ideji, kad govore o veličini i bedi ljudskoguma i tragediji njegove egzistencije, oni misle o Tao, o Putu, o bezbolnom raz-rešenju, o katarzi.

Nihilistički ton spoznaje zena ogleda se u negiranju ″egzistencijalnog″postojanja fenomena. Smatrajući iluzijom sve što se može spoznati, onogakoji spoznaje i ono što on spoznaje, učitelji ukazuju na realnost, ″praktičnurealnost″ koja je odvojena od verbalnog ili racionalnog pristupa – ukazuju naiskustvenu realnost ili realnost kreacije – imaginativni vid egzistencije.

Egzistencija je apsolutno subjektivna, pri čemu je subjektivnost iracio-nalna ali apsolutna. Za razliku od nauke, zen potencira Apsolut, Beskonačnost,ali u subjektivističkoj verziji, iracionalnoj, spoznajnoj formi, idealnom oblikunadegzistencije uma, transcendentalnoj praksi.

Negirajući prolazno i objektivno, zen se vraća arhetipskoj predstavi,nesvesnom saznanju Beskonačnog, Apsolutnog ili momentalnog. Uzimajućiu obzir i negativni ekstrem, zen teži potpunoj spoznaji celokupnog: spoznajauma je nemoguća bez ne-uma, spoznaja sebe je nemoguća bez ne-sebe. Ume-sto analitičkog metoda, zen uvodi sintetičku, intuitivnu spoznaju. ″Sve jeistina i ništa nije istina.″ Za spoznaju istine potrebna je spoznaja ne-istine, aza spoznaju sveta neophodna je spoznaja sebe. Spoznati sebe – osnovni je po-stulat, krajnji cilj zenovske i, analogno, karate-prakse, da bi se pojedinac ″po-

208

mirio″ sa onim što ga okružuje. To rezultira neustrašivošću od života i smrti imirenjem sa svime što je bilo, jeste i biće, sigurnošću i verom u sebe i svojesnage, bez oholosti i drskosti.

U antičkoj zapadnoj civilizaciji, prema legendi/tradiciji, na ulazu u Del-fijsko proročište je stajao natpis: gnothi seauton. U savremenosti, ″spoznajasebe″ postaje farsa iza koje se krije mnogo toga, nevezano za nekakve dubljepsihološke ili filosofske implikacije. U zenovskoj verziji, to znači: istina, vera,ideja, red, mir, dostojanstvo...

Budući iracionalna, zenovska praksa se može shvatiti samo u magno-venju, u trenu kad nesvesno demonstrira svoje prisustvo i snagu. Samim tim,spoznaja nije svako iskustvo, niti dodir sa nesvesnim, već odreñena negacijastvarnosti i vremena – ona se dešava u beskonačnosti i nosi atribute besko-načnog, bezvremenskog, bezprostornog iskustva.

Put karatea ima u sebi elemente etičke katarze, kao i estetičkog doživ-ljaja, pri čemu je uticaj učitelja sličan psihološkoj odnosno psihoanalitičkojpraksi. Nemoguće je baviti se tradicionalnim karateom, a ne baviti se sobomsamim, svojim unutarnjim problemima, strahovima i strastima, na putu da seod sebe samog stvori potpuni čovek, doživljeni čovek, iskustveni čovek.

Učitelji mogu da govore reči, ili da delaju, ali u tome je skrivena po-ruka, ideja, smisao, koje valja razumeti u magnovenju. Podvrgavajući svojeučenike naporu, mukama, odricanju i psihičkim patnjama, učitelji žele da imukažu na put do razrešenja, da ih dovedu do problema sebe, do problema sop-stvene egzistencije. Tad i samo tad, učenik može da ostvari, da doživi unutar-nje oslobañanje, da dela ne misleći i da misli ne umujući, da se oslobodi svihokova i ljuštura i da, ″čist od svega″, pogleda u svoje lice, u lice istine, ideje,uma, i da bez osvrtanja, bez žaljenja i bez reči, poñe put napred, da prekoračisve granice i sve ograde, da ostvari ideju, da ostvari sebe, da doživi spoznaju,beskonačnost, um, vreme i prostor, ″ideju ideje″.

Jasno je da onde gde se karate vežba kao sport zen nema nikakvu ulogu.″Sportska″ metodologija postaje i ″karate-metodologija″, uz odreñene speci-fičnosti koje zahteva karate. Učenje o Putu i sport ne mogu nikako da se isto-vremeno primene. Budući da je sport racionalan, logičan, naučno odreñen, onne prihvata iracionalne, imaginativne i filosofske odrednice Tao.

Govoreći o zenu i o Tao, želeo sam samo da obratim pažnju na nekeosnovne elemente metodologije klasičnog karatea koji su u samoj srži tradi-cije karatea, njegov neodvojivi deo. Mnogi od onih koji se interesuju za ka-rate ne znaju mnogo o ovoj temi, a ″zabranjeno voće″ izaziva misteriju iradoznalost. Razbijanju misterije i okvirnom zadovoljavanju radoznalosti ovajtekst daje svoj skromni doprinos.

Umem da mislim.Umem da čekam.

Umem da gladujem.

209

(Hese)

Ko poznaje druge, poseduje znanje.Ko poznaje sebe, prosvetljen je.

(Tao Te Ching)

REŽIM ŽIVOTA I RADA

Stari majstori su veliku pažnju pridavali režimu, načinu života i vežba-nja, rada, kako svojim sopstvenim, tako i kod svojih učenika. Taj drevni, pomnogim svojim osobinama svojevrsni pristup karate-vežbanju i njegovojulozi u sopstvenom životu vrlo je blizak načinu života i poimanju sveta i svojeuloge i mesta u njemu ″inteligencije″ i sveštenika drevnih dalekoistočnih ci-vilizacija.

Poznato je da su planinski kaluñeri u manastirima u Kini i Japanu ceosvoj vek provodili u meditacijama, mentalnom vežbanju i usavršavanju,proučavanju ″svetih spisa″... a da su vrlo malo vremena posvećivali svetovnimfenomenima, da su jeli retko i malo, često su postilil i gladovali danima, bo-raveći u nadčulnim, nadiskustvenim mentalnim sferama, a na putu do vrhun-skih stanja religiozno-mistične ekstaze, koja je neretko bila duhovnaemigracija iz ovog, materijalnog sveta.

Sveštenici u srednjevekovnom Japanu su odlazili u manastire i dece-niju ili dve posvećivali usavršavanju posebne vežbe – da štapićem za jelo po-gode muvu u letu. Od ovog vežbanja je napravljen čitav ritual, iako je ono,pragmatično posmatrano, prilično beskorisno. Tek kada bi uspeli da svaki put,nepogrešivo pogode muvu u letu, kaluñeri bi smatrali da su, dovodeći do sa-vršenstva suptilno vežbanje na ovozemaljskom planu, učinili nešto da ga pre-vaziñu, da su oslobodili svoj duh robovanju materijalnoj stvarnosti, čulnojodnosno afektivnoj ″zagañenosti″, sve u skladu sa tada važećim religioznimparadigmama.

Na ovoj i ovakvoj tradiciji baziran je kasniji rad na sistemu nazvanomkarate. Na Okinavi rad na karateu je bio ispunjen ritualnom praksom, reli-gioznim i mističnim elementima, simboličkom edukacijom... što se smatralofundamentalnim delovima života i vežbanja iole kvalitetnijeg karateke. Poje-dini majstori na Okinavi su znali da rad započnu sa izlaskom sunca, a da ga

211

završe sa njegovim zalaskom, gotovo bez prestanka, i to nedeljama, mese-cima, godinama.

U okviru drevnog karatea, život onoga koji mu se posvetio bio je u naj-većoj meri odreñen radom na karateu, koji je ispunjavao najveći deo dana izahtevao je znatne napore, gotovo svu raspoloživu energiju. Čest je bio slučajda ovakav rad zahteva od pojedinca odreñenu, marginalnu ulogu u odnosu nasve ostale aktivnosti.

Osnovni period po kojem tradicionalni istočnjački učitelji planiraju ivrednuju rad je dan. Dok je u današnjim uslovima uobičajeno planiranje nanedelju, mesec i sl., istočnjaci – karate-učitelji u svom radu planiraju i poten-ciraju jedan dan. Svaki dan bi trebalo da bude rad jer, navodno, ″dan bez rada– dan posta″. Kao što je svaki dan rezultat, posledica svih prethodnih dana injihovog uticaja i toka, i on sam mora da bude ispunjen, potpun. Istočnjak neoseća sutra kao nešto vremenski odreñeno, kao sukcesivni redosled dana, većkao ″ponovljeno danas″, ali koje se uvek razlikuje od danas. Na taj način, po-stoji mnogo ″danas″, jer svako ″juče″ i ″sutra″ su jednom bili danas, ili će bitidanas, što je svojevrsna negacija klasičnog, ustaljenog poimanja vremenskogtoka.

U civilizacijama gde je nastao karate, vežbanje karatea je praktikovanoujutru, uveče, noću, preko dana, na svim mestima, u zatvorenom prostoru(dojou) ili izvan, u prirodi... čemu je i klimatski faktor dao odreñeni doprinos.Na taj način, kažu učitelji, učenik je uvek i svuda sa svojim karateom i put dopoistovećenja sa njim mu se ukazuje.

Vežbanje je često bilo i vrlo naporno, neretko i grubo, bolno, iscrplju-juće... što je ponajviše zavisilo od stila ili od učitelja.

Iz doba kada karate vrši prodor u ″ovosvetovnost″ i vrši uticaj na mili-tarne, ratničko-vojničke sisteme i obuku, a što je do punog izražaja došlo napočetku 20. veka, karate poprima nešto od militarne, disciplinovane i uni-formne komponente. Kao primer mogu da posluže termini koji se koriste utoku vežbanja kao odrednice za rad (yame, hajime, mate...), kao i način bro-janja, koji su bili istovremeno i zvanične (egzercirne) komande u japanskojvojsci. Kao deo vojne obuke, karate je potencirao borilački vid, disciplinu, po-slušnost, čeličenje, čak i odreñeni vid gubitka pune individualnosti... što nijebilo potencirano od strane drevnih učitelja i sveštenika – naprotiv, indivi-dualnost i njen razvoj su bili potencirani.

Sa ovakvom tradicijom i istorijom režima života i vežbanja, karate jeizvršio ekspanziju u savremeni svet i, u samom početku te svoje ekspanzije,morao je da pretrpi odreñene promene i adaptacije. Jasno je da savremeničovek ne može, a nije ni fizički niti mentalno pripremljen, da vežba karate-do– filosofski sistem iracionalnih odrednica, a takva tradicija ne postoji na za-padu, koji je potencirao materijalne vrednosti i materijalnu stvarnost.

Metafizičke i iracionalne komponente u vežbanju, metodologija vež-banja i rasporeda rada... bivaju potisnuti, jer savremeni čovek teško može davežba ″onda kada oseti za tim potrebu i to na mestu gde se nañe″, (ukoliko nijebitno socijalno neadaptiran ili psihički i emotivno nezreo, podložan pojedi-nac), a upravo to traži drevno pravilo o režimu vežbanja. Retko će se naći po-

212

jedinac koji sve svoje vreme posvećuje karateu, makar i iz banalnog razlogašto mora sebi da obezbedi materijalnu egzistenciju – a to karate najčešće nije.

Postoje i profesionalci u domenu karate-sporta – to su elitni takmičaripo turnirima, instruktori klubova ili organizacije, funkcioneri organizacija islična zanimanja, koji svoje prihode ostvaruju u domenu karatea, ali je njihovbroj mali u odnosu na broj onih koji se karateom bave. Takvi pojedinci (mislise na instruktore...) vežbanju karate barem dva puta dnevno, a ambiciozniji ičešće, i to po nekoliko sati. Uzimajući u obzir i onaj rad koju ulažu u svojuosnovnu delatnost – rukovoñenje vežbanjem, što im donosi materijalnu egzi-stenciju, vidimo da je kvantitet njihovog rada najčešće veći nego kvantitet radaamatera ili sledbenika, koji imaju neki drugi način sticanja prihoda.

Majstori karatea bi, po preporuci većine eminentnih poznavalaca, tre-balo da rade karate svaki dan. Često se pozivajući na Konfučijevu izreku:″Svaki dan odnesi po jednu korpu, za tri godine imaćeš planinu″, učitelji sa-vetuju svakodnevni rad, naročito za pojedince sa majstorskim zvanjem. Ovoima odreñene prednost nad svim ostalim rasporedima rada, u slučaju da poje-dinac ima mogućnosti da ovakav režim prihvati. Svakodnevni rad stvaraodreñenju naviku, disciplinu, redovitost, volju, obavezu koju valja svakodne-vno ispuniti, što utiče pozitivno ne samo na kvalitet rada, veći na kvalitetodreñenih osobina ličnosti.

Ovakav pristup radu je, po rečima drevnih učitelja, vrlo usklañen sa pri-rodom, jer karate, kao prirodna aktivnost, valja da dobije tu komponentu re-dovnosti odnosno svakodnevnog praktikovanja i zato da se čovek i njegovorganizam potpuno adaptiraju na karate, a što je teže ako se ne vežba svakod-nevno, makar taj – nesvakodnevni rad po obimu bio veći. Takoñe i kvalitetrada, zrelost u izvoñenju tehnike koja se ogleda u osećaju za tehniku, tok po-kreta, energetski balans i buji, kao i kvalitetna forma i konstantni nivo rada,umnogome zavise od režima vežbanja a, po rečima učitelja, najbolje se stičui najlakše neguju svakodnevnim vežbanjem.

Kako je ″prosečnom″ pojedincu, a naročito zapadnjaku, prilično teškoda se navikne na svakodnevno vežbanje, uvek u isto vreme, a i da vežbanje nebi bilo haotično, pošto je ova vrsta vežbanja u savremenom karateu najčešćeindividualna, učitelji savetuju da se stvori jedan obim, okvir, jedan rad koji ćese uvek praktikovati, svakodnevno i u isto vreme. To znači napraviti celovitsistem, skup elemenata, koji će da se uvežbavaju, kao i njihov raspored, štodovodi do toga da se za taj rad utroši približno ista energija i isto vreme kadgod se vežba. U tom ″programu″ bi valjalo da svi elementi tehnike budu za-stupljeni, ali uz potenciranje nekih bazičnih vežbanja koja se mogu praktiko-vati stalno.

Takav svakodnevni rad sadrži, kao osnovni model, odreñene pripremnetehnika, bazalnu tehniku, neke bazalne kombinacije, eventualno nekoliko kata(ili više, u zavisnosti od nivoa), završni rad i nešto individualnog izbora, štozavisi od nivoa pojedinca, njegovih pretenzija u domenu karatea, a valjalo bida, po intenzitetu, predstavlja submaksimalno opterećenje za tog pojedinca.

U svakom slučaju, ovako planirani rad bi valjalo prezentovati nekom

213

od instruktora – eksperata pre početka svakodnevnog vežbanja, jer je vrlo lakozalutati u ovoj vrsti rada, potencirati ili izostaviti nešto, koncipirati pogrešanuzajamni odnos pojedinih grupa tehnika...

Okvirno rečeno, najmanja je mogućnost greške ako se taj rad bazira nabazalnoj tehnici i obuhvata većinu najvažnijih grupa vežbanja a prilagoñen jeindividualnom radu pojedinca.

Ovakav – elementarni rad, koji se praktikuje svakodnevno, baza je nakoju se nadograñuje ostalo vežbanje, a koje najvećim delom zavisi od poje-dinca, od nivoa na kojem je on i faze rada u kojoj se nalazi. Vrednost ovakousvojenog rada je možda teže saglediva u prvom trenutku, ali ovaj sistem jebaziran na drevnom iskustvu. Drevni učenici su ujutru izlazili na obalu mora,na vrh planine, na brdsku zaravan, ″da pozdrave sunce″ i ″iskažu uvažavanjei poštovanje novog dana″. Kako je to savremenom pojedincu teže pristupačno,on može da kreira sopstveni svakodnevni planirani obim vežbanja, koji pozi-tivno utiče na njegove psihičke i fizičke procese, raspoloženje, radnu sposob-nost...

Pitanje je da li je nešto suštinski promenjeno u pogledu ovakve prakseod drevnog karatea do savremenog karatea. Forma nije ista, a često ni pro-klamovani cilj, ali su efekti vrlo slični. Danas se uglavnom negira metafizičkakomponenta ovog vežbanja a potencira fiziološka, i ovaj se rad češće i viševerbalno objašnjava, jer savremeni pojedinac koji vežba voli da zna zaštovežba i kakve to efekte donosi. Praksa drevnog, ritualnog svakodnevnog vež-banja je još uvek prisutna na istoku, posebno u Japanu, iako neke od njenihelemenata uvode i učitelji na zapadu.

Svakodnevno vežbanje ovde opisano, koje svoje korene ima u prebu-dističkom periodu karatea, potencira upravo iste vežbe, isti raspored, isti in-tenzitet, isti napor, isto vreme, slične uslove; iako se ovaj rad praktikuje svudai na svakom mestu, može da se radi bilo kad, ako se propusti uvežbavanje uuobičajeno vreme.

Cilj tradicionalnog karatea je dobrim delom iracionalan, a ovakav radteži da doprinese kvalitativnom napretku, osećaju za tehniku, kvalitetu radakoji ne bazira na snazi, izdržljivosti, fizičkoj kondiciji direktno, već je fizičkakomponenta u funkcijii mentalne, koja je često iracionalna, iako su vežbanjau domenu ovog poimanja karatea često naporna, intenzivna, dugotrajna. Dabi demonstrirali ″prevlast duha nad telom″ pojedini instruktori su svojeučenike podvrgavali konstantnim višednevnim napornim vežbanjima. U istomcilju su izvodili i višednevne demonstracije na kojima su radili desetine hi-ljada tehnika, hiljade kata... bez vidljivog zamora, što je teže shvatljivo za nasna zapadu, pogotovo kad se ima na umu da su većina od njih vegetarijanci, pase postavlja pitanje – odakle im energija za takve poduhvate.

Valja razumeti da ovakva (višednevna) vežbanja mogu da rade samoiskusni pojedinci, pod kontrolom i nadzorom učitelja, a nipošto slave ili dru-gih spoljašnjih efekata željni pojedinci koji su potpuno nepripremljeni za takonešto. Takve demonstracije se obično koriste (i) za samodokazivanje, proveru

214

vrednosti svog rada ili u slične svrhe, gde ni prestiž ni reklama nemaju zane-marljivu ulogu, a mnogo reñe iz drugih razloga.

Posmatrajući savremeni karate, u njegovom domenu nailazimo i namnoga druga vežbanja – upotrebu trčanja, hodanja, igara sa loptom, vežbesnage, izdržljivosti i, u poslednje vreme omiljenih dizanja tegova u cilju raz-voja snage.

Učitelji koji vežbaju i podučavaju tradicionalno orijentisani karate ne-giraju i odbacuju ovakvu praksu. Njihov rad je rad karatea, u širem smislu na-ravno, i nikakve sportske ili čisto fizički orijentisane elemente ne prihvataju,ako se vežbanja karatea shvata kao kompleksni psihofizički rad.

U domenu tog shvatanja, učitelji ponajviše negiraju vežbe dizanja te-gova i igre sa loptom odnosno, šire gledano, bilo koje drugo vežbanje osimkaratea. Po tom učenju, ovakva vežbanja su pogubna za osećaj za rad tehnikea naročito za tok pokreta. Učenik bi trebalo da se saživi sa karate-tehnikom ida je intenzivno doživljava mesecima i godinama da bi razumeo dubinu i ″po-ruku″ tehnike. Na fizičkom planu posmatrano, ″sve je tehnika″, ona se doživ-ljava nesvesno uvek – danju, noću, pri svakodnevnoj delatnosti, čak i u snu.Opterećeni isključivo tehnikom karatea, učenici prolaze kroz periode kada jerade potpuno nesvesno i, kasnije, sve što rade, rade po principima karate-teh-nike. Zato nije nemogućno videti učenika da, radeći bilo šta, izvodi neku odtehnika, bilo da hoda, razgovara, stoji ili čak spava, a da tu svoju aktivnostsvesno ne percipira dok mu se na to ne obrati pažnja.

Vrlo je teško ″osloboditi se″ ovakvog rada, jer je on posledica uticajana nesvesne delove bića, i svaka svesna akcija da se eventualno „otkloni“ ova-kav rad je opasna po bazičnu primenu – svesno i namerno vežbanje tehnike,a vrlo često je i bezuspešna. Učitelji tvrde da ovakvu praksu ne bi trebalo ne-girati niti se boriti protiv nje, već je jednostavno pustiti da se razvija i kana-liše sama, bez uplitanja svesne volje.

U kasnijim fazama vežbanja, sve što karateka radi – to je karate-teh-nika. Kad stoji, hoda, kreće se, to je po energetskim principima karate-tehnikai u skladu je sa stavovima ili bazičnom tehnikom. Svaka fizička akcija, pa čaki najbanalnija kao što je sedenje, ustajanje, dodavanje predmeta... analogna jeosnovnim postavkama karate-tehnike, pa čak i sasvim nesvesne aktivnosti seizvode po principima karate-tehnike, što je po rečima učitelja, uticaj trajnogdejstva karate-tehnike na te nesvesne stukture - formacije, i pozitivni je na-predak, kvalitativni nivo u radu karate-tehnike.

Učitelji tvrde da je osećaj za tehniku pojedinaca u karateu redukova-nom na sport, kao i njihov tok pokreta – ništavan. Za razliku od ovoga, onajko vežba samo karate dominantno vežbajući karate-tehnike, ima skromnijemogućnosti za praktikovanje drugih fizičkih vežbanja, van domena karatea,zato što je usko specijalizovan.

Posmatrajući pojedinca koji se bavi klasičnim karateom, uviñamo danjegov rad ne bazira na fizičkim komponentama koliko na izvesnom osećaju,i ponekad asocira na balet, skup pokreta estetički orijentisan, sa posebnimunutrašnjim doživljajem.

215

To posebno dolazi do izražaja ako se posmatra karateka kada vežbakate. Posmatrajući karateku tradicionalistu, možemo da uvidimo odreñenu do-minaciju mentalnih komponenti – pogled, izraz lica, način rada... govore oodreñenom suženju fenomena svesti, odreñenoj iracionalnoj koncentraciji,psihičkom doživljaju kojega prati fizički kontinuitet tehnika koje ne bazirajuprvenstveno na snazi, brzini i sličnim fizičkim faktorima.

Karateka je do te mere potencirao karate-tehniku da on, izuzev nje,ništa ne poznaje iz domena sporta ili fizičke kulture – on ne zna nijednu igrusa loptom, nite elemente bilo kojeg drugog sporta ili vežbanja, i oni ga ne in-teresuju.

Još jedna tema u okviru ovog poglavlja koju bi valjalo dotaći, a to jedužina vežbanja karatea u odnosu na trajanje života pojedinca.

Sportista – karatista se u tome bitno ne razlikuje od veka drugih spor-tista, naročito onih koji se bave borilačkim sportovima. Takvi pojedinci vež-baju najčešće u mladosti, da bi, posle odreñenih godina bavljenja, običnonegde posle tridesete ili koju godinu više, prestali da se aktivno bave karate-sportom i, gotovo kao po pravilu, počeli da se aktivno bave svojom osnovnomprofesijom, bilo da su je pre stekli ili je tek stiču.

Ovakvi pojedinci su i na početku i u toku aktivnog vežbanja bili svesniprednosti i ograničenja ovakvog pristupa, i postupaju u skladu sa tim. Svojusportsku odnosno takmičarsku karijeru oni održavaju do (kasnijih!?) tridese-tih godina, pa se povlače iz aktivnog bavljenja, bilo da ostaju u nekoj od in-stitucija tog sporta, bilo da se još odreñeno vreme bave trenerskim pozivom,ali manje aktivno, a nisu retki slučajevi da se i osnovna egzistencija i drugeaktivnosti traže izvan ovih okvira.

To je obično doba kada oni stiču porodicu, odreñeni socijalni statusizvan karatea, i slično. Životni vek im je, kao po pravilu, nešto kraći od pro-sečnog.

U delu sveta u kome živimo teško je zamisliti pojedinca koji se aktivnoi intenzivno bavi karateom pored redovnih profesionalnih, porodičnih i dru-gih obaveza, a to bi bilo i teže izvodljivo, iako nije nemoguće. Vladajuće jeshvatanje da je sport, pa i karate-sport za mlade, a kada se doñe u zrelije ži-votno doba, ta preokupacija gubi na intenzitetu, ostaje jedino kao rekreativnaili slična aktivnost.

Tradicija ne samo karatea, već i svih srodnih sistema na istoku, nalažedrugačiji pristup. Drevni učitelji prvu deceniju-dve smatraju za stadijumučenja i prilagoñavanja karateu, kao i doba njegovog ″prihvatanja″, a pojedi-nac koji želi da se njime aktivno i ozbiljno bavi, mora da tome posveti baremdve ili tri decenije, da bi njegovo shvatanje karatea, ili neke druge umetnosti,bilo produbljeno. Tek kada pojedinac proñe period prve mladosti i uñe učetvrtu ili petu deceniju života, aktivno se baveći karateom, on može da uživai odreñeni socijalni status na osnovu toga. Tek u ovo doba tehnika karatea isam karate dobijaju zrelost i punoću, a onaj koji se karateom bavi može da ra-zume i prihvati finese, nijanse, da ima kvalitativni osećaj za karate i svaku po-jedinu tehniku. Jasno je da je za ovakav pristup potrebno veći deo energije

216

tokom celog života uložiti u karate i vežbanje karatea.Po ovakvom shvatanju, tek oni karateke koji su, tokom svoje prakse na

putu karatea, došli u svoje šezdesete, sedamdesete, osamdesete ili čak i starijegodine, mogu da (u)poznaju pravu dubinu, srž karatea, kojim se obično baveviše od pola veka. Ta ″norma″ od pola veka ili više je odrednica za kvalitetmentalnih učenja i, po ovom shvatanju, tek tada je pojedinac u potpunostispreman da podučava napredne učenike svim tajnama i ezoteričnim učenjima,mada njegov rad, posmatran sa fizičke tačke gledišta, nije baš na vrhuncu. Iz-nenañujuće je to da instruktori karatea, aikidoa, kendoa, iaia... ostaju mlado-liki, funkcionalno sposobni, agilni i čili u dobu u kojem većina ljudi u našojcivilizaciji pati od bolesti ili staračkih tegoba, i nema ni izbliza onu bodrinuniti mentalni stav koji imaju stari učitelji karatea (i srodnih veština), izuzevretkih pojedinaca koji najčešće žive i rade u prirodi, daleko od industrijskihnaselja. Ovaj fenomen učitelji pripisuju moći karatea, i moći pojedinca daputem karatea kreira svoj život i gospodari njime, i „objašnjavaju“ to iracio-nalnom verom u moć karatea.

Onaj koji želi da bude gospodar svega,neka svemu bude sluga.

(Zen-izreka)

217

Od života uzimaj samo ono najčistije.Za život uzimaj samo ono najnužnije.

(Gajat-al-Hakim)

ISHRANA, DIJETA, GLADOVANJE...

Možda bi se čudno dalo razumeti to da autor, u okviru knjige kao što jeova, planira temu o ishrani i njoj srodnim problemima, ali ako imamo na umui savremeno, zapadnjačko, i drevno, istočnjačko saznanje o uticaju hrane nacelokupno bitisanje pojedinca, ova tema može da, u tim okvirima, dobije svojeopravdanje.

Gledište i saznanja savremene nauke o ishrani uopšte – nutricionistikei njoj srodnih disciplina, uglavnom je poznato i javno publikovano i popula-risano, i to vrlo naglašeno – gotovo u svim postojećim medijumima, što se na-ročito odnosi na bazične postavke ove grañe. Danas i mala deca znaju dostatoga o belančevinama, ugljenim hidratima, mastima, vitaminima, kalorijama(od nedavno: džulima)... njihovom dejstvu, namirnicama koje su njima bo-gate i sl. Jer, savremena civilizacija još uvek poznaje glad ali, u delu sveta ukojem živimo, izgladnelost i glad su pre izuzeci nego li pravilo, pa se pro-blem ishrane praktično svodi na problem pravilne ishrane.

O tome danas ima obilje činjenica i njih je moguće naći i u periodičnoji dnevnoj štampi, na televiziji, internetu, pa bi nekakav ″digest″ iz svega toga,a ponovljen u ovoj knjizi, bio puki pleonazam i verovatno bi trpeo ododreñenih subjektivnosti ili improvizacije, jer autor nije profesionalno vezanza tu oblast.

Zato ćemo pokušati da nešto više pažnje posvetimo praktično-teorij-skom pogledu na ishranu, koji je dominantan u domenu klasičnih sistemaistočnjačke misli, kao što su yoga, karate, lamaizam...

Okvirno posmatrano, mogla bi da se pronañe uticajna razvojna nit iz-meñu teorije (i prakse) ishrane u klasici karatea i najranijih yoga-izvora, kojidatiraju iz preupanišadskog perioda, a poreklom su iz drevnih indijskih Veda,zatim raniih budističkih izvora, ortodoksnog budizma, taoističkih izvora dre-vne Kine, ranijih zenovskih izvora, okinavljanske filosofsko-religiozne prak-

219

tične misli, sve do kasnobudističkih – mahayanskih izvora u Japanu, i zenakao najizrazitijeg pokreta i religijske dogme svesti feudalnog Japana u sre-dnjem veku. Jasno je da nećemo poimenice pratiti tok svakog od pomenutihdalekoistočnih učenja o hrani i ishrani kroz sve ove periode, niti ćemo se tru-diti da egzaktno odredimo vremensko-prostorni kontinuum u kojem je toučenje nastalo i razvijalo se. To bi bilo vrlo teško, a i nepotrebno, jer su taučenja vršila uzajamne interakcije, sažimala se, mešala se uzajamno, a kakoistorijski podaci o autentičnosti i verovatnosti malo interesuju prosečnoupućenog čitaoca, nisam insistirao na tome.

Kao osnovna paralela može da posluži to da na zapadu postoji više do-minantnih teorija ishrane koje su, u suštini, vrlo bliske, baziraju na istim osno-vama... a javnost je najčešće zainteresovana za praktičnu mogućnostkvalitetne ishrane i dijete, jer je preterana telesna težina postala novi ″bauk″savremene zapadne civilizacije. Na istoku je dominantna teorija makrobio-tike. Teorija makrobiotike nije isključivo teorija ishrane već se odnosi i na sva-kodnevnu aktivnost, celokupnu delatnost, postizanje i održavanje ″prirodnogzdravlja″... ali u njoj teorija ishrane ima dominatno mesto.

Ukratko, po ovoj teoriji, celokupni sistem ishrane je vrlo jednostavan,ali i rigorozan. Kako sama teorija ima više verzija i varijanti, sumiraću samoneke njene osnovne postavke.

Ortodoksna teorija makrobiotike bazira na vegetarijanstvu (na kojegaću se kasnije posebno osvrnuti), na maksimalnoj upotrebi prirodnih, što značibiljnih supstanci u umerenim količinama i na odreñenoj mentalno-fizičkoj ak-tivnosti, koja je ezoterični deo teorije ishrane. Klasična teorija makrobiotikezabranjuje upotrebu duvana, kafe, alkohola i droga (ovo poslednje važi vero-vatno zato što je droga bila poznata i rasprostranjena pre više hiljada godina ina Dalekom istoku, u vreme kad je ova teorija nastala).

Od hrane koja se preporučuje prvenstvo imaju žitarice, i to neljuštene,mahunarke, voče, povrće i orašasti plodovi. Ovo se da razumeti kada se imau vidu da je osnovni prehrambeni proizvod mnogomilionskih zemalja Dale-kog istoka upravo to – žitarice, najčešće pirinač.

Odreñenu vrednost teorije makrobiotike možemo da shvatimo i izučenja o umerenosti. Naime, ova teorija tvrdi da uvek valja uzimati dovoljnohrane, ni previše, ni premalo. O tome govori i izreka: ″Uvek ostavi trećinu sto-maka praznu – da duh ima gde da boravi″.

Takoñe je interesantno za nas, na zapadu, koji smo navikli na tri ili četiriobroka dnevno, da tvorci i stalni sledbenici ove teorije u praksi – kaluñeri, sve-štenici, ″sveti ljudi″, ″sveti prosjaci″ i njima slični jedu samo jednom dnevnoi to prilično malo, a imaju dovoljno energije da obavljaju svoje svakodnevneaktivnosti. Doduše njihov utrošak energije je mali, s obzirom na to da onivećinu vremena provode u molitvama ili meditaciji, odnosno fizički nepo-kretni, a pokreti su im smireni, blagi, kontrolisani. Ovakvi pojedinci ne jedumeso, ne piju alkohol, izbegavaju začine.. što je u skladu sa filosofijom negi-ranja spoljašnje stvarnosti i sistematskog gušenja želje za spoljašnjim živo-

220

tom, za spoljašnjošću uopšte.Oni koji se bave ili su se bavili nekom od marcijalnih umetnosti imaju

ipak nešto jaču ishranu, ali se često pridržavaju postova i gladovanja iz medi-cinskih, filosofskih, religioznih ili nekih drugih razloga, verovatno ne takočesto kao isposnici, ukoliko ne pripadaju ovom staležu.

Kao poseban problem u okviru ove teme se gotovo nameće vegetari-janstvo.

″Prosečnom pojedincu″ može da izgleda čudno to da se neko odričekonzumiranja mesa, kao i razlozi za ovakvu odluku. Vegetarijanstvo u teorijimakrobiotike ima korene u jednoj drevnoj dalekoistočnoj teoriji, koja najve-rovatnije vodi poreklo od najstarijih indijskih izvornika, a svoju punu primenuje našla u ranim yoga-sistemima, a u okviru yoge se zadržala i do današnjegdana.

Pitanje je – šta je to uopšte hrana i zašto je pojedinac prinuñen da je ko-risti, da jede. Ranoindijski mislioci su uvideli kauzalnu vezu izmeñu hrane ienergije u čoveku, sa jedne strane, i sunca, kao moćnog izvora energije od ko-jega zavisi proizvodnja hrane, i stvorili su učenje o ″sunčevim transformaci-jama″ ili o transformacijama sunčeve energije. Vrlo uprošćeno rečeno, suncedirektno šalje energiju na zemlju (naravno, ne samo na zemlju) i tu energiju utom, prvobitnom obliku koriste prvenstveno biljke, ali i čovek. Pojedinac kojije kod sebe razvio posebne psihofizičke moći (yogi) može, da direktno odsunčeve energije podmiri deo potreba (energetskih) posebnim metodama di-sanja, asimilujući pranu – univerzalnu energiju. Kako većina pojedinaca, i tovelika, ne poseduje ovu moć, oni su prinuñeni da se hrane, da jedu, što je većniži kvalitativni nivo, i to da unose u sebe već jednom transformisanu sunčevuenergiju – jedući biljke.

Na taj način, ljudi koriste sunčevu energiju u njenoj prvoj transforma-ciji (u biljkama).

Postoji jedna implikacija u klasici yoge da što pojedinac manje i reñejede, a veći deo energije koristi ″direktno″, bliži je ″svetom cilju″, uzvišenijije na lestvici individualne psihičke evolucije i etičke katarze, što je naravnosamo jedan deo učenja o prevazilaženju ovozemaljskog materijalnog života ipreziranju spoljašnjosti, prevazilaženju svega što je spoljašnje ili materijalno,da bi pojedinac dospeo do viših nivoa egzistencije, do duhovne egzistencije.U tom učenju, čin smrti je razrešenje, jer od tog trenutka, umrla individuaostavlja iza sebe ovaj svet i sve što je spoljašnje, čulno, iskustveno, fizičko,banalno i, oslobodivši se fizičkog tela, kao poslednjeg fizičkog balasta, krećeput čiste duhovne egzistencije, u susret sa sudbinom, noseći sobom ″zasluge″ili ″grehe″ ovozemaljskog života.

Ne osećajući bilo kakvu obavezu prema idealističkim postavkama oveteorije, autoru prethodni redovi služe da makar i okvirno upotpune ionakošturo iznetu teoriju.

Prateći razvoj sunčeve energije, dolazimo do druge transformacije,kada biljnu hranu jedu životinje biljožderi. Upravo ove životinje biljojede jede

221

čovek, uzimajući sunčevu energiju u njenoj drugoj transformaciji.Po ovoj teoriji, takva vrsta hrane – meso, opasno je i pogubno, nevre-

dno i opterećujuće za čoveka. Svaki pojedinac koji se hrani mesom zatvarasebi vrhunske puteve individualne psihičke evolucije.

Treća transformacija sunčeve energije su životinje mesožderi, koje sehrane životinjama biljožderima. Njihovo meso čovek ne jede, ono mu je oga-vno (izuzev u izuzetno teškim prilikama dugotrajne gladi, psihičkim obolje-njima i sl.), jer je i sam, biološki posmatrano, životinja koja može da jede meso(biljojeda).

Pored ovoga, postoji još jedan razlog koji objašnjava vegetarijanstvokao princip. Meso – to su leševi životinja, ubijenih živih bića, koje čovek jede.Kakav nivo zdravlja može da očekuje neko ko se hrani leševima?

Kako teorija makrobiotike insistira na plemenitoj koegzistenciji svihživih bića na ovoj planeti, na zajedničkom postojanju i življenju sa biljkamai životinjama, kao i sa celokupnom prirodom, bez agresije ili uništavanja, onazabranjuje jedenje mesa, ubijanje životinja uopšte.

Pojedincima na zapadu izgleda sasvim prirodno da jedu meso jer po-stoje takvi običaji i tradicija, takav je mentalitet i to je važeća paradigma, imalo je vegetarijanaca na zapadu. Objektivno rečeno, i na savremenom, da-našnjem istoku ih je sve manje.

Drevno učenje da čovek ne sme da ubije životinju da bi je pojeo, jer nataj način uništava svoje dostojanstvo, harmoniju sa Prirodom, da tako izazivakarmu, da će biti kažnjen od strane prirode i da, kao pojedinac niskih saznaj-nih moći, neće biti u stanju da spozna suštinu, neće da bude slobodan odkarme i večitog ciklusa rañanja/umiranja... danas nema mnogo pristalica, osimu redovima sveštenika, kaluñera, redovnika većine dalekoistočnih religija ipoznavalaca neke od marcijalnih veština koji su bliski najtradicionalnijim iz-vorima.

Važno je napomenuti da je ova teorija imala vrlo jak uticaj u prošlosti,da je bila dominantna teorija i praksa ishrane sve do aktivnijeg dolaska zapa-dnjaka na područje Dalekog istoka, od kada ona gubi uticaj, zajedno sa klasi-kom filosofske misli, drevnim pravilima ponašanja, pogledom na svet,načinom mišljenja i načinom življenja. Ona na taj način pripada prošlosti ipredstavlja deo prošlosti, iako su i danas mnogobrojni pojedinci, a ima ih čaki na zapadu, koji veruju u ovu teoriju i poštuju i primenjuju njena pravila.

Ovo poglavlje je planirano da obuhvati i teme dijete i gladovanja.Dijeta – metod redukcije ishrane dugo je poznat ljudskoj civilizaciji kao

medicinski, religiozni, mistični čin. Sve poznatije odnosno velike ili institu-cionalizovane religije uvode postove, dijete, gladovanja. U drevnom, mi-stično-religioznom pogledu na svet u dalekoistočnoj civilizaciji, dijete igladovanja imaju odreñenu medicinsku, filosofsku i religioznu ulogu.

Možda je uzrok tome i to što bolestan čovek, kao i bolesna životinja,gotovo intuitivno pribegavaju smanjenju količine hrane koju unose u organi-zam, što je, analogijom i generalizacijom, postalo univerzalno važeći metod

222

drevne medicine.Pojam posta i dijete u religiji i filosofiji takoñe je moguće objasniti time

što dugotrajno gladovanje obično redukuje aktivnosti odnosno svakodnevnuaktivnost i upućuje pojedinca na ″traganje u duhovnim sferama″.

Verovatno je da je ideja (namernih i planiranih) postova i dijeta nastalau sam osvit civilizacije, i transponovala se u poznate religije, jer je poznata iu hrišćanskoj religiji, i u islamu, i u judaizmu, i u budizmu, i u lamaizmu... štoće reći velikoj većini religija tokom istorije ljudske civilizacije. Kako je u po-smatrano doba religiozna paradigma bila važeća društvena paradigma, post idijeta su bili prihvaćeni, praktikovani i odobravani. Praktično-filosofski si-stemi, meñu kojima prednjače asketski sistemi, potencirali su kako dijetu, takoi duže ili kraće postove (gladovanja). Po tradiciji većina ″svetih ljudi″, mu-draca, učitelja - ″gurua″, dakle, ″duhovna elita″ toga doba strogo se pridrža-vala propisa o postovima. Ovo pogotovo važi za sveštenike, kaluñere i srodneprofesije, kojima je ovakva metodologija bila vrlo privlačna i praktikovali suje hiljadama godina, u svim zemljama Dalekog istoka.

Sam Buda je, navodno, u doba nakon „prosvetljenja“, svakoga dana jeosamo dve banane i to u dane kada nije postio. Sve Mahatme se pridržavaju du-gotrajnih godišnjih postova, i kraćih postova od nekoliko dana ili samo jed-nog dana. Poznat je primer Mahatme Gandija koji se, iako istaknutirevolucionar, mislilac, državnik i političar, pridržavao dugotrajnih postova.

Većina drevnih hermetičkih sistema poznaje raznovrsne dijete, kao irazne oblike i dužine gladovanja. Tradicija gladovanja i dugotrajnih postovaje poznata, prvenstveno na istoku, ali i u drugim delovima sveta, prvenstvenokao deo religiozne, mističke ili medicinske (zdravstvene) prakse. U savreme-nom svetu nije rasprotranjena, i ne postoji veće interesovanje za takvu praksukod šire populacije.

Možda bi se ipak valjalo osvrnuti na to zašto su milioni ljudi tokomistorije uvodili namerno i svesno gladovanje, a čine to i dan-danas. Bez željeda se dublje upuštamo u filosofske postavke teorije gladovanja, valja nagla-siti da su najverovatnije dva osnovna razloga doprinela tome da gladovanjebude do te mere rasprostranjeno. Jer, na Dalekom istoku hrane često nije bilodovoljno ni da se svi prehrane, pa bi se teško dalo razumeti to da se pojedinacsvesno i namerno odriče hrane, koja za milione ljudi znači život.

U skladu sa tumačenjima drevne istočnjačke medicine, gladovanje imasvoje opravdanje. Navodno, periodično, planirano gladovanje je najbolji, pri-rodni put za održavanje dugovečnosti, vitalnosti, životne sposobnosti – u kraj-njoj liniji, mladosti i aktivnosti do u duboku starost. ″Gladovanje je putzdravlja″ kažu stari učitelji. Sudeći po mladolikosti, vitalnosti i visprenostiučitelja, čiji je broj godina veliki, tu, možda, ″ima nečega″, naravno uz celo-kupan način života koji ti pojedinci vode, uz umerenost i disciplinu koje pri-menjuju.

Drugi argumenat koji bi se mogao pomenuti u prilog teorije povreme-nog gladovanja je posebno mentalno stanje koje prati gladovanje. U toku du-

223

gotrajnog gladovanja dolazi do posebne redukcije fenomena svesti. Fizičkaaktivnost se redukuje a osećaj sopstvenog tela zamire i gubi se. Uvid u sva-kodnevnu realnost je sužen i često ga nadvladaju posebni psihički doživljaji.To je stanje, po rečima učitelja, kreativno, i u njemu pojedinac dolazi do uvida.U tom stanju delovi nesvesnog sadržaja prodiru u svest, obogaćujući psihičkufenomenologiju. U stanjima dugotrajnog gladovanja javljaju se posebne vi-zije, čulne halucinacije, multipla stvarnost, gubi se osećaj za postojeći vre-mensko-prostorni kontinium, a vrlo žive psihičke slike dominiraju opažajnomsferom.

U takvom stanju svesti moguće su najrazličitije vizije i doživljaji, kojiu potpunosti dominiraju nad ostalim delovima bića, i u takvim stanjima sve-sti ličnost je izmenjena, ona dela po drugim, nekim sebi imanentnim zako-nima, a u skladu sa multiplom realnošću, nevezano za materijalno postojećisvet ili dati vremenski trenutak. Kako je suština hermetičkih sistema postiza-nje odreñene psihičke evolucije, iracionalne evolucije, ova metodologija jebila u praksi hiljadama godina, a poznata je i danas.

U hermetičkim sistemima srodnim karateu, u današnje doba, ovakva sepraksa izbegava, pa se gladovanje praktikuje najviše nekoliko dana. Takvogladovanje je obično praćeno uzimanjem većih količina vode, što u mnogomekompenzuje nedostatak hrane. U tim gladovanjima ne dolazi do bitnijih pri-mena u fenomenu svesti već, eventualno, do pojačane introvertnosti, refle-ksivnosti, možda i stanja fiziološkog i mentalnog smirivanje, odreñeneinercije uobičajene živahnosti i veselosti...

U svakom slučaju, ovakva vežbanja valja primenjivati po sugestiji i podkontrolom iskusnog učitelja jer je, na taj način, mogućnost negativnih posle-dica najmanja.

Kada se gladovanje planski, namerno, svesno, dobrovoljno izvodi, mo-guće je primetiti i neke pozitivne posledice u domenu snage volje i odlučno-sti onoga koji ga primenjuje duže vreme.

Ishrana, dijeta, gladovanje... fenomeni su istočne, ali i zapadne tradi-cije, i to ne samo hermetičke jer, konačno, svaki pojedinac mora da jede dabi fizički egzistirao. Shvatajući način na koji ova tema obrañena, možemo dauvidimo da je ova problematika na zapadu rešena u skladu sa naukom i nje-nim dostignućima. Analogno tome, na istoku je ova problematika pod direkt-nim uticajem praktično-filosofskih sistema, dominantnih paradigmi drevnogistoka.

Svaka komparacija bi morala da krene od te polazne osnove i da uvekima na umu istorijski uslovljene razlike i sličnosti dveju civilizacija i njiho-vih tradicija.

Vrednosni sud bi takoñe bio bez činjeničke osnove i lišen smisla, uko-liko se ispred njega ne stavi više ograda i ako se ne uzme u obzir čovekovauniverzalnost, bio taj čovek roñen na istoku ili na zapadu. Jer, ishrana je do-brim delom podreñena i onome što se u odreñenom regionu može proizvesti,ali i tradiciji, navikama, pogledu na svet i na čoveka, stepenu razvoja medi-

244

cinske nauke i, u krajnjoj liniji, volji čovekovoj kao elementu njegove sve-snosti.

Sve istine dolaze od posmatranja prirode.(Anon)

Jakuza zna samo da sluša, da se bori i da mre.On radije žrtvuje život svoj, nego čast svoju.

Radije mre, nego što gazi svoju reč.Jer, čovek bez dužnosti, čovek bez duga,- nije čovek.

(Japanska pesma)

GIRI – DUG, DUŽNOST, OBAVEZA...

Giri je fenomen vrlo blizak praktičnoj filosofiji karatea i pripadaidejno-teorijskoj osnovi tradicije i istorije karatea. Kako ovaj pojam odnosnoovaj fenomen ima više nivoa značenja, ispoljenja i primene, pokušaćemo darasvetlimo neke od njih. Doslovno, ″giri″ znači ″najteži teret″. Šta znači tereti zašto najteži? U svojoj primarnoj formi, giri znači gubitak dela slobode, slo-bodne volje, slobode odlučivanja. To se oseća kao teret, jer se ispunjenje girimože tražiti uvek i u svakom obliku, nevezano za vreme, mesto ili način. Iztog se razloga i smatra najtežim teretom, jer postoji saznanje da giri postoji,što predstavlja veliko psihičko opterećenje, ograničenje slobode. Istočnjačkimentalitet smatra duševnu patnju i bol najtežim zamislivim patnjama i bolompa, u skladu sa tim, giri je ″najteži teret″.

Termin giri se uslovno prevodi kao moralna obaveza ispunjavanja duž-nosti, kao unutarnja obaveza ili njeno osećanje, iako ni jedna od ovih odred-nica nije potpuna, jer joj je priroda deskriptivna; zapadna civilizacija nepoznaje adekvatan pojam odnosno termin za prevod za japanski termin giri.

U poeziji se giri obično prevodi kao dug. Termin dug ima specifičnoznačenje: dug je istovremeno i prema sebi i prema nekome drugome, ali možeda bude ograničen i samo prema samom sebi. Neraskidivo je vezan za čast,dostojanstvo, ponos i samopoštovanje. Dug je shvaćen kao osećaj – giri semože osećati ili ne osećati; ne postoji ako se ne oseća. Ako se oseća, dug po-staje imperativ delanja, razmišljanja i odlučivanja.

Jedinka može da bude povreñena u svom dostojanstvu, časti, ponosu,ili može nekoga drugoga povrediti na taj način. Tada se javlja dug. Dug značipovratiti čast, dostojanstvo, ponos, jer je to jedini put da se zadrži samodo-stojanstvo. Da bi se dug platio, ni jedna cena nije prevelika. Ukoliko čovekoseća giri, on mora da ga plati, po bilo koju cenu (da za to plati). Nije neuo-

225

bičajeno da je pojedinac ostavljao sve što je imao, porodicu, dom, posed, daje prelazio hiljade kilometara kroz pustinje, žegu, led, sneg, kopnom ilimorem, da bi platio dug. Sasvim je svejedno da li se u to ulažu godine, dece-nije ili ceo život – dug mora da bude plaćen. Da bi ispunio giri, čovek morada bude spreman da žrtvuje sve što ima, pa čak i život svoj, ako to ispunjenjeduga zahteva. Dug je sveta obaveza a njegovo ispunjenje postaje životni cilj.Pojedinac mora da plati dug čak i ako to za njega znači materijalni ili duho-vni gubitak – gubitak najbližih osoba, imanja, socijalnog statusa i pozicije,čak i života, dela tela i slično.

Da bi ispunio dug, pojedinac mora da bude spreman da trpi, da pati, dase odriče, da se žrtvuje. Ukoliko na to nije spreman, odnosno ako ne ispunisvoj dug, on gubi i samopoštovanje i socijalni status, doživljava prezir i od-bacivanje svojih najbližih i okoline i gubi se u samosažaljenju.

Po tradiciji, ″čovek bez duga nije čovek″. Strašne su duševne patnjeonoga koji nije platio svoj dug ili koji nema snage ili hrabrosti da to učini. Sa-murajski kodeks časti – bushido – propisuje ritualno samoubistvo, sepuku, kaojedini častan i dostojanstven izlaz iz te situacije.

Tradicija takoñe nalaže da pravi čovek svoj dug plaća sam. Postoji i ve-rovanje da o svom dugu ne bi trebalo ništa nikome reći, odnosno da se dugčuva kao najveća tajna sve dok se ne ispuni.

Ispunjenje duga postaje ego-ideal, svrha i cilj života. Put ka ispunjenjuduga postaje jedini mogući način življenja, način samorealizacije. Čin ispu-njenja duga je čin osloboñenja, katarze i spoznaje. Tada se javlja osećaj sop-stvene slobode, mira, neuznemirenosti, samorealizacije. Ispuniti giri značisvoj život ispuniti plemenitošću, imati svrhu i razlog postojanja, biti čovekodnosno pravi čovek.

Verovanje u giri ima i religiozno-mističnu, ali i metafizičku kompone-ntu. Ortodoksni hrišćani verujuju u nebeski život, u Raj i Pakao, u Strašni sud.Oni veruju u vrlinu i umerenost; u krepost i poniznost u odnosu na Boga, kaoput odlaska u raj, kao osloboñenje od briga ovozemaljskog života koji je stazaiskušenja i provere unutarnje snage i vrednosti.

Vera u giri ima neke od ovih odrednica, ali je ona u svojoj suštini ira-cionalna. Ne postoji vera u pakao i raj, niti strah od kazne ili nada u nagradu,koje tek treba da se dogode. Jednostavno, veruje se u giri. Giri ima imanentnusnagu, potencijal koji vodi individualnoj psihičkoj evoluciji, duhovnoj ietičkoj katarzi.

Plaćajući svoj dug i idući putem da ga plati, pojedinac je na stazi sop-stvene evolucije, na stazi svog života. Potrebna je velika snaga, odlučnost, alii lucidnost da se za plaćanje duga položi život. Veruje se da giri nosi sobom″jedini put″. Giri se prihvata bez straha, žaljenja ili rezerve. To je u skladu saosećanjem da živeti ili umreti – to nije odvojeno. Život ili smrt – razlike nema,i sasvim je svejedno da li se živi ili ne – važno je platiti svoj dug, povratiti časti samodostojanstvo – biti čovek i biti svoj.

Data reč takoñe predstavlja giri. Reč odnosno obećanje se moraju ispu-niti, ma pod kojim okolnostima, ma sa kakvim posledicama po onoga ko ih je

226

dao. Reč znači obavezu, unutarnju snagu koja garantuje ispunjenje. Čovekkoji gazi svoju reč – nije čovek, i dostojan je prezira i sažaljenja. Čovek čijareč ne vredi – njega nema, on je izgubljeni čovek, čovek koji ne oseća giri.

Po tradiciji, reč vezuje više nego čelični lanac a njeno ispunjenje je sve-tinja. Poznati su primeri da je sopstvena reč bila toliko sveta, da je njeno ispu-njenje vodilo u ropstvo, u muke, u smrt, u propast. Za onoga koji je reč zadaosmatra se da mu reč valja ispuniti, i mada znajući da to znači možda i dobro-voljni odlazak u smrt, on svoju reč ipak ispunjava, plaćajući svoj dug premasebi samom.

Po tradiciji, svaki karateka ima giri prema karateu. On ga stiče zajednosa prvim znanjem koje dobija a gubi tek sopstvenom smrću. U meñuvremenu,giri je uvek prisutan i svaki poklonik karatea je dužan i obavezan da u ime ka-ratea, za njegovu čast, dostojanstvo i odbranu, žrtvuje ono što se traži, pa čaki život svoj. Da ispuni ono što mu karate istina nalaže, da verno i dostojan-stveno ispunjava zadatke i ciljeve, da bez reči i bez žaljenja trpi, da pati, da sebori i odriče, do kraja svojih mogućnosti, odnosno dok u toj borbi i patnji nesagori njegov život.

Ova dužnost je neizbrisiva, trajna i neprenosiva na drugog. Onaj ko nijespreman da prihvati giri i život sa njim, na Stazi karatea, taj nikada neće bitiuveden u Svetu tajnu, u Put posvećenih, u Istinu. Za giri se živi i umire, zanjega se bori, pati i trpi i u njega veruje, jer vera u giri donosi osloboñenje,spasenje, i pripada osnovnim filosofsko-religioznim postavkama karatea.

Giri i čovek – tu nema razlike. Giri se često javlja u životu, a njegovoispunjenje ne zahteva toliko žrtava niti napora, što ne znači da ga ne bi trebaloispuniti. Cilj giri je spremnost da se uvek i u svakom trenutku položi sve štose ima, sve što se može, u službi giri odnosno istine, pravde i dostojanstva.

Prethodni redovi su posvećeni delu tradicije – giri. Giri je kanonizovanu moralnom kodeksu drevnog Japana, a bio je primenjivan od strane samurajai nekih drugih društvenih slojeva – jakuza i sl. Giri i osećaj giri su alogični iiracionalni.

U delu sveta u kojem živimo vladaju pragmatična načela korisnosti ihedonistička filosofija življenja, a meñuljudske odnose odreñuju prvenstvenopravne regule. Giri je ezoterični deo individualne etike i zadire u iracionalnekomponente ličnosti, budući da je i sam, dobrim delom, iracionalan. Giri jeprodukt samurajskog pogleda na svet, kao i jedan od konstituenasa Šinto re-ligije, koji su dali osnovna obeležja ovome fenomenu. I zen, kao filosofijapraktičnog življenja, izvršio je uticaj na formiranje giri, u preziranju života ismrti, i unutarnjoj snazi, nepokolebljivoj volji da se giri ispuni.

Evidentno je da je giri kao tvorevina, istočnjačka filosofema sa vrlo ši-rokim aspektom dejstva, i ne odnosi se samo na karate. Veza izmeñu etičketradicije odnosno njenog reprezentanta – giri, i klasike karatea je očigledna.Staza karatea obuhvata u sebi i giri, a teorija klasike karatea učenje o giri. Sa-svim je razumljivo da je zapadnjaku giri, dobrim delom, nepristupačan i ne-razumljiv, njegovo prihvatanja odbojno a delovanje nejasno, čemu je razlognjegova iracionalna podloga. Iz tog razloga nisam ovoj temi pristupio opšir-

227

nije, a njen obim i sadržina imaju informativni karakter, pa samim tim ne pre-tenduju da dublje i studioznije ulaze u objašnjenje giri, niti u polemike i ra-sprave o njegovom mestu, značenju i vrednosti. Kako je ova graña bliskatradicionalnom karateu o kojemu su, u okviru teme, davane samo okvirne opa-ske, dužnost mi je da napomenem da su one u potpunosti primenljive i u ovomkontekstu.

Daj mi hrabrosti da promenimono što se može promeniti.

Daj mi snage da izdržimono što se ne može promeniti.

I daj mi mudrostida razlučim to dvoje.

(Marko Aurelije)

228

Sa Budom – Buda.Sa aždajom – aždaja.

Sa gladnom aveti – gladna avet.(Zen-izreka)

KARMA – SUDBINA I ZAKON KARME

Učenje o karmi je imanentno velikoj većini hermetičkih sistema Dale-kog istoka, i ne samo njima. Karma i zakon karme predstavljaju deo praktičnefilosofije Dalekog istoka i deo prakse svakodnevnog življenja. Karma i zakonkarme su suštinski, neodvojivi delovi filosofske misli i praktičnog života uistočnjaka, kojima karma predstavlja datu, objektivnu realnost, a verovanje udejstvo i zakon karme pogled na svet i religiozni (ali i ateistički) odnos premasebi kao subjektu date realnosti.

Karma bazira na poimanju dvojstva, na učenju o dvojnosti, o suprot-nosti ekstrema, a svoju teorijsku osnovu crpe iz jing-jang modela poimanjasveta. Kako je ″zakon jedinstva suprotnosti″ odnosno njegova elementarna,idealizovana i mistična verzija osnova karme, on predstavlja njen temelj iidejnu bazu. U srži učenja o karmi nalazi se shvatanje da sve što postojiapriorno ima dve svoje strane – svetlu i tamnu, lepu i ružnu, dobru i zlu.Upravo ova poslednja dvojnost – suprotnost dobra i zla čini idejnu postavkukarme. Karma bi se okvirno mogla da odredi kao etički princip, sistem poi-manja dobra i zla. Karma veruje da svi ljudi nastaju etički neutralni, niti dobri,niti zli. Zlo i dobro su potencijalno svojstveni čoveku i on ih iskustvom pre-poznaje. Kolika je tu uloga socijalnih, a kolika uloga psiholoških faktora, spe-kulativno je pitanje. Osnovna teorija karme ne želi da dublje zalazi u to zaštose pojedinac, u odreñenoj situaciji, opredeljuje za zlo ili dobro, već da prak-tičnim metodama utiče da pojedinac uvek teži dobru, misli dobro i čini dobro.

Pojedinac živi u večitoj dilemi izmeñu lakšeg i težeg, pravednog i ne-pravednog, istinitog i lažnog, i ta dilema slabi njegove snage, čini da pojedi-nac mora da se bori i sa samim sobom. Teorija karme smatra da čovekovaslabost i neodlučnost imaju svoje korene upravo u toj dilemi. Kad se ta dilemarazreši, on postaje slobodan, moćan, snažan. Simplifikovano, to je primarnisukob izmeñu želje i ideje, prolaznosti i večnosti, relativnog i apsolutnog...

Karma je staza ispravnog življenja. Pod ispravnim življenjem se po-drazumeva ″ispravna″, tačnije „čista“ misao, „čisto“ delo i „čista“ reč. To

229

znači idejnost, apriornu pozitivnost na više nivoa egzistencije, i predstavljapraktičnu metodologiju življenja. Put karme je put ideje, put istine, put pravde.Karate-do odnosno karate-put bazira na učenju o karmi i prihvata karmu izakon karme kao vitalne delove svoje etičke osnove.

Najpraktičnije metafizičko i praktično ostvarenje, teorija karme je do-bila u karma-yoga sistemu. Karma-yoga je mentalna grana yoge koja govorio ljudskoj sudbini – o karmi. Pojedinac na zapadu, u svojim refleksivnim osvr-tima i svakodnevnoj misli, sklon je da smatra da čovek ima pravo na svojživot, pravo da ga kreira, pravo da zahteva i uzme ono što mu pripada...Karma-yoga je introvertna i ″pasivna″ u odnosu na realnost. Osnovne osobinesledbenika karma-yoge su skromnost, poniznost, askeza, samodovoljnost, tr-pljenje, odricanje, patnja. Ovako determinisani univerzalni ideali i ego-idealipripadaju istočnjačkim praktično-filosofskim učenjima, koji zanemaruju spo-ljašnjost, spoljašnju stvarnost, a potenciraju unutarnje duhovno bogatstvo i ra-vnotežu. Možda zato u karateu postoji izreka: ″nikada prvo napred″. Ovoznači da je ″put nazad″ – put istine, put povratka, put ostvarenja. Introvertnai pasivna suština klasičnog karatea govori o miru, ne-delanju, trpeljivosti i str-pljenju.

Postoji još jedno slično poreñenje: ″kad zapadnjak poludi, on otvoriprozor i ubija nepoznate ljude; kad istočnjak (Japanac) poludi, on zatvara pro-zor, uzima mač i ubija samoga sebe″. Poreñenje je dovoljno slikovito i ilu-struje pogled na svet i način reagovanja dve geografski udaljene ikomplementarne civilizacije.

Osnova učenja o karmi je zakon karme. Karma ima dva polariteta – po-zitivni i negativni. U svakodnevnom životu, pojedinac može da čini ″dobro″ili ″zlo″. Ukoliko učini dobro – biće mu dobrom uzvraćeno, ako učini zlo – itrpeće zlo. Ovo je samo osnovna postavka, dok su karmička doktrina i zakonkarme nešto složeniji.

Vratimo se na dilemu: da li činiti zlo, i tako sebi omogućiti neku korist,interes, povlasticu i slično, ili činiti dobro, pa ma kakve to konsekvence imalo.

Zakon karme nalaže bezrezervno verovanje, činjenje i propovedanjedobra bez obzira na okolnosti, a zabranjuje činjenje zla, takoñe bez obzira naokolnosti. Pojedinac koji se trudi da čini i čini dobro, može da očekuje kar-mičku nagradu – ali dobro ne sme da se čini radi očekivanja karmičke na-grade, jer je onda nepotpuno, lažno... već iz unutarnje želje i snage, kao i izopredeljenja da se ono čini.

Karmička nagrada i karmička kazna su apsolutne – uvek (su)stižuonoga ko ih zasluži. Niko i nikada nije izbegao karmi, niti to može, jer jekarma opšti zakon koji vlada u univerzumu i ne odnosi se samo na ljude, većna sve što postoji. Po teoriji, od ovoga postoji iznimka u stanju nirvane odno-sno vrhunske nadsvesne ekstaze, ali se u tom stanju negiraju razlike izmeñudobra i zla pa je, konsekventno, zlo nemoguće učiniti, jer je ovo mentalno sta-nje ništetnosti egzistencije.

Karma deluje uvek i na svakoga. Bekstvo odnosno pokušaj bekstva od

230

karme je takoñe karmički prekršaj i biće kažnjen. Karmička nagrada se neočekuje – ona se prima mirno, dostojanstveno i sa puno poniznosti.

Karmička kazna se mora istrpeti i izdržati. Što pojedinac to dostojan-stvenije čini, bliži je čoveku, bliži je dobrom, pa se i kazna, samim tim, ubla-žuje.

I karmička nagrada i karmička kazna su imanentni čoveku i on ih nosiu sebi, sam ih izvršava i trpi. Postoji drevna istočnjačka izreka: ″onaj na kogazakon polaže pravo, nosi njegova obeležja″.

Karma se ne podudara ni sa pisanim ni sa običajnim pravom, niti sa sa-vešću. Karma je unutarnja, nesvesna struktura - osećaj pojedinca za dobro izlo, kojega se valja pridržavati i kojega valja slušati. Pravda, istina, dobro, sudecidirani kao apsolutne subjektivne kategorije (i relacije) i kao takve ih valjapoštovati i slušati. Za pojedinca, pravda odnosno istina odnosno dobro je onošto on najdubljim svojim bićem smatra pravdom, istinom i dobrim. To nije ra-cionalni odnosno svesni nivo, već je bliže subjektivnom umu; mehanizam kar-mičke kazne i nagrade bliži su najdubljim podsvesnim strukturama.Savremenijim rečnikom rečeno, karmička kazna i nagrada se ostvaruju ime-nentnim, nesvesnim unutarnjim delovanjem koje se uvek aktuelizuje, makakva svesna akcija bila – ali to nije savest. Savest može da donese kajanje,grižu savesti, nemir, želju da se zlo otkloni ili njegove posledice umanje.Karma predstavlja akciju koju pojedinac subjektivno doživljava kao nagraduili kaznu. Karma je uvek prilagoñena kvalitetu i intenzitetu učinjenog dela ipogaña iste strukture i to u onoj meri u kojoj su prvobitnom akcijom bile po-goñene. To praktično, znači da ako je nekome naneto zlo, koje je on doživeokao duhovni bol ili materijalni gubitak, karmička kazna će nanosiocu donetiduhovni bol ili materijalni gubitak, i to tako da bude adekvatan nanetom bolui da bude prilagoñen psihičkoj strukturi onoga koji ga je naneo, tačnije – da tonjemu predstavlja sličan bol ili gubitak.

Karma zabranjuje da se bilo ko povredi ili da mu se nanese bol. Ako seto uradi nesvesno – nenamerno, karmička kazna je manja; valja ispitati komeje nanet boli ili zlo, i zašto, i pokušati da se to ispravi. Drugo biće ne sme dase povredi radi zadovoljenja svog interesa, želje, udobnosti, iz inertnosti isličnih pobuda. Karma u slučaju (takve) dileme propisuje odricanje od datoginteresa, želje... i ujedino smatra ovaj put ispravnim i dostojnim čoveka, istin-skog čoveka.

Možda prethodni redovi govore u prilog tome da karma živi u čoveku,da se raña iz njega, da na njega deluje, da umire u njemu – da je karma čoveksâm, njegovo ″najdublje ja″, razlog njegovog postojanja. Karma implicira dase odgovor na metafizičko pitanje sopstvene egzistencije ne daje rečima nitimišlju, već delom, konstantnim delom, životom svojim i aktivnom mišlju svo-jom. Odgovor na pitanje suštine života daje se celim životom i sâmim sobom– ali dalje insistiranje na ovome ne bi prevazišlo nivo spekulativne idealistike.Ideja apsolutne pozitivnosti često ne prevazilazi ideologiju konstantnog po-zitivizma, što može da bude i posledica nedovoljnog uvida i nedovoljne ak-

231

cije, odnosno nedostatka ličnog naprezanja u željenom pravcu, pri čemu jekvazi-mentalni, intelektualni pristup lakši i jednostavniji od mentalnog naporai mentalnog udubljivnaja koji vode etičkoj katarzi i spoznaju, ostvarenju ″ja″ne kao individualne personalizacije, već kao kompletne personalizacije, kaorealizacija ličnosti, ideje i sveta u sebi samom.

Govoreći o karmi – sudbini i zakonu karme, dao sam kratak prikaz pr-venstveno filosofskog – etičkog učenja, koje predstavlja jednu od odrednicatradicije i teorije klasičnog karatea. Svestan sam toga da je učenje o karmiistočnjačka filosofema, a na slične analogone nailazimo i u zapadnoj herme-tičkoj tradiciji. Takoñe je markantno da priličan broj individua veruje u karmu,pokorava joj se i svesno doživljava njeno dejstvo.

Karma ima u sebi elemente mističnog i filosofsko-religioznog sistemai pogleda na svet - koji je jedan od temelj drevnog karatea – karatea koji i sampredstavlja obiman i koherentan sistem, pogled na svet, i ima u sebi elementemističnog odnosa prema svetu i mističnog poimanja sveta.

Takoñe valja biti svestan da učenje o karmi, u većoj meri od srodnihučenja, nije ni dostupno ni pristupačno savremenom čoveku koji živi u za-padnoj civilizaciji, a često i odbojno deluje na njegov racionalni duh. Poredovog valja napomenuti da je autor roñen i da živi u zapadnoj civilizaciji, panačin obrade ovog poglavlja duguje dosta svojih elemenata i ovoj odrednici.Obim i sadržaj teme su samo okvirni i ne pretenduju da budu detaljniji i op-širniji pristup što, u odreñenoj meri, može da bude predmet polemičkog osvrtapoznavalaca ove oblasti. Cilj mi je bio da prezentujem i, koncizno i kratko, iz-ložim samo osnovne postavke teorije o karmi i zakon karme, ali u obimu kojine prevazilazi informativni nivo, da upoznam čitaoce sa jednim delom tradi-cije, teorije i prakse klasike karatea, a nipošto da ″propovedam″ karmu, nitida dajem svoj kritički sud, pa izražavam želju da ovo poglavlje i ovakav pri-stup obradi teme budu analogno tome adekvatno tumačeni.

Da bi se saopština velika istina,treba govoriti što manje.

(Hakuin)

232

Ne sedaj za trpezu,ne lezi pored žene

i ne prepusti se blagodeti sna,a da prethodno nisi pomislio na smrt.

(Aristotel)

SAN NIN GOROSHI

U klasici karatea postoji versko, mistično poimanje san–nin-goroshi inadiskustveno verovanje u njegovu snagu i dejstvo. San–nin–goroshi znači,u slobodnijem etimološkom prevodu, ″smrt na tri godine″ ili, tačnije ″umretiza tri godine″.

Ovo je samo osnovno okvirno značenje, a koristi se i uz senrigan. Sen-rigan znači ″gledati u budućnost″, ali to nije klasična prekognicija u parapsi-hološkom smislu.

Da bismo bolje objasnili senrigan i njegovu povezanost sa san–nin–goroshi, valja se barem ukratko osvrnuti na tzv. teoriju dimenzija u arhaičnimistočnjačkim hermetičkim sistemima. Paradigmatski je pojedinac u savreme-nom svetu adaptiran da opaža i dela, tačnije egzistira u domenu tri (prostorne)dimenzije, a vreme kao superordinirani kvalitet poima kao četvrtu dimenziju(pogotovo od Ajnštajnovog doba). Kompletno teorijsko i praktično mišljenjeje usklañeno sa ovakvim pogledom na svet i poimanjem univerzuma.

Zamislimo svet koji egzistira samo u jednoj dimenziji odnosno bićakoja poznaju samo jednu dimenziju. Osnovni način njihovog kretanja bi bioprava linija koja vodi u beskonačnost. Ta, nazovimo ih ″jednodimenzionalnabića″ imaju jedino i samo tu mogućnosti – kretanje po jednoj liniji. Njihovacelokupna delatnost se svodi, i teorijski i praktično, na kretanje po liniji i namirovanje. Njihov svet percepcije i iskustveno poznaje samo te dve radnje –sve što je izvan toga, van je njihove moći percepcije odnosno izvan vremen-sko-prostornog kontinuuma u kojem egzistiraju.

No kako svaka prava linija ima dva smera, teorijski gledano bi ta bićamogla da se kreću i u jednom i u drugom smeru datog pravca prave linije. Tajprelaz sa jednog na drugi smer date linije predstavlja kvalitativni skok, i totakav koji ne može da bude percipiran od strane ogromne većine ostalih ″jed-nodimenzionalnih bića″, već samo i isključivo od onog bića koje doživljava

233

tu promenu. Za ostala takva bića to se dešava u vremenskom bezdanu i nemaodreñenu vremensku komponentu, jer tu za njih vreme staje – ne teče dalje.Na ovo bi valjalo obratiti pažnju, jer analogija sa ovom postavkom čini srž ob-jašnjenja san-nin-goroshi.

Evidentno je da to da istočnjački hermetički sistemi smatraju svet ″jed-nodimenzionalni bića″ realno egzistentnim, mada se realnost te egzistencijerazlikuje od puke materijalne realnosti koji percepira običan čovek - ne-upućeni laik. Spoznaja sveta jednodimenzionalnih bića pripada odreñenim,maksimalno koncentrisanim stanjima duha, koja su svesno i namerno izaz-vana i moraju se učiti, jer nisu poznata ″običnom smrtniku″. U stanju odreñeneunutranje komunikacije, odnosno boravka na posebnim planovima univer-zuma idealne svesti, odnosno u nekim stanjima nesvesne ekstaza, svet jedno-dimenzionalnih bića jeste egzistentan, a njegove odlike uočljive. Istočnjačkihermetički sistemi smatraju mogućom spoznaju, komunikaciju i uticaj(na odreñenom nivou individualne psihičke evolucije) na njega.

Upravo ova ideja o uticaju ima, analogno, svoje opredmećenje u teo-riji o san-nin-goroshi.

Evidentno je i to da sličnu teoriju poznaju i zapadni hermetički sistemi,koji takoñe poznaju ″svet jednodimenzionalnih bića″ (″gnoma″), kao i mo-gućnost njegove spoznaje.

Naredni plan bi bio plan ″dvodimenzionalnih bića″ odnosno svet ukome postoje (samo) dve dimenzije. I sve što postoji u njemu bi, analognotome, postojalo u dve dimenzije i imalo dve dimenzije, pa i bića koja žive unjemu. Ta ″dvodimenzionalna bića″ imaju mogućnost kretanja u jednojravni. To je kvalitativni skok, jer ravan sadrži u sebi b e z b r o j imane-ntnih pravih linija.

Sasvim je jasno da jednodimezionalna bića ne mogu da percepirajudvolimenzionalna, jer nemaju mogućnost spoznaje druge dimenzije.

Dvodimenzionalna bića imaju mogućnost kretanja u svim pravcima ismerovima u ravni i mogućnost spoznaje svega što se dešava u d v e dimen-zije.

Napuštanje ravni je kvalitativni skok i dvodimenzionalna bića ga do-življavaju kao nešto nemoguće, jer za njih takvo postupanje nema vremenskukomponetu i izmiče moći percepcije svih ostalih dvodimenzionalnih bića, izu-zev onoga koji taj skok doživljava. Zašto?

Zato što se taj kvalitativni skok dešava u trećoj dimenziji, koju dvodi-menzionalni svet ne poznaje i, samim tim, ne može da percipira. Analognoovome, u jednodimenzionalnom svetu, promena smera kretanja mora da sedešava u drugoj dimenziji, jer ima iste kvalitete kao i prelazak u treću dimen-ziju u dvodimenzionalnom svetu.

U dvodimenzionalnom svetu, prelazak u treću dimenziju, odnosno na-puštanje ravni se smatra nemogućim i nemoguće ga je sa strane percepirati. Naodreñenom nivou upravljanja univerzalnim planovima, kada dvodimenziona-lno biće stekne sposobnost kretanja u trećoj dimenziji, ono može da se vrati na

234

dvodimenzionalni plan postojanja, i to u bilo koju tačku dvodimenzionalnogsveta (odnosno u bilo koje vreme), odnosno da se kreće po dvodimenziona-lnom svetu po volji, koristeći ulazak u treću dimenziju i izlazak iz nje.

Dolazimo do trodimenzionalnog sveta, sličnog našem. Tu bića imajusposobnost percepcije tri dimenzije i dogañaja koji se dešavaju u trodimen-zionalnom svetu. Trodimenzionalni svet predstavlja kvalitativno viši nivo uodnosu na dvodimenzionalni, jer trodimenzionalni prostor ima u sebi ne-ograničeno mnogo (beskrajnih) ravni. Samim tim trodimenzionalni svet imakvalitet više od dvodimenzionalnog i dvodimenzionalna bića ne mogu da gaspoznaju, izuzev retkih pojedinaca iz dvodimenzionalnog koji imaju sposob-nost da povremeno borave u njemu.

Po hermetičkoj tradiciji postoji i četvrta prostorna dimenzija, koja imaslična svojstva kao prethodne tri. Njena osnovna odlika je to da ogromnavećina ″trodimenzionalnih″ bića ne može da spozna niti da stupi u nju. To jemoć koju poseduju retki pojedinci, iako je potencijalno imanentna svim ljud-skim bićima, jer se može naučiti. (U skladu sa Kvantnom teorijom polja, sa-vremena fizika takoñe poznaje i priznaje postojanje četvrte prostornedimenzije, pri čemu se vreme samo uslovno poima kao „peta dimenzija“.Tačnije, vreme ne postoji kao „zasebna“ dimenzija, nego samo, jedino iisključivo kao kontinuum prostor-vreme. Kasniji kvantni fizičari – nobelovci,ukazuju na eksperimentalno potvrñeno postojanje i većeg broja prostornih di-menzija. Tako Hoking postulira da verovatno postoji ili deset, ili čak 26 pro-stornih dimenzija, koje ljudska čula ne opažaju, jer su izuzetno malihdimenzija).

To je ujedino i suština senrigana. Pojedinci mogu, boraveći u četvrtojdimenziji da, krećući se u njoj, dospeju u svaku tačku treće dimenzije, bilo toprostorna ili vremenska tačka (posmatrano sa stanovišta trodimenzionalnogsveta). Odnosno, sa aspekta kvantne teorije, u svaku „tačku“ u kontinuumuprostor-vreme. Na taj način pojedinci mogu da percepiraju prošlost, sada-šnjost, budućnost, kao i bilo koji prostor univerzuma, jer četvrta dimenzija„sadrži“ u sebi bezbroj trećih, analogno prethodnim odnosima izmeñu di-menzija.

Senrigan znači upravo tu moć – da se boravi u četvrtoj dimenziji, da sepo povratku u trodimenzionalni svet, to i saopšti, odnosno da se znaju činje-nice iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, kao i sa bilo koje prostorne tačke,naravno, bez da se do tih činjenica došlo ″standardnim″ putem, putem opaža-nja ili iskustva, ili pak obaveštenja dobijenog u trodimenzionalnom svetu.

Dakle, pojedinac ima mogućnosti da sazna sve o svemu što je bilo, jeste,biće – bilo gde da se dogodi, ili može da se dogodi. Ovo je slično poimanjuUniverzalnog uma, uma koji poseduje sve znanje svih do sada postojećih ci-vilizacija, i celog univerzuma. Analogni pojam u zapadnoj hermetičkoj tradi-ciji je „Akaša hronika“, a u miljeu savremene primenjene psihologije, u NeuroLingvističkom Programiranju, to je „Vremenska staza“. Pojam i termin su sa-vremene odrednice, i vode poreklo iz drevnih šamanskih tradicija, altajske, i

235

drugih dalekoistočnih, pre svega. Čovekov subjektivni um može da doñe dotog, doduše kanonskog a ne činjeničkog znanja u odreñenim situacijama i uzispunjenje odreñenih uslova, ali to već prevazilazi predmet ovog poglavlja.

Hiljadama godina mozgaju individualni umovi i maštaju o tome da po-stignu senrigan - ″Znanje o Svemu Egzistentnom″. Odrednica senrigana je:″o svemu egzistentnom″ odnosno ″univerzalno egzistentnom″, bez obzira naontički kvalitet ili vremensko-prostorni kontinuum. Tokom istorije civiliza-cije, mnogi pojedinci su išli put ovog cilja, mnogi su tvrdili i da su ga dosti-gli. Nauka, magija (odnosno hermetizam), filosofija... možda su to (samo?)izrazi čovekove težnje da zna sve, da može sve, da sudbinu svoju sazna, dautiče na nju, da svoj život bazira na poštovanju univerzuma i njegovih zako-nitosti.

Ova sposobnost je univerzalno-ljudska, ne mora da se nazivaistočnjačkim (odnosno japanskim) terminom senrigan. To je njen naziv u do-menu karate-teorije, a jasno je da ta ″težnja″ nema samo jedan naziv. Upravota univerzalnost i rasprostranjenost predstavljaju razlog zašto sam uvrstio ovajtekst u knjigu. Kako karate, kao sveobuhvatni način življenja, teži da dâ uni-verzalni prikaz i objedinjenje čoveka, njegovog uma i univezuma, ovaj deokarate-teorije bi predstavljao doprinos praksi univerzalnog sveznanja i, samimtim, svemoći, koja se doduše svojom metodologijom i pristupom razlikuje odnaučnog, danas prihvaćenog metoda i pristupa; ali, kako učitelji karatea kažu″do istine valja doći, pa makar na tom putu savlañivali sedam neistina svakogdana″.

San-nin-gorashi, u svom teorijskom obliku, znači kvalitet više od sen-rigana. To znači ne samo boravak u četvrtoj dimenziji, već i uticaj na trodi-menzionalni svet izvršen u četvrtoj dimenziji. To je nov kvalitativni nivo iupoznaje se na vrlo visokom stepenu individualne psihičke evolucije.

U karate-praksi su san-nin-goroshi koristili izuzetno, i to veliki majstorikaratea, da izraze svoj spiritualni uticaj na budućnost, ako nisu imali drugognačina za to na raspolaganju. Poznat je primer karate-učitelja koji je rekao: ″Jaću umreti sada, ali zapamti – ti ćeš umreti mesec dana posle mene″.

Lapidarna izreka se pripisuje zarobljenom karate-učitelju sa Okinawe,koji se nalazio pred vratima sopstvene smrti. Legenda kaže da je samuraj nakoga se odnosilo ovo proročanstvo odista i umro mesec dana posle toga.

U izvornom obliku san-nin-goroshi znači ″umreti za tri godine″ odno-sno proricanje datuma i časa smrti nekoj osobi koja je smrt zaslužila, nanevšiveliku nepravdu ili zlo. Postoji veliki broj legendi koje tvrde da se smrt zaistai dogodila u ″zakazani″ čas, a da je onaj kojega je ″smrt obeležila″, to i ″znao″.Savremena psihologija bi verovatno dala nešto drugačije tumačenje ove po-jave, najverovatnije kao konstantnu sugestivnu poruku, koja ide iz nesvesnihdelova bića. Strah od smrti bi doveo do smrti, a ne ″uticaj u četvrtoj dimen-ziji″. Kako su pojedinci koji su davali ovakve senrigane obično bili poznatikarate-učitelji i bili osobe od izuzetnog autoriteta, njihova reč je imalaodreñeni značaj, a naročito ako je bila data kao senrigan, često u trenucima

236

pred sopstvenu smrt, i imala je odreñeno dejstvo na krvnike, zlikovce ili pro-pale samuraje, već načete sopstvenom savešću, ali nipošto samo na njih.

Tradicionalne škole karatea, a naročito one na Okinawi, san-nin-goroshi tumače i kao ″smrt za tri godine″. Prema ovoj teoriji, onaj koji je tozaslužio, ili skrivio, umire zato što na njega dejstvuje spiritualna energija – kionoga koji odreñuje san-nin-goroshi. U ovom slučaju neophodan je i fizičkidodir izmeñu onoga ko odlučuje o san-nin-goroshi i onoga koji ga prima.Smatralo se da se tako može da utiče na unutarnju energiju samog organizma,tako da doñe do njegove destrukcije i to u tačno, unapred odreñeno vreme.

U zapadnoj civilizaciji je ova tehnika poznata pod nazivom ″tehnika vi-bracionog dlana″. Smatra se da nekakva, pretežno fizička energija, ali men-talno kontrolisana, utiče na pojavu smrti. Ovaj i neki drugi fenomeni klasikekaratea predstavljaju omiljene teme manje ili više ozbiljnih poznavalaca pa-rapsihologije i njoj srodnih oblasti. Smatra se da ta energija deluje po nekim,sadašnjoj nauci nepoznatim zakonitostima, pri čemu postoji veći broj više ilimanje meñusobno sličnih objašnjenja njene prirode. Kako ova publikacija nijenamenjena niti kritici niti apologiji parapsihologije i ovde iznetih analognihteorija, insistiranje na ovome bi bilo bespredmetno.

Evidentno je to da ovakvo tumačenje san-nin-goroshi ima najveći brojpristalica. Da li je tome razlog spektakularnost pomenute teorije potpomo-gnuta plaštom kvazi-orijentalne mistike? Vrlo je verovatno da je tako. Ovateorija budi interesovanje i golica radoznalost, ali se stiče utisak da su joj tonajveće ″vrednosti″.

San-nin-goroshi su poznavali i sledbenici nin-jutsu – ninje. Sama ve-ština nin-jutsu ima ezoterični ogranak koji uči o san-nin-goroshi, a što je u nin-jutsu došlo najverovatnije sa okinavljanskih izvora.

U svim ranije navedenim primerima je najpoznatiji san-nin-goroshi od-nosno ″smrt za tri godine″, ali to ne mora da bude pravilo. Po tradiciji, smrt semože izazvati u bilo koje doba. Poznat je i go-nin-goroshi tj. ″smrt za pet go-dina″, ali taj period može da bude i znatno kraći, kao što je u legendi koju sampomenuo na početku ovog poglavlja. Tu je rok kraći, i to mnogo kraći negošto je to po tradiciji ″uobičajeno″.

Ezoterično, metafilosofsko značenje san-nin-goroshi je ″tri snage(čovekovog) uma″ ili ″veština poznavanja ljudi″. Ovo značenje najčešće po-drazumevaju meditativne, tradicionalne, ozbiljnije škole karatea. Po kla-sičnom shvatanju karatea, učenik uči san-nin-goroshi tek odreñeno vremeposle promocije u majstora karatea i na odreñenom, razvijenijem stadijumuindividualne psihičke evolucije. U ovom slučaju, veština poznavanja ljudipredstavlja iracionalnu spiritualnu umetnost koja je duboko, suštinski isku-stvena.

Prvi korak u veštini poznavanja ljudi je potpuno introspektivno, medi-tativno upoznavanje samog sebe, svog najdubljeg ″ja″. Tek posle više serijadugotrajnih dubinskih uvida, koji su neophodni za majstorat u karateu, učeniksan-nin-goroshi (a majstor karatea) može da stupi na ″stazu poznavanja ljudi″.

237

San-nin-goroshi ima tri nivoa, analogno istini transponovanoj iz realnosti.Svako tumačenje podleže trostrukoj obradi, na primer: svest, posvest, nadsvestili čovek, um, univerzalni um...

Ovo trojno ustrojstvo je veoma često u majstorskim karate-katama i upraksi karatea. Jedna stara okinavljanska mudrost kaže: ″Jedan um – triistine″. Sasvim je jasno da u ovakvom tretmanu istina nije isključivo činje-nička. Kako je cilj san-nin-goroshi da spozna totalnu, potpuniju istinu, prak-tičnu istinu koja vodi put mudrosti, istina se u ovom domenu nikada ne svodisamo na činjenice, niti na saznanje iz domena materijalno-egzistentne, daterealnosti. Veština spoznaje ljudi bazira se na interakciji, intuiciji, nadisku-stvenoj spoznaji i iracionalnom iskustvu. Nije zavisna od činjenica, niti od de-lanja, koje je neretko alogično, racionalno nerazumljivo. (Evidentno je dasan-nin-goroshi ima u sebi dosta od zenovskog odnosno ranozenovskog me-toda).

Tradicija kaže da učitelj karatea pre nego što počne bilo koga da uči,mora prvo sam sebe da nauči. Zatim on odlazi meñu ljude da gleda, sluša idela, da bi proučio i razumeo suštinsku, univerzalnu ljudsku prirodu, i da nebi bio zaveden spoljašnjim ponašanjem, ili ″maskom″ koji ogromna većinapojedinaca nosi. Suština ovoga je: prodreti ispod svih koprena, učenja, vaspi-tanja, sredine, vere, rase, pola, godina, profesionalne delatnosti... i doći dočoveka samog, doći do univerzalne ljudske prirode koja je svojstvena svakompojedincu, i do onoga što predstavlja njegovu najdublju individualnost – njegasamog.

Učenici san-nin-goroshi moraju da se kreću meñu svim vrstama ljudi,različitih kulturnih nivoa, meñu bogatima i siromašnima, pametnima i glu-pima, produhovljenima i banalnima, meñu sveštenicima, razbojnicima, ku-kavicama i hrabrima, sanjarima i praktičarima.

Tradicija kaže da je potrebno mnogo godina i hiljade ljudi da bi učenikrazumeo srž san-nin-goroshi. On mora da razgovara, da dela sa mnogim lju-dima, da živi pored njih, sa njihovim radostima i brigama, strahovima i stra-stima, a da je sam već porazio radost, brigu, strahove i strasti u svojoj dušu,da uvek traži uzrok reči, dela, akcije, a da ne bude zaveden spoljašnjim po-našanjem, delom, rečima, akcijom...

Univerzalna istina, kao svojstvo ljudske prirode, otkriva se celimbićem, ali je za to dovoljan pogled, osmeh, gest, pokret ruke... koji proističuiz unutarnjeg bića, i oni su odraz ljudske suštine. Izuzetno su retki, ali, kadase pojave, govore sve, naročito onome ko uči da shvata njihovo značenje. San-nin-goroshi smatra da čovek nije ograničen činjenicama, niti istinom, nitiideologijama. On ih prihvata ili odbacuje, ali to nije on. Upoznati čoveka – toje najveća umetnost i ne može da se iskaže rečima, niti da se prenese na dru-goga.

Veština poznavanja ljudi je duboko individualna i iracionalna. Samo in-trovertno orijentisane osobe mogu da ″iscrpe″ spoznaju drugoga do kraja, jersu okrenute misaonom, meditativnom elementu egzistencije i potenciraju du-

238

hovno bogatstvo i harmoniju na račun spoljašnjeg rasula i ″siromaštva″.Učenici san-nin-goroshi na svom putu spoznaje ljudi, često dolaze u

sukob, preživljavaju patnju, doživljavaju bol, glad, bivaju ismejani ili oterani,prezreni i odbačeni. Ovo je najbolji put za dubinsko, potpuno približavanjasebi, ideji svog postojanja, put razumevanja ljudske suštine, put razlikovanjaspoljašnjeg i unutarnjeg, prividnog i pravog, prolaznog i trajnog...

Vrlo često učenici san-nin-goroshi reaguju na neuobičajeni način, ćuta-njem ili rečima, čineći tako da izazovu reakciju svog sagovornika ili osobe učijem se društvu nalaze, a u cilju da doznaju nešto više. Često se učenici oveveštine ponašaju suprotno do uobičajenog: nelogično, nepraktično, suprotnozdravom razumu, naravno u istom cilju. Njihov je zadatak spoznaja ljudi i oniu službu tog zadatka stavljaju sve svoje znanje i moći, ako je potrebno i svojživot.

Jedan od načina primene san-nin-goroshi je u filosofsko-spiritualnomradu na putu karatea. San-nin-goroshi je od neocenjive koristi učiteljima dokvode učenike putem unutarnje psihološke evolucije i meditativnog napretka.

I ova metodologija je bliska, gotovo identična zenovskoj obuci. Poz-navati unutarnje nesvesno biće učenika znači istovremeno poznavati način,put, metod... da se učenik na najbolji način, njemu najbliži i najprihvatljiviji,uči, da se uputi na stazu njegovog života, na stazu saznanja. Kako je karate in-tegralna umetnost, ovo je jedan od fundamentalnih ciljeva karate-prakse i ka-rate-tradicije mnogih škola.

Iole upućeniji čitalac će da primeti izvesnu podudarnost upravo opisa-nih učenja i nekih elemenata psihoanalitičke i uopšte psihološke prakse, na-ročito modernijih. Dodirnih tačaka, uglavnom, ima, kao što i zenovska obukana momente asocira na psihoanalitičke odnosno psihološke metode uodreñenim tačkama, mada su evidentne i stanovite razlike, koje proizilaze naj-većim delom (i) iz osnovne, prvenstveno filosofske postavke i odnosa premastvarnosti.

Umetnost san-nin-goroshi je deo iracionalnog filosofsko-mističnog, re-ligioznog pogleda na svet, kao i poimanje sveta koje u osnovi ima iracionalnimetod nadiskustvene spiritualne spoznaje, kao deo tradicionalnog karatea, ikao takvom mu valja odrediti mesto i okvire.

Vrlo uprošćeno rečeno, psihoanaliza kao jedan od trenutno vodećih pra-vaca u savremenoj terapeutski orijentisanoj psihologiji, bavi se pokušajem ob-jašnjenja gotovo identičnih oblasti kao i zen – nesvesnim subjektivnim umom,teorijom uvida ili spoznaje... pa otuda i dodirne tačke, uz primetnu razliku i umetodologiji i u metodici. O ovoj problematici je objavljeno nekoliko ozbilj-nijih studija, ali one ne predstavljaju predmet razmatranja ove knjige.

Naročito u prvom delu ovog izlaganja sam govorio o nekim oblastimakao što su hermetizam, psihologija, psihoanaliza. Autorski pristup ovim obla-stima valja shvatiti samo u funkciji boljeg, preciznijeg i jasnijeg objašnjenjaosnovne teme ovog poglavlja, a nikako kao praktični ogled iz tih oblasti, nitikao komparativni pokušaj, a pogotovo ne kao vrednosni sud.

239

U prvom delu izlaganja sam izneo, uprošćeno i u kratkim crtama ″teo-riju dimenzija″, koja je poznata hermetičkim sistemima istoka i zapada, kao iu nekim, više ili manje srodnim oblastima, ponekad bliskim i naučnim sfe-rama.

Uvek postavljaj pitanja na koja su odgovori nemogući.(Marko Aurelije)

Bolje je biti sa Platonom u zabludi,nego sa njima (sofistima) u istini.

(Aristotel)

TRADICIONALNA KARATE-WASA

U domenu karate-sistema najuočljivija je njegova spoljašnja dimenzija,fizička ekspresija – a to je karate-tehnika. Originalni naziv je karate-wasa.Tehniku čine pojedinačni, posebni elementi čije uvežbavanje dovodi do na-pretka u sferi karatea. Postoji jedna stara analogija koja kaže da je vežbanjekarate-tehnike isto što i obrañivanje zemlje. Da valja uložiti mnogo truda,snage, vremena, upornosti, volje... u vežbanje tehnike – isto, ako ne i više negou obradu zemlje. Obrañujući zemlju, čovek strpljivo čeka njene plodove, jermu oni donose život. Isto tako, vežbajući tehniku, pojedinac može da očekujeplodonosne efekte svog rada. Naravno, kao što nepogoda može da uništi useve– grad, kiša ili suša, tako i vrednost karate-tehnika mogu da unište oholost,egoizam, neuviñanje ili nestrpljenje.

Stari majstori kažu da čovek ne vežba tehniku da bi pobedio svoje pro-tivnike, već sopstvene slabosti, strasti, oholosti, sumnju i egoizam. Na tajnačin stiče uvid u plemenitu ideju i poruku drevnog karatea i u njegovu hu-manost i mudrost koja transcendira vreme.

Učiti i uvežbavati tehniku je dugotrajan, mukotrpan i uporan posao i,idući tim putem, pojedinac ide putem da porazi slabost, egoizam i nepromi-šljenost. Na tom putu ogromna većina pojedinaca doživljava ispade emocija,krize volje, strahove, odbojnost, malodušnost, euforiju, postojanost i nestr-pljenje.

Stari majstori smatraju da je ovo odličan put, da čovek počne da uviñasebe i svoje mesto u svetu, jer je vežbanje tehnike istinski kreativan rad, isku-stveni rad, doživljeni rad.

Karate-tehnika ima mnogo dimenzija, upotreba i tumačenja. Stari majstori govore da je tehnika potpuno individualna i individualno

prilagodljiva. Svaki pojedinac unosi sebe u tehniku, unosi i doživljava svoj ki(″dušu″). Kvalitetna tehnika nije posledica potpuno svesne akcije. Ona je preodraz unutrašnjeg, spiritualnog iskustva, mentalne rutine, kojom je dovedenado individualnog savršenstva. Mnogo je ljubavi, volje, rada, odricanja, upor-

241

nosti... uloženo u svaku pojedinu tehniku, u svaki, pa i najmanji pokret. Ti ele-menti (rad, odricanje, upornost...) i čine karate-tehniku, ona je od njih pri-marno sazdana. Tehnika predstavlja ″mentalno ogledalo″ onoga ko je vežba.Tako može da se lako uoči da neurotične osobe imaju grčevitu, isprekidanu,neujednačenu tehniku; mirne osobe stabilnu, formalno korektnu tehniku ura-vnoteženog toka; rezignirane ekspresivnu, dinamičnu, relativno izbalansiranutehniku kraćeg toka...

Sve crte ličnosti i osobine pojedinca ogledaju se u njegovoj tehnici, unjegovom radu, jer taj rad i on – postaju jedno, nerazlučeno.

Karate-tehnika mora da se neguje, da se o njoj vodi računa, da se pazina nju. Ona je kao nežna biljka. Potrebno je mnogo nege, zalivanja, pažnje,jer je ta biljka osetljiva – vrlo lako može da uvene a teško ju je dovesti do cve-tanja. Tako je i sa tehnikom – potrebno joj je mnogo toga, i veoma je osetljiva,lako može da nazaduje i da propadne, a teško ju je razviti. Simbolički rečeno,kada tehnika procveta, to je vidljivo samo na tren, samo u magnovenju, to jepre doživljaj nego čist (kognitivni) uvid, pre je osećaj nego misao. Stari učite-lji to nazivaju okugi – trenutni doživljaj ideje (tehnike). To se dešava ili ne de-šava. Dešava se samo ako pojedinac neguje tehniku, uvežbava je uporno,strpljivo i sa voljom, ako tehnika predstavlja njega i više od njega, ako teh-nika postane on sam – taj identitet rezultira sa ″okugi″, transcendentalnim uvi-dom, trenutnom ne-umskom spoznajom spiritualne ideje karatea.

Individualnost karate-tehnike je takva, da tehnika oslikava pojedinca upotpunosti. Majstori kažu da se čovek i tehnika ogledaju kao nebo i more. Kaošto se svaka promena na nebu ogleda u moru, i to svaki, pa i najmanji oblik,tako se sve što čovek doživljava ogleda u njegovoj tehnici. Nebo i more imajuodreñenu simboliku u istočnjačkoj mitologiji, filosofiji, praktičnoj misli.Istočnjaci govore da je čovek isto kao i nebo, veliki, moćan, beskrajan, čist,ali da može da bude i prepun oblaka, mutan, kišovit; iz njega mogu da provalesnegovi, oluje, munje i gromovi – ogromna besciljna energija, emotivno praž-njenje, neravnoteža. Upravo ta dinamična promena stanja čini spoljašnje po-našanje pojedinca.

Karate-tehnika je kao more - beskrajna, amorfna, beskrajno duboka ibeskrajno moćna, sveprisutna, u nju se sve uliva i iz nje sve izvire. More uvekoslikava nebo.

Stari majstori tumače sve pojave, navike, osobine, dešavanja... svojomtehnikom, osećajem za svoju tehniku. Veliki eksperti karatea su u stanju da,gledajući pojedinca kako radi tehniku, kažu mnogo toga o njemu – da li je″dobar″ ili ″zao″, trenutno miran, postojan, uporan, da li ima briga, da li jezdrav, ko je, odakle dolazi i kuda ide (u filosofskom smislu), da li je umoranili odmoran, rasejan ili koncentrisan, da li živi svojim normalnim tokom ili jenešto promenjeno. Veliki eksperti imaju i tu moć da, gledajući pojedinca, ne-pogrešivo odrede da li je neispavan, gladan, neraspoložen, šta ga muči i oku-pira... često imajući bolji uvid u trenutnu situaciju od njega samog, iako ga tekpovršno poznaju.

Ova moć ljudskog uma je negovana u tradiciji karatea i bila je cenjena

242

kao vodič i putokaz do učenikovog srca, do njegove misli i ideje. Često suučitelji savetovali, upozoravali ili korili učenike i ne znajući činjeničku istinu,ali poznajući ljudsko srce i dubinske ekspresije karate-tehnika, poistovećujućije sa čovekovom suštinom.

Karate-tehnika ima primarnu tradiciju u karateu i filosofsku poruku,kao i simbolično značenje. Svaka od pojedinih tehnika ima za cilj da predstavijedan ili više (elementarnih) postulata praktične filosofije. Ovo se naziva buss-hin ili spiritualna ideja tehnike. Pojedine tehnike govore o nastanku života ilismrti, o saznanju (stvarnosti, istine, ideje...), o suštini sveta... ali mogu dapredstavljaju i nešto složeniju poruku, savet, praktičnu mudrost. Tako poje-dine tehnike govore o tome kako se ponašati u kriznoj situaciji, u usamljeno-sti, odbačenosti, kako prevazići prepreku ili teškoću, kako savladati napor ilidostići postavljeni cilj. Jasno je da je ta poruka na simboličkom, iracionalnomnivou poimanja, pa je za njeno tumačenje neophodno da učenik ima sposob-nost iracionalne spoznaje, da bi stekao uvid u busshin.

Busshin tehnike se ogleda u celokupnoj tehnici – njenoj formi, načinuizvoñenja, toku pokreta, energetskom balansu, buji-u... On nastupa tek poslevišedecenijskog rada, upornog, metodičnog i stalnog vežbanja pojedine teh-nike, na stupnju kada je ona u potpunosti usvojena i pošto je roñen indivi-dualni osećaj za nju.

Za busshin se kaže da je to ″sunce ki-a″ jer je neraskidivo vezan za ira-cionalno poimanje i kontrolu toka ki-a, i on (busshin) nastupa kao posledica,predstavlja uvid – meditativno znanje.

Stari učitelji veruju u magijsku moć karate-tehnike, pridajući joj mate-rijalno nadegzistentno dejstvo i moć.

″Ako on vežba tri puta, ti vežbaj šest puta″ kaže Shoshin Nagamine.Ovo govori o cilju, želji da se razume, da se ″uspe″, govori o odricanju, tr-pljenju, upornosti i, pre svega, bezgraničnoj ljubavi za karate i o predanostikarateu.

Stari učitelji govore da vežbanje tehnike dovodi do savršenstva. Doži-veti njeno savršenstvo znači biti i sam, pomalo savršen. Osetiti savršenstvo,–to donosi želju da se ono doživi. Videti savršenstvo,– to donosi zavet da sepoñe putem savršenstva, da se krene put njega.

Veliki je broj onih koju su svoj život posvetili vežbanju tehnike, nikadaje ne ″upotrebljavajući″ (ovde se podrazumevaju i kate, ili pre svega kate).Oni su osetili nešto od plemenitosti, veličine, snage i moći i, pre svega, uni-verzalnosti karate-tehnike. Mi smo danas svedoci pojave da se tehnika kon-stantno simplifikuje i rapidno reducira, da bi se što brže i lakše usvojila. Svešto izlazi iz tog kalupa, odbacuje se ili negira. Generacije mladih karateka ne-maju mogućnosti da osete ili upoznaju ništa od prostrane oblasti karate-teh-nike, od njene lepote i snage.

Možda je teško zahtevati od pojedinca da uvežbava stotine različitihtehnika. Naravno, to je i nemoguće, ako on vežba samo nekoliko puta ne-deljno. To je predmet svakodnevnog višečasovnog i napornog rada, kakav nije

243

uobičajen u sredini u kojoj živimo, niti praktikovan i popularisan u stručnimkrugovima.

Prava je retkost sresti osobu sa širim horizontima i odreñenom erudi-cijom poznavanja karate-tehnika, koja prevazilazi standardne, priličnoskučene okvire. Jasno je da poznavanje genealogije pojedinih tehnika, kao ipraktikovanje većine manje poznatih ili ezoteričnih tehnika nije i ne može dabude predmet rada u običnim karate-klubovima ili centrima, ali je žalosno toda je veoma mali broj pojedinaca, koji se interesuju da svoje znanje prošire iiskustvo prodube, i da steknu uvid, praktikujući i one tehnike koje su ″ne-svrsishodne″, naravno sa puke, banalnije tačke gledanja. Verovatno je da jeova pojava karakteristična za stanje velike većine marcijalnih umetnosti u za-padnom svetu koji je pradigmatski, ipak, racionalan i prokompetitivno ori-jentisan, ali i prokompetitivno ograničen, a doživljava uticaj iracionalne iindividualizirane dimenzije istočnjačke veštine, koji apriorno, gotovo intui-tivno odbacuje, bar kada se podrazumeva kontekst velike većine pojedinaca.

VRSTE TEHIKA (TAISO, KEIKO, RENSHU)

Govoreći o vrstama tehnika moramo uvek da imamo na umu da jednukarate-tehniku, aproksimativno govoreći, odreñuju ki, kime i kokyu. Takoñesam već napomenuo da je kvalitet tehnike strogo individualan i individualnoprilagodljiv. Kompleksni faktori koji odreñuju jednu tehniku su takoñe indi-vidualni i predstavljaju predmet iskustva.

Uzimajući sve ranije izneto u obzir, izgledalo bi gotovo lišeno smislagovoriti o ″vrstama″ tehnika, ali to nipošto nije tako. Kada se govori o vrstitehnike misli se na aspekte, način izvoñenja, poimanja... odnosno onaj ele-ment ili faktor koji se pri uvežbavanju ili prezentovanju više potencira u od-nosu na ostale, pa je i razmatranje vrste tehnika samo uslovno, a kasnije iznetapodela je jedna radna hipoteza teorije karatea, predstavlja okvirnu a ne su-štinsku odrednicu prakse karate-tehnika.

U osnovi, postoje tri vrste, načina izvoñenja tehnika i to su: taiso, keikoi renshu.

Taiso

Taiso znači izvesti tehniku odnosno pokret kao ideju. Taiso insistira naformi i toku pokreta, bez upotrebe veće snage ili izraženije brzine.

Taiso se može shvatiti u užem ili širem smislu. U užem smislu shvaćen, taiso znači izvoñenje osnovne karate-tehnike

(ali samo tehnike), na način koji sam upravo spomenuo. Ovako shvačen taisopredstavlja odreñeni deo svakodnevnog rada u klasici karatea i po pravilu seizvode pre ″centralnog″, napornog i maksimalno opterećujućeg dela vežbanja

244

i (ili) posle njega, što je u praksi svakodnevnog vežbanja dosta retko.. Ovo jerad koji ne zahteva posebni telesni napor ali zahteva postojanu koncentraciju.Forma tehnike odreñuje samu tehniku. Formu valja osetiti i udubiti se u nju,prihvatiti je kao sastavni, odredišni deo i element tehnike, što je bazični zah-tev pri izvoñenju taiso.

Naredni zahtev je kontinuirano izvoñenje tehnike, samim tim i održa-vanje kontinuiteta delimičnog opterećenja koji dovodi (prirodno) do posebne,umerene ali konstantne vrste kokyu-wasa, pri čemu su respiratorni organi kon-stantno opterećeni.

Kada se ovo savlada, gotovo neminovno se javlja mentalni doživljajtoka pokreta a kasnije i kontrola toka pokreta. Klasika karatea smatra da jeovo istinski napredak, jer ga prati, na odreñenom višem nivou, osećanje ki-a– vitalne energije. Krajnji domet kvaliteta taiso je buji, beznaporna prirodnatehnika, ali to umnogome prevazilazi učenički nivo.

Taiso kao način rada se neminovno, u svom elementarnom obliku, ko-risti pri radu sa početnicima, i to iz najprostijeg razloga što bi oni vrlo teškomogli da prihvate drugačiji.

Takoñe se efikasno koristi kod osoba koje nisu odreñeno vreme vež-bale, kao ponovna adaptacija na redovno izvoñenje tehnike, jer bi drugačijipostupak bio destruktivan, čak i u odnosu na zdravlje. Taiso se koristi, kao gla-vno vežbanje, i kada je pojedinac bolestan, iscrpljen, neispavan, gde bi izla-ganje maksimalnom opterećenju pri radu tehnike takoñe bilo besmisleno,teško moguće, a ponekad i zdravstveno neopravdano, pa čak i opasno.

Stari učitelji tvrde da taiso znači idealan tok kretanja vitalne energije,ki-a, i da predstavlja odličan metod u preventivi i rekonvalescenciji mnogihoboljenja, kao i da vraća ″prirodno zdravlje″, da otklanja nervozu, strahove,brige...

U jednom širem smislu posmatran, taiso znači, pored prethodnog, skupsvih vežbanja u karateu koja ne pripadaju ″čistoj″ karate tehnici, kao što su(uslovno rečeno) vežbanje zagrevanja, razgibavanja. Ove vežbe su u karateuveoma specifične i ne predstavljaju samo pokrete, već se izvode na načinsličan karate-tehnici, sa istim principima (ki, kime, kokyu...).

Postoji veoma širok spektar vežbanja taiso od kojih većina vodi pore-klo iz ranijih yoga-sistema, koji su danas formulisani (uglavnom) kao hatha-yoga. Evidentno je i to da što je škola tradicionalnije orijentisana, to taiso višeasocira na modifikovanu yogu, ali i to da se vežbanje taiso bitno razlikuje odsportskog pojma ″zagrevanje″ ili ″razgibavanje″. Često su vežbe taiso samesebi cilj, same su sebi dovoljne, ali mogu da predstavljaju uvod ili pripremuza karate-tehniku, u najširem smislu te reči.

Kvalitetan taiso zahteva i mentalnu kontrolu toka pokreta, kao iosećanje vitalne energije – ki-a. Vežbajući taiso, pojedinac upoznaje širokspektar kimea, koji se razlikuje od ostalih načina izvoñenja karate-tehnike.Ovde se intenzitet kimea menja, i u toku same, pojedine tehnike taiso, i tokom

245

izvoñenja različitih tehnika, ali gotovo nikada nije maksimalan, niti je na nuli,već se uvek kreće izmeñu ta dva ekstrema. Taj prelaz, to kretanje kimea jedosta blago, iako ima i izuzetaka. Po ovome vidimo da taiso predstavlja, posvim svojim odlikama, grupu umerenog vežbanja, koje je dostupno svima iveoma je potrebno pojedincu kao psihofizičkoj celini, jer predstavlja idealnimodel kvalitetnog a nenapornog vežbanja i predstavlja put sopstvenog usavr-šavanja.

Keiko

Keiko predstavlja tehniku izvedenu uz maksimum psihofizičkih na-pora. U ovom slučaju dominira moćni, snažni kime smenjivan potpunom, to-talnom energetskom prazninom. Energetski gubitak je, zbog ovakvog načinarada, veliki. Ovakav rad predstavlja napor za pojedinca.

Izvoñenje keiko zahteva dinamičnu kokyu-wasa i sposobnost ko-rišćenja većih količina kiseonika za kratko vreme (klasičnu aerobnu sposob-nost), kao i dobru plućnu ventilaciju. Kako je ovo posledica uvežbanosti iprakse, ovakav rad, naročito kada duže traje, preporučuje se jedino osobamakoje su, procesom vežbanja, dovedene u odgovarajuće psihofizički stanje i,mogu da ga izdrže bez štetnih posledica.

Kako je keiko tehnika izuzetno naporna, nije preporučljivo dugotrajnoi često ponavljanje keiko tehnike pri pojedinačnom vežbanju u slučaju bilokakve abnormalnosti kao što je bolest, neispavanost, prethodno nevežbanje islično.

Keiko znači maksimum brzine, snage i (obično) dinamike. Tokom radakeiko pojedinac nije u potpunosti svestan samog rada, ritma sopstvenog disa-nja ili pogleda, već je okrenut unutarnjim zbivanjima u domenu same karate-tehnike.

Kvalitetni keiko znači i poznavanje toka pokreta i buji, jer buji garan-tuje kvalitet ove tehnike. Dugotrajno uvežbavanje keiko tehnike obično vodido uvida u energetski balans, kako individualni, tako i svake pojedine tehnike,ili uvid u samu suštinu tehnike – stvara se individualni osećaj za tehniku kojije blizak intuiciji.

Keiko predstavlja intenzivnu nesvesnu mentalnu aktivnost koja jepraćena spoljašnjom aktivnošću, dinamikom. Keiko dolazi tek posle taiso,iako dobro uvežbani karateke koriste minimalni taiso koji predstavlja dovoljniuvod za rad keiko. Takvi pojedinci su u latentnom stanju spremnosti i nikadanisu sasvim nepripremljeni za rad karatea, kojega mogu da počnu gotovoodmah ili posle nekoliko minuta taiso.

U klasici karatea postoje mentalne vežbe pripreme koje su nevidljive

246

spoljašnjem posmatraču, a vrlo su efikasne za onoga koji ih koristi, pa je ve-rovatno da odreñen broj vrhunskih karateka poznaje i koristi ove vežbe prerada, što posmatraču izgleda kao da je pojedinac ″nepripremljen″ počeoodmah da radi.

Uvežbavanje keiko se obično radi periodično, ali konstantno, na primersvaki dan ili svaki drugi, u zavisnosti od nivoa napretka u radu karatea, štostvara odreñenu naviku. Posle višegodišnje prakse da se redovno i često upraž-njavaju keiko–vežbanja, pored svih pozitivnih efekata na psihofizičkomplanu, javlja se i navika, da se nastavi sa tim vežbanjem, koja, posle odreñenogperioda, može da preraste u potrebu.

Evidentno je i to da pojedinac oseća potrebu da stalno povećava kvan-titet vežbanja jer, ako se zadrži na istom nivou, to sve manje zadovoljava nje-gove potrebe, nego samo, za odreñeno vreme, održava već postignuti kvalitet.Da bi napredovao, pojedinac mora da povećava i obim i spektar vežbanja, dau kontinuitetu dodaje nova vežbanja, da povećava broj uvežbavanja ranijih,prethodno naučenih i usvojenih, da kvalitativno oplemenjuje vežbanje, doda-jući sve složenije vežbanje i istovremeno povećavajući obim vežbanja. Jasnoje da ovakav rad zahteva odreñenu snagu volje, dosta vremena, odricanja, na-pora...

Jedna od posledica ovakvog rada je i navika, unutarnja potreba da se tajrad obavi i to u onom obimu i u ovom vremenu u kome je to uobičajeno. Tajrad postaje rutina u pozitivnom smislu, navika i potreba u toj meri da je pre-duslov za normalno psihofizičko funkcionisanje pojedinca. Ukoliko rad izo-stane, a vreme je da se on obavi, pojedinac doživljava neprijatne, čak i bolnesenzacije. Ako nije u mogućnosti da vežba, ili ne vežba iz drugih razloga, po-jedinac može da se oseti loše, tromo, bezvoljno, apatično, razdražljivo, daoseća intenzivnu glavobolju, bol u celom telu, pritisak u glavi, da sporo misli,da se teško koncentriše, slabi mu moć reagovanja i sposobnost uviñanja – jed-nom rečju, on je u lošem psihofizičkom stanju. U apstinencijalnoj je krizi, na-ravno u pozitivnom smislu.

Ako je pojedinac dugo vremena navikao na svoj režim rada, pa taj radizostane ili, što je još gore, konstantno izostaje u toku više dana, nedelja, moguda se jave, pored opisanih, i senzacije intenzivnog i parališućeg bola, kon-stantni napadi jake, gotovo neizdržive glavobolje, drhtavica i treperenje u telu,muka, gañenje, povraćanje i osećaj odbojnosti prema hrani, naglo mršavlje-nje i slabljenje celog organizma, periodi promene depresivnog i agresivnogstanja i ponašanja, nenormalno reagovanje, a kasnije i dezorijentacija, gub-ljenje pojma o vremenu i vlastitom identitetu, neprijatne epizode halucinoge-nog karaktera...

Najveća opasnost od nevežbanja preti pojedincu ako poznaje i godi-nama redovno praktikuje keiko, renshu i mentalna vežbanja – rituale i slično.Oni postaju deo pojedinca, nerazlučivi deo njegove ličnosti, način ponašanja...Ako se takav rad spoljašnjim sredstvima onemogući (jer je teško zamisliti daga sam pojedinac prekine, poznajući iz sopstvene prakse negativne senzacije

247

makar i jednog propuštenog vežbanja), posledice su još neprijatnije, mogu dase jave i mentalni poremećaji, pa i totalno duhovno rastrojstvo. Valja napo-menuti da su sve ove posledice privremene i nestaju sa započinjanjem uo-bičajenog vežbanja, nestajući sa njegovim progresom, da bi postale samoneprijatna uspomena kada se dostigne približno raniji nivo kvaliteta.

Ovo važi, naravno, ako duhovno rastrojstvo nije uzelo maha, u komslučaju ono može da bude trajno i otporno na poznate načine ″lečenja″.

Renshu

Renshu tehnika je prvenstveno mentalna disciplina u domenu karatea.Kod renshu dominira unutarnji osećaj za tehniku i doživljaj busshin, mentalnopoimanje tehnike, njene spiritualne snage i poruke. Klasika karatea tvrdi dasvaka tehnika ima svoju unutarnju poruku i simbolično značenje. Otkrivanjeove poruke i ovog značenja je put izvoñenja renshu tehnike, a u tom cilju sečesto koriste i kate.

Renshu predstavlja posebnu vrstu intuitivnog, spiritualnog saznanja iindividualnog uvida. Renshu u svom primarnom obliku predstavlja savršen-stvo i harmoniju svih elemenata tehnike – idealnu tehniku. Izvoñenje renshuotvara karateki novo polje mentalnog iskustva na nadčulnom nivou.

Pojedincu se otvaraju vrata do tada nepoznatih svetova, svetova nje-gove unutrašnjosti, svetova multiple halucinogene vizije; to je, po svojoj pri-rodi, iracionalna spoznaja, mentalni uvid, imaginativna kreacija, iskustvenekreacije. Napredni renshu doživljaj znači odreñeno ekstatičko stanje svesti,pri čemu se gubi osećaj za materijalnu realnost i kontakt sa datom stvarnošću,gde imaginativni doživljaj nadčulne spoznaje i iracionalne kreacije dobijajukvalitet realiteta, jedine postojeće realnosti, alternativne mogućnosti egzi-stencije.

Kako ovo produbljuje mentalno iskustvo i potencira kreativne, ali pr-venstveno iracionalne crte ličnosti, klasika karatea smatra renshu istinskimkreativnim napretkom, dominantnim kvalitetom karate-prakse. Renshu imatakav uticaj na ličnost da se kod nemaštovitih ličnosti javljaju izrazite i bujneimaginativne senzacije, kod nekreativnih se budi uspavana kreativna potreba,kod racionalno orijentisanih - iracionalna lucidnost.

Kako je ovo predmet rada na vrlo napredom stadijumu i daje mo-gućnost svesnog manipulisanja unutarnjim bićem čoveka, ovakav rad prakti-kuju iskusni učitelji, a samostalno samo pojedinci koji imaju iza sebedugotrajnu praksu u tom domenu.

OSNOVNI ELEMENTI KARATE-WASA

U toku dosadašnjeg izlaganja, a i u nekim svojim ranijim publikaci-

249

jama, osvrnuo sam se i na neke elemente karate-tehnike. Smatrajući ovu temutemom od posebne praktične važnosti, posebno ćemo je obraditi.

Načelno govoreći, svaka karate tehnika ima dva vida – spoljašnji i unu-trašnji.

Spoljašnji vid karate tehnike se odnosi na formu i način izvoñenja, sin-hronost (odnosno asinhronost), brzinu, snagu...

Unutrašnji vid, po klasici teorije karatea, čine tok pokreta, energetskibalans, buji i busshin.

Iz ovako determinisane postavke, jasno je da je nemoguće strogo odvo-jiti spoljašnji i unutrašnju vid tehnike, već oni zajedno čine kompletnu karate-tehniku.

Valjalo bi se ozbiljno pozabaviti unutarnjim vidom karate-tehnike,tokom svakodnevnog vežbanja.

Tok pokreta

Tok pokreta je prva mentalna komponenta karate-tehnike. To je osećaj,saznanje, doživljaj glatkog, elegantnog, potpunog, ispunjenog pokretaodreñene tehnike, pri čemu ovo nije ni u kom slučaju definicija, već pokušajda se dâ jednostavna deskripcija ovog elementa.

Tok pokreta je predmet iskustva. Spoljašnji posmatrač može vrlo efikasno i lako da proceni kvalitet

nečije tehnike posmatrajući tok pokreta, za šta nije potrebno neko posebno du-gotrajno iskustvo u ovom domenu. Posmatrajući dvojicu karateka, pojedinacmože vrlo brzo i lako da utvrdi koji je od njih dvojice više usvojio i izgradiotok pokreta, jednostavno posmatrajući njegovu tehniku. Može da se desi dakarateka radi formalno korektnu, „snažnu“ i „brzu“ tehniku, ali je ona ispre-kidana, deluje nervozno, nezavršeno, nezgrapno, grubo – njoj nedostaje iolekvalitetan tok pokreta.

Kako je ovo primarno unutarnji elemenat, on nije u direktnoj zavisno-sti ni od jednog od spoljašnjih elemenata. Često se dešava da je kod osoba kojepotenciraju (najčešće) „brzinu“ i „snagu“ tehnike, tok pokreta neizgrañen, ne-usaglašen sa tehnikom. Takoñe se često dogaña da karateka sa manjom brzi-nom i snagom tehnike, ali boljom formom, ima mnogo kvalitetniji, doživljenitok pokreta.

Tok pokreta je u karate došao iz drevne (hatha) yoga-tehnike, stare višehiljada godina.

Tok pokreta je mentalni doživljaj tehnike, a njegov rezultat je izuzetnomeka, glatka, usaglašena tehnika. Dolazi do harmonije tela, uma i pokreta.Kvalitetan tok pokreta donosi smirenost, dinamičnu nepokretnost. Jasno je dasâm tok pokreta bazira na ″dubokoj″ formi, stabilnosti i iskustvu u vežbanjutehnike. Tok pokreta može da se primarno oseti, jer zavisi od mentalnog do-življaja ki-a. Tek kada ki počne da ″cirkuliše″ po volji, u harmoniji sa telom,umom i univerzumom, javlja se kao posledica dobar, uravnotežen i harmo-ničan tok pokreta.

249

Stari učitelji govore da u početku karate-tehnika teče kao brzi planin-ski potok, da bi posle toga tekla kao široka, spora ravničarska reka, i na krajuse ulila u more, u Savršenstvo, Beskraj, Harmoniju. Tako se i tok pokreta uči,prihvata, prilagoñava, da bi na kraju postao sastavni deo tehnike, njeno savr-šenstvo, tehnika sâma.

Kako stari učitelji smatraju da bi pojedinac trebalo da živi u harmonijii jedinstvu sa svim što ga okružuje, da uči, prihvata i saznaje na prelogičan,tačnije na metaracionalni način, ova analogija tehnike i reke predstavlja edu-kativni metod toka pokreta u drevnom karateu.

U tradicionalnim školama u prošlosti, osnovni edukativni metodučenja toka pokreta je Tensho kata.

Energetski balans

Energetski balans je naredni stepen ispoljenja harmonije u karate-teh-nici. Svaka karate-tehnika ima svoj energetski balans, bliži ili dalji od ideal-nog. Energetski balans je stanje, osećaj da u svakom trenutku izvoñenjatehnike postoji ista količina i raspored vitalne energije – ki-a, u svim delovimatela, a tokom kompletnog izvoñenja tehnike. Jasno je da idealno izbalansiranraspored nije prisutan u većini tehnika, već je promenljiv u zavisnosti od teh-nike.

Po teoriji, tehnika sa idealnim energetskim balansom je teisho-wasa (aline sve). Neke škole tradicionalno orijentisane, često koriste ovu grupu tehnikada bi upoznale učenike sa idejom i primenom energetskog balansa na prak-tičnom primeru.

Osećaj energetskog balansa je dokaz kvalitetne tehnike i on se javljatek nakon niza godina rada. Da bi pojedinac osetio energetski balans, on morada ume da kontroliše ki, da upravlja njime, da ga doživi, oseti, ispuni. Ene-rgetski balans je sličan osećaju punoće, energetske ispunjenosti u koju je unetaharmonija, jedinstvo. Poznavati i doživljavati energetski balans se može samoposle dužeg perioda koncentracije na tehniku i meditativnog uvida u nju.

Stari majstori govore da sve što postoji u prirodi postoji u harmoniji,savršenstvu, idealnom poretku. Onaj ko nije mudar, želi da promeni taj tok,taj odnos meñu entitetima. Onaj koji je mudar, on ga uviña, prilagoñava muse, doživljava ga i ostvaruje, doživljavajući i ostvarujući tako svoju slobodu,svoje ostvarenje, stapanje sa univerzumom, opštim, apsolutnim.

Energetski balans je ostvarenje ove ideje na nivou čoveka. Saznati ene-rgetski balans znači i pomiriti se, prihvatiti, snagom volje prevazići prolaznoi trenutno, da bi se doseglo večno i apsolutno.

Ozbiljan napor očekuje pojedinca na putu harmonije energetskog ba-lansa, jer to zahteva meditativnii uvid u svaku pojedinu tehniku. Kate pred-stavljaju savršene modele za saznanje i praktikovanje energetskog balansa,postepeno vodeći pojedinca ka sve složenijem razvojno progredirajućem na-prednijem balansu.

Energetski balans je dobrim delom izvan domašaja racionalnog isku-stva i predstavlja iracionalnu spoznaju, nadiskustveni doživljaj. Kao mentalni

250

doživljaj, on nema halucinogenu, već pre spoznajnu, imaginativnu prirodu, ipredstavlja meditativni vid egzistencije.

Pojedinac bi trebalo da bude iskusniji poznavalac da bi osetio, gleda-jući nekoga, u kojoj je meri ovaj savladao energetski balans. On se u spolja-šnjosti manifestuje odmerenim i primarno doživljenim tehnikama, kojeizgledaju kao posledica prakse. Oseća se energija „uložena“ u tehniku, ali tonije puka fizička snaga. Oseća se harmonija, unutarnja ravnoteža, čija je po-sledica svaka izvedena tehnika, svaki pokret. Rad prate smirenost i ozbiljnost,odmerenost i kontrolisanost, vidljivo usklañeni u jedinstvo, i izuzetno har-monični.

Energetski balans je stav dinamičke komponente tehnike i javlja se teki samo tada kada je tok pokreta u potpunosti usvojen i često praktikovan.

U drevnom karate(do)u, osnovni edukativni model za učenje energet-skog balansa je Sanchin kata.

Buji

Buji se javlja kao kvalitativni rezultat nadilaženja spoljnog i unutarnjegbalansa, toka pokreta, energetskog balansa, mentalnog uvida i kontrole teh-nike, kao i doživljaja i kontrole ki-a na već uveliko ovladanom nesvesnomnivou... da pomenemo samo najvažnije.

Termin buji znači, etimološki, „beznaporna priroda fenomena“, a od-nosi se na beznapornost, beznapornu prirodu svake tehnike, iako ovakvo nje-govo prezentovanje nije ni izdaleka potpuno.

Spoljašnjem posmatraču tehnika koja je izvedena sa buji izgleda gla-tko, nenaporno, apriorno, savršeno harmonično.

Uvid (u) buji obično sledi tek po doživljaju nadsvesne ekstaze i uvekga prati posebno stanje svesti, poništenje forme i obima ega – oslobañanje ne-svesnih snaga i sadržaja, ponekad i halucinogena stanja.

Buji se razlikuje od tehnike do tehnike, specifičan je, pri čemu uvid umogućnost i način izvoñenja buji znači istovremeno i uvid u samu tehniku,njenu suštinu. Rad tehnike ″sa″ buji može da predstavlja (i) veliki utrošak psi-hofizičke energije, totalne energije, ali pojedinac nema osećaj da troši ene-rgiju. Njegova svest je toliko sužena da poima samo tehniku, njenu filosofskusuštinu odnosno simbolički sadržaj – busshin.

Buji znači biti slobodan i biti svoj.Ovde više pojedinac ne radi tehniku i ne percepira je, već sâma tehnika

radi tehniku, pojedinac ovo doživljava na nadčulnom nivou, poistovećujućise sa njom, postajući tehnika i više nego tehnika, postajući sve tehnike, po-stajući sve, jednostavno postajući, bez dodatka bilo koje odrednice.

Zenovski orijentisani učitelji tradicionalnog karatea posebno insistirajuna ovom fenomenu, jer je blizak zenovskoj metodologiji i doživljaju stvarno-sti.

Stari učitelji govore da sve što postoji, to se i dešava, bez želje da se

251

desi ili ne desi, bez želje da se bilo šta promeni, ″bez žaljenja i bez reči″. Vetarduva, sunce greje, munja seva, kiša pada – to je dešavanje, apriorno dešava-nje, ″dešavanje dejstva″ - beznaporno, glatko, savršeno. Kako meñu svim de-šavanjima vlada harmonija, tako i buji predstavlja totalnu harmoniju,harmoniju na nivou univerzuma, predstavlja poistovećenje čoveka i univer-zuma, dešavanje poistovećenja, savršeno dejstvo.

Doživljaj buji je doživljaj identiteta, identifikacije sa iracionalnim pred-metom karate-tehnike, akcije, suštine.

Buji je savršena akcija, jer akcije nema, a akcija se dešava. Harmonijaje prisutna i sve što postoji je podreñeno univerzalnoj harmoniji.

Buji predstavlja i odnos tragedije i lepote, unikatnosti postojanja, filo-sofsku poruku univerzuma, lice i naličje istine, Doživljaj, Biti, Moći, Hteti,Znati, Postati...

Busshin

Busshin je filosofsko-simbolička poruka, unutarnje značenje svake teh-nike. Busshin je vezan uz tehniku od njenog nastanka i teži da prezentuje sveo-buhvatnost, ekstremno široko polje primene i dejstva svake tehnike.

Busshin može da bude filosofska poruka i simbolički vid edukativnogmetoda, i predstavlja predmet isključivo meditativnog uvida u tehniku. Poz-navati busshin tehnike znači osetiti, razumeti dubinu i višeslojnost poruke iideje tehnike, njenu tajnu, njen život i njenu suštinu. U krajnjoj liniji, to značipribližiti sebe ideji tehnike, ali i sebi samom, svojoj ideji.

Busshin ima simbolički nesvesni uticaj koji izranja na površinu svestiu posebnim stanjima, i uvek se javlja kao poruka, zagonetka, simbolički dataideja koja traži tumačenje ili meditativni osvrt, ali može da bude i edukativneprirode, da govori o čoveku, njegovim problemima i njihovom rešenju, o pat-nji i njenom poreklu, o bolu, istini, pravdi, ideji...

Evidentna je i očigledna činjenica da je busshin primarno element or-todoksne tradicije karatea i da je izvan opsega pažnja ogromne većine vežbačaizvan ovako determinisanih tumačenja karatea, što je i razumljivo kada se imau vidu elementarna arhajsko-meditativna priroda i geneza ovog elementa.

NAPREDNA TEHNIKA

Ako pojedinac, vežbač sa ozbiljnijim pretenzijama u domenu karatea,želi da se bavi naprednijim, složenijim tehnikama, on mora da se, hteo to iline, obrati stilskom karateu.

Koliko su početničke i učeničke tehnike u većini „standardnih“ stilovaslične (ali ne sve), toliko je naprednija tehnika odraz specifičnosti jedne školeili stila.

Jedan izgrañen, teorijski potpun i praktično proveren stil obično poz-

252

naje sopstvene početnike i učeničke tehnike, što se vrlo često svodi na varija-cije opštijeg tumačenja tehnika koje su poznate većini stilova, barem u njiho-voj savremenoj verziji. To znači da velika većina savremenijih stilova, ali ionih koji imaju starije poreklo, poznaje na primer geri-wasa izvedene u pro-stornom smislu put napred, put nazad, na stranu, kružnu tehniku, a u domenute-wasa tehnike čelom pesnice put napred, tehnike bridom dlana u „blokira-jućoj funkciji“... a način izvoñenja, svrha, upotreba, forma, prateći stav kojise koristi, bazično i „školsko“ kretanje koje je u njihovoj funkciji... podležuosnovnim psihofizičkim i idejnim principima datog stila, i praktikuju se uskladu sa njima, u skladu sa ustaljenom praksom i tradicijom, tumačenjemnajistaknutijih učitelja iz prošlosti...

Na taj način, jedan pojedinac, početnik ili učenik, može da se, uz manjeteškoće, koliko-toliko uspešno adaptira na tehniku neke druge škole ili stila,pogotovo ako se radi o sličnim ili istorodnim školama ili stilovima.

Pored toga, sve škole poznaju odreñeni broj ezoteričnih tehnika i teh-nika koje se prezentuju na naprednijem nivou. Te tehnike najčešće vode po-reklo od arhaičnih i drevnih tehnika, predstavljaju tumačenje, verziju,varijantu, modalitet, teorijsku studiju mogućnosti tehnike koju je dao nekiistaknuti učitelj, bio on poznat istoriji karatea ili ne, koji je savremenik ili pri-pada istoriji... ili, što je vrlo često, te se tehnike javljaju u katama i uzete su izneke od kata, a vežbaju se i izvan te kate, jer im je potencirana važnost, slo-žene su za razumevanje i izvoñenje, pa ih valja (i) zasebno praktikovati.

Moglo bi da se kaže, uz odreñenu rezervu, da se škole odnosno stilovimogu da raspoznaju i „tumače“ (i) na osnovu ovakvih tehnika odnosno kata,ako se ne radi o prvobitnoj, arhaičnoj, drevnoj tehnici koja je dobila novi vidili tumačenje, pa čak i tada, po načinu interpretacije, moguće je odrediti stil iliškolu. Jer, postoje škole koje, u domenu tehnike, više insistiraju na pojedinimgrupama tehnika, nižim ili višim stavovima, bazičnim, pravolinijskim ili kruž-nim, elipsoidnim kretanjima, improvizovanom, situacionom ili pak formalnoodreñenom toku pokreta.

Većina škola ima, pored opštih, i specifičan vid kiai, ili specifične kiai,specifični kime i njegovo tumačenje i slično, što se najuočljivije vidi u katamakoje su karakteristične za tu školu, ili pak u katama starijeg porekla koje supretrpele neke izmene ili predstavljaju tumačenje, način interpretacije, uskladu sa bazičnim postavkama te škole.

Ova vrsta tehnike zavisi vrlo često i od interpretacije. Kako naprednijutehniku prezentuju eksperti karatea, a najčešće vrhunski poznavaoci, učiteljiili „akademici“, i to njihovo tumačenje prihvata odreñena grupacija, asocija-cija, organizacija, kao osnovni model rada tehnike, jasno je da ta tehnika uodreñenoj meri prolazi kroz prizmu njihovog tumačenja karate-tehnike inačina njenog izvoñenja.

Jedan vrhunski poznavalac, poglavar stila, akademik, rodonačelnik na-cionalne ili nadnacionalne organizacije je obično pojedinac koji se čitav nizdecenija bavi karate-praksom i koji, samim tim, ima iskustvo, rutinu i do-voljno široku teorijsku i praktičnu osnovu da interpretira „vrhunsku tehniku“.Meñutim, kako karate vrlo često potencira individualnost, a izvoñenje teh-

253

nike, ma koliko bilo formalno odreñeno, ipak predstavlja individualni odrazzamišljene idealne tehnike, prezentovanje tehnike je uglavnom pod uticajemindividualnog načina izvoñenja i tumačenja te tehnike, šire posmatrano ka-rate-tehnike i njenih bazičnih principa u celini, bilo da se to odnosi na jedanstil ili da se posmatra globalno.

Vei (tehnika) je sve.Ljudi nisu ništa.

Vei je mnogo važnija od ljudi.(Zen-kanon)

Ako si gost visoka roda, otidi a da ne sedneš.Ako si iz srednje klase, otputi se istog dana.

Ako si iz niskog staleža, prenoći ovde.(Sokan)

DOJO (i) BON-TON

Ovo poglavlje je planirano tako da u svom okviru obuhvati jednuoblast, koja je često zanemarivana ili marginalno shvaćena u domenu veštineu delu sveta u kome živimo. Naziv poglavlja se sastoji od dve reči: DOJO iBON-TON. Šta je bon-ton, poznato je. Odrednice pojma dojo zaslužuju neštoviše prostora i pažnje. Do – Jo etimološki znači Put i Mesto. Tradicionalni ka-rate bazira na individualnoj psihičkoj evoluciji, napretku iracionalne samo-realizacije, a taj postupak napretka, vreme koje se provede vežbajući, život uzvežbanje klasike karatea (i ne samo karatea) često se naziva Put ili Staza.Jasno je da je ovde dato objašnjenje bitno pojednostavljeno i da ni približnone obuhvata sve filosofske odnosno psihološke implikacije Puta. Kineska an-tička filosofska misao za isti pojam koristi termin Tao (po čemu je nastala fi-losofema Taoizam), koji ima i elemenata religioznog, mističnog i iracionalnogpoimanja stvarnosti. Perl Bak (u delima iz ″Kineske trilogije″) odreñuje Taokao ″sveti duh″, iako je i ovakav prevod termina ograničen, jer može da de-luje odbojno na racionalnu svest.

U leksici japanskog jezika analogni termin je Do. Do ima više filosof-skih, psiholoških, ali i vrlo praktičnih implikacija. Do je Put, ali i put odlaskai put povratka istovremeno, tačnije: ″Put bez povratka″. Do je i odlazak, uta-panje u nirvanu, u ništetnost materijalne egzistencije, ali i dinamički iracio-nalni metod, način katarze putem nihilizovanog ontološkog saznanja, direktnei trenutne iracionalne spoznaje ništetnosti. Do istovremeno predstavlja i idea-lizovani kanonizovani način napretka u radu neke od veština ili umetnosti.

Evidentno je i to da ″do″ u svom nazivu sadrže mnoge ″umetnosti živ-ljenja″ kao što su kyudo, judo, aikido, kendo, hapkido, goshindo... Do u ovomslučaju znači da je ″Put″ važniji od spoljašnjeg efekta, odnosno da u ovakvomtumačenju veština duhovno dominira nad materijalnim. Do znači i to da se težietičkoj, estetičkoj i kontemplativnoj iracionalnoj spoznaji i kvalitativnoj pro-

255

meni, a da su fizički, spoljni pokret i spoljašnji efekat samo način, metod, ″liku ogledalu″ unutarnjeg, introvertnog, iracionalnog, imaginarnog.

″Do″ i ″život″ približavaju se značenjskoj identifikaciji. Ne postoji dobez života ali i vice versa. Život onoga koji sledi do je do, ali i do je njegovživot. Materijalna egzistencija dolazi na nivo subegzistencije, za razliku od″nadegzistencije″ odnosno do, ali je do tu shvaćen kao Put, kao Staza, kaoNačin.

Do se vezuje za veštine, analogno tome i za karate, tako što veštineimaju imanentnu, unutarnju Stazu – Do. Vežbajući klasiku veštine, ″čovek″doživljava do i sledi do. Do i veštine nisu ni u jednoj bitnoj tački odvojeni, jerdo bez veštine i veština bez do ne postoje; tako tvrdi najsvetlija tradicija.

Tako se dolazi do trojstva: Čovek odnosno Um, Do odnosno Put i Životodnosno Staza. Tek kada je ovo troje u jedinstvu, ispunjava se do.

Do je neograničen, beskonačan i nepovratan. Spoznaja do je iraciona-lna a postizanje do ima više nivoa. Do se poima u posebnom psihičkom sta-nju srodnom transu, koje je posledica duhovne katarze i svesti o ništetnostiegzistencije, ništetnosti materijalne forme, ništetnosti i neegzistentnosti vre-mena, prostora i materije.

Život sa do i za do je filosofsko-mistični obrazac ponašanja i poimanjastvarnosti čiji je metod iracionalan, fanatizovan, alogičan. Pojam Do odnosnoTao je jedan od centralnih u pre-savremenim filosofemama dalekoistočne teo-rijsko-filosofske misli, a njegove filosofske odrednice nemaju analogni ekvi-valent u zapadnjačkoj, dobrim delom iz razloga što je poimanje do čulnonadiskustveno, mistično i iracionalno. Do je ″nerealna realnost″, iracionali-zovani spoznajni metod, katarza, ništetnost, ″najduži put″, „put kojim se naj-teže ide“.

Jo znači Mesto. Tačnije, jo je mesto gde se ostvarujue do. Jo ima višefilosofskih odnosno metafizičkih odrednica, pri čemu termin jo označavapojam mesto, prostor uopšte. Kako nas ostale odlike tradicionalnog poimanjajo ne obavezuje suviše, obratićemo pažnju na složenicu Do – Jo.

U tradicionalnom karateu dojo je ekvivalent hrišćanskom, jevrejskomi muslimanskom pojmu crkve, sinagoge, džamije, istočnjačkom poimanju pa-gode. Preciznije odreñeno, klasika marcijalnih umetnosti smatra dojo za hram,sveti prostor gde se održavaju verska odnosno religiozna služba i praksa. Potradiciji, dojo je hram karate-religije i služi za karate-praksu i karate-rituale.Dojo je sveti prostor, osvećen svetlošću i znanjem, poštovan kao izuzetan. Toje sakralni prostor (za razliku od profanog). Iz tog razloga priličan brojistočnjačkih učenika veština ulazi u dojo sa strahopoštovanjem i poniznošću.Ceremonijalna i etikeciona tehnika ima u svom okviru kompletan sistem (po-jedinačnih) rituala i ceremonija kojima se iskazuje (straho)poštovanje do-u,ritualnoj aktivnosti u njemu i Adeptima, Magovima, Prvosveštenicima i Pa-trijarsima (Sense-ima) koji rukovode ritualnim simbol-činovima u njemu(vežbanjem karate-doa).

Hrišćani u crkvi vide božji hram. Drevne karateke u dojou vide mestočovekovog (odnosno) duhovnog pročišćenja, etičke i estetičke katarze, mestogde se uči i ostvaruje. „Polira ljudski duh“.

256

Postoji i analogija izmeñu hrišćanskih, jevrejskih, muslimanskih cr-kvenih bogosluženja i verskih rituala i prakse u tradicionalnom dojou. Evi-dentan je i odreñeni stepen analogije izmeñu sveštenika, rabina, hodža... sajedne strane, i senseia u karateu, sa druge strane. Mnogi tradicionalni učiteljiimaju i svešteničko zvanje, učitelji japanskog porekla obično Šinto-religije iliBudizma, ali to nije pravilo; odreñene škole karatea u dalekoistočnim kultu-rama imaju ″sopstvenu religiju″, jer po mnogim svojim determinantama isame predstavljaju religiozni pogled na svet. Samim tim, učitelji u ovim ško-lama su ili sveštenici ili kaluñeri. Vrlo često lider neke tradicionalne škole nosititulu patrijarha odnosno prvosveštenika.

Ova analogija nas ne obavezuje više od inoformativnog nivoa, madauočavanje ove podudarnosti može da doprinese uvodu u komparativnu misaoposvećenu temama koje su predmet ove knjige.

Simbolički osvetljeno, dojo predstavlja Univerzalni Um. U dojou je sa-kupljeno sve znanje, sva moć, sva vera. Da bismo ovo ilustrovali, poslužićemose jednom analogijom: Dojo je kao plodno polje. U njega se baca seme.Učenik simbolizuje to seme i zato mnoge škole insistiraju na simboličkojsmrti, ritualnom činu nestanka. Seme niče i raste. Sensei je kao sunce: vidisve, može sve, uvek je tu da dela na najbolji način. Bez njega, seme nikada nebi proklijalo, niti bi mlada biljka izbila na svetlost dana. Mlada biljka jača iraste zahvaljujući plodnom polju i suncu iznad njega. Oni su meñusobno ne-odvojivi, kao što su sensei i dojo neodvojivi.

U savremenim uslovima prilično se retko učenicima prezentuju sve tra-dicionalne implikacije dojoa i retko se od njih traži mentalni napor udublji-vanja u ove teme. Danas se pod dojom podrazumeva svako mesto gde sevežba neka od veština pod voñstvom instruktora odnosno majstora. Iz tog raz-loga i ne navodimo kompletnu etikeciju ponašanja u dojou, jer je ona, dobrimdelom, i odraz ličnog mističnog odnosa prema stvarnosti i poštovanja i pon-iznosti prema mestu koje se smatra svetim. Retki su učitelji koji doslednosprovode i insistiraju na ovom kodeksu ponašanja, pa se on sve reñe može pro-naći u svakodnevnoj praksi, i to uz priličan napor u traženju.

Umetnik, stvarajući svoje delo,razgovara sa samim sobom

i obraća se samome sebi.(Pikaso)

257

Iluzija je prosvetljenje.Prosvetljenje je iluzija.

(Buda)

SATORI - NADSVESNA EKSTAZA

Svi hermetički sistemi, bilo istočnjački, bilo zapadnjački, imaju u svo-joj teoriji učenje o posebnom stanju duha – nadsvesnom stanju, iako je ovajtermin samo uslovan. Na zapadu, najpoznatiji istočnjački termini za to su nir-vana i satori.

Nirvana je deo budističkog religiozno-mističnog učenja, i znači utr-nuće, ništavilo, praznina, antiegzistencija. Sva budistička učenja imaju za kraj-nji cilj gubljenje svesti o sopstvu, stanje ništetnosti, pomirenosti sa svetom,postojanje u nepostojanju.

Kasnije, zen na osnovu (kasnijih) yoga učenja, eksplicira satori kaokrajnji cilj transcendentalne prakse. Da bi se uopšte mogao shvatiti sadržajpojma ovog termina, valja se barem okvirno osvrnuti na istočnjačko poima-nje mentalne strukture čoveka.

Savremena psihologija od Frojda na ovamo pominje tri osnovne struk-ture: id, ego i super-ego ili, približno, podsvest, svest i (uslovno) društvenusvest ili savest. Relacija izmeñu ovih struktura predmet je uglavnom svesnoguvida, jer pojedinac u budnom stanju percepira samo sadržinu/elemente sop-stvene svesnosti. Osnovna odlika svesnosti je racionalnost odnosno logičko-kauzalni model saznanja i, kao produkt, racionalno praktično ponašanjeodnosno delovanje.

Istočnjačka hermetička tradicija govori o duhu a ne o ličnosti, smatra-jući pojam duha mnogo širim i sveobuhvatnijim. Tu uglavnom nema oštre po-dele na substukture kojima bi uloga bila jasno izdiferencirana.

Problem racionalnog uma je u tome što postoje nekakva pitanja, ljud-skom umu najdraža, na koja je nemoguće odgovoriti na svesnom nivou funk-cionisanja odnosno racionalno, kao što su, na primer: da li postoji apsolutnaegzistencija, šta je suština života i smrti, postoji li apsolutno dobro i zlo... Ko-načno, uvek je (sve)prisutna, kao konstanta zapitanosti čovekovog uma, Kan-tova trijada: ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo.

259

″Običan smrtnik″, ″prosečan čovek″ nikada ne uspe da na njih validnoodgovori, niti rečima, niti delom. On živi u teskobi, strahu, a njegova egzi-stencija je, da parafraziramo Budu, neminovno nesrećna, jer joj je kraj neiz-vestan a tok nepredvidljiv – na njih se ne može uticati svesnom akcijom.

Zenovski ″uticaj″ ima za cilj da ukloni sve veštačke koprene preko lica,jer se smatra da svaki čovek može da postane svoj u ″svoj svojoj svojosti″,samo ako uloži napor u to. Po tom učenju sve (ili bilo šta) je nepotrebno, su-višno, opterećujuće. Tu se misli prvenstveno na doba, rasu, pol, veru, socijalnistatus, profesionalnu delatnost i slične spoljašnje čovekove odrednice.

Čovek je neograničen i savršen, savršen u svojoj nesavršenosti. Taj put– on je najteži od svih puteva kojima se može ići, jer ga nema ako čovekanema. Mučenje (uma) je užasno, a izlaz se ne vidi. Za to su potrebne godineili decenije, da bi se pošlo put nazad, put ideje, put sebe samog. Na tom putumnogi su odustali, mnogi su propali ili su se izgubili u lažnoj predstavi sebe.Niko ništa ne dobija ako prethodno ništa ne pruži, jer svaki čovek uvek plaćasvoj dug, hteo to ili ne.

Taj put znači sve, više od života, više od čoveka. Tu učitelji ne mogu dapomognu, oni mogu samo da ukažu, ali ne i da vode, jer bi to bilo besmisleno.Ako čovek misli o tom putu – nije na njemu; ako ne misli, opet nije na njemu.Životu se ne može dati odgovor mišlju; možda može delom, a ponajvišesamim sobom, čitavim svojim bićem.

Hiljade je prepreka koje učenik mora da savlada, ali je njegova najvećaprepreka – on sâm. Kada jednom od misli o sebi doñe do problema sebe, osetisebe kao bolnu krvavu goruću ranu, kada oseti bol i patnju ovoga sveta, savjad, bedu i gorčinu koji se mogu doživeti, on tada drži život svoj i sudbinusvoju golim rukama, rukama sa kojih teče krv.

Tad i samo tad – to se desi ili ne desi, u zavisnosti od psihičke zrelostiučenika, od njegovog uspona na lestvici na stazi individualne psihičke evolu-cije. Problem i čovek dožive svoje (raz)rešenje u nad-realnosti, koja sadržibezbroj realnosti, beskonačnost sâmu. To rešenje je i rešenje i ne-rešenje isto-vremeno. Kida se veza sa materijalnom stvarnošću i logikom postojanja.

Tad i samo tad nastupa subjektivni doživljaj satori, prosvetljenja, to-talne slobode svesti nestanka.

Satori znači „probuñenje“, znači ″otvoriti oči″, videti i ne-videti, čuti ine-čuti, osetiti i ne-osetiti... ali celim bićem, samim sobom. Fenomen svestise gubi a nadsvesni, nefenomenološki spoznajni nadefekat preplavljuje um.Brišu se granice izmeñu mogućeg i željenog, izmeñu prošlosti, sadašnjosti,budićnosti i potencijaliteta – sve je moguće jer sve je misao, i misao sama jemoguća jer jer nad-egzistentna, jedino postojeća.

Katarza je potpuna. Sve što je bilo, nestalo je – svi strahovi, brige, ra-dosti, sve želje i sve misli. To je apsurd, uvid u besmisao egzistencije, besmi-sao života ili smrti, akcije ili ne-akcije, uvid u neegzistentnost sebe, svoga uma(iako ovo nije razlučeno), uvid u neegzistentnost duha i materije, u besmisaoegzistencije i ideje egzistencije i ideje o egzistenciji, uvid u sveprisutno ništai u afirmativni apsurd. Doživljavajući sebe kao realno neegzistentnog i svoju

260

misao kao neegzistentnu, čovek – um samoga sebe doživljava kao apsurd, kaobesmisao. Javlja se i osećaj potpunog besmisla, besmisla koji vodi u slobodu,neograničenu slobodu, ali ne nihilističku slobodu, već kreativnu, svemoćnuslobodu. Poslušajmo reči zen- učitelja:

″Za svog životabudi mrtav mrtvicijat. I čini sve što hoćeš, sve će biti dobro″Ovo izgleda kao duhovna anarhija, dezorganizacija ili vulgarni hedo-

nizam, ali je to pre nadsvesni osećaj slobode neegzsitentnosti granica, ogra-ničenja ili zabrana. Totalna svest ovde komunicira sa univerzumom, koji jeneograničen, i ona sama je neograničena, i um je neograničen, i čovek je ne-ograničen.

Sve što je postojalo, postoji, postojeće i može da postoji – postoje sveto,dragoceno i svetlo, poznato i priznato.

U stanju poništenja forme ega, ekstatičkog nadhalucinogenog poima-nja, materijalni svet dobije duhovnu dimenziju, a duhovni svet materijalnu, ioni postaju jedno, nerazlučeno i beskonačno, gubeći sopstvenu egzistenciju ufenomenološkom smislu.

Sledbenik gubi svoje ″ja″, svoj identitet, svoje biološke i socijalneodrednice i postaje ″sve″, postaje i Bog i Sotona, Priroda i Univerzum i Svet,jer se poistovećuje sa njima. To stanje identiteta, mirenja sa nepostojećom eg-zistencijom se potvrñuje nepostojanjem sopstvene egzistencije. Ne postojiviše ″ja″ i ″mislim″ odnosno um i misao. Um je misao i misao je um. Vremeje postalo besmislica a prostor apsurd, (samo jedna) teorijska odredba koja upraksi gubi važnost.

Nadiskustvena spoznaja negira postojanje bilo kog vremensko-pro-stornog kontiniuma. Moć spoznaje beskonačnosti pripada totalnom, prosve-tljenom čoveku, čija je egzistencija nedefinisana i redefinisana, neegzistentna.

Satori predstavlja vrhunsku radost i vrhunsku tugu, kao i definitivnoosloboñenje od radosti i od tuge, osloboñenje od sopstvenog ″ja″ (koje bi per-cepiralo radost ili tugu), od svoje misli, od svoje egzistencije, od svega štopostoji, postojalo je, postojaće i može da postoji, slobodu od slobode same,kreaciju koja je pretvorena u Sve, u Ništa, u afirmativnu/negativnu apsolutnubeskonačnost.

* * *

Logika i razum nestaju na račun kreacije, imaginacije, iracionalne spoz-naje identiteta sa totalitetom. To je doživljeni čovek, potpuni čovek, čovekkoji je prevazišao i život i smrt i egzistenciju i neegzistenciju, i svet materi-jalni i svet duhovni, stapajući se sa Večnim, sa Apsolutom, sa Bićem, sa Uni-verzumom, sa Beskonačnim.

261

Po tradiciji, on je postao sveti čovek – Buddha, Mahatma, Mudrac, Pro-svetljeni, Iluminat. Njegova materijalna egzistencija se nastavlja, ali on višenije čovek ovoga sveta, ne pripada nikome do samom sebi, ne ide nikuda a svezna, ne gleda a sve vidi, ne sluša a sve čuje, on je ″svoj″ gospodar i ″svoj″sluga. Isti je, a tako različit. On razume, ali ne može biti razumen, dela i kadne-dela, živi i kad ne-živi, misli i kad ne-misli, jeste i kad nije, može ″sve″,zna ″sve″, ume ″sve″, jer je on – ″sve″.

Boriti se ili ne boriti se, živeti ili umreti, biti ili ne biti – on zna da tunema razlike, da je to isto posmatrano sa druge strane.

Ograničen je onaj koji želi i onaj koji ne želi, onaj koji se bori i koji sene bori, koji živi ili koji ne živi, jer želeti znači i ne-želeti, boriti se znači i ne-boriti se, a živeti znači i ne-živeti. To je problem ugla posmatranja, kojega sevalja osloboditi. Valja biti a ne gledati, spoznati, učiti, ili otići da bi se došloili doći da bi se otišlo. Biti svoj i ničiji, roditi se da bi se umrlo, a umreti da bise rodilo, postojati i ne postojati, znati i ne znati, moći i ne-moći, a ostati ne-egzistentan, nepostojeći u svoj svojoj punoći, jer to je Prosvetljenje, Buñenje,Satori.

Teorija (o) satori je veoma stara i pripada tradiciji i drevnom karateu,ali postoje i neke savremenije karate-škole koje insistiraju na teoriji nadsve-sne ekstaze, koje svoju praksu i učenje svode gotoo isključivo na stazu ka do-življaju nadsvesne ekstaze.

U stanju nadsvesne ekstaze, fenomen svesti je bitno redukovan a čulno-materijalni svet postaje neegzistentan. U većini slučajeva, stanje nadsvesneekstaze se postiže ponavljanjem više karate-tehnika po odreñenom ritmu iliponavljanjem posebnih, za to namenjenih kata, uz vizualizaciju i vibracijuodreñene mantre – monotonog zvučnog sadržaja koji deluje sugestivno i re-ducirajuće na fenomen svesti. U stanju nadsvesne ekstaze se gubi barijera iz-meñu svesnih i nesvesnih delova bića, a osoba koja ga doživljava identifikujesadržaj sličan halucinogenom. Materijalni svet se gubi, čulni opažaju nestaju,svest i kritički odnos prema stvarnosti bivaju neutralisani.

Obično umom onoga koji to stanje doživljava promiče sadržaj arhetip-skog odnosno simboličkog karaktera. Stanje je vrlo slično ″budnom snu″, sapojačanom psihičkom slikom i intenzivnom snagom doživljaja. Simboličkisadržaj je izuzetno bogat i raznovrsan, ali arhetipska komponenta dominira,tako da je ovaj sadržaj sasvim individualan, iako bazira na univerzalnoj po-dlozi arhetipske riznice čovečanstva.

Sadržaj može da bude dinamičan ili relativno stabilan, a i da se u njemuaktivno učestvuje. Sadržaj nije misao, on je poistovećen sa umom, pri čemuse on doživljava kao nad-realnost, jedina postojeća stvarnost. Vremensko-pro-storni kontinium se gubi, gubi se subrealnost čulnih utisaka i materijalnogsveta, koji postaje neegzistentan. Svi vremenski trenuci se slivaju u jedan,može da se doživljava prošlost, sadašnjost, budućnost i imaginativna realnostkoja se nikada nije desila i neće se desiti, i to paralelno ili sliveno u jedno, isto-vremeno.

262

U stanju nadsvesne ekstaze može da se komunicira sa svim osobama,poznatim i nepoznatim, postojećim ili imaginarnim, pri čemu je doživljaj kon-takta sa njima nadčulni doživljaj totalne, mentalne komunikacije. Informacijenisu činjeničkog karaktera, već su pre spoznaja, iracionalni doživljaj, neafek-tivni osećaj. Na taj način se dolazi i do Univerzalnog znanja ili arhetipske riz-nice Kolektivnog saznanja ljudske rase, koje takoñe nema činjeničku nitimaterijalnu podlogu, već bazira na kreativnom iskustvu, a ne na pamćenju iliznanju, bazira na osećaju, prihvatanju, spoznaji, gubljenju identiteta, ništet-nosti egzistencije, apsurdu sveznanja.

Vizuelni, slušni, taktilni i ostali čulni aspekti doživljaja prerastaju utotalni mentalni doživljaj, spoznaju iracionalnog iskustva koje se budi izčoveka, tako da on ne prihvata saznanje, već se ono raña iz suštine, iz univer-zuma, iz uma, iz ideje.

Spiritualno znanje odnosno iskustvo odnosno doživljaj su u identitetu,nemoguće je razlučiti jedno od drugog, jer je jedinka u totalitetu svojih parci-jalnih delova i poistovećena je sa univerzumom.

Ovo iskustvo može da vodi i do bola, patnje, bede, jada i gorčine, samošto njihov intenzitet postaje apsolutan. Jedinka postaje patnja sama, te višenema onoga koji pati i osećanja patnje, već je patnja patnja i samo patnja, i bolje bol – jedine egzistentne pojave i jedina moguća spoznaja datog doživljaja.

Ovaj doživljaj može da bude izuzetno upečatljiv i neprijatan, i da do-nese mentalno rastrojstvo i dezorganizaciju ličnosti, nestanak forme ega, apa-tiju i nepriznavanje materijalnog sveta kao egzistentnog, naravno posledoživljaja nadsvesne ekstaze.

Vrhunska umetnost u stanju nadsvesne ekstaze je neverbalna komuni-kacija sa osnovnim, arhetipskim ili fundamentalnim nad-simbolima kojiodreñuju univerzum, kao što su Voda, Vatra, Priroda, Otac.... Ova komunika-cija može da znači i identitet, poistovećenje, prihvatanje, mirenje i poništenjesopstvene egzistencije. Biti voda – bolja odrednica ne postoji. To znači saz-nati sve univerzalne tajne prirode, njenu suštinu i srž, razlog njenog postoja-nja, nastanka i nestanka, njenu ideju, snagu i moć, Prirodu samu, i sve što jeona – biti priroda i više, biti i priroda i ne-priroda, nestati u njoj i rañati se iznje, u grču i u bolu, u utrobi sebe samog, iz svoje ideje nastati i u njoj nestati,biti svuda i ne biti nigde, biti i svemoćan i nemoćan, i trajan i prolazan – bitiPriroda.

Tada pojedinac stupa pred lice Dobra i Zla, pred lice dvojnosti Univer-zuma i uzima ključeve svoje sudbine u ruke. On postaje Apsolutno Zlo i činiZlo, i jeste Zlo, i samo za Zlo zna, i samo Zlo poštuje, priznaje i vidi, dela Zloi misli Zlo i jeste Zlo. A tad i samo tad, metamorfoza je potpuna, on postajeDobro, Apsolutno Dobro i jeste Dobro i samo Dobro zna, Dobro čini, Dobromisli, Dobro dela, postaje Dobro i veruje u njega i samo u njega, Dobro vidi ispoznaje, jer jeste Dobro.

U ovoj metamorfozi, njega više nema, nema ni Dobra ni Zla, nema niprostora ni vremena, ni svetlosti ni tame, ni zemlje ni neba, ni prirode ni uni-

263

verzuma – sve je nestalo, sve je postalo neegzistentno, prolazno, nepostojeće,spoznaji daleko.

A tada on, koga nema, staje pred lice onoga koga ima, onoga koji Jeste.Njegova jedina odrednica je to da Jeste. On je iznad vremena i prostora, iznadmaterije i duha, iznad prirode i univerzuma. On je Apsolutno, Beskonačno,Nesaznatljivo; on može sve i zna sve, svemu daje ideju i smisao, on je večnai beskonačna, svemoćna Apsolutna egzistencija; i onaj koga nema se utopi unjegovim očima, osmehu. I bude On, i sazna isto što i On, i bude onde gde jei On bio, i učini ono što je On učinio, i umre, i rodi se, i pogleda u sunce, i budeu njemu, i ode iz njega, i bude Sve, i prestane da bude Sve, i bude Ništa, i pre-stane da bude Ništa.

Tada spozna šta je Bog a šta Čovek, tada spozna Istinu, Ideju, Um, ibude Istina, i bude Ideja, i bude Um, i opet ga nema, i opet nastane – umre dabi se opet rañao, i rodi se da bi ponovi umro, jer su umiranje i rañanje vannjega, jer je on video Onoga što Jeste. Ljubav njegova prema Njemu je be-skrajna, ali on ljubav više ne oseća. I poštovanje njegovo je beskrajno, jer muje Uvid bio beskrajan. A onda on, pred licem Njegovim, podiže glavu i stadeizgovarati reči, jer te reči behu Njegove i njegove, jer iste reči izreče, a oneistinu doneše, i mir, i blagostanje, i slogu, i dostojanstvo, jer predstavljašeZakon Njegov. I on postade sveštenik Njegov, sluga i brat, ponizan u razu-mevanju, i telo njegovo i duša njegova i um njegov postadoše Njegovi, jer onspozna Njega, Negovo Ime i Lik uze, Telo Njegovo, dušu Njegovu i Um Nje-gov, jer oni postadoše Jedno, Jedno u Svemu, Jedno u ničemu, Jedno u Jed-nom.

* * *

Ovo poglavlje je govorilo o jednoj oblasti koja je neretko vrlo loše, ne-tačno, zlonamerno ili neuko protumačena u stručnoj literaturi, gde se često iizbegava da se prezentuje. Ova oblast je ″tabu″ tema, možda i zato što je vrlomali broj pojedinaca koji mogu da se nazovu njenim poznavaocima, a još jemanji broj onih koji su spremni da daju svoj doprinos razjašnjenju ove teme.Takoñe je na takvo stanje uticala i ″neprivlačnost″ odnosno ″bespotrebnost″tumačenja ovog elementa prakse odnosno tradicije karatea.

Smatrao sam da od ove teme ne bi trebalo ″pobeći″, niti je samo for-malno obraditi, bez iole dubljeg upuštanja u njenu suštinu. To ne bi bilo po-šteno ni prema čitaocima, ni prema karateu, ni prema ovoj knjizi.

Tema možda deluje odbojno ili mistično za racionalni, savremeni um,što je posledica neznanja i dezinformisanosti u ovoj oblasti, kao i nekritičkogodbacivanja onoga o čemu se ne zna mnogo ili gotovo ništa, ili se imaju po-grešne informacije. Upravo zato sam se i poduhvatio da o ovome nešto višekažem, jer klasična teorija karatea poznaje i priznaje Satori i nadsvesnuekstazu, kao i yoga, budizam i ogromna većina hermetičkih sistema, počev odarhaičnih pa do ultrasavremenih.

264

Tema jeste deo tradicije i klasike karatea, i strana je ne samo ″sportu″,već i prohedonistički orijentisanom savremenom čoveku, koji nema mnogoznanja iz ove oblasti.

Možda je problem u tome što istočnjački hermetički sistemi iraciona-lno poimaju i simbolički prezentuju svoju grañu, pa je ona strana i manje ra-zumljiva čoveku racionalnog uma, logički orijentisanom. Pomenute temeimaju svoj racionalnije objašnjeni ekvivalent u savremenijoj psihoanalitičkojteoriji uvida odnosno Jungovoj teoriji arhetipova i simbola. Pomenuti procesii doživljaji su delimično poznati, pa i priznati u psihoanalitičkoj teoriji, pa čaki u kliničkoj praksi u savremenoj psihologiji, jer predstavljaju pre svega men-talne doživljaje čija je priroda slična halucinogenoj (po psihoanalitičkoj teo-riji) i mogu se, uz odreñeni rad, izazvati kod većine ljudi normalne psihičkekonstitucije. Oni manjim delom predstavljaju mistično-religioznu praksu, jersu, svojom suštinom, iracionalni i u manjoj meri podležu verbalnom obja-šnjenju, jer su individualno-nadiskustveni, a njihovo doživljavanje jeisključito subjektivne prirode.

Takoñe sam, obrañujući fenomen nadsvesne ekstaze, pomenuo i Ap-solutnu Egzistenciju što je, tokom istorije filosofije, bila i jedna od teorijskihodrednica boga. Naziv je uzet uslovno, mada postoji i odreñena pozitivna ko-relacija. Pod pojmom Apsolutne Egzistencije se, u ovom kontekstu, ne po-drazumeva (nužno) teistički koncept boga, božanstva uopšte.

Sagledano iz drugog ugla, nije nemoguće da su odreñeni, za to unapredpripremljeni pojedinci, adekvatno obučeni, i imali doživljaj ″boga″, koji ba-zira na hermetičkom doživljaju nadsvesne esktaze.

Jasno je da bi nastavak i razvoj misli u ovom pravcu predstavljao ne-minovno uvod u studije interakcije hermetizma i religije, što u potpunosti pre-vazilazi teme i aspiracije ove knjige. Opaska je data da razgraniči dogmatski,lažni, idealistički doživljaj ″božanske egzistencije″ bez ikakvog dokaza za to,i odreñenog doživljaja Apsolutnog u stanju nadsvesne ekstaze.

Hrišćansko učenje često pominje pojavu Boga u materijalnom obliku– tzv. Bogojavljanja, koja prate posebna stanja svesti onih koji to doživljavaju.Postoji analogija sa hermetičkim učenjem, i polemičko je pitanje da li su opi-sani slučajevi deo hermetičkog vežbanja i doživljeni u stanju nadsvesneekstaze, a kasnije naivno protumačeni, ili su fikcije u sklopu religioznihučenja. Nije nemoguće da su oba slučaja verovatna, odnosno da je jedan deoopisanih doživljaja fikcija a drugi pogrešno, naivno ili tendenciozno protu-mačeno nadsvesno iskustvo pojedinaca koji su imali stručno znanje, jer sta-nje nadsvesne ekstaze ne pripada samo karate-teoriji niti praksi drevnogkaratea, već i svim hermetičkim sistemima vrednim pomena, a izgleda da seneki aspekti mogu pronaći i u ″čistim″ religioznim sistemima i mističnim pra-ksisima, što je koincidencija sa predmetom ovog poglavlja, pa sve ovde izlo-ženo tako valja i shvatiti.

265

Najveći bol je pri roñenju i pri smrti.(Buda)

Za one koji osećaju, život je prava tragedija.Za one koji misle, život je prava komedija.

(Radakrišnan)

KI – DOŽIVLJAJ I KONTROLA

Sve istočnjačke marcijalne umetnosti poznaju ki. U zapadnjačkoj fe-nomenologiji je teško naći ekvivalentni pojam, a razlog tome može se tražitičak i u multiplosti aspekta i nivoa njegovog ispoljavanja.

Ki je vezan za karate od njegovog nastanka. Prvobitni karate predstav-lja metod kontole i upravljanja tokom ki-a, i bazira na tenzija – relaksacijaprincipu.

Tvorac karatea (u modernom smislu), Bodhidharma, kreirao je ″vežbu18 ruku″ koja je kasnije nazvana Sanchin, i predstavlja prvobitnu katu kara-tea, sačuvanu do današnjeg dana u tradicionalnim školama.

Fizički aspekt ki-a poznat je više hiljada godina pre karatea i predstav-lja jedan od kamena-temeljca ranih postulata yoge i orijentalne medicine, od-nosno akupunkture i moxeologije.

Po arhaičnoj staroindijskoj filosofemi, životna sila, univerzalna ene-rgija je jednoobrazna – javlja se i u makrokosmosu i u mikrokosmosu, pričemu joj je suština, priroda ispoljavanja ista. Sanskritski naziv je prana. Ki(japanski) ili chi (kineski) predstavlja ostvarenje životne sile ili univerzalneenergije na nivou mikrokosmosa odnosno, u funkciji karatea, u čoveku kaojedinki.

Ki se stiče roñenjem a gubi smrću. Život – to je ki, energija, njeno kre-tanje; gde nema ki-a, nema ni života. Ki nije fizička energija, već metod ene-rgije, posebna fluidna psihofizička energija koja u potpunosti prožimaspoljašnji model čovekov – njegovo telo.

Ki ima poseban sistem meridijana, kanala i ″ventila″ po kojima sekreće, po tačno odreñenom rasporedu i po tačno odreñenom vremenskomritmu. Prema tradicionalnoj doktrini akupunkture, ti meridijani postoje na ana-tomskom nivou tela, ljudskog, ali i svakog drugog oblika života. Svaki od me-ridijana odnosno kanala odgovara nekom od elemenata prirode ustarokineskoj filosofiji: Vazduhu, Vatri, Vodi, Zemlji, Etru...

267

Ki je dvopolan – odgovara yin-yang učenju o ustrojstvu sveta – pričemu ki fluktuira od yina ka yangu i obratno, u zavisnosti od položaja, dobadana, godišnjeg doba, mesečeve mene...

To kretanje ki-a čini život, omogućava vitalne procese i održanje ma-terijalne egzistencije.

Ki znači i harmoniju, odnosno protok ki-a u čoveku predstavlja har-moniju. Ki mora da teče uvek u za to odreñenom pravcu, da bude odreñenogintenziteta, u odreñeno vreme i sa datim polaritetom – ako to nije slučaj, do-lazi do disharmonije, do bolesti, shvaćene kao totalni, psihofizički poremećaj.

Ovo ilustruje učenje drevne kineske filosofije da je čovek – totalničovek, savršena harmonija, koja bazira na dinamici i stalnom usaglašavnjudisharmonije.

Na postavkama ovog učenja baziraju akupunktura i moxeologija. Ovedve grane svojom praksom direktno ili indirektno utiču na tok, smer, intenzi-tet, i vreme toka ki-a u nekom njegovom delu, uravnotežujući ga uticajem naneku od tačaka koje su, uprošćeno rečeno, direktno ili indirektno vezane zameridijanski sistem.

Poznavaoci kineske tradicionalne medicine tvrde da mogu da leče svebolesi i poremećaje, jer su oni posledica nepravilnog, neharmoničnog protokaki-a.

Prvobitne tehnike karate-sistema imaju i medicinsku ulogu. Ti pokreti,sami po sebi, predstavljaju idealan raspored toka ki-a i imaju sposobnost dauravnoteže odnosno da dovedu u harmoniju taj tok, jer predstavljaju savršeni,prirodi najadekvatniji tok ki-a. Neke kineske škole karatea (Tai-chi-chuan, aposebno Chi-gong...) baziraju svoju praksu gotovo isključivo na kontroli ivoljnom upravljanju ki-em, kao i psihofizičkim uticajem kokyu-wasa (tehnikedisanja) na životne procese odnosno protok ki-a.

Tradicionalni karate smatra ki bazičnim elementom tehnike. Stari učite-lji govore da je tehnika bez ki-a bezvredna i da je to puko trošenje snage u pra-zno. Doživljaj ki-a je mentalni doživljaj i duboko je iskustvene prirode. Kimora da se oseti, doživi, da se saživi sa njim. On mora da postane vodič teh-nike, njen osnov. Osećaj ki-a u tehnici u mnogome zavisi od toka pokreta ienergetskog balansa, kao i od posebnog psihofizičkog stanja. Za doživljaj ki-a su neophodni vera i upornost, veliko strpljenje i mentalna otvorenost, pri-jemčivost da se oseti doživljaj ki-a.

Prvi doživljaj ki-a je izuzetno ekspresivan i prati ga osećanje blažen-stva, spokojstva i mira. Doživljaj ki-a je poklon, nagrada za veru, upornost iodricanje. Ki se može doživeti jedino u sasvim mirnom i koncentrisanom sta-nju svesti, iako doživljaj ki-a, dobrim delom, nije svesni doživljaj, već pripadatranscendentalnoj praksi karatea. Potrebno je puno prakse i iskustva da se kiuvek i po želji doživi, a dovoljno je mala neravnoteža i nemir u toku uvežba-vanje da se ovaj osećaj izgubi ili poremeti.

Ki se vezuje za tehniku, prožima je, on vodi tehniku i daje joj kvalitet.Ki ima apriornu, prvenstvenu prirodu. Tehnika i ki postaju nerazlučeni i, poslegodina takvog vežbanja, nemoguće je odvojiti jedno od drugog, čak i kad seto želi.

268

Po tradiciji, ovo je odlika majstorskog nivoa. Karate-majstor možeuvek da oseti ki i njegova tehnika ″odiše duhom ki-a″.

Ki (simbolički) znači savršenstvo i harmonija. Spoljašnjem posmatračuto izgleda kao glatka, meka, doživljena tehnika sa izgrañenim tokom pokreta,harmonično, usaglašena i mentalno kontrolisana.

Jednom, pre dosta godina, na jednom seminaru, jedan učenik je upitaoTecuñi Murakamija, jednog od najvećih učitelja tradicionalnog karate-doa:šta je to, u stvari, karate. Murakami, očito iznenañen naivnošću pitanja isuočen sa nemogućnošću da konceptualizuje odgovor, samo se nasmešio irekao: ″balet smrti″ (...″the death ballet″). Pretpostavljam da je mislio upravona ovaj aspekt karate-prakse, na doživljaj ki-a

Onaj ko ima mentalnu kontrolu svojih tehnika i doživljaj ki-a – onoseća ki u prostoru, njegovu dinamiku i ritam, tok i snagu, spiritualnu moć...a to ga vodi ka kontroli ki-a. Ova oblast pripada naprednijim studijama i pri-lično je teško objašnjiva pojedincu koji nema osećaj ki-a, a to nije ni nužno.Važno je naglasiti da je priroda ki-a, po svojoj suštini, iracionalna, i da podleženesvesnim delovima bića, ali se može i svesno percepirati. Ki je totalitet, to-talitet energije, čoveka i njegovog uma, i nemoguće je isključivo svesno uti-cati na njega. Zato postoje mnoge metode – a posebno kate imaju naglašenuovu funkciju i upotrebu. Sve kate u svom primernom obliku zahtevaju osećaji kontrolu ki-a. Ki se najlakše kontroliše u bazičnoj tehnici. Preporuka je ve-likih majstora da se u tom cilju, vežba cela grupa teisho-tehnika i tehnike ot-vorenim rukama, jer se na dlanu nalazi mesto – tačka emisije ki-a i promenepolariteta, i nešto je lakše osetiti osetiti njegovo prisustvo i tok, ako je tehnikapotpuno korektna i ima kvalitetan tok pokreta, koji je obično u interakciji i po-zitivnoj korelaciji sa tokom ki-a.

U marcijalnoj umetnosti ki znači posebno mentalno stanje, otkrovenje,jedinstvo sa univerzumom.

Ki predstavlja (i) način mišljenja, delanja, ponašanja. Veliki majstoripostupaju po ki-u, a ne sledstveno logici ili razumu. Dejstvo ki-a je brže, tre-nutno je i efikasno, iako ga ne prati svesna percepcija. Nije retkost videti (do-brog) majstora karatea kako reaguje brzim zauzimanjem stava ilikarate-pokretom, ako čuje iznenadnu buku, ugleda jaku svetlost, doživi opas-nost u saobraćaju... Sa racionalne tačke gledišta ova reakcija je besmislena, apsihologija bi tretirala ovu pojavu kao upotrebu ranije naučenog (fiksiranog)modela ponašanja u nespecifičnim okolnostima. Karateka u većini kriznih,alarmantnih ili trenutno nepoznatih situacija deluje na taj način, jer mu je tousvojeni način ponašanja, koji mu je mnogo puta pre datog doživljaja obez-bedio efikasnu reakciju. Podsvesno, tačnije pre-svesno, on uvek reaguje na tajnačin, jer je taj tip reakcije postao stereotip i javlja se pre akcije svesnog delabića.

Tradicija karatea tvrdi da je ovakva reakcija manifestni oblik ki-a. Kidolazi pre svesnog razmišljanja, koje je sporije, jer uzima u obzir činjenice,okolnosti, ranije stečeno iskustvo... što usporava dejstvo.

Većina starih, tradicionalno orijentisanih majstora reaguje i u svakod-

269

nevnim prilikama samo kroz ki. Njihove odluke, reakcije, dela, reči... su po-sledica „intervencije“ (toka) ki-a i ne podležu racionalnom modelu saznanjai reagovanja. Njihovo ponašanje je iracionalno, jer je posledica ki-a; ″ki delau njima″. Oni samo prate njegovu volju, jer izmeñu njih i ki-a nema više raz-like – oni su postali jedno. Identifikacija sa ki-em znači istovremeno i njegovuvrhunsku spoznaju i savršenu, potpunu kontrolu. Akcija, misao, reč – to je ki,pri čemu je ki iracionalno iskustvo, ne činjenička intuicija, način reagovanjai mišljenja, suština ljudskog bića, jer je ki duboko individualan.

Termin ki se često prevod sa ″spirit″ odnosno duh ili duša. Time se želida naglasi da je ki – sloboda, univerzalna duša, osloboñenje ličnosti. Delati poki-u znači biti slobodan, biti svoj, biti čovek bez strasti i strahova, čovek idejei čovek puta. Ki je i osećaj, univerzalni vodič, spiritualno saznanje. Metafi-zički odnosno metagnoseološki aspekt ki-a je univerzalna spoznaja, kreativnasloboda, individualna imaginacija dovedena na stepen univerzalno važećeg.

O ki-u uče mnoge legende i mnogi učitelji, ali je pojedincu na zapaduteško da dosledno pojmovno obuhvati ki, jer ki, dobrim delom, predstavljatranscendentalno iskustvo, individualni doživljaj koji je verbalno neprenosiv.Učitelji teže intuitivnosti, slobodi delanja, osećaju, a ne umovanju, jer su bližiki-u, njegovoj imaginativnoj i iracionalnoj prirodi.

Ki predstavlja takav fenomen da vera u ki znači ki. Ako neko misli daoseća ki – on ga (verovatno) i oseća, jer ki nije definisan, nije determinisan,pripada iracionalnoj sferi spoznaje i gubi se kada se o njemu umuje, kada sepokuša svesna spoznaja i analiza. Ki živi kada čovek živi, kada čovek umuje,ki-a više nema. Ki je ″čista″ dinamika, akcija, spoznaja, delo – metod ideje(ovih) fenomena i njihova iracionalna suština.

Ki se smatra za ″čudo″, a njegova materijalna manifestacija je, na drev-nom istoku, izazivala strahopoštovanje. Ki je blizak zen-filosofiji – praktičnojfilosofiji iskustvene spoznaje. Kao šte se zen-suština može spoznati u bljeskumunje ili nikad, a od nje se udaljava učenjem, čitanjem, razmišljanjem, umo-vanjem, tako da se i ki manifestuje – i tu je kraj. Svako dalje insistiranje je ne-gacija ki-a, njegovo nerazumevanje.

Učitelji govore da suština je ki-a istovetna sa suštinom karate-tehnike,da predstavlja njen osnov, ali i da je tehnika put da se oseti ki, da bi se osetiosopstveni ″spirit″ ili sopstveni ″duh″. Ova idealistička postavka nas ne oba-vezuje suviše, jer spoznaja ki-a pripada individualcima, a karate-tehnika se nažalost, vežba masovno. Postoje i oni koji, u svojoj naivnosti, drskosti ili be-zočnosti, tvrde da ″poseduju″ ki, razmećući se i hvaleći se time, ne shvatajućida ki znači i skromnost, kontrolu i unutarnji mir, koji nema želju da se samo-reklamira.

Ki je deo teorije i prakse tradicije karatea i drevnog karatea, ali i drugih,njemu sličnih i srodnih oblasti. Izuzetan je estetički doživljaj posmatrati osobukoja vežba na primer katu, a koja je upućena u mentalanu kontrolu ki-a.

Karate, u svojoj misiji po svetu, donosi dosta toga novog i, usled svojeiracionalne prirode, zapadnjaku nerazumljivog. Ki nije mistična besmislica,niti tajno oružje ″takmičara″ u količini razbijenog tvrdog materijala, već pri-

270

pada humanom, plemenitom i dostojanstvenom sistemu – karateu, kao i nje-govoj praksi, za koju je bio nerazlučivo vezan hiljadama godina. Možda je tovaljan razlog da se pokuša da se ki, koliko-toliko, osvetli i objasni onima kojio tome imaju pogrešnu, neistinitu ili unapred odbojnu predstavu, iniciranu ″tu-mačenjem dobronamernih″ ili onih koji svoje minorno znanje odnosno ne-znanje pokušavaju da nekritički nametnu. Nije to pojava samo u kontekstufenomena ki-a, jer gotovo kompletan karate pati od te i takvih boljki, ali to većprevazilazi okvir ove teme.

Jedino sam ja onaj koji je bio,koji jeste i koji će biti.

(Zen-koan)

KOKYU-WASA

Spiritualne elemente disanja poznaje drevna, kako zapadna, tako iistočna hermetička tradicija. Praksa da je mentalno vežbanje bazirano na kon-troli disanja, odnosno posebnim tehnikama i metodama disanja, nije ni danasnepoznata ovim sistemima – naprotiv. Gotovo svi hermetički sistemi, pravci,škole, metodi... u znatnom obimu obrañuju disanje kao psihofizički fenomeni na tome baziraju veliki deo vežbanja.

U praktičnoj filosofskoj misli drevnih dalekoistočnih ci-vilizacija disanju je posvećivana puna pažnja i mnoge specifične metode di-sanja su korišćene u mistično-religiozne ili transcendentalne, ali i vrlopraktične svrhe. Dejstvo na fizičkom ili psihofizičkom planu je najočiglednijiprimer za to. Ova stara tradicija je bila poznata svim religioznim, mističnim,praktično-filosofskim, mentalno-transendentalnim i srodnim sistemima ovihregiona i negovana je više hiljada godina.

Drevni karate kao hermetički sistem duguje prvobitno učenje o disanjudrevnoj tradiciji Tibeta i Kine. Pre više hiljada godina, u doba prapočetka si-stema koji će se kasnije ujediniti i polarizovati u karate, teorijsko-praktičnaosnova disanja u tibetanskim metafizičkim sistemima, koja dominira u odnosuna ostale, religiozna je filosofema lamaizma. Upravo lamaizam odnosno tumopredstavlja prvobitnu mentalnu osnovu prakse disanja. Primarni eksperti ipoznavaoci ovih, tada uglavnom tajnih metoda disanja, su lame ili sveštenici– kaluñeri, nosioci kulture, pismenosti, filosofske i naučne misli toga doba.Na disanje u prvobitnom karateu su najznačajniji uticaj izvršili upravo ka-luñeri, sveštenici – lame. Po usamljenim i udaljenim manastirima, u miru i ti-šini stoletnih šuma, na nekoliko hiljada metara nadmorske visine, rodio sekompleksni tumo-sistem koji je prvobitna podloga disanju u svim kasnije for-miranim karate-sistemima.

Verovatno je da su sveštenici – lame obraćali toliko pažnje na disanje izato što je disanje na tim visinama vrlo specifično, a boravak na vrhovima pla-nina posebno deluje i na fizičke i na mentalne komponente čovekovog bića,

271

pa je razgranati sistem tehnika disanja dobrim delom predstavljao i adaptacijuna te uslove.

Lame svakodnevno provode više sati fizički nepokretni u jednom istompoložaju (što predstavlja i osnovu asanama u mentalnoj praksi yoga-sistema),u meditaciji, kontemplaciji, težeći da se poistovete sa Nirvanom – Ništavilom,Neegzistencijom. Lame, u svojim filosofsko-religioznim učenjima, teže daprevaziñu i negiraju fizičko, ovozemljsko, čulno, da bi se uzvisili do Apso-lutnog, neprolaznog, večnog, trajnog. U tom učenju, disanje je ključ, način,spona izmeñu fizičkog i mentalnog, način da se fizička komponenta podredimentalnoj. Iz tih izvora potiče ideja o kontroli fizičkih procesa, što vodi kon-troli mentalnih procesa čoveka, njegovog bića i duha koji mu je imanentan.

Najmarkantije učenje o disanju, i ujedno najčešće primenjivano, metodje usporenog, isprekidanog disanja odnosno zadržavanja daha; za naše savre-mene pojmove, gotovo neverovatno dugo. Ovaj metod stvara odreñeno pasi-vno fiziološko stanje, slično obamrlosti i ukočenosti. Svi procesi su bitnoredukovani, kao i fenomen svesti, a pojedinac koji ovo stanje izazove ulazi upolje transcendentalne svesti, proširene samosvesti, prima i doživljava sadr-žaje iz nesvesnih delova bića...

Kako su lame, u svojoj svešteničkoj praksi, najčešće koristili mentalnavežbanja, dugotrajne postove, specifičnu tehniku disanja i metode, senzornedeprivacije (″čulne gladi″), odricanje od ″ovozemaljskih″ zadovoljstava i, ukrajnjoj liniji, pripremale se za duhovnu emigraciju iz ovog sveta, jasno je dasu oni do savršenstva doveli neke od metoda disanja koji će kasnije ući u te-melj nauke o disanju i prakse disanja u drevnim karate-sistemima.

O mnogim metodama iz ovog domena, kao i o nekim ″tajnama″ lama,podaci su opskurni. Koristeći posebne mentalne tehnike, uz specifične tehnikedisanja i veliko iskustvo i praksu u ovom domenu, neke lame su, navodno,mogle da levitiraju, da napuštaju materijalni oblik svoga tela, da mentalno pu-tuju u prošlost i budućnost... što je, naravno, do danas naučno uglavnom ne-potvrñeno. Verovatno je da u tome ima i preterivanja, legendi, maštovitogprepričavanja bez realne podloge i sličnih elemenata, ali je izvesno i to da suspiritualni potencijal i spiritualni razvoj lama bili na vrlo visokom stepenu,kao i to da su oni ostvarili u praksi ideju o disanju kao fiziološki i mentalnovitalnom procesu.

Danas su podaci o tome često neprecizni i polemični, i pored odreñenihistraživanja koja su sprovedena na temu lama i njihove filosofske misli. Ne-kada je više od deset procenata odraslog stanovništva Tibeta obavljalo sve-šteničku funkciju i podvrgavalo se dugotrajnim mentalnim vežbanjima, što jepredstavljalo element tibetanske tradicije sve do početka ovog veka, dok suostali elementi praktične kulture i civilizacije, a pogotovu tehnika i tehnolo-gija, bili potisnuti. U ovakvoj socijalnoj klimi i tradiciji, lakše je razumeti na-stanak i razvoj mentalnih i fizičkih vežbanja tumo-sistema i transcendentalnutradiciju disanja drevnih lama. Danas je Tibet deo teritorije Republike Kine inajvećim delom je tradicija svešteničkog staleža potisnuta. Svešteničko zani-manje je postalo neomiljeno i sve manje potrebno, a sveštenički stalež se ra-

272

pidno osipa, što je i razumljivo s obzirom na porast opšte, a naročiti tehničkei tehnološke kulture tog regiona.

Dalaj-lama, vrhovni duhovni poglavar tibetanske religije, u izgnanstvuje i ne vraća se na Tibet, i pored poziva kojega je dobio od zvaničnih kineskihvlasti, a sveštenički stelež je višestruki brojno redukovan, jer je religioznasvest najvećim delom potisnuta u društeno-političkim uslovima i ideološkojklimi koji sada tamo vladaju. A i savremeni svet na početku 21. veka nema bašmnogo afiniteta za ortodoksne religiozne i mistične paradigme...

Danas se tibetanska religiozna, mistična, drevna filosofska misao za-držala po usamljenim planinskim manastirima i većim centrima, a ti manastirisu prvenstveno predmet znatiželje turista i naučnika, dok su izgubili dobar deosvoje prvobitne ortodoksne namene.

Poznato je da drevni karate(do) veliki deo svoje prakse duguje ranimyoga-sistemima, što se u mnogome odnosi i na disanje. Disanje u yoga-tradi-ciji i praksi ima zavidno mesto, ako ne i počasni pijedestal, jer većina vežba-nja fizičkih i mentalnih ogranaka yoge koristi raznovrsne metode disanja usvakodnevnoj praksi. Akcenat koji je dat tehnici disanja i njenoj upotrebi go-tovo je isti i kod mentalnih i kod fizičkih disciplina yoge. U praksi je do ma-ksimuma razrañena ideja o disanju kao elementu koji spaja fizičko i mentalno.Pojednostavljeno parafrazirajući yoga-teoriju, možemo reći da izmeñu fi-zičkog i mentalnog ne postoji suštinska razlika, ali postoji postojana interak-cija. Kao što fizički procesi utiču na mentalno stanje, tako i mentalni procesiutiču na fizičko – savremena nauka tek u 20. veku posvećuje ovoj postavciodreñenu pažnju. Kako yogi žele da celokupnu stvarnost svoga sopstva spoz-naju i katališu, ideja ranih yoga-sistema je da se uticajem na fizičku sferumože izazvati unapred planirano i kontrolisano dejstvo u mentalnoj sferi, alii obratno, da izazivanje odreñenog mentalnog stanja dovodi i do njemu ade-kvatnog fizičkog stanja.

Metod kojim ovo može da se postigne je usavršeno, potpuno kontroli-sano disanje, koje obično ima mnogo važniju ulogu nego što je uloga katali-zatora. Neke grane yoge ga uzimaju za svoju centralnu postavku i ključni iosnovni metod u praksi.

Disanje i relaksacija su danas, pored meditativnog, najviše korišćenielementi, u sve široj primeni yoge na istoku i zapadu, ali i u zapadnoj herme-tičkoj tradiciji koja ulazi u šire slojeve, i koja mora da se, svojom metodolo-gijom, prilagoñava masovnosti.

Rani yoga-sistemi su verovatno izvor najbrojnijih tehnika disanja u ori-ginalnim karate-sistemima, uz ogradu da je, u doba neposredno posle nastankakarate(do)a kao sistema, teško bilo razlučiti šta je ″čist″ yoga-sistem a šta ka-rate(do), jer se oni nisu javljali u eksplicitnim formama, već u sinkretičkoj, uzavisnosti od regiona i učitelja, pri čemu su i mnoga učenja bila zajednička.To je i razumljivo s obzirom da je karate-sistem nastao na iskustvu yoga-si-stema i vekovima je koristio njegovo iskustvo i praksu.

U karate-sisteme je iz yoge prenet skup učenja o uticaju na mentalnekomponente i fizičke procese tehnikama disanja, što je i osnov prvobitne ka-

273

rate-prakse. Koliko je karate imao iracionalniju filosofsku osnovu od prak-tično orijentisanih yoga-sistema, toliko je sličnosti pokazivao u fizičkim me-todama dejstva, a gotovo istovetnost u tehnici i metodama disanja.

U originalnom karateu su se sačuvale vežbe disanja sve do 20. veka, iako je karate prošao veliki prostorni i vremenski put kroz dalekoistočne civi-lizacije da bi, preko Kine, stigao na Okinavu, a odatle u Japan, pri čemu je teh-nika disanja dobijala nove komponente sve do 20. veka, ali je bazirala naprvobitnim yoga-sistemima i malo je promenjena u idejnoj osnovi.

Veliki i konstantni uticaj na teorijske, a naročito na praktične tehnikedisanja u karateu su izvršili učitelji drevne Kine. U doba kineskog perioda raz-voja karatea, karate-škole su bile sistemi adaptirani po analogiji na neku odživotinja, bilo da su predstavljali kombinovani sistem više životinja, bilo dasu usavršavali samo jedan od osnovnih, simboličkih načina. (Bazična kata).

Karate-tehnika je progredirala u ovom periodu isto koliko i disanje jerje, praksom prateći kinesku filosofsku misao tog doba i, kasnije, taoizam, ta-koñe nastao na teritoriji drevne Kine, težila da se poistoveti sa prirodom, čove-kovom okolinom, da je razume i da je oponaša. Smatrajući čoveka samodelićem prirode koja ga okružuje, njenim neodvojivim elementom koji sasvime što postoji predstavlja idejnu i suštinsku celinu, drevna kineska tradi-cija u domenu praktično-filosofskih sistema je učinila kvalitativni korak na-pred u razvoju tehnike disanja.

Do tada ezoterično i iracionalno, karate-disanje dobija vrlo praktičanvid i, spolja posmatrano, asocira na način disanja pojedinih životinja; kako suškole u to doba nosile naziv Tigra, Konja, Zmaja, Zmije... a prema drevnoj ki-neskoj simbolici, tako je i disanje bilo adaptirano idejnim, simboličkim kva-litetima svake od ovih životinja. Tako ″Škola Tigra″ neguje, koristi i potencirasnažno i odsečno disanje, finalizovano glasnim uzvikom (kiai) koji asocira naurlik tigra; ″Škola Zmije″ koristi konstantno ″drhtavo″ i „šištavo“ disanje kojese završava zvukom sličnim siktanju zmije... Iz ovog perioda se uz tehniku di-sanja javlja i kiai koji je prirodni, logični završetak započete akcije disanja.

Na mentalnom planu se školuje i potencira uticaj disanja na misaoneprocese, uticaj vibracija ciklusa udisaj/izdisaj, uticaj (i) količine udahnutog iizdahnutog vazduha, kao i raspored, ritam i kontrola disanja na tok svesti imentalne procese.

U ovom periodu je takoñe korišćen razgranat sistem tehnika i metodadisanja koje su uticale na promenu mentalnih stanja, produženje perioda kon-centracije, omogućavanje dugotrajnih faza nesmetane meditacije, izazivanjetranscendentalnih stanja, halucinogenih efekata, posebnih afektivnih mome-nata, psihofizičko razdraživanje u cilju koncentracije energije i korišćenja ene-rgetskih izvora i potencijala do maksimuma... da pomenemo samo neke odciljeva prakse disanja.

Kineski period karatea, a, samim tim, i uticaj na teoriju i praksu disa-nja, trajao je više hiljada godina, sve do 20. veka, što je i razumljivo kada seima u vidu činjenica da je sam karate-sistem nastao na teritoriji drevne Kinei da je bio pod vrlo jakim uticajem kineske praktično-filosofske misli.

274

Taoizam, filosofska paradigma ″zlatnog doba″ drevne Kine, izvršio jevrlo jak uticaj na sam karate, a posebno na njegovu praksu. Taj uticaj je bio dote mere temeljan da je taoistički pogled na svet prenošen dobrim delom i putemkaratea, koji se prostorno širio ka istoku i jugu kineske teritorije, ka Ryu-Kyuarhipelagu i, posebno, ka Japanu. Kako je taoistička filosofija u velikoj meribliska ″nereligioznom panteizmu″, ali i iracionalna, simbolizam i nesvesna ana-logija počinju da dominiraju praksom disanja (u teoriji karate-doa).

Umesto direktne, fizički orijentisane prakse drevnih škola karatea uKini, simbolizam, romantično i, ponekad, nostalgično poreñenje, kao i ira-cionalni uvid, ulaze u praksu disanja. Ono postaje nešto prirodnije, prividnoslobodnije, neformalno odreñeno. U ovom učenju o disanju učitelj bi neretkogovorio da ″reka teče neprekidno, od ušća ka izvoru″ ili da ″kiša pada nepre-kidno sve dok je sunce ne zameni″.

Ne upuštajući se u idealističku, iracionalnu dijalektiku taoizma nitinjene relativističke postavke, valja konstatovati da, iz ovog perioda, počev od5. veka pre n.e. (Padhmasambhavina interpretacija) vodi poreklo (proto)ze-novska uslovljenost i odreñenost karate-prakse, i da je ovo blisko istorijskimprapočecima zena, kao indirektnog produkta sinteze (i) taoističke misli i, ka-snije, poznog, indukovanog mahayanskog ogranka budizma.

Zenovsku komponentu u karate-praksi dovode do punog izražaja tekkasnokineski, okinavljanski i, tek kasnije japanski učitelji karatea, iniciranistarijim učenjem iz kineskog i, kasnije, okinavljanskog perioda učenja, uzpuno poštovanje tradicije i prvobitne ideje karatea.

Svojom ekspanzijom na Okinavu karate je dobio i u kvalitativnom i ukvantitativnom pogledu, pri čemu je karate-sistem samo deo onoga što je,tokom vekova, preneseno iz Kine na Okinavu. U svojoj postojbini, Okinavi,karate se zadržao vekovima, a postoji i dan-danas, iako je u svetu uloga oki-navljanskog karatea još uvek prilično podreñena onoj koju ima japanski. Teh-nika disanja dobija odreñenu zrelost koju najbolje ilustruje činjenica da seprvobitna uloga, sada već možemo reći: kokyu-wasa nije bitno promenila, ada su je okinavljanski majstori karatea usavršili do perfekcionizma.

Idejna i praktična novina koju disanje duguje okinavljanskom periodukaratea je koherentan sistem fizički orijentisanih regenerativnih vežbi, kao isinhronost izvoñenja tehnike disanja, čime se doprinos ovoj oblasti neiscrpljuje. Postajući fizički vrlo naporan, iscrpljujući sistem koji bazira na du-gotrajnim i zamornim vežbanjima, karate na Okinavi dobija, kao prilog svo-joj tehnici, kompletan sistem vežbanja za regeneraciju i brz oporavak poslenajnapornijih sekvenci rada. Potencirano je jedinstvo tehnika disanja i iz-voñenja karate-tehnika tako da je, po rečima drevnih okinavljanskih majstora.jedno bez drugog nemoguće. Bez poznavanja tehnike disanja je nemoguće iz-voditi fizički pokret odnosno pojedinačnu tehniku, a pravilno učenje tehnikezahteva i (u)poznavanje adekvatnog disanja.

Iz ovog perioda je poznato vrlo specifično disanje za svaku katu. Dre-vni okinavljanski karate potencira prvobitnu katu – Sanchin, a samim tim i

275

vrlo specifičan ritam i način disanja, koji je adekvatan toj kati. Kada se ovedve komponente usaglase – spoljašnji model, način rada kate i tehnika disa-nja – dolazi do razvoja posebnih mentalnih komponenti, do uvida, da se po-služimo psihoanalitičkim terminom, što je, dobrim delom i bazična funkcijaove kate.

Kata i disanje postaju nerazdvojiva celina, a kako ovakva praksa dolaziiz starijih izvora nego što su okinavljanski, tada dobija svoju punu primenu upraksi. Mnoge stare kate su, praktično, ″udžbenici″ disanja, kojima je sistemtehnika kasnijeg porekla, stvoren da bi se ostvario kompletan psihofizički do-življaj. Postoje odreñene drevne kate koje su vežbane na Okinavi, čija je pr-venstvena uloga da pouče nekim tehnikama disanja.

Posebno je zanimljiv sistem disanja koji ima za cilj brzu obnovu ene-rgije, vraćanje vitalne snage. Po teoriji okinavljanskog karatea, uticaj tehnikei prakse disanja na ki je direktan, kao i na sve fiziološke i mentalne procese.Kao što disanje u potpunosti odražavaju i mentalno i fizičko stanje pojedinca,tako se i uticajem, voljnom kontrolom disanja koja se postiže karate-tehni-kom, tačnije: kvalitativnim spojem tehnika – disanje, može da uspešno utičena mnoge mentalne i fizičke procese, na kompletno psihofizičko stanje.

Medicinski aspekt, blizak teoriji akupunkture, svojom i fiziološkom imentalnom komponentom je u direktnoj vezi sa disanjem, koje predstavlja iodraz (fiziološkog stanja), ali i aktivni regulator, način kojim se postiže že-ljeno poboljšanje i promena, način voljnog uticaja na kompletnu psihofizičkuličnost, metod lečenja i oporavka.

Posebnu oblast ovih vežbanja obuhvata regenerativno vežbanje kojeima za cilj da brzo i efikasno povrati u radu utrošenu energiju. Način rada naOkinavi je često bio toliko naporan da je pojedinac, u toku rada ili posle njega,bio fizički, ali i mentalno umoran, iscrpljen, prazan. Okinavljanski majstorikaratea su poznavali sistem vežbi disanja uz minimalne fizičke pokrete ili beznjih, kojima bi se energija brzo i gotovo kompletno povratila, što je omo-gućavalo dalje vežbanje bez osećanja iscrpljenosti ili bitnijeg snižavanja kva-liteta rada.

Kao posledica tradicije tajnosti na Okinavi i analognog dominantnogpogleda na svet, učenja i vežbanja ovog tipa su retko otkrivana i prezentovanajavnosti, a demonstrirana su, uz zakletvu ćutanja, pojedincima koji su bili naodreñenom nivou vežbanja i prenošena su sa generacije na generaciju.

Iz tog razloga je verovatno da je sa nestankom drevnih učitelja, jedandeo tog znanja i zauvek nestao iz karate-prakse, ali i to da neki okinavljanskiučitelji i majstori i dan-danas poznaju dobar deo sistema regenerativnog vež-banja.

Utemeljivši sistem kasnije nazvan karate, Okinavljani su dali funda-ment kokyu-wasa i japanskog i savremenog karatea.

U Japanu se karate, budući (i) ratnički, borilački i spiritualni sistem,razgranjava, raslojavaju mu se osnova i praksa, i on tu doživljava intenzivniuticaj zena, pri čemu je ovo imalo odraz i u tehnici disanja. Tehnika disanja

276

čini nerazdvojni deo prakse karatea i idejnu celinu sa tehnikom, a bazira naiskustvu ranijih perioda, u skladu sa tradicijom da se postojeće učenje nemenja i da se teži drevnom izvoru. Zen i karate – sličnosti i razlike su, za teo-retičare, i danas polemične, ali je evidentno da, po rečima japanskih učitelja,tehnika disanja u zenovskom karateu dostiže savršenstvo.

Metodologija je često iracionalna – tehnika disanja se uči pod vodopa-dom, na reci, na vrhu planine. Učitelji karatea, planinski kaluñeri i sveštenici,misionari karatea, i pojedinci iz starih samurajskih porodica poznaju ipoučavaju tehniku disanja putem ukazivanja, analogija, legendi, mitova, priča,ignorisanja i ćutanja.

Po rečima japanskih učitelja, tehnika bez disanja je nemoguća, a kva-litetno disanje se upoznaje tek sticanjem osećaja za svaku pojedinu tehniku.Očigledno je jedinstvo toka pokreta i disanja, koje najčešće kvalitetom, rit-mom, intenzitetom... u potpunosti odgovara fizičkoj bazi pokreta. Učiteljikažu da tek mirno disanje jeste disanje; da bi neko mirno disao mora prvo daprodubi mir u sebi, da razume i bude razumen.

Počev od ovog doba se potenciraju suptilne razlike. Svaka kata, svakipokret u kati ima svoj način disanja koji je unikatan i kojega valja osetiti,naučiti do savršenstva, do stepena nesvesnog praktikovanja. Upravo suptilnerazlike u izvoñenju, u načinu disanja, u osećaju za kokyu-wasa, koji dolaziposle generalnog uvida u tehniku i sticanja osećaja za nju, razlikovao je kva-litetnog karateku od prosečnog. Učenje je bilo simboličko, analogično, ira-cionalno. Često je cilj učenja bilo da se prihvati specifični, po nekomsuptilnom detalju različiti način disanja koji je diferenciran od drugih, jer jetaj uvid, po rečima učitelja, često vodio idejnoj suštini, metafizičkoj ideji teh-nike ili skupa tehnika, i dolazio bi posle razmišljanja, kao osećaj, način izraza,perfekcionistički orijentisana karika u lancu karate-tehnike i karate-prakse.

Suptilnost i rutiniranost, dugotrajno vežbanje i osećaj za najtananije fi-nese, ″mentalna otvorenost″, bili su putevi učenja iracionalne prakse kokyu-wasa. Budući manje pristupačna i nerazumljivija, ali bliska tradiciji imentalitetu sredine, do njenog savršenstva je vodio vrlo dug put, neizvestan iopasan, na momente ambivalentan.

Po rečima samih učitelja valjalo je ″proći po ivici sablje i vratiti se″ i tobez razmišljanja o disanju, o onome što je učeno kao asimilacija, kao racio-nalna, verbalno objašnjiva komponenta, jer je to bilo pravo disanje, doživljenodisanje, praktično disanje.

Iz kasnijih izvornika doznajemo nešto iz teorije disanja koje se koristilou katama. Tehnika disanja se sastoji iz dve osnovne grupe: ibuki i nogare, pričemu spektar disanja nije ispunjen, već ovo čini kanonizovano disanje. Sta-rije je nogare disanje, koje vodi poreklo iz kineskih i okinavljanskih kata i onoje sinhrono sa izvoñenjem tehnike. Udisaj je vremenski brži od izdisaja kojije isprekidan, jer odgovara nizu tehnika izvedenih u kontinuitetu ili neposre-dno jedna posle druge.

Ibuki disanje je kompleksno i ima više modaliteta – podgrupa. Udisa-

277

nje može da bude brže od izdisanja ili jednakog trajanja, čujno ili ne. Ovojgrupi disanja pripada i izdisanje uz kiai koji je izgubio svoju onomatopejnukomponentu i direktno je podreñen izdisanju – od njega zavisi u intenzitetu itrajanju i predstavlja prirodnu posledicu naglijeg izdisanja kroz usta.

Ove dve vrste disanja su izvršile dominantni uticaj na teoriju i praksudisanja u savremenom karateu. Japanski karate poznaje i više različitih vidovaspecifičnog disanja adaptiranog uslovima izvoñenja svake pojedine tehnike,nameni tehnike, trenutnom stanju pojedinca.

Savremeni karate je malo toga preuzeo od drevnog učenja o disanju.Ono je u priličnoj meri simplifikovano i banalizovano. Način disanja je ka-nonizovan i, jednostavno, prati tehniku i trenutne aerobne mogućnosti poje-dinca. Postoje učitelji, prvenstveno u domenu stilskog karatea, koji posvećujuodreñenu pažnju posebnim metodama disanja kao i ezoteričnim vežbanjima.

Rezimirajući, mogu da kažem da je tehnika disanja, kokyu-wasa, jedanod delova prakse karatea i karate-tehnike koji je najčešće sledio sudbinu si-stema kojemu pripada i da se adaptirao razvoju i promenama svog matičnogsistema, barem u njegovom bazičnom delu. Takoñe je indikativno da, tokomkratkog istorijskog preseka koji je ovde dat, nije bilo moguće posvetiti pose-bnu pažnju širokoj oblasti ljudske kulture i misli, kao što je to religiozna, prak-tično-filosofska odnosno mistična misao dalekoistočnih civilizacija, a za tonije ni bilo potrebe, pa je teorijska graña vrlo koncizna i pojednostavljena, i uprimarnoj je funkciji objašnjenja osnovne teme ovog poglavlja.

Kada su žice instrumenta napete,ne čuje se ništa.

(Zen izreka)

278

Onaj koji zna, ne govori.Onaj koji govori, ne zna.

(Tao Te Ching)

RITUAL ZLATNE ZMIJEI ZELENOG TIGRA

Ritual Zlatne zmije i Zelenog tigra je jedan od bazičnih, osnovnih ri-tuala u praksi klasičnog karatea, u njegovoj transcendentalnoj praksi. On imaveoma širok spektar upotrebe i pripada grupi takozvanih radnih ritual ili teh-ničkih rituala, što znači da može da se praktikuje skoro isključivo uz vežba-nje (odreñene) karate-tehnike. Ritual se vezuje uz jednostavniju, običnobazalnu tehniku, ali to ne mora da bude pravilo.

Sam ritual se sastoji iz tehničkog i vizuelnog (tačnije rečeno: vizuali-zatorskog) dela koji, spojeni u celinu, predstavljaju kompletni ritual.

Tehnički deo čini kompletno, korektno i kontinuirano izvoñenje grupaistovrsnih tehnika po tačno odreñenom ritmu izvoñenja i disanja. Šta to prak-tično znači? U ritualu Zlatne zmije i Zelenog tigra izvodi se obično tri, šest,devet... istih tehnika naizmenično, pri čemu svakoj od tehnika odgovara jedanudisaj i jedan izdisaj – i od ovog pravila ne sme da se odstupi. Pauza izmeñupojedinih grupa izvedenih tehnika traje isto onoliko udisaja i izdisaja, kolikoi sama grupa tehnika.

Prvi i osnovni korak u učenju ovog rituala je da se usvoji i praktikujeovaj ritam disanja uz ovaj režim izvoñenja tehnike (bazične). Svako veće op-terećenje od devet odnosno dvanaest tehnika u jednom nizu, pri izvoñenju pet-naest ili dvadeset grupa tehnika u toku jednog rituala, može da predstavljaozbiljniji napor. Vrhunski poznavaoci ovog rituala, adepti karatea, koriste po-nekad i 27 ponavljanja naizmenično za svaku tehniku, što predstavlja napornedostižan za veliku većinu prosečnih karateka.

Tek kada su ritam izvoñenja i režim disanja usvojeni, prelazi se na sle-deći korak. Rad tehnika valja sažimati, koncentrisati. Valja učiniti konstantnimentalni napor da se u toku rada izvode samo tehnike i prateće disanje – svihsuvišni pokreti, otresanje u cilju opuštanja, gledanje u cilju opažanja spolja-šnje stvarnosti, hodanje i slično, moraju u potpunosti da se odstrane. To znači

279

od samog početka izvoditi tehniku i samo tehniku sa direktnim prelazima izstava u stav, gde je to potrebno, a u pauzama pratiti sopstveni ritam disanja iudubiti se u njega. Ovo naizgled ne predstavlja posebnu teškoću, ali je to u od-nosu na onoga koji uči ovaj ritual daleko od istine. Vrlo često je potrebno viševremena i napora da se unese mir i ozbiljnost u ritaul, nego da se usvoji teh-nika i ritam disanja.

Tek kada je ovo u potpunosti savladano, kada je ceo tok rada miran,spokojan, gladak i, pre svega, neuznemiravan spoljašnjim ili unutrašnjimuzrocima, može da se preñe na uvoñenje mentalnog dela vežbanja. Najboljipokazatelji da je dosadašnji rad bio uspešan je porast mira, neuznemirenostiu svakodnevnom životu. Osoba koja se podvrgnula ritualu Zlatne zmije i Ze-lenog tigra pokazuje znake odreñene smirenosti, ne reaguje na spoljašnjeefekte i na spoljašnju stvarnost, kao i introvertnost, potpunu neuznemirenostii, ponekad, znake odreñenog nesnalaženja, razmimoilaženja sa okolinom sakojom živi.

Ovo je očekivano, planirano stanje, koje često može da traje mesecima,pa i duže.

Kad je sve prethodno u velikoj meri savladano, prelazi se na mentalnavežbanja. Početno mentalno vežbanje ovog rituala se sastoji u vizualizaciji,kojoj prethodi kvalitetna i trajna koncentracija.

U ovom delu uvežbavanja rituala počinje se sa vizualizacijom ″Zlatnezmije″. Valja vizualizovati dugačku, debelu, blistavo-sjajnu zlatnu zmiju;njene oči i zube; u unutarnjem oku je videti, kako se lagano njiše i gleda onogakoji vežba u oči. Pri tome on stoji u pripremnom stavu, spreman da izvede teh-niku. U odreñenom trenutku bi trebalo vizualizovati da se zmija munjevito idirektno uputila put (nekog od) ekstremiteta koji izvodi tehniku.

Zmija pokušava da ga napadne, ujede. Najvažnije je zadržati jasnu ioštru psihičku sliku zmije koje se munjevito kreće, što obično početniku pred-stavlja teškoću, da vizualizuje brz pokret.

Odgovor na to je tehnika koja trenutno biva izvedena, da bi izbeglazmiju. Što je zmija brža, to je i tehnika brža, ali tehnika uvek mora da budemalo brža od zmije, malo pre započeta i izvedena nego što zmija stigne.

Ovako kako je opisano, izgleda da valja zmiju podsticati na kretanje,ali kvalitetno izvoñenje ovog rituala to negira. Naime, samoj zmiji valja do-pustiti da napadne kad ona to zaželi, bez uplitanja svesne volje ili namere.Zmiju valja osetiti, otvoriti se prema njoj, a dopustiti tehnici da bude izvedenabez uticaja volje, slobodno i samostalno, nevezano za odluku, u trenutku.

To je voljno rešenje ovog rituala. Ako se svesno rukovodi zmijom i teh-nikom, to je samo tehnički nivo. Kvalitativno superiorniji intuitivno-spiri-tualni nivo zahteva doživljaj koji nije upravljan voljom i ne podleže kontrolitoka svesti.

Izvesno je da je ovo praćeno izrazitijim gubitkom psihofizičke energije.Dve su odrednice koje čine ovu fazu izvoñenja kvalitetnom:Kao prvo, tehnika mora da bude u toj meri savladana da nijedan od nje-

280

nih elemenata ne bude narušen, što pogotovo važi za ravnotežu, tok pokreta ienergetski balans, kao i za formu izvoñenja.

Druga odrednica je pošten odnos prema sebi i svom radu. Ako je zmijabila brža, valja joj dopustiti da ostvari svoju zamisao, da ujede, pri čemu valjaosetiti taj ujed.

Ovakav način izvoñenja rituala zahteva posebno psihičko stanje. U tomstanju valja videti i osetiti zmiju, čuti je kako se njiše, osetiti njeno kretanjekroz prostor i osetiti sebe.

Akcija izvoñenja tehnike ne sme da bude svesna. Ona predstavlja po-sledicu dejstva nesvesnih delova bića, odraz suštine onoga koji vežba, nje-govo ″ja″ oformljeno i pretvoreno u akciju, u dejstvo. Zmija se ne oseća ni kaoprijatelj, ni kao protivnik, a pogotovo ne kao neprijatelj. Ona jednostavno po-stoji i ona ujeda, ona napada, ona ne čeka i ne stoji. Valjalo bi biti makar malobrži, malo efikasniji, malo superiorniji, toliko da se opasnost izbegne.

Na ovom nivou može da se javi nekoliko grešaka. Najveća je ta da seintenzitet doživljavanja menja, odnosno da se zmija više ili manje često gubi,ili da se nasilno izaziva njena vizualizovana egzistencija. To je problem kon-centracije, kao i nesvesnih delova bića onoga koji vežba.

Valja uočiti da se, za vreme ovog rituala, karateka nalazi u posebnom,nadčulnom stanju egzistencije. Materijalni svet se gubi a fenomen svesti bitnoredukuje. Doživljaj zmije je sličan halucinogenom doživljaju i prate ga svikvazi-čulni efekti. Karateka boravi u svetu nad-materijalne egzistencije iopaža materijalno neegzistentna bića, pri čemu doživljava niz paranormalnihpojava, počev od vizuelnih, slušnih, i srodnih, koje ne postoje na materijal-nom nivou egzistencije.

Kako je ovakva vizualizacija nadčulna i, materijalno posmatrano, čulnonadiskustvena kao psihofizički doživljaj, sadržaj nesvesnih delova bića pro-dire na površinu svesti, izazivajući kognitivne i afektivne pojave nemateri-jalne prirode, alogične u odnosu na jedinku i nevezane za dativremensko-prostorni kontinium.

Ovakva praksa otvara horizonte nesvesnog, ali guši spoznaju objek-tivno date stvarnosti, realno-egzistentnog sveta i okoline, koji prestaju da vršebilo kakav uticaj na čula, jer je moć percepcije od strane učesnika u ritualuograničen isključivo na nadčulni doživljaj ritualne priroda – svodi se na kom-peticiju sa zlatnom zmijom.

Ovo jeste priličan fizički i mentalni napor, posle kojega slede periodiiznurenosti i osećaj psihofizičke praznine, koji predstavljaju normalnu posle-dicu ekscesivnog utroška psihofizičke energije.

Kompletni ritual uvodi u mentalno vežbanje i vizualizaciju zelenogtigra. Taj tigar se vizualizuje kao prilično veliki, brz, pokretan, sa razjaplje-nim čeljustima...

Kompletni ritual se sastoji od bekstva od napada zmije i suprotstavlja-nja napadu zelenog tigra. Zmija i tigar napadaju sukcesivno, gotovo istovre-

281

meno. Valja izbeći zmiji po ranije izloženom postupku, ali istovremeno pre-sresti tigrov napad, i to na taj način što će izvedena tehnika da presretne tigra,da zaustavi njegove čeljusti i tako onemogući njegov napad i, ukoliko se radigeri-wasa, brzo da se povuče put nazad.

Ovakav, složeniji način rada može da predstavlja ozbiljniju poteškoćui osobama koje imaju odreñeno iskustvo u vizualizaciji. U ritualu se koristinaprednija, dinamička i složenija vizualizacija i valja utrošiti dosta vremenai strpljenja da bi se pravilno i korektno naučila.

Simbolički, vizualizacija zelenog tigra i njegovo zaustavljanje u napaduznači smrt i borbu protiv smrti. To, alegorično, predstavlja situaciju u kojojsvakog trenutka vlada opasnost, čak i smrtna, i pojedinac mora da bude u sta-nju da je izbegne, da joj se suprotstavi, da bude makar mrvicu efikasniji i bržiod nje, jer realni, svakodnevni život donosi samo opasnost, muku, nevolju ineizvesnost, koje svaki pojedinac mora da prevaziñe ili da izdrži, da joj se do-stojno suprotstavi.

Važna je i napomena da se ni tigrov napad ne izaziva, on se čeka. Akoje pojedinac mentalno otvoren i spreman, tigar će sigurno da doñe i ništa ganeće sprečiti da svoj napad izvede do kraja. Pojmovi kao što su život ili smrtdobijaju ovde dinamičko nadrealno značenje u stanju vizualizacije. Oni po-staju opipljivi, realni, stvarni, postojeći, i na njih može da se utiče.

Tu je pojedinac oči u oči sa (svojim) životom i (svojom) smrću. On jeizmeñu njih, i uvek protiv, i uvek sam i napušten, ali večito na belezi, u areni,večito u areni života svog, gde pogrešan potez znači kraj a dobitak produže-tak agonije, ali i lepote i plemenitosti u borbi kojoj se ne zna samo tok, ali sezna kraj.

Mnogi stari učitelji baziraju na ritualima ovog tipa svoj edukativnimetod iracionalne prakse karate-tehnike. Oni smatraju da kada čovek više nemože da pobegne od zmije i da zaustavi tigra, da mu se približava zadnji čas,da je njegovo vreme otišlo u nepovrat, da je to kraj materijalne egzistencije,sloboda od neizvesnosti njenog toka, da predstavlja približavnje ishodu, su-štini, ideji, jer je smrt tu, pored njega. Stara izreka kaže da ″na koga zakon po-laže pravo, on nosi njegova obeležja″. Tako i ritual ima svoju suštinu i svojuporuku, poruku namenjenu i bedi i prolaznosti i samoći, usamljenosti i iz-dvojenosti, poruku o plemenitosti, snazi i dostojanstvu savršenog indivi-dualca, borca u životu, borca do ishoda, do razrešenje, do ideje.

Ritual ima pretenziju da iskaže univerzalnu istinu, apsolutnu istinu kojane podleže kritici, nije činjenički utemeljena, istinu života i univerzuma, istinupojedinca i individualca, istinu sunca, mora, neba, travke, potoka, cveta, dr-veta, stene... istinu koju ni jedan um ne može u potpunosti da spozna, jer onapripada svakome umu.

* * *

Poreklo rituala je verovatno veoma staro. U njemu zatičemo elemente

282

– simbole zmije i tigra, simbole dvaju škola karatea u drevnoj Kini. Jasno jeda ove škole imaju simboličke i vizualizatorne rituale, kao i elemente osno-vnih ″ideja″ životinja koje su im simbol. Takoñe je jasno da vizualizacija imaposebno naglašenu ulogu pri većini hermetičkih rituala, ne samo u karateu,shvaćenom kao hermetički sistem.

Ne bi se trebalo upuštati u simboličko objašnjenje boja niti simbola kojise javljaju u ritualu jer to, bez sumnje, prevazilazi interesni nivo čitalaca. Va-ljalo bi samo skrenuti pažnju na jednu implikaciju ovog rituala.

Ovakav ritual, pored svoje mistično-okultne prirode i psihološkog uti-caja, predstavlja i dobar edukativni sistem za učenje bazične tehnike. Zar tonije dobar način za učenje brzog i trenutnog početka izvoñenja tehnike kao štoje to ″zamišljeni″ ujed zmije? U tradiciji, ovo je odličan način da se praktičnoi efikasno učenik nauči da izvodi bazalnu tehniku bez zastoja ili usporenja, pričemu je ovo izuzetno efikasno (i) za geri-wasa. Zar nije dobar ″udarac″ u ″ti-grovu čeljust″, odnosno trenutno zaustavljanje tehnike uz moćni kime? Zarmotivacija koja bazira na ujedu zmije ili napadu tigra nije efikasna da mobi-liše ogromni deo raspoložive psihofizičke energije i usmeri je u željenompravcu i na željeni način? Zar osloboñenja od dominacije elemenata svesti nadakcijom ne čini tu akciju svrsishodnom, beznapornom, efikasnom... ideal-nom? Zar osvajanje sebe samog, svoje ideje, svog ″ja″, osećanja... nije domi-nantno nad razumskom formom delanja? Zar doživljaj nesvesnog nijepredmet i savremene psihologije, posebno psihoanalitički orijentisane?

Na većinu ovih pitanja, istočnjačka tradicija bi odgovorila potvrdno.Ritual Zlatne zmije i Zelenog tigra jeste spiritualni fenomen, psihofizičke vo-kacije, sa nadčulnom podlogom i nadiskustvrenim doživljajem.

Teško je naći eksperte koji umeju da podučavaju ovom ritualu na (i)ra-cionalni način.

Ritual se retko praktikuje i sve manji broj pojedinaca poznaje njegovupraksu i njegove tajne. On jeste deo drevne, tradicionalne metodologije, i toće i da ostane, jer ovaj naš savremeni svet sa osmehom ili prezirom sluša oovome ili ovakvim fenomenima.

Pravi poznavaoci, koji je mali broj, rezignirani i uvreñeni postojećimstanjem i odnosima koji vladaju u svetu karatea, retko upućuju bilo koga u ele-mente rituala.

Na žalost, ili na sreću, vreme mistično-religioznog odnosa prema svetudoživljava teške dane. Ovaj ritual, pored svoje edukativne vrednosti, sadrži iovakve elemente i predstavlja relikviju jednog doba i pogleda na svet, reli-kviju prošlosti.

Smatrao sam za potrebno da oni koji se bave naprednijim oblastima ka-ratea upoznaju, i to ne samo teorijski, deo tradicije i klasike, i to bez etiketa iliunapred datih odrednica, bez dogmatskog ili ograničenog pristupa, a ne u ciljupuke ″praktične″ primene ovog, doduše potpuno bezopasnog rituala, pa pret-hodne redove valja shvatiti i kao doprinos objašnjenju dela tradicije i praksedrevnog karatea.

283

Nijedno biće nije tako usamljeno kao samuraj.Možda jedino tigar u džungli.

Možda...(Hyakujo)

Pre nego što sam stupio na Stazu,bio sam bedan.Stupio sam na stazu.I dalje sam bedan.Prosvetlio sam se.Sada, kada sam prosvetljen,bedan sam, kakav sam i bio.

(Rinzai)

284

Pomozite učenim ljudimada podnesu teret probuñene svesti.

(Lajbnic)

INICIJACIJA

Čudan je mrak pagode. U tom mraku hiljade je mrakova. Čudna je sla-bost ljudska. To je slabost bez trunke snage, bez želje, bez volje, bez mene. Udubini te tame se ne ulazi svelog uma niti svetlog srca. Važno je osećati, jermisao ne postoji. Važno je biti. Nema prošlosti, nema budućnosti. Znao samda je prošlost razorena, budućnost nedokučiva. Znao sam i da moram – ali štato moram – osećao sam da to tek dolazi. Savršeno sam prazan i očekujem to.Kada bih znao da dolazi to, to uopšte ne bi došlo, jer to nije dogañaj, nitiosećaj. To je, jednostavno, to.

Tamna je dubina beskraja. Taman je ljudski um, jer ga nema. Tek u sre-brnoj prizmi on izlazi na svetlo dana. Tri su prizme kroz koje valja gledati:srebrna, zlatna i zelena. Oči su srebrne, zlatne, zelene. Telo je srebrno, zlatno,zeleno. Um je srebrn, zlatan, zelen.

Srebrno je boja tame, jer se sjajem svojim od tame razlikuje. U srebrnose ne može utonuti, može se samo proći kroz njega.

Zlatno je boja sunca, jer se samo u suncu raña. U zlatno se može poto-nuti do kraja.

Zeleno je van onoga što znam. Zeleno boli i vreña. Kroz zeleno se neprolazi, niti se u njega utapa. Ono dolazi samo, kao plima, kao večnost, iza be-skraja.

Proći kroz srebrnu prizmu.Utopiti se u zlatnu prizmu.Doživeti zelenu prizmu.Srebrna pagoda je zatvorena. Srebro pagode mora da se razruši, ne

može se proći kroz njega. U zlatnu pagodu se ne može utopiti, jer se ona rastvara i nje nema ako

je mislim. Nema je ako je vidim. Znam da mora da bude tu. Ona je tu.U zelenu pagodu čovek biva zatvoren. Smrvljen njome. Ona se ispu-

njava zelenim. Svetlost ili tečnost ili dim. Više liči na zelenu misao. Misao ze-

285

lenu do beskrajno zelenog. Mrak. Prazno. Bledo. Bez oblika. Totalno prazno. Bez mene. To je smrt.

Nije ni večnosti ni praznina. To je prazni beskraj. Beskrajno prazni um.Srebrna zvezda dolazi iz daljine. Ona izmiče telu, rukama, rečima, umu.

Jedina važna stvar je uhvatiti neuhvatljivu srebrnu zvezdu. Moja krv lije izusta, iz nosa, iz čela, iz uma. Vrela crvena krv lije i odnosi snagu, želju, poi-manje, mene, sve. U meni je srebrna zvezda, hladna, drhtavo hladna, njenahladnoća peče i boli i reže i opija i prazni. Opet smrt.

Zlatna zvezda se nastanjuje odmah. Od nje se beži, a pobeći se ne može.Beskrajno je vrela. Ceo svet gori i zvezda gori, ja gorim, vatra je u meni i okomene. Sagoreo sam. Sasvim. Postajem pepeo, prah, razvejan sam. Posle svegasam ništa, ima me na zemlji, u vodi, na nebu, van neba, ima me negde. Nisamni na zemlji, ni u vodi, ni na nebu, nisam nigde. Nema me. To nije smrt. To jesmrt smrti. Velika, konačna i definitivna. Beskrajna smrt.

Zelena zvezda se raña iz očiju, iz ruku, iz uma. Samo se raña. Beskrajnose raña. Jedina je. Lepa je. Moja je.

Nestaje sa urlikom, sa besom, sa krvlju, sa bolom, sa čežnjom, sasmrću.

Oni su došli. Ne vidim im lica, ni tela, ni misao, ali oni su tu. Poredmene i zelene zvezde na kojoj sam raspet. Oni misle, ne govore. Njihovamisao boli, jer njihova misao je i moja misao, misao moje misli, beskrajna,prazna, slobodna misao. Ne traje, ne postoji, samo odjekuje. Zamara. Sasvim.Potpuno. To je kraj.

Težak je i dugotrajan san bez uma. Traje eonima. Prevazilazi vreme.Prevazilazi sve što postoji. Taj san – to je jedina realnost. Ceo život, svi dani,sati, minuti, svi dogañaji, sve želje, nade, stremljenja, brige, strahovi, ljudikoje sam poznavao ili sretao. Sve je to ništa, privid, senka, forma. Ceo život,svi trenuci postojanja i bivanja staju u ništa, u misao bez trajanja, u beskrajnutraku koja promiče, i vraća se i promiče, i sve menja i svemu daje smisao, isve ruši. I utapa se u Vreme, u Prostor, u Ideju... beskrajno daleke i prazne.

Izmeñu nas je provalija, svetlo, mrak, misao i trajanje. Celokupni tokpostojanja i tok misli do trenutka kada sam legao u Ritualni Kovčeg i nestaoiz sveta u kome sam do tada živeo.

Propadam u pesak, kroz vazduh, kroz more, u ništa, u Kraj Krajeva, uPraštanje, u Veliki Oproštaj, slobodan od sveta, od uma, od života, od sebe...

Jedino njegovo lice je stalno, ali se može propasti u njega, iza njega,propasti u Propadanje. Sada sam gde je smrt.

Pred očima gustna mraka, sloboda tela. Postoji samo pogled i misao upogledu, dovoljna sama sebi. Njegova ruka me dotiče i on mi daje. Znam dabi trebalo da pijem. To je Piće Mudrosti. Ja ne mogu, tek njegov glas čini daustanem. I pijem. Pijem požudno svetlost koja boli i magli vid. Pijem prah idim sunca i meseca, gustu svetlost, i gledam u lice večnog Boga, Boga bezImena, bez znanja, Boga koji ne postoji.

Osećam da treba da ga pratim i teturam za njim. Beskrajno dugo mevodi, kroz neku tamu. Vodi me u zvuk, u prostor, u vreme, u mene. Zvezda mi

286

gori na čelu. Dovodi me pred njihovo lice, pred Blagost, pred Mir.

- Koga nam dovodiš, ti sveti od najsvetijih?- Dovodim čoveka, koji je umro kao čovek da bi se rodi kao Bog. Do-

vodim ga pred vaše lice da umre, jer je već umro, i da se rodi, jer je ponovoroñen.

- Ti, koji si umro kao čovek da bi se rodio kao Bog, sedi na Tron Svet-losti i stavi Krunu Mudrosti.

Tron je okrenut ka njihovom licu. Oko Trona su senke, lica, mnogo njihkoji čekaju posvećenje.

Biti na Tronu zgusnute svetlosti. Dovoljno je biti.

- Ti koji sada gledaš u Lice Božije, gledajući u Lice Svoje, ti koji si patioi čeznuo, koji si mrzeo i morao, sada si sve ostavio iza sebe samog. Ti, kojividiš bez pogleda, koji znaš bez misli i možeš bez pokreta, primi znake svojeod Boga svoga. Poštuj Boga svog i lice njegovo, i Delo njegovo, i Misao nje-govu. Poštuj stazu kojom hoda, vodu koju pije, misao koju misli. Voli ga kaosvog Oca, svog Brata, Um svoj i Veru svoju. Neka ti put bude čist i plemenit imisao pokorna i uzvišena. Neka ti Mudrost bude i Sudija, i Gospodar i Učitelj.Ti, koji si umro kao čovek da bi se rodio kao Bog.

Čujem sebe kako progovaram:Vi, najsvetiji od svetih. Ti koji me dovede ovde. Vi velom prekriveni,

braćo moja nova. Beskrajno se zahvaljujem na učenju u koje sam iniciran.Zahvaljujem na milosti i dobroti koja me je obasjala božanskom svetlošću.Zahvaljujem za istinu koje sam bio žedan. Zahvaljujem na učenju koje je bilosveto i na mudrosti kojom sam darovan. Obećavam da ću pomoći suncu dasija i reci da teče. Obećavam da ću pomoći travi da raste i ptici da peva.Obećavam da ću biti. Kunem se svim što postoji, postojalo je i može da po-stoji da čovek možda i nije tu, ali njega ima. Kunem se da borba biće svetizakon a predah greh. Molim za svetlost da me izbavi iz tame. Molim za mu-drost da odagna glupost moje malenkosti. Molim za čoveka jer retko viñahtakve. Molim za život jer sveti je dar za izabrane. Molim za univerzum jer ganema da mene nema. Molim za hleb, vodu i postelju jer su mi sveti. Molim zasebe da budem spašen i za ljude da budu ljudi. Ako moja malenkost ne zaslu-žuje ni zračak svetlosti, onda da zauvek ostanem u tami.

Sve stvari imaju početak, život i kraj. Tražim onu koja nije počela, nećese završiti, a traje, jer je nema. Kada je gledam, ona nestaje, ali u meni; kadaje mislim, ona nestaje, ali u meni. Tek pred Njegovim Licem ona postaje ne-postojanje i vraća se u Vreme, jer je Vreme njeno. Donesi mene meni samom,odnoseći me. Moram li reći da sam zahvalan? Po svojoj patnji, po svom bolui svojoj čežnji, platio sam dug veći od svih i poneo teret teži od svih tereta. Tosu moji najverniji drugovi, moja braća, moj san. San jednog čoveka i njegovživot su dve strane istog. Za probuñenog, meñu njima nema razlike, a jedna

287

je granica – on sam. Sve što dela, samo je ne-delanje, sve što misli, samo jene-misao. On je ne-On, jer ga nema. Svaki trenutak koji se raña u njegovojmisli postojaniji je od njega. Njegova božanska i ljudska priroda – to je prividsna, Mesečev Prah, Iluzija, Postojanje.

Zato, o vi najsvetiji od svetih, i ti koji si me ovde doveo, braćo mojanova, kažite reči moje glasom mojim i misao moju mišlju vašom.

Ja koji sam umro kao čovek da bi se rodio kao Bog...- ti si bog- ti si bog- ti si bog

- Ja, brat vaš, sin vaš i sluga vaš, gledam u njegovo svetlo lice, u nje-gove oči, u vaše lice i vaše oči, u svoj um, u vaš um, i prihvatam od vas svojuprirodu ljudsku i božansku...

- ti si bog- ti si bog- ti si bog

koju ste mi darovali, davši mi najveći poklon koji se može dati. Primamje od vas sa poniznošću, zahvalnošću i odgovornošću. Vi najsvetiji od svetih,ti koji si me ovde doveo i vi, braćo moja nova, zahvaljuje se onaj koji je umrokao čovek da bi se rodio kao Bog...

- ti si bog- ti si bog- ti si bog...

Na dan moje smrti,kada bude nošen moj kovčeg,ne plači, i ne reci: „šteta“.Veća je šteta mleko kad se pokvari.

288

Ti misliš: kraj, a to je početak.Ti misliš: tamnica, a duša je slobodna postala.Zar sunce i mesec nestanu kad zañu?Koje to seme ne nikne kada se u zemlju baci?Pa zašto onda sumnjaš u seme čovekovo?

(Rumi)

SADRŽAJ

Recenzija ................................................................................................ 005Svečana Zakletva ................................................................................... 009Uvodna reč autora .................................................................................. 011Pristupna beseda .................................................................................... 041

Izbor tekstova

Karate kate ............................................................................................. 065Teorije o začecima i nastanku kata, istorijski razvoj isadašnji trenutak kata ............................................................................. 067Aspekti kata ............................................................................................079Prapočeci karatea ................................................................................... 093Kineski period ........................................................................................ 099Osnovni stilovi u Kini ............................................................................ 101Okinavljanski period .............................................................................. 103Osnovni stilovi Todea .............................................................................107Japanski period .......................................................................................109Karate u savremenom svetu ................................................................... 115Karate i srodne marcijalne umetnosti u javnom mnenjui u medijima .... 121Teorija o nastanku karatea ...................................................................... 129Karate-wasa ............................................................................................133Od estetskog ka estetičkom u karateu .................................................... 137Elementi karate-wasa ............................................................................. 145Zašto ovakva knjiga (ili: Uvodna reč autora) ......................................... 159Skica za promišljenje autentične geneze karatea ....................................169U galaksiji karate-kiča ............................................................................173Opšta načela tumačenja karatea ............................................................. 181Osnovni formalni principi izvoñenja karate-wasa ................................. 187Napredni karate ...................................................................................... 193Filosofija, veština, umetnost... ...............................................................199Metodologija karatea ..............................................................................207Režim života i rada .................................................................................211Ishrana, dijeta, gladovanje ......................................................................219Giri – dug, dužnost, obaveza... ............................................................. 225

289

Karma – sudbina i zakon karme ............................................................. 229San-nin-goroshi ...................................................................................... 233Tradicionalna karate-wasa ......................................................................241Vrste tehnika (taiso, keiko, renshu) ........................................................ 244Osnovni elementi karate-wasa ................................................................248Dojo (i) bon-ton ......................................................................................255Satori – nadsvesna ekstaza ..................................................................... 259Ki – doživljaj i kontrola ..........................................................................267Kokyu-wasa ............................................................................................271

290

Ritual zlatne zmije i zelenog tigra .......................................................... 279Inicijacija ................................................................................................285

Kraj je vrlo bitan za sve stvari.(Hagakure)

Biografska beleška

Prof. dr sc. ALEKSANDAR De MAJO

• Profesor, predavač, književnik, publicista i prevodilac.• Vrhunsko obrazovanje iz oblasti književnosti, psihologije i humani

stičkih nauka.• Doktorat iz savremene književnosti; doktorat iz opšte filosofije; dok

torat iz socijalne psihologije; zvanje profesora univerziteta za predmet savremena književnost.

• Autor 42 knjige i više od 130 naučnih i stručnih radova, studija, eseja i ogleda. Održao je više stotina predavanja.

* * *

INTERNATIONAL UNIVERSITY of HIGHER MARTIAL ARTS EDUCATION

• Hanshi - Ku Dan (9. Dan) of Traditional Karate-do9. Dan of Traditional Martial Arts

• Grandmaster of Traditional Karate-do• Doctorate of Philosophy in Traditional Martial Arts

Postdoctoral Degree of Philosophy in Martial Arts Science• Senior Professor of Philosophy in Martial Arts Science

Senior Professor of Martial Arts Education• Vice President of IUHMAE

* * *

• Velemajstor je tradicionalnog Karate-doa.• Jedini zapadnjak (nejapanac) koji je tradicionalnim Inicijatičkim ri

tualom „Uveden u Tajnu“ drevnog ezoterijskog učenja tradicionalnogKarate-doa.

• Najveći živi ekspert, eruditivni znalac tradicionalnog Karate-doa u svetu.

• Vrhunski svetski stručnjak za teoriju i istoriju tradicionalnog Karate-

291

doa.• Tvorac savremene nauke o tradicionalnom Karate-dou i utemeljivač

savremene teorijske misli posvećene tradicionalnom Karate-dou, Budou i Marcijalnim umetnostima.

Izdaje:Prof. dr ALEKSANDAR De MAJO

Urednik:Prof. MOMČILO IGIĆ

Recenzija:Dr HERMANN GLOCKNER

Likovno-grafička obrada:MIROSLAV LJ. VASIĆ

Korektura teksta:JELICA LUČIĆ

Štampa:DATACOPY– Beograd

Tiraž:30 primeraka

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

796.853.26

ДЕ Мајо, Александар, 1954-Karate Do : put starih majstora :izabrani tekstovi / Aleksandar De Majo. -Drugo izd. - Beograd : A. De Majo,2010 (Beograd : PRINT-ING). - 291 str. :

292

Mnogo je iskusio čovekMnoge nebesnicima nazvaoOd kad govor jesmoI možemo čuti jedni druge

(Helderlin)

Profesor dr sc.ALEKSANDAR De MAJO

Velemajstor Tradicionalnog Karate-doa

B U D OPUT DREVNE MUDROSTI

(Izabrani tekstovi)

Bibliofilsko izdanje

BEOGRAD MMX

EDICIJA BUDO

Copyright © 2010 by Aleksandar De Majo. All rights reserved.

PREDGOVOR

Kada mi je profesor Aleksandar De Majo predložio da napišem predgo-vor za njegovu knjigu „BUDO - PUT DREVNE MUDROSTI“ osetio sam ve-liku odgovornost. Odmah sam zamolio da dobijem prevode barem važnijihtekstova koji će biti uvršćeni u reprezentativni izbor tekstova koji će biti ob-javljeni u toj knjizi.

Profesor Aleksandar De Majo je vrlo istaknuta ličnost u savremenomsvetu Budoa. Hanshi (visoko zvanje) je, Vrhovni Majstor i Velemajstor tradi-cionalnog Karate-doa. Ekselencijalni je Majstor Majstorskog Saveta našesvetske organizacije i Privilegovani Majstor je Unutrašnjeg Reda. Senior pro-fesor je na našoj svetskoj akademiji. (S obzirom na režim diskrecije i položenuzakletvu čitanja – obavezu tajnosti, nisam u mogućnosti da navodim nazive,niti da dajem druge informacije o organizaciji i akademiji).

Jedini je zapadnjak koji je po tradicionalnoj formi, Inicijatičkim ritua-lom, „Uveden u Tajnu“.

Čast mi je i polaskan sam što smo prijatelji, kolege i bratstvenici.Najznačajniji je, najeruditivniji i nadaleko najučeniji pisac literature o

tradicionalnom Budou, i sa najviše proverenog i potvrñenog autoriteta ob-javljuje knjige posvećene njegovoj klasici, istoriji, tradiciji i savremenosti.

Prva profesorova knjiga „KARATE-DO“ je objavljena pre više od tri-deset godina. I sam profesor je se seća sa pažnjom, i ljubavlju, i posvećuje jojlepu uspomenu, kao što se čovek seća roñenja svog prvog deteta, jer piscu sunjegove knjige kao njegova deca. Usledila je, tokom više od trideset godina ukontinuitetu, vrlo uspešna i vrlo bogata karijera pisca Budo literature, i pro-fesor nam je poklonio više od trideset knjiga. Reprezentativna knjiga kojuimamo u rukama predstavlja lični profesorov izbor tekstova koje je tokom tihdecenija objavljivao, i koje je sada priredio za ponovno objavljivanje, u oblikujedne tematske celine. A izbor uvršćenih tema je izuzetno reprezentativan, ivrlo je širok. Profesor je pisao o vrlo različitim Budoima, i sa zaista izuzetnoširokog spektra aspekata. Posebno sam zadivljen njegovim savremenim nauč-nim pristupom i filozofskim esejima, koji Budo osvetljavaju sa najvišeg du-hovnog aspekta.

Lično posebno uvažavam njegovo ukupno litararno delo o Budou i divimse njegovom izuzetnom znanju i apsolutnom poznavanju svih savremenih, isto-rijski i tradicionalnih aspekata ovog drevnog i vrlo složenog fenomena. Na-ročito sa stanovišta da je profesor zapadnjak, da nije roñen i da nije odrastaou klasičnoj tradicionalnoj japanskoj kulturi, i da nije vaspitavan u izvornojdalekoistočnoj duhovnosti. A o Budou zna sve, i mnogo više od tog svega, ipiše i govori o njemu „unutarnjim glasom“ stručnije i temeljitije od bilo kogdrugog pisca literature o Budou, koji je dalekoistočnog porekla.

Svojim ukupnim delom, po prvi put je dao Budou počasno mesto na tronusvetske kulturne baštine, i učinio je za Budo i njegovu afirmaciju u svetumnogo više nego svi drugi pisci te litarature i svi praktičari pojedinih Budo-arts zajedno.

5

Čim sam video profesorov esej o katani, odmah sam ga pročitao. Impre-sionirao me je. Drevni kult plemićke sablje je, po prvi put u svetskoj Budo li-teraturi, objašnjen i prezentovan na dostojan i vrhunski superioran način.Filozofija, tradicija i kult katane su, po prvi put, dobile pravu teorijsku po-dlogu.

Suvereno i na velika vrata profesor nas je uveo u apsolutno znanje o„Baletu smrti“ (metaforični naziv za originalni Karate-Do). U drevnoj tradi-ciji se naziva i „Ples smrti“ ili „Igra smrti“. Zato što predstavlja klasičnuformu zen-umetnosti. Jer, smrt je početak i kraj, alfa i omega, izvorište i isho-dište svakog klasičnog oblika Budoa. Profesor nam učeno dokumentuje da seova lapidarna odrednica može sa podjednakim smislom primeniti na sve tra-dicionalne i klasične oblike Budoa, koji su kodifikovani kao klasične formezen-umetnosti.

Iskreno se divim profesorovim strpljenju i pažnji sa kojima svima namau svetu Budoa, stručno i eruditivno ukazuje, tokom svih ovih decenija, na ple-menitu i uzvišenu prirodu, na unutranju lepotu tradicionalnih Budoa. Na ne-kontaktnu, ne-borilačku, ne-sportsku, ne-takmičarsku suštinsku prirodutradicionalnih i klasičnih formi Budoa. Jer, pad u banalno i trivijalno, sport-sko tumačenje, takmičenje, poeni, rangiranje... predstavljaju suštinsku de-gradaciju i potpuni gubitak smisla Budoa. Onog trenutka kada je došao usamu blizinu sporta, Budo je ukinuo samoga sebe. Plemeniti duh je nestao.Suština je nestala. Tradicija je nestala.

Svet Budoa i svi mi, njegovi sledbenici, dugujemo duboku zahvalnostprofesoru za sve što je učinio na očuvanju autentičnog duha tradicionalnihBudoa.

Zamolićemo ga da nam podari plodove svog ogromnog panoramskogznanja o suštini, pravoj prirodi i plemenitom duhu Budoa. Zato sa dužnompažnjom očekujemo njegovu narednu knjigu, i molimo ga da nas obdari sa jošmnogo svojih eruditivnih i učenih tekstova. Unapred mu se zahvaljujemo.

Izreke i stihovi u zaglavlju poglavlja koje je odabrao profesor, daju po-sebno plemenitu notu.

Preporučujem vam ovu knjigu iz sveg srca. Poklonite joj se, i uzmite je uruke.

Uzimajte je u ruke stalno, svakoga dana. Imaćete najbolje štivo o Budoukoje je ikada napisano, najbolje koje uopšte može da bude napisano.

Tokyo, Japan, 2009.

Njegova EkselencijaProfesor HIDEO TANAKAHanshi, Velemajstor Tradicionalnog Karate-Doa 9. Dan

6

RECENZIJA

Pre više od 25 godina sam prvi put u životu otišla na internacionalni se-minar tradicionalnog karate-doa. A sećam ga se kao da je bio juče, sve slikei doživljaji su toliko živi. Vodio ga je profesor Aleksandar De Majo. Do tada,znala sam za internacionalno izdanje njegove knjige „70 KARATE KATA“,koju sam pročitala u jednom dahu. To je tada u svetu bila kultna knjiga. Je-dinstvena, unikatna u svetu budoa. Jer je obuhvatala sve kate iz svih velikih,priznatih svetskih stilova. Tada je to bio ogroman proboj, jer su srušene uskei ograničavajuće barijere jednog stila, škole ili pravca i prezentovane su SVEkate, posebno one najnaprednije, originalne, tradicionalne, vrlo retke, kojesamo malobrojni specijalisti uopšte poznaju. Impresivno je bilo to što jedanvelemajstor tako visokog ranga uopšte poznaje tako veliki broj kata. A nekmolišto ih prezentuje, demonstrira, stručno i kompetentno ih obrañuje, i piše filo-sofske traktate o svakoj od njih. Ta je knjiga uticala na mene suštinski, pro-menila je ceo moj dotadašnji pogled na karate. Ono što je pisalo u njoj, nijepisalo ni u jednoj drugoj knjizi o karateu koju sam do tada imala u rukama.Bila sam mlada majstorica. On je bio guru, mag, autentični Sensei. Prvogdana, prvog sekunda sam shvatila u magnovenju: to je to. Svaka njegova reč,svaka izvedena demonstracija, svako objašnjenje... bilo je ono pravo, i upi-jala sam ih zaneseno, sa pažnjom zaljubljene tinejdžerke.

Na kraju tog prvog dana, skupila sam svu hrabrost i odvažila sam se dapriñem asistentu. Poklonila sam se. Zamuckujući, pitala sam ga da li bih ikakomogla da se i lično obratim profesoru. Da imam za njega mnoooooogo pita-nja. Asistent mi je rekao da to ne bi baš bilo odgovarajuće, ali da može damoju molbu prenese profesoru.

Na kraju narednog dana, profesor je posle završenog vežbanja pitao:„ko je ta devojka koja želi da postavi pitanje?“ Mislim da sam htela da pro-padnem u zemlju od stida. Ali sam se ipak odvažila, istupila sam iz vrste, po-klonila sam se _i rekla da sam to ja. Profesor je samo kratko rekao: „Izvoli!“Trenutno mi je u glavi zavladala panika! Toliko toga sam htela da pitam pro-fesora, a sada mi je bujica misli ludački odzvanjala u glavi. Htela sam sve daga pitam... Znala sam da moram da se priberem, inače ću ispasti zadnja glu-pača. Kroz glavu mi je prostrujalo da smo upravo radili „Tekki nidan“ katu,i da je profesor objašnjavao busshin, idejnu suštinu ili unutrašnju poruku kate.Moram priznati da sam malo toga mogla da ponovim. Samo sam zadivljenogledala savršeno izvoñenje i slušala profesorova filosofska objašnjenja. I tomi je dalo podstrek da, mucajući, izgovorim: „Molim Vas, profesore, šta je tokata?“

Trenutno se nasmešio. Pretpostavljam da je tako grozna, pretenciozna itupava pitanja dobijao i od drugih glupača na edukacijama i seminarima kojeje vodio. Trenutno sam se postidela, ali sad, šta je, tu je, već sam bila to izgo-vorila. I tog trenutka su nestale sve moje brige i nelagode, jer je profesor,

7

obraćajući se celoj grupi, rekao: „Moj učitelj mi je, na to isto pitanje odgo-vorio: kata je kata. Tačnije: kata je kata je kata.“ Kako sam bila zadivljena!Tog trenutka sam poželela da nikad ne odem sa seminara, da budem u profe-sorovoj blizini celog svog života, da gledam njegove savršene demonstracije,da slušam njegova filosofska tumačenja karatea, njegove mudre reči... Togsam trenutka poželela da imam takvog mentora, učitelja, duhovnog oca...

I imala sam ga! Sudbina mi je bila naklonjena kao retko kome. Imalasam posebnu čast i veliku privilegiju, kakva se samo retkima pruža jednom uživotu, da profesor obrati pažnju na mene. I mnogo, mnogo, mnogo više odtoga. Na završetku seminara sam se odvažila da lično priñem profesoru, i daga (ja, drska balavica), zamolim da mi još ponekad ponešto kaže, objasni...Samo mi je pružio vizit–kartu, i rekao mi je da mu se slobodno obratim, sa sva-kim pitanjem. Da će mi odgovoriti u skladu sa svojim znanjem i mogućno-stima. Bila sam na sedmom nebu, glava mi je bila u oblacima. Kasnije sammalo razmišljala o svemu tome, i nisam znala čime sam to zaslužila takvu mi-lost.

A profesor je bio dosledan, i uvek je bio pravi. Ubrzo sam mu napisalapismo. Trezvenije, hladne glave, zamolila sam ga da mi ukaže na neke osno-vne stvari, da mi objasni neke elementarne stvari o karateu. Naredne nedeljesam dobila pismo od njega, sa temeljitim, detaljnim i iscrpnim odgovorom.Čim sam videla kovertu, mojoj sreći nije bilo kraja. Odjednom mi se otvorioceo svet. Da profesor takvog ranga i renomea uopšte udostoji mene, anonimnumladu majstoricu odgovorom. A obraćao mi se kao sebi ravnoj. Kao mlañojsestri. Kao odrasloj osobi, koja je na „Putu Znanja“ (njegova sintagma, kojuje često koristio da bi mi ukazao na pravu prirodu Puta tradicionalnog ka-rate-doa).

Tokom svih ovih godina, uzimala sam sebi slobodu da mu učestalo do-sañujem, da mu pišem, da ga zovem telefonom. Dešavalo se da se usudim daga pozovem u neko pretponoćno doba, jer me uhvate pundravci, nešto me stra-šno kopka, „moram“ odmah da ga pitam, inače će „propasti svet“, zabora-viću to do sutra, izbledeće mi afektivni naboj. Često bih smetnula s uma irazliku u vremenskim zonama. I, sa druge strane žice, njegov miran, prijatanglas. Sluša me (mene, nadobudnu balavicu !). Mirno, strpljivo. I onda poči-nje da mi govori, da mi objašnjava, da se udubljuje u temu. Moram priznatida često nisam baš slušala svaku reč, da nisam razumela, da nisam mogla darazumem, bila bih previše uzbuñena.

A svaka knjiga koju bi profesor objavio, a ima ih više od trideset, bila jepravi praznik za oči, dragulj za um i radost za dušu. Ali je izvorno pisana naoriginalnom jeziku, koji ja ne govorim. I odmah tražim prevod barem onognajvažnijeg, suštinskog. I divim se svakoj njegovoj reči, intelektualnoj supe-riornosti u celom izlaganju, imam autentično „estetsko zadovoljstvo“ u tek-stu. Na kraju, mogla bih samo da mu se zahvalim.

Sada koristim ovu izuzetnu priliku da mu se zahvalim za sve što mi jetokom ovih godina neštedimice pružio. A uvek je pružao, davao, objašnjavao

8

mi je sve, svaki, ali doslovno svaki put kad bih mu napisala pismo ili kad bihga pozvala telefonom. Tada sam počela i da ga „pratim“. Bojim se i da samga „progonila“. Kad god bih čula da negde vodi edukaciju, seminar, eduka-ciju za instruktore... zvala bih ga, pitala da li smem da i ja doñem. Uvek, alidoslovno uvek bi mi rekao samo: „doñi da radiš!“ (To „radiš“ u internom ka-rate-žargonu znači „vežbaš“). I ja bih uvek došla, i radila bih. Tokom godina,decenija, pratila sam ga u stopu, upijala sam znanje i informacije kao sunñer,i učila, učila, učila... A od njega se zaista imalo i šta naučiti. Sa ponosom uvekističem da sam sve, ali doslovno sve što sam naučila, naučila od njega. I dasam jedino od njega, u svetu karatea, i svih drugih budoa, čula inteligentno,stručno, kompetentno tumačenje. Jedini je koji poseduje i pruža apsolutno,autentično, pravo, istinsko, provereno znanje. I sa ponosom ističem da samnjegova studentkinja, da sam mu privržena učenica, bila i ostala sve do da-našnjeg dana. Kako li on na to gleda...? Nikada ga nisam pitala ništa o tome.

Kasnije, kad sam počinjala da stičem akademsku karijeru, uzimala samslobodu da mu se često obraćam (i) sa tim pitanjima. Trenutno, bez i trunkepremišljanja, profesor je odmah prihvatio da savetuje i podržava sada mladuasistentkinju, magistrantkinju, posle i doktorantkinju. Sa istom bezgraničnomerudicijom, mirno, staloženo, ali superiorno, suvereno, davao mi je savršenesavete i uputstva. Uvek i bez ostatka. Kao što mi je u domenu karatea uvekpružao uvid u suštinu, tako je to radio i za moju akademsku karijeru. Uvek mije govorio o mogućnostima, o izboru, o mogućim i pretpostavljenim posledi-cama, procenjivao je zajedno samnom kompletnu situaciju, ali mi nikada nijegovorio šta da radim. Uvek mi je ukazivao na ličnu i individualnu odgovor-nost za sopstvene odluke, i da način na koji ih donosimo može da zakono-merno i predvidljivo utiče na naš život. Ali nikada nije donosio odluku umestomene. Nikada mi nije govorio šta bi trebalo da radim. Ili šta ne bi trebalo. Itime je učinio za mene, moje psihosocijalno i psihoemocionalno sazrevanjeviše od bilo koga i bilo čega. Bio mi je savršeni mentor, mentor nad mento-rima, idealan kakav se samo zamisliti može, i kakvog više nema na svetu.

I uvek mi je govorio da moram da se poredim samo da onim najboljimšto postoji, i sa najboljima na svetu. Da stupam u vrhunsku konkurenciju, nasvetskom nivou. I da se uspešno i efikasno izborim sa svim vrhunski zahtevnimizazovima. Da sve ispod i mimo toga nema smisla. I da naučnica mora da piše,i da objavljuje. Naročito ako hoću da predajem na univerzitetu. „Ako hoćešda budeš profesor, piši! Piši i objavljuj!“ Nema tih reči kojima bih mogla damu adekvatno izrazim svoju duboku zahvalnost.

Kada mi je rekao da je napravio izbor tekstova iz njegovih dosada ob-javljenih knjiga, da prireñuje jubilarno izdanje, bila sam strašno uzbuñena. Ida će naslov biti „BUDO – PUT DREVNE MUDROSTI“. Svet karatea ibudoa već odavno očekuje da vidi takvu knjigu. A onda mi je rekao da želi daja napišem recenziju. To je vrh, vrh vrhova. Takvu počast nisam mogla ni dazamislim ni u najluñim snovima, a nekmoli... Ja da napišem recenziju. Takvapočast se doživi jednom u životu, ako ste miljenik sudbine i ako zaista imate

9

mnogo sreće. A onda sam čula njegovu opasku o „ženskom uglu viñenja“ usvetu budoa, koji je eminentno muški. „Muški, vrlo muški“. Znao je da samse godinama bavila temama „žensko pero“ i „ženski rukopis“, da sam gadosta toga zapitkivala na te teme. I trenutno mi je bilo jasno „zašto baš ja“. Ida, po ko zna koji put, profesor „radi pravu stvar“, i da će nam, svojom knji-gom, ponovo prezentovati savršenstvo, po ko zna koji put. Savršenstvo znanjanudi celom savremenom svetu budoa, i to radi „uporno“, strpljivo, stručno iprofesionalno, evo već sve ove decenije.

Čitalac koji bude imao priliku da dobije u ruke ovu knjigu, biće posebnopočastvovan, i može se smatrati vrlo privilegovanim. Ja sam imala posebnučast i veliku privilegiju da lično, sve ove godine, poznajem profesora Ale-ksandra De Maja, i da učim, učim, učim... od njega. Da pijem najčistiju vodusa vrhunskog planinskog izvora. To je najbolja metafora kojom se može opi-sati njegov grandiozni opus i vrhunsko postignuće.

Zato, ako imate čast da u rukama imate profesorovu knjigu, prvo operiteruke, pre nego što je uzmete. Pa „očistite um“. Pročistite ga, i otvorite prvustranu...

Montreal, 2009.

Profesorka Dr Victoire DUVALLInternacionalna Majstorica karate-doa

10

Crpe vodu rešetomko hoće da uči bez knjiga.

(Plaut)

UVODNA REČ AUTORA

I(Zašto ova i ovakva knjiga?)

Autor je već duboko ušao u petu deceniju aktivnog proučavanja (u kon-tinuitetu) karatea i/ili karate-doa, koji mu je primarni predmet, kao i budoa,shvaćenog kao generalni pojam, a posebno marcijalnih umetnosti (poreklom)sa Dalekog istoka. Proučavanje karatea, budoa i marcijalnih umetnosti (dis-tinkciju pojmova karate, karate-do, tradicionalni karate i tradicionalni karate-do, kao i pojmova budo, marcijalna umetnost, marcijalna veština i borilačkaveština... sam imao prilike da detaljnije objasnim u više tekstova, koji su ob-javljivani tokom moje publicističke delatnosti, prvenstveno u mojim knji-gama, ali i drugim tekstovima), predstavlja centralnu temu mog publicističkogopusa. Pojedini, reprezentativni tekstovi, koji su posvećeni (i) ovoj temi suuvršćeni u izbor tekstova u ovoj knjizi. Kvantum proučavanja tih oblasti, kojeautor sistematično i u kontinuitetu preduzima, suštinski obuhvata više uza-jamno pripadajućih, ali ipak samostalnih oblasti:

Autor se u kontinuitetu praktično „bavi“ karateom/karate-doom, i marci-jalnim umetnostima, od samih početaka, sve do današnjeg dana, počev odprvog upoznavanja sa tom vrlo prostranom i raznorodnom oblasti/raznorod-nim oblastima, pa sve do velemajstorskog nivoa. Po zvanju velemajstor, vr-hunski je i istovremeno vrhovni majstor (u hijerahijskom smislu): na samomje tronu vrhunskog naučnog i stručnog znanja, u smislu da je već odavno do-stigao apsolutni nivo ukupne sume svih i teorijskih i praktičnih znanja. Apso-lutni u smislu i celine i sveobuhvatnosti. Nije teorijski moguće „znati“ karate,jer je sam karate/karate-do jedna sadržinski izuzetno bogata, a činjenički go-tovo neiscrpna oblast. Ne jedan, nego ni sto ljudskih života, u potpunosti po-svećenih njegovom proučavanju, ne bi bilo ni približno dovoljno da se „iscrpe“sve moguće ili sve potencijalno znanje u domenu karatea/karate-doa. Isti prin-cip važi i za sve klasične i tradicionalne budoe i marcijalne umetnosti. Ekspert-ski nivo u domenu oblasti o kojima govorimo mi je apsolutan, na način dapredstavljam vrhunski i istovremeno vrhovni autoritet. Apsolutni autoritet, kojipostavlja norme i standarde svakog (mogućeg) znanja u datim oblastima, sastanovišta apsolutne, vrhunske i vrhovne stručnosti i savršene kompetentno-sti. Autoritet nad kojim ne samo da nema višeg, nego mi nema ni ravnog, pa nina približnom nivou kvaliteta, u pogledu naučnog i stručnog znanja. Profesio-nalni i stručni autoritet autora tekstova koji su pred čitaocem, u savremenomsvetu budoa, a posebno karatea/karate-doa, zaista je neprikosnoven. Nije na

11

delu samo razlika u nivou znanja i stručnosti, u smislu višeg profesionalnognivoa i većeg kvantiteta, ukupne sume znanja, mada je i to tačno, na primar-nom nivou posmatranja. Autor ove knjige ima suštinski, kvalitativno različitmodel naučnog mišljenja, stručnog znanja koje je jedino, u savremenom svetubudoa i u savremenom svetu karate(doa) barem dovoljno autoritetno da sekompetentno i na vrhunski stručan način može porediti sa analognima, u dru-gim oblastima ljudskog mišljenja, u savremenom svetu, a pogotovo u referen-cijalnom okviru naučnog i stručnog znanja uopšte.

Kada vam sazre svesnost da se, u suštini, bavite nečim na apsolutannačin, da ne samo da nemate ni približno ravnopravne učesnike u tom do-menu, nego da nijedan od „učesnika“, posmatrano u svetskim razmerama, kojiinače važi za „poznavaoca“, pa i „stručnjaka“, a koji i sam pretenduje na sta-tus „autoriteta“, ne samo da ne misli na istom nivou, niti piše i objavljuje bilošta što se uopšte može uporediti sa vašim radom, nego ili uopšte ne razume,ili čak, po intelektualnom, obrazovnom, stručnom nivou... nije u stanju da(išta) razume od onoga što vi već decenijama vrlo suvereno i gotovo rutinski(u najboljem smislu reči) mislite, radite, pišete, objavljujete... tada gotovo umagnovenju shvatite da ste „sami“ u jednom domenu, u jednom širokom poljumačepoloženja celog skupa značenja/smislova, u kome se jedino vi uopštemožete da nalazite, i o kome jedino vi možete (i) da mislite, na adekvatan iprimeren način, u domenu odgovarajućeg pojmovnog instrumentarijuma, i uzupotrebu odgovarajuće naučne i stručne terminologije, koja korespondira saanalognima u drugim oblastima mišljenja, znanja i nauke u savremenomsvetu. Na vrlo ličnom nivou: jedino vi, na celom svetu, na savremenoj scenikarate-doa i srodnih oblasti, znate nešto o nečemu, o čemu ostali, ili svi ostali,ili drugi, ili svi drugi, ne znaju ništa. I, što je najstravičnije, ne mogu ni daznaju. Ne samo da nemate (nekakvu, ili bilo kakvu) konkurenciju, pa ni onupozitivnu, koja vas vodi ka stručnoj raspravi i dijalogu, nego nemate nikakvukonkurenciju. O onome što vi mislite, o čemu pišete, što objavljujete, nacelom svetu niko nije kompetentan ni da uopšte progovori. To vas uvodi nesamo u prostore „grandiozne usamljenosti“ (sintagma drevnog zen-mudraca),nego i u prostore grandiozne odgovornosti. Ako jedino vi možete da neštostručno i kompetentno uradite, onda je i kompletna odgovornost u tom po-gledu na vama. Jer, ono što vi uradite, biće urañeno. I kako to uradite, bićetako urañeno. Ako to napišete i objavite, biće objavljeno, postojaće u miljeukarate-doa i srodnih oblasti. Ali i vice versa: ako ne uradite, ili ne objavite...neće postojati. Postojaće samo, jedino i isključivo ono što vi „pustite u posto-janje“. I ništa više, ali i ništa manje, što vas gotovo nagoni na vrhunski ozbi-ljan pristup. I nalaže pažljivost, strpljivu i vrhunsku. Celokupan teretodgovornosti je na vašim plećima. Niko vam neće pomoći, neće vam pružitimogućnost saradnje, čak ni malog rasterećenja, jer ne može, ne ume, ne zna...Možete, i morate da se oslonite samo na sebe, samo na svoje znanje, samo nasvoje sopstveno naučno proučavanje.

12

Prethodne redove pišem bez i same primisli o nekakvoj (javnoj ?) gor-dosti. A tek bi isprazno samohvalisanje bilo lišeno bilo kakvog smisla. Ne pa-radoksalno, uveren sam da je na delu prava, autentična autorska skromnost.

Lično sam ovoga dosta bio svestan, dok sam, tokom proteklih decenija,sa jednog naučnog i činjenički zasnovanog stanovišta, proučavao povest/isto-riju karate-doa, od samih njegovih početaka, i mnogo ranije, u periodu dokkarate-do još nije bio karate-do. Preuzeo sam na sebe obavezu da celovitu po-vest/istoriju karate-doa ne samo proučavam i promišljam, u cilju zadovolja-vanja intelektualne radoznalosti, nego i da je oformim, kao posebnu naučnudisciplinu i, što je takoñe od značaja, da publikujem jedno obimnije delo kojeje posvećeno tom korpusu tema. Poslednjih godina u kontinuitetu radim naformulisanju i ucelovljenju kompletuma znanja čiji je predmet povest/istorijakarate-doa, i obavezao sam se da ga u dogledno vreme i publikujem, s obzi-rom da je moje proučavanje i istraživanje te oblasti u poodmakloj, tačnije za-vršnoj fazi rada.

A s obzirom da nemate ni iole stručnog i kompetentnog sagovornika, po-stavlja se pitanje adekvatne, samom delu primerene profesionalne, stručne ijavne recepcije tekstova koje pišete i objavljujete. Za autora koji je stručan ikompetentan u oblasti kojom se bavi, od značaja je feedback, povratna infor-macija od strane i šire čitalačke publike, ali više i značajnije od stručnjaka izte oblasti, a posebno specijalista. Kako takvih, očigledno je, nema, niti ih jeikada bilo, tokom svih ovih decenija u kojima pišem i publikujem svoje tek-stove, iole smislena i kompetentna recepcija i mog naučnog i stručnog rada udomenu kojim se bavim je u potpunosti izostala. Ne doživljavam ovo kao su-štinski nedostatak, s obzirom na adekvatan, neutralan uvid u pravo stanjestvari na savremenoj karate-sceni (i budo sceni uopšte) u svetu. Ako intelek-tualni, obrazovni, socio-kulturni... nivo „eksperata“, „stručnjaka“, „autoriteta“nije ni približno odgovarajući za jednu adekvatnu recepciju odreñenog tekstaiz („njegove“) oblasti, zaista nije potrebno da se time uopšte bavi.

Tekstovi koje objavljujem su drugačiji, različiti, suštinski neistovrsni saglavnim tokovima literature posvećene karateu/karate-dou, budou i srodnimoblastima, na način da im je predmet nešto drugo. Na teorijskoj ravni pro-mišljanja, na delu je zaista prava heteronomija. Radi se o suštinskoj i sušta-stvenoj razlici, posebno iz razloga što karate-do poimamo, pojmovnoodreñujemo i definišemo kao oblast ljudskog mišljenja, koja tek po toj svo-joj odrednici, može da bude predmet odgovarajućeg, analognog naučnog pri-stupa. Na tragu prethodne analogije: povest/istorija karate-doa je naučnadisciplina koja se na principijelnom nivou bavi suštinskim pitanjima koja de-finišu, determinišu i formiraju autentično, stručno, na objektivnom znanjuzasnovano mišljenje na temu pojmovnog situiranja ovog fenomena. Pojed-nostavljeno, centralno pitanje svake nauke o karate-dou je pitanje po čemu jekarate-do u stvari karate-do. Literatura posvećena karateu (odnosno kara-teima), a situacija je ista ako u obzir uzmemo i literaturu posvećenu judou, ai-kidou, kendou... nudi samo, jedino i isključivo crtice, opaske, najkraće izvode,

13

nekoliko ne baš suvislih rečenica... koji bi se sumarno mogli odrediti kao po-pularni, laički istoriografski osvrt na te teme. Istoriografija u smislu deskrip-tivne discipline, koja nije, i ne može ni da bude čak ni pomoćna disciplinajednoj stručnoj istoriji kao nauci. Ta i takva delca nude informaciju, a ne zna-nje. I to najpovršniju informaciju, banalizovanu do neprepoznatljivosti, kari-katuru, crticu... Naučno znanje, i u domenu nauke o karate-dou, naravno,podrazumeva kompletan teorijski i metateorijski diskurs. Izražavam ozbiljnusumnju da autori literature o karateu i srodnim oblastima u svetu, uopšte ra-zumeju pravo značenje i pravi smisao ove distinkcije, a da bi im stručna ikompetentna rasprava, diskusija, pa čak i običan dijalog na ovu temu, pred-stavljali nedostižan intelektualni „napor“. Oni za takvo nešto nisu (formalno)obrazovani, a pogotovo nisu ni stručni ni kompetentni. I, što je krucijalnovažno: niti bi uopšte trebalo da se ovim temama bave, niti da se u njih upu-štaju. Svi, ali doslovni svi „subjekti“ - insajderi u „toj“ oblasti , počev od po-četnika i učenika, pa do „vrhunskih“ majstora, „trenera“, instruktora,„eksperata“, „autoriteta“, u oblastima koje apostrofiramo, a koje se (samo)de-finišu kao karate-sport, ali i kao svi ostali karatei (i, analogno, judoi, aikidoi,kendoi...) nisu, i ne mogu da budu ni približno stručni i kompetentni da uop-šte poimaju, a nekmoli da progovaraju o nauci o tradicionalnom karate-doui tradicionalnom budou. Ukazao sam na primarnu neistovrsnost (na drugommestu u tekstu), i govorio sam o suštinskoj različitosti dve sasvim dijame-tralno suprotne kategorijalne ravni, koje podrazumevaju tradicionalni karate-do i karate-sport i njemu srodne oblasti, i ne bih da ponovo ekspliciramargumentacionu ravan za tu tezu. Ukazujem na nedostatak recepcije mogukupnog rada, sume znanja koju, evo već više od trideset godina nudim paž-nji javnosti, koji je (nedostatak), kako vidimo, dosta trajan, jer drugačije i nemože da bude. Nedostatak ne samo profesionalne, stručne i kompetentne re-cepcije, i adekvatne recepcije u medijima, nego i nedostatak bilo kakve re-cepcije, koja uopšte može da se tako nazove. Spletke, intrige, ogovaranja,omalovažavanja od strane neznalica, i čaršijski rumor nisu (uopšte) recep-cija. Nisu ništa, i na njih zaista ne bi trebalo obraćati ni najmanje pažnje. Oniništa ne govore o autoru ove knjige i o njegovom delu. Možda (vrlo pežora-tivno) govore o njihovim tvorcima, i o onima koji ih prenose.

Ovo nije isprazni lament. Lament i inače u kontekstu karate-doa, tradi-cionalnog karate-doa, tradicionalnog budoa... nema baš mnogo smisla, i kaoautor tekstova iz tih oblasti mu nisam niti sklon, niti naklonjen. Naprotiv, nesamo kao malo ciničniji uvid: subjekti iz domena karate-sporta, drugih i srod-nih karatea, zaista ne bi ni trebalo da se bave promišljenjem, a pogotovo nekritikom (misli se na stručnu, kompetentnu kritiku...) autorskog dela koje imaza centralnu temu promišljanja tradicionalni karate-do i (ortodoksni, origina-lni...) karate-do, i srodne oblasti. Quod licet Jovi, non licet bovi.

Ne začuñuje ni činjenica da, prvenstveno u domaćoj („stručnoj“) javnostinije ni na približno adekvatan način vrednovanja činjenica da vrhunski ekspert,autor više od trideset knjiga posvećenih karate-dou, budou i srodnim oblastima,

14

kreiranih i pisanih na način vrhunske savremene nauke, piše o temama koje susasvim izvan vizusa pažnje (i pisane reči) svih drugih autora analogne litera-ture, u svetskim uslovima. Na umu imam model razmišljanja u smislu pošto-vanja, vrhunskog vrednovanja, izuzetnog uvažavanja, koje delo autora ovihtekstova, i svaki njegov aspekt, u potpunosti i bez ikakve sumnje zaslužuju. Negovorim o „odavanju priznanja“. Autorska i lična skromnost mi nalaže da svo-jim delom, stručno i kompetentno progovorim na sve značajne teme iz domenakoji je predmet mog naučnog rada, na odgovarajućem akademskom nivou teo-rijskog promišljanja. „Spoljašnje“ priznanje je, u tom kontekstu, sasvim efe-merna stvar. Sa druge strane, manje sam pažnje posvećivao nekakvojmasovnijoj „edukaciji“ javnosti, izvan miljea karatea i srodnih oblasti, u smi-slu upućivanja na „pravu“ suštinu tih fenomena, na njihovu „pravu“ prirodu...Donkihotstvo takvog poduhvata, sasvim moguće i vrlo verovatno, nije mi bašblisko, kao model metodološkog razmišljanja uopšte. Ne poimam sebe kao ne-kakvog „narodnog prosvetitelja“, u bilo kom obliku, i na bilo koji način. Takavidentitet mi je u potpunosti stran, neprimeren; naprotiv: prezirem ga. I samaideja „prosvetiteljstva“ je već odavno prevaziñena i uveliko je zastarela. A po-sebno sam se uzdržavao od ponekad vrlo privlačne sile, da „karate-sportistima“i „karate-veštinarima“, ali i karatistima srodnih orijentacija, dociram, držimstručna predavanja, da se upuštam u stručne i argumentovane rasprave na temu„prave suštine karatea“. Okvir i obim naučnog proučavanja karatea/karate-doadosta je ekspliciran u mojim knjigama i tekstovima, koji su dostupni recepciji(i sudu) javnosti već više od trideset godina. Ko želi da se obrazuje, ko želi dauči, ko želi da sazna... može, i mogao je to vrlo lako i „dostupno“ da učini tokomcelog tog perioda. Svakom studentu, učeniku, majstoru, instruktoru... koji mise obratio sa (iole suvislim) pitanjem iz svih oblasti u kojima sam ekspert, i učijim okvirima objavljujem tekstove, uvek sam rado i nesebično izašao u su-sret, da objasnim sve što je nejasno, ili malo stručnije prezentovano, nego štonjegov intelektualni i obrazovni nivo dozvoljava; uvek sam im pomagao da ra-zumeju, i zaista sam se potrudio da odgovorim na svako, ali doslovno svako pi-tanje (koje uopšte ima smisla), vrlo temeljito, detaljno, stručno i kompetentno.Zaista ne vidim svoju ulogu u tome da „širokim narodnim masama“ ukazujemna činjenicu da je crno – crno, a belo – belo. Jer, „boreći se sa budalama, nećešveliku pobedu izvojevati“ (Konfučije). Takoñe sam lično demonstrirao, poka-zao, ukazao na izvornik... svih elemenata znanja, kao i njihovih pojedinih aspe-kata, u domenu jedne vrlo široko shvaćene oblasti, koja se pojmovno odreñujekao (tradicionalni) karate-do. I u domenu tradicionalnih budoa i marcijalnihumetnosti. Rekapitulirajući svoje podučavanje u domenu teorije, istorije, tra-dicije, metodologije... ali i svake druge relevantne oblasti u domenu karate-doa,zaista mislim da nema teme ili pojedinačnog pitanja, na koje nisam vrlo teme-ljito i vrlo detaljno odgovorio, svakom, ali doslovno svakome studentu, uče-niku, majstoru, instruktoru, ali i „stručnjaku“, „ekspertu“, „znalcu“... u karatemiljeu. Sa punom profesionalnom odgovornošću sam preporučivao da se po-rede samo sa vrhunskim uzansama, i da, ako stupaju u konkurenciju, stupe u

15

oblast vrhunske konkurencije, na najvišem nivou. Da se porede samo sa naj-boljima, da im postanu ravni, i da ih prevaziñu. A za to je potrebno pre svegaznanje, ali i permanentno profesionalno, stručno i lično usavršavanje, u konti-nuitetu tokom više decenija, iz dana u dan.

Tokom niza decenija, autor ove knjige je, u kontinuitetu, zaista vrlo ne-sebično pružao stručnu edukaciju u domenu karate(do)a i srodnih oblasti, okojima govorimo. Ako bi trebalo i kvantifikovati moj stručni, pedagoški i edu-kativni rad, vrlo je verovatno da sam svoje znanje pružio hiljadama učenika,sledbenika, a posebno majstora i instruktora... Posebno je značajna stručnaedukacija za majstore, naprednije majstore, instruktore; i formalna, u smislupermanentne i kontinuirane edukacije i obrazovanja majstorskog i instruktor-skog kadra, ali i ona manje formalna: nesebično pružanje vrhunskog znanjamojim studentima i učenicima, u svakoj prilici, u kontinuitetu, tokom protek-lih decenija.

Danas je na karate-sceni generacija instruktora i majstora, koji su bilimoji studenti, moji učenici, i učenici mojih učenika. Za velemajstora i profe-sora zaista nema većeg priznanja, i veće počasti, nego da sa ponosom i, morase priznati, ne bez gordosti, doživi i vidi da su njegovi studenti i učenici sta-sali u napredne majstore i instruktore, i da su sada oni preuzeli na sebe da edu-kuju i obučavaju mlañe generacije. Ne bez ponosa, ali i uz jedan dosta realanuvid, vidim da su moji studenti i učenici, koji su današnji majstori i instruk-tori, verovatno najobrazovaniji, i da predstavljaju daleko najstručniji kadar,meñu majstorima i instruktorima, barem u ovoj zemlji, ako ne i jedini koji„nešto vrede“ na savremenoj karate-sceni i u miljeu budoa i/ili marcijalnih ve-ština. Ovom prilikom ne koristim „superlativ“ marcijalne umetosti, jer takvonešto ne postoji, barem ne u domaćim uslovima. Ne postoji faktički, bez ob-zira na eventualno moguće deklarativne odrednice. Zašto je to tako, i da li jeza žaljenje, to što je stvarnost karatea/karate-doa i srodnih oblasti na tako ni-skom nivou opšteg kvaliteta? I ovoj temi sam često posvećivao odreñenu paž-nju, a pojedini od tih osvrta/tekstova su našli svoje mesto u izboru tekstova uovoj knjizi.

Danas sam profesor (i) Karate-doa, laskajući sebi, sa značajnim ugledomi potvrñenim vrhunskim renomeom u svetskim uslovima, i sa zadovoljstvomnastavljam da edukujem stručni majstorski, napredni majstorski i instruktor-ski kadar. Tokom svih proteklih decenija, mislim da sam zaista pružio sve,prema vrhunskim standardima naučnog i stručnog znanja, u edukaciji maj-stora i instruktora. Sa lepim sećanjem sam svesan da sam uvek i dosledno domaksimuma davao, sve znanje, sve iskustvo, ali i mnogo pažnje i ljubavi.Autor ovih redova je uveren da je uvek, i bez izuzetka, u svakoj prilici, for-malnoj i manje formalnoj, uvek odgovorio na svako pitanje svojih studenatai učenika, da im je uvek pružio doslovno sve što im je bilo potrebno, i da je samnogo strpljenja i pažnje, negovao kod njih istraživački duh, pre nego pasi-vno primanje. Uvek, ali doslovno uvek sam se odazvao pozivu da objasnim,

16

da podučim i poučim, svakog studenta i svakog učenika. Uvek, ali doslovnouvek sam odgovorio na svako pitanje, savesno i stručno, temeljito i detaljno.Uvek sam svim svojim studentima i učenicima pružio punu, pravu i verodo-stojnu informaciju, na svaku temu iz domena karatea/karate-doa, i budoa imarcijaliteta. Uvek sam svim studentima i učenicima, i svakom studentu i uče-niku „pokazivao put“, uvodeći ga u areale autentičnog, vrhunskog znanja,ukazujući na vrhunske svetske uzanse, isključivo sa naučnog aspekta. Sa po-sebnom pažnjom sam ukazivao na svetske uslove, i na vrhunske kriterijume,tražeći od studenata i učenika da se ogledaju u tom i takvom miljeu, da neostanu na nivou lokalnog, provincijalnog, „mesnozajedničkog“. Da ne ostanuna nivou regionalnog niti nacionalnog, da ih to ne bi pasiviziralo, u naporimada se uvek i u kontinuitetu usavršavaju. Da razumeju i da usvoje vrhunske kri-terijume autentičnog znanja, i da se ogledaju u vrhunskoj konkurenciji na svet-skom nivou. Uporno sam insistirao da sve ispod toga, ima mnogo manjesmisla. Konačno, ali ne i najmanje važno, uporno sam se trudio da im i ličnimprimerom ukažem na nepohodnost da se mere, porede i uporeñuju samo, je-dino i isključivo sa vrhunskim svetskim uzansama. Ako sam i malo doprineoda moji studenti i učenici, majstori i instruktori kojima sam pružao edukaciju,razumeju sušinu, ideju, spirit, tradiciju, istoriju, ali i teoriju (da spomenem inju: imao sam čast i priliku da napišem „Teoriju karatea“ kao udžbenik za edu-kaciju i obrazovanje instruktorskog kadra) pre svega karatea/karate-doa, mi-slim da sam, ako ne u potpunosti (da li je to uopšte moguće?), a ono barem uznačajnoj meri uspeo kao profesor, da sam svoju misiju časno obavio, i da samispunio barem delić obaveze koju imam prema duhu i tradiciji karatea/karate-doa, budoa i marcijalnih umetnosti. Mislim da sam časno, verno i odano slu-žio na „Putu kojim se najteže ide“. Da sam skromno i ponizno ispunio svojgiri, ili barem jedan njegov deo, ali jedan važan deo. Giri koji se stekne, i preu-zima, od prvog momenta kada se stupi u dojo. Giri koji traje ceo život, i ko-jega valja časno i dostojanstveno ispuniti, tačnije: ispunjavati svakoga danakoji se provede na Putu karate-doa (ali i Karate-doa). Giri poiman i kao dug,u smislu duga časti, ali i kao dužnost, obaveza, prema Karate-dou, prema ple-menitom Putu Karate-doa, prema svetloj tradiciji ove umetnosti, koja traje hi-ljadama godina u kontinuitetu, prema senima starih majstora, i duhu, ideji,samoj suštini umetnosti Karate-doa. Giri kojega imamo na umu svakog tre-nutka svoga života, i kome se odano i bezrezervno posvećujemo, učeći i usa-vršavajuči plemenitu Stazu Karate-doa. Svaka misao, svaki postupak, sve štosam radio, i uradio, sledeći i poštujući Put, bez ostatka, i bez ikakve primisliili rezerve, bilo je u službi giri, koji sam osetio od prvog trenutka kada samstupio u dojo, i kojega osećam i dan-danas, na isti način, i sa nepromenjenimintenzitetom.

Život na Putu Karate-doa (u smislu Tao, Do... shvaćeno u referencijal-nom okviru tradicionalnih antičkih dalekoistočnih filosofema) je vita com-templativa. Nije vita activa. (Obe odrednice je moguće čitati i u klasičnomkartezijanskom smislu pojmova).

17

Istorija karate-doa je, u stvari, sam karate-do. Po svojoj suštini, karate-do je istovrsan, i suštinski smisaono mnogo bliži filosofemi, (jednom) oblikufilosofske misli. Pa i po odrednici da je njegova istorija, u stvari, on sam. Jer,istorija filosofije je, u stvari, filosofija sama. Filosofija je bazirana na svojojpovesti/istoriji, zasnovana je na znanju, idejama, konceptima... koji su poz-nati iz njene istorije, prošlosti. Bez svoje istorije, filosofija se uopšte ne bimogla utemeljiti kao oblik ljudskog mišljenja. Pa čak ni kao „ljubav ili na-klonost prema mudrosti“ (što filia – sophia, etimološki, znači na starogr-čkom). U suštini, ne postoji filosofija, bez istorije i, slobodno mogu da kažem:povesti same filosofije. Tradicionalni karate-do se time (samo)iskazuje kaooblik teorije, teorijskog mišljenja, kao oblik mišljenja koji je utemeljen u ana-logne teorijske okvire. Ne primarno, niti prvenstveno kao oblik prakse, kaonekakav praksis, pogotovo ne kao utilitarna ili pragmatična „veština“. (Ovutezu sam bio slobodan da obrazložim na drugom mestu u tekstu, te neću daljeinsistirati na njoj). Po svojoj prirodi i po svojoj suštini, tradicionalni karate-do je mnogo manje sličan, a sasvim sigurno nije istovrsan sa, na primer, sa-vremenim prirodnim egzaktnim naukama. U egzaktnim naukama, baziranimna strukturalnoj zakonomernosti matematičkog formalizma, ali i u savreme-noj fizici, hemiji, biologiji, istorija te nauke nije i sama (ta) nauka. Nasuprot,savremeni oblici nauke su suštinski različiti, neistovrsni sa istorijskim obli-cima te nauke. Pre svega po činjeničkom znanju, ali po i teorijskoj fundira-nosti, metodologiji... Savremeni oblik pojedine egzaktne nauke ima i različitpredmet proučavanja, a i samo činjeničko znanje, ukupan korpus znanja jerazličit, neretko i suprotan u odnosu na povesni/istorijski; specifičan je za sa-dašnja dostignuća (te, takve... ) nauke. Na osnovu prošlosti, bilo povesti, biloistorije pojedine nauke, ne može se rekonstruisati, niti čak predvideti bu-dući/sadašnji njen oblik. A pogotovo ne ukupni korpus znanja i savremena teo-rijska zasnovanost te nauke. Povesni/istorijski fundamenti pojedine egzaktnenauke ne formiraju i njen savremeni oblik. Tradicionalni karate-do je „sav“prošlost. Na osnovu prošlosti, tradicije, istorije... moguće je ne samo „pred-videti“ njegov aktuelni oblik, u suštini i savremeni, nego je to jedino i moguće,jedino je činjenički i objektivno zasnovano. Put proučavanja tradicionalnogkarate-doa je „put unazad“, put u istoriju, u povest, u tradiciju, u kulturni miljei civilizacijski krug dalekoistočnih zemalja, u kojima je prvobitni karate-do inastao, i u kojima se razvijao, tokom hiljada godina. Ne kao paradoks, što jeizvornik stariji, i što je samo znanje hronološki (istorijski) starije, to mu je većistepen autentičnosti, originalnosti, veći je stepen pouzdanosti, sa stanovištaobjektivnog, vrednosno neutralnog, naučnog proučavanja. Kao generalniprincip pri formiranju nauke o karate-dou, kao formativni princip svake nau-čne metodologije u njenim okvirima, važi pravilo: „što starije – to bolje“. Zatošto je prvobitna forma autentična. Znanje u domenu tradicionalnog karate-doase, u suštini, može poimati kao rekonstrukcija, što je više moguće verna, od-nosno sa što je manje moguće neautentičnosti, „iskrivljavanja“, „pojedno-stavljenja“, „generalizacija“, onog prvobitnog, originalnog, izvornog,

18

početnog. Rekonstrukcija autentične ideje, prvobitne, originalne zamisli „au-tora“ (i, kasnije, autora, u pravom smislu te reči), tvorca, kreatora... eleme-nata, pojedine wasa i, što je od krucijalnog značaja, (pojedine) kate. Kate suautorske tvorevine, i jedino rekonstrukcija i značenja, i smisla, i prvobitne,originalne forme koju je postulirao sam tvorac, kreator (te) kate, ima uopštesmisla. Bilo kakvo „osavremenjavanje“ znači izneveravanje osnovnog smi-sla, gubitak originalne suštine, prvobitne zamisli... tvorca odnosno kreatora tekate. „Modernizatori“ u domenu karatea (jer u okviru tradicionalnog karate-doa to nije moguće, ne bi bilo smisleno) su, u stvari, izneveritelji bazične ideje,osnovne zamisli. Što je pojedini oblik (recimo, kate...) bliži izvorniku, i au-tentičniji je, i ne samo da ima više smisla, nego jedino ima smisla. Upravo ta,eternalna, vanvremena komponenta u bazičnom sloju značenja/smisla tradi-cionalnog karate-doa predstavlja njegov stožerni, primordijalni konstituens.Rekonstruisati sistem značenja/smislova u tradicionalnog karate-dou, značiistražiti povest/istoriju, što znači prošlost, i to što udaljeniju od sadašnjeg vre-mena. I po ovoj svojoj suštinskoj odlici, ako ne i prvenstveno po njoj, karate-do se vrlo odlučno i nedvosmisleno, bez ikakvog ostatka smisla,(samo)iskazuje kao teorija, kao prvenstveno ili čak gotovo isključivo kao teo-rija (shvaćeno u originalnom smislu starogrčke antičke filosofske misli kaoviñenje, tačnije: jasnoviñenje, ili jasno viñenje). Tradicionalni karate-do je,konsekventno, samo, jedino i isključivo teorija, teorijska misao i oblik teorij-skog mišljenja, po svojoj prirodi i po svojoj suštini.

Važan aspekt – mogući smer mišljenja (jedne generalne, univerzalne...)teorije karate-doa je uput ka fenomenologiji saznanja. Potrebno je da se u mi-šljenju vratimo barem nekoliko koraka unazad. Filosofija tradicionalnog ka-rate-doa ako ne primarno, a ono barem konsekventno obuhvata, u svomukupnom korpusu, i teorijsku gnoseologiju, i epistemologiju, i noetiku, poi-mane kao klasične, „udžbeničke“ filosofske discipline, kao oblike filosofije(sa)znanja. Teorijska ravan tradicionalnog karate-doa podrazumeva gnosis,supstancijalno znanje; ne paradoksalno, i sam tradicionalni karate-do se može,i mora poimati i (samo)definisati kao stožerni, temeljiti oblik znanja. Sa sta-novišta dovoljnog razloga: poiman (samo) kao znanje, kao korpus ili sumaznanja, tradicionalni karate-do bi se suštinski mogao (i) tako determinisati,čak i sa aspekta (samo)održivih razloga. Ukoliko bi se iz ukupnog polja zna-čenja i smisaonog korpusa tradicionalnog karate-doa, nekim hipotetičkim po-stupkom (tipa „čarobnog štapića“) ekstraktovalo, ili apstrahovalo „to“ znanje,koje se sasvim lepo može poimati (i) kao gnosis, u referencijalnom okviru kla-sične antičke (u ovom slučaju: klasifikatorne) filosofske misli, tradicionalnikarate-do više ne bi bio to. Ne bi bio ni „nešto drugo“. Ne bi bio/predstavljaoništa.

Tradicionalni karate-do predstavlja sistematizovani oblik znanja, siste-matizovano (svekoliko) znanje, i sistemsko znanje, u smislu formiranog si-stema mišljenja, sa naglaskom na sistematičnosti i organizovanosti takvogmodela mišljenja i njegove klasifikatorne odrednice. Sistemsku odrednicu

19

tradicionalnog karate-doa sasvim precizno možemo poimati u referencijal-nom okviru pojma episteme, „udžbenički“, mišljeno u tradiciji antičke staro-grčke filosofske misli.

Dozvoliću sebi slobodu da (i) za ovu tezu ponudim odgovarajuću ekspli-katornu ravan, uz primerene egzemplifikacije, na drugom mestu tokom izla-ganja u ovoj knjizi. Na osnovu prethodnih ideja: da li se tradicionalnikarate-do može definisati (i) kao filosofska misao? Ili kao (zasebna, samo-stojna...) filosofema... Svetonazor, pogled na svet... Verujem u vrlo instruk-tivne mogućnosti ako bi se naučna misao kretala u pravcu razvoja ipromišljanja ovih ideja.

Najvažniji aspekt mog proučavanja i angažmana u domenu karatea/ka-rate-doa je formiranje jedne savremene, suverene (i superiorne), samostojnei samostalne nauke o karateu/karate-dou, istovrsne, inherentno (i) imanentnokomparatibilne i kompatibilne sa drugim savremenim naukama, u domenunauke i naučnog znanja uopšte. Utemeljio sam je na principima vrhunskestručnosti, vrhunskog znanja, i formirao sam je sa vrhunskom kompetentno-šću. Da bi uopšte imao neko i nekakvo mesto u savremenom svetu, karate/ka-rate-do kao fenomen, a posebno savremena nauka o toj oblasti, jednostavnomora da bude utemeljena u adekvatan pojmovni instrumentarijum, da progo-vara jezikom savremenih nauka, da bude na jednom opštem nivou, po svimsvojim odlikama, adekvatnom svim drugim naučnim oblastima. Poštovanjepovesti/istorije i tradicije karate-doa je potpuno i apsolutno. Generalni pristup,model(i) i metamodeli teorijskog mišljenja kojima je predmet karate-do jed-nostavno moraju da budu na analognom nivou adekvacije sa svim drugim sa-vremenim naukama, u potpunom skladu i kompatibilni sa metodologijom iopštim dostignućima ultrasavremene nauke, savremenog naučnog pogleda nasvet. U okviru postuliranja naučnog pristupa karateu/karate-dou, metodološkisam fundirao i vrlo sam dosledno sproveo organizaciju grañe, sveobuhvatnusistematizaciju, kao i potpunu, celinsku klasifikaciju (pre svega) svih oblastii domena u njegovim okvirima, ali i skupa svih domena, areala na koje se od-nosi. Na naučnoj osnovi sam formirao i specifikovao sve discipline (kao je-dinice nižeg reda u odnosu na sveukupnu nauku). Konačno, sproveo samiscrpnu, temeljitu, sveobuhvatnu i doslednu sistematizaciju i klasifikaciju svihelemenata, grupa elemenata, vrsta i grupa tehnika, a posebno sam sistemati-zovao sistem kata, svih poznatih kata koje su u sistemskoj osnovi i u upotrebiu tradicionalnom karate-dou. Na kraju, ali verovatno ne i ponajmanje važno,formirao sam jedan celovit i sveobuhvatan program polaganja za učenička iprogram polaganja za majstorska zvanja, koji obuhvata sve elemente, sve teh-nike, grupe tehnika, celokupno znanje i celokupnu zastupljenu grañu, čije sepoznavanje predviña za sticanje odreñenog zvanja; za sva zvanja, počev odnajnižeg, pa do vrhovnog.

Ni karate ni karate-do, pa ni tradicionalni karate, a pogotovo tradiciona-lni karate-do, niti pojedinačno, niti poimani kao zbirni fenomen(i), nemaju ni-kakvu perspektivu, pa ni budućnost, a sasvim sigurno ne mogu imati nikakav

20

ugled, niti uticaj, niti pretendovati na njih, ukoliko nisu prvo i primarno(jedna) vrhunski i ozbiljno teorijski fundirana nauka/nauke. Uvodeći principnaučnosti u jednu, do tada dosta haotičnu, neorganizovanu oblast, približiosam je kriterijumima (i) filosofskog modela mišljenja, i savremenom teorij-skom mišljenju uopšte, i predmetu proučavanja prvenstveno savremenih hu-manističkih nauka. Samo, jedino i isključivo u tom referencijalnom okviru,karate-do može da pretenduje na ozbiljnost, na bilo kakav ozbiljniji status, itretman u savremenom svetu, posebno u svetu savremene nauke/savremenihnauka. Samo, jedino i isključivo kao savremena, vrhunski stručna i kompe-tentna nauka o karate-dou, sam karate-do može da se pozicioniora kao neštopažnje vredno, i kao (samo)definišući fenomen, i kao jedna oblast čovekovogpovesnog/istorijskog postignuća; kao jedna (još uvek) pažnje vredna oblastljudskog mišljenja, i znanja. Nauka o (tradicionalnom) karate-dou i marci-jalnim umetnostima koju sam formulisao, čiji sam tvorac i utemeljivač, kon-cipirana je i fundirana (što je zaista krucijalno), ali i u potpunosti usklañena,usaglašena na način da bude potpuno kompatibilna, sa epistolarnim normamapre svega duha epohe, ali primarno sa epistolarnim normama (ultra)savreme-nih humanističkih nauka, posebno u domenu teorije, metodologije (i meta-metodologije) i odgovarajuće eksplikatorne ravni. Bez utemeljenja u samusuštinu naučnosti, stručnosti i kompetentnosti, karate-do bi se (samo)margi-nalizovao, (pred)odredio bi samoga sebe, i to po automatizmu, kao kič-feno-men, kao nižerazredni oblik/vid banalne, površne zabave, kao nižerazrednipojavni oblik u domenu globalne industrije zabave, sa tendencijom da nestane,da se (samo)ukine. Svoj smisao, suštastveni, opšti smisao, poiman (i) kaotelos, karate-do može da konstituiše samo, jedino i isključivo ako predstavljapredmet proučavanja jedne suverene savremene nauke ili, tačnije naučnemisli, koja obuhvata više naučnih disciplina. Svi drugi karatei nisu nikada niimali nekakav smisao, posebno ne naučno fundiran, i predstavljaju krajnjeobične, vulgarne oblike nižerazrednog kiča. Kič-fenomene, koji „zadovolja-vaju“ ukus i (gotovo isključivo) kičerske potrebe, ali i želju za banalnom, ni-žerazrednom zabavom svojih konzumenata. I imaju dosta marginalno mestou savremenim industrijama zabave. Da li je (samo?) prekorno neznanje autoraliterature (ili tačnije: „literature“) posvećene karateima i srodnim oblastima,koje se svodi na neuko komentarisane slikovnice, naivne kič-oblande i pone-kad, vrlo površnu legendaristiku, barem indirektno doprinelo ovakvom sta-nju? Eksplicitni sud o celokupnoj lietraturi o kojoj govorimo, vrednosni, ali isa stanovišta opšteg smisla, bio bi vrlo, vrlo, vrlo... nepovoljan. Da ne upo-trebim jači izraz. To je literatura (ponavljam: „literatura“) koja predstavlja po-rugu smislu, koja nema ni jedan jedini kvalitet koji bi je makar i izdalekapribližio opštim uzansama i epistolarnoj normi stručne literature iz oblasti hu-manističkih nauka, koja se, na odgovarajući, ozbiljan način objavljuje u sa-vremenom svetu. A kada autori te i takve literature pretenciozno počnu da seneuko i nekompetentno upuštaju u pokušaje davanja nemuštih opaski koje bimogle da ukažu i na neki aspekt izvan elementarne slikovničnosti, zaista se

21

samo brukaju. A brukaju i karatee (plural!), i srodne oblasti, srozavajući imionako izuzetno nizak renome koji imaju u javnom mnenju u savremenomsvetu. Padam u iskušenje da pomislim da pojedinim autorima, koji vrlo pre-tenciozno pišu svoja delca, neko sa strane sugeriše, da im „suflira“ da malo„obogate“ minorne i banalne sadržine njihovih tvorevina. Ali je svaki takavpokušaj unapred osuñen na neuspeh, a „tumačenja“ sa stanovišta istorije, kul-turologije, „filozofije“... u tim delima su parodična, farsična, zaista dostojnaprezira, i opravdanog podsmeha. A kada se ipak „ograniče“ samo na laičkeistoriografske pokušaje, to deluje vrlo šturo, neuko, neznalački, i bode oči ne-znanjem, nepoznavanjem osnovne istorijske nauke.

Vrlo važan aspekt naučnog, edukativnog i stručnog angažmana autora jenjegova publicistička delatnost. Svoju prvu knjigu KARATE-DO sam obja-vio 1977. godine. Objavljena je u skromnoj formi skripti, namenjenih prven-stveno mojim učenicima. Pisao sam je i objavio imajući na umu zaista vrloutilitarne potrebe. Karate je već bio zašao u drugu deceniju postojanja u Ev-ropi. Razvoj takvog fenomena, iz neke druge oblasti, kao po pravilu bi pratilai odgovarajuća literarna produkcija, odreñeni kvantum stručne literature. Me-ñutim, i u svetskim uslovima, postojao je samo manji broj klasičnih dela svet-ski priznatih instruktora, čija su se izdanja ponavljala iz godine u godinu. A udomaćoj stručnoj i široj javnosti je bio vidljiv jedino nedostatak literature, pi-sanog pristupa karateu, ali i srodnim oblastima, koje su već stekle odreñenomesto (mislim pre svega na judo, ju-jitsu, aikido, kendo...). I profesionalno ilično sam uvek visoko vrednovao sada već klasični zahtev svakog znanja isvih znanja, ovaploćen u Plautovoj maksimi (sa dobrim razlogom sam je iza-brao za zaglavlje ovog teksta): „Crpi vodu rešetom, ko hoće da uči bezknjiga“. Ali ja tada (kao ni sada !) nisam uspeo da pronañem odgovarajućuknjigu, pisanu sa stanovišta stručnog znanja, a ne samo kao ilustrovanu po-pularnu knjižicu, ili kao komentarisanu slikovnicu. Lakonski, shvatio sam daja moram da je napišem. Jednostavno, nema ko drugi. Polemičko je pitanje:da li ne zna, ne ume, nije sposoban, nije vičan... Nije prilika za (pre svega aka-demsku) raspravu na ovu temu. I napisao sam je, u toku intenzivnog rada, ukontinuitetu, tokom te 1977. godine. I objavio sam je. I dospela je u ruke či-talaca, od kojih su većina bili moji učenici. I prenošena je dalje, davana je izruke u ruku, kopirana je, umnožavana, prepisivana... što je i razumljivo s ob-zirom na zaista nevelik tiraž u kome je objavljena. Sa zadovoljstvom samshvatio da njen ne mnogo reprezentativni izgled, nije mnogo smetao njenimčitaocima. Zaista je bilo dosta stvarno zainteresovanih, i od pojedinih čitalacasam dobio čestitke, pohvale, ali i čitav niz pitanja. Bez lažne skromnosti, zah-valio sam se na pohvalama i čestitkama. Koristim priliku da to, ovom jubilar-nom prilikom, ponovo učinim. Ti „prvi“ čitaoci su mi posebno dragi i, madasmo otada zaista prešli dug put, omeñan sa više od trideset knjiga, i u konti-nuitetu od više od trideset godina, zaista ih imam u lepoj uspomeni, koja nijeni malo izbledela, i uvek ih se setim sa posebnim zadovoljstvom i, morampriznati, malo sete. Reminiscencije su i inače, kao po pravilu, ponekad pre-

22

bojene odreñenom dozom sete. A na pitanja koja sam tom (i drugim prilikama)dobio, odgovorio sam prema svom profesionalnom i stručnom znanju i premaprofesionalnoj savesti, ali i ličnoj autorskoj etici. Taj početni entuzijazam kodmojih čitalaca, takoñe je predstavljao jedan od važnih faktora za odluku danastavim da pišem i objavljujem knjige posvećene karateu/karate-dou, budoui srodnim oblastima. Kao kuriozum: s obzirom da su mi mnogi i lično tražiliknjigu, koje više nije bilo na tržištu, jer se brzo rasprodala, i ceo tiraž je ubrzo„razgrabljen“, i te knjige jednostavno nije više bilo, nije bilo moguće nabavitije, ja sam prijateljima, studentima, učenicima... malo po malo, davao i svojeautorske primerke. Ubrzo mi je ostalo samo nekoliko primeraka, za lične po-trebe. Ali, tokom narednih godina, nekoliko meni dragih osoba me je lično za-molilo da im dam barem jedan primerak. Selektivno, ja sam davao pojedineknjige, od tih nekoliko preostalih primeraka. Konačno, ja, autor, imao samjednu, i doslovno samo jednu (preostalu) knjigu. Na lični nagovor bliskog pri-jatelja, jednog od mojih prvih učenika, tada već majstora karatea, pozajmiosam mu je, sa idejom da je fotokopira i, da mi je, naravno, vrati. Dao sam muposlednji primerak knjige, i on mi je nije vratio tokom narednih godina. Kadagod bih ga sreo, čvrsto mi je obećavao da će to vrlo brzo učiniti. Ali nije. Itako je cela stvar malo potonula u vreme. Možda ni ja nisam bio dovoljnoodlučan da svoj jedini preostali primerak knjige ponovo dobijem? I tako suprotekle sve ove decenije. Taj jedini primerak knjige mi nikada nije vratio.Sada je već kasno. Moj prijatelj, nažalost, nije više meñu nama, preminuo je.De mortius nil nisi bonum.

Narednu knjigu „Uvod u karate“ sam objavio u saradnji sa vrlo bliskimprijateljem i dugogodišnjim saradnikom, prof. dr Draganom Janjićem, pre višeod trideset godina (1978. god.). Ova knjiga, koja je u rukama čitaoca, pred-stavlja jubilarno izdanje, posvećeno tridesetogodišnjici od objavljivanja(prvog) izdanja te knjige. Knjiga je doživela vrlo dobar prijem kod čitalačkepublike: po mišljenu autora ovih redova, čak iznenañujuće dobar. Odmah zanjom je usledila treća, četvrta, peta... Tokom decenija sam objavljivao presvega knjige, ali i naučne, stručne tekstove, studije, eseje, oglede... kojima jepredmet karate/karate-do, i marcijalne umetnosti, kao zajednički fenomen, usmislu zbirnog pojma budo, ili pojedine od njih, koje su u tom trenutku bile užiži pažnje javnosti. Drugi, važniji aspekt moje publicistike delatnosti posve-ćene ovim temama, predstavlja objavljivanje temeljitijih, kapitalnih dela, satrajnom (upotrebnom) vrednošću, koje nisu u neposrednoj vezi sa aktuelnompopularnošću pojedinog fenomena, ili grupe fenomena, iz ovog domena. Naumu imam pre svega naučne, stručne tekstove, kapitalna dela, udžbenike naj-opštijeg univerzalnog sadržaja, čija tematska sadržina umnogome ili u pot-punosti prevazilazi sam aktuelni trenutak karatea, karate-doa ili marcijalnihumetnosti. Bez lažne skromnosti, to su dela koja imaju trajnu vrednost, i kojaće trajno ostali u baštini vrhunske literature iz ovih oblasti. Trajno, jer su kon-cipirana i pisana kao temeljito znanje, i mogu se sa podjednakom aktuelnošćučitati i danas, i za sto godina, i sve dok je sveta i veka, u kome uopšte postoji

23

karate(do) kao fenomen. Lično insistiram da čitalac prvenstveno posveti paž-nju tim i takvim delima, jer su uveliko i odavno izdržala probu vremena, i sa-svim i u potpunosti su prevazišla aktuelni trenutak u kome su bilaobjavljivana.

Objavljujući knjige posvećene ovim temama u kontinuitetu, tokom nizagodina, objavio sam više od trideset knjiga. Što takoñe može da predstavljalep jubilej, i istovremeno dobar povod za objavljivanje izbora tekstova izmojih knjiga. Dosta od tih knjiga sam objavio tokom višedecenijske prijatelj-ske, profesionalne i stručne saradnje, u kontinuitetu, sa prof. dr Draganom Ja-njićem, veteranom i danas takoñe vrlo istaknutim velemajstorom karatea.Formiranje jedne savremene nauke o karateu/karate-dou prvenstveno je mojedelo. Naše ukupno zajedničko publicističko delo posvećeno karateu, karate-dou, budou i srodnim temama, zaista je tokom decenija imalo vrlo zapaženurecepciji i kod čitalačke publike, i naše knjige su prodate u ukupnim tiražimaod više od 200.000 primeraka. Potražnja za pojedinim našim knjigama je,moram priznati, ponekad znala da iznenadi i same autore. Dosta naših knjigaje doživelo i po četiri, pet izdanja, i čitav niz godina su bile prisutne u struč-noj i široj javnosti, i u knjižarskim izlozima. Internacionalno izdanje „70 KA-RATE - KATA“ je objavljeno i na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku.

Izbor tekstova koji su pred čitaocem je izvršen po kriterijumu reprezen-tativnosti i prema ipak trajnijem značaju i vrednosti zastupljenih tekstova.Uvršćeni su tekstovi iz dvanaest knjiga, prvenstveno onih koje zaista imajutrajniji značaj. Svi uvršćeni tekstovi su takoñe izabrani prema kriterijumu op-štijeg značaja, u smislu da imaju da ponude čitaocu jedan korpus znanja, ali ikomplentu informaciju, o suštinskim i značajnim temama iz domena budoa,marcijalnih umetnosti i karatea/karate-doa. Jasno je da u ovako koncipiranizbor nisu, i da ne mogu biti uvršćeni ni približno svi tekstovi (kvantitetmog/našeg opusa se meri hiljadama, ako ne i destinama hiljada objavljenihstrana). Stoga je izbor bio sveden na selekciju, redukciju i eliminaciju, odno-sno na uzimanje u obzir samo pojedinih tekstova, za koje mislim da su repre-zentativni. Da svojom tematikom, korpusom obuhvaćenog znanja i skupominformacija prezentuju i istovremeno reprezentuju ukupni korpus mog/našegdosadašnjeg rada. Ovo je, ipak, jubilarno izdanje, i trebalo bi da zadovolji isvrhu panoramskog uvida u celinu svih objavljenih (prvenstveno) knjiga. Priovakvoj koncepciji izbora tekstova koji su uvršćeni u ovaj izbor, moglo je dadoñe i do odreñenog „preklapanja“ pojedinih tematskih i sadržinskih celina.To bi se teško dalo izbeći i pri mnogo rigoroznijem izboru, jer je, tokom višeod trideset godina, autor, sasvim je izvesno, imao priliku da o pojedinim te-mama piše u više prilika, sa stanovišta različitih aspekata, sa različitim cilje-vima, i u vrlo različitom obimu.

Pored teorijskih i stručnih rasprava i akademskog proučavanja i naučnoganaliziranja predmeta kojima se bavim, ponudio sam i jedan sloj značenja, (upojedinim izabranim tekstovima), koji je prvenstveno informativan po svojojprirodi. Profesorsku sklonost ka voñenju rasprave i ka diskusiji na „čisto“ aka-

24

demskom nivou sam morao da kontrolišem, kanališem i usmerim u pravcu ra-vnomernije zastupljenosti (i) tekstova različitih struktura, tematike, i modelai načina pristupa grañi, kao i same obrade grañe. Smatram da bi čitalac ove (iovakvih) knjiga trebalo da dobije i nešto više, značajnije, sa većom upotreb-nom vrednošću od (pukog) jubileumskog izbora, a u svakom slučaju mnogoi više i suštinski značajnije od svečarskog i prigodnog sadržaja. Povod jestejubilarni, i prilika bi mogla biti (i) svečano obeležavanje jednog značajnog ju-bileja, ali sama knjiga, po svojoj koncepciji, to nije. Ili barem nije samo to, nitije prvenstveno to. Koncipirana je i zamišljena da pruži jedan (mogući) uvid uneke relevantne aspekte mog publicističkog rada, posvećenog ovim obla-stima. A ne da samo potseti čitaoce na tekstove koje su imali prilike da čitaju,prateći taj publicistički rad tokom proteklih decenija. Izazov reminiscencije,sentimentalne uspomene, rekapitulacije... jeste, po svojoj prirodi, vrlo snažan,kada se autor suoči sa zahtevom da posle toliko godina, ponovo pročita svoje,već odavno objavljene tekstove, i da izvrši adekvatan izbor za jubilarno ob-javljivanje. Veoma često korišćena (i zloupotrebljavana) metafora „da su au-toru njegove knjige kao njegova deca“, i da mu je zaista teško da izabereizmeñu njih, ima pre svega afektivnu vrednost. Na racionalnom nivou postu-panja, izbor koji sam napravio, i koji se nalazi pred čitaocem, jeste objektivnojedan od mogućih, a sasvim izvesno jedan od optimalnih, prema unapredusvojenim kriterijumima. Konačno, mlañe generacije u miljeu karatea i srod-nih oblasti će imati pravu priliku da se (i) upoznaju, i da steknu jedan praviuvid u suštinu fenomena karatea, karate-doa, budoa i marcijalnih umetnosti,utemeljen na naučnom, stručnom i vrhunski kompetentnom znanju, koje pružaova knjiga. To im je jedinstvena i vrlo retka i, samim tim, izuzetno dragocenaprilika, jer je sva druga literatura posvećena ovoj oblasti sasvim bezvredna.Svodi se na komentarisane slikovnice i vulgarno samoreklamerstvo, i pred-stavlja nižerazredni kič u domenu publicistike, i literature uopše, pogotovostručne, ali i popularne. Nedostaje joj znanje, učenost u najboljem smislu tereči, nauka, stručnost, profesionalnost, kompetentnost, ali i elementarna pi-smenost, pouzdana metodologija izlaganja, a stilistika je autorima te i takveliterature nedostižan i nedostiziv cilj, često i potpuno nepoznat. Kao što im jenepoznato i samo postojanje autentičnog znanja, ne samo u domenu kara-tea/karate-doa, nego i iz bilo koje druge oblasti.

Strukturno, formirao sam dve celine, koje sam imenovao delovima, icilju metodološke organizacije zastupljene grañe. Prvi deo obuhvata tekstovei tekstuelne celine kojima su predmet budo i marcijalne umetnosti, ali i mar-cijalne veštine. Drugi deo obuhvata tekstove koji imaju za predmet prouča-vanja karate i karate-do. Tematska distinkcija je, očigledno, predstavljaladiferencijalni kriterijum za ovakvo strukturisanje tematskih celina i za pri-menjenu metodološku organizaciju zastupljenih tekstova. I s obzirom na raz-liku u temama, i s obzirom na ukupni obim zastupljenih tekstova, bolje je dase ukupna graña sistematizuje u dve (odvojene) knjige.

25

II(Ka skici jedne moguće hermeneutike Karate-doa)

Kada sam ja počinjao, celokupni milje karatea, (ne bi bilo u potpunostismisaono opravdano reći: karate-doa), budoa, marcijalnih... (ne usuñujem seda bez zadrške kažem: umetnosti, zato se opredeljujem za termin: veština ili,čak „borilačkih“ veština), bio je suštinski, krucijalno različit od savremenescene karatea i srodnih oblasti, (i) ako na umu imamo svetske uslove, čak i pr-venstveno svetske uslove. Hermeneutička distanca je tako velika, da se čestodolazi gotovo do tačke neprepoznatljivosti. Sistem modifikacija koji su svi„do“ oblici pretrpeli do sredine dvadesetog veka u suštini se često svodio nahomogenizaciju simplifikacijom, na banalizaciju značenja, na ozbiljnu i ire-verzibilnu redukciju smisla. Tek tako promenjeni, „osavremenjeni“ oblici „do-a“ su, u stvari, izašli iz svoje matične zemlje, Japana, i počeli su da se šire ukulturnim miljeima nejapanskih i neazijskih civilizacija. „Rasprostiru“ (slo-bodno ovaj pojam možete shvatiti i pežorativno) se u hermeneutički i civili-zacijski vrlo različite i raznorodne kulturne miljee, dolaze u vrlo neistovrsnasocio-kulturna okruženja, i tu, u tim i takvim uslovima, a budući i sami vrlo„promenjeni“, pokušavaju da izvrše enkulturalistički uticaj. „Pokušavaju“ jesasvim dobro pojmovno odreñenje, jer nijedan „do“ nije nikada uspeo da di-rektno i neposredno transponuje (i da na iole smislenijem nivou „realizuje“)svoj smisao, svoju suštinu, ono po čemu je to što jeste, u kulturnom krugu i ucivilizacijskom okruženju, u kome se „obreo“. Ukupna hermeneutička situa-cija „do“ fenomena u njihovom novom, neoriginalnom, netradicionalnomokruženju, tada već sasvim izvesno modernog sveta, utemeljenog na kulturizapadne civilizacije, i njenim odlikama, bila je vrlo paradoksalna i, padam uiskušenje da metaforično kažem: shizofrena. Niti su „do“ (judo, karatedo, ai-kido, kendo...) više bili „oni stari“, niti je savremeni svet, sa svojim moder-nim vrednostima, naučnim pogledom na svet, hedonističkom filosofijomegzistencije, sa modernim oblicima naučnog znanja... uopšte mogao da „ra-zume“ nešto takvo kao što je „bit“, „suština“, „srž“, „duh“, „tradicija“...budoa. Niti bi to uopšte hteo, niti je bilo ikakve volje da se tome pristupi. A izašto bi, da budemo malo trezveniji, da ne kažem ciničniji. Šta je to što subudoi, „do“ fenomen uopšte, imali da ponude savremenoj zapadnoj civiliza-ciji? I zašto bi bilo koji populacioni sloj, ili grupa, ili milje..., pa i onaj naj-sporedniji, marginalni, u socio-kulturnom miljeu savremenog sveta (izvan presvega Japana, ali i drugih azijskih kultura, na povesnom/istorijskom raskršćuna kome su te kulture bile sredinom dvadesetog veka) uopšte imao bilo kakvointeresovanje za tako nešto. Kakvo bi to uopšte interesovanje i moglo da bude;koji interes bi stajao iza svega toga? Jer, očigledno je, budoi nisu neka prekapotreba, nekakva nužnost. Niti su iole bliski mentalnom sklopu i mentalitetučoveka savremene zapadne civilizacije. U odnosu na primarni tok duha epohei epohalnog mišljenja, budoi su nešto ne samo marginalno, nego i sasvim spo-redno, ali i neistovrsno, rekli bismo čak i ne mnogo kompatibilno, ili čak in-

26

kopatibilno, u odnosu na pogled na svet, na svetonazor, na generalni i univer-zalno rasprostranjeni duh epohe, ali i u odnosu na samo epohalno mišljenje.Savremeni svet bi sasvim lepo mogao i bez njih, i to bez ikakvog osećanja ne-dostatka. (Kao i bez mnogih drugih oblasti ljudskog duha, ili znanja, koji do-laze iz ranijih epoha, a tradicionalno su orijentisani). I da budoa uopšte nema,a pogotovo da ih nema u savremenoj zapadnoj civilizaciji, ovaj svet bi bio (go-tovo) potpuno isti. Zaista se ne bi ništa suštinski izmenilo. Niti bi to neko po-sebno primetio, niti bi nedostatak budoa bilo kome nešto posebno značio. Naumu imamo savremenog čoveka zapadne civilizacije. Naravno da bi onimakoji su u svetu budoa, takav nedostatak predstavljao (i) odreñeni gubitak, većiili manji, značajniji ili manje značajan. U svakom slučaju, budoi bi se mogliposmatrati i kao svojevrsan relikt prošlosti, kao uveliko i odavno zastareo upotpunosti prevaziñen fenomen, kao „strano telo“ u uslovima savremene svet-ske civilizacije.

I u periodu kada su stupili na „strano tle“, kada su se obreli u kulturnomi civilizacijskom krugu savremenog zapadnog sveta, budoi su bili, i predstav-ljali su „višak smisla“. Već su i sami pretrpeli suštinsku i ireverziblinu reduk-ciju smisla, i sada su se kao nekim čudom našli ne u „neprijateljskom“ negopre u sasvim neutralnom, radije koristim termin: nezainteresovanom okruže-nju. Pa čak ni tako osiromašeni, banalizovani, sa kič-oblandom legendaristi-čke tradicije... teško da su mogli da računaju na iole veću pažnju. Pogotovone na neki značajniji uticaj. A o akulturalističkom uticaju, pogovoto trajnijemi postojanijem, u domenu drugog kultunog i civilizacijskog okruženja, nije semoglo ni pomišljati. Niti je postojao takav idejni projekat, niti čak ni (meta)za-misao. A o ugledu, renomeu, vrhunskom autoritetu... koji su, kao po pravilu,uživali u domenu tradicionalnih kultura na svom matičnom području, nijemoglo biti ni govora. Ni tada (govorimo prvenstveno o sredini dvadesetogveka), a pogotovo ne sada, u svesti savremenog čoveka zapadne civilizacije,ali ni u javnom mnenju, u medijima, institucijama... ni na jednoj iole rele-vantnoj instanci... budoi, posmatrani kao zbirni fenomen, ali ni svaki od njihpojedinačno, pa ni oni najrasprostranjeniji i najmasovniji, ne uživaju nikakavugled, ne smatraju se oblašću koja zaslužuje poštovanje, uvažavanje... A vul-garizacija, banalizacija, trivijalizacija... kao opšti trendovi koji su, ne samokontingentno pratili „osportnjavanje“, i/ili „posportnjavanje“, koje predstav-lja generalni trend u ovoj oblasti više od pola veka, tek su uništili i one najsit-nije mrvice mogućeg elementarnog uvažavanja fenomena, koje je sada vrloteško smisleno nazivati budoom, a sasvim izvesno ne tradicionalnim budoom.

Decenije „osportnjavanja“ ili „posportnjavanja“ karate-doa, judoa, aiki-doa, kendoa, budoa posmatranih kao zbirni fenomen, kao neminovni ishod suimali njihovo potpuno uništenje. Ali i njihova „popularizacija“ je vrlo zna-čajno doprinela ovakvom, predvidljivom, i jedinom mogućem ishodu. Zako-nomernost algoritma razvoja tog procesa je bila vrlo jednoznačna i isključivojednosmerna, tokom svih proteklih decenija. Jer, „operacija je uspela – paci-jent je umro“. I morao je da umre. Takav ishod je bio ne samo predvidljiv, i to

27

ne samo pronicljivom prognostičaru, nego je bio i neizbežan. Kada se ukinesuština jednog fenomena, koja ga je i odlikovala, ali i (pred)odreñivala tokom(barem) hiljada godina u kontinuitetu; kada se ceo korpus fenomena „izglobi“iz svog prirodnog i sebi jedino primerenog socio-kulturnog kruga, izbaci izravnoteže iz svog postojanog tradicionalnog i istorijskog miljea, i transponujeu sasvim različit i nedobronameran civilizacijski krug i (analogno) kulturnookruženje, što se, kao sudbinski udes, desilo i karate/karate-dou, a pre njegajudou, a nakon toga i aikidou, kendou... svim budoima..., šta se uopšte (i sakojim razlogom) i moglo očekivati? Blagonaklono i vrlo umerenim jezikom,na drugom mestu u ovoj knjizi smo već ukazali na jedini mogući „rezultat“,koji se činjenički realizovao u istorijskoj stvarnosti savremenog sveta: mrt-voroñenče, nedonošče ili bastard... Čitalac može da razume (i usvoji) sve triodrednice, ili da izabere samo jednu, prema ličnom afinitetu. Smisao ove tezeneće biti narušen. Aktuelni trenutak karate-doa i srodnih oblasti (da ih preče-sto ne apostrofiramo tokom izlaganja u ovom tekstu) samo je očekivani, pred-vidljivi (i predviñeni ?) rezultat jednog zakonomernog procesa, koji je takavkakav jeste, jer se razvijao prema sopstvenim zakonitostima, i čiji je rezultatneminovno takav, jer mu je ishodište bilo gotovo (pred)determinisano. Ako sepravolinijski krećete putem čiji pravac vodi u provaliju, i konstantno idete uistom smeru, koji vas sve više i više njoj približava, vrlo je jasno gde ćete za-vršiti. Budoi se, u savremenom svetu, zaista jesu sunovratili u provaliju, u be-sciljnosti, besmislenosti, banalizacije, površnosti, trivijalnosti, pre svega udomen(e) kiča... ali i u „predele“ grubosti, sile, nasilja...

Lično sam više bio razočaran, i zgrožen, opštom glupošću koja je najra-sprostranjenija u savremenom svetu karatea, budoa i njemu srodnih oblasti.Glupost, koja je rak-rana savremenih karatea, shvaćena kao nedostatak pa-meti, ali i kao nedostatak razuma. Samo bi ova odrednica predstavljala, sa-svim dobru definiciju svih karatea (plural !) u savremenom svetu, po principudovoljnog razloga. Definitivnu, trajnu i ireverzibilnu odrednicu. Jer karatei,ali ni svaki pojedinačni karate, ne mogu da se vrate u svoju proslost, u svojuistoriju, u svoju tradiciju (nijedan fenomen, naravno, to ne može). A u izuze-tno dinamičnom i dnevno promenljivom svetu, u kome svoje mesto pokuša-vaju da i karatei pronañu, ne mogu da „stanu“, da se „osvrnu“, da se “priberu“,a pogotovo ne mogu da se „zaustave“. Prema automatizovanoj i slepoj sili ine-rcije, mogu samo „napred“. A ako (već) danas predstavljaju gomilu gluposti ipuke besmislice, lišene i smisla i (osnovnog) značenja, šta li će ti (isti) kara-tei predstavljati sutra, ili prekosutra. To zaista niko ne zna, ne može da zna, nemože da predvidi, niti se to može (objektivno) predvideti. (Laskajući sebi dasam vrsan poznavalac stvari, i najkompetentniji „insajder“, ipak ne bih stupiona diletantsko tle predviñanja „budućnosti“ tih karatea, i svih karatea uopšte,niti budućnosti budoa, i njihove zbirne i pojedinačne „sudbine“). Jer, njihovo„danas“ je već pod velikim znakom pitanja. A šta će biti sa njima „sutra“, toniko ne zna. I ne može da zna. A onaj ko bi eventualno, tvrdio da zna, ili da

28

može da predvidi, taj, jednostavno rečeno, laže. Pa ga kao lažova valja (i) ra-skrinkati. Ili je neuk, prostodušan, a mogao bi biti čak i dobronameran (moguhipotetički da zamislim i tako nešto), pa bi mu valjalo ukazati na grešku u mi-šljenju. Da koristim vrlo blag izraz.

U svesti ne samo neupućenog čoveka savremene svetske civilizacije,budoi, kao zbirni fenomen, a i svaki ponaosob, oni za koje je (on) uopšte ikadačuo (i oni najpoznatiji i najmasovniji, naravno, kao što su judo, karate, aikido,kendo..), kao i za sve one koji su učesnici, vežbači, nastavnici, „treneri“, kaoi odgovarajuće organizacije, na svim nivoima (a u svetu ih ima na hiljade i hi-ljade)... dakle zainteresovani insajderi, koji bi po prirodi stvari ipak trebalo dasu barem malo upućeniji, budoi su sportovi, nastali na osnovu pojedinih prak-tičnih tehnika iz domena njihovih (ukupnih) wasa, ili predstavljaju veštine,kojima se često pripisuje samoodbrambeni aspekt. Kao egzemplifikaciju, i/ilikao ilustraciju sveopšte kakofonije koja („suvereno“) vlada na savremenoj ka-rate-sceni, ali i na savremenoj sceni srodnih oblasti, valja uzeti u obzir činje-nicu da se karatei, mnogooblični i vrlo raznorodni, vežbaju u više od 180zemalja u svetu; da ih vežba (ili „trenira“, u zavisnosti od tumačenja) više de-setina miliona osoba (postoji čak i podatak: preko sto ili sto pedeset miliona);da postoje desetine hiljada, ili čak stotine hiljada klubova ili pojedinačnih cen-tara, hiljade regionalnih, nacionalnih, nadnacionalnih i svetskih (što najčešćeznači: „svetskih“) organizacija, formiranih (i) od strane preko pedeset „većih“stilova, škola, pravaca različitih i raznorodnih karatea, koji koegzistiraju u sa-vremenom svetu. Spominjem više od pedeset, onih koji ipak „nešto znače“,barem po nekoj osnovnoj formi (zvanična registracija, postojanje u odreñe-nom broju zemalja...), i po iole većoj masovnosti članstva. Na savremenoj ka-rate-sceni postoji na stotine i stotine (drugih) „škola“, „stilova“, „pravaca“...koji su na granici anonimnosti i beznačajnosti, ili ispod nje. Više ili manje mi-nornih, koje predvode i kojima su „lideri“ diletanti, anonimusi... Mada savre-mena karate-scena „pruža utočište“ i odreñenom broju prevaranata,obmanjivača, manipulatora... koji više ili manje vešto koriste naziv karate od-nosno budo, i čitav sistem kič-oblandi koje gotovo kontingentno idu uz to.Više, bolje i drugačije niti postoji, niti je uopšte moguće, ne samo u svesti ipoimanju, nego i u svakodnevnoj praksi... čega? Budoa u tradicionalnom i ori-ginalnom obliku zaista više uopšte i nema, u savremenom svetu. Ovo nije pau-šalna ocena, i procena rezigniranog tradicionaliste, koji je uveliko u petojdeceniji proučavanja budoa. Ovo je činjenička istina. Ne lamentiram, i nesmatram bilo kakav lament primerenim, niti uopšte umesnim, u kontekstu oz-biljnijeg promišljanja fenomena budoa, pogotovo u referencijalnom okvirusavremenog sveta. Niti uopšte, u bilo kom referencijalnom okviru, pa i naj-generalnijem. Prethodne činjenice, informacije koje postuliram, valja shvatitikao skicu za jednu moguću kritiku, formiranu na nivou principijelne rasprave.(I) iz tog razloga sam se vrlo postojano uzdržavao da iznosim bilo koji argu-mentum ad hominem. A i sama zamisao, i nekakva (meta)ideja ispraznog kri-tizerstva mi je u potpunosti strana, i izvan intencija, tokom izlaganja u ovomtekstu, ali i tokom izlaganja u mom ukupnom opusu posvećenom ovim te-mama.

29

Najprijateljskiji savet koji se može dati pokloniku ili sledbeniku budoa,karate-doa, tradicionalnog karate-doa: ako nekim slučajem ikada budete imalipriliku da vidite autentičnog učitelja (tačnije: Učitelja) koji poseduje izvorno,ortodoksno, tradicionalno znanje (tačnije: Znanje), sudbina vam je zaista bilavrlo naklonjena. To je jedinstvena, izuzetna, životna prilika, prilika koja ćevam se, možda, ukazati jednom u životu. Savetujem vam da mu ukažete dužnopoštovanje i izuzetno uvažavanje, da mu se obraćate (ako uopšte budete imalitakvu priliku, da mu se obratite) učtivo, skromno i sa poniznošću. I čuvajte gakao malo vode na dlanu, ili kao najdragoceniti unikatni dragulj. Ako vas,kojim slučajem, obasja milost proviñenja, ili sudbine, i on (tačnije: On), iusputno baci pogleda na vas, smatrajte se izuzetno počastvovanim i posebnoprivilegovanim. S obzirom da je on pravi rudnik najuzvišenijeg i najreñeg zna-nja, da je pravi rasadnik plemenite mudrosti Karate-doa (ili srodnih Budoa),mudro i razborito „iskoristite“ svoju jedinstvenu priliku, smatrajući je za ži-votnu šansu. Jer autentilnih vrhunskih znalaca tradicionalnog karate-doa jezaista vrlo malo u savremenom svetu, i svi su već u vrlo ozbiljnim godinama.Uskoro ih više neće biti meñu nama.

Prve generacije koje su započele da vežbaju judo, ju-jutsu, a posebno ka-rate, počev od šezdesetih godina dvadesetog veka, bile su zaista dosta speci-fične. Pravo, autentično znanje gotovo da nije postojalo, a jedva da je i bilodostupno. Jedini poznavaoci, stručnjaci koji su imali odreñeno znanje, bili sujapanski instruktori. Ta prva generacija instruktora, koja je otišla iz Japana usvet, zaista je najzaslužnija za to što se svet uopšte upoznao sa budoom; viševolim da kažem; budoima. Kao što je u toj prvoj generaciji učenika, sledbe-nika, ozbiljno zainteresovanih, ipak bilo i intelektualaca, barem neke gimna-zijske i studentske omladine. To su bili mlañi ljudi, koji su se i samiobrazovali, koji su bili u obrazovnom procesu. Na putu ka fakultetskim di-plomama, koji će formirati sutrašnju inteligenciju. Jedan sloj na ipak neštovišem socio-kulturnom nivou, prvenstveno urbana omladina. Koja je nekadanešto i pročitala, koja se nekada nečim i bavila, a što nije samo trivijalna, po-vršna, banalna zabava. Zaista su retki pojedinci, i u tom miljeu, koji su se ipakinteresovali (i) za zen, yogu, budizam... Na umu imam interesovanje koje nijena najbanalnijem, najpovršnijem nivou. Pre svega pod uticajem liberalnijihsvetskih megatrendova, u kojima je interesovanje (naravno, najčešće samovrlo površno) za dalekoistočne kulture bilo uhvatilo korena kod jednog, dostaspecifičnog, ali primetnog sloja mlañih, koji su od okoline poimani kao „in-telektualci“; vulgarnije, kao „mistici“. U stvarnosti, tek pojedini od njih će,kasnije, kada završe obrazovni proces, i stupiti u redove inteligencije, u teh-ničkom smislu. Pravih, autentičnih intelektualaca, u punom značenju togpojma, jedva da je i tada bilo u miljeu karatea, judoa, aikidoa, kendoa... Danasih nema uopšte; niti bi trebalo da ih ima (dozvoljavam sebi još jednu ciničnuopasku). Šta bi intelektualci uopšte i tražili u tim oblastima. Ono što savre-meni oblici (čega, to više nema nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim bu-doima; naprotiv, udaljeno je od njih kao nebo i zemlja) nude, zaista nije i ne

30

može da bude iole privlačno i sasvim malo, ili jedva i malo intelektualno na-strojenim osobama. Naprotiv, može (i trebalo bi) samo da im bude odbojno.Karate, na koga najčešće mislim dok pišem ovaj tekst, takav kakav je, i u svomnajboljem, a pogotovo u svom najgorem izdanju, ne pruža ništa. Niti može dapruži bilo šta, pogotovo ne pažnje vredno. Zašto bi bilo ko uopšte pomislio dauopšte investira, a nekmoli da stvarno investira pažnju, i zašto bi ulagao svojevreme i energiju u improvizovanu diletantsku ošljariju, što je vrlo optimisti-čna i vrlo blagonaklona „definicija“ pre svega karate-sporta, ali i gotovo svihdrugih karatea, koji postoje u savremenom svetu. Ponuda u svetskoj industrijizabave je tako velika, razuñena, sofisticirana, i masovno rasprostranjena, isvuda je lako i trenutno dostupna, da bi bilo ko iole ozbiljniji teško na taj itakav karate, odnosno na te i takve karatee, ikada i pogleda bacio.

I na njihovom matičnom području, gde na umu imamo prvenstvenoJapan, koji je bio najveći i nadaleko najznačajniji „izvoznik“ budoa u savre-menom svetu, ali i druge azijske kulture, već je u drugoj, a pogotovo u trećoj,i narednim generacijama instruktora i, sada se već slobodno može reći, tre-nera, bilo dosta „jeretika“, koji su judo, karate, aikido, kendo... i sami poimalii tumačili kao (i) sportove, tačnije kao oblik fizičke aktivnosti, ili prvenstvenofizičke aktivnosti; u najboljem slučaju kao oblike psihofizičke aktivnosti, poi-mane prvenstveno kao oblike psihofizičke aktivnosti, mnogo više nego kaooblike psihofizičke aktivnosti. Karate je poiman i tumačen (i) kao oblik bori-laštva, kao sukob dva vežbača, i kao kontaktni sport. Put kojim se dalje „tu-mačenje“ kretalo je bio pravolinijski usmeren, i ireverzibilan.

Vrlo kompleksna ritualna tehnika, i kompletan ritualni aspekt, koji su ut-kani u samu srž tradicije i istorije tradicionalnog karate-doa i svih tradiciona-lnih budoa, i koji su formirali jedan stožerni sloj značenja u samomnjegovom/njihovom korpusu znanja, „ukinuti“ su. Ritualna tehnika, u užemsmislu, u potpunosti je degradirana i devastirana. Od nje nije ostao ni kamenna kamenu. Ni drugi aspekti tradicionalnog karate-doa nisu doživeli bolju sud-binu. Kao jedna, po metodu slučajnog uzorka, izabrana egzemplifikacija: vrlorazuñeni kompleks etikecione tehnike, celokupni etikecioni aspekt/sloj zna-čenja u tradicionalnom karate-dou, koji vodi poreklo iz vrlo bogate baštine(pre svega) japanske klasične kulture, ovom „modernizacijom“ je sveden nanivo isprazne rutine, lišene bilo kakvog stvarnog smisla. Tradicionalna cere-monija je još samo ponegde zadržana na nivou „ceremonije“, odnosno sve-dena je na „primenu“ nešto najpovršnijih ceremonijalnih elemenata, onihnajbanalnijih. Tako da sada više liči na farsu, lakrdiju...

Od marcijalne umetnosti je bilo moguće „uzeti“ nešto elemenata wasa,i „napraviti“ uobičajeni borilački sport, sa naglaskom na kontaktu, na takmi-čenju, kompeticiji. To je, naravno, samo po sebi predstavljalo besmislicu i, bi-rajući reči: budalaštinu, glupariju, idiotluk... Ali nikako nije moguće, čak ni unajluñoj mašti, od takvog bastarda, „retroaktivno“ „napraviti“ tradicionalnibudo. Za tako nešto bi mu nedostajalo sve. Niti bi tako budalast pokušaj bilokome pao na pamet, čak ni hipotetički. Čak i da se hipotetički može zamisliti

31

reverzibilni proces inverzije od sporta ka budou, to bi tek predstavljalo farsu,lakrdiju, besmislicu... A s obzirom da su mlañe generacije učile (i) od te i ta-kvih generacija instruktora, jasno je šta su jedino i mogle da nauče. Instruk-tor–sportista, čiji je osnovni identitet (ipak): trener, jedino može da imavežbača-sportistu kao „učenika“. Više nema smisaonog opravdanja govoritio tradicionalnom odnosu učitelj – majstor - učenik (sensei - kohai – sempai),koji je karakterističan (i) za tradicionalne budoe, ali je vrlo neprimeren sportui drugim oblicima karatea. I judoa, aikidoa, kendoa...

(I) u tom kontekstu, ali i u svakom drugom, pred racionalni um čitaocase postavlja uporedno pitanje: šta je pre pedeset(ak) godina značio renome,autoritet, konačno zvanje majstora ili instruktora, komparirano sa tim istimzvanjem u današnjim uslovima? Zvanje majstora karatea, ili karate-doa se ra-nije sticalo izuzetno, nakon provere, i nakon rigorozne selekcije. Malo je odonih koji su počinjali da vežbaju karate, uopše ikada moglo i da pomisli, a ne-kmoli da pretenduje, da će ikada uopšte i dobiti majstorsko zvanje. Statistički,jedan od stotine, ili hiljade onih koji stupe u dojo. Do Funakoshijeve reforme,početkom 20. veka, klasična edukacija do sticanja majstorskog zvanja je tra-jala najmanje deset godina. Funakoshi je „skratio“ trajanje te edukacije na petgodina, imajući na umu prvenstveno trajanje univerzitetskih studija. S obzi-rom da je meñu njegovim učenicima i sledbenicima, i uopšte, meñu vežba-čima karatea, bilo dosta studenata, i da je celoukpna reforma bila namenjenaprvenstveno toj populaciji, i da je karate svoju osnovnu bazu zaista imao nauniverzitetima, ovaj aspekt reforme je razumljiv. Ali je to podrazumevalo dase edukacija svede, u suštini, na obuku, koja je vremenski ograničena. Sre-dnjevekovni, a pogotovo antički (i raniji) sistemi edukacije, koji su bili „van-vremeni“, odnosno koji nisu uzimali u obzir vremenski faktor trajanja učenja,nisu bili više ni primereni, a sigurno ni (efikasno) primenljivi u modernoj ver-ziji karate-obuke. A ni sistem ličnog dodeljivanja majstorskog zvanja, u komesensei, po svojoj volji i odluci, kroz inicijatički ritual i kao poseban simbol-čin, izabranom učeniku, kandidatu za majstora, u svečanoj prilici, ceremoni-jalno dodeli majstorsko zvanje.

Majstori karatea su bili retki, predstavljali su izabranu elitu, po svemuizuzetne osobe, i vrsne znalce karatea/karate-doa. Dozvoljavam sebi da, saaspekta savremenije psihologije, primetim: bili su ličnosti. Bili su posebne,izuzetne ličnosti, individualci, u najboljem smislu te reči. Bacite i najpovršnijipogled na savremenu svetsku karate-scenu. Ko su današnji majstori karatea?Majstori, u smislu nosilaca zvanja sho-dan (prvi dan). Masovnost je zaista upotpunosti išla na uštrb kvaliteta. Masovna, „kolektivna“ „proizvodnja“ maj-stora je predstavljala prvi, ali odlučni korak, ka totalnom srozavanju (svihoblika) karatea (plural). Već decenijama unazad, a pogotovo danas, majstorikaratea su „obični ljudi“. Vrlo, vrlo, vrlo... obični. I, naravno majstorice ka-ratea, jer je tokom dvadesetog veka, i ženska populacija počela da vežba ka-rate. I to je predstavljalo i novinu i pravu jeres, sa stanovišta klasičneregulative u tradicionalnom karate-dou, jer su jedino muškarci, na posebnu

32

preporuku, ili po porodičnoj liniji, ili kao nastavljači tradicije, ili kao nasled-nici klana, ili kao nova generacija sveštenika, kaluñera i mistika... imali pri-stup u dojo tradicionalnog karate-doa, i jedino su oni imali čast i privilegijuda uče plemenitu umetnost. Pojava (u savremenom svetu) ne zavisi od pola,niti je uslovljena polom. A u domenu stručnog znanja, današnji majstori bi semogli smatrati jedino „majstorima“. Malo napabirčenog skrparenog znanjcaje verovatno ono najviše, nekakav optimum, koji se uopšte može pretposta-viti i očekivati. Elementarno poznavanje bazične tehnike, sa dosta grešaka ipropusta u formalnom izvoñenju (da ne spominjemo druge važne aspekte ka-rate-wasa), šturo i u skicama napabirčeno znanjce najosnovnijih principa i ne-koliko banalnih činjenica o karateu; traljavo „poznavanje“ nekoliko učeničkihi par majstorskih kata, čije izvoñenje ne liči ni na šta; greške, propusti, for-malni nedostaci, koje oni niti posebno primećuju, niti im obraćaju pažnju; nji-hov „trener“ ili, ne daj bože, „instruktor“ ili ni sam nije znao, ili nije obraćaopažnju na takve „sitnice“. A tek sposobnost, znanje, umeće da vode vežbanje,da poučavaju kao stručnjaci, da rukovode ciklusom vežbanja (ili „trenin-gom“)... U populaciji „majstora karatea“ na savremenoj karate-sceni (a situa-cija je ista i u drugim srodnim oblastima) mnogo je mladih i vrlo mladih osoba(po godinama), koje nemaju ni približnu psihoemocionalnu ni psihosocijalnuzrelost, potrebnu za zvanje „majstora“. Nepunoletne ili jedva punoletne osobe,osobe u adolescenciji... po prirodi stvari, s obzirom na svoj hronološki uzrast,bi tek trebalo da uče. Ne bi nikako trebalo da (već) budu „majstori“. U potpu-nosti sam svesan procesa akceleracije, koji predstavlja megatrend u gotovosvim oblastima u savremenom svetu. I da mlañe osobe često brzo i lako do-laze na stručne funkcije i više položaje (u hijerarhijskom smislu). Meñutim,karate, karatei, a pogotovo karate-do, temeljite su veštine (ne koristim odred-nicu umetnosti, nije primerena u ovom kontekstu). Zahtevaju i znanje, i upor-nosti, i trud u kontinuitetu i, što je krucijalno, „odležalo“, sazrelo znanje, isistematizovano, organizovano, permanentno vežbanje, uvežbavanje, usavr-šavanje ponavljanjem (dokan), u dužem periodu, u kontinuitetu. A šta tek sa-vremenim „majstorima“ (navodnici su vrlo smisleni) znači celoživotnasvakodnevna meditacija; asketizam kao (celo)životno opredeljenje (u okvirukoga se podrazumeva trajni celibat i potpuno oslobañanje od seksualnih po-riva); introspektivni uvidi, kao sistematski rad na sebi, dubinsko poniranje usebe; zavet čutanja, i ne-govor kao metod ličnog usavršavanja; vegetarijan-stvo i celoživotni režimi minimalne ishrane, periodični dugotrajni postovi...Duhovnost, duhovni aspekt tradicionalnog Karate-doa obuhvata i celibat; sve-štenici, kaluñeri i monasi velikih institucionalizovanih dalekoistočnih religija,koji su odabrali tradicionalni Karate-do kao oblik (svoje) veroispovesti, po-lažu (i) zavet celibata. Tradicionalni majstori karate-doa, ili barem njegovihserizonijih oblika, bili su, po samoj prirodi stvari, posvećenici. Doživotni i ce-loživotni, koji su sebe i ceo svoj život posvetili Putu (tradicionalnog karate-doa...) i zavetovali su se Putu, Stazi, introvertnom mističkom posvećivanju...Savremeni „majstori“ karatea su minorne, beznačajne, bezbojne osobe, bez

33

ikakvog renomea i ličnog ugleda. Često i namernici, usputni prolaznici (ja zai-sta biram reči...). Nestalni i površni subjekti, koji su prekjuče trenirali košarku,juče su trenirali boks, danas su „majstori karatea“, sutra će biti ragbi repre-zentativci, prekosutra instruktori fitnesa... Ne verujem, i to sa dobrim razlo-gom, da u toj populaciji ima baš vrsnih šahista, ako ih uopšte i ima, iliposvećenika go-u... ili u bilo kojoj drugoj ozbiljnoj oblasti, koja zahtevapamet, inteligenciju, obrazovanost, znanje...

A naredna zvanja, ni-dan (drugi dan), san-dan (treći dan), pa i viša, u sa-vremenom karate-svetu se dodeljuju brzo, lako, kao po automatizmu, maso-vno, gotovo mehanički. Dovoljno je provesti neko vreme u sali za vežbanje(sa dobrim razlogom ne koristim termin dojo), i brzo napredovanje, uspinja-nje hijerarhijskom lestvicom zvanja je gotovo zagarantovano. Jer, potrebno jeobezbediti i masovnost, i (neku) populaciju, i neki majstorski kadar, i radi pre-stiža „stila“, „škole“, „pravca“... imati u okviru (te) organizacije što više maj-storskih zvanja. A kvalitet ne samo da je u drugom, trećem, petom, entom...planu, nego uopšte i ne postoji. Niti iko više obraća pažnju na njega.

A šta tek u današnjem karate-svetu znači, recimo Go-dan (peti dan), štopodrazumeva i zvanje sensei-a? Vrhunskog majstora, koji samostalno ruko-vodi obukom, koji bi trebalo da ima svoj dojo (u tradicionalnim uslovima, na-ravno). Današnji „peti danovi“ su kao po pravilu, ignoranti. Oni su provelineko vreme u sali za vežbanje, i stekli su to zvanje po mehaničkoj rutini, a iradi prestiža te grupacije, ogranizacije, stila, pravca... Od ukupnog kvantumakarate-wasa, oni razabiraju ponešto, ali im je celovitost sistema najčešće daleki nedostižan cilj. Od sistema karate-kata poznaju neke, mogu da izvedu (ko-liko korektno?) možda (i) desetak majstorskih kata. Sposobnost podučavanjadrugih (učenika... ) im je (eventualno) elementarna, najčešće su neuki i u tompogledu, a „znanje“ koje prezentuju je tako minorno, često nedostatno, po-grešno, manjkavo... da je verovatno bolje i da ga ne „prenose“ drugima, niučenicima, a pogotovo ne majstorima. Jer, similis simili gaudet, pa će se glu-post, neznanje i vrlo nedostatno, manjkavo „znanje“ prenositi i na naredne ge-neracije. Koje o karateu (da ne spominjemo karate-do, ne bi bilo umesno) nećeznati ništa. Imaće vrlo površnu, naivnu, lažnu, iskrivljenu predstavu o „tome“.Šta današnji peti danovi uopšte znaju o povesti, istoriji, tradiciji, ritualistici,ceremoniji... u oblasti u kojoj bi, prema zvanju, trebalo da budu „eksperti“?A tek o drugim, unutarnjim aspektima, o filosofskom sloju značenja...? Ne bitrebalo očekivati bilo kakvo znanje u tom pravcu, niti bi te ignorante uopštetrebalo upitati bilo šta iz tog domena. Na žalost, i na sramotu, i to veliku i pre-kornu sramotu, i „peti danovi“ su, kako vidimo, samo „obični ljudi“. Takoñevrlo, vrlo, vrlo... obični. Koliko je samo meñu njima pušača, ili osoba koje pijualkohol? Da ne spominjemo ozbiljnije „poroke“. Velika većina njih jede imeso. Oni idu po slavljima, slavama, zabavama, piju po kafanama, uz folkmuziku. Žive na uobičajen način, vrlo ovosvetovno, bave se trivijalnim stva-rima... Ili koliko je osoba bez fakulteta, sa nekakvim srednjim „stručnim“ ško-lama, nekakvih kursista, osoba bez (drugog) zvanja i zanimanja, u

34

savremenom karate miljeu? Vrlo običnih, prosečnih (ili ispod proseka opštepopulacije)... Zabludelih i zalutalih, koji svoje uhleblje traže (i, neretko, i na-laze) u savremenim karateima. Kao setna reminiscencija: u tradicionalnomkarate-dou, podučavanje studenata, učenika je počast, privilegija. Za izabrane,za jednu vrlo specijalnu (i specijalizovanu) elitu. Novac u tom domenu ne fi-gurira, uopšte. Po tradiciji, za podučavanje karatea/karate-doa ne uzima senovčana, niti bilo koja druga nadoknada. „Treneri“ u savremenom karate-sportu, i njima slični, ne bi uopšte razumeli koncept „časti“, „privilegije“, aposebno ne „bez nadoknade“.

A šta li tek znači zvanje sedmi, osmi dan, u savremenom karate-svetu?U tradicionalnom karate-dou i u svim drugim karate-doima, ovo su izuzetnazvanja. Po pravilu ih prati i zvanje profesora karatea/karate-doa. Dodeljuju sezaista izuzetno, izuzetno retko, i zaista izuzetnim pojedincima, za izuzetne za-sluge, za izvanredne zasluge, nakon decenija i decenija vrlo uspešnog aktiv-nog rada na edukaciji, i prema značajnom teorijskom doprinosu. Ako imate inajpovršniji uvid u savremenu politiku dodeljivanja zvanja, i u sam broj onihkojima je „dodeljen“ sedmi ili osmi dan, biće vam trenutno jasno da je maso-vizacija uzela ogroman danak, pre svega u smislu i smislenosti. A ako malopobliže pogledate te i takve „vrhovne instruktore“ sa vrlo visokim zvanjima,bićete vrlo, vrlo, vrlo... razočarani onim što ćete videti, onim što se uopšte imože videti. Ali, takav je savremeni karate-svet, i takva je celokupna savre-mena karate-scena.

A tek obilje, masovna pojava „nosilaca“ zvanja deveti ili čak deseti dan,predstavlja pravu porugu smislu, lakrdiju, farsu, smejuriju... Lakonski, „možebiti samo jedan“ (da koristimo kultnu sintagmu). U tradicionalnom karate-dou, i ozbiljnim karate-doima, vrhovno zvanje se dodeljuje jednom, jedinom,izuzetnom... koji je lider, poglavar, patrijarh stila. Dodeljivanje ovog zvanjaje izuzetna počast, i ono je unikatno. Dodeljuju se kao vrhunsko priznanje,nakon pet, šest decenija izuzetnog rada na edukaciji vrhunskih majstora i uči-telja stila, škole ili pravca... Velemajstor kome je ukazana „najviša čast“ , kaopo pravilu nije „čovek ovog sveta“. On je duboko i trajno u duhovnim sfe-rama, uzvišeni je mistik posvećen najvišem duhovnom razvoju, celoživotnoopredeljen za mistički put (tačnije: Put) Budoa, odnosno Karate-doa. I on jejedan, izabrani, koji „na tron“ stupa tek po odlasku prethodnog poglavara ilipatrijarha sa ovog sveta. Izabran aklamacijom sebi ravnih, primus inter pares,koji preuzima vrhovnu dužnost i posebnu obavezu da predvodi školu, stil ilipravac. Porazno je kada takvo zvanje (tačnije: „zvanje“) ima šarlatan, dile-tant, manipulator, čak svesni ili profesionalni prevarant. Savremeni karatei bisa dobrim razlogom mogli da kažu: „O, tempora! O, mores!“ . A ne bi bilozgoreg da im to postane i opšti moto. (Sic!)

Polemičko pitanje koje se postavlja pred kritičku svest i (teorijski ?) umobjektivnog istraživača: kako se kata, i kao sam pojam, uopšte „uklapa“ u ka-rate-sport, u sam koncept sporta, pa sledstveno tome, i karate-sporta? Bana-lni, diletantski „odgovor“ da kata, u okviru karate-sporta (ali i drugih

35

„bastarda“ koji sebe poimaju kao moderne, savremene „naslednike“ tradicio-nalnih budoa) predstavlja „formalnu vežbu“, ne zadovoljava ni elementarnekriterijume smislenosti. To više nije, i ne može da bude kata, niti sa katom, unjenom originalnom obliku, ima bilo kakve dodirne tačke. Tradicionalni ka-rate-do je visoko formalizovana umetnost, čiji formalni aspekt (pred)deter-miniše sve ostale. Samo, jedino i isključivo kao formalna umetnost,tradicionalni, ali i svaki drugi karate-do postoji, u predelima smislenosti, kaosmislena oblast ljudskog duha. Tako da je sve, ali doslovno sve u njegovomdomenu „čista forma“. Ne postoji, niti može da postoji „formalna vežba“ kaosmislena tvorevina, niti kao smislena zamisao uopšte, jer bi to, po principu bi-narnih opozita, značilo da postoji nešto, ili bilo šta, u okviru ortodoksnog, tra-dicionalnog, klasičnog... karatea i karate-doa, što nije „formalno“; tačnije„formalizovano“. Ne postoji, barem ne u činjeničkoj ravni saznanja. Niti usmisaonoj utemeljenosti ovih fenomena. Niti u njihovoj suštini, srži, biti...Forma, forma, forma... i samo forma jeste bazični konstituens svakog karatea,i svih karatea. A karate-doi, i to svi, samo su, jedino i isključivo visoko for-malizovani sistemi (znanja...).

Kako se ryu (stil, pravac, škola...) uopšte može poimati, ne samo teorij-ski, i ne samo akademski, u bilo kakvom kontekstu sporta, i koncepta sportauopšte? Lakonski odgovor, koji jedino ima smisla, glasi: nikako.

(Samo) postojanje karate-sporta, i njemu srodnih karatea, a pogotovoonih vulgarnih „oblika“ ili „formi“ koje su bazirane na takmičenju, sili, nasi-lju, borbi, tačnije: na sirovom borilaštvu, predstavlja samo po sebi uvredljivuporugu (svetu); u najmanju ruku, vrlo blagonaklono rečeno, i uz zatvaranjeoba oka pred stvarnošću, predstavlja šamar dobrom ukusu.

Otac mi je Knez Obilje, a majka Tihi Smeh.Učenik sam filosofa Dioniza.

(Niče)

36

III(Budoi u savremenom svetu)

Japan je takoñe, i kao kultura, i kao civilizacijski krug, pretrpeo čitav nizvrlo drastičnih promena i sukcesivni niz transformacija, i krajem 19-og, a po-sebno u 20-om veku. Hermeneutička situacija savremenog Japana nije ni nalikonoj od pre stotinak, ili nešto više godina. Kulturološki, Japan je danas mnogobliži civilizacijskom krugu zapadne civilizacije, nego azijskom. To je globalnapromena, koja je aktuelna, i zaista ne podleže nekakvoj vrednosnoj proceni.Niti bi hipotetička vrednosna procena tog fenomena bila apriorno negativna,niti negativistička uopšte.

U kontekstu opštih kulturalnih i civilizacijskih megatrendova i u samomJapanu, što se dobrim delom odnosi i na druge azijske kulture iz čije tradicije,i sa čijeg tla vode poreklo pojedini budoi, tradicionalni budoi, u originalnomobliku, koji su poznati iz istorije i tradicije tih fenomena, zaista više ne po-stoje. Postoje vrlo retki pojedinci, najčešće zašli u vrlo ozbiljne godine, koji(još uvek) neguju duh, tradiciju, originalnu formu... pojedinog oblika budoa.U samom Japanu još uvek postoji nekolicina vrsnih poznavalaca tradiciona-lnih oblika (pre svega) iaidoa i kyudoa, a manje karatedoa, ili kendoa, ili ai-kidoa, ili judoa... Navodim „do“ oblike prema pretpostavljenoj opadajućojskali njihove zastupljenosti, brojčane, populacione. Tradicionalni oblici imajusve manje pravih, autentičnih tradicionalnih učitelja (mislim na individualce),a nemaju ni iole respektivan instruktorski kadar (mislim na organizovanugrupu stručnjaka, eksperata). Nemaju ni iole značajniju populaciju aktivnih...šta, „vežbača“ ? Zaljubljenika, poznavalaca, sledbenika... A sasvim izvesnonemaju gotovo nikakav „podmladak“. Mlañe generacije zaista nemaju senzi-biliteta, a često ni „sluha“ za tradicionalne oblike budoa, u njihovom origina-lnom obliku. Možda postoji po koji strip, popularni sajt, naivna legendaristika,urbani mitovi, koji za predmet ili, tačnije, kao predložak, imaju neki „oblik“tradicionalnih budoa, ali se tu svaka sličnost završava. Ako je ikakve dodirnetačke ikada i bilo, u šta sam sklon da opravdano sumnjam, sa vrlo dobrim raz-lozima. Kao generalizacija, uz ne veliko zanemarivanje detalja, slobodno semože reći da su tradicionalni budoi u savremenom svetu reliktna pojava. Pred-stavljaju deo prošlosti, jedne zaista svetle i uzvišene tradicije, deo prošlosti iistorije, koji nama, ljudima 21. veka, može da posluži kao najsvetliji primerza ugledanje. U stvarnosti, oni više ne postoje kao značajan, sveprisutan fe-nomen, koji ima osnovu u mišljenju, i osnovu u realnoj populaciji majstora isledbenika koji ih proučavaju. Nestali su sa istorijske pozornice, nakon zaistaduge istorije, koja je trajala hiljadama godina, i po završetku jedne vrlo dre-vne tradicije, rasprostranjene u azijskim civilizacijama, tokom prethodnihistorijskih perioda. Bez pretenzija da izražavam nekakvo patetično emotivnožaljenje, niti da (ponovo ?) aludiram na nekakav lament, nestanak budoa saistorijske pozornice zaista može da znači i jedno osiromašenje ljudskog duha,da predstavlja jedan značajan gubitak, naročito sa univerzalističkog, vanvre-menog stanovišta.

37

Duhovnost, u oba klasična vida ispoljavanja, kao religijska/religioznaposvećenost, kao duhovno nastrojenje, i kao mistični/mistički spiritualizam,slučajno je, površno, usputno „protumačena“ i, konsekventno i u skladu satim, aktuelno – dnevno „tumačena“ kao jedna moguća nadogradnja, ili (samo)kao jedan mogući oblik nadogradnje. Nadogradnje na šta? Tradicionalni budobez intelektualne komponente više ne predstavlja ništa. Konsekventno, u sve-sti, u poimanju, a pogotovo u tumačenju tradicionalnih budoa, kod generacijakoji se njima „bave“ počev negde od sredine 20. veka, ne postoji niti primi-sao, da je autentična, tradicionalna duhovnost sržni stožer, konstituens i vr-hovni konstitutivni element, generalni strukturalni princip klasičnihtradicionalnih budoa. Naravno, niti u teorijskoj ravni, niti u literaturi, niti uedukaciji, niti u „epohalnom“ mišljenju... Kao da je duhovnost, i kao principi kao praksa (pogotovo mistička praksa), duhovna orijentacija, nekim „ča-robnim štapićem“ „proterana“, i ne samo da ne predstavlja(ju) glavni ili osno-vni tok budoa, u bilo kom njihovom vidu, i prema bilo kojem „tumačenju“,nego je od svih tokova, i glavnih i sporednih, vrlo udaljena, i u potpunosti jemarginalizovana.

Intelektualnost, intelektualizam, intelektualno nastrojenje... predstavljalisu jedan specifičan, vrlo elitan i, mora se priznati, vrlo elitistički element tra-dicionalnog karate-doa i srodnih budoa, tokom hiljada godina njihove pove-sti/istorije i (duhovne) tradicije. Ako ne ranije (a takvih nagoveštaja ima), aono barem od početaka 20. veka, intelektualni sloj značenja je u ovim obla-stima „nestao“, kao da je nekim dekretom prećutno i neupadljivo ukinut. Tajtrend, koji sa dobrim razlogom poimam kao generalni megatrend u destruk-ciji i devastiranju tradicionalnih oblika budoa, dobio je posebnu akceleracijupočev negde od sredine 20. veka, da bi danas, na savremenoj sceni budoa, in-telektualnost, intelektualizam.... bili gotovo proskribovani. Jasno je da je (i)ovaj proces ireverzibilan.

Pozorišna predstava koja bi se mogla nasloviti i kao „poslednji dani ismrt tradicionalnog karate-doa“ (i svih drugih budoa), koju smo u kontinui-tetu imali prilike da gledamo tokom skoro celog veka, završena je. To ipaknije bila (samo) drama. Pitanje je: da li je to uopšte bila (i) ozbiljna predstava?A kako je vreme proticalo, sve više i više je gubila na ozbiljnosti. Pri samomkraju, postavilo se i pitanje njenog elementarnog smisla. I evo, na početku 21.veka, ta je predstava završena. Zavesa je spuštena. Malobrojni i retki gle-daoci, meñu kojima je bilo dosta slučajnih prolaznika i usputnih namernika,vrlo ravnodušno su gledali predstavu. Lično se pitam: ko su bili njeni akteri,„autori“, reditelj, scenarista, glumci... Kada je zavesa i konačno pala, nije biloni aplauza, ni zvižduka. Niko nije pustio ni glasa. Poslednji gledaoci su se ra-vnodušno razišli. Pre je to ipak bio vodvilj, komedija, farsa... opereta i sapu-nica istovremeno. La commedia e finita.

Danas, za savremeno mišljenje, i znanje, kao informacija, tradicionalnibudoi, i ako ponegde još mogu i da postoje, predstavljaju relikt, a vrhunskiznalci su zaista izuzetno retki. Sa njihovim odlaskom, svet tradicionalnih

38

budoa će se u potpunosti ugasiti. Jer je usmeni, lični model prenošenja znanjasa učitelja na učenika ipak jedini autentičan u svetu tradicionalnih budoa. Ponjihovom nestanku, mogu da „preostanu“ samo nekakvi neautentični „zapisi“u medijima, prvenstveno. Koji ne vrede ništa, i koji neće, niti mogu da iole ve-rodostojno progovore o suštini, o pravoj prirodi, o istoriji, tradiciji i autentič-nom duhu tradicionalnih budoa. Lično ne verujem da u savremenom mišljenjuuopšte i postoji neka posebna potreba, želja, namera... da se „oživljava“ duhtradicionalnih budoa, niti bi ona imala nekog posebnog smisla. Kao što ne ve-rujem da postoji čak i površno interesovanje za autentične vrednosti tradicio-nalnih budoa, niti za njih same. I uz najblaži i najdobronamerniji uvid,tradicionalni budoi su, ipak bili marginalni fenomeni, a tokom procesa „osa-vremenjivanja“ su čak i sami sebe dosta dodatno u potpunosti marginalizo-vali.

Svestan sam da pripadam poslednjoj generaciji „tradicionalista“. Nagla-šeno sam svestan da sam meñu poslednjim ortodoksnim velemajstorima tra-dicionalnog karate-doa, poimanog u njegovoj autentičnoj, originalnoj,klasičnoj formi. Svestan sam, naglašeno sam svestan da pred tradicionalnimkarate-doom (ali i judom, aikidom, kendom... ) ne stoji nekakva budućnost, usmislu progresa ili razvoja, pa čak ni konzerviranja, očuvanja nekih njihovihelemenata, njihovog smisla, njihove povesti, istorije, i tradicije. Naprotiv: tra-dicionalni karate-do nema nikakvu perspektivu i nema nikakvu budućnost. Napočetku 21. veka, tradicionalni karate-do (i srodne oblasti) jedva da postoji,ako u stvarnosti uopšte i postoji.

Meni lično će tradicionalni karate-do ostati u vrlo lepoj uspomeni, i uvekću ga se sećati sa pijetetom i poštovanjem. Samo sećanje na njegovu pleme-nitost i lepotu, budi u meni setne reminiscencije, i vrlo melanholična oseća-nja. Posvećujem mu jednu lepu misao. Memento mori.

Izbor tekstova zastupljenih u ovoj knjizi i njihovo ponovno objavljiva-nje, predstavlja jedan pokušaj (možda i poslednji) da se jedan korpus znanja,vrlo vredan i kao značajan doprinos (svetskoj) istoriji ideja, i istoriji mišlje-nja, otrgne od zuba vremena, i od neumitnog pada u potpuni zaborav. Tradi-cionalni karate-do je potonuo u vreme. Iz njega više nikada neće izroniti.

Sportovi i veštine, kao i srodne oblasti, koje su za predložak imali poje-dine elemente wasa tradicionalnih budoa, „živeće“ svoj samostalni život, kojini po čemu nema više nikakvih dodirnih tačaka sa tradicionalnim budoima. Iverovatno će deliti (istu) sudbinu sa drugim oblicima nižerazredne industrijezabave. Sic transit gloria mundi.

Suština umetnosti je osporavanje površnosti.(Raskin)

39

Ako je čovekov sanlepši od njegovog života,

onda bi on trebalo da umre.(Firdusi)

PRISTUPNA BESEDA

I(Tradicionalne forme Zen-umetnosti)

Klasična estetička teorija u domenu klasičnih japanskih tradicionalnihzen-umetnosti (ili, preciznije eidetski odreñeno, zen-formi umetničkog/umet-ničkih praksisa) klasifikuje dvanaest kanoničkih oblika: Ikebana, Cha-no-yu,Sumie, Haiku, Kanji, Tei, No, Origami, Taiko, Iaido, Kyudo i Karatedo.

• Ikebana je tradicionalna umetnost pravljenja cvetnih aranžmana.• Cha-no-yu je tradicionalna čajna ceremonija.• Sumie je tradicionalna likovna umetnost slikanja tušem na vrlo tankom

papiru.• Haiku je tradicionalna umetnost klasičnog pesništva.• Kanji (Shodo) je tradicionalna umetnost klasične kaligrafije.• Tei je tradicionalna umetnost klasičnog aranžiranja vrtova.• No je tradicionalna umetnost klasične drame.• Origami je tradicionalna umetnost izrade formi od papira.• Taiko je tradicionalna umetnost sviranja originalnog gonga.• Iaido je tradicionalna umetnost upotrebe katane.• Kyudo je tradicionalna umetnost upotrebe luka i strele.• Karatedo je tradicionalna umetnost... čega?Osnovno (polemičko) pitanje je pitanje diferencijalnog/diferencijalnih

kriterijuma koji, kao klasifikatorna odrednica, determinišu Karatedo kaoformu, ili vid tradicionalne zen-umetnosti, odnosno kao oblik/vid umetničkogpraksisa uopšte. Simplifikovano: po čemu je to Karatedo oblik tradicionalneumetnosti?

Pitanje ima dva aspekta, ili se pak susrećemo sa dva pitanja. U primar-nom vizusu je istorijski/povesni aspekt pitanja: determinisanost, definicija,pojmovno i klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao oblika tradicionalne zen-umetnosti, sa stanovišta povesne/istorijske perspektive, perspektive prošlosti.Od mogućnosti i vrednosti odgovora na ovo pitanje, umnogome zavisi i samapotencijalna mogućnost drugog aspekta tog pitanja, ili drugog pitanja koje al-goritamski sledi na osnovu ovog prvog. To je pitanje sistemskog aspekta mi-šljenja, poimanja, tumačenja... tačnije pojmovnog odreñenja Karatedoa kaooblika umetničkog praksisa, kao načelno eidetsko pitanje. Pitanje se postav-lja sa univerzalog stanovišta, iz vizusa najopštijeg pojmovnog odreñenja, koje

41

uslovljava klasifikatorno odreñenje Karatedoa kao eminentno i primarnooblika umetničkog praksisa. Odgovor na taj aspekt pitanja, ili na to pitanje(ako ga posmatramo kao zasebno pitanje) bi trebalo da denotira klasifikatornoodreñenja Karatedoa kao oblika umetnosti, kao jednog suverenog i autenti-čkog vida umetnosti. Konsekventno, pojmovno odreñenje, eidetsko, u smisludeterminišućeg odreñenja, (istovremeno i samoodreñenja), ali i klasifikatornodefinisanje sa aspekta recepcije/tumačenja fenomena Karatedoa kao oblikaumetnosti, odnosno sistemsko pojmovno odreñenje Karatedoa kao umetnosti(a ne nečega drugog ili drugačijeg...) suštinski je zasnovano na potencijalnomodgovoru pre svega na drugi aspekt postavljenog pitanja, ili na drugo pitanje,ukoliko temu o kojoj govorimo poimamo kao odgovor(e) na dva uzajamnodopunjujuća pitanja.

Smislena digresija: na osnovu samog klasifikatornog odreñenja tradi-cionalnih zen-umetnosti, odmah uviñamo da u toj klasifikaciji/kanonizacijinisu uvršćeni judo, aikido, kendo... (koji bi, po analogiji, možda trebalo dabudu barem istovrsni Karatedou.).

Iaido se u klasičnoj estetičkoj tradiciji mišljenja (i, analogno tome, poj-movnog odreñenja) klasifikuje, eidetski odreñuje i poima/tumači kao tradi-cionalna forma zen-umetnosti. Klasifikatorna odrednica je nedvosmislena, iapsolutno jasna: Iaido je umetnost upotrebe katane. Za razliku od Iaidoa, kaooblika zen-umetnosti, kendo to nije, već i prema svojoj definiciji, odnosnopojmovnom odreñenju. Kendo je „veština mačevanja“, jedan eminentno kon-kretni praksis, koji ima utilitarnu funkciju i pragmatičnu svrhu. Diferencijalnikriterijum je potpuno jasan: Iaido je umetnička forma po svojoj odlici da pred-stavlja oblik, način, model... ekspresije zen-filosofije, na artificijelan, „umet-nički“ način. Ovo ne predstavlja tautologiju. Ne objašnjavamo da je Iaidoumetnost zato što je umetnost, ili zato što postoje u njemu suštinski elementiumetničkog praksisa. Naprotiv, Iaido je po svojoj suštini oblik umetnosti, nanačin da je ono po čemu je Iaido - Iaido njegova suštinska, determinišuća i pri-marno odreñujuća odlika: i istorijski i sistematski (razlog) osnovnog poj-movnoj odreñenja Iaidoa je umetničnost. Argumentum ad contrario: Iaido jepojmovno odreñen, i u recepciji i svesti recipijenata shvaćen/tumačen kaooblik umetnosti (tradicionalne zen-umetnosti...), i postoji samo, jedino i isklju-čivo na „umetnički“ način. Po jasno definisanom principu ili - ili: ili pred-stavlja (samo, jedino, isključivo...) oblik umetnosti, ili nije ništa. Iaido je takonedvosmisleno i striktno pojmovno odreñen kao oblik umetnosti, da nisu mo-guće čak ni neke „gradacije“ u smislu da je pojedini oblik ove umetnosti, ilipojedini njen aspekt, malo „više“ ili malo „manje“ umetnički. Govoriti/mi-sliti o mogućim gradacijama „stepena umetnostnosti“ u kontekstu Iaido izlaziizvan razumne upotrebe jezika, ne može se pojmovno odrediti, niti činjeničkizasnovati. Aut Caesar, aut nihil!

Konsekventno, literatura, pojmovno odreñenje, poimanje u stručnoj ja-vnosti i u javnom mnenju uopšte, jedna najopštija recepcija, definisana i sastanovišta istorijskog i sa stanovišta sistemskog razloga, jasno, nedvosmi-

42

sleno, i bez ikakve primese dvojbe, pojmovno odreñuje, misli, tumači i vred-nuje Iaido kao oblik umetnosti; samo, jedino i isključivo kao oblik umetnosti.Svako eventualno drugo ili drugačije pojmovno odreñenje, mišljenje, tuma-čenje... nije, i ne može da bude legitimno, iz najjednostavnijeg razloga što nijetačno, nije i ne može da bude činjenički zasnovano.

Potpuno je isti slučaj sa Kyudom, koji predstavlja (samo, jedino i isklju-čivo...) oblik umetnosti upotrebe luka i strele. Po toj svojoj odrednici sušta-stveno se razlikuje od streličarstva, u bilo kom vidu. Imanentni megistostelosKyudoa jeste ekspresija umetničkog potencijala i zadovoljenje/ispunjenja„estetskog nagona“. Propraktično orijentisan cilj Kyudoa nije da strela pogodimetu, nego (da tangira) suštinu, bit, sopstvo umetnika Kyudoa, koji ju je oda-peo. Vrhovni cilj, cilj iznad koga više nema, i ne može da bude drugih ciljevajeste manifestacija Ku (Praznine), i istovremeno emanacija Synjata (Ništeno-sti). U svesti izvoñača Kyudo umetnosti, i u svesti recipijenata estetskog pro-cesa koji predstavlja izvoñenje (u smislu performance) samog akta Kyudoumetnosti na predmetno-prikazivačkom planu, ovo dvoje je „isto“, ali isto-vremeno i nije „isto“, mada bi moglo (i) da bude „isto“. Filosofska ideja kojadeterminiše i (pred)odreñuje ovakav idejni prosede?) bliska je po svojoj su-štini klasičnom zen-koanu. Umetnik Kyudo umetnosti se (samo)detreminišei kao mislilac, kao eminentno misleći subjekt, koji upravo time što je mislećisubjekt, samoga sebe „promoviše“ i kao delatni subjekt, koji deluje, tačnije(čino)dejstvuje u kreativnom procesu umetničkog stvaranja. Per definitionem,on je homo creans, a ne homo practicus. Ili barem ne primarno homo practi-cus. Jer, da je primarno to, ili čak samo to, ne bi nikako mogao da bude emi-nentno, tačnije primarno homo creans. Takoñe po principu ili - ili. Homopractucus se može baviti streličarstvom, koje je, po svojoj prirodi, (jedan)oblik utilitarne prakse.

Kao diferencijalna razlika: u streličarstvu je cilj da strela (što preciznijei što tačnije) pogodi metu. Utilitarni, i svaki drugi, jer streličarstvo bazira/za-sniva svoj smisao, raison d’ etre, u što preciznijem gañanju iz luka: da strelašto tačnije i preciznije pogodi cilj. Moguća je estetska nadgradnja, u smislupoimanja lepog, estetski dopadljivog (čina) gañanja, ali samo kao izvedenicesekundarnog stepena prekodiranja i, analogno tome, sekundarnog značaja. Adcontrario: „lepo“, estetski dopadljivo gañanje nije, i ne može nikada ni dabude oblik umetničkog praksisa, jer samo po sebi nema nikakvu vrednost, akonije ispunjen primarni cilj (streličarstva): da strela pogodi cilj.

Judo, aikido, ali i kendo (i srodni fenomeni) se pojmovno ne odreñuju,ne misle, ne tumače... kao tradicionalne forme zen-umetnosti, niti kao umet-ničke forme uopšte, prvenstveno po primeni jasno definisanog (i primenje-nog) diferencijalnog kriterijuma, koji ih, iz razloga njihove suštine, iz razlogašto su to što jesu (a ne nešto drugo ili drugačije) apsolutno diferencira, u smi-slu da ih distingvira, i od samog pojma tradicionalne zen-umetnosti i od oblikaumetnosti uopšte. Taj diferencijalni (i istovremeno eliminatorni) kriterijum jekumite. Kumite koji predstavlja konstutitivni element njihove prakse. Praksa

43

ovih oblasti/fenomena je, čak dobrim delom i zasnovana na kumiteu. Argu-mentum ad contrario: ni judo ni aikido, ni kendo se ne bi mogli pojmovnoodrediti, misliti, niti poimati, u osnovnom smislu svog značenja, ukoliko nebi, upravo kao konstitutivni element svoje i teorije, i istorije i prakse, sadrža-vali kumite. A kumite ih, samim svojim postojanjem u njihovom okviru, poautomatizmu eliminiše iz domena mogućeg pojmovnog odreñenja kao oblikaumetničke prakse.

Kumite podrazumeva rad (i fizičko vežbanje, koje nije primereno samompojmu umetnosti) sa drugim/drugima, ili čak i borilaštvo (kao princip, ali i kaopotencijalnu praksu), kompeticiju, kao realizaciju principa kompetitivnosti,fizički kontakt izmeñu dve osobe, koje time „ostvaruju“ praksu judoa, aiki-doa ili kendoa. I u judou i u aikidou i u kendou postoje kate. Ali one ne defi-nišu, ne odreñuju suštinski ni judo, ni aikido, ni kendo. Marcijalne veštinejudo, aikido i kendo bi hipotetički eventualno mogle da postoje i ako bi iz nji-hovog ukupnog korpusa kate bile izostavljene. Ili ako bi bile nekakvim na-silnim činom „izbačene“. Bili bi simplifikovani, redukovani, priličnoosiromašeni... ali bi postojali na način da budu, i da ostanu to što jesu. Ili bibarem ostao (tačnije: preostao) od njih neki rudimentarni, osnovni oblik, kojibi podsećao na njihove originalne, autohtone forme. Tradicionalni Karatedone bi. Bez kata, Karatedo ne samo da ne bi postojao, niti bi mogao da postoji,nego ne bi više imao bilo kakvog smisla. Upravo ovu tezu ćemo argumento-vati i obrazložiti na odgovarajućem mestu, tokom izlaganja u ovom tekstu.

Pažnji čitaoca preporučujemo distinkciju koju pravimo u pojmovnomodreñenju (tokom ovog izlaganja) izmeñu pojmova i, analogno i konsekven-tno tome, termina praksis i praksa. Pojam praksis poimamo pre svega u ari-stotelovskom smislu, sa stanovišta antičke filosofske/estetičke misli, ikoristimo/primenjujemo ga prema pojmovnom odreñenju i modelu mišljenjaprimenjenom u Aristotelovoj „Poetici“. U jednom klasičnom smislu, afirmi-sanom u tradiciji antičke estetičke misli. Prema tom pojmovnom odreñenju,u tom modelu mišljenja, u tom ključu poimanja/čitanja, i klasična estetičkateorija (opšta, ili univerzalna), pojmovno odreñuje, misli, tumači... dvanaestklasičnih formi, koje smo eksplicirali na početku izlaganja, kao oblike tradi-cionalne zen-umetnosti, ali i kao oblike umetnosti, čak primarno, ali i (vero-vatno) samo, jedino i isključivo kao oblike umetnosti, kao forme umetničkeekspresije, što predstavlja (i) njihovo generalno pojmovno odreñenje. Pojampraksa, koji koristimo kada govorimo o judou, aikidou, kendou... odnosnosvim (ipak) „neumetničkim“ fenomenima iz domena istovrsnog i, verovatnoistorodnog povesnog/istorijskog korpusa, primeren je kada se na umu ima nji-hovo osnovno pojmovno odreñenje: to su marcijalne (ili, ako simplifikujemoi redukujemo njihovo osnovno značenje, formirano tokom njihovepovesti/istorije, čak i „borilačke“) veštine, u smislu (nekakvog) tehne. Tehnetakoñe pojmovno odreñujemo, poimamo i tokom izlaganja u tekstu tajpojam/termin koristimo u smislu koji je determinisan u pojmovnom instru-mentarijumu antičke evropske, odnosno starogrčke filosofske tradicije. To je

44

(nekakvo) umeće, praktično znanje, veština ili veštost, nekakva sposobnost (usmislu ability), pa čak i umešnost. Postoji suštinska razlika u samom poj-movnom odreñenju izmeñu umetnosti i veštine (da i terminološki suzimo iizoštrimo pojmovno odreñenje). Naravno da svaki oblik umetničkog praksisai ekspresije podrazumeva odreñeni stepen znanja, umeća, veštine... koji supraktično primenjeni pri stvaranju umetničkog dela, i da svaki, ali doslovnosvaki oblik/vid umetničkog ostvarenja neminovno i nužno zavisi od stepena(tog) umeća ili znanja, kao i od prethodno postignutog i dostignutog nivoa ve-štine, koji su potrebni da bi se delo uopšte moglo ostvariti, odnosno da bi semoglo govoriti o umetnosti kao umetnosti.

I na konkretnom primeru koji predstavlja našu temu, to je sasvim jasno,izvesno i nesporno. Svi klasični oblici tradicionalnih zen-umetnosti podrazu-mevaju umeće, znanje i veštinu, da bi uopšte postojali, da bi uopšte mogli dapostoje. Same te umetnosti, odnosno umetničke forme se realizuju/manife-stuju putem znanja, umeća i veštine. I to vrhunskih, na vrhunskom nivou,(prethodno) usavršavanih decenijama, na najkvalitetniji mogući način... da bise (umetnosti...) uopšte mogle aktualizovati na iole smislenijem nivou i naadekvatnom stepenu kvaliteta. Pogotovo što su estetički kriterijumi u domenutradicionalnih zen-umetnosti zaista vrhunski, izuzetno su rigorozni, striktni,a i sama praksa bavljenja ovim umetničkim formama je zaista rigorozna i izu-zetno zahtevna.

Fokusiramo pažnju na još jednu, ali zaista krucijalnu činjenicu. Tradi-cionalne zen-umetnosti su, po svojoj suštini istovrsne sa svim drugim for-mama umetnosti, posmatrano generalno. Apstrahujući, a i da bi se oslobodilinatruha pojavnog konkretiteta, umetnost kao umetnost, pojmovno odreñena isuštinski poimana kao umetnost, na nivou opšteg pojma, iznad i istorijskog isistemskog razloga, i iznad svih konkretnih aspekata, samoodreñena je i sa-modefinisana. Vrlo često i samorazumljiva, i samodeterminišuća. Ne zastu-pamo vulgarni, banalni larpurlartizam. Ukazujemo na suštinsko pojmovnoodreñenje umetnosti uopšte, na suštinsku odliku po kojoj je umetnost umet-nost. Ponovo argumentum ad contrario: bez koje umetnost nije umetnost, bezkoje se ne bi mogla ni pojmovno odrediti, ni misliti, ni poimati, ni tumačiti...kao umetnost.

Dvanaest klasičnih formi tradicionalne zen-umetnosti su umetnosti perse, pojmovno odreñene, mišljene, poimane i tumačene kao causa sui. Statusumetnosti se ostvaruje samo, jedino i iskuljučivo po utemeljenju suštine nji-hovog pojmovnog odreñenja kao umetnosti, odnosno oblika umetnosti. Tekpo formulisanju i pojmovnom odreñenju (nekog, odreñenog...) fenomena kaoumetnosti, odnosno oblika umetnosti, kao izvedenica prvog, drugog, trećeg,entog... reda, može se pojmovno odrediti, i uopšte smisleno govoriti, o kon-kretnom obliku umetničkog praksisa, o umetničkom delu/umetničkim delima,o kreatoru (umetniku koji umetnikuje svoju umetnost...), o recepciji umetno-sti, odnosno tog oblika umetnosti, o recepciji dela te umetnosti, o recipijen-tima (kao realnopostojećim subjektima, ili o virtuelnim ili potencijalnim, nije

45

presudno), te konačno, ali ne i najmanje važno, o umetničkoj teoriji i umetni-čkoj kritici, kojima su predmet sama ta umetnost, odnosno konkretni oblikumetnosti.

Upravo judou, aikidou, kendou i srodnim fenomenima/oblastima, nedo-staje „umetničnost“, što predstavlja suštinski razlog za diferencijalnu dis-tinkciju i istovremeno i bazični diferencijalni kriterijum. Judo, aikido, kendo...su različiti od umetnosti, i od svakog oblika umetnosti. Nisu, dakle umetničkeforme, i to ne mogu ni da budu (čak ni kao nekakva, zamišljena potentia). I uovom slučaju, pojam potentia poimamo i koristimo u ključu tradicije antičkefilosofske misli, takoñe u aristotelovskom smislu, pojmovno odreñeno (i)prema „Organonu“. Ti fenomeni/te oblasti nisu oblici umetnosti, nego se poj-movno odreñuju kao veštine. Uz puno i dužno poštovanje prema svetloj isto-riji i izuzetno časnoj tradiciji i judoa i aikidoa i kendoa, što preporučujemo ičitaocu. Time oni ne gube ni na ugledu ni na autoritetu, niti bi našu analizu tre-balo shvatiti u tom smislu. Govorimo o pojmovnom odreñenju, o modelu mi-šljenja. Ne dajemo aksiološko odreñenje (u domenu teorijskog mišljenja), nitidonosimo vrednosni sud, u ravni praktičnog mišljenja.

Instruktivni pravac razmišljanja na osnovu dosadašnjeg izlaganja će ar-gumentovati tezu da su i judo, i aikido, i kendo, ali i čitav niz srodnih oblasti,mogle da pretrpe i multiplikaciju značenja/smislova, i da se i „modernizuju“putem diversifikacije u doista vrlo različite i raznorodne oblasti. Konkretno,na savremenoj sceni marcijalnih umetnosti, marcijalnih veština ili borilačkihveština, ravnopravno i sasvim legitimno koegzistiraju i tradicionalne veštine,poznate iz prethodnih istorijskih perioda, u gotovo neizmenjenom ili malo iz-menjenom obliku, i (vrlo) moderni sportovi, kojima su te i takve veštine po-služili samo kao polazna osnova, ili u kojima je ostalo vrlo malo, i gotovobeznačajno malo od prvobitne, originalne suštine tih, tradicionalnih veštinau njihovom originalnom obliku.

Ko ima jednu mogućnost, taj je rob.Ko ima dve mogućnosti, taj je sluga.Ko ima tri mogućnosti, taj je slobodan čovek.Ko ima četiri mogućnosti, taj je gazda.Ko ima bezbroj mogućnosti, taj je gospodar.

(Čuang Ce)

46

II(Karatedo kao tradicionalna forma zen-umetnosti)

Iz tog razloga, Iaido, Kyudo i Karatedo imaju i zvanični status umetno-sti, odnosno umetničkih formi. Karatedo se čak uobičajeno naziva (i) „PetomUmetnošću“. Zašto baš petom? Po kom su to kriterijumu klasifikovane tradi-cionalne zen-umetnosti? Da li determinacija „peto“ označava (samo) rednibroj, ili je (i) hijerarhijska odrednica? I po kom je to diferencijalnom kriteri-jumu napravljena ta i takva sistematizacija, u kojoj je mesto Karatedoa defi-nisano brojem pet? Ovo je ne samo akademsko pitanje koje se postavlja predklasičnu estetičku misao posvećenu tradicionalnim zen-umetnostima.

Tradicionalni Karatedo je autohtona i autentična umetnost. I/ili oblikumetnosti, jedan vid umetnosti, jedan eminentno umetnički fenomen. I kao isvaka (druga) umetnost, ili forma ili oblik umetnosti, ima heteronomno pore-klo. Nadpovesno i nadistorijski, fenomenološki se poima kao nekakva ne-proisteklost iz same sebe. Što ne znači, po automatizmu zdravorazumskog(kvazi)logičarenja, da je proistekla iz „nečeg drugog“. Heterenomna genezaumetnosti uopšte i, sledstveno, umetnosti Karatedoa, primarno je filosofskopitanje, odnosno estetičko, ako pod pojmom estetika podrazumevamo filoso-fiju umetnosti, koje se suvereno i sa punim smislom može (jedino) postavitisa stanovišta teorijskog mišljenja, a ne sa stanovišta konkretnog istorijskog,niti čak povesnog mišljenja.

Umetnost Karatedoa, pre svega tradicionalnog Karatedoa, ali i seriozni-jih oblika (drugih) Karatedoa, pojmovno odreñena univerzalno, na apstrakt-nom nivou opšteg umetničkog praksisa, i kao istorijski poznata, konkretnaklasična forma tradicionalne zen-umetnosti, ima heteronomno poreklo. Hete-ronomiju geneze umetničkog praksisa Karatedoa smo prezentovali u jednomranije objavljenom tekstu (koji je uvršćen u izbor tekstova u ovoj knjizi), i zatu tezu smo ponudili odgovarajuću argumentacionu i eksplikatornu ravan.

Tradicionalna forma zen-umetnost Karatedo primarno je theoria, takoñepoimana u modelu antičkog (starogrčkog) filosofskog mišljenja, prvenstvenou aristotelovskom smislu, kao viñenje, jasnoviñenje ili jasno viñenje.

Karatedo je i oblik ili vid umetničkog praksisa, takoñe u aristotelovskomsmislu, kao delatnost, delatna forma, delatni model odnošenja prema svetu,kao čin – proces u aktuelnoj stvarnosti koji je samo realizovao, ali i (samo)rea-lizovao (nekakav) estetički „objekt“, ili „proizveo“ (nekakav) estetski proces,koji ne mora primarno da bude dovršen, (i) iz razloga što „po svojoj suštini“nije dovršiv, ili koji (barem) nema naglašenu intenciju potpune dovršenosti,u smislu okončavanja, ukidanja, dokidanja... ali i (samo)ukidanja. Pri čemu jesam proces/čin estetičke realizacije, suvereno i gotovo po automatizmu i pro-ces/čin estetičke samorealizacije.

Tradicionalni Karatedo je oblik zen-umetnosti i oblik zen-umetnosti. Dali je naglasak na prvom ili na drugom delu/pojmu ove složenice, predstavljasamo akademsko, ali predteorijsko pitanje. Jer pojmovno, u smislu eidetsko

47

odreñenje tradicionalnog Karatedoa može konotirati i naglasak na prvomčlanu složenice, na drugom članu složenice, na oba (što ne predstavlja para-doks, niti logični nonsens), a nije nužno da bude ni na jednom od njih.

Zen je po svojoj prirodi, po svojoj suštini i po osnovnoj definiciji, oblikreligiozne/mističke svesti, ili oblik religiozne/mističke svesnosti. Prema ref-leksiji prethodnog pitanja: da li je primarno oblik religiozne/mističke svesti,ili oblik religiozne/mističke svesti? Upravo postulirani ateorijski odgovor bise mogao primeniti i u ovom slučaju, bez velikog uopštavanja, koje bi samopitanje i sam problem lišili autentičnog smisla. Zen je (i) filosofija egzisten-cije. Takoñe prenosimo osnovni model upitanosti: filosofija egzistencije ili fi-losofija egzistencije? Zen je i praktična filosofija življenja. Konsekventnopostavljamo isti upit: praktična filosofija življenja, praktična filosofija živ-ljenja ili praktična filosofija življenja? U prethodnim slučajevima smo imalipred teorijsko mišljenje postavljenu klasičnu dilemu, a u ovom slučaju se po-javljuje još jedan član, kao treća alternativna mogućnost. Zen je umetnost živ-ljenja i umetnost življenja. Identična dilema se može postaviti, pred samumogućnost distinkcije, koja postoji i kod svih prethodnih odrednica. Kao di-gresija: prevodioci ovo viñenje zena, ovaj njegov aspekt, vid ili oblik (što su,ipak, prvenstveno akademske odrednice) pojmovno odreñuju kao Art of life(gde nije decidno odreñeno Art of life ili Art of life; što valja razlikovati of de-finicije zena kao Way of life); kao Lebensart (u kom slučaju se ne bi decidnopostavilo pitanje mogućnosti Lebensart ili Lebensart, ali prevodioci na ne-mački nikada ne korise sintagmu Das Art des Lebens); Les arts de la vie (pre-vodioci na francuski koriste plural, ali takoñe nije decidno odreñeno les artsde la via ili les arts de la vie).

Zen u zen-umetnosti Karatedo se pojmovno odreñuje (i) kao č’an, ilidhyana (u ključu klasične dalekoistočne filosofske misli); odlučno i bez osta-tka kao methode u aristotelovskom modelu filosofskog mišljenja, kako ga samAristotel pojmovno odreñuje, definiše i terminološki odreñuje u „Metafizici“a posebno u „Organonu“.

Izvan striktnog okvira teorijskog i „udžbeničkog“ modela filosofskogmišljenja, prema rečima zen-umetnika, što kao po pravilu znači: zen-prakti-čara, zen je i iznad i izvan referencijalnog okvira klasičnog pojmovnog in-strumentarijuma teorijske logike i spekulativne filosofije i, konsekventno,izvan i iznad mogućnosti (u smislu potentia) verbalne ekspresije koja bi naadekvatan način prezentovala ili reprezentovala njegovu „suštinu“. Mada jeovakav „zahtev“ vrlo nefilosofičan i doima se kao ateorijski, „nenaučan“, uklasici zena zaista postoji jedan temeljit sloj značenja koji je neumski ilipreumski, „ne“-logičan ili alogičan, iracionalan do same srži. Povest, istorijai tradicija zena, a pogotovo njegove klasične forme, kao što su koan ili mondo,autentično svedoče o toj i takvoj njegovoj odlici.

Zen je oblik religiozne svesti, mistička praksa, povesni istorijski oblikreligioznosti. Nastao je kao mistička praksa i istovremeno čak i kao šizma, uokviru klasičnog mahayana-budizma. Po svojoj suštini, ali i po teorijskom

48

fundiranju, udaljeniji je i od hinayana i od teravada (škole ili pravca, ili mo-dela) budizma. I u odnosu na klasični mahayana budizam, zen predstavlja vrlospecifičnu, autohtonu i samosvojnu „formu“, povesno istorijski dosta kasnoformiranu, i geografski „najistočniju“.

Tradicionalni Karatedo je, u svojim najranijim oblicima, kao metaidejaili kao metazamisao, verovatno i povesno i hronološki (barem nešto) stariji od(bilo koje) formirane religiozne paradigme. Verovatno i od same religioznesvesti, kao fenomena. Da je Karatedo, kao fenomen, i sam dosta doprineo for-miranju prvobitnih oblika religioznosti i formiranju primordijalne religijskesvesti, nastalih (u povesnom i hronološkom smislu) heteronomno, kao neka-kva drugost u odnosu na ranije oblike magijske svesti, primarni animizam ispiritizam, vrlo je verovatno. Uvodni karakter ovog teksta i njegov predviñeniobim ne dozvoljavaju dalju elaboraciju ove ideje u njenom razvijenijemobliku. Ovim temama sam posvetio dužnu pažnju, i obradio sam ih u odgo-varajućem obimu u knjizi „TRADICIONALNI KARATE-DO“, koja je u za-vršnoj fazi; pripremljena je za objavljivanje u narednoj godini.

Kao pouzdano utvrñeno determinisani fenomen, Karatedo kao Karatedo(a ne kao protokarate, ili neka ranija forma, koja podrazumeva neki ranoisto-rijski fenomen koji je na putu da „postane“ karate, odnosno Karatedo), čijastarost može da se datira u period od pre više od 6.000 godina, Karatedo je isam oblik religiozne svesti i religiozne prakse, i predstavlja suštinski element(u smislu partikulat) religiozne svesti i religiozne prakse, u njihovom kanoni-čkom obliku, u drevnim velikim institucionalizovanim religijama, na tlu an-tičkih dalekoistočnih civilizacija. Karatedo predstavlja suštinski element,konstituens ili kanoničku formu u hinduizmu, jainizmu, bon-pou (na Tibetu),a posebno u okviru budističke misli i budističke doktrine. Kasnije se identifi-kuje, poistovećuje se sa č’an mističnom tradicijom (u Kini), koja predstavljapreteču zena, u Japanu. Taj povesni/istorijski (oblik) Karatedoa je i stvo-ren/nastao je kao elitna i elitistička (i) umetnost, pa čak i kao religiozna umet-nost, ali ne jedino i ne isključivo, pa ni primarno kao oblik umetnosti.Primarno, taj Karatedo predstavlja oblik mističke prakse i oblik kanoničke re-ligiozne svesti. Kao po pravilu, negovan je u hramovima i manastirima dre-vnih dalekoistočnih religija, kao „sveta umetnost“ ili „sveti kanon“, kaonekakav nomokanon, čija je suština u biti iracionalna, i iz tog razloga vrlo bli-ska svim oblicima mističkih doktrina i mističkih praksi. U okviru teorijskefundiranosti povesnog/istorijskog Karatedoa, nije paradoksalno, nije logičkinonsens, i nije uzajamno protivrečno (pa ni neusaglašeno) to što (taj) Kara-tedo predstavlja istovremeno i oblik religiozne kanoničke prakse i oblik mi-stičke tradicije, ali i vrlo konkretne prakse sekularnog tipa.

Prvobitni/prvi znalci, čuvari tradicije Karatedoa, koji su ga u gotovo ne-izmenjenom obliku prenosili sa generacije na generacije, u kontinuitetutokom hiljada i hiljada godina su, jasno je, sveštenici, kaluñeri i mistici... nekeod drevnih dalekoistočnih religija i njihovih šizmatičnih ogranaka. Duhovnistalež, koji predstavlja i socio-kulturnu, i intelektualnu, i „duhovnu“ elitu

49

tokom hiljada godina, u svim dalekoistočnim civilizacijama. (Sto je istovrsnosa identičnom tradicijom u drugim civilizacijskim krugovima, u ranijim isto-rijskim periodima). Po svojoj prirodi, to su izuzetno religiozne osobe i osobekoje su eminentno religiozno opredeljene, verski jasno profilisane. I tradi-cionalni Karatedo je u tim istorijskim periodima predmet njihovog prouča-vanja, jer i sam predstavlja jedan čak vrlo superioran, najrazvijeniji oblikreligiozne svesti i mističke prakse. Dosta je sveštenika u manastirima, idio-žitnika po usamljenim planinskim vrletima, religioznih (i šizmatičnih) mi-stika–usamljenika, koji su, tokom hiljada godina, izabirali Karatedo kao svojosnovni, kanonički put religioznog usavršavanja, kao svoju veroispovest ikao put ličnog mističnog uzdignuća.

Posmatrano sa povesnog/istorijskog aspekta, verovatno je da je tradicijamistične prakse Karatedoa u okviru budizma i, kasnije, njegovih ezoteričnihogranaka, č’an-a i zena, hronološki ipak najduža, i da je interaktivni odnos bu-dizam – Karatedo predstavljao samu osnovu i u okviru strukturalnog i u okviruformativnog principa teorijske i idejne osnove tradicionalnog Karatedoa. Azen, posmatran i kao povesno/istorijski fenomen, i kao fundamentalni oblikreligiozne svesti i mistične prakse, jeste bio, i jeste, sve do današnjeg dana,sržni stožer, kamen-temeljac metateorijske, teorijske, idejne... osnove, a po-sebno iracionalne metodologije tradicionalnog Karatedoa. Kanonski je tradi-cionalni Karatedo i formalno zvanično odreñen kao oblik zen-umetnosti, uklasičnoj klasifikaciji tradicionalne japanske estetičke (filosofske) misli. Bezviška ili ostatka smisla, lakonski se može reći da je zen – Karatedo, i da je Ka-ratedo - zen. Teorijski se može argumentovati ova činjenica i sa stanovištaistorijskog, i sa stanovišta sistemskog razloga. Uzimam sebi slobodu da ar-gumentacionu i eksplikatornu ravan za ovu tezu, ponudim pažnji čitalačke ja-vnosti, drugom, primerenijom prilikom.

Tokom 19., 20., pa i početkom 21. veka, sve do današnjih dana, autenti-čni znalci, Učitelji, Veliki Majstori, poglavari i patrijarsi tradicionalnih školai stilova tradicionalnog Karatedoa, ali i velika većina pripadnika, sledbenika,majstora... u njegovom okviru su autentično religiozne osobe. Primarno, usvesti imaju religioznu komponentu samog Karatedoa, tako da se mogu sapunim pravom, sa dobrim razlogom i sa punim smislom, deklarisati kao ver-nici Karatedo religije. Karatedo jeste eminentno i oblik religiozne svesti, usmislu formalizovane i kanonizovane religije. Karatedo posebo neguje i gaji,u svojoj teorijskoj osnovi i u domenu idejne suštine, samosvojan oblik misti-čke svesti i mističke prakse, vrlo tradirane i kanonizovane. Ta mistička tradi-cija je, po svojoj prirodi i po svojoj suštini, primarno i eminentno religiozna,predstavlja oblik mističke svesnosti u širem okviru jedne sasvim izvesno re-ligiozne svesti i religijske svesnosti. Polemičko pitanje, koje se postavlja predum (i znanje) teorijskog, akademskog istraživača fenomena Karatedoa: s ob-zirom da je zen „religija bez boga“, u kojim referencijalnim okvirima se si-tuira ova i ovakva mistička praksa? Činjenički utemeljeno znanje: velikavećina znalaca, eksperata, vrhovnih majstora... jesu mistici, osobe koje imaju

50

primarno mističku svest/svesnost, ali su i primarno religiozne osobe, u smi-slu da veruju, da su „verujući ljudi“, da su, na religiozan način, uvereni u po-stojanje (neke, nekakve) transcendencije, bez neposredne evidencije o njenojegzistentnosti i bez naučnog i/ili logičkog dokaza o njenom postojanju. (Nekaova odrednica posluži kao radna definicija). Oni su religiozni, u klasičnomsmislu, jer su vernici u okviru budističke tradicije, u okviru zen religiozne tra-dicije, u okviru šintoizma... Imaju jedno klasično versko opredeljenje, uokviru tradiranih, formalizovanih, rasprostranjenih religija i oblika religijskogverovanja. I religioznost u smislu religije Karatedoa, i klasična religioznost (udomenu budizma, zena, šintoizma..) su u potpunom skladu, u potpunosti suusaglašene, ne samo kompatibilne, nego i istovrsne. Nije na delu tolerancija,paralelno postojanje dva (ili više) oblika religiozne svesti. Naprotiv: budizam,kao religijsko opredeljenje i kao oblik klasične religije, „ispoljava“ se (i)putem tradicionalnog Karatedoa. A na počasnom pijedestalu je zen: oblik re-ligijske svesti, koji se „ispoljava“ i „praktikuje“ (oba izraza koriste teoretičarii praktičari klasičnog zena) samo, jedino i isključivo putem (jednog od) oblikazen-umetnosti. Zen postoji kao oblik i kao praksa u okviru (svojih) umetni-čkih formi. Povesno/istorijski zen se praktikovao, a praktikuje se i dan danasu „čistoj“ formi, prvenstveno kao individualna mistička praksa, kao put lič-nog duhovnog usavršavanja, kao Staza ili put ka „Prosvetljenju“ (Satori).

Klasična povesna/istorijska metodologija zena podrazumeva dva osno-vna modela prenosa saznanja sa učitelja na učenika: koan i mondo. Ta „čista“forma verovatno predstavlja „kraljevski put“ u samu srž, u epicentar znače-nja i smisla zena, poimanog kao oblik religiozne svesti i kao mistička praksa.Tradicionalne forme zen-umetnosti imaju na svom izvornom tlu, u Japanu,barem isti status (i tretman), u poreñenju sa „čistom“ formom zen-doktrine. Udomenu klasične filosofske misli, klasične estetičke teorije, ali i u domenujavnog mnenja, „čista“ forma zena i tradicionalne zen-umetnosti ne samo dasu „jednaki“, nego su i istovrsni, predstavljaju jedno isto, u istoj su kategori-jalnoj ravni. Verovatno (samo) diskurzivna i analitička svest teorijske mislizapadnjaka, nejapanca, odnosno neistočnjaka, (što autor ovih redova jeste;ipak je i „gaiñin“ i ksenos), traži razliku u „nerazlučenom“. Zen-majstori biovaj upit smatrali (sa dobrim razlogom, sa stanovišta zen mudrosti) „pukimumovanjem“, ili čak „mučenjem uma“, u smislu antinomije (pojam shvaćenu kantovskoj tradiciji mišljenja). U stvarnosti, u teorijskom i u estetičkom mi-šljenju, koje ima za predmet zen i zen-umetnosti, izmeñu „čiste“ forme i tra-dicionalnih zen-umetnosti, ne samo da nema, nego ne može ni da budenekakve razlike. Tvrdnja je izričita. (Bez obzira na mogućnost da je analitičkii kritički um pisca ovog teksta proglasi „greškom sintetičkog mišljenja“. Ovuduhovitu primedbu valja shvatiti i kao jedan spoljašnji, teorijski doprinos jed-nom mogućem modelu mišljenja, koji um savremenog zapadnjaka ipak nemože da izbegne, niti da prenebregne, ukoliko je naučno i analitički uteme-ljen.).

51

Vrlo praktično pitanje koje se postavlja pred kritički um istraživača: dali je moguć, i da li je praktično ostvariv, da li u stvarnosti postoji model au-tentičnog bavljenja klasičnom zen-umetnosti, u obliku tradicionalnog Kara-tedoa, koji istovremeno ne predstavlja i oblik religiozne svesti, i vrlokonkretan oblik njenog ispoljavanja. Da li postoji tradicionalni Karatedo i kaooblik sekularne svesti i sekularne prakse? Ili je sam tradicionalni Karatedo,poiman kao vid ili oblik tradicionalne zen-umetnosti, primarno i po svojoj pri-rodi oblik religioznosti, oblik ispoljavanja religiozne svesti, oblik religioznei mističke prakse (u okviru neke od institucionalizovanih dalekoistočnih reli-gija ?). Lično mi je od izuzetnog značaja pitanje sekularnog modela mišljenjaKaratedoa, koji fundira samu srž, temelj karate-umetnosti. Karate-umetnik nemora da bude istovremeno i po automatizmu religiozna i religijski opredeljenaosoba, osoba koja eminentno poseduje religioznu svesti, i svoju umetnostumetnikuje kao oblik ispoljavanja te svesti, kao religiozni čin ili obred. S ob-zirom da sam opredeljen za savremeni naučni pogled na svet, koji po auto-matizmu isključuje bilo kakvu religioznost, u bilo kom obliku, a profesionalnoi lično poimam, tumačim, mislim i vrlo konkretno praktikujem tradicionalniKaratedo kao oblik klasične zen-umetnosti. Moj bazični identitet u domenuKaratedoa je bavljenje umetnošću, usavršavanje jednog eminentno umetni-čkog oblika ispoljavanja i umetničkog praksisa. Ako sam (uopšte) na Putu tra-dicionalnog Karatedoa, onda sam karate-umetnik, koji putem Karatedoa i krozKaratedo umetnikuje svoju umetnost, kao kreativni i individualni čin. Prakti-kovanje Karatedoa poimam kao kreativni čin, estetski proces (u ključu filo-sofije umetnosti, odnosno estetike), i jedino u tom referencijalnom okviruispoljavam svoje sopstvo (ili „sebestvo sebe“, da upotrebim Adornovu sin-tagmu). Pitanje je suštinsko i determinišuče, i nipošto nije samo akademsko.Vodio sam polemiku, intelektualni dijalog na tu temu sa nekoliko vrhunskihznalaca tradicionalnog Karatedoa, i verujem da moje teorijsko i filosofskoznanje može da u značajnoj meri doprinese decidnom poimanju same teme, injenom (meta)teorijskom i filosofskom razmatranju. Sa žaljenjem shvatam daneki od mojih sabesednika nisu više živi. Nažalost, jer je vrlo malo onih doa-jena i poglavara, patrijaraha serioznih škola tradicionalnog Karatedoa, sa ko-jima bi se vredelo upustiti u smislen i činjenički zasnovan dijalog na tu temu.Kao i na mnoge druge, krucijalne teme iz domena teorije, istorije i tradicijetradicionalnog Karatedoa.

Tradicionalni Karatedo kao oblik klasične zen-umetnosti je i ceremoni-jalna umetnost, ili oblik ceremonijalne umetnosti. Takoñe sa mogućom dis-tinkcijom: ceremonijalna umetnost ili ceremonijalna umetnost. Ceremonijalniaspekt tradicionalnog Karatedoa je suštinski istovrsan sa analognim u čajnojceremoniji, ceremonijalnom aspektu sumie i ceremonijalnom aspektu klasi-čne kaligrafije. Ceremonijalnost se, naravno, odnosi pre svega na predmetno-prikazivački plan umetničke forme, i utemeljen je u samom performance. Iceremonijalni aspekt tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasične zen-umet-nosti ga determiniše i definiše kao performance art (što, ne bez ostatka smi-

52

sla, i čak ne bez prevodilačke nelagode, ipak prevodim/poimam kao izvoña-čka umetnost). Ceremonijalni aspekt je spoljašnji, vidljivi aspekt, pojavnioblik izvoñačke ekspresije. U okviru ceremonijalnog aspekta, ima apsolutnogsmisla govoriti o individualnoj kreativnosti, i o individualnom kreativnomispoljavanju karate-umetnika, koji je individualac-usamljenik u „svojoj“umetnosti. Karate-umetnik, poiman u povesnom/istorijskom referencijalnomsistemu tradicionalnog Karatedoa kao oblika klasične zen-umetnosti, je(ste)i kreator, ali i kreativac, kreativni stvaralac, koji tokom kreativnog procesa,stvara (i istovremeno izvodi, u smislu performance) svoje umetničko delo. In-dividualno, individualizovano i, nadasve autorsko. Individualno delo koje nosiprepoznatljiv individualni (i lični) autorski potpis, i obeleženo je, signirano jeautorskim pečatom, ličnim sigilom autora. Može se, u teorijskoj i kritičkojravni (u smislu umetničke kritike) jasno i nedvosmisleno odrediti (i prepoz-nati, po potrebi) kao unikatno individualno delo tog, upravo tog, i samo togautora, kreatora, karate-umetnika. Dalja elaboracija ove teze bi umnogomeprevazišla i tematske i prostorne okvire ovog teksta. Preuzimam obavezu daje u potpunosti razvijem, i da sve njene važne aspekte elaboriram u odgova-rajućem ogledu na tu temu, i da ga objavim u okviru knjige koja će biti po-svećena (i) ovoj vrsti tema.

Lakonski: zen-umetnost se praktikuje kao (oblik ili vid) umetnosti, kaoumetnički praksis, kao tradicionalni Karatedo, kao metamodel ateorijskog„ispoljavanja“ suštine, biti svega postojećeg. Umetnost, umetnički element,umetnički aspekt tradicionalnog Karatedoa se manifestuje, i ogleda u sinkre-tičkom obliku (te) zen-umetnosti. Klasična diferencijacija na umetnika, umet-nički čin ili estetički proces, delo, i recipijente, bi se sa punim smislom, mogla(i) analitički primeniti na estetski prosec koji je inherentan umetničkoj formitradicionalnog Karatedoa. Tradicionalni Karatedo je (i) oblik performance art.Ima vrlo jasno postuliran predmetno-prikazivački plan, jer sama umetnost tra-dicionalnog Karatedoa predstavlja (i) oblik ekspresije, ličnog kreativnog iz-ražavanja karate-umetnika, kao individualni kreativni čin. Kreativan,ekspresivan i izvoñački, koji je predmet odgovarajuće estetičke teorije i filo-sofskog promišljanja, ali i umetničke teorije i kritike, podložan i opštem, ne-profesionalnom sudu posmatrača, u smislu njegovog (ličnog) estetskogdoživljaja. Upućeni posmatrač, pogotovo na tlu dalekoistočnih civilizacija,tokom estetskog procesa umetnosti Karatedoa, i tokom kreativnog procesastvaranja dela („proizvoda“) te umetnosti, poima, vidi i ima u svesti mnogoviše: jedan celo sloj smisla/značenje, suštinski različit, neistovrsan u odnosuna samu ekspresiju, koja se može tumačiti i sa estetičkog i sa estetskog sta-novišta. I kreator umetnosti Karatedoa, i stručni kritičar, i upućeni posmatrač,poimaju i pojmovno odreñuju celu gamu smislova i značenja, koji predstav-ljaju srž, suštinu i bit same umetnosti tradicionalnog Karatedoa. Lakonski: toje ontička, ali i ontognostička dimenzija te umetnosti, inherentna toj umetni-čkoj formi. Ontički sloj značenja i ontognostički sloj smisla determinišu i isto-vremeno definišu tradicionalni Karatedo kao oblik tradicionalne

53

zen-umetnosti. Znalac traži (i nalazi) suštinu, bit „svega postojećeg“ u domenusamog postojanja karate-umetnosti. A tek kao izvedenicu drugog, trećeg,entog... reda, njenu ekspresiju, koja je u apsolutnom identitetu sa ekspresijomkreativnog procesa i estetskog procesa, umetničkog čina, kojim se „ostvaruje“sama bit karate-umetnosti. Tačnije: tradicionalni Karatedo kao klasična formatradicionalne zen-umetnosti. Ono po čemu je tradicionalni Karatedo tradicio-nalni Karatedo, što ga suštinski i determiniše i definiše kao to, a ne kao neštodrugo, drugačije ili različito, jeste njegova umetnička suština, njegova umet-nička priroda, njegova „umetničnost“, poimana kao njegova suština. Tradi-cionalniu Karatedo je eminento autentični i autohtoni oblik tradicionalnezen-umetnosti, ili nije ništa. Umetničnost, umetnički aspekt ili, tačnije: umet-nička dimenzija tradicionalnog Karatedoa nisu (samo) raison d’ etre njego-vog postojanja, i povesno/istorijskog i aktuelnog, savremenog, ali igeneralnog, posmatranog kao transistorijskog fenomena, nego su mu bazičnikonstituensi. Predstavljalo bi (nepotrebnu, izlišnu) tautologiju, i nadalje po-navljati da tradicionalni Karatedo jeste umetnost, da predstavlja oblik umet-nosti ili umetničke prakse, a pogotovo da je forma tradicionalnezen-umetnosti. Vice versa: teorija, tradicija, istorija i ukupna suma značenja ismislova fenomena tradicionalnih zen-umetnosti je fundirana (i) na (analo-gnima) u domenu tradicionalnog Karatedoa.

Recipijent ovog teksta sa stručnim znanjem iz oblasti filosofije, a pose-bno filosofije umetnosti, odnosno estetike, možda će imati misaoni impuls dateorijski produbi pojedine definicije i pojmovna odreñenja termina, korišće-nih tokom izlaganja u ovom tekstu. Kao analogni predložak za mogući razvojmišljenja (i) u tom pravcu, predložiću kritičkom i analitičkom umu savreme-nog obrazovanog i stručnog čitaoca (jedan mogući) upit. Ličnom estetičkommišljenju autora ovog teksta se razvoj mišljenja u tom pravcu čini vrlo in-struktivnim. S obzirom da bi eksplikacija (i) te teze zaista u mnogome preva-zilazila okvire ove teme, postavićemo sam upit u lakonskom obliku:

Pojmovna odreñenja se vrlo decidno mogu odrediti u ključu klasične ev-ropske postmetafizičke tradicije mišljenja, čije je poreklo u antičkoj filosof-skoj misli. Ili u domenu tradicije transmoderne estetike? Šta pojamtradicionalne zen-umetnosti Karatedo hic et nunc znači, šta uopšte može daznači u aktuelnoj hermeneutičkoj situaciji, za savremeni um, u ključu moder-nog teorijskog, filosofskog ili, još preciznije estetičkog mišljenja. Estetiku inadalje dosledno poimamo kao filosofiju umetnosti, u skladu sa najboljomtradicijom filosofskog mišljenja kome je predmet umetnost (Adorno..).

Ako hoćeš da saznaš istinu,počni od toga da ne veruješ samome sebi.

(Spinoza)

54

III(Čemu (još) Karatedo?)

Čemu još pesnici u vreme oskudno? (Helderlin).Helderlin naglašava jedan od dva uzajamno pripadajuća aspekta/vida

ovog večnog uvida/pitanja. Jer pesnici stvaraju poeziju, to im je osnovna i pri-marna uloga/funkcija. Inače ne bi bili to (pesnici). Adornov uvid „da je poe-zija posle Aušvica nemoguća“, po smisaonoj analogiji, direktno intendira kasrži teme/teze o kojoj raspravljamo.

Naslovno pitanje bi se moglo analogno primeniti na (sve) karatee kojidanas (ko)egzistiraju u savremenom svetu, ali i precizirati: čemu još ka-rate(do)? Taj i takav upit se razlikuju od upita: čemu još Karatedo?, s tim štoova dva upita imaju interferencu semantičkih polja.

Sa stanovišta estetičke teorije (estetike poimane kao filosofija umetno-sti), karate-sport je vulgarni kič. Sa mnogo blagosti u pristupu, i uz zatvara-nje barem jednog oka, dok posmatramo nesuvisli galimatijas koji nosi nazivkarate-sport, moglo bi se dodati da je karate–sport (i) banalni, vulgarni, trivi-jalni... kič. Banalan, priglup, ali nipošto i naivan. Nipošto dobronameran, pro-stodušan, „nišči duhom“... Konsekventno, karate-sportisti (i svi koji se takodeklarišu ili sebe poimaju u okviru te i takve definicije, odnosno klasifikatorneodrednice) su vulgarni kičeri, ili banalni kičeri, ako se pri njihovom smisao-nom odreñenju zaista primene „najblaži“ kriterijumi. I uz naivnu dobrona-mernost, koja je udaljena od neutralnog uvida.

Sa stanovišta aksiološki neutralne objektivne nauke, karate-sport je non-sens, besmislica, naivni „konstrukt“, stupidarija, obična glupost, lišena bilokakvog ozbiljnijeg smisla. U praktičnom smislu: improvizovana diletantskaošljarija. Konsekventno, kao izvedenica prvog reda (na osnovu ovakvog poj-movnog odreñenja), karate-sportisti su neinteligentne, neobrazovane, neukeosobe... U praktičnom smislu, u stvarnosti, karate-sportisti su priglupi, neukiprimitivci i prostaci. Ovaj uvid/ova teza nije nipošto aksiološka odrednica,nije vrednosni sud. Jeste objektivni neutralni zaključak, sa naučnog, profe-sionalnog, stručnog i vrlo kompetentnog stanovišta. Jedini moguć, jedini smi-slen, i jedini činjenički utemeljen.

Vrlo je opravdano, i jedino je smisleno, karate-sportiste poimati kao ka-rate-kičere i kao karate-prostake. Tek na osnovu ove činjenice, moguće je ismisleno je utemeljeno, krenuti put razumevanja i, konsekventno, objašnje-nja centralnih tema ne samo ovog teksta, nego i (svih) tekstova koje objav-ljujem tokom proteklih decenija. Argumentaciona i eksplikatorna ravanizlaganja će biti naučno fundirane i činjenički zasnovane, (i) ukoliko (i) naosnovu ove objektivne istine, prevaziñemo, i premostimo lažnu, kvazi-dilemutradicionalni Karatedo contra karate-sport. Ovako postavljena, dilema ne do-stiže analogni nivo adekvacije u odnosu na naučno znanje – teorijsko mišlje-nje čiji je predmet karate(do), ali i Karatedo. Poimana samo u contra-ključusmisla (i značenja), ta i takva dilema bi, pogotovo postavljena na način kako

55

je ekspliciramo, možda i mogla da postavi i da otvori odreñena pitanja (kojapretenduju barem na suvislost), ali ne bi imanentno sadržavala ni najmanjepotencijala da ponudi konkluzivnu ravan, u kojoj bi se mogli potražiti ade-kvatni odgovori.

Prvi razlog je što bi se, ako bi se ova kvazi-dilema, nekim slučajem, pro-pustom u metodologiji mišljenja ili vulgarnim previdom smatrala pravom, au-tentičnom, oba posmatrana fenomena: tradicionalni Karatedo i karate-sport bise čak i mogli smatrati i poimati kao da pripadaju istoj kategorijalnoj ravni.Što bi predstavljalo osnovnu grešku u mišljenju, banalno i činjenički netačnopoistovećivanje. A naravno, znanje je razlikovanje, i izlaganje ćemo zasno-vati na naučnom znanju. Kao što ćemo (na ovoj tački izlaganja) ostati kodovog razloga, uvažavajući princip „dovoljnog razloga“, da se ne zahteva do-datno navoñenje (i) drugih. Ratio principii sufficientis.

Na savremenoj karate-sceni paralelno koegzistira dosta različitih i raz-norodnih karatea. Oni predstavljaju ne samo različite kategorijalne ravni, negoi disparatne, disonantne, meñusobno ne samo ekstremno udaljene, nego i ap-solutno inkopatibilne oblasti, koje meñusobno nemaju nikakvih dodirnih ta-čaka. Niti mogu da ih imaju, već po samoj svojoj prirodi. Čak štaviše,predstavljaju suprotne i meñusobno suprotstavljene fenomene/oblasti. U naj-površnijem smislu, „zajednički“ im je naziv karate, koji pojedini od karatea(pre)uzimaju kao jedinu odrednicu, pojedini mu dodaju kvazisufiksno odre-ñenje, formirajući složenicu, odnosno poimaju „karate“ kao kvaziprefiksnoodreñenje ili prvi član binarne složenice (karate-veština, karate-sport, karate-samoodbrana, karate-rekreacija...); pojedini usvajaju i primenjuju originalni(ceo) naziv karate-do, ili pisano kao karatedo (ovoj distinkciji ćemo posvetitipažnju tokom daljeg izlaganja*); pojedini usvajaju i koriste u svom nazivu iatributivnu odrednicu „originalni“ ili češće, tradicionalni, pa se deklarišu(odreñuju) kao „tradicionalni karate“ ili „tradicionalni karate-do“. Neko sedosetio i naziva „ortodoksni karate(do). Reñe se susreće „klasični karate“ ili„klasični karate-do“. Da su na delu deklarativne odrednice, a ne pojmovnaodreñenja, koja bi bila utemeljena u suštinskom definisanju/odreñenju samestvari, verovatno nije potrebno posebno dokazivati.

Koegzistencija koja bi bila vrednosno i interakcijski neutralna, meñuovako neistovrsnim oblastima, na principijelnom nivou ne bi bila, i nije mo-guća, a sasvim izvesno nije i ne može da bude beskonfliktna, bez uzajamnihtrvenja, omalovažavanja, poricanja... Ipak je na karate-sceni (i) dosta (!?)novca u igri, da bi njeni akteri, koji na njega pretenduju, mogli da sebi dopu-ste luksuz elitizma i (barem) uzajamne ako ne tolerancije, a ono barem trpe-ljivosti, ili elementarne civilizovanosti u meñusobnim odnosima.Socio-kulturni nivo na kome je velika većina ovih aktera im sasvim izvesnone nalaže uzajamno uvažavanje, pa ni elementarno poštovanje.

Umetnost Karatedo pojmovno odreñena i terminološki iskazana kao Tra-dicionalni Karatedo, kao tradicionalni karate-do i karate-sport, značenjski sui smisaoni antipodi. Ne samo da nisu istovrsni, nego ne pripadaju ni istim ka-tegorijalnim ravnima. Naprotiv, to su dve (ili tri, ili čak i više... ) sasvim raz-

56

ličite, meñusobno vrlo udaljene oblasti, koje teško da imaju, i da bi uopštemogle da imaju bilo kakvih dodirnih tačaka. Umetnost(i) Karatedo/karate-dose pojmovno odreñuje, poima, (meta)teorijski misli, i u svesti recipijenata do-življava kao umetnost, kao suvereni, emancipovani oblik umetničkog pra-ksisa. Analogno tome, predstavlja, i može da predstavlja predmetpromišljenja, vrednovanja, ali i (umetničke) teorije i umetničke kritike samo,jedino i isključivo sa stanovišta estetike, ili estetičke nauke, poimane kao fi-losofije umetnosti. Promišljenje, metateorija, teorija, vrednovanje, kritika(shvaćena u klasičnom smislu, kao izvedenica od starogrčkog pojma kritikos,krinein), umetnosti Karatedo smislena je, legitimna, i činjenički zasnovana je-dino u referencijalnom okviru filosofske nauke, i humanističkih nauka, nara-vno u njihovom savremenom vidu. Izvesno je da pojedini aspekti umetnostiKaratedo mogu da budu, i da jesu i u vizusu pažnje, i da predstavljaju pred-met proučavanja i prirodnih ili matematičkih nauka, ali uz prethodno(meta)teorijsko pojmovno odreñenje tog predmeta kao oblika samostalne,eminentno umetničke prakse, odnosno kao oblika ili vida umetničkog pra-ksisa. Na isti način, prema istom modelu koji se koriste kada je predmet prou-čavanja sa stanovišta (te) nauke i neki drugi oblik/vid umetnosti.

Bavljenje umetnošću Karatedo je oblik bavljenja umetnošću. Podležepravilima, zakonitostima, praksi, umeću veštini... umetnosti, analogno bilokom drugom obliku/vidu umetnosti. Teorija umetnosti, i umetničke teorije kaopartikulati, predstavlja(ju) analogni i jedini legitimni referencijalni okvir zateorijsko promišljanje fenomena umetnosti Karatedo. Umetnička kritika, isto-vrsna književnoj, muzičkoj, likovnoj.... kritici je jedina merodavna i kompe-tentna da progovori o valerima i vrednostima, o dostignutom ekspresivnomdometu... pojedinih dela karate-umetnosti koja su, u toku estetskog procesa,i/ili kao kreativni (umetnički) čin, ostvarili karate-umetnici. Publika koja pred-stavlja recipijente dela karate-umetnosti, „umetnička“je publika, kao što sukritičari dela, ostvarenja karate-umetnosti, umetnički kritičari. Recipijenti ka-rate-umetnosti znaju da će, „konzumiranjem“ dela karate-umetnosti, imatiumetnički doživljaj. Potenciram: umetnički doživljaj. Ali i umetnički doživ-ljaj.

Karate-sport je sport. Oblik sportske aktivnosti, pre svega fizička aktiv-nost, jedan od borilačkih sportova. Nauka o sportu, odnosno grupa nauka ko-jima je predmet proučavanja sport je (verovatno) jedina legitimna zaproučavanje karate-sporta. Sportski komentari, sportske priredbe, sistem tak-mičenja, poena, rangiranje, lige, sportske organizacije... predstavljaju odgo-varajući milje za karate-sport, i odgovarajući referencijalni okvir za mišljenje,poimanje i tumačenje ove oblasti, odnosno za viñenje karate-sporta kao ka-rate-sporta. Publika koja posećuje manifestacije karate-sporta i očekuje da vidiupravo to: demonstraciju sporta, sportsko nadmetanje, sportsko takmičenje...

Ponovo ukazujem na činjenicu da su antipodi umetnost Karatedo i karate-sport najudaljenije i sasvim različite i raznorodne kategorijalne ravni. Potenci-ram ovu činjenicu, imajući na umu jedan banalan, naivan i priglup pokušaj dase ove dve oblasti „približe“, „pomire“, ako ne i „spoje“. To sigurno nije, i ne bi

57

bilo baš pametno, a sasvim izvesno nije moguće. Ne samo da nije moguće, negobi i svaki takav pokušaj bio u najmanju ruku budalast. Teorijski, niti umetnostmože, niti bi trebalo, da se „približava“ sportu, u bilo kom vidu, i na bilo kojinačin, jer time može samo da samu sebe banalizuje, da izgubi ne samo ozbilj-nost, nego i osnovni smisao. Umetnost je umetnost, i može, i trebalo bi da budeto, i samo to. Karatedo umetnost mora da bude, i ostane samo, jedino i isključivoumetnost, umetnička forma, oblik ili vid umetničkog praksisa, jer bi bilo kakavnestručan, nekompetentan pokušaj izmeštanja njene suštine izvan nje same, tre-nutno i nepovratno rezultirao narušavanjem, a verovatno i potpunim porica-njem, ukidanjem umetnosti Karatedo kao umetnosti.

Vrlo je nestručno, i vrlo je naivno uopšte pomišljati da se, kao aktivnostspolja, bilo šta uopšte čini, a nekmoli menja, u samoj suštini, u srži karate-umetnosti, a pogotovo u njenom pojavnom obliku, u njenoj strukturi, u meto-dologiji, u recepciji, u njenim elementima, formalnim principima... u biločemu što odlikuje umetnost Karatedo. A i postavlja se pitanje: zašto bi se touopšte činilo? U kom cilju bi se narušavala primarna struktura umetničkestrukture karate-umetnosti? Ne pretpostavlja se valjda nekakvo „udvaranje“banalnim, vulgarnim, neukim, priglupim „oblicima“ drugih karatea, a pogo-tovo ne karate-sportu. Umetnost Karatedo ima dugu tradiciju i istoriju, i je-dino kao to što jeste, može da i dalje egzistira (kao umetnost, naravno). Nemanikakvog razloga, niti potrebe, da uopšte pomišlja na bilo kakvu promenu, po-gotovo ne strukturnu. Ali ni formalnu. Umetnost Karatedo je na pijedestalu,na kome je oduvek i bila, koji joj imanentno pripada, i na kome jedino i možeda bude. Na pijedestalu po svojoj suštini, ali i po poimanju, pojmovnom i su-štinskom odreñenju u teoriji, filosofiji i nauci (o) umetnosti, čiji je vrlo vre-dni predmet proučavanja. Per definitionem, umetnost Karatedo je vrhunskiozbiljna i pažnje, poštovanja i divljenja vredna oblast umetničkog praksisa.

Koji bi i kakav cilj imala tako reprezentativna oblast ljudskog uma i vr-hunski produkt ljudskog stvaralaštva, da uopšte pomišlja na bilo kakvu struk-turnu, ali i bilo koju drugu promenu? A nekmoli na banalizaciju, naodustajanje od svoje suštine, na odustajanje od sebe same. Teško bi bilo za-misliti da bi takva oblast umetničkog praksisa uopšte i pomišljala na nekakvosamoukidanje ili samopromenu u smislu izneveravanja svoje suštine. A bilokoji takav predlog „spolja“ ne zavreñuje ni najmanju pažnju, ni da se uopšteosvrne na njega.

Argumentum ad contrario: čak i da se hipotetički zamisli, uz ozbiljne re-dukcije smisla, i nekakav (ne)mogući „spoj“ Karatedo umetnosti i neke drugeforme karatea i, o užasa, karate-sporta, šta bi se time uopšte moglo dobiti? Hi-bridna tvorevina lišena bilo kakvog smisla, bastard, nedonošće, ili mrtvoro-ñenče... Takav budalasti nemušti pokušaj bi samo ugrozio, narušio, sapijedestala srušio visoku vrednost; ona niža (karate-sport) od toga ne bi imalaama baš ništa, jer nema nikakvog potencijala da uopšte poima teorijsku iidejnu ravan Karatedo umetnosti, niti pak kapaciteta, intelektualnog, obra-zovnog, kulturnog... ni da „opepeli“ bilo šta od autentičnog i originalnog

58

skupa značenja i sistema smislova tradicionalnog Karatedoa. Ne bi se dobiloništa, u najoptimalnijem tumačenju. Dobilo bi se nešto mnogo gore od ničega,bastard koji bi predstavljalo pravu porugu svakom smislu, nevredan čak ni do-bronamernog podsmeha. I naravno, pitanje sa aspekta elementarne zdravora-zumske logike: čemu to? Zašto bi se uopšte u tako nešto upuštalo?

Karate-sport je više nego (samo)dovoljan. I insajderi, i publika, i mediji...dobijaju upravo ono što i žele. Od sporta se može očekivati da pruži sportskesadržine, i akterima, i organizacijama koje predstavljaju institucionalneokvire, i publici, koja želi da posmatra priredbe i manifestacije karate-sporta.Similis simili gaudet.

Sasvim je jasno da sportska nauka, nekakva teorija sporta, mediji koji sebave sportom, učesnici, organizacije, publika, niti mogu, niti bi trebalo da seuopšte bave bilo čime drugim, osim osnovne sportske aktivnosti koja im jepredmet, „centralna tema“. I to na način koji je primeren sportu. Svesni smoda u tom korpusu ideja, kao kičerska pretencioznost, ima dosta metaforičnog,„simboličkog“, da postoji jedna vrlo široka, simplifikovana i dosta banalna„simbolička“ nadogradnja. Jezik u sportskom miljeu, i u medijskom pristupusportu, prvi je svedok, i posrednik, jednog kičerskog, pretencioznog poima-nja sporta kao aktivnosti, ali i svih pratećih sadržaja. Metaforičnost, „simbo-ličnost“, tačnije: banalna „simbolizacija“... kao pojmovi se, dosta uslovno iuz značajnu redukciju značenja/smisla, terminološki mogu primeniti pri des-kripciji sporta, sportske aktivnosti, sportskih dogañaja i manifestacija, pri glo-rifikaciji sportskih istaknutih ličnosti. Sport kao industrija zabave koristi i tai takva sredstva za sopstvenu promociju i za konstantno povećavanje profita.Ne mislim da je ovo nekakva suštinska zamerka sportu, koji u savremenomsvetu samo poštuje aktuelna pravila ekonomske igre.

Ako sportisti, mediji koji se sportom bave, publika... govore o „estetici“pokreta u karate-sportu (sada je već pitanje da li se uopšte može govoriti o ka-rate-wasa), to se misli i poima u smislu „lepog“, estetski dopadljivog, spolja-šnjem posmatraču privlačnog... Apsolutno je jasno da se ne radi o umetničkojkritici, sa stanovišta estetike (kao filosofije umetnosti), niti to sa umetnošćuima, niti može da ima bilo kakve dodirne tačke. Ponavljamo: to su dve uda-ljene kategorijalne ravni. Svako pominjanje „umetničkog“ u kontekstu karate-sporta je naivna metaforizacija, vulgarno žargonsko izražavanje kič-emocija.Koje su karakteristične za sport i sportsku aktivnost uopšte, pa ih ni karate-sport nije, i ne može biti lišen. Banalnost i smisao koji se time izražava značida je nešto, neki element, neki „potez“ ... nalik na umetnički (ili, tačnije:„umetnički“), da liči ili da podseća na nekakvo umetničarenje, koje naivni,površni i priglupi, neobrazovani karate-sportista, ali i subjekt u ogromnoj ve-ćini drugih sportova, u svojoj neukosti zamišljaju kao (stvarno, autentično...)umetničko. A što je u stvarnosti u najbolju ruku nekakav pojavni konkretitet,i sa umetnošću i umetničkim nema nikakve veze, niti bilo kakve dodirne tačke.Neuki, priprosti ljudi, kakvih je dosta i u miljeu karate-sporta, zamišljaju daje „lepo“ u smislu „dopadljivo“, u stvari estetično (poimano sa stanovišta

59

„nauke“ o lepom), u stvari i „umetničko“, i da je to što oni rade, u stvari „pravaumetnost“. Ali sport je sport, nije umetnost, ne može da bude umetnost, i nebi ni trebalo da se približava tim i takvim sferama, jer su mu nedostupne. Su-štastveno, jer je to što jeste – sport. Prostore svog delovanja i svoje afirmacijekarate-sport, kao i svaki drugi, trebalo bi da traži samo, jedino i isključivo usebi primerenoj oblasti, a to i jeste upravo sportska oblast, oblast sporta, i usportskim sferama, i u odgovarajućem miljeu. Ako ostane „pri sebi“ odnosno„kod sebe“, karate-sport će imati odreñenu sferu sopstvenog ispoljavanja. Akoprekorači prirodne i samorazumljive okvire, pašće u krajnje vulgarno, bana-lno, neuko... Biće u sebi neprimerenoj oblasti, i može samo da se izblamira,da se dobrano obruka, i da izazove podsmeh.

Što, naravno, i čini savremeni karate-sport u svetskim uslovima, madane pripada samom vrhu po posećenosti, publicitetu, medijskoj pažnji, a po-gotovo ne po profitu koji ostvaruje. Globalni svetski karate-sport je čak u do-njem delu skale profitabilnosti. Možda i iz tog razloga u njemu vladanaglašena nelojalna konkurencija, jer je dobit proporcionalno skromnija, aostvareni profiti su proporcionalno ipak dosta manji. U karate-sportu nemaspektakularih finansijskih transfera; instruktorski i trenerski kadar, pa ni onajvrhunski po kvalitetu i po popularnosti, nije milionski plaćen. Zabavljači u in-dustriji karate-sporta, takmičari, ne ostvaruju ni približno visoke prihode, nitiimaju približno takav nivo popularnosti, kao što to imaju sportisti u najpopu-larnijim i najbolje plaćenim sportovima. Konačno, ulaznice za takmičenja,turnire, manifestacije karate-sporta sigurno nisu meñu skupljima, u proseku,naravno. Reklame, medijska pažnja, medijska popularnost, popularnost u op-štoj populaciji, kao ni cela prateća industrija koja prati karate-sport, ne donosini približno proporcionalno visok profit kao u vrhunskim najpopularnijimsportovima.

Kao smislena digresija: tokom višedecenijskog procesa „osportnjavanja“pojedini karatei su se formirali putem ugrubljavanja, uz upotrebu i potencira-nje gotovo neograničenog nasilja. Prvo je na scenu stupio semi-contact, pafull-contact, pa čitava gama „sportova“ i „sportića“ kojima je teško setiti se inaziva. Danas aktuelni i dosta popularni, i verovatno najekstremniji u tom po-gledu, K-1 i K-2, predstavljaju manifestacije grube fizičke sile, bazirani su nagotovo nekontrolisanom nasilju, na krvi, povredama... na kojima bi im „po-zavidele“ i gladijatorske igre u Rimskoj imperiji. Cela organizacija takvih pri-redbi i manifestacija je upravo i posvećena cilju prikazivanja grube sile, pukogogoljenog nasilja. Što takoñe nije nekarakteristično za sportske, ali ne samosportske manifestacije u savremenom svetu u 21. veku. Bez pretenzija dadajem vrednosni, ili bilo kakav drugi sud, bez pretenzija da se ovom temombavim izvan ove digresije, lakonski preporučujem pažnji čitaoca jedan uvid:ozbiljno je pitanje, ne samo polemičko, a sigurno ne samo akademsko: šta sute oblasti? Da li su to (još uvek) karatei, da li su to ipak bilo kakvi oblici ka-ratea, makar i najudaljeniji od njegove povesne/istorijske suštine. Oni zaistanemaju više nikakvih dodirnih tačaka sa originalnim karateom u njegovoj kla-

60

sičnoj formi. Pozivanje na upotrebu nekih simplifikovanih i nemuštih „teh-nika“ koje bi mogle voditi poreklo od karate-wasa, nije ni slučajno dovoljanrazlog da se uopšte i pomisli na nekakvu istovrsnost izmeñu K-1 i K-2 i kara-tea. Sa dobrim razlogom ne spominjemo karate-do niti tradicionalni karate-do u ovom kontekstu. A tek Tradicionalni Karatedo... Si duo faciut idem, nonest idem. Ili, tačnije: quod licet Jovi, non licet bovi. A polemičko je pitanje: dali su to (još uvek) nekakvi sportovi, da li su to sportovi uopšte. Ima li u njimajoš ikakvih sportskih elemenata, koji bi ih mogli približiti ako ne suštini, a onobarem nazivu sporta?

Da bih ponudio konkluziju ovog dela izlaganja, ukazujem na činjenicuda sam ove i ovakve oblasti apstrahovao iz korpusa karatea (plural!). I iz tograzloga, umetnost Karatedo i karate-sport su se prirodno, gotovo po automat-izmu (samo) iskazali kao suštinski antipodi. U tom kontekstu sam i ukazao nasuštinsku distinkciju izmeñu ove dve tako različite i raznorodne kategorijalneravni. Ne verujem da ima uopšte smislenog utemeljenja govoriti o distikncijuizmeñu umetnosti Karatedo i, kao potpuni nonsens, K-1 ili K-2. Bilo kakvaparalela, ili poreñenje, ili bilo kakav sličan pokušaj, bio bi teorijski nezasno-van i činjenički neutemeljen. Bojim se: i lišen bilo kakvog smisla.

Sa stanovišta prethodne teme: nauka o sportu, sportske organizacije,sportisti, sportski stručnjaci, sportisti sami, sportska publika... nisu, i ne moguda budu stručni, kompetentni, da uopšte progovaraju o umetnosti Karatedo.Niti bi to trebalo da čine, niti da im takvo nešto uopšte padne na pamet. Čemubi to služilo? Karate-sport niti nešto zna, niti može da zna, niti (dozvoljavamsebi malo ciničniju opasku) bi uopšte trebalo da zna bilo šta o umetnosti Ka-ratedo. Niti mu je to struka, niti mu znanje uopšte dopire do takvih oblasti, nitimu je predmet razmišljanja umetnost kao fenomen. Zaista nije potrebno da setime uopšte bavi. Intelektualni, obrazovni, socio-kulturni nivo subjekata ka-rate-sporta je ionako vrlo nizak. Teško bi se od sportiste ili sportskog stru-čnjaka uopšte i moglo očekivati bilo šta u tom domenu, ponajmanje iolesuvisla opaska o tradicionalnoj formi zen-umetnosti Karatedo. I, kao jedinosmisleno: svaka ptica svome jatu. Karate-sport je sport, i u tim okvirima bimorao i da ostane, što se odnosi i na sve njegove aktere/učesnike. Da bi se o(nečemu) formiralo mišljenja, potrebno je prethodno znanje (o tome). Akonekim slučajem ponekad nešto i načuju o umetnosti Karatedo, nema potrebeda baš javno demonstriraju svoju neukost, da se blamiraju svojim neznanjem,da se brukaju na bilo koji način (u kontekstu karate-umetnosti). Naravno,takva sugestija se ne bi odnosila na stručnjake, profesionalne poznavaoceumetnosti, estetičare, teoretičare umetnosti, kompetentne umetničke kritičare,koji bi u oblasti umetničkog praksisa tradicionalnog Karatedoa mogli da ot-kriju pravi rudnik drevne, originalne umetničke forme, sa izuzetno dugom ibogatom povešću/istorijom. A takvih je u miljeu karate-sporta i u miljeu osta-lih karatea zaista vrlo, vrlo, vrlo... malo. U miljeu savremenih karatea, ne samokarate-sporta, izuzetno je malo intelektualaca, intelektualno orijentisanihosoba uopšte. Postavlja se pitanje i njihove stručnosti i pune kompetentnosti

61

da se bave fenomenom umetnosti tradicionalnog Karatedoa, na odgovarajućinačin i na potrebnom profesionalnom nivou, i na odgovarajućem nivou zna-nja. Ostali nemaju razloga da otvaraju usta.

Ako možeš, budi uspravan kao čempres,Ako ne možeš, budi darežljiv kao palma.

(Sa’adi)

62

*Tradicionalni klasični oblik zen-umetnosti navodim kao Karatedo (u toku izlaganja u tek-stu uvek je dat u ovakvoj transkripciji). Analogno Iaido, Kyudo... Za generalni pojam, gramatičkije najispravnije: karate-do, s obzirom da je u ovoj složenici, u japanskom jeziku „do“ označen po-sebnim ideogramom, a u našem jeziku je to zajednička imenica. Ako se navodi u obliku Karate-do,to označava unikatnost, jedinstvenost ili posebnu priliku (leksičke) upotrebe. Navedeno kao Ka-rate-do podrazumeva umetnički ili drugi seriozni vid poimanja pojma, ali ne nužno kao tradicio-nalni oblik zen-umetnosti.

ČOVEK KOJI JE TRI PUTA REKAO „NE“

Stara legenda kaže da je u srednjevekovnom Japanu živeo mudri zen-uči-telj Itoku. Majstor Itoku je živeo u maloj kolibi na vrhu udaljenog brda, sa-svim skromno, bez ikakvog komfora, najčešće sam, ili ponekad sa nekim odretkih učenika, koje je primao na obuku nakon rigorozne provere.

Njegovo znanje zena i savršeno postignuće bilo je toliko, da je živeo bezreči. Pouku iz zena je davao ne-govorom. Po legendi, više od pola veka, nijeizgovorio nijednu reč.

Po svojoj mudrosti i savršenom poznavanju zena, bio je poznat u celomJapanu, i priča o starom mudracu se prenosila od usta do usta, tako da su svisa poštovanjem govorili o njemu.

Mladi car, koji je upravo bio krunisan, i tek je stupio na presto, često jeslušao legendu o mudrosti i umeću starog mudraca, i poželeo je da i sam učiod savršenog majstora.

Pozvao je svog najstarijeg i najuglednijeg savetnika, i rekao mu je daode do majstora Itokua, i da ga zamoli da doñe na carev dvor, da poučavamladog cara.

Carev savetnik je došao u kolibu majstora Itokua, učtivo se predstavio,duboko se poklonio, i sa poštovanjem je upitao mudraca:

„Da li si ti majstor Itoku ?“.Majstor Itoku mu odgovori: „ne“.Carev savetnik mu je preneo carevu molbu, da mu stari mudrac bude uči-

telj, rekavši mu da bi caru bila počast da može da uči zen od takvog mudraca.U carevo ime, upitao ga je da li bi došao na carev dvor, da mu bude učiteljzena.

Majstor Itoku mu odgovori: „ne“.Izašli su iz kolibe čuteći, i bez ijedne reči su pošli ka carskom gradu.

Kada su stigli na carev dvor, savetnik je uveo majstora Itokua u svečanu ca-revu odaju. Car je ustao sa prestola, poklonio se starom mudracu, i učtivo gaje upitao:

„O, poštovani mudrače, da li želiš da budeš moj učitelj ?“Majstor Itoku mu je odgovorio: „ne“.I otišao je. Vratio se u svoju kolibu.

63

Odlazeći iz života, blagosiljaj smrt.Prethodno prokuni ceo svet i sve ljude.

(Niče)

PRVI DEO

Ono što pobeñuje uvek je goreod onoga što je pobeñeno.

(Adorno)

BORILAČKE VEŠTINE

Kako je polje znanja i dejstava borilačkih veština izuzetno široko, a nji-hovo studiozno upoznavanje zahteva više i duže od celog života jednog poje-dinca, svesni smo da smo rekli samo jedan deo istine, a to nam je i bio cilj. Jer,reći „celokupnu istinu“ – sve o borilačkim veštinama, po rečima samih učite-lja je besmisleno. Sve knjige do sada napisane, i svi učitelji, sa svim svojimznanjem i iskustvom, ne bi mogli da prezentuju „sve“ u borilačkim veštinamajer je njihovo polje neiscrpno. Što se pojedinac više uspinje na stazi znanja,veća su neistražena prostranstva koja on pred sobom vidi i nikada ih sva nemože dosegnuti, jer se uvek nova pojavljuju; zato je njegov život prekratak, asnage suviše male.

Borilačke veštine imaju u sebi jednu iracionalnu komponentu, apsolutnucrtu: da su nemerljive i neobuhvatljive, što važi ponajviše za klasične veštine,od kojih mnoge i baziraju na toj ideji. Većina borilačkih veština ima filosof-sku i psihološku osnovu, transcendentalnu ideju, iracionalne metode, klasi-čnu, tradicionalnu metodologiju, ako se posmatraju u svojoj originalnoj formi.Tu je važno iskustvo, spoznaja, intuitivni nivo, uz poznavanje posebnih sta-nja svesti, veliku volju, često i mistični odnos prema stvarnosti, naglašeni in-dividualizam, pri čemu suština veštine uopšte nije iscrpljena.

Stari učitelji kažu da se suština veštine ne može izreći niti svesno razu-meti, jer je iracionalna, dostupna najdubljim nesvesnim strukturama čoveči-jeg bića, često arhetipskim modelima saznanja. Ovako shvaćene veštinepredstavljaju hermetičke sisteme i u mnogim drevnim veštinama nailazimona tragove drevne istočnjačke hermetičke tradicije – vedante, lamaizma,yoge, zena... U klasičnim veštinama, na hermetičkom poimanju i individual-noj psihičkoj evoluciji, insistira se u zavisnosti od instruktora ili učitelja.

Shvatajući da pred sobom imaju široko polje istraživanja, autori su odlu-čili da, ipak, daju i svoju prezentaciju, a da kratke osvrte na neke idealističke,filosofske, mistične, psihološke (psihoanalitičke u rudimentarnom obliku)aspekte veština baziraju na kazivanju eksperata ili poznavaoca tradicije i kla-sike veštine, njenih drevnih principa i filosofija. Kao i u svojim prethodnimknjigama, tako i u ovoj, autori izbegavaju da daju svoj sud ¬ili naturaju svojeeventualno mišljenje o tome šta je dobro a šta ne, šta je realno a šta ne, jer tone bi bilo korektno ni prema borilačkim veštinama, a verovatno ni prema či-taocu. Sam čitalac ima priliku da se osvrne na sve aspekte veštine i da, even-tualno, stvori svoje mišljenje i da donese neki svoj sud, što je kvalitativnokreativnije nego da to čine autori. Kritika borilačke veštine se najčešće svodina kritiku svog viñenja te borilačke veštine, jer je ona obično toliko široka

67

oblast da potencira to, individualno inicirano mišljenje, nastalo na temeljuupoznavanja sa bazičnim principima i vežbanju tehnike, eventualno dubljempoimanju iracionalnih i filosofskih principa i baze veštine u njenom tradicio-nalnom obliku.

Zbog prostranosti individualizma, iracionalnosti i postojanja filosofsko-psiholoških osnova u klasici veština, a svi modernizovani oblici veština su na-stali na osnovu klasičnih, autor pristupa grañi uz ograde i u okviru koji je ovdeodreñen. Jer, roñen je na zapadnoj hemisferi, pa je jasno da sve što on pre-zentuje prolazi kroz prizmu njegove svesti, znanja odnosno predznanja o tojoblasti.

Borilačke veštine su poseban fenomen i njegovo čak i površnije razu-mevanje zahteva puno volje i dobre volje, otvorenosti, kritičnosti ali i želje dase nešto novo nauči, da se stari uhodani sistem mišljenja ili ograničenostnekim do tada važećim činjenicama prevaziñu. Ako to situacija zahteva ili či-njenice nameću, zahteva i odricanje od predrasuda, stereotipnog ili malogra-ñanskog modela razmišljanja i, pre svega, praksu. Onaj ko se bavi veštinom,ili njome ne bavi, ko ne proñe muke, znoj, psihofizički napor, ne provede nizgodina aktivno u sali za vežbanje, osuñen je na akademski ili spoljni pristup,a svi veliki učitelji tvrde da je takav pristup nemoguć. Da bi se veština razu-mela, valja živeti sa njom, biti u njenim tokovima, gajiti posebnu ljubav premanjoj i njenom razvoju.

Borilačke veštine su na raskrsnici izmeñu tradicije i savremenosti i do-nose sobom dilemu da li su prvenstveno veštine, umetnosti, veštine odbraneili pogled na svet/život. Vrlo je teško naići na dva istovetna tumačenja jedneiste veštine, ako nisu uzajamno u interakciji ili uzajamno inicirana. Ovu sa-vremenu dilemu, trend veština da se omasovljuju kao veštine samoodbrane ilisportski vid veštine, a ne kao sistemi samospoznaje, sa svim svojim psihofi-losofskim implikacijama, svaka od veština, svaki od istaknutih učitelja, gru-pacija, nacionalnih ili nadnacionalnih organizacija te veštine rešili su,deklarativno, i u skladu sa tim, više ili manje utiču na javno mnenje, mišlje-nje svojih članova ili učenika. Jer, svako od veštine uzima samo jedan deo,ono što mu je potrebno, bilo to mudrost, „sport“, „rekreacija“, često i novac,koji je veoma uticajan u savremenom svetu borilačkih veština, a naročito naZapadu. U skladu sa tim postoji i dosta, više ili manje sličnih ili različitih mi-šljenja, stavova, koji često pretenduju da budu oficijelni, važeći stavovi nekihod grupacija, organizacija, profesionalaca ili amatera, u domenu neke od ve-ština.

Ovde bismo izbegli svaku arbitražu, kao i pokušaj arbitraže. Cilj nam jebio da prezentujemo nešto od lepote, humanosti, plemenitosti, savremenostii tradicije veština, njihove ideje i prakse; nešto od učenja starih majstora i vr-hunskih instruktora današnjice, bez ikakve polemičke ambicije ili arbitražnogstava. U skladu sa tim napisali smo ovu knjigu koja je prvenstveno namenjenačitaocu – pojedincu koji je željan znanja a ne praznih reči, kritike ili polemike,ali i objašnjenja nekih pojava, fenomena borilačkih veština koje su danas

68

stvarnost, tu, oko nas. Mnogo je toga što je zlonamerno i pogrešno, neistinitoi naivno objašnjeno. Previše činjenica koje se zanemaruju i previše iskon-struisanih poluistina koje se potenciraju. U ovakvom stanju najviše trpeupravo učenici, entuzijasti, zaljubljenici u borilačke veštine, ali i svi ostali umiljeu (te) veštine, pa je ova knjiga njima i namenjena. Ukoliko je i malo do-prineo da se stanje popravi, ako je doprinelo porastu znanja i umeća u domenuveština, a porazu neznanja i neistina, autor će smatrati da njegov trud nije biouzaludan, njegov zadatak na najboljem putu da se ispuni, i da su cilj i oprav-danje postojanja ove knjige ostvareni.

Ispred tebe je prvi put.Pogledaj ga.

Ispred tebe je drugi put.Pogledaj ga.

Ispred tebe je treći put.Pogledaj ga.

A onda poñi četvrtim putem.(Čuang Ce)

69

Ljudi mogu da veličaju istinu.Istina ne može da veliča ljude.

(Konfučije)

BORILAČKE VEŠTINEU SAVREMENOM SVETU

Evidentno je da borilačke veštine predstavljaju nešto više od prolaznogfenomena (i) na takozvanom „zapadu“, gde su, jedna prateći drugu, stigle pe-desetih, šezdesetih, a poseban „bum“ napravile su sedamdesetih godina pro-šlog veka. Interesovanje najšire populacije za njih dovelo je do toga daklubovi, organizacije, instruktori... budu prisutni u velikom broju iole većihgradova Evrope i SAD, gde ogromna većina veština vrši najjaču ekspanziju iima najčvršće pozicije. Borilačke veštine, koje su do 20. veka bile poznate,priznate i izučavane samo na svom matičnom području i vrlo često bile tajne,poznate užem krugu ljudi, danas i u svojim matičnim zemljama doživljavajukvantitativni razvoj populacije, učenika, sledbenika, pristalica... što ne značiautomatski i kvalitativnu regresiju, kako bi to neki od najtradicionalnijih uči-telja hteli da prikažu. Ipak, svet je danas mnogo kompleksniji, a uticaji, ideje,znanja, informacije... se menjaju, prepliću i šire mnogo mnogo brže negoikada ranije.

Čak i u zemljama odakle veštine vode poreklo, one se omasovljuju i višeda gotovo i ne postoji jedan i jedinstven centralni izvor učenja i organizacije.Ovaj multipli i decentralizovani sistem prenošenja znanja u velikoj meri je su-perioran ostalim i najdominantniji na savremenoj sceni borilačkih veština, na-ročito u poslednjim decenijama. Sigurno je da je ovakvo stanje u zemljamaodakle vode poreklo borilačke veštine iniciralo i slično stanje svuda gde seone vežbaju, ali je evidentan i povratni efekat – pojava da postojanje više or-ganizacija, velikog broja klubova, nezavisnih instruktora u zemljama gde suneke od, po broju članova i uticaju, najsnažnijih veština, stekle odreñene ko-rene i autoritet. Danas bazu veština čine koliko zemlje na istoku odakle ve-štine vode poreklo, sa Japanom na čelu, koji i u savremenom svetu borilačkihveština zauzima sasvim specifično mesto i još uvek ima ulogu koja je bliskadominantnoj, toliko i dobar deo Evrope i SAD.

U samom Japanu još je moguće pronaći originalno učenje i učitelje kojiu velikoj meri poznaju klasiku i tradiciju veština, ali paralelno sa ovakvimshvatanjem, postoje i modernističke tendencije, koje su zaslužne za nekeadaptacije veština i njihovo prilagoñavanje savremenim uslovima. Načelnogovoreći, ovaj pravac je zaslužan za ekspanziju nekih veština izvan matičnogpodručja i njihov konstantan uspon u pogledu brojčanosti populacije koja senjima bavi.

71

Na originalnom tlu, a naročito u Japanu, postoji još i grupa, pravac, uslo-vno rečeno, struja koja prihvata i neguje veštine u njihovom najprimarnijemobliku, odnosno sa njihovom filosofskom/mističnom podlogom. To običnočine sveštenici ili kaluñeri nekih tradicionalnih istočnjačkih religija: budizma,šintoizma, zena... Ovaj pravac je danas vrlo blizak regresu i odumiranju. Zatoje zaslužna i činjenica da društveni sistemi nekih istočnjačkih zemalja ne priz-naju religioznu svest, religiozni stalež tamo nema pristupa, pa je, samim tim,ovakvo shvatanje borilačkih veština nepoznato. Kao drugi važan razlog valjanavesti to da takav pristup veštinama nema želju za ekspanzijom ili porastompopulacije, već za traganjem u unutrašnjim sferama, filosofskim idejama, du-hovnom univerzumu i suptilnim odlikama ljudske duše, pri čemu je materi-jalni svet često i meta prezira takvih pojedinaca (sveštenika).

Kako savremeni svet, bilo na istoku, bilo na zapadu, nema posebnih afi-niteta prema religioznoj misli uopšte, sem zaista sporadičnih izuzetaka, i broji uticaj sveštenika istočnjačkih religija su sve manji, a oni sve ogorčeniji i po-vučeniji u sebe, što neminovno rezultira kvantitativnim opadanjem u domenuveštine koju oni usavršavaju.

U Japanu, koji je u ovom domenu stvarno svojevrstan i često teško ra-zumljiv, često su poznavaoci nekih, po tradiciji klasično orijentisanih veština,sveštenici koji, kao deo svoje mistične, religiozne odnosno filosofske prakse,usavršavaju upotrebu veštine sa fanatičnom upornošću i verovatno predstav-ljaju elitu u domenu kvaliteta u okviru te veštine, ako se ona posmatra u svomtradicionalnom obliku. Problem je u tome što, ako pojedinac želi da od njihuči veštinu u njenoj originalnoj formi, mora i sam da postane sveštenik, sasvim implikacijama i posledicama koje takav čin sobom nosi, a što je nepriv-lačno i neprihvatljivo za ogromnu većinu onih koji se za veštine interesuju iželeli bi da ih uče na izvoru, bili oni sa istočne ili sa zapadne hemisfere. Bašzbog ovih svojih odlika, ovaj način, shvatanje veština, najmanje je, gotovo ni-malo rasprostranjen izvan zemlje odakle veština vodi poreklo, a i tamo je obi-čno brojčano inferioran.

Na tlu zemalja odakle potiču borilačke veštine, a naročito u Japanu, or-ganizacije, klubovi, instruktori koji imaju ozbiljan odnos prema veštini su uvećini i obično imaju dominantnu ulogu. Šarlatani, neznalice, hvalisavci ilovci u mutnom tamo su reñi, ali ih ima, i obično bivaju raskrinkani i onemo-gućeni, ili barem anatemisani od strane zvaničnih organizacija. Na tlu istoč-nih zemalja veštine su najvećim delom veštine, poštuje se i nešto od tradicije;postoje posebna pravila ponašanja, odnosi su u ozbiljnim organizacijama ko-liko-toliko regulisani. I na tlu tih zemalja prisutan je trend da se neke veštinedovedu na nivo sporta koji ima pristalica obično meñu mlañim članovima, iinstruktorima.

Što se SAD tiče situacija je specifična zbog specifičnog pogleda na svetkoji postoji u toj zemlji, i zbog mentaliteta stanovništva. Načelno govoreći,tamo su veštine prihvaćene i kao veštine i kao sport, ali u specifičnom obliku.Tu su veštine najviše povezane sa biznisom, reklamom, sistemom „zvezda“,

72

uticajem na spoljašnjem planu. Kako je tamo razvijena industrija koja proiz-vodi (i potrebnu i nepotrebnu) opremu za borilačke veštine, a koju valja ne-kome i prodati, veliki je broj blic-kurseva koji obećavaju čuda, veštinama sepridaje posebna moć u dijetetici, porastu psihofizičkih kvaliteta za veomakratko vreme. Moćna reklamna mašinerija je uvek vezana za naivnu mistikuorijenta i legende.

Od instruktora se ovde ne traži prvenstveno znanje nego uspeh, i to brz,jer Amerikanac za svoj novac želi da dobije što više. Ovako shvaćene veštineu mnogome gube od ozbiljnosti i tradicionalnog duha i prilogoñavaju se men-talitetu sredine u kojoj se prezentuju.

Na tlu SAD profesionalizam u domenu veština se najviše odrodio od nji-hove tradicionalne suštine i ideje. Tako neka „profesionalna“ takmičenja u„karateu“, „kung-fu“-u, znače i gladijatorsku borbu, punu krvi i povreda, ne-ukosti i želje da se masi prikaže atrakcija kao i, u krajnjoj liniji, beda i minor-nost propalih i promašenih ljudi, nesigurnih pojedinaca. Za tu krvavu, jeftinui jadnu priredbu, u kojoj učestvuju primitivni borci željni slave, novca i krvi,koji tim putem kreću uz lomljenje kostiju, glave, ekstremiteta, ponekad i in-validiteta, masa koja to posmatra plaća skupe ulaznice, da bi videla krv, jer jekoličina prolivene krvi istovremeno i merilo vrednosti takvog „takmičara“ isvakog pojedinog „takmičara“, pri čemu se prizor u dvorani i na borilištu ve-rovatno malo razlikuje od brutalnih prizora iz rimskih gladijatorskih igara. Uime „realnosti“ gubi se ljudskost, humanost, osećaj za meru, a vulgarni, div-ljački i primitivni elementi dominiraju, jer na takvim priredbama, za novac seradi i gleda sve, ili gotovo sve.

Ovaj „pravac“ u borilačkim veštinama, nažalost ima i dosta pristalica,što je posledica ekonomskog momenta, moćne reklamne mašinerije, čitavogsistema laži, zabluda, pogrešnih tvrdnji i tumačenja, ne bi li se našlo nekakvo„opravdanje“ za krvavi spektakl. Upravo zbog neozbiljnosti i površnosti, kaoi gladijatorskog poimanja, prosečan Amerikanac ne smatra borilačke veštinenečim ozbiljnim, nečim što zaslužuje pažnju, ponajmanje poštovanje.

U Evropu su veštine stizale jedna za drugom, u talasima, pri čemu su njihnekoliko bile i ostale najsnažnije, uz odreñene smene primata i dominacijunekih drugih veština, što ima sporadični ili lokalni karakter. I tu su borilačkeveštine prihvaćene kao sportovi ili kao veštine, pri čemu je nivo kvaliteta vrlorazličit. U Evropi instruktažu vrše i vrhunski učitelji koji vode liniju od osni-vača modernih pravaca veština, ali i osobe minornog znanja. Zato je teško naćiujednačen kvalitet. U Evropi sportovi nastali na osnovu veština su sigurnoproporcionalno snažniji nego u SAD, sa velikim oscilacijama u kvalitetu, odvrhunskog do minornog. Broj šarlatana i neznalica je umeren, varira od zem-lje do zemlje i od veštine do veštine. Uz odreñeno iskustvo, kritički odnos ivolju i upornost u traženju, moguće je pronaći i kvalitetnog instruktora većineveština i ozbiljno orijentisanu veštinu, bez obzira na nivo i dozu tradiciona-lnosti odnosno originalnosti.

73

U Evropi, a posebno u SAD, neke veštine su pronašle svoje mesto u po-sebnim službama, vojsci, policiji, službama bezbednosti, i to sa promenljivimefektom i kvantitetom, ali i u nekim desničarskim organizacijama, i špijun-skim službama. Reklama i reklamna mašinerija, periodika i izdavačka delat-nost nešto zaostaju za SAD i u materijalnom vidu i po ekonomskoj snazi, i pobroju i po glasnosti.

Shvatajući ovakvo stanje, gde prethodni radovi predstavljaju samo leti-mičan pregled bez iole studioznih pretenzija, vrlo je lako izjaviti da je stanje,blago rečeno, neorganizovano i složeno. Još jedna pojava, koja je pratilac bo-rilačkih veština gde god se one pojave je povezivanja borilačkih veština i kri-minala, siledžijstva, nasilja. U tom smislu i mediji imaju odreñenu ulogu, alii urbani mitovi, priče, prepričavanja i verovanja.

Meñu neupućenima postoji veliki broj pogrešnih, naivnih tumačenja ve-ština, dosta neistina, zabluda, predrasuda, nepotpunih tumačenja. Možda jerazlog tome to što je, u domenu veština, vidljivija njihova borilačka negoidejna komponenta, pa pri pomenu neke od veština neupućeni pojedinac do-življava asocijaciju tuče, krvave borbe, u najboljem slučaju samoodbrane. I usamom članstvu borilačkih veština ima kukolja, prikrivenih siledžija, agresi-vnih ličnosti i pojedinaca sa slabom emocionalnom kontrolom. Takvi i njimaslični pojedinci često imaju nesmetani pristup u salu za vežbanje. To je ozbi-ljan problem borilačkih veština. Možda je tu krivica i do instruktora ili trenera,čiji je nivo znanja nizak (japanski učitelji bi rekli: stepen poznavanja ljudskoguma nizak) ili koji, povodeći se za ekonomskim momentom, primaju nese-lektivno učenike i prezentuju znanje neproverenim pojedincima. Doduše, po-stoje objektivne teškoće u vidu velikih grupa, gde je nemoguće više pažnjeposvetiti pojedincu, njegovom radu, psihičkoj strukturi i odnosu prema ve-štini, crtama ličnosti. Takoñe je čest slučaj da je instruktor plaćen direktno iliindirektno prema broju članova ili, eventualno, rezultatima, a ne prema ulo-ženom radu. Isto tako je vrlo teško, a kod nas gotovo i nemoguće, reći nekompojedincu da ne može da dolazi na treninge, jer je vežbanje veština javno isvima dostupno, sve dok taj pojedinac bitno ne prekrši pravila ponašanja i nedoñe u sukob sa zakonom, ili ne napravi niz uzastopnih ispada, jer bi supro-tno to značilo autokratsku moć pojedinca, najčešće trenera.

I u miljeu borilačkih veština, ali i izvan njega, dosta je osoba koje svo-jim ponašanjem, izjavama ili aktivnošću krnje ugled veštine, Postoji i odre-ñeni trend da se veštinama pripiše za njih negativan karakter. Kada anonimanpojedinac učini nešto što se sukobljava sa zakonskim, moralnim, običajnim isličnim normama, on najčešće nastupa kao pojedinac. Ako neki od učenika,sledbenika, pristalica neke veštine učini to isto, pogotovu ako je u pitanju na-silničko ponašanje ili, eventualno, krivično delo gde je upotrebljeno nasilje,on se tretira u javnosti i štampi kao reprezentant te veštine, u očima javnostise poistovećuje sa tom veštinom, koja nedužna trpi negativne posledice ispadajedne „crne ovce“.

74

Taj pojedinac je judoka, karateka, aikidoka, i on je time vezan za veštinu,pa se njegovo ponašanje i posmatra u tim okvirima. Pošto ovakvi slučajevi,po pravilu, dobijaju odreñeni publicitet, o toj veštini i o borilačkim veštinamauopšte se stvara pogrešna, iskrivljena, odnosno negativna slika. Veština stičelošu reputaciju, gubi renome i autoritet. Možda su za to delimično odgovornii pripadnici pojedinih veština, klubova, organizacija, jer u takvim okolnostimaretko istupaju javno, ne traže javne demante, da speru ljagu sa veštine. Moždabi javnosti i nepoznavaocima valjalo konstantno i dovoljno glasno i preciznogovoriti da je taj akt, to delo - delo pojedinca, i da je u svojoj suštini istovre-meno i direktno suprotstavljanje osnovnim principima veštine, da to nije bilademonstracija te veštine već njena negacija, da taj pojedinac nije postupio takozato što je tu veštinu učio već zato što o njoj nije dovoljno naučio, što je pre-kršio osnovne norme i zakone te veštine, iz bilo kojih razloga. Vrlo često in-struktori prelaze ćutanjem preko javno iznesenih neistina, generalizacija naštetu veštine, bilo zato što se ne osećaju pozvanim, bilo zbog odreñene intro-vertnosti koja se nalazi u bazi gotovo svih borilačkih veština.

U ovom slučaju ćutanje u očima javnosti ne znači superiornu, dostojan-stvenu negaciju tog čina i odricanje od njega, već ćutanje zbog nemoći da sebrani, stida zbog postojećeg stanja. Možda su drevni japanski učitelji moglida ćutanjem i dostojanstvom, nereagovanjem (spoljašnjim), zadrže dostojan-stvo, renome i autoritet veštine, ali danas, u doba javnosti i dominacije sred-stava masovnih komunikacija, takav stav može više da naškodi veštini negoda joj doprinese. Čak i danas ima učitelja, trenera i instruktora koji ćutanje iizbegavanje publiciteta smatraju najboljim rešenjem i pribegavaju im u datimokolnostima, u skladu sa drevnom tradicijom.

Možda je zato moguće u instruktorskoj praksi sresti pojavu da roditeljičesto nerado i brižno puštaju, naročito mlañu decu, da se aktivno bave nekomborilačkom veštinom, jer su za tu veštinu vezane, u pričama koje kolaju, „či-njenice“ o siledžijstvu, grubosti, tuči, neretko i kriminalu. Tome na ruku idu itreneri, kojima kada uñete u salu, najčešće vidite „sportsku borbu“ gde domi-niraju grubosti, povrede, neretko i krv, a koja se od realne tuče razlikuje veomamalo ili gotovo nimalo, izuzev po mestu dešavanja ili dozvoljenosti.

Umesto reči (i dela!) o plemenitoj ideji i humanoj suštini borilačkih ve-ština, o njihovom dejstvu na psihofizičke kvalitete, o razvoju ličnosti, samo-pouzdanja, discipline i samodiscipline... lideri pojedinih veština pružaju zidćutanja, ili na treninzima grubost i krv. Da stanje nije takvo kakvo je, da u jav-nom mnjenju ne postoji toliko predrasuda i pogrešnih mišljenja, verovatno bii roditelji mirnije, češće i bezbednije odobravali svojim potomcima bavljenjenekom od borilačkih veština, znajući da im time pružaju mogućnost da otvorehorizonte i sazru, da se osamostale, steknu svoje ime i renome meñu vršnja-cima, a da borilačke veštine dobiju pravi podmladak i široku bazu. Možda bašzbog ovakvog mišljenja koje vlada, neke borilačke veštine oskudevaju uprointelektualno orijentisanim osobama, osobama koje ne interesuje tuča igrubost, a koje se povode za pogrešnim ili neistinitim informacijama i pred-rasudama.

75

Sve se češće dešava, sa porastom broja onih koji se veštinama bave i ši-rokom mrežom klubova, da svi oni koji to žele, mogu da dobiju pravu, stru-čnu i istinitu informaciju o mnogim pitanjuma i domenu borilačkih veština.Naravno, samo na pravom mestu, gde je onaj koji se bavi pedagoškim radomdoista stručan za to. Jednom roditelju mnogo znači i kratak razgovor, infor-macija da mu dete uči veštinu kao samoodbranu, psihofizičku aktivnost sasvim implikacijama koje iz toga slede, a da tu grubosti ili nasilju nema mestai, što je najvažnije, da se to u praksi i ostvari. Možda je to dužnost svih subje-kata borilačkih veština, dužnost prema veštini koju vole i kojom se bave, idužnost prema sebi samima: da istina potisne neistinu a stvarna informacijapredrasudu.

Postoji još nešto u savremenom trenutku borilačkih veština, što bi tre-balo da predstavlja predmet pažnje. To je samo postojanje i ekspanzija ovihveština u savremenom svetu. Jer borilačke veštine u svom originalnom oblikupredstavljaju i tradiciju i deo prošlosti. Kako inače razumeti da svet kompju-tera, digest-a, interneta, materijalnih dobara, hedonističke filosofije, uske spe-cijalizacije, prihvata i neguje orijentalne borilačke veštine, čija klasika bazirana introvertnosti, iracionalnosti, trpljenju, svakodnevnim naporima, skrom-nosti i poniznosti, ljubavi prema životu onakav kakav je, bez želje za prome-nom, preziranju materijalnih dobara, na spiritualnom potencijalu i spiritualnojevoluciji. Mislimo da ovaj fenomen, gotovo paradoks, do sada niko nije oz-biljnije istražio, niko mu nije posvetio dužnu pažnju, niti je bilo nekog stu-dioznijeg pristupa ovoj temi. Ovom mišljenju se može izneti i kritičkaprimedba da su se neke veštine prilagodile, promenile, i da su tek kao takvestekle masovnost i uticaj. To je, dobrim delom, tačno, jer u svom originalnomobliku veštine ne bi nikako mogle da računaju niti na masovnost niti na eko-nomski momenat. Taj ekonomski momenat je dvosekli mač svih veština. Kaoi sve drugo na zapadnoj hemisferi, borilačke veštine su postale biznis i u za-visnosti su od ekonomskog efekta koji ostvaruju – bez njega ne bi mogle dapostoje na ovaj način, niti da računaju na masovnost, popularnost, autoritet.Sa druge strane, taj ekonomski momenat je zapretio da ozbiljno ugrozi suštinu,srž veština, njihov plemeniti i humani cilj, kao i praksu koja je vekovima bilaiznad puke materijalne stvarnosti, tačnije rečeno, predstavljala je predmet du-hovnog elitizma.

I pored svega ovoga, ostaje nejasna privlačnost veština za pojedince nazapadu, jer su neke od njih, dobrim delom i zadržale tradicionalni duh, meto-dologiju, praksu... Iracionalna komponenta je bliska suštini drevnih borilačkihveština, dok mi na zapadu mislimo i postupamo uglavnom racionalno. Rad navećini veština, a koji pretenduje da dovede do kvaliteta, izuzetno je naporan,svakodnevan i sistematski, a njegovi rezultati su, dobrim delom, nemerljivi ipodložni slobodnoj oceni, izuzev onde gde su veštine prihvaćene kao sport,gde je ova pojava ublažena zbog mogućnosti kompeticije kao jedne vrste pro-vere.

76

Učenje svake tradicionalno orijentisane veštine zahteva askezu, iskrenu,duboku i potpunu. Na zapadu, gde ideja asketstva retko prodire dublje od ideo-logije asketizma, ovo je prilično nepopularno, a svaki iole asketski nastrojenpojedinac vrlo rado sebi prisvaja oreol mučenika, sa krajnjim ciljem da od togastekne neku korist ili da zavede neku nebuloznu pravdu.

Iracionalna, mistična suština neke tradicionalne borilačke veštine se nesastoji u čudnoj odeći, nerazumljivom ponašanju, molitvama nekom sve-moćnom bogu i namernog potenciranja izolacije. Filosofska osnova borila-čkih veština prezire spoljašnji efekat, pa samim tim i odeću; jedan kimono jedovoljan za nošenje u sali za rad, ali taj valja poštovati i znati nositi. Ponaša-nje, kao spoljašnji vid mišljenja, odnosno životnog stava, takoñe nije predmetfilosofske misli borilačkih veština, a ko namernim izmenama ponašanja po-kušava da dokaže svoju vernost zenu, budizmu, taoizmu... taj je na pogrešnomputu i od ozbiljne introvertne i trancedentalne suštine borilačkih veština nijerazumeo ništa ili gotovo ništa. Molitve bogu, koje su odlika zapadne religio-zne prakse, borilačke veštine shvaćene i kao mistični sistemi ne praktikuju,jer pojam boga ili „boga“ vide u moru, u planinskom vrhu, u cvetu, u životi-nji, u kamenu, u čoveku samom. Ali to nije bog u zapadnom religioznom smi-slu, već duh, život sam, dijalektički posmatran u svome kružnom toku. Tačnijerečeno, mirenje metafizike i dijalektike sa iracionalnim zaključkom, pojam„čiste egzistencije“ koja nije personificirana, a sama misao ima i panteističkuosnovu.

Izolacija od sveta spoljašnje stvarnosti nije „duhovna emigracija“, većPut u unutrašnjost sebe, u najskrivenije tajne sopstvene egzistencije. Ubrzanapsihička evolucija možda, u odreñenim fazama, rezultira i introvertnim po-našanjem i izolacijom, jer takva atmosfera pogoduje progresu na Putu, ali izo-lacija namerno izazvana, nemoćna je da učini bilo šta na planu individualnepsihičke evolucije ako ova nije ranije, unutarnjom voljom, začeta i pokrenuta.

Veliki je broj šarlatana u domenu borilačkih veština i dalekoistočnih fi-losofija, koji spoljašnjim efektima pokušavaju da se nametnu, analogno okre-nutosti spoljašnjem koje je uobičajeno na zapadu, i tako pokazuju svojeneznanje i minornost, jer eksperti ovih sistema ponekad demonstriraju spo-ljašnje dejstvo, ali samo da bi ukazali na unutarnju harmoniju, nepomućeniduševni mir, a i to vrlo retko. Nikada za novac, za slavu, nikada protiv poje-dinca ili na način koji nekome donosi zlo. Postoji mišljenje kod nekih vrhun-skih poznavalaca da se demonstracija u materijalnoj stvarnosti nikada ne radijer je besmisleno unutarnje zbivanje iznositi u spoljni svet, i da to rezultira ne-uspehom, nemoći ekspresije.

Pored svega ovoga borilačke veštine žive i nalaze mesto u ovom našemsavremenom svetu i na istočnoj i na zapadnoj hemisferi, meñu svim slojevima,bogatima i siromašnima, meñu svim socijalnim strukturama, profesijama, ra-sama, verama, prihvaćene su od oba pola, bez obzira na uzrast i socio-kulturninivo. Čak i danas postoje pojedinci koji žele da spoznaju nešto od moću, istinei ideje, iracionalnih komponenti veština. Čak i danas postoje pojedinci koji suspremni da trpe svakodnevne napore i teškoće, da se bore i istraju na putu, pa

77

makar tome posvetili i svoj život. Čak i danas postoje oni kojima materijalnadobra i uživanje nisu jedini ego-ideal, već teže da svoju egzistenciju osmisleupravo tako što će tragati za njenim smislom, ma koliko to traganje bilo bolno,naporno ili dugotrajno, ma koliko izgledalo besciljno.

I danas postoje pojedinci koji žele da svoju unutarnju ideju i poruku do-žive, suštinu shvate, i da ih izraze, da svoju kreativnost potaknu i daju joj novepotencijale, a bez direktne materijalne koristi. Postoje pojedinci koji idu putemda shvate čoveka-boga i čoveka-životinju, da bi došli do čoveka-čoveka, tač-nije Čoveka. Postoje pojedinci koji su spremni da uvek i bezrezervno poštujudužnost, dug i obavezu, da se pokoravaju zakonima časti i prihvate stroge eti-čke i humane kanone delanja, bez obzira na žrtve koje to zahteva ili problemekoje valja rešiti.

Čak i danas postoje pojedinci koji žele da se bore i da istraju na Putu bezželje da u toj borbi pobede, već da uživaju u činu borbe sa sopstvenim slabo-stima, sumnjama i strahovima, ohološću i egoizmom, da služe istini i ideji,pravdi i vrlini, bez obzira na teškoće i odricanja, a bez ikakve plate ili nagrade,smatrajući to svojom dužnošću, bez gordosti ili lažnog ponosa. Oni žele da sa-čuvaju ponos i dostojanstvo, poštovanje i individualnost, čak iako to znači ne-maštinu, odricanje, pa čak i smrt ili život lutalice, bez doma i ikoga svoga. Onismatraju svojom dužnošću i obavezom da pomognu drugome u nevolji bezobzira na žrtve, da se bore za pravdu i istinu, protiv nasilja, agresije i ugnje-tavanja drugih, da pomognu slabima, nemoćnima, bližnjima u nevolji, ali takoda pomoć ne bude i uvreda, već kako to istočnjaci kažu „umesto da mu pru-žim ruku, ja činim da je on sam sebi pruži“.

I danas postoje ljudi koji su spremni da žrtvuju svoju profesionalnu afir-maciju i privatni život, slobodno vreme i energiju, materijalno blagostanje,udobnost, sigurnost i bezbednost, naklonost da trpe prezir, bojkot i odbaciva-nje okoline i svojih najbližih, nerazumevanje, „dobronamerne savete“, usam-ljenost i patnju, da bi se borili za neizvestan, privlačan i bolan cilj, na Putuborilačkih veština (ili Marcijalnih umetnosti...).

Jer danas, kao što je to oduvek i bilo, borilačke veštine nose pojedinci,individualci. Masovnost borilačkih veština nikako nije proporcionalna njiho-vom kvalitetu. Broj članova, takmičenja, uspesi, visoka zvanja instruktorskogi trenerskog kadra, za istočnjačke učitelje nisu dobar pokazatelj kvaliteta. Kva-litet pokazuje progres u duhovnoj sferi, porast humanosti, plemenitosti, dis-cipline i samodiscipline, odgovornosti, a kako je to isključivo individualnomerljivo, uspeh u domenu veštine individualan je, i uspeh veštine je, u suštini,uspeh pojedinca, „Uspeh sa samim sobom“. On je neizreciv, neprenosiv, ne-merljiv. Ti individualci koji nose veštine i predstavljaju jedan od razloga nji-hovog postojanja, njihov kvalitet – to su klasični individualci, često samargina stvarnosti, često „poniženi i uvreñeni“, prezreni, usamljeni, ostav-ljeni i nesrećni. Često su lutalice, bez doma i domovine, bez porodice i ikogsvog, usamljeni se kreću strmom planinskom stazom koju zovemo Put.Upravo ovakvi ljudi su našli svoje mesto u individualnosti koju pružaju ve-

78

štine, svakodnevno iskušavajući izazove koji se nazivaju napor i neizvesnost,„duhovni progres“ i usamljenost, nerazumevanje i večita marginalna pozicija– najčešće odrednice ozbiljnih učenika tradicionalnih borilačkih veština. Jer,u ovom našem složenom svetu gde je latentno nasilje uvek prisutno, postoje ioni koji na nasilje odgovaraju nenasiljem, koji u trpljenju i dostojanstvu videput i izraz, rešenje egzistencijalne krize, svoj put.

Prethodni redovi možda liče na hvalospev ili žalopojku, pritajeni protestili želju da se javno iznese jedna pojava koja to zaslužuje. Možda su nas do-nekle vodili i ovi poslednji motivi, ali dominantna je bila ideja da se kaže neštoo borilačkim veštinama i ljudima koji se njima bave, i to danas, ovde, oko nas.Da se iznese i stvarno stanje, napravi presek sadašnjeg trenutka veštine, ali iiznese subjektivni stav najozbiljnijih poklonika tradicionalno orijentisanih bo-rilačkih veština, jer oni drugačije ne bi priznali, ne bi smatrali za svoj, niti zaistinu. Samo u tim okvirima i samo odrednicama valja razumeti prethodnestranice koje i jesu to – kratak pregled borilačkih veština danas, njihovogmesta, uloge, vrlina i problema, uspeha i dometa, napisane za čitaoca koji želida se i o ovom obavesti, a kojega dublje, analitičke studije ili nečije pojedi-načno mišljenje manje zanimaju.

Dužnost samuraja je teška kao planina.Smrt samuraja je laka kao pero.

(General Ichida)

79

Ne čineći ništa, postižemo sve.(Miyeuki Sonzai: Wu Wei)

DO i JUTSU

Velika većina japanskih, i dalekoistočnih marcijalnih umetnosti i borila-čkih veština postoji u dve osnovne verzije: Do i Jutsu. „Do“ verzija je običnoistorijski mlaña od „jutsu“ verzije, iako su principi i veštine u „do“ verziji dre-vni. Termin „do“ je čest u savremenim verzijama na pr. judo, kendo, kyudo...i obično označava da je ta veština tradicionalno orijentisana i da ima odreñenuteorijsku, filosofsku i psihološku podlogu.

Sam termin „do“ je japanski i u dobroj meri je neprevodiv, jer ima višediferenciranih značenja, a njegovo prevoñenje je dobrim delom uslovljeno ikvalitativnim znanjem onoga ko prevodi, njegovim osećajem za fine razlikei nijanse u značenju u zavisnosti od konteksta. Većina savremenih prevoda naengleski jezik (engleski prevodi originalne literature, a i originalnih dela natom jeziku iz oblasti borilačkih veština je najviše), termin „do“ prevodi se sa„way“ ili, reñe, „path“.

„Way“ znači „Put“, ali to ne mora biti isključivo fizičko prelaženje odre-ñenog rastojanja, a „Path“ znači puteljak, staza. Oba ova termina, a naročitoprvi, sve češće, gotovo isključivo se koriste za prevod termina „do“.

Jedan japanski instruktor, upitan da prevede koliko-toliko jasno makar iopisno ovaj termin, uz ogradu da je sve implikacije ovog termina nemogućeadekvatno prevesti na (u ovom slučaju) engleski jezik, i da „do“ može da seshvati u svome složenom značenju, samo u celoj reči – složenici, kao što jeaikido, kendo, karatedo..., odgovorio je da bi se termin „do“ (uopšteno) naj-bolje shvatio kao Put, metod, način, modalitet, kretanje ideje, da „do“ znači iposeban filosofski metod progresa, a ima i neke religiozne implikacije.

Termin „do“ je japanski naziv za Tao (kineski) ili Put. Filosofski i reli-giozni pravac koji ima za predmet učenje o Tao, naziva se Taoizam. Imao jeduboke korene u prošlosti i prisutan je u osnovi filosofske ideje borilačkih ve-ština. Tao je, u suštini, iracionalan pojam učenja i odnosi se na ideju da sve štopostoji ima svoj početak, trajanje i kraj, a da se to dejstvo dešava u ciklusima.Ovakav ciklus poseduje sve što postoji: biljke, životinje, čovek, planine, reke,sunce, mesec... Tao u užem smislu znači Put odnosno Staza, kao poseban videgzistencije na putu psihičke evolucije, sama psihička evolucija, i mnogenjene implikacije. Tao je stvar izbora i stvar uvida. Tao se nalazi iza svega štopostoji, on predstavlja idejnu suštinu ili pravu prirodu fenomena, pri čemu ječulna informacija neadekvatna. Tao se spoznaje tek kad se prevaziñe svet čula,saznanja, razuma, logike, svesnog razmišljanja, umovanja...

Otuda i dolazi sveobuhvatnost „do“ jer „do“ je Put, a Put je svojstven tra-diciji borilačkih veština. U svojoj „do“ verziji, učenje drevnih veština kaže daje sve što se spozna čulima iluzija, obmana. Da bi pojedinac došao do istine,

81

do prave suštine svega postojećeg, on mora da spozna „do“. U krajnjoj liniji,spoznaje da je i sama tehnika iluzija, obmana, „spoljna strana stvari“, i da teh-nika ima svoj „do“, svoju iracionalnu suštinu, da se Put ukazuje u svoj svojojsvetlosti u magnovenju; on je spoznaja a ne misao, ideja koja traje.

„Pitati je možda momentalna sramota, ali ne pitati i ostati neuk, doži-votna je sramota“. Ovu maksimu vrlo često učitelji veštine uzimaju u usta.Jer, ovde, pitati ili ne pitati, nije etička dilema već gnoseološka, čak i ontolo-ška (tačnije: ontognostička) u nekim svojim implikacijama. Pitati, u ovom slu-čaju znači tražiti Put, želeti da se pojedinac nañe na njemu. Ali, ma koliko senapora (u spoljašnjoj stvarnosti) ulagalo u to da se nañe Put, učitelji kažu daje to nemoguće, jer Put je nemoguće naći, na njemu se može biti ili ne biti. Toje unutrašnji čin spoznaje, uvida koji nije baziran na razumu, niti je taj uvidna svesnom nivou, jer je, u suštini, odgovor na večno pitanje: „Šta je suštinasvega postojećeg?“. Umesto materijalizma, idealizma, pragmatizma ili bilokog drugog „izma“, ovde je odgovor sasvim iracionalan i nalazi se upravo naPutu. Ova ideja je duboko iskustvena i vrlo ju je teško verbalno izraziti; po re-čima učitelja zena, ludost je da se istina života verbalno iskazuje.

Drugi mogući pristup je akcija, dejstvo, i ono je bliže Putu od čiste misli,ali ne svaka akcija, već ona koja dolazi iz dubine nesvesnog, koja je duboko itrajno individualna, kreativna.

Pojedinac uči na Putu neke od univerzalnih, iracionalnih istina. Boravakna Putu i kretanje putem, najteža je stvar koja postoji, jer je Put obavijen hi-ljadama sumnji, briga i teškoća, strahova i provalija koje izgledaju nepremo-stive. Rešenja nema u svakodnevici, u stečenom iskustvu, u racionalnomsavetu ili logičnom razmišljanju. Jer „kamen s puta mišlju pomeriti nećeš“.Svaka od prepreka ima i svoju subjektivnu stranu, bez nje je nesaglediva, abaš tu, subjektivnu stranu, valja nadvladati, pa će i realnost date prepreke osla-biti i ona će biti nadvladana. U suštini, uči „do“, sve što postoji u nama je sa-mima i borba sa samim sobom jedina je realna borba, dok je sve ostalo iluzija.

Za rešenje problema u svakodnevnom životu pojedinci se služe reše-njima iz spoljašnje stvarnosti ili koriste neko postojeće znanje. Za rešenje pro-blema samog sebe, to je nemoguće, već valja prenebegnuti i prevazići datu,realnu stvarnost (zenovski učitelji je često nazivaju „prizemnom stvarnošću“)i odbaciti sumnje, kao svesnu tvorevinu baziranu na logičkom modelu sazna-nja. I kako učitelji kažu „vratiti se u sebe samog“: roditi iz sebe rešenje, pro-buditi uspavane snage i moći, znanje koje je imanentno svakom pojedincu,univerzalno iracionalno znanje, blisko spoznaji ideje i suštine egzistencije. Toje Put.

Sam Put i učenje o Putu imaju i odreñene religiozne implikacije jer supredmet mističnog, iracionalnog verovanja i prilagoñavanja svog svakodne-vnog života ideji Puta. Religiozni utoliko što se bez provere ili želje za racio-nalnom proverom, javlja prihvatanje odreñenih iracionalnih težnji, motiva,saznanja, dejstava, a ne religiozno u smislu vere u postojanje nekakve „apso-lutne svemoćne egzistencije“ (boga) koji je prisutan u svakom činu akcije, što

82

je obično odlika religiozne svesti. Put je pre mistični odnos nego čisto reli-giozni odnos; predstavlja veru, ali veru koja bazira na spoznaji, na iraciona-lnom i nadčulnom iskustvu, a ne na dogmi ili svetim knjigama.

Učitelji kažu da su sve knjige već odavno napisane, da su u nama i da, li-stajući njihove stranice, mi dolazimo do one najvažnije, do jedine egzistentneknjige – nas samih. Čitanje stranica te knjige osnovni je zadatak, jer to je Put.

Put je mističan, ali potentan u toj meri da su, zbog svoje ideje, zbog borbena Putu i života za Put, svoj Put, mnogi pojedinci trpeli, patili, borili se. Mnogiučitelji su ostavljali sve što su imali; dom, porodicu, zavičaj, postali lutalice,bili progonjeni i ubijani, prezreni i odbačeni, često ismejani i nerazumevani,ali od Puta nisu odstupili ni korak. Kao da na putu, onaj koji dugo ide njime,spozna i univerzalnu patnju, nesreću, tragediju egzistencije. Očekivali bismoporaz, a to je pobeda, jer se pojedinac saživi sa patnjom i nesrećom. Mislilibismo da je to ropstvo, a to je sloboda onoga koji ništa nema i ničije nije, inikom potreban i nikom drag, izgonjen i prognan, gladan i umoran, bez igdeičega i bez želje da išta ima, da nekome pripada, da bilo gde ode, jer u sebioseća zov Puta, ideju koja ga vodi, bez obzira na teškoće i patnje, bez obzirana cenu ili posledice. Čovek na putu svoj je čovek i on život svoj i sudbinusvoju gleda ispred sebe, gleda u prizmu od sunca i od krvi, od zlata i od svet-losti, iluzije i istine, ali on ostaje svoj i to zauvek, jer je spoznao Put.

Uz ove odrednice možemo shvatiti zašto je Put i filosofsko i životnoopredeljenje, ali i ontološka neminovnost, iracionalna spoznaja, sama sebiimanentna snaga, ali i predmet pažnje individualaca i bazično učenje mnogihhermetičkih sistema.

„Do“ u veštinama, znači da je njihova suština prvenstveno iracionalna,da imaju odreñenu filosofsku podlogu i da im je cilj da pojedinca približe Putu(misli se na drevne veštine) sebi samome, dok su tehnika i njena praktičnaupotreba samo spoljašnja sredstva, često i varljivi fenomeni čula, čiji je cilj dapovedu pojedinca put unutarnjih svetova i prostranstava.

„Jutsu“ oblici predstavljaju neku vrstu idejne suprotnosti „do“ oblicima,„Jutsu“ znači: praktična primena veštine. Sve što se uči, praktikuje, prezen-tuje učenicima ima strogo i prvenstveno praktičnu odnosno borilačku upo-trebu. Tako na primer drevne veštine kaoju-jutsu, aiki-jutsu, ken-jutsu ...znače pre svega način upotrebe tih veština kao sistema borbe ili u ratničkesvrhe. Čak i neke od savremenijih verzija drevnih veština kao na primer ju-jutsu, goshin-jutsu... predstavljaju veštine borenja, sisteme samoodbrane, itako se i primenjuju, tako se uče i prezentuju, dok su sve ostale implikacije udrugom planu ili ih nema.

U zavisnosti od toga koliko su tradicionalno orijentisane i bliske origi-nalnoj veštini, borilačke veštine i u „do“ i u „jutsu“ obliku mogu imati sličnapravila ponašanja, etikeciju, rituale, sistem vrednosti, metodologiju rada... alimeñu njima postoji ta suštinska razlika - „do“ je spoznaja, „jutsu“ je veština(efikasnog borenja). „Jutsu“ je i metod, način, idejni pristup, ali isključivopraktično orijentisan, direktno upućen ka tom cilju; ima i neke idejne odlike,ali ni izbliza nije ravan „do“ na tom planu, koji je, pre svega, filosofska kate-gorija, i dobrim delom, transcendentalna pojava.

83

Kao mali rezime ovog odeljka valja reći još nešto o „do“ i „jutsu“ obli-cima. Danas, kad je stanje u domenu borilačkih veština prilično neorganizo-vano, a one imaju izuzetno jaku ekspanziju, vrlo je teško izreći sud da li sevežba „do“ ili „jutsu“ varijanta u nekom pojedinačnom slučaju, a to je često inemoguće. Jedan instruktor prosečnih kvaliteta obično uči svoje učenikeonako kako je i sam bio učen, a učenje propušta kroz sopstvenu prizmu, pri-lagoñava se uslovima i realnim okolnostima, težeći rezultatima svog rada. Jer,tražiti danas od nekoga da uči čistu „do“ verziju, blago rečeno je nerealno,iako takvih pokušaja ima i takvih pojedinaca ima, koji su spremni da ceo svojživot posvete najsuptilnijim implikacijama drevne veštine i njenog Puta.

„Jutsu“ oblik je, takoñe, dobrim delom suvišan u današnje vreme jer po-drazumeva „realnu upotrebu“, koja je nepotrebna, nerealna, i ponekad bi bilai u sukobu sa zakonom. „Jutsu“ oblik je (za)ostatak iz prošlosti, iz vremenakada je direktan sukob izmeñu pojedinaca bio čest, dozvoljen, opravdan i gdeje bolje poznavanje neke od „jutsu“ često značilo i preživeti do sledećeg su-koba. „Jutsu“ oblike su razvili ratnici i borci, profesije kojima je borilačka ve-ština neophodna, i to efikasna i praktično orijentisana borilačka veština.

Kako je svet borilačkih veština na raskršću izmeñu sporta, filosofskih si-stema, veština odbrane, odnosno samoodbrane, na raskrnici izmeñu tradicijei savremenosti, prošlosti i sadašnjeg trenutka, jasno je da nijedan „čist oblik“ne dominira i vrlo ga je teško pronaći. Ostaje polemičko, iako samo spekula-tivno pitanje šta su, u stvari, borilačke veštine danas. Takoñe je jasno da ne-koliko iznetih teza, činjenica ili objašnjenja, ne mogu ni približno da iscrpeznačenja „do“ ili „jutsu“, već samim tim što je suština ovih pojmova iracio-nalna. To nam nije ni bio cilj. Želeli smo samo da kažemo nešto, da damoopštu sliku, prikaz nekih od odrednica borilačkih veština, a sa ciljem da sejedan aspekt veština, njihove tradicije, istorije i ideje približi čitaocu. Ovakoshvaćeni i „do“ i „jutsu“ pripadaju prošlosti, iz prošlosti vode poreklo i pred-stavljaju, dobrim delom, ostvarenje nekih filosofskih ideja drevnog Istoka,starih više hiljada godina.

Ponekad je rat jedini put do mira.(Konfučije)

84

Nema grane, nema ni lista,ako nedostaje koren.

(Rig Veda)

BUDO, BUSHIDO, BUGEI

Budo, Bushido, Bugei – pojmovi dolaze iz teorije japanskih marcijalnihumetnosti i borilačkih veština, a poznati su i iz japanske istorije.

Budo je pojam koji se sreće u svim japanskim borilačkim veštinama. Nji-hov originalni naziv je Budo–veštine. „Bu“ znači borac, ratnik, a o značenju„do“ govorimo u drugom poglavlju knjige, pa to nećemo sada ponavljati. Re-spektivno, Budo ne možemo poimati u svom potpunom značenju. Budo je iodnos prema veštini, njeno poimanje, ali je i odnos prema svetu, lični stav po-jedinca. Budo je i tradicija i drevno učenje, srž klasike borilačkih veština. Usloženicama se Budo najčešće prevodi sa borilački, ratnički, pri čemu Budoznači i borba. Ovde borba ima dva osnovna nivoa saznanja, dva aspekta – spo-ljašnji i unutrašnji. Spoljašnji aspekt je mogućnost primene tehnike svakeBudo veštine u borbi i za odbranu, što znači da je tehnika, u svom elementar-nom značenju, borilački orijentisana. Budo, u svom punom smislu, znači po-seban odnos prema stvarnosti i prema sebi, a to je borba – borba u unutrašnjemsmislu. Ova borba je egzistencijalnog karaktera, pri čemu Budo znači da jesuština veštine borba sa samim sobom, svojim slabostima, manama, straho-vima, strastima, sa sopstvenom ohološću, egoizmom... Budo, u svom primar-nom obliku, potencira upravo to – borbu, ali borbu na Putu. Ako bismo upotpunosti hteli da opišemo pojam, Bu ima implikacije usamljenosti, izdvo-jenosti, hermetičkog pristupa, uzaludnosti (borca, ratnika). Samo usamljenipojedinac može da napreduje na Putu, jer izmeñu njega i Puta nema razlike;svaka pomoć ili podrška znači istovremeno negaciju Puta i progresa.

Budo kao sistem potencira individualnost i samosvojstvo, koji se usavr-šavaju na dugom i teškom putu discipline, napora, svakodnevnog vežbanja,upoznavanja mnogih horizonata, mentalne aktivnosti, buñenjem novih nivoasvesti. Cilj Budo nije savršena borilačka veština, već uspostavljanje ravnotežeu sebi, harmoničnog odnosa, vrhunskog razrešenja. Krajnji cilj Budo je Sa-tori, prosvetljenje ili spoznaja vrhunskog nesvesnog nivoa, a sve ono što seradi u domenu veštine, pa i sama veština, služi kao stepenice do ovog udalje-nog cilja.

Bushido respektivno znači ratnik, gospodar (ili čak: smrt), i Put, ali senajčešće takoñe prevodi sa Put ratnika. Tačnije, Bushi je plemić – ratnik, sre-dnjevekovni vitez, borac koji služi nekog gospodara i stavlja svoje oružje iznanje u njegovu službu. Kod nas, na zapadu, često se koristi japanski termin„samuraj“. Samuraj znači, opisno, „sluga“ i Japanci radije koriste terminBushi.

85

Bushi su bili poseban stalež koji se isključivo bavio borbom i služio jenekom gospodaru ili nekom klanu, pri čemu je ova profesija vrlo često bilanasledna; sin Bushia je i sam postajao Bushi. O Bushiji-ma postoji čitav nizlegendi, priča, verovanja. Ta tradicija je toliko jaka da čak i danas postoje po-štovaoci ovog staleža, iako su Bushi ukinuti još u 19. veku. Bushi ratnici uži-vaju veliku popularnost i meñu nekim sledbenicima istočnjačkih borilačkihveština sa zapada. Za ovaj fenomen interesovanja verovatno je najzaslužnijiBushido-kodeks ili Bushido u svom primarnom (užem) značenju. Bushido ko-deks ili samurajski kodeks predstavlja kanonizovane zakone časti kojim su sepokoravali samuraji i bio je veoma strog. Kodeks Bushido propisuje, presvega, poštovanje: poštovanje gospodara kome samuraj služi, poštovanje sa-murajske tradicije i zakona, poštovanje sopstvenog oružja (pogotovo sablje –katane), poštovanje života uopšte. Poštovanje sunca, meseca, mora, planina,biljaka i životinja. U svom svakodnevnom životu, u svakom svom delu, sa-muraj mora iskazati poštovanje višem od sebe po činu, svima onima koji gazaslužuju, kao i svim pojavama, što je, kako tradicija tvrdi, posledica dubin-skog razumevanja sebe.

Kao posledicu ovog, Bushido propisuje nenasilje, što se dosta teško dârazumeti kada se zna da su samuraji svakodnevno živeli u svetu smrti. Samu-raj ne bi smeo da zgazi travu, da ubere cvet, da prekine život, niti da se borisa slabijim od sebe, nemoćnima, bolesnima. Meñutim, borba oči u oči, sa nao-ružanim protivnikom – dvoboj, vrhunska je čast, i smatrana je svetim, ritual-nim činom, a smrt u takvom dvoboju razrešenjem, posebnom čašću, jer je,ipak, dužnost samuraja bila da se bore, da ubijaju ili da budu ubijeni.

Živeći u svetu smrti a poštujući nenasilje, samuraji su imali poseban, go-tovo nihilistički odnos prema životu i smrti. Za samuraja život ili smrt je isto,izmeñu toga dvoga nema razlike, jer jedino ovo poistovećenje njima omogu-ćuje da žive i da se bore. Ukoliko bi se ikada pojavila bojazan, strah od smrti,samuraji bi bili propali ljudi, poraženi od života, večito progonjani sumnjom,neefikasni u borbi, što bi najčešće značilo pogibiju. Samuraj može umretidanas, sutra, ili nikad. On se ne bori za slavu, već da doživi još jedan dan, jošjedan izlazak sunca, pre nego što se ponovo suprotstavi smrti.

Čitalac koji malo više pažnje obrati prethodnim odrednicama i koliko-toliko poznaje osnovne filosofije Dalekog istoka, zapaziće da je ovde klasi-čni zen imao presudnu ulogu. Gotovo na isti način, zen je izvršio uticaj navećinu Budo tradicionalnih veština koje propisuju ova načela, doduše u neštoublaženoj formi. Kodeks Bushido propisuje bezrezervnu poslušnost i ispu-njavanje svoje dužnosti i zadate reči. Samuraj je bio obavezan da izvrši onošto mu se naredi, ma kako to teško i opasno bilo i da, ako je potrebno, da iživot vršeći svoju dužnost. Za samuraje reč je bila najčvršća obaveza, sveti-nja, i ona se morala ispuniti, pa i po cenu života, jer je za samuraja strašno akoizgubi čast, a ostane živ – mnogo gore nego da je mrtav, ili ranjen, ili po-dvrgnut mukama. Čast je svetinja samuraja, jedino istinsko blago koje oni po-seduju – sve ostalo mogu da izgube u susretu sa oštricom sablje.

86

Ovakva načela, potekla iz Bushido kodeksa, izvršila su i dubok uticaj najapansko feudalno društvo uopšte, pa se, u više ili manje strogoj ili izmenje-noj formi, javljaju u nekim staležima i profesijama. Samuraj koji ne izvrši za-datak, a ostane živ, dužan je da izvrši sepuku, ritualno samoubistvo, što je biovrhunski dokaz lojalnosti, vernosti i zadržavanja ponosa i dostojanstva, jedininačin da se sačuva čast i samopoštovanje. Jasno je da je ovakav čin, ovakavpogled na stvarnost i tumačenje stvarnosti, mogao da praktikuje samo poje-dinac posebno odgojen za tu službu, u zajednici koja poštuje takve zakonečasti i moralna načela. Mi bismo ovo vrlo lako mogli nazvati fanatizmom. Imau celom Bushidou (i) odreñene doze fanatizma, koji je bio vrlo omiljen u sre-dnjevekovnom Japanu – bio je gotovo vrhunski etički obrazac nekih socijal-nih struktura. Koliko je jak bio uticaj načela Bushido kodeksa možemo videtii po tome što su srednjevekovni japanski kriminalci, gangsteri, kockari, vara-lice, poznati pod nazivom jakuze, imale vrlo slične zakone časti, koji su bilirigorozni, a bazirali su, dobrim delom, (i) na Bushido kodeksu.

Bushido kodeks danas pripada prošlosti i tradiciji, iako neka njegova na-čela ostaju da žive u tradicionalno orijentisanim Budo veštinama, ali i u ja-panskoj svakodnevici. U savremenom životu su, upravo zbog njegovihstriktnih odlika, načela Bushido čak i ublažena. Ona mogu naći vrlo malomesta za primenu i sve se više gube, a klasika borilačkih veština je konzervi-rala u sebi deo ovih načela u modifikovanoj formi.

I danas postoje tradicionalno orijentisani učitelji Budo veština, koji udoba apsolutne dominacije pisanog prava i savremenih moralnih regula, učei podučavaju veštini čiji unutrašnji zakoni baziraju na Bushido kodeksu i samise strogo pridržavaju tih načela, podredivši im svoj život i svoje učenje. Iakoje doba direktnog obračunavanja sa protivnicima i masovnog, civilnog noše-nja oružja prošlo, oni se pridržavaju etičkih načela i zakona časti koji vode po-reklo iz Bushidoa i u tom duhu prezentuju i vežbaju (originalnu) veštinu.Njihova hermetičnost je toliko jaka, da se sa takvom osobom teško može stu-piti u neposredni kontakt, a kamoli da vežbate veštinu kod njih ili da usavrša-vate svoje znanje pod njihovim patronatom, ukoliko vas ne preporuči nekaosoba u koju takav učitelj ima poverenja, a to je jedino moguće ako pojedinaci sam prihvati neka od ovih načela i živi u skladu sa njima.

Istinska je šteta što u miljeu klasičnog Budoa vlada ovakva zatvorenost,jer tradicionalni učitelji obično poseduju izvorno znanje i vrlo visok nivo kva-liteta i kao oni koji prezentuju veštinu i kao učitelji tradicionalnih formi, pa biza savremeni svet borilačkih veština predstavljalo i dobitak i napredak da se,makar i informativno, upozna sa drevnim izvornicima i da pronikne u suštinutradicije i klasike drevnih veština, posebno njihovog Puta.

Nasuprot Budo veštinama, Bugei predstavlja široko polje veština koje subile poznate u istoriji kao praktične vojničke ili ratničke veštine, koje se nisusačuvale kao Budo u svojoj "ne-praktično orijentisanoj" formi. Bugei su ve-štine isključivo utilitarne, praktične, ratničke, kao što su upotreba konopca kaooružja ili za vezivanje, veština (ratničkog) jahanja ili plivanja... da ne koristimo

87

originalne nazive. Doduše, i dan danas postoje poznavaoci ovih drevnih samu-rajskih veština, umeća, ali one nisu Budo, nisu kanonizovane kao sistemi (obi-čno samoodbrambeno orijentisani) i nemaju posebnu filosofsku podlogu ipsihološko polje dejstva, već su veštine u užem smislu reči, umeća koje su ko-ristili samuraji u srednjem veku i koje su danas, dobrim delom, izumrle, ili eg-zistiraju, ali bez prave osnove, baze, populacije, koja ih vežba, jer sunepraktične, nepotrebne. One su suvišne u ovo naše doba – ali to ne sprečavapojedince da ih upoznaju i da se njima bave, obično u slobodno vreme. Motiveovih ljudi dosta je teško razumeti sa savremenog stanovišta, ali tu ipak ponaj-više dominira želja da se tradicija održi, da se očuvaju drevne veštine od zabo-rava, jer bi, verovatno, život ovih ljudi bio mnogo prazniji ili beznačajniji beznekih od Bugei. Danas je teško razlučiti i odvojiti šta je Budo a šta Bugei, jeroni više ne postoje u čistoj formi, a dolazilo je i do uzajamnih uticaja, pretapa-nja, asimilacije bilo principa, bilo tehnike jedne veštine u drugu i slično, pa jevrlo teško, gotovo nemoguće razlučiti šta je originalna forma, ako ne postojepisani podaci ili validno mišljenje nekog od eksperata. Danas Budo veštine od-nosno sistemi postaju sve poznatiji u svetu, u manje ili više izmenjenoj formi,vežbaju se više ili manje ozbiljno, sa osvrtom na tradiciju ili bez nje.

Bugei su na izdisaju. Jedva da egzistiraju i to samo neki od njih, ukolikose prezentuju kao „čisti“ Bugei, bez neke druge funkcije ili aspekta. Svet bo-rilačkih veština je danas masovan, gotovo da predstavlja univerzalnu subkul-turu i rasprostranjen je u velikom broju zemalja. Budo veštine nastavljajuzapočetu misiju po svetu i vojuju svoju sopstvenu bitku sa ljudskim slabo-stima, egoizmom, nerazumevanjem, ali i sa sopstvenim organizacijama, vred-nostima i balastom sopstvene tradicije i istorije... Kako stari učitelji kažu,Budo ne služi zato da bismo pobedili svoje protivnike, već sopstvene slabo-sti, egoizam i oholost (bićemo slobodni da ovu tvrdnju, navedenu u nekimnašim ranijim knjigama, ponovima kod onih veština na koje se ona neposre-dno odnosi), ali je dobro da Budo prezentuje i podari čovečanstvu nešto odhumanosti, plemenitosti i dostojanstva koji predstavljaju unutarnji cilj veština,nešto od unutrašnjeg mira, kontrole i samokontrole, koncentracije, etičkihnormi i visokovrednih načela, načela koja žive jedino u praksi, u vežbanju ve-ština, a ostvaruju se u pojedincu samome i u njegovoj svakodnevnoj aktivno-sti.

Blizak je...A teško dokučiv bog.Ali gde je opasnost,tu raste i ono spasonosno.

(Helderlin)

88

Sa vrha planine svi putevi vode nadole.(Kineska izreka)

PROŠLOST I SADAŠNJOST AIKIDOA

Aikido vodi poreklo od aiki-jujutsu, a prve pouzdane pisane dokaze oovoj veštini nalazimo negde u 9. veku, u ranom feudalnom Japanu. Aiki-ju-jutsu je predstavljala deo ratničke odnosno borilačke obuke samuraja i bila je,velikim delom, praktično orijentisana. To je veština koja bazira na tehnici od-brane i primenjuje se isključivo sa protivnikom u realnom sukobu, odnosnouči se da bi se praktično – samoodbrambeno primenila. Veština aiki-jujutsu sevezuje uz ime princa Teijun-a, koji je bio sin cara Seiwe. Budući veliki ekspertaiki-jujutsu, on daje veštini neke teorijske novine a posebnu pažnju obraćajednom specifičnom vežbanju – odbrani golorukog čoveka od kozuke, kratkesamurajske sablje.

Nastavljajući porodičnu tradiciju, njegov sin Tsunemoto i dalje teorijskiprodubljuje veštinu. Uvodeći učenje o ma-ai, zauzimanju i zadržavanjuidealne distance, on širi spektar tehnika veštine, i ona (veština) omogućavaefikasnu odbranu od više, tada upotrebljavanih, hladnih oružja.

U to doba, teorija i neke tehnike veštine predstavljaju porodičnu odno-sno klanovsku tajnu koja se prenosi sa kolena na koleno.

Naredni podaci o veštini govore o posebnom mestu generala Shinra Sa-buroa Yoshimitsua, ličnosti dobro poznatoj u ranoj japanskoj feudalnoj isto-riji. Veliki poznavalac i ekspert nekoliko borilačkih veština, on je proširioteorijsku i praktičnu osnovu tehnike i formulisao sistem Daito-ryu aiki-jujutsuodnosno skraćeno Daito.

Njegov sin Yoshikiyo, koji po ratničkoj slavi nije zaostajao za svojimocem, i sam je bio ekspert borilačkog sistema i poznavalac Daito, koga je pro-širio velikim brojem tehnika, tako da Daito-ryu sada obuhvata kompletnu od-branu od gotovo svih do tada poznatih hladnih oružja, uključujući katanu,dugačku samurajsku sablju što je, zbog njene dužine i efikasnosti, bio znača-jan napredak u teoriji i praktičnoj osnovi.

U to doba njihova porodica dobija prezime Takeda i trideset i dve gene-racije ove porodice će učiti, prenositi sa kolena na koleno i usavršavati Daito-ryu, u tajnosti i isključivo u porodičnim okvirima, čuvajući sistem kaoporodičnu tajnu. Tek trideset i drugi potomak porodice Takeda – Sogaku Ta-keda, prikazaće nešto široj javnosti ovaj sistem, i putujući kroz Japan, pouča-vaće plemiće svom sistemu Daito-ryu, prezentujući porodičnu tajnu istavljajući je na javnu upotrebu. Njegov sin, Tkimue Takeda, još za njegovaživota proklamuje Daitokan stil aiki-jujutsu, i taj naziv će veština nositi i dodanašnjeg dana.

U ovoj školi, Daitokan-u, upoznaće se Morihei Uyeshiba prvi put saovom umetnošću. Veliki poznavalac više borilačkih veština, Uyeshiba uči odSogaku Takede i od njegovog sina. Vrlo brzo on postaje dobar poznavalac i

89

pomaže teorijskom produbljenju veštine. Postavši ekspert aiki-jujutsu i poz-najući mnoge druge sisteme, Uyeshiba dolazi na ideju o reformaciji veštine.U svojim razgovorima sa budističkim monasima, on upoznaje nešto više odfilosofsko-religiozne sadržine borilačkih umetnosti. Po ugledu na njih, i onodlazi u manastir, provodeći vreme u meditaciji.

Morihei Uyeshiba stvara, formuliše novu umetnost nazvanu aikido. Zarazliku od aiki-jujutsu, njegov aikido ima dublju filosofsko-psihološkuosnovu, predstavlja put harmonije, unutarnjeg buñenja, prosvetljenja, men-talne odnosno meditativne prakse, pri čemu spoljašnja tehnika govori o unu-trašnjoj harmoniji i savršenstvu. Uyeshiba odreñuje put aikidoa kao razrešenjeosnovnog, bazičnog problema ljudske egzistencije, kao put samorealizacije,put Ideje. Spoljašnji i unutarnji vid aikido-wasa predstavlja odraz unutarnjesuštine i harmonije, o čemu govori svaka pojedina tehnika.

Uyeshiba odreñuje svoj aikido tako da donosi unutarnji mir i mir meñusvim ljudima, da donosi spokojstvo, unutarnju ravnotežu i skladne odnosemeñu onima koji ga vežbaju. Dugo i uporno je Morihei Uyeshiba podučavaoda aikido može doneti ljudima mir, prijateljstvo, poštovanje i saradnju. Ovajcilj on je postavio pred sebe i svoje učenike. Napisavši svoje poznate stihove.

„Kroz Aiki, ojačaj sve svoje snage,Da bi ostvario mirnu harmoniju sa svetom.Kroz svoje duhovne akcijeNek' nas vodi Sveprisutni Bog i razreši nas.Uništi protivnika koji se krije u telu.Povedi sva bića uz uzvik „Ura“!Putem istine, savršenstva i saznanja Istine:Jedinstvu svih stvari – vidljivih ili nevidljivih“.

Uyeshiba govori o jedinstvu unutarnjeg i spoljašnjeg, duhovnog i sve-tovnog, o ideji, duhu i principima aikidoa kojima je posvetio svoj život. Otacmodernog aikidoa, čovek koji je imao dovoljno vere, hrabrosti i istrajnosti dapromeni vekovnu tradiciju, približi je čoveku i vrati je čoveku i njegovim po-trebama, Uyeshiba govori o harmoniji, poštovanju prirodnog principa, nena-silju i neprotivljenju - idealima istočnjačke praktično-filosofske misli.

Negujući svoj sistem desetinama godina i imavši priliku da preživi dvasvetska rata u ovom veku, on adaptira svoj sistem kao humani, opšteljudski ioptše prihvaćeni sistem vežbanja sebe samog, u cilju ideje istine, spoznaje,mudrosti, saznanja, tolerancije i prijateljstva, kontrole i samokontrole, samo-discipline i vere, bezgranične vere u aikido i njegovu moć.

Tih decenija, napravivši selekciju svojih učenika, Uyeshiba je neke odnjih pripremao za veliku misiju – da prošire aikido po svetu. Njegovi najboljiučenici su se prihvatili tog zadatka i danas oni predstavljaju lidere aikidoa usvetu i njegove najveće propagatore. Oni su svoju misiju prihvatili kao deosvog života i duga prema ideji i ličnosti svog učitelja i verno je ispunjavaju ido današnjeg dana. Morihei Uyeshiba više nije živ. Njegov rad nastavio je nje-gov sin Kisshomaru Uyeshiba.

90

Sasvim predan ideji svoga oca, on u potpunosti proučava i neguje nje-gov sistem i njegove zamisli. Ostajući veran tradiciji i prvobitnoj ideji, on jedo detalja insistirao na onome što je Morihei Uyeshiba utemeljio i objasnio.Aikido koji je on širom sveta prezentovao je gotovo istovetan po nameni i idejikao aikido njegovog oca, i podvrgava se praksi, zakonima, principima i na-činu njegovog prezentovanja. Aikidou je dao kako teorijsko-praktični dopri-nos, tako i doprinos na popularizaciji i podizanju stručnog nivoa aikidoa usvetu.

Još za vreme svog života, Morihei Uyeshiba je poslao svoje najbolje uče-nike po svetu da poučavaju istinu i ideju aikidoa. Jedan od njegovih najverni-jih učenika, Koichi Tohei, podučavao je aikido na Havajima i u SAD. Vratiose u Japan, i danas nastavlja tradiciju svoga učitelja i njegovog sina. Vodećinjegov dojo, Aikido-hombu, Tohei je, možda najviše od svih, ostao veran pr-vobitnim idealima i idejama svog učitelja, čijem razumevanju i popularisanjuje posvetio život.

Hiroshi Tada, eminentno ime u evropskom aikidou, Uyeshibin je učeniki danas sigurno jedan od najboljih živih pozavaoca aikidoa. Godinama radećiu Evropi, stvorio je dobar učenički i trenerski kadar. Aikido koji prezentujeuglavnom bazira na tradiciji i principima prvobitnog aikidoa, sa naglašenommentalnom komponentom.

Tadashi Abe takoñe podučava aikido u Evropi i zaslužan je za dolazaknekih japanskih instruktora u Evropu, kao i za odlazak mnogih svojih učenikana proučavanje aikidoa u Japan. U glavnim crtama on se pridržava ideje i pra-kse Uyeshibine interpretacie aikidoa.

Jedan od najistaknutijih doajena je i Gozo Shioda, takoñe Uyeshibin uče-nik. Danas on ima svoj stil, Yoshinkan, i direktor je Yoshinkai instituta, kogaje on i osnovao. On je delimično promenio prvobitnu Uyeshibinu ideju i uveoje u praksu vežbanja koja nisu bila poznata Uyeshibinom Aikidou. Naglaša-vajući vežbanje sa partnerom i samoodbrambeni vid aikidoa, on potencira ispoljašnje aspekte aikidoa. U Shiodinom sistemu postoji (i) mogućnost tak-mičenja, što predstavlja „sportski element“ u drevnom Aikidou.

Možda je najdalje u modernizaciji Aikidoa otišao istaknuti Uyeshibinučenik – Kenji Tomiki. Budući učenik Jigora Kana, osnivača modernogjudoa, on je paralelno studirao judo i aikido. Kao posledicu toga, on formu-liše Goshin-jutsu katu. Aikido koji prezentuje svetu i kojem poučava svojeučenike, bazira pretežno na fizičkoj komponenti, uz upotrebu fizičkih principa– brzine, kretanja, fokusa snage. Ovaj aikido je izuzetno dinamičan i atrakti-van za posmatrače. U Tomikijevom sistemu postoji razrañen sistem takmi-čenja, osvajanja poena i slično. Takmičenje u praksi savremenog aikidoa jenajbliže sportskom elementu, a i inače sportskih elemenata kod Tomikija imadosta, budući da je i sam profesor fizičke kulture.

Govoreći o velikim učiteljima sadašnjice, istovremeno govorimo i o sa-dašnjem trenutku aikidoa u svetu. Možda u samom vrhu veština koje su zadr-žale tradicionalni duh, aikido je na prekretnici izmeñu savremenosti i tradicije.Veliki rezervoar mudrosti i istine koji aikido nudi, široko je prihvaćen, iako usvetu ne postoji jedinstven pogled na aikido. Svetski aikido još uvek živi pod

91

uticajem svoga tvorca, Moriheia Uyeshibe, i pod uticajem njegovih ideja i po-gleda na aikido, iako ne svih. Evidentan je trend da se aikido omasovi, da sepraksa pojednostavi, da bi postala pristupačna širokim krugovima, a da aikidone izgubi na kvalitetu, humanosti i plemenitosti, i da se njegova osnovna idejane izgubi.

To je put kome današnji učitelji aikidoa posvećuju sebe, preuzimajućimisiju popularizacije i čuvanja tradicije, misiju mira, plemenitosti, humano-sti i dostojanstva, koji su bili ideali Moriheia Uyeshibe.

Onaj ko nema za šta da umre,nema ni za šta da živi.

(Mumonkan)

92

Čoveka ne možete ničemu naučiti.Možete mu samo pomoći da to pronañe u sebi.

(Galileo Galilej)

OSNOVNI PRINCIPI AIKIDOA

Termin (ideogram) aikido, etimološki je sastavljen od tri dela: AI KI DO.Ai ima više značenja, a osnovna su mu harmonija, jedinstvo, kompaktnost, in-trovertnost, usaglašavanje. Ki, vezan za sve borilačke veštine, javlja se u svomopštem psihofizičkom i filosofskom značenju. Pored vitalne energije, unutar-nje životne sile, ki bi mogao, u ovom slučaju, da znači i harmoničnu, usagla-šenu unutarnju energiju, osećaj jedinstva i unikatnosti sa univerzumom, sa Ai,unuverzalnim duhom. Do ima univerzalno značenje Puta, načina, metoda. Uovom slučaju to je metod, način, put Aiki, odnosno unutrašnje harmonije ilispiritualnog jedinstva.

Složenica Aikido bi se uslovno mogla prevesti sa Put Harmonije (Kia)ili Usaglašeni, Harmonični Put, Metod, „Duh Harmonije“. Aikido je nastaokao filosofski princip, ostvarenje filosofske ideje o harmoniji i savršenstvu. Usamoj zamisli aikidoa je to da predstavlja savršeni pasivno-aktivni princip.Stvoren kao veština samoodbrane i isključivo samoodbrane, aikido postajeklasičan primer materijalizacije istočnjačkog principa neaktivnosti, inertno-sti, dok se ne desi spoljni uzrok.

Savršeno je jasno da aikido tehnika može biti upotrebljena isključivo kaosredstvo odbrane, odnosno samoodbrane. Kao tehnika za eventualni napadona je nesvrsishodna i neprimenljiva. Zamisao aikidoa je da se ne valja snazisuprotstaviti snagom, već joj valja dopustiti da sama sebe porazi, odnosno dana aktivnost valja odgovoriti pasivnošću, pasivnošću koja dovodi akciju u be-smisleni položaj, dovodi je do toga da promaši svoj cilj, „izañe iz svoje linije“.U praksi tehnika aikidoa, odbrana od napada se izvodi tako što se napad sa-čeka, propusti, pri čemu on gubi smisao i pravac, uñe se u pravac odnosno li-niju napada, poremeti mu se tok i, na kraju, eliminiše dovoñenjem podsopstvenu kontrolu.

Klasika aikidoa govori o tome da valja osetiti i poremetiti ki protivnika,jer svaka akcija praćena kiem, predstavlja posledicu kia. Upoznati svoj ki,svoju ideju, sebe samog, to znači (i) osetiti ki svog oponenta i, ne suprotstav-ljajući mu se, već poznajući ga i prilagoñavajući mu se, učiniti da on proñe –blagošću nadvladati silu i, u finalnoj instanci, poraziti ga i kontrolisati. Svrhaupotrebe aikido tehnike je samo izbegavanje napada bez želje da se protivnikunanese povreda, odnosno bez kontranapada. Ovo govori mnogo toga o suštini,defanzivnoj prirodi i humanoj ideji aikidoa.

Evidentno je to da ovu ideju poznaje i klasika većine drugih veština, doku njihovim savremenijim verzijama napad ili kontranapad imaju odreñenomesto. Samim tim, aikido zauzima visoko mesto na lestvici humanosti i oz-biljnosti meñu veštinama, dobrim delom i zbog toga što insistira na ovoj isamo ovoj, samoodbrambenoj komponenti.

93

U osnovi ideje aikido tehnike je krug, kružno kretanje, koje istočnjacinazivaju Mandala. Mandala ima simboličku egzistenciju više hiljada godina,odnosno postoji od ustrojstva orijentalne simbolike, što znači da je starija odizvornika koji su inicirali filosofsku osnovu borilačkih veština. Svoju primenumandala nalazi u aikidou i nekim drugim veštinama, analogno nekim drugimsimbolima. Mandala znači krug postojanja, tok života, vid egzistencije. Svešto postoji, tvrde istočnjaci, poznaje kružni tok egzistencije, Sunce, Mesec,Zemlja, planete, kosmos – sve se kreće u krug i doživljava promene čiji jenačin krug, odnosno povratak u istu tačku.

Isto tako i čovek ima svoju mandalu, svoju kružnu egzistenciju. Sve štopostoji ima taj tok, kreće se u krug, a uvek je na nekoj tački. Ostvarenje ovogprincipa dominira u aikido-wasa. Svako kretanje je kružno a, po teoriji, naj-savršenije kretanje je ono čija je putanja najbliža kružnoj. Dovodeći čovekovum do ove analogije, stari majstori aikidoa su želeli da ukažu na simboličke,iracionalne puteve aikido prakse i na njen uticaj na onoga ko se njome bavi.Ideja starih učitelja je bila da ukažu na sve aspekte veštine, na njenu dubinu ina filosofske implikacije, na lepotu, snagu i ideju unutarnje poruke aikido teh-nike, na njenu introvertnu, simboličku prirodu.

Aikido možda najviše od svih budo veština insistira na harmoniji, naskladu, na usaglašavanju. Ovo ima svoje ostvarenje u aikido-wasa, ali i mnogošire. Harmonija bi trebala da zavlada u ideji, u umu, u životu onoga koji se ai-kido praksom ozbiljno bavi, da postane princip i način života. Od učenika setraži da u svemu uvidi harmoniju i da je uvede u svoje postupke, da je prihvatikao deo sebe. Aikido teorija smatra harmoniju savršenstvom, a čoveka kojirazume i prihvati harmoniju savršenim, potpunim čovekom.

Jasno je to da su praktične i filosofske a, dobrim delom, i psihološke im-plikacije aikidoa neraskidivo meñusobno vezane, više nego u većini drugihveština, i da su često i konfrontirane ili odvojene. Načelno govoreći, Aikidoje zadržao mnogo od svoje tradicije i prvobitne ideje, od duha i vremena ukome je nastao. Samim tim, mnoge originalne forme i metodi su sačuvani iizučavaju se i dan danas, što i predstavlja jednu od autentičnih vrednosti pra-kse ove veštine. Nekompetitivna i introvertna, veština aikido odnosno put ai-kido, govore dosta o ljudima i vremenu, o istini, ideji, umu, o čoveku injegovoj prirodi... Čak i danas, u pragmatizovanom svetu, aikido je dobrimdelom ostao čist i nekompetitivan, slobodan od dnevnih zbivanja i trzavica,zadržavajući svoj duh i ideju. Aikido, takav kakav je, jeste i ostatak jednog he-rojskog doba, plemenitog i po malo naivnog, sa današnje tačke gledišta, ali onmože i mora reći mnogo toga o ideji, istini i simbolici koja teži da transcen-dira prolaznost, ljudsku ograničenost, neznanje i afekte, a donese onima kojiprihvate aikido mir, spokojstvo i ideju.

Ako je čovekov san lepši od njegovog života,onda bi on trebalo da umre.

(Firdusi)

94

Horizont njihovog viñenja je za mnoge i granica celog sveta.

(Šopenhauer)

NASTANAK I RAZVOJ JUDOA

Savremeni judo vodi poreklo iz feudalnog Japana gde je, u svojim prvo-bitnim oblicima, bio ratnička veština koju su koristili samuraji. Savremenijudo je nastao iz ju-jitsu, drevnog načina borbe. Veština ju-jitsu prezentovanaje u 17. veku od strane Ching-Ping-a, velikog kineskog učitelja koji je živeou Japanu i poučavao samuraje svojoj veštini. Ta veština, ju-jitsu, bila je čistoborilački sistem, prilično grub. Ona je obuhvatala veći broj tehnika koje suimale isključivo praktičnu funkciju odnosno funkciju odbrane i to od nenao-ružanih protivnika i od upotrebe hladnog oružja.

Priprema samuraja obuhvata kompleks tehnika, upotrebljivih u realnojsituaciji, a koja je trebalo da predstavlja sigurnu i efikasnu samoodbranu usvim mogućim situacijama.

Ovi arhaični elementi ju-jitsu omugućavali su utreniranom samuraju dase suprotstavi jednom ili više protivnika, kao i svakom od do tada poznatih(hladnih) oružja. Evidentno je da je ovaj sistem bio veoma širok, da je obuh-vatao veliki broj tehnika, prilagoñenih svakoj posebnoj situaciji i da je bilopotrebno vremena, napora i energije da bi se on savladao. Svojstveno tradicijimentaliteta, samuraji su ju-jitsu, kao i ostale oblasti koje su proučavali, prak-tikovali i ponavljali do savršenstva, hiljadama puta. Jasno je da je ovako shva-ćen i praktikovan rad bio predmet posebnog, dugotrajnog izučavanja, a onikoji su veštinom ovladali postali su vešti borci i fizički vrlo spremni.

Poseban podsticaj veština ju-jitsu dobija u drugoj polovini 19. veka, kadaje zabranjeno nošenje i upotreba samurajske sablje. Kako se sablja, privile-govano oružje samuraja, više nije smela nositi, oružani sukobi prelaze u ile-galnost, a veštine borbe bez upotrebe oružja izbijaju u prvi plan i za njihpočinje da vlada posebno interesovanje.

Savremenija verzija veštine Judo, delo je dr Jigora Kana, osnivača itvorca savremenog judoa. U svojoj mladosti, on je bio ronin, lutajući samurajkoji je učio ju-jitsu kod najvećih poznavalaca tog vremena. Veliki praktičar,kao i odličan poznavalac teorije i tradicije veštine, Kano se poduhvata pio-nirskog zadatka reorganizacije i modernizacije, u cilju masovne primene. Teh-nika ju-jitsu je poslužila samo kao polazna osnova. Budući da je bio praviekspert u veštini, Kano je napravio rigoroznu selekciju i odabrao samo naj-efikasnije i najsvrsishodnije tehnike, istovremeno ih modifikujući. Dobar brojtehnika dodao je sâm, oslanjajući se na svoje iskustvo i praksu. Iz odbrambe-nog vida veštine potpuno je iz upotrebe izbacio elemente koji imaju za direk-tnu posledicu smrt protivnika ili teške povrede (rudimentalni ostatak ovihelemenata, u mnogo blažoj formi, zatičemo u atemi-wasa u judou, koja nijeviše u neposrednoj praksi), kao i grubosti i brutalnosti u praksi uvežbavanja iu praktičnoj upotrebi.

95

Kreirajući nov, celovit sistem prilagoñen samoodbrani, Kano stiče sled-benike, pristalice i veliki broj učenika. U potpunosti definišući svoj sistem ipoučavajući druge, kao prirodnu posledicu toga, on osniva Kodokan 1882. uTokiju. Od svog nastanka do današnjeg dana, ova institucija ima rukovodećuulogu u japanskom i svetskom judou. Dr Jigoro Kano nastavlja da poučavanove učenike, koji su u velikom broju počeli da uče judo – novi sistem sa-moodbrane i novostvoreni efikasni borilački sistem. Judo, kao veština, dobijakompetitivni vid i približava se sportskom sistemu. U prilog tome, Kano for-muliše sistem pravila judoa odnosno sistem pravila za borbu. Od tog trenutka,judo postaje sve popularniji u Japanu da bi, u 20.veku, postao najpopularnijai najmasovnija veština.

Pohod veštine kroz Japan je bio relativno brz i spektakularan. Od trenu-tka kad judo ulazi u vojsku i policiju, postajući sastavni deo obuke, veštini seširom otvaraju sva vrata u militaristički raspoloženom Japanu.

Dr Kano je imao vrhovnu savetodavnu i instruktorsku ulogu i stvorio jesposoban instruktorski kadar, koji je u to vreme, demonstrirao judo u svetu.Najzaslužniji za to su bili Gunji Koizumi i Yukio Tani, obojica su direktni Ka-novi učenici, koji su izneli judo u svet, tačnije u Evropu. Od tog trenutka ve-ština počinje da dobija i legendarni vid. Neupućeni se mitski odnose premanjoj, pričajući priče i legende o snazi i moći majstora judoa, kao i o samomjudou. Ovaj trend je uveliko doprineo izlasku judoa u svet.

Posle smrti dr Jigora Kana 1936, Risei Kano preuzima vodeću ulogu uKodokanu. U to doba, judo je veoma stabilan i ima čvrste pozicije i veliki brojpristalica. Nastavljajući tradiciju, novi predsednik Kodokan Judo Instituta,produžuje delo i rad Jigora Kana. To je doba velike popularnosti judoa i na-stanka odreñenog broja vrhunskih poznavalaca, od kojih su većina Kanoviučenici.

Najveći procvat judo doživljava posle Drugog svetskog rata, kasnih pe-desetih a naročito šezdesetih godina dvadesetog veka, kada poprima interna-cionalni karakter. U to doba, u velikom delu sveta otvaraju se klubovi, stvarajuse organizacije i judo stiče veliki broj pristalica i učenika. Vrhovnu instruk-torsku ulogu imaju japanski instruktori, Kanovi učenici i učenici njegovihučenika, od kojih je veliki broj otišao u Evropu i SAD da poučava judo, a kojisu zadržali vezu sa izvorom, Kodokanom, koji još uvek ima vrhovnu ulogu,sad već u svetskom judou. Ovo je „zlatno doba“ judoa, pogotovo japanskogJudoa.

U godinama koje dolaze Japanci gube apsolutnu superiornost. Deceni-jama japanski instruktori čine instruktorsku elitu u svetu, a japanski takmičarikonstantno drže primat u svim internacionalnim takmičenjima koja se orga-nizuju širom sveta. Ovakvo stanje se menja, a dominacija Japanaca slabi. Tajtrend je prisutan i danas. U današnjem dobu judo je internacionalan. Japancijesu jedna od vodećih sila i u instruktorskom i u takmičarskom pogledu, alinikako jedina, niti apsolutno dominantna. Kodokan je zadržao svoju saveto-davnu i instruktorsku ulogu, a vrhunski japanski instruktori poučavaju i dalje

96

lepoti, plemenitosti i ideji veštine pokojnog Jigora Kana. Mnoge druge nacije,posebno u Evropi i SAD, imaju svoje saveze, instruktore, veliku popularnostveštine judoa odnosno sporta judo, a iz te široke baze poniklo je dosta kvali-tetnih takmičara i iskusnih instruktora.

Ovakav razvoj judoa i ovakva prostorna i brojčana zastupljenost judosporta, razultirali su time da je judo sport postao i olimpijski sport, što nijednadruga istočnjačka borilačka veština prilagoñena obliku sporta, nije doživela.To je i odraz svojevremenog stanja kad je broj i kvalitet aktivnih judista usvetu bio daleko nadmoćan nad ostalim borilačim veštinama, njegovog ula-ska u vojsku i policiju i slične instutucije mnogih zemalja, kao i izuzetnog in-teresovanja koji je, svojevremeno, izazvao u svetu. Budući, pre svega, sport,savremeni judo se prilagodio i prilagoñava se, verovatno najviše od svih ve-ština, ukusu i potrebama savremene, zapadne civilizacije, i u decenijama kojesu iza nas, dao je svojevrstan doprinos upoznavanju i zbližavanju istočne i za-padne kulture i misli, predstavljajući sponu ove dve, često nepravedno kon-frontirane civilizacije.

Judo sport, veština, način mišljenja i fizička aktivnost, danas je interna-cionalan, pri čemu je i pored odreñenih teorijskih i praktičnih razmimoilaže-nja, on dao mnogo toga zajednici ljudskih kultura i približio je civilizacije,kao što je i mnogim pojedincima širom cele planete pružio mnogo na planufizičke kulture, sporta, veštine.

Dopao bi se mnogima,da se nisi trudio dopasti se svima.

(Latinska izreka)

97

Dogme mirne prošlostinedovoljne su za burnu sadašnjost.

(Abraham Linkoln)

JUDO: VEŠTINA, SAMOODBRANA, SPORT

Termin (ideogram) Judo se, respektivno, sastoji od dve (u originalu, oddva ideograma): Ju i Do. Ju znači meko, blago, nežno, lagano, dok Do ima iu ovom slučaju sve filosofsko-praktične implikacije koje se vezuju za ovu reč,kad se ona pominje u kontekstu borilačkih veština. Termin judo je uveo dr Ji-goro Kano i on se najčešće prevodi sa „meki, blagi način“, što sa dosta tačno-sti opisuje suštinu veštine. Od svog nastanka do današnjeg dana, judo praksakoristi posebne elemente, pri čemu uvek zadržava mekoću spoljnog pokreta iblagost. Judo koristi neravnotežu protivnika, principe akcije i reakcije, cen-trifugalnu i centripetalnu silu, a naročito inerciju, da bi ostvario željeni efekat– onemogućio protivnika da dalje napada. Svi pomenuti elementi imaju zna-čaja u savremenoj teoriji judo tehnike, gde su proučeni i primenjeni na naj-svrsishodniji način, a prilagoñeni su svakoj mogućnoj prilici, pa savremenajudo tehnika predstavlja praktičnu primenu ovih principa u realnosti odnosnou borbi. Drugi aspekt je samoodbrambeni vid judo tehnike. Posmatrajući tutehniku i najprosečnije upućenom pojedincu je jasno da je to tehnika koja sekoristi u borbi, obično sportskoj, dok je za agresivnu zloupotrebu uglavnomnepodesna, jer zahteva bliži kontakt, a njen krajnji cilj je onemogućavanje pro-tivničkog napada a ne započinjanje sopstvenog. Od ove tvrdnje bi se mogaouz odreñene rezerve, izdvojiti i izuzetak – što se odnosi na atemi-wasa ujudou. Ovo je praksa koja se, u slučaju potrebe, može koristiti za efikasannapad, ali samo teorijski. Kažemo teorijski, jer se ova praksa prezentuje kan-didatima koji su već prošli višegodišnji ciklus rada i stekli priličnu dozu sa-mokontrole i samodiscipline, pa je bojazan od nelegitimne, agresivne upotrebeuglavnom neopravdana. Prethodno razmatranje može da liči i na uopštenuspekulaciju, jer se danas atemi-wasa ne prezentuje, već je predmet samo teo-rijskog razmatranja.

Judo tehnika je, ipak, samoodbrambeno orijentisana i predstavlja efika-san vid samoodbrane, iako se ona prvenstveno koristi u borbi odnosno u tak-mičarske svrhe. Od svog nastanka, judo je kompetitivan i orijentisan je naproveru znanja u direktnom sukobu sa partnerom. Pre od svih od savremenihveština, judo dobija taj takmičarski vid, a takmičenja u judou imaju posebnupopularnost. Da bi se takmičenja mogla održavati, nastao je kompleksan si-stem pravila, borbe, suñenja, vezanih za uslove, opremu koja se koristi, bori-lište i slično. Ova pravila su danas, dobrim delom, unificirana, pa se većinatakmičenja u svetu održava pod približno istim uslovima i pravilima.

99

Da bi takmičenje uopšte bilo moguće iz tehnike je sasvim odstranjenagrubost, a mogućnost povrede svedena je na minimum. Najopasniji zahvati,koji dovode do smrti ili vrlo teških povreda su zabranjeni i ne praktikuju se, akako judoke uvežbavaju tehniku padova, to se opasnost od povrede pri upo-trebi ostalih tehnika gotovo i ne uzima u obzir i skoro je zanemarljiva, ako seradi o psihofizički spremnim borcima odnosno takmičarima.

Savremena judo tehnika je takmičarski orijentisana. Prezentuju se i uvež-bavaju oni elementi, one tehnike koji se koriste u sportskoj borbi i to u ciljuuvežbavanja te borbe. Iz tog razloga, judo je, kao malo koja veština, orijenti-san na kumite. Jasno je da ako neko ima prvenstveno takmičarske ambicije ivežba takmičarsku tehniku, on mora praktikovati i vežbe sa partnerom, jer gaborba sa partnerom očekuje na takmičenju. Postoje i judo–kate, ali one pred-stavljaju deo tradicije i vežbaju se dosta retko, a prezentuju se kao demon-stracija. Evidentno je da je savremeni judo ipak najviše samoodbrambeno itakmičarski orijentisan.

Savremena judo tehnika dobrim delom bazira na upotrebi mišićne snagei fizičkim kvalitetima kao i nekim psihofizičkim principima, od kojih su nekipomenuti na početku poglavlja. Fizička i dinamička strana veštine predstav-ljaju i suštinu savremenog judoa, a takmičenje vitalni deo njegove prakse.

Kada uzmemo u obzir sve što je ranije rečeno, moramo shvatiti da je sa-vremeni judo ponajviše sport. On je praktičan, racionalan, kompetitivan i ba-ziran na nekim fizičkim kvalitetima koji su bliski sportu. Verovatno je da jeovakva orijentacija judoa i doprinela da on jedini bude priznat kao „čist“ sportod strane Olimpijskog komiteta i da uñe u sastav Olimpijskih igara.

Ipak bi bilo nepravedno reći da je judo u savremenom svetu samo sport.Kao i u većini drugih veština i u judou ima više tendencija. Judo ima tradicijui filosofsko-spiritualnu podlogu, kao i mnoge druge elemente „martial arts“.Dva su osnovna trenda u judou danas. Jedan je da se održi duh i tradicija, dase konzervira i održava mentalna nadgradnja, kao bazični vitalni delovi judoa,pri čemu tehnika predstavlja spoljašnji element, deo prakse koji je odraz unu-tarnje blagosti i mira. Ovo je samo okvirna odrednica, dok bi jedan objektiv-niji pristup bio mnogo složeniji. Ovaj pravac ima najviše pristalica u Japanu,a naročito meñu starim učiteljima i tradicionalno orijentisanim instruktorima,ali nije osobito brojan, dok se drugde u svetu sreće gotovo isključivo indivi-dualno interesovanje za klasično poimanje judoa. Već standardan razlog ob-jašnjenja je taj da za ovakvu praksu valja uložiti mnogo više vremena,energije, odricanja i vere, nego ako se judo vežba kao sport, kao rekreacija,veština samoodbrane... Ekstremno shvatanje negira vrednost i svrhu postoja-nja takmičenja, kompetitivni vid, težinske kategorije i slično. Nasuprotovome, milioni ljudi vežbaju judo koji je najbliži sportu, smatrajući judo spor-tom ili sportom koji ima veću ili manju nadgradnju koja se odnosi na psiho-loški aspekt.

100

Zaustavi budućnost.Jer sutra sunce neće sijati sjajnije,

ni dan neće biti svetliji.(Nepoznati japanski pesnik, 14. vek)

PROŠLOST I SADAŠNJOST HAPKIDOA

Prema ustaljenoj dalekoistočnoj tradiciji, i drevna Koreja je imala svojratnički sistem, generalnu veštinu borbe koja datira iz preistorije. Pisanih po-dataka o tome nema, ili nisu pouzdani, odnosno nije sigurno da li se odnosebaš na tu konkretnu veštinu. U svakom slučaju, prema legendama, mitovima,pričama... veština je, u ovom ili onom obliku, korišćena u realnim situacijamai prenošena je sa pokolenja na pokolenje.

Prvi potpuno organizovani oblik bavljenja borilačkom veštinom zati-čemo na teritoriji Koreje negde tokom 7., 8., 9. i 10. veka. U to doba formi-rana je i delovala je organizacija „Hwarangdo“, koju su sačinjavali mladiplemići. To je doba kada Korejom vlada dinastija Silla, nemirno vreme punoratova, u kome je veština borbe imala svoju primenu, naročito meñu plemi-ćima koji su konstantno učestvovali u sukobima. Organizaciju je zvanično le-galizovao kralj Chinhung i od tada ona širi svoju delatnost. Veština kojuprezentuje, „Hwarangdo“, veština je borbe sa oružjem ili bez oružja i ima tak-mičarsku, turnirsku i realnu upotrebu. Tokom vekova koji dolaze, tehnika ćese usavršavati, a većina originalnijih, starijih formi tehnike bazira na prvobit-noj, drevnoj praksi organizacije „Hwarangdo“.

U diferencijaciji tehnike na turnirsku i realnu, odnosno na onu prven-stveno defanzivnu i onu prvenstveno ofanzivnu, pojavljuje se nova verzijaupotrebe tehnike – veštine koja se naziva „Taekkiyon“, koja vodi poreklo odveštine organizacije „Hwarangdo“. Većina savremenih tehnika korejskog hap-kidoa vodi poreklo ili se razvila iz ove grupe tehnika, koja je predstavljala tra-diciju plemstva tokom vekova koji su dolazili i bila je negovana, a imala ječesto realnu borilačku upotrebu.

Sve do kraja 19. i početka 20. veka veština je bila javna i korišćena je naturnirima, pri čemu je vid upotrebe veštine bez oružja počeo da dominira.Kada su Japanci okupirali Koreju (1910.god.), praktikovanje i podučavanjeveštine je zabranjeno. Neki pojedinci, poznavaoci veštine su izbegli iz Koreje,pretežno u Kinu, nastavljajući da podučavaju hapkido, dok su drugi odlazili uslabo nastanjene planinske predele i udruživali se u cilju opstanka i daljegpraktikovanja i razvoja veštine. To je bio kritičan i težak period u istoriji ve-štine, ali je on prebroñen, tako da se veština zadržala i do današnjeg dana.

Danas veština nosi ime HAPKIDO ili HAP KI DO i obično se koristi pri-dev „korejski“. U samoj Koreji hapkido je stekao posebnu popularnost. Danaspostoji preko dve stotine takmičarskih arena, gde majstori hapkidoa prezen-tuju svoju veštinu, koja je stekla znatan broj pristalica i popularnost. Hapkido

101

nije samo korejski, jer u mnogim zemljama širom sveta ima veliki broj pri-stalica i onih koji ga praktikuju. Zaslugu za to sigurno ima i matični, korejskihapkido, čiji predstavnici često obilaze zemlje gde se hapkido vežba ili ostajuu njima, poučavajući veštinu.

U svetu je hapkido verovatno najmasovniji u SAD, pa tek onda u dru-gim, neazijskim zemljama. Po broju sledbenika, on zaostaje za brojčano su-periornijim istočnjačkim veštinama kao što su judo ili karate, ali su njegovarasprostranjenost i masovnost ipak postojani i pokazuju tendencije rasta.

U savremenom svetu hapkido je prvenstveno veština i to borilačka ili sa-moodbrambena. Danas je to uglavnom veština bez upotrebe oružja, a odbranaod nekih hladnih oružja, noža, mača i slično, predstavlja deo tradicije ili ezo-terične prakse, prikazuje se na demontracijama veštine, ali ne čini fundamen-talni deo prakse savremenog hapkidoa.

Valja napomenuti i to da je hapkido veština koja je samoodbrambeno ori-jentisana i da je potencirano vežbanje sa partnerom, odnosno da se tehnikačesto uvežbava sa protivnikom, imitirajući realnu situaciju. Hapkido nije, jošuvek, sport u pravom smislu te reči, jer poseduje veliki broj tehnika i njihovihvarijacija, i samoodbrambeni aspekt još uvek dominira nad takmičarskim.Hapkido bazira na tradiciji i poštovanju, drevnim principima, psihofilosofskojbazi koja se poučava zajedno sa tehnikom i predstavlja i fizičku i mentalnudisciplinu koja, samim tim nije prvenstveno sport, iako ima u sebi i kompeti-tivnih elemenata i borilačku tehniku koja je individualno prilagodljiva.

Preziri svakoga ko nije pobedio u borbi,u kojoj nije bilo moguće pobediti.

(Hanibal)

102

Putovanje od hiljadu miljapočinje prvim korakom.

(Kineska izreka)

OSNOVNI PRINCIPI HAPKIDOA

Etimološki, reč Hapkido je sastavljena iz tri dela (ideograma): Hap, Ki iDo, i ponekad se navodi i u ovom obliku. Hap, slobodnije prevedeno, značisjedinjenje, spajanje, usaglašavanje, koordinacija. Ki i Do su pojmovi ranijeobjašnjeni i nisu vezani samo za hapkido, niti tu imaju specifično značenje.Termin hapkido želi da predstavi ono što je suština veštine, osnovna filosof-ska postavka, a to je usaglašavanje, ujedinjenje, harmonija dinamičke unu-tarnje životne energije i njenog razvoja na Putu, filosofskoj praksi iracionalne,transcendentalne osnove. Naglasak je stavljen na „Hap“ odnosno na usagla-šavanje, mirenje, koegzistenciju, ali i na aktivnu, dinamički orijentisanu, in-terakciju Ki i Do, gde je čovek, pojedinac u sredini, uslovljava tu interakciju,izaziva je i koristi njene blagodeti. Ni Ki ni Do nisu mogući bez Hap, odno-sno bez čovekove akcije, bez volje kao osnovne premise promene u spolja-šnjoj stvarnosti.

Ova osnovna filosofska postavka je bazični teorijski deo hapkido tehnikeodnosno prakse, a svoje materijalno ispoljenje dobija u tri osnovna principahapkido tehnike. Da bismo izvornije, preciznije objasnili ove principe i nji-hovu teorijsku postavku, parafrazirajmo Joon M. Jee-a,¹ jednog od najboljihpoznavalaca izvornog hapkidoa koji živi izvan Koreje. On prezentuje tri osno-vna prinicpa koja su u osnovi hapkido tehnike i to su, slobodno interpretirano:princip mirnog, konstantnog toka, princip kružne akcije ili pokreta i principharmonije. Pozivajući se i dalje na njegove reči, iznesene u istoj knjizi, oviprincipi su, svojim najvećim delom, izvan domašaja deskripcije verbalnimputem, već leže u suštini, u biti, kao tajna hapkido tehnike i predmet su isku-stva. Svakome od njih ćemo da posvetimo malo pažnje.

Princip mirnog ili konstantnog toka, odnosno najbliže suštini stvari bibio princip protičućeg, tekućeg toka (što bi naš jezik inače osećao kao pleo-nazam). To je drevni istočnjački princip i vodi poreklo iz filosofske misli dre-vne Kine. Princip govori o protoku energije (kia), ali koji je usaglašen saunutarnjom, umskom idejnom voljom, koji su u jedinstvu („Hap“). Sve stvarina svetu imaju početak, sredinu, kraj, koji su samo deo jednog konstantnogtoka, večne promene, dinamike koja je neminovna. U tehnici hapkidoa kon-stantan tok ima i vrlo praktičnu implikaciju, odnosi se na tok vitalne energije,kia, koji je uvek mentalno kontrolisan. Možda je i ovo jedan od razloga za tošto smo u prethodnom poglavlju izrazili odreñenu skepsu prema sportskimimplikacijama hapkidoa, jer ki i (ovaj) sport bi bili vrlo teško spojivi. Hapkidotehnika je kvalitetna jedino ako ima ovaj stalni, slobodni tok, miran i neuz-nemiren. Bez njega, ona je, po rečima instruktora hapkidoa, gotovo bezvre-dna.

103

Naredna principijelna odrednica tehnike je kružni tok, akcija i pokret.Dublja filosofska postavka o krugu ili mandali, kao modelu materijalnog do-gañanja u svetu, takoñe je iz drevnih kineskih izvornika, ali i starijih, indij-skih, po kojima sve što se dogaña ima model kružnog toka. Analogno tome,sve tehnike su, u principu, kružne, iako se ovo pre odnosi na defanzivni vidveštine. Teorija hapkidoa kaže da sve napade valja kružnim akcijama neutra-lisati, bez direktnog protivljenja liniji, pravcu i snazi napada. Po toj teoriji, akose napadu suprotstavi u istoj liniji, a u suprotnom smeru, potrebna je barempribližna snaga da bi se napad zaustavio i izbegao. Meñutim, ako se napadkružnom odnosno polukružnom akcijom osujeti tako da mu se promeni pra-vac, on gubi na snazi zato što gubi na balansu – tačnije onaj koji ga izvodi do-lazi u stanje disbalansa i samim tim postaje neefikasan, pa ga je mnogo lakšeizbeći, i to uz upotrebu mnogo manje snage nego što je to slučaj da je odbranaod napada direktna. Ovakvo razmišljanje, koje je poznato iz drevnog hapki-doa, nije daleko od nekih postavki klasične fizike i objašnjivo je poznatim ipriznatim fizičkim zakonima o dejstvu sila.

Svaka pojedinačna tehnika je utoliko savršenija ukoliko više koristi ovajprincip u svojoj teorijskoj i praktičnoj ideji. Majstorstvo u izvoñenju hapkidotehnike se ogleda i u tome koliko je pojedinac razumeo, usvojio i koliko prak-tikuje u svojoj tehnici princip kružnog toka, koji mora postojati i postati pot-puno usavršen na odreñenom, višem nivou izvoñenja tehnike.

Princip harmonije nije specifičan samo za hapkido, ali on u ovoj veštiniima specifično tumačenje i vrlo praktičnu upotrebu. Kako smo filosofski prin-cip harmonije pomenuli i kod veštine aikido, da napravimo odreñenu digre-siju. U aikidou harmonija je paradigma, osnovna postavka, filosofska ideja ibazični princip prakse. U hapkidou harmonija nema toliko potenciranu ulogu,a ima i filosofske, ali i vrlo praktične implikacije. Harmonija je svojstvena ve-ćini istočnjačkih borilačkih veština, a ideja usklañenog, harmoničnog je ve-rovatno jedna od dominantnih u etici, estetici ali i ontologiji idealističkihfilosofskih paradigmi drevnog Istoka. Ovaj princip je univerzalan, odnosi sena sve što postoji, i na čoveka i na njegove najsitnije delove, njegovu misao,akciju, dejstvo, ponašanje, praktično zbivanje. U nešto reduciranom, iracio-nalnijem ali praktičnijem obliku, ova ideja sačinjava jednu od bazičnih teo-rijskih implikacija hapkido prakse.

Ideja ima praktično ostvarenje i to upravo u svakodnevnoj Hapkido pra-ksi. U ovom slučaju, harmonija znači i ne-protivljenje, praćenje, usaglašava-nje („Hap“). Razumevši protivnika i usaglasivši svoje akcije sa njegovim, midovodimo do toga da on sam sebe porazi. (Ipak je evidentna sličnost baremnekih osnovnih postavki savremene prakse aikidoa i hapkidoa, iako su im na-stanak i razvoj bili nezavisni i prostorno udaljeni). Po rečima Joon M. Jee-a,koga smo već pomenuli, to je vrlo praktična implikacija. Parafrazirajući to,ako nas protivnik gurne, valja ga povući sa sobom, ako nas povuče, valja gagurnuti u istom pravcu – pri čemu obe ove akcije rezultiraju nemogućnošćunapada i odraz su harmonije.

104

Ovaj princip dosta kazuje o humanosti i pretežno samoodbrambenom od-nosno defanzivnom vidu veštine, njenoj ulozi i mestu, kao i osnovnom načinu.

Hapkido je namenjen odbrani, totalnoj potpunoj odbrani, iako se neke odtehnika mogu koristiti i za napadačke akcije. Bit savremene prakse hapkidoaje rad dva čoveka, akcija, napad – odbrana, uvežbavanje sa partnerom. Poovim svojim odlikama, veština pripada grupi kompetitivnih borilačkih veština,koje potenciraju i praktikuju upotrebu tehnike sa partnerom, čime se manife-stuje nivo poznavanja tehnike i njen kvalitet. Takmičarski odnosno kompeti-tivni elemenat je jedan od bitnijih u savremenom hapkidou i njegovoj praksi,zastupljen je u procesu učenja, napredovanja, vežbanja, na demonstracijama.Tehnika koja se uvežbava uvek je usmerena ka tom cilju – praktičnoj borbi sapartnerom i efikasnoj samoodbrani, kao logičnoj posledici vežbanja pretežnodefanzivne i defanzivno orijentisane tehnke hapkidoa.

Jedna bitka se mora voditi više puta,da bi se dobila.

(Sun Tzu)

105

¹ Joon M. Jee: „Introduction to Hapkido“. Published by Internacional HapkidoAssociation, str. 26-29.

Ako pogledaš u ogledalo,i ne dopadne ti se

ono što vidiš u njemu,ne krivi ogledalo.(Kineska izreka)

KRATAK ISTORIJAT KUNG FUA

Kung-fu (stil) je, verovatno star preko 4.500 godina i potiče iz drevneKine. Postoji velika verovatnoća da je kung-fu tehnika borbe bila poznata i ko-rišćena još u doba cara Huang Tia (poznatijeg u istoriji pod nazivom Žuti Im-perator), a to je više od 2.700 godina p. n. e. Za istoriju veštine vezano je mnogolegendi koje su često jedini izvor podataka, ionako opskurnih. U to vreme ljud-ske istorije, a posebno kineske, nije moguće naći materijalne podatke ili pisanespise i o mnogo „materijalnijim“ pojavama nego što je kung-fu.

U originalu (transliteracija ideograma) „Kung fu“ znači „Mudra Glava“,odnosno mudrac, mudri čovek...

Veoma retki i nepouzdani podaci se mogu naći u starim manastirskimspisima. Ovi podaci su veoma često nepouzdani, jer su pisani dokumenti punisimbolike, preterivanja ili objašnjenja za koja nije sigurno na šta se tačno od-nose. Dve su vrste razloga da na prve pisane dokaze o postojanju veštine nai-lazimo baš u manastirima. Kao prvo, to su jedna od retkih relativno sigurnihmesta, gde je pisana reč mogla da nastane i da se sačuva, a i sami kaluñeri subili pismeni, što je u to doba predstavljalo visok stepen učenosti. Naučiti poz-navanje kineskog odnosno starokineskog pisma, koje operiše sa hiljadamarazličitih ideograma i kombinacija tih ideograma, predstavlja domen onih kojise ne bave neposrednom proizvodnjom i imaju dovoljno vremena za to, a i ka-luñeri predstavljaju „duhovnu inteligenciju“ tog doba, jedan od najučenijihdruštvenih slojeva.

Druga grupa razloga predstavlja to što su prvi tvorci i poznavaoci kung-fua bili baš kaluñeri. Već smo pomenuli filosofski i religiozno-ritualni aspektveštine, a to su discipline koje su posebno privlačne ovom sloju ljudi, te jekung-fu verovatno nastao kao pokušaj transpozicije filosofske odnosno reli-giozne svesti u realnost, na fizički plan, kao svojevrsna generalizacije tada-šnje univerzalne filosofske misli na fizičku oblast dejstva. U to doba, tek udrugom planu je samoodbrambena, borilačka funkcija, koja je nusprodukt,sporedni efekat prvobitnog kung-fua.

Tek više od dva milenijuma kasnije, tačnije oko 600 god. p. n. e. neka-kve realnije podatke o kung-fuu dobijamo od jednog od najvećih kineskih mi-slilaca, Konfučijevog učitelja, Lao Tzea. Jedno od njegovih kapitalnih dela jeTao te-Ching, u kome on iznosi osnove taoizma, i pominje veštinu kung-fu,koju približava taoističkom modelu poimanja sveta.

107

Potrebno je da proñe više od jednog milenijuma da bi došli do nekih si-gurnijih podataka. Pouzdano se zna da je u 6. veku indijski kaluñer Ta Mo(Bodhidharma), na svom proputovanju kroz Kinu, formulisao delimično iz-menjen adaptiran sistem kung-fua, i to u manastiru Shaolin-u, u severnoj Kini.Smatramo da ne bi trebalo previše da iznenañuje podatak da se razvoj kung-fu veštine uvek vezuje za odreñeni manastir, jer to nije slučaj samo sa kung-fuom i samo sa Kinom.

Ovaj izmenjeni sistem predstavlja filosofski, mistički i religiozni sistem.Od tada pa na dalje postoje dve osnovne struje u kung-fuu, poznate i u kara-teu, kao generalnom, sveobuhvatnijem sistemu. Jedna je čist metafizički edu-kativni sistem, baziran na metafizici i pomenutim religijama. Drugapredstavlja borilački sistem sa filosofskim odnosno mističnim implikacijama,koje su neodvojive od njegove suštine. Ova druga je tokom poslednjih vekovaprestala biti isključivo praktikovana od strane kaluñera i donekle je bila poz-nata malo široj javnosti. Kina je poznavala i čist borilački sistem, zvao se Go-ti, ali to nije u direktnoj vezi sa granom kung-fu.

Poznati su testovi koji su korišćeni u manastiru Shaolinu za prijem novihučenika. To su bili odreñeni lavirinti puni iznenañenja ili opasnosti, prostorijesa mehaničkim drvenim figurama koje su „napadale“ kandidata sukcesivnoili više njih istovremeno. Poslednji ispit predstavlja do usijanja zagrejan kotaosa izgraviranim tigrom i zmajem. Trebalo je obgrliti i podići kotao i p(+r)enetiga na izvesnu daljinu. Posle tog čina bi zauvek ostajali urezani likovi u sprže-noj koži, na levom ramenu tigra a na desnom zmaja, koji imaju odreñeno sim-boličko značenje.

Ne smatramo poznavanje ovih ispita fundamentalno važnim za knjiguudžbenik. Ove redove pišemo jer postoji veliko interesovanje za ovu grañu,koja je veoma loše ili pogrešno protumačena. Svi inostrani autori je navodeili obrañuju, ali pre na način koji golica maštu i budi radoznalost, a sve to saprizvukom mistike, pre nego sa željom da se dâ realna kritička ocena.

Tačno je da su ovi ispiti postojali i da su često bili surovi, mnogo suro-viji nego što to mi možemo i da zamislimo. Takoñe je tačno i to da je veomamali broj kandidata, koji su se posebno pripremali za ispit godinama, uspevaoda ga položi. To je i razumljivo jer je na kung-fu obuku, što istovremeno značii u redove kaluñera, priman samo onaj koji je dokazao da je sa svetom u veli-koj duhovnoj zavadi i da nije „ovozemaljski“ čovek, da neće da se pokolebai da odustane. Takvi su se zauvek odricali zemaljskih uživanja i radosti, po-rodice, doma, lične imovine i postajali su kaluñeri, i to doživotno, ali su to ra-dili dobrovoljno, to se čak smatralo najvećom čašću. Možda nam nije lako daproniknemo u motive tih ljudi, jer je to svet dosta stran nama, savremenim lju-dima koji žive na zapadu. No, to je sasvim u skladu sa načinom mišljenja i na-činom života ljudi na istoku, u drevnoj Kini.

Onaj koji bi prošao poslednji ispit i sam sebi, grleći vreli metalni kotao,urezao u sprženu kožu tigra i zmaja, smatran je posebnim, „svetim“ čovekom,ili izabranim, i bio je poštovan. Veoma je teško odlučiti se na taj korak, pogo-

108

tovo iz naše perspektive. To je čin koji je obavljan svesno i namerno, uz ose-ćaj blaženstva i trijumfa, naravno u posebnom, egzaltiranom stanju svesti. Tonije mazohistički čin, to je spoljašnje obeležje onoga koji je preskočio nor-malnu, ljudsku barijeru straha i bola. Kako je ovo jedan od bitnih preduslovareligiozne svesti kineskih kaluñera, sasvim je razumljivo postojanje ovakvogispita u manastiru Shaolin. To je deo prošlosti, neki smatraju veoma svetle.

Kung-fu poslednjih vekova postoji i izvan manastira, iako se smatra daje tako dosta izgubio na kvalitetu, ali to je stvar mišljenja i ocene koji su ve-rovatno subjektivni. Od tog kung-fua potiče savremeni kung-fu prezentovansvetu.

Čuvaj se prijatelja,koji ti nije u svemu ravan.

(Konfučije)

109

Nijedan put posut cvećem,ne vodi ka slavi.

( Seneka)

SUMO NEKAD I SAD

Ako je, uz odreñene teškoće i uz prihvatanje neminovnih razlika i mo-guće naći neke ekvivalentne elemente izmeñu fenomena borilačkih veština uzapadnoj i u istočnoj civilizaciji za neke od borilačkih veština, to pravilo nevaži kad se govori o sumou. Na zapadu uz termin sumo se često dodaje i „rva-nje“, ali je to prilično slobodna interpretacija. Mi na zapadu poznajemo, kaosport ili kao deo istorijske tradicije, rvanje i to u više stilova (grčko-rimski,slobodni itd.), ali veština borbe (i) ljudi „nenormalne“, enormne telesne te-žine, koja se stiče posebnim tretmanom, a u cilju takmičenja, zapadu je ne-poznata, pa otuda verovatno i postoji toliko zabluda i neznanja kad se govorio sumou.

Za sumo se smatra da je jedna od najstarijih, ako ne i najstarija kanoni-zovana veština ponikla na tlu Japana. Postoje odreñeni pisani dokumenti kojidatiraju iz 8. veka, a koji pominju da je sumo bio poznat još u 23. veku p. n.e. Poznato je još iz tog doba da je sumo bio kompetitivna veština, upotreblja-vana u nekoj vrsti turnirske prakse i da je bila prilično surova. Veština je bilaomiljena meñu ratnicima i često je i praktično korišćena.

Od čisto borilačkog sistema koji je bio prilično grub, pod uticajem nekihelemenata ranobudističke religiozne svesti, sumo postaje „martial art“, u smi-slu u kome se danas koristi taj termin. Veštini sumo je posvećivana posebnapažnja, i meñu ratnicima, gde su sumo borci ili sumo-tori uživali posebno uva-žavanje i poverenje, i meñu vladarima koji su ohrabrivali i potencirali prakti-kovanje veštine. Od tog doba, veština sumo dolazi pod protektorat cara icarske porodice i, što je indikativno, i dan danas ima isti status.

Iz 8. veka, za vreme vladavine cara Shomua imamo podatke da se sumonalazi meñu najpopularnijim i najviše cenjenim borilačkim veštinama. Poz-nato je da je u to doba održavan i opšti turnir svake godine pod pokrovitelj-stvom samog cara, a (i) ta se praksa takoñe zadržala do današnjeg dana.

Kasnijim razvojem, sumo dostiže takvu dominaciju i značaj, da postaječak i nacionalni simbol vojničke moći i prestiža. Iz tog doba postoje podacida sumo kao veština zauzima primat. Turnirska praksa je razvijena, a istak-nuti sumo-tori imaju poseban socijalni status i privilegije, slavu i reputaciju.U to doba razvoja veštine, ona vrši direktni uticaj na vojničku i ratničkuobuku, i to ne samo sumo boraca, pa su neki elementi sumoa postali opšte poz-nati i opšte primenljivi. Kao posledica ovoga javlja se veština Kumi-uchi, kojasvoju tehniku bazira na ofanzivnim tehnikama sumoa, i ona dobija svojemesto u obuci ratnika i vojnika. Svoju primenu kumi-uchi dobrim delom ba-zira i na tome da je ratnik u teškom oklopu ili teško pokretan ili inertan, pa ko-risti te ofanzivne elemente u svojoj praksi; to su hvatovi, dizanje sa tla ibacanje, remećenje ravnoteže, za šta je potrebna fizička snaga.

111

Kako je turnirska praksa postala sve učestalija i rasprostranjenija, uka-zala se potreba za borcima kojima će to biti profesija, osnovna delatnost i tako,negde sredinom i krajem srednjeg veka, postojala je uobičajena praksa da suvećina takmičara na trunirima profesionalci, koji su prošli posebnu i dugo-trajnu obuku i koji se isključivo time bave. Ovo je podiglo nivo kvaliteta pri-kazivane sumo veštine na turnirima, koji postaju velike javne manifestacije idobijaju posebno mesto u kulturnom životu feudalnog Japana. Uporedo sa dokrajnosti potenciranom turnirskom praksom, opada praktična upotreba sumoakao vojničke ili ratničke veštine, a veštinu počinju gotovo isključivo da upraž-njavaju profesionalci i prikazuju je na turnirima.

Dvadeseti vek nije mnogo toga izmenio u osnovi veštine. Savremenisumo je mnogo manje grub i surov, više liči na spektakl, ali je i danas osno-vni put sumo veštine – turnir, borba u areni. Današnji sumo takoñe poznaje ri-tualnu uvodnu ceremoniju, koja je vrlo malo ili nimalo promenjena, a koja sepraktikuje vekovima. Sistem rangiranja, pravila ponašanja, pravila borbe –sve je to blisko tradiciji i klasici sumoa iz srednjeg veka. Može se reći da, akose sumo i promenio, ta promena nije bila korenita, ili da nije bila izmenjujuća.Sumo je zadržao i svoju tradiciju, a modernizacija nije uspela da odstrani ce-remonijalne i tradicionalne elemente.

Danas se sumo prezentuje na velikom broju turnira lokalnog i regiona-lnog karaktera širom Japana, a opšti turniri izazivaju posebnu pažnju javno-sti, dobijaju veliki publicitet, imaju svoju stalnu i mnogobrojnu publiku. Ovemanifestacije gotovo da predstavljaju javne, opšte praznike u mestu gde seodržavaju. Njih posećuju i stranci, koji sa neskrivenim oduševljenjem, aličesto i nemogućnošću da sakriju svoje nepoznavanje, prate tok turnira, cere-monijalni i takmičarski deo, sve propratne manifestacije.

Evidentno je da se sumo-tori, učeći veštinu, spremaju za turnir. Borba ipobeda u toj borbi osnovni su cilj i njemu se podreñuju svi ostali. Enormna iposebna ishrana, svakodnevno vežbanje, poseban režim života, čak i telesnatežina, koja dostiže neslućene i, u svakom slučaju, neadekvatne razmere u od-nosu na ostale telesne komponente. Sve se to praktikuje da bi se jednog danaizašlo na turnir, i možda, pobedilo. Ova turnirska tradicija vezana je za veštinuod njenog početka a nikada nije bila (proporcionalno) razvijenija nego danas.Sigurno je da sumo danas predstavlja i biznis koji donosi profite mnogima, alisumo je još uvek, čak i više nego ikad, nacionalna veština i nacionalni sportJapana, ne po broju onih koji se njime bave, već po renomeu, broju poštova-laca, gledalaca turnira, opštoj društvenoj klimi, publicitetu koji dobija, tradi-ciji. Sumo borbe i sumo turniri predstavljaju možda i jedan od pokušaja da seoseti nacionalni identitet u doba kosmopolitizacije sveta, i taj pokušaj prose-čni Japanac je spreman da plati i novcem – jer su ulaznice za vrhunske sumopriredbe skupe – i vremenom, strašću, tihom i postojanom strašću i idealiz-mom, tako svojstvenim japanskoj tradiciji.

112

Možda više nego i jedan sport, i|jedna veština, sumo je „nacionalnastvar“, ona pripada i „malom čoveku“, svakom pojedincu, prosečnom Japancubilo koje sredine i socijalnog i profesionalnog statusa, za razliku od nekih dru-gih veština koje su, ipak, više proelitistički orijentisane, introvertne. Ono štoje za nas na zapadu fudbal, košarka, ragbi (u SAD), to je sumo u Japanu.Vr-hunski poznavaoci sumoa i pobednici turnira imaju gotovo legendardnu slavui počasti, često su više uvažavani od najvećih sportskih asova na zapadnoj he-misferi.

Postavlja se pitanje, kao i kod svake druge orijentalne veštine, koji ele-menat dominira, koji je najbliži suštini veštine: filosofski, sportski? Šta jesumo u ovom trenutku i gde mu je mesto u savremenom svetu?

Sumo kao drevna veština, ima i odreñene iracionalne implikacije i psi-hološku praksu, ali je to važno, pre svega, za takmičare, kojih je neuporedivomanji broj od gledalaca turnira, ljubitelja veštine, pristalica, zainteresovanih.Biti sumo-tori je i životno, i egzistencijalno, i filosofsko opredeljenje, čije im-plikacije je vrlo teško shvatiti bez uvida u klasičnu tradiciju i mentalitet Ja-pana. Sumo je i sport i veština, a možda je i nepotrebno razlučiti šta je od togadvoga u većoj meri, koji elemenat dominira, jer time slika o sumou ne bi po-stala mnogo jasnija. Valja shvatiti da je svet sumoa specifičan, ali da ima odre-ñenu težinu i valja mu pristupiti sa adekvatnim poštovanjem i željom da se onrazume. Za takmičare, sumo je sve: život, ideja, način postojanja i način ži-vota, predmet strahova, nada, želja, a sumo arena im je najvažnija, jedinastvarno postojeća arena u krhkom i kratkom bitisanju, jer su za nju vezane sveambicije, želje, težnje, celokupni misaoni delokrug, akcija i ostvarenje. Tozahtevaju profesionalni odnosi u veštini gde samo vrhunski kvalitet ima šanseda izañe iz anonimnosti.

Možda je, kao odgovor na ovu dilemu, najbolje lakonski reći da je sumodeo javne tradicije, nacionalni sport i produkt jednog mentalilteta i pogledana svet, na naciju i njenu ulogu, kao i posebnog afiniteta za veštinu koja imakulturno-istorijske korene, ali i mitsku, legendarnu nadgradnju - „talente iobožavaoce“. Sumo je veština koja nudi uzbuñenje, ali ne istom vrstom dina-mike kao u zapadnim sportovima, nudi zaborav, realnu podlogu za nastanakmaštanja, za san i imaginaciju, za paralelni realitet koji svoje ostvarenje do-življava u trenutku dodira dva ogromna tela; poraz ili pobeda stoje van vre-mena, imanentni su nekim suptilnim zakonima u koje velika većina običnihsmrtnika nema većeg uvida.

Možda baš iz tog razloga na sumo borilište mnogi žele da stupe, a onopredstavlja arenu za odmeravanje realnih životnih vrednosti. Možda baš zatohiljade posetilaca nemo i bez pokreta očekuju ono što će se dogoditi u delićusekunde. Možda baš zato hiljade stranih posetilaca dolazi da prisustvuje sumotakmičenju, da vidi ceremoniju, ritual, da oseti na delu, u praksi, nešto od spe-cifičnosti mentaliteta i filosofije, da pokuša da odgonetne zašto taj prelomnitrenutak dodira dvaju tela znači mnogo u životu Japanaca.

113

Mogli bismo dodati samo to da fenomen sumo predstavlja kompleksnupojavu koju možemo objasniti sa sociološkog, istorijskog, psihološkog.... gle-dišta. Sumo je tradicija koja živi, spektakl koji pleni masu, ali i suptilna umet-nost, osećaj koji se graniči sa bezvremenskim. Sumo je postao priredba, alinije izgubio smisao, ozbiljnost, nije izgubio svoju ideju i namenu, jer hiljadeonih koji odlaze da ga dožive, smatraju ovu veštinu nečim što ozbiljnošću pre-vazilazi svakodnevnicu, običnost, prolaznost, pa čak i banalni ljudski život.

Poštovanje počinje disciplinom.Samopoštovanje počinje samodisciplinom.

(Zak Žane)

114

Priveži dve ptice.Neće moći da polete,

iako će imati dva para krila.(Sufi izreka)

OSNOVNI PRINCIPI SUMOA

Specifičan je prizor borbe dva sumo-torija. U osvetljenoj areni, dvaenormno teška i glomazna čoveka, nagnuti jedan prema drugome, netremicese posmatraju. U gledalištu muk, a sve su oči uprte u borce. Atmosfera bi tre-balo da bude napeta, ali nije, sve je smireno, latentna energija nije ispoljena,mi zapadnjaci bismo rekli da se ne dešava ništa. Dešavanje je neprimetno. Ce-remonija je završena, ritual ispunjen. Ovde se borba vodi bez same borbe.Nema tu ni pretećih pogleda, niti izražene mržnje – jednostavno mir, dug, sta-lan pogled izmeñu protivnika. Japanski posmatrač, ekspert, uviña suptilne raz-like, uviña kvalitet pre nego što je on ispoljen u akciji, jer je naučio daposmatra drugačije nego što to mi na zapadu činimo.

Ne postoji nikakav nagoveštaj da će se nešto dogoditi, nikakvo poveća-nje napetosti, nikakav pokret ili znak da akcija neposredno predstoji. To se,jednstavno, desi. Dva tela krenu jedno ka drugom i u njihovom sudaru jedanod boraca biva odbačen, poražen, dok drugi trujumfuje, ostvarivši pobedu umagnovenju. Za oči i svest zapadnjaka ovo je previše brzo, nema nadmetanja,odmeravanja snaga, dugotrajne borbe u kojoj se rañaju pobeda ili poraz. Ce-lokupno dešavanje je munjevito, tako da je, za jednog borca, vreme izmeñupobede i poraza, neizmerno kratko. Japanci kažu da je o pobedi ili o porazuodlučeno mnogo ranije, gotovo istovremeno kad su borci stupili u arenu, a daje akcija, sudar dvaju tela, samo potvrdila ono što je ranije, suptilnijim putemodlučeno.

Kvalitet sumo borca se ogleda najviše u načinu na koji pobeñuje svogprotivnika. Postoji velika razlika u stilu borbe, primeni tehnike izmeñu po-četnika i/ili prosečnog borca i jednog na primer Izeki-ja ili Yokozune, vrhun-skih turnirskih takmičara. Ovi drugi predstavljaju elitu vrhunskih boracasumoa, najbolje borce koji iz turnira u turnir dobijaju mečeve protiv svih svo-jih protivnika. Oni te mečeve ne mogu dobijati sa malom prednošću, već pot-punom superiornošću, nadvladavanjem protivnika, što se obično ogleda utrenutnom rešavanju ishoda borbe.

Yokozuna ili „veliki šampion“ ima poseban status i privilegije, ali i duž-nost prema publici, prema sebi i prema svome rangu, da pobeñuje u magno-venju, naizgled sa lakoćom, suptilno i elegantno, ali odlučno i brzo, jer kvalitetsumo borbe traži upravo to. To auditorijum u dvorani uvek očekuje od vrhun-skih takmičara, a naročito od Yokozune, koji uvek mora biti na nivou najbo-ljeg. Za sumo borbu važi pravilo da je kvalitetnija ukoliko akcija u njoj kraćetraje. Ona predstavlja (i) estetski doživljaj, pun emocionalnog naboja, pri

115

čemu se taj naboj ne manifestuje (spolja), već se unutarnje doživljava. Inten-zitet borbe se koncentriše do maksimuma, a dešavanje se svodi na momen-talnu akciju, ako je reč o kvalitetnim borcima i kvalitetnom meču.

Možda savremeni sumo-tori mogu da liče i na gladijatore, ali je njihovduel mnogo rafiniraniji, suptilniji, prefinjeniji, što je kontrast sa delimičnogrotesknom slikom teških ljudi sa pregačom oko bedara. U Japanu sumo sma-traju za umetnost, a sumo-torije za umetnike akcije i suptilne superiornostikoja prevazilazi fizičku snagu. Da bi pojedinac postao sumo-tori, poželjno jeda ima nekakvu predispoziciju u telesnoj konstituciji. Zatim ga čekaju dugi,naporni treninzi i vrlo obilna, posebna ishrana, jer sumo-tori je izrazito kru-pan, ali ne sme da bude spor ili trom. Začuñujuće je kako sumo-tori i porednamerno izazvane enormne težine imaju posebnu gipkost tela i brzinu akcije.Sumo-tori se uče disciplini i veštini borbe, gde se potencira upravo taj suptilniunutarnji vid superiornosti koji bazira na telesnoj težini i kvalitetnoj tehnici.

Posebnu težinu borci sumo veštine održavaju sledeći drevno verovanjeo stomaku („Hara“) kao centru unutarnje energije. Nagomilavajući naslagesala, pretežno u donjim delovima tela, oni spuštaju težište tela i centar gravi-tacije i postaju mnogo stabilniji nego što je to prosečan čovek, što naročito do-lazi do izražaja kod niskog stava raširenih nogu, koji je uobičajeni stav zaborbe. U teoriji sumo, smatra se da ogromna težina u odnosu na druge di-menzije, takoñe znači i veću snagu u sudaru, što delimično bazira i na klasič-nim zakonima mehanike o masi, ubrzanju i sili. Ovaj statički elemenat, telesnatežina, potpuno je beskorisan, ako telo borca nije, specijalnim sistemom tre-ninga, dovedeno u optimalno stanje da se prednosti povećane telesne težineiskoriste a mane ublaže.

Jedan sumo-tori mora da bude razgiban, pokretan, brz, dinamičan – iakoje te kvalitete teško povezati sa glomaznošću i debljinom. Tek ovakav spojdaje kvalitet sumo-torija, koji bez odreñene telesne težine i odreñenog staža,ne može ni da se pojavi na borilištu. Sa permanentnim porastom telesne mase,težine, ali i veštine, rastu njegove šanse za pobede, za dostizanje vrhunskogkvaliteta.

Svaki sumo borac ističe, ne bez ponosa, da je sumo borba bazirana namentalnoj aktivnosti i mentalnoj praksi, koji se prvenstveno ogledaju u po-sebnom stanju svesti, koje čini nadgradnju na fizičku pripremu. Možda i izovog razloga postoji, objektivno rečeno, kvalitativna razlika izmeñu naših, za-padnjačkih (analognih) oblika borbe odnosno rvanja i sumoa.

Mentalna aktivnost, namerno izazvana težina, trenutna akcija, tradicija iodreñena kuturno-istorijska podloga, osnovne su karakteristike sumoa, kojega čine, u svakom pogledu vrlo specifičnom veštinom. Danas, u Japanu, sumoje i spektakl koji bazira na „biznisu“, ali i tradicionalna priredba, za mnoge iposeban doživljaj, važan fenomen koji mi, zapadnjaci, vrlo često pogrešno ra-zumemo, jer nam je strana ovakva tradicija i ovakav mentalitet, što naravnone umanjuje vrednost i ulogu sumoa niti izuzetnu popularnost veštine u Ja-panu, u zemlji gde je sudar dvaju tela, delić sekunde koji znači poraz ili po-bedu, istovremeno i „sveti trenutak“, predmet poštovanja i posebnogdoživljavanja.

116

Pobeda te ne uči ničemu.Poraz donosi veliku mudrost.

(Konfučije)

PENTJAK SILAT

Za razliku od japanskih odnosno okinavljanskih, a u poslednje vreme inekih kineskih veština, borilačke veštine ostalih zemalja Dalekog istoka sunepoznate većini ljudi na Zapadu, pa čak i onima koji se aktivno bave nekomod borilačkih veština. Takva je pentjak – silat, indonežanska borilačka veština,malo poznata izvan Indonezije, a tek se u poslednje vreme javljaju usamljenipokušaj da se veština dostojno prezentuje širem krugu zainteresovanih izvanmatičnog područja.

Veštinu borbe su na tle Indonezije doneli naseljenici u prehrišćanskoj eri,a o tom dobu ima malo podataka. Smatra se da je tu veština korišćena u borbiprotiv neprijatelja i divljih životinja i da je u to doba predstavljala potpunorealan sukob sa protivnicima.

Prvi pisani podaci o veštini kao borilačkom sistemu nalaze se u 8.veku.Od tog doba počinje da biva poznata tehnika i način vežbanja. U ovom mile-nijumu, veština je doživela svoj puni razvoj. Na indonežanskim ostrvima na-staje veliki broj pojedinačnih stilova i škola, a feudalna klasa prihvata nekeelemente veštine, te ona ulazi u obuku boraca i vojnika. Već u periodu od 13.do 16. veka, veština poprima i takmičarski karakter, istaknuti pojedinci i poz-navaoci veštine počinju da se meñusobno bore, ne isključivo kao sa neprija-teljima, već radi demonstracija tehnike veštine.

Do današnjih dana veština je vrlo malo promenjena. Kako je Indonezijazemlja koja se prostire na ostrvima i to izmeñu jugoistočne Azije (kopno), Fi-lipina i Australije, na njenom tlu je nastalo preko 600 raznih verzija i varijantiveštine, što je rezultiralo time da danas postoji preko 150 stilova pentjak – si-lata, svaki sa vrlo ograničenim područjem praktikovanja. To je i jasno na zem-lji ostrva ispresecanih džunglom, bez većih saobraćajnica ili čvrstih veza (usrednjem veku). Ti, uslovno nazvani stilovi, obično su nastajali oko većih na-seobina ili grupe naseobina i njih praktikuje ograničen broj ljudi, obično oku-pljenih oko jednog lidera. Veština se prenosi sa kolena na koleno. Načelnogovoreći, većina stilova su meñusobno slični, uz odreñene formalne razlike imetode borenja, koji se više razlikuju ukoliko potiču iz meñusobno udaljeni-jih mesta. Danas su, meñu najvažnijim stilovima Tjidande, Perisai Diri, Mu-stika Kwitang, Baru, Hariman, Bhakti Negara, Patai. Za nekog ko želi da dase ozbiljnije bavi proučavanje veštine, pored velikog broja stilova, odreñeniproblem je i to što je terminologija u svim stilovima više ili manje različita,pa ima slučajeva da ista ili slična tehnika nosi drugi naziv, iako su razlike u iz-voñenju minimalne i zavise od pojedinca koji ih prezentuje.

117

Pentjak - silat je možda najviše pučka ili narodna veština, jer se njomebave svi slojevi u većim i manjim naseobinama, svih uzrasta, ali čak i danasne postoji jedinstveni pentjak - silat kao nacionalna veština ili sport, već ve-ština živi parcijalno i proučava se na „neakademski“ način. Sam naziv veštinesastavljen je iz dve reči (odnosno dva termina), Pentjak i Silat. Opisno rečeno,Pentjak je odbrana, samoodbrana, tehnika, metod samoodbrane. Silat značiborba, kompeticija, suprotstavljanje neprijatelju, akcija u svom primarnomvidu.

Interesantna je činjenica da Pentjak - silat nikada nije bio predmet po-sebnih duhovnih spekulacija, niti privilegija svešteničkog staleža. To je javnaveština odbrane, borba protiv neprijatelja. Nastala je u močvarama, džun-glama, pustošima, i bila je način da se pojedinac odbrani od zveri, od neprija-teljski nastrojenih suseda, od bilo kakve opasnosti. Veština je nastala iz težnjeda se preživi i opstane u surovim i negostoljubivim uslovima, čak kao intui-tivno, instiktivno, poslednje sredstvo odbrane fizičkog integriteta i imovine,često i života. Na primer pentjak – silata se najbolje može primeniti teza po-jedinih teoretičara borilačkih veština, koji njihovo generalno poreklo vide učovekovom primarnom nagonu za preživljavanjem, nagonu za samoodrža-njem. Kao veština realne borbe, pentjak - silat ne poznaje pripremnu tehnikuu vidu zagrevanja i slično, jer se smatra da pojedinac neće imati vremena nitiprilike da se pripremi odnosno zagreje kad mu zapreti realna opasnost, većmora da joj se suprotstavi takav kakav je zatečen. Iz istog razloga, domaće sta-novništvo veštinu vežba u svakodnevnoj odeći, bez ikakvih adaptacija. Do-duše, u samom praktikovanju veštine može da se nosi nešto komotnija odećaza tu svrhu, ali se, po tradiciji, tehnika mora raditi u bilo kojoj odeći i u bilokojoj prilici.

Postoji još jedna razlika izmeñu „klasičnih“ borilačkih veština i pentjak- silata. Danas, i u tradiciji, ali i u istoriji (japanskih) borilačkih veština, radna tehnici veštine je poseban rad, ima ritualni uvod i završetak, odvija se postrogim pravilima, studiozan je i unapred planiran. Pentjak - silat je mnogobliži improvizaciji. On se vežba svuda, po stenama, planinama, na seoskimputevima, pri čemu se tehnika adaptira postojećim uslovima. Sigurno je da jeovoj pojavi doprinela i klima koja vlada na ostrvima Indonezije.

Ovakav pristup veštini najuočljiviji je u tehnici, koja je maksimalnoadaptirana podneblju, standardnoj grañi stanovnika (niži rast, vitkost), primeniu svim uslovima i, pre svega, svojoj osnovnoj nameni – odbrani od realne opa-snosti. Stavovi su većinom vrlo niski, često ukrštenih nogu, promenljivog pre-nosa težine tela sa jedne noge na drugu, za neuvežbanog vrlo neudobni.Začuñujuće je to da poznavaoci veštine Pentjak - silata bez ikakve pripreme ibez štetnih posledica odmah zauzimaju niske stavove, koriste vrlo razvijenoasinhrono, ili reñe, sinhrono negeometrijsko kretanje čija je putanja kriva li-nija, obično nekanonizovano, već prilagoñeno upotrebi, i pri tom izvode vi-soke udarce nogom, čija putanja često zavisi od realno date, borilačke

118

situacije. Ručna tehnika je u potpunosti prilagoñena telesnoj grañi tamošnjegživlja: to su brze, često kratke tehnike, a koriste se gotovo sve moguće udarnepovršine otvorene i zatvorene ruke: sve površine pesnice, prsti, bridovi šake idlanovi.

Neki poznavaoci ove veštine tvrde da svaki od elemenata tehnike imaneki ekvivalenat u prirodi, bilo da predstavlja neke od pokreta svojstvenih ži-votinjama, neki od čovekovih pokreta pri svakodnevnom radu i sl., pri čemuse, doduše neeksplicitno, koristi princip maksimuma energije, a ti „prirodnipokreti“ su obično vrlo pogodni za brza i snažna energetska pražnjenja. Im-provizacija, snalažljivost, adaptiranje na realnu situaciju – suština je tehnikeveštine, tehnika kojoj je prvenstvena namena odbrana, i nju eksperti tako i pre-zentuju, uvek u akciji, u borbi, u realnoj situaciji. Stoga je jedan deo tehnikeveštine orijentisan na odbranu od hladnog oružja koje poznaju domoroci, a tosu dugački noževi, kratki zakrivljeni mačevi-bodeži i slično, a što se u ovakopraktičnoj veštini može i očekivati.

Rezimirajući, valja uočiti da pentjak-silat, usled istorijske, geografske isocijalne stvarnosti okruženja u kome je nastao, predstavlja posebnu i svoje-vrsnu veštinu koja ima neke od zajedničkih elemenata sa borilačkim vešti-nama orijenta, onim dobro poznatim u zapadnoj civilizaciji. Dodirne tačkevalja tražiti u samoodbrambenom momentu, oponašanju prirode, tokova po-kreta životinja, drevnim verzijama veština, dok su razlike na drugim poljimaviše ili manje prisutne, što, naravno, ne znači njihovo potenciranje već uoča-vanje u ime potpunije informacije. Odsustvo filosofske osnove, izuzev nekerudimentarne povezanosti veštine sa pojedincima, vidarima, travarima, vra-čima, kao i isključiva odbrambena namena, čine veštinu vrlo specifičnom.

Ex oriente lux.(Svetlo dolazi sa istoka.)

(Latinska izreka)

119

Umetnost je borbau kojoj umetnik jauče od bola,

pre nego što bude poražen.(Šarl Bodler)

KRATAK ISTORIJAT I RAZVOJ KYUDOA

Upotreba luka i strele, u bilo kom obliku, bila je poznata većini narodatokom istorije civilizacije. Prvobitna uloga luka i strele je razumljiva i pot-puno praktična – to je oružje za lov i za rat, i tokom vremena je usavršavano,tako da je postajalo sve efikasnije.

I na tlu dalekoistočnih civilizacija, odnosno u Japanu, luk i strela su ko-rišćeni verovatno već od neolita, i to u lovačke i ratničke svrhe. Kanonizovanaveština kyudo – upotreba luka i strele, datira negde iz ranog srednjeg veka. Sasvojom težnjom da sve dovedu do savršenstva, samuraji tog vremena su usa-vršavali svoju veštinu upotrebe luka i strele, i to prvenstveno u praktične, rat-ničke svrhe. Veština je bila poznata kao kyujutsu i negovana je kao deoratničke obuke.

Ovo usavršavanje dovelo je i do pojave stilova, odnosno posebnih me-toda i pogleda na kyujutsu. U 10. veku, Masatsugu Zensho populariše Hoki-ryu, dominantni stil tog vremena. Stil odlikuje ista, praktična upotreba ijednostavna tehnika, uz izuzetnu preciznost u upotrebi.

Na savremeni kyudo najveći uticaj su imala dva stila: Ogasawara-ryu iHeki-ryu. Ogasawara-ryu (stil) je dobio ime po svome osnivaču OgasawaraNagahideu, i on bazira na tradiciji dotadašnjih stilova, sakupivši u sebi mnoganjihova pozitivna iskustva. Interesantno je i to da ovaj stil i dan danas ima pri-stalica i poklonika i da se, jedanput godišnje, održava posebna ceremonija,gde se demonstrira ovaj stil.

Heki-ryu je mlañi od prethodnog stila, potiče negde iz 16. veka, i on pro-pagira kyujutsu kao do savršenstva dovedenu upotrebu luka i strele u svimuslovima, postajući gotovo isključivo vojna veština, odnosno veština koja jeprvenstveno namenjena za vojnu upotrebu.

Od ove praktične odnosno vojne upotrebe, u narednim vekovima kyu-jutsu dobija i drugačiji vid. Luk i strela, delimično potisnuti od strane drugog,naprednijeg oružja, zadržavaju svoju tradicionalnu upotrebu na dvorovima iu manastirima, a prakitčna upotreba i poznavanje kyujutsu izlazi i u javnost,počinje da se demonstrira i po gradovima. Time kyujutsu prestaje da bude„tajna samuraja“ i postaje dostupna širem krugu ljudi. Jasno je da je na ovajnačin kyujutsu dosta toga izgubila od savršenstva i dugotrajnog praktikova-nja, postajući obična veština upotrebe luka i strele.

Tradicionalna upotreba se zadržala u nekim institucijama, naročito nadvorovima i u manastirima. Na dvoru je kyujutsu imala tradicionalno-cere-monijalnu ulogu, dok je u manastirima negovana kao spiritualna umetnost. U

121

manastirima tog doba stvoreni su temelji kyudoa, kao ceremonijalne umet-nosti koji se praktikuje u savremenosti, u 20. veku.. Tu praktična upotreba go-tovo da nestaje, a ceremonijalna i spiritualna praksa se potenciraju iusavršavaju. Tehnika upotrebe luka i strele postaje „umetnost življenja“, spi-ritualni put mira i unutarnjeg razvoja. Sada se kyujutsu vežba kao veština sti-canja i održavanja duhovnog mira i spokojstva, potpune samokontrole isamodiscipline. Mentalna odnosno iracionalna komponenta dominira, a luk istrela postaju oružje kojima se dobija bitka za samoga sebe, postaju oružja str-pljenja, savršenstva, principa.

Savremeni naziv kyudo pokazuje da se od veštine koristi prvenstvenoprincip, način, ideja, filosofska osnova, a ne potencira se praktična primena.Kyudo dobija ritualnu prirodu, čija je ideja iracionalna. Savršeni poznavaocikyudo postaju i savršeni poznavaoci praktične iracionalne filosofije – zena.Kyudo je, verovatno najviše od svih veština, nepraktična i introvertna, i naj-više bazira na svojoj filosofsko-psihološkoj komponenti. Savremeni kyudo jeovaploćenje, ostvarenje drevnih filosofskih ideja i principa, i predstavlja psi-hološku praksu, katarzu, doživljaj, uvid.

Od svih veština, kyudo traži najmanje fizičke snage i sposobnosti, a ce-lokupna tehnika i rad baziraju na mentalnom udubljivanju, na iracionalnomuvidu. Manifestacije vezane za kyudo i demonstracije tehnike, predstavljajudemonstraciju drevnih rituala i mentalnih komponenti. Luk i strela su tu samosredstvo, „nosioci ideje“. Možda je ovo razlog da je masovnost kyudoa veomamala u odnosu na druge, „praktičnije“ veštine, a naročito izvan Japana. Danasu Japanu kyudo predstavlja deo tradicije, a njegovo vežbanje je istovremenoi učenje zen-filosofije, za koju je kyudo neraskidivo vezan.

Budući „spiritualna umetnost“, gde se koristi minimum fizičke snage uzdominaciju mentalnih principa energije, kyudo je privlačan onima koji želeda osete spirit, da hrabro zarone u lavirint svoje podsvesti, „pozabave“ se svo-jim egom i njegovom prirodom. Kyudo ima u svojim redovima i mnogo onihkoji negiraju fizičku snagu ili je, zbog svojih karakteristika, ne poseduju, a tuse prvenstveno misli na sveštenike, žene i starije osobe.

Propagirajući mentalni princip kao dominantan, odnosno negirajući fi-zički uticaj na duhovnu egzistenciju, kyudo je, možda najviše od svih veština,prvenstveno filosofsko-psihološki fenomen i ezoterična praksa, pa tek ondapraktična veština. Svaki laik koji je barem jednom gledao demonstracijukyudo tehnike, osetiće da se tu ne radi o pukom gañanju lukom i strelom. Toje ritualna ceremonija, demonstracija stabilnosti, mira, postojanosti i intro-vertnosti, demonstracija zena u njegovoj praktičnoj formi – iracionalna umet-nost.

Budući tako različit od uobičajenog pojma veštine, pogotovo borilačkeveštine, kyudo živi u tradiciji i za tradiciju koja je svetinja, osnovni metodkyudoa. Kyudo bez tradicije ne postoji. Kyudo je, možda, i ostatak jednog vre-mena i jednog načina mišljenja, iracionalnog herojskog pogleda na svet, načoveka i njegovu sudbinu. Pored godina i decenija rada, kyudo traži sve: pot-

122

punu mentalnu angažovanost, što istovremeno znači i odreñenu marginalnuulogu pojedinca u odnosu na ostale aktivnost, pri čemu je kyudo potisnuo sveostalo.

Učitelji kyudoa kažu da kyudo traži „sve“, da bi dao „sve“, i da svakičovek mora da donese odluku, ali samo jednom, jer put kyudoa je „put umet-nosti“. Ta estetička komponenta čini finalnu, krajnju ulogu oplemenjavanja ikreacije kyudoa, koji, u svojoj tradicionalnoj formi, predstavlja umetnost sa-moga sebe.

Ovakav, kompleksan splet mentalnih komponenti, oplemenjen tradici-jom, čini današnji kyudo. Učenici i sledbenici u potpunosti prihvataju ovakavrad i tumačenje, koji su bliski Japanu i njegovoj tradiciji. Možda baš zbog togakyudo nema veliki broj pristalica drugde, a naročito ne u zapadnom svetu,svetu materijalnih dobara i praktične primene. Možda je baš zato on i intere-santan nama na zapadu, jer poseduje ogroman, neiscrpan rezervoar iskustva imudrosti koji su nama prilično daleki i nerazumljivi, ali koji, zbog svoje uni-verzalnosti, mogu dati pozitivni doprinos svakom pojedincu, svakoj naciji,svakoj ideji.

Umetnost može da te kultiviše,ali i da dehumanizuje sve druge.

(Raskin)

123

Mora otići iz životaonaj kroz koga je duh prozborio.

(Helderlin)

PRINCIPI KYUDOAKYUDO KAO UMETNOST

Uslovno bismo mogli reći da je filosofska osnova kyudoa zen, i to pose-bno njegova iracionalno-metodološka postavka, poimanje mistične prakse. Uveštini gañanja lukom i strelom, dve su osnovne mogućnosti – ili pogoditi cilj,ili doživeti, osetiti čin gañanja. Na ovome drugome bazira kyudo. Čin gaña-nja ujedno je ritualni čin i čin katarze. Spoljašnjem posmatraču se pokazujeonaj koji gaña, luk i strela i, u finalnoj instanci, cilj. Teorija kyudoa ne raz-dvaja tako oštro ove entitete/subjekte. Osnovna postavka je da postoje dvaprincipa – aktivni i pasivni, koji se meñusobno dopunjuju, i čine jednu celinu.Čovek i luk – to je pasivni princip. Strela je aktivni princip. U suštini, teži seda se ova dva principa nadiñu kao partikulati, da se neutrališu, da se poisto-vete.

Čovek, luk i strela – njihova metafizička odrednica je Ništenost, nepo-stojanje. Sve što se desi, nije se desilo – dešavanje je iluzija, jer je, u krajnjojliniji, svaka egzistencija iluzija, pri čemu je postojanje iluzija i akcija je ilu-zija. Ovde volje nema. Čovek ne napinje luk i ne ispušta strelu po svojoj slo-bodnoj volji – jednostavno, to se desi ili ne desi. To dešavanje je čin katarze,jer pre njega je napetost, a posle njega praznina, mir. U ovom slučaju biti svojznači biti na vrhu strele, kretati se kao što se ona kreće, i dostići cilj kada ga iona dostigne. To nije samo formalna akcija, već mirenje ekstrema, neutrali-zacija.

U trenutku kada podiže svoj luk i stavlja na njega svoju strelu, strelac do-življava susret sa sudbinom. Tada, i samo tada, on gleda sudbini u oči i pomi-ren je sa njom, jer je spoznao njenu izvesnost. Više nema brige, nema straha,nema razmišljanja. Tu su čovek, njegov luk, njegova strela i njegov cilj; iakoje sve ovo njegovo, on pripada njima kao i oni njemu, oni su u jedinstvu, iden-titetu, u stanju mentalnog poistovećenja.

Učitelji kažu da izvršiti čin gañanja ne znači ispuštati strelu, već bitistrela u trenutku njenog leta. To je uzlet u vanmaterijalnu sferu egzistencije,jer vrhunski majstori kyudoa ne egzistiraju „svesno“ u trenutku kada njihovastrela leti i, gubeći vezu sa datom, materijalnom realnošću, spoznaju indivi-dualnu mentalnu nad-realnost.

Čin gañanja lukom i strelom je i katarza i neminovnost. To nije svesniniti svesno kontrolisani čin i u potpunosti je pod uticajem podsvesnih snaga;zato je, istovremeno i kreativni čin. Samo tada univerzalna istina se manife-stuje na materijalnom nivou, ispoljava se u vidljivom obliku. To je istovre-meno i najveća čast, i dostignuće i ostvarenje. Pre toga i posle toga je Ništa.

125

Ali, kao što čovek uči svoj luk i uči svoju strelu, tako i oni njemu pre-zentuju drevne istine života. To je odnos interakcije i može beskonačno datraje. Da bi pojedinac postao majstor kyudoa, on mora da oseća luk i da osećastrelu, da se sa njima poistoveti. To je put iracionalnog mentalnog napora, in-tuitivne spoznaje, jer biti svoj i ne pripadati nikome – to nije čin – već doživ-ljaj; ne misli se – dešava se.

Posmatrajući majstore kyudoa, svedoci smo njihovog izuzetnog mira imentalne kontrole. Ovo posmatranje je visokovredno, jer stara izreka kyudoakaže: „Vrednije je jednom videti nego sto puta čuti“. To valja osetiti, doživeti,spoznati. Njihov mir je transcendentalan i nematerijalan: kao da je imanentančoveku, liči na savršenstvo. U tom slučaju, tehnika izbacivanja strele je tran-scendentalna, savršena, glatka i posledica je iracionalne, mentalne odnosnonesvesne aktivnosti, velikog iracionalnog iskustva i iracionalnog uvida.

Za majstore kyudoa, njihov život i njihova vera, njihove želje, težnje,nade – to je trenutak kad strela leti, jer samo tako se istina može spoznati – umagnovenju. Kad pojedinac razmišlja o tome, toga više nema. Kada prvi putsusretne svoju sudbinu, univerzalnu istinu uz fijuk strele, pojedinac se celogsvog života vraća toj ideji, znajući da se vraća svom životu. On nema višedrugi cilj niti razlog postojanja – jednostavno, on odapinje strelu i to je on, svešto on ima i sve što on jeste. Izmeñu njega i strele nema više prepreke, nemaviše razlike, to je njegova vera i njegov način života, njegov put i njegovanada.

Taj titraj života, energije, postaje egzistencijalni čin, koga prati iracio-nalni doživljaj nadčulne prirode. To je i doživljaj slobode, mira, pomirenja sasvetom, ostvarenje ideje i predstavlja posebnu duhovnu katarzu i iracionalnuspoznaju.

Obrazovaniji učitelji kyudoa će vam reći da tada „izmeñu njega i Boganema više posrednika“. Ovo zvuči mistično, ali razlog za ove reči su vera isnaga, energija i, na kraju, odlučnost da se i sam život, stavi na vrh strele kojase upućuje beskonačnom, nepoznatom, apsolutnom. To je čin hrabrosti, ali ičin očajnika, čin mudraca i čin lude, čin prolaznosti koja teži neprolaznom.Beskonačnom.

I tada se pojedinac stvarno (su)sreće sa sudbinom, i drži golim rukamasvoj život, ali one su krvave i izranjavljene, a život je ravnodušan. U tom činuje spoznaja sopstvene moći i slabosti, bede i snage, tragedija svoje egzisten-cije i lepota življenja. Put kyudoa ne traži snagu već volju, ne traži misao većveru, ne traži dejstvo već čekanje. Ovaj put je specifičan i mali broj ljudi idenjime. Za njega valja imati i naklonosti, puno strpljenja i vere, kao i želje dauspe, jer taj put prima one koji ga razumeju, samo ako žele da žive na njemu,da (i sami) budu Put i njegovo ostvarenje.

Metodologija kyudoa je iracionalna, jer tehnika se može naučiti, ali idejase mora spoznati. Jednostavna tehnika nasuprot bogatom duhovnom doživ-ljaju: to je kontrast spoljašnjeg i unutrašnjeg. I u najmanjoj stvari krije se uz-višena istina, koju sve knjige sveta ne mogu da opišu. Ispuštajući svoje dve

126

strele, kyudoka govori i istinu o sebi i saznaje istinu o svetu. Iako to nisu dvačina, oni se poistovećuju, i te dve istine postaju multiple istine sa istog izvora,postaju ideja istine i istina istine, i otvaraju se čoveku istovremeno kada se onnjima otvori, nalazeći svoje boravište na vrhu strele, a stremeći umu čoveko-vom.

Lako je ispustiti strelu, valja zadržati sebe – kažu stari majstori. Shva-tivši da izmeñu ovoga nema razlike i shvativši nešto od univerzalne istine, po-jedinac se vraća i uvek ponovo prolazi kroz isti ritual – ispušta svoje strele. Sastrane posmatrano, ovo je iracionalna i individualna, ali psihoanalitička pra-ksa koja je izuzetno efikasna. Nije to odlika samo kyudoa već i velike većinetradicionalnih veština, i ona je prilagoñena duhu, tradiciji i pogledu na svetistočnjaka, kao i njihovom mentalitetu.

Teško je pronaći veštinu čija bi praksa više odgovarala klasici zena odkyudoa, jer kyudo je put učenja zena, njegove iracionalne poruke.

Sa Budom – Buda.Sa aždajom – aždaja.Sa gladnom aveti – gladna avet.

(zen-koan)

127

Ništa nije ostvareno,što prethodno nije odsanjano.

(Leonardo da Vinči)

OPREMA I TEHNIKA

Luk koji se koristi u kyudou, bitno se razlikuje od onih koji su se kori-stili u evro-američkoj civilizaciji. On datira negde iz 12. veka i pretrpeo jemalo promena. Luk je duži od zapadnjačkog i proizvodi se od višeslojnogbambusa, čiji se segmenti spajaju posebnim umecima drugog drveta, i možebiti širi ili tanji, deblji ili uži, u zavisnosti od namene i onoga koji će da ga ko-risti. Veza izmeñu krajeva luka se takoñe pravi od različitih materijala, bilostandardnih, bilo tradicionalnih. Valja napomenuti da se ovaj luk manje zateženego zapadnjački i da je za to potrebna veća sila. Kako je zatezanje luka u kyu-dou prvenstveno mentalna aktivnost, fizička snaga pojedinca nije od presud-nog značaja.

Instruktori često koriste i teže lukove, koji se još teže napinju, što daječoveku sigurnost i preciznost, ali je za upotrebu ovakvog luka potebna praksai njegovo poznavanje, pa se ne preporučuje učenicima.

Strele su obično od bambusovine, potpuno prave, a njihova dužina jeproporcionalna dužini luka i dužini ekstremiteta onoga koji ih koristi, ali su,u svakom slučaju, nešto duže od zapadnjačkih (koje su, u analognom periodukorišćene kao oružje).

Po tradiciji, kyudo se vežba na otvorenom prostoru ili u posebnoj, deli-mično pokrivenoj prostoriji, ispred koje je ravan otvoreni prostor, gde se na-lazi meta. Od ove tradicije se ne odstupa ni|u|kom slučaju, pa ni zbog lošihvremenskih prilika. I po ovoj odrednici vidimo da je kyudo protradicionalnoorijentisana veština koja je, dobrim delom, zadržala drevni, nepomirljivi i be-skompromisni duh.

Sam način gañanja je specifičan i vrlo atraktivan. Koriste se dve strele,a sam luk se hvata na početku donje trećine, a ne na sredini. Ceo čin pred-stavlja ceremoniju i izvodi se na poseban način. Svaki učitelj ima svoj pose-bni ritual – metod za tehniku gañanja i izvoñenje samog gañanja, koji serazlikuju u nekim detaljima, a i ta ceremonija varira u zavisnosti od prilike istrukture učesnika. Japanci najčešće počinju iz seiza položaja, izvodeći čitavniz pokreta odnosno demonstrirajući KATU, dok zapadnjaci počinju iz stoje-ćeg stava, ali to nije čvrsta odrednica. Ima prilika kad i zapadnjaci polaze odseize – klečećeg položaja, naročito na svečanostima, ispitima i slično, a i kadistočnjaci polaze iz stojećeg stava – kada je mnogo učesnika, ili pravila tak-mičenja tako nalažu, a ponekad i pri rutinskom svakodnevnom vežbanju.

Mi ćemo opisati tehniku koju je kanonizovao All Japan Kyudo Renmei¹,organizacija za bavljenje kyudoom, koja je zvanična institucija i čije propisepoštuje većina savremenih kyudoka. Želimo da naglasimo da je po teorijikyudoa, njegova tehnika mentalna aktivnost, koju prati fizički pokret, sa tež-njom da se ove dve aktivnosti sjedine.

129

Opišimo kako spoljašnji posmatrač vidi izvoñenje tehnike kyudoa. Iz-voñač je u položaju seiza, potpuno miran i nepokretan (u slučaju kad se po-lazi iz seize). Luk i strele su ispred njega. On izvodi rei – ritualni poklon, štoje uobičajena praksa na ceremonijama i takmičenjima. Ovo stanje prati i po-sebno mirno, introvertno stanje svesti. Uzimajući luk levom a strele desnomrukom, izvoñač glatko i meko ustaje i uspravlja se, privlačeći luk i strele uztelo. Ovo je najjednostavnija verzija ustajanja i ona se najčešće praktikuje privežbanju. Dovodeći luk u polu-kosi položaj ispred sebe, izvoñač uzima jednuod strela i istovremeno je namešta na luk. Drugu strelu drži malim prstom isteruke u kosom položaju, tako da ona ne ometa gañanje. Pokret koji je izvedenmora biti gladak i uz puno prisustvo uma, ali izuzetno miran, posebnog toka.

U nastavku izvoñač diže luk uvis i istovremeno ga ispravlja, tako da onpostaje potpuno normalan u odnosu na podlogu. U završetku ove faze pokreta,obe ruke drže luk sa strane, pored tela i ispružene su. Naredna faza je isklju-čivo mentalna i mentalno kontrolisana. Tu je suština bazične kyudo tehnike i,ako se izvodi potpuno svesno, dalji rad je nemoguć. Luk se spušta i istovre-meno zateže, pri čemu su te dve aktivnosti sinhrone i veoma glatke, lake. Lukse spušta do te visine, da ruka koja ga drži (leva) doñe negde do ispod visineočiju, kao i druga (desna) koja drži strelu na zategnutom luku.

Sledeći korak je presudan. Izvoñač nikako i nikada ne sme da ispustistrelu. Ona mora sama da izleti, bez voljne akcije, bez ikakvog svesnog upli-tanja uma izvoñača. Tu se razlikuju praktikant i majstor. Majstor celu pretho-dnu ceremoniju izvodi nesvesno, a ispušta strelu potpunot nevoljno, „kad onato zaželi“. Učenici često koriste jedan trik da bi imitirali ovo, a to je opušta-nje prstiju desne šake, kada ovi, naizgled nevezano za svesnu akciju, ispuštajustrelu. Naravno, ovo je još uvek fizički nivo i predstavlja pokušaj prevare (sa-moga sebe u krajnjoj liniji), a ne kvalitetno izvoñenje.

Posle izbacivanja strele nastaje Zanshin: potpuni mir, praznina, spokoj-stvo, nestanak energije, mirenje sa svetom. Opis Zanshina je proizvoljan, jerje to isključivo iskustveno stanje koje je poznato mnogim borilačkim vešti-nama.

Po istom ritualu se izbacuje i druga strela, naravno bez vraćanja u polo-žaj seiza, ako je ona korišćena na početku rituala.

Ovako kako je opisano, ovo liči na dinamičnu akciju, ali to nije. Ritualtraje i više od pola sata i jedina spoljašnja dinamika je trenutno izbacivanjestrele, odnosno njen let kroz vazduh. Sve ostalo vreme je ispunjeno koncen-tracijom i sporim, laganim pokretom, estetski korektnim, koji je blagog, mir-nog toka. U tehnici kyudoa, nije potencirana praktičnost, niti spoljašnjaefikasnost, već unutarnji mir koji proizvodi savršenstvo spoljne akcije. Gle-dati jednu demonstraciju kyudoa – znači doživeti dugotrajne pripreme i videtistvarno usavršenu tehniku izvoñenja, pri čemu vreme nije bitno. Za proseč-nog posmatrača koji je zapadnjak, ovo može preći u dosadu, jer se u spolja-šnjoj stvarnosti ništa ne dešava, sve je statično, veoma usporeno. Japanci čestouživaju u ovim ceremonijama, jer njihovom mentalitetu odgovara introvertnapriroda kyudo tehnike.

130

Veliki majstori kažu da suština i svrha kyudo tehnike nije pogoditi cilj,već doživeti i demonstrirati savršenstvo. Izvoñenje tehnike kyudoa ritualni ječin, a njegovo praktikovanje zahteva savršenu kontrolu, dubok i nepomućenduševni mir, kao i strpljenje, praksu, iskustvo, poznavanje luka i strele, te poz-navanje sebe. Stari učitelji govore da, gañajući lukom i strelom, nije važno po-goditi metu, već cilj, koji je u samom čoveku, njegovu suštinu. Tu nema mestažurbi, nervozi, svesnoj akciji. Negirajući dominantnu ulogu ega i oslobaña-jući se svakodnevnog toka svesti, čovekov um dobija posebnu, nadiskustvenuspoznajnu moć, a ta moć je iracionalna. Za hiljade onih koji vežbaju kyudo,nema većeg ostvarenja od strele koja leti. Za njih, kyudo je način života i po-gled na svet, privatna religija i ideja, realnost i jedino postojeća stvarnost.

Mentalni stav neutralnog posmatrača nije nepoznat ni filosofskim osno-vama drugih veština, ali su retke veštine gde on ima toliko veliku praktičnuprimenu. Majstori kyudoa ga potenciraju.

Važna je i činjenica da za vežbanje kyudoa nije potrebna fizička snaga,niti to vežbanje predstavlja poseban fizički napor, što omogućava širokomsloju pojedinaca da ga praktikuje. Doduše, krug poštovalaca kyudoa je mnogoširi od kruga onih koji ga praktikuju, jer kyudo, ipak zahteva izuzetne men-talne napore i udubljivnje, kao i mnogo, mnogo vremena, strpljenja, vere iupornosti. I sve to za trenutak, za momenat kad strela leti – jer to je ostvare-nje. Oni koji vežbaju kyudo smatraju ovaj put savršenim, a sam kyudo „ste-penicama prema savršenstvu“.

Kojim putem da poñemo da bismo izbegli slavu?(Marko Aurelije)

131

1A.J.K.R. – „All Japan Kyudo Renmei“ – Svejapanska Kyudo organizacija.

Celog života sam mislioda učim kako živeti,

a u stvari sam učio kako umreti.(Šekspir)

KRATAK ISTORIJAT KENDOA

Veština na osnovu koje je nastao savremeni kendo datira još iz doba prenaše ere, ali na prve iole verodostojnije podatke o upotrebi bokken-a naila-zimo tek početkom 5. veka. Bokken je oružje slično metalnom klasičnommaču, samo što je izrañen od izuzetno čvrstog drveta. Po svojoj spoljašnjosti,on je sasvim sličan klasičnom maču (katani) i približno je iste težine. Ma ko-liko ovo oružje izgledalo naivno, ono to uopšte nije, naročito u rukama iz-vežbanog čoveka. Interesantan je podatak da je ovo oružje, sa istim nazivom,ili sa nazivom bokuto, još i danas u praksi veštine kendo.

U narednim stolećima veština upotreba mača, i to svih vrsta mačeva,imala je gotovo isključivo praktičnu primenu, odnosno korišćena je u realnimsukobima i na turnirima, ali nije poznat nijedan potpuni, organizovani sistemveštine upotrebe mača. Ovakav sistem će se javiti tek negde u 14. veku. Dotog doba, veština mačevanja je predmet pretežno legendi, u kojima se veličasnaga i moć Chuju-ryu, odnosno najranijeg stila, ali se pouzdano ne zna u ko-likoj meri je on predstavljao organizovani sistem.

Posle njega poznat je Nen-ryu, koji datira negde iz polovine 14. veka.Ovaj arhaični stil smatra se u teoriji pretečom srednjovekovne ken-jutsu isame savremene veštine kendo. Prvobitni stil, odnosno Nen-ryu je obuhvatiopraktičnu, realno upotrebljavanu tehniku i bio je poznat ratničkoj klasi, kojaga je negovala u svojim redovima, a predstavljao je deo obuke mladih samu-raja. Kako je to doba velikog procvata većine klasičnih borilakih veština natlu Japana, ken-jutsu je postala veština koja je imala posebnu ulogu u ratni-čkom sistemu, jer je bila veština od posebne važnosti za ratničku i vojničkuspremu u tim vremenima, prepunim većih ili manjih ratova i sukoba.

Ovaj stil odnosno način vežbanja tehnike obuhvatao je veliki broj teh-nika strogo praktičnih, ali i tehnike koja se koristi na turnirima, i tehnika zaobuku. Vremenom dolazi do raslojavanja same tehnike, a samim tim, i osno-vne postavke veštine. Kao posledica toga javljaju se dva vida, dve vrste teh-nike, koje se dobrim delom separiraju. To su: Sen-ha-Ken-jutsu iRyu-ha-Ken-jutsu. Sen-ha-Ken-jutsu je čisto borilačka tehnika i upotreblja-vana je u realnim sukobima. Ovaj pravac i vid tehnike pod značajnim je uti-cajem Shinto religije, važeće ideološke dogme samurajske klase.Ryu-ha-Ken-jutsu podrazumeva drugačije poimanje tehnike. To je teorijskoizučavanje, filosofska primena, usvajanje drevnih principa, pri čemu je ovaškola bila pod uticajem rane zen filosofije.

133

Valja pomenuti i to da je, spolja posmatrano, veliki broj tehnika bio go-tovo identičan. Razlika je u osnovnoj ideji, nameni, praksi. Savremeni kendovodi poreklo od ove druge škole, profilosofski orijentisane, Ryu-ha-Ken-jutsu.Ovaj pravac počinje svoju nezavisnu egzistenciju i dobija posebne implika-cije. On je negovan i meñu samurajima, kao deo etikecije, tradicije, kao tur-nirska praksa, ali uvek uz svoju filosofsku osnovu. Zbog svojihfilosofsko-religioznih implikacija bio je omiljen i meñu shinto-sveštenicimai zenovskim kaluñerima, koji su razvili često i zapanjujuće visok nivo znanjaveštine i svih njenih aspekata.

Sve do kraja 18.veka, veština je imala nezavistan razvoj, i imala je višenaziva, koja su postala legende, tako da je i sama upotreba mača postala le-genda. Odreñeni pad veština doživljava krajem 19. veka kada je, na početkumodernizacije Japana, doneta zabrana nošenja sablje i podučavanje veštinemačevanja.

Već početkom 20. veka, ken-jutsu nastavlja svoju uobičajenu tradiciju uJapanu, verovatno i zato što su Japanci narod koji održava i poštuje tradicijuu velikoj meri. Kako je ken-jutsu imala vekovnu tradiciju na tom tlu, njen raz-voj je nastavljen i veština mačevanja je i dalje nesmetano podučavana. Od ve-štine kenjutsu razvija se kendo, što je savremeniji termin. Tu je naglašenaidejna, odnosno filosofska osnova, princip, suština, univerzalna ideja, koji suiza tehnike. Savremena kendo praksa predstavlja upravo to – filosofskuosnovu, tradicionalnu etikeciju, zen-filosofiju, drevne, ritualne sisteme pona-šanja i ophoñenja, tradicionalan odnos prema veštini, uz kompetitivnu kom-ponentu, koja je dobrim delom adaptirana savremenim uslovima.

Danas u Japanu kendo ima počasno mesto meñu „martial arts“. To je ve-ština koja je sačuvala od zaborava veliki deo ratničke istorije i tradicije, i svo-jim primerom podseća na prošlost i oživljava je, predstavljajući dobrim delomsponu izmeñu savremenosti i tradicije, istorije i sadašnjice. Kendo, kao ve-ština sa svim svojim istorijskim implikacijama, dobijala je uvek, a dobija idanas, podršku „vodećih“, bili to srednjevekovni Shoguni ili savremeniji„moćnici“. Kao tradicionalna veština izuzetno je omiljena meñu Japancima,a tradicionalni kendo turniri predstavljaju uvek dobro posećene priredbe ko-jima se daje veliki publicitet i značaj.

Savremeni kendo je, spolja posmatrano, veština upotrebe bokutoa, shi-naia i reñe, katane, koju koriste vrhunski majstori za demonstraciju kendo teh-nike. Modernizujući se, ali zadržavajući svoju tradiciju i filosofiju, poredJapana gde je izuzetno poštovan, kendo je poznat i u SAD i u Evropi, ali unešto izmenjenom obliku, odnosno uz odreñenu redukciju filosofskog poljadejstva.

U savremenom kendou je prisutna jedna pojava koja može da liči i naprotivurečnost. Kendo je veština sa tradicionalnom osnovom, filosofskom ide-jom, introvertna, naporna za vežbanje, spiritualna u oblicima saznanja. Sadruge strane, u kendou se održava odreñen broj velikih, tradicionalnih turnira,i mnogo manjih, lokalnih, sa odreñenim publicitetom i potpuno javno, uz de-

134

mostraciju. Izvan Japana, u SAD i u Evropi, postoji tendencija da se u kendounesu i sportski elementi, da filosofska praksa postane deo prošlosti i tradi-cije klasičnog kendoa.

Evidentno je da kendo, turnirskom praksom, pokazuje da je veština kom-petitivno orijentisana, i da kvalitetna kendo tehnika ima i tu namenu. Mora dabude praktična, tačnije rečeno upotrebljiva na turnirskom nadmetanju. Većinaturnira je zadržala klasični ritual i elemente, odvija se po tradicionalnom si-stemu, iskazuje se etikecija, pravila su stroga i datiraju iz prošlih stoleća (na-ravno samo neka od njih), tako da cela ceremonija podseća na drevnesamurajske turnire. I proces vežbanja bazira na drevnom načinu učenja ve-štine, gde su mnogi elementi direktno preuzeti iz ranijih vekova, bilo kao deotradicije, bilo kao psihofilosofska praksa.

Kako je veština mačevanja bila „krunski put“ u doba samuraja, veštinavelike reputacije, priznata i poštovana, savremeni kendo dobrim delom du-guje svoje pozicije tradiciji, iako predstavlja i deo folklora. U njemu ima i ele-menata skrivenog „žala za prošlošću“, za dobom heroja, individualnih junaka,za dobom samuraja i njihove slave, pri čemu je kendo konzervirao neke od tihelemenata.

Rezimirajući, možemo reći da je kendo deo tradicije i folklora, ali i to dau savremenom Japanu doživljava procvat, dobrim delom zato što predstavljadeo slavne prošlosti, ali i zato što predstavlja efikasan psihofizički sistem sa-mousavršavanja sa filosofskim implikacijama.

Još i danas postoje stari učitelji kendoa koji nose u sebi duh i tradicijudrevne veštine. Oni možda predstavljaju deo prošlosti, ali u njihovim dojoimaipak ima učenika, većinom Japanaca, ali i zapadnjaka. Evidentno je i to da jevećina nejapanskih instruktora učila veštinu u Japanu, u dojou nekog od tra-dicionalno orijentisanih učitelja, jer je kendo veština koja se prvenstveno učidirektno, od učitelja, a naročito njen spiritualni deo – iako je podela na spiri-tualni i fizički nemoguća, jer tu nikako ne postoje oštre granice. Kendo je in-tegralna veština, zahteva samokontrolu, koncentraciju, mirno stanje uma imentalne vežbe; u protivnom je puko „mahanje mačem“.

Jasno je da kendo u Japanu nije sport, u klasičnom smislu te reči, dok jena zapadu veština koja može da ima više ili manje sportskih elemenata, alikoja je, velikim delom, pod uticajem tradicije i klasičnog poimanja tehnike –elemenata koji, po rečima učitelja kendoa, čine srž, suštinu veštine, njenuosnovu.

Čelik u carevom maču je potreban.Čelik u carevom srcu je neophodan.

(Julije Cezar)

135

Izvrši svako svoje delo kao da ti je poslednje.(Imanuel Kant)

TRADICIONALNI PRINCIPI KENDOA

Kendo, kao veština drevnog porekla i klasične orijentacije, zadržao je usvom okviru velike delove posebne psihološke, odnosno filosofske prakse,unoseći ih u svakodnevno vežbanje veštine. Sam naziv kendo je novijeg po-rekla i svedoči o razlici savremene verzije veštine i samurajske ken-jutsu. Ter-min kendo se, u originalu, navodi kao Ken-no-michi. Opisno prevedeno,Ken-no-michi znači Put mača. U ovoj složenici, Ken znači mač, ali ne bilokoji mač, već mač koji ima za cilja da ukaže na Put, na ideju, koji vodi ira-cionalnoj istini, mač koji nije kao drugi, već je sa njim stvoren poseban afek-tivni i intelektualni odnos, bez koga je upoznavanje veštine bezuspešno.Verovatno nijedan od zapadnih jezika ne bi mogao da potpuno precizno opišeto značenje, a po rečima učitelja kendoa, njega je nemoguće opisati, već gavalja i doživeti. Opšta odrednica pojma Ken bi bila mač-oružje-oruñe-princip. Da je u pitanju princip, ukazuje nam „do“, o čijim smo implikacijamaveć govorili. Upotreba mača-oruña i sam mač – to je Ken, iako Ken ne značipraktičnu već „spiritualnu“ upotrebu, ideju, a ne materijalno ostvarenje.

Michi je ideogram i, kao svaki ideogram, ima više, manje ili više skrive-nih značenja. U opisnom prevodu termina Ken-no-michi, mi smo ga prevelisa Put. Michi znači put, staza, puteljak, ali i dužnost, obaveza, čak i Bog. Putje ovde shvaćen u dobro poznatom filosofskom smislu (Tao), ali ima i prak-tičnije implikacije. Možda su interesantnija druga značenja michi, a to su duž-nost, obaveza. Retke su veštine gde je kult dužnosti i obaveze, kao etičkihprincipa, zadržan u tolikoj meri u bazi same veštine, kao što je to kendo. Upoz-navanje „tehničkog“ dela veštine znači istovremeno prihvatanje posebne duž-nosti i posebne obaveze. Kendoka u znak zahvalnosti za znanje koje mu jepruženo, u ime poniznosti prema veštini i poštovanja prema učitelju, prihvatasvoju obavezu da mu kendo i put na njemu, postane prioritetan zadatak, i danjegov život, ponašanje i delanje budu ispunjeni poštovanjem dužnosti i prih-vatanjem obaveze da se živi u skladu sa istinom i idejom, sa humanizmom iiracionalnom suštinom veštine.

Kendoka prihvata obavezu da svoj život posveti progresu veštine, oba-vezu da će verno i trajno služiti kendou pod ma kakvim okolnostima i da ćebez roptanja i bez žaljenja, u svakoj prilici, postupiti onako kako je učen odučitelja veštine, ma kakvo odricanje ili napor to tražilo. Kendoka se obave-zuje da će uvek poslušati reč i volju svoga učitelja i da će delati u skladu sanjegovim uputstvima, da će poštovati kendo i udubiti se u najtananije finese isuptilne nijanse iracionalne prakse, da će zauvek ostati privržen veštini ken-doa i boriti se i učiti na njenom putu.

137

Kendoka smatra za svoju dužnost da poštuje istinu, vrlinu i pravdu, i dase za njihovo ostvarenje bori, ma na kakve prepreke naišao. Stari učitelji, po-stavljajući ovu dužnost pred svoje učenike, govorili su da je najveća preprekačoveku on sam, njegov egoizam, strasti, strahovi, brige, umovanje. Kad se onoslobodi prepreka u sebi samom, koprena preko čistog lica, tada i samo tadaon može stupiti na stazu („Put“) i biti pravi majstor. Ovaj put je dugačak, na-poran, neizvestan, različit od većine puteva kojima je čovek navikao da ide.

Ideogram michi može da znači čak i bog. Teško je nama, zapadnjacima,da pojmimo uzajamnu vezu materijalno neegzistentnog bića koje pripada re-ligiji kao što je bog i borilačke veštine koja je praktično odnosno kompetitivnoorijentisana. Obično se michi, u ovom značenju prevodi kao bog, ali taj pre-vod je prilično manjkav, nepotpun, ograničen. Za nas, bog je, po religiji, sve-prisutna apsolutna egzistencija. Istočnjačko poimanje božanstva, naročito uovom (michi) smislu, nije konceptualizovano, nije intelektualno odreñeno,već je iracionalno. U ovom slučaju, ne postoje Bog, Čovek i Mač kao odvo-jeni entiteti, već, da se poslužim slobodnijim izrazom „Božanski čovekovmač“ ili „Božanski mač u čovekovim rukama“. Iako oba ova izraza snažnonavode na religiozne, mistične implikacije, suština značenja/smisla je tran-scendentalna spoznaja, a ne logički ili intelektualni, u krajnjoj liniji, filosof-ski odnos (filosofski u našem, „zapadnjačkom“ značenju).

Uobičajeno bi bilo da čovek rukuje mačem, da ga vodi i upravlja njime,pri čemu je mač puka stvar. Po teoriji drevnog kendoa, svaki mač ima „dušu“ili čak „ki“, iako je ovo prilično nejasno bez dodatnog objašnjenja. Čovek ječovek i mač je mač, ali čovek sebi ne uzurpira pravo da mač smatra običnom„stvari“, odnosno nečim što je neživo, što „nema dušu“, jer bi na taj načinumanjio dostignuće samoga sebe, ponizio bi i sebe i svoj mač. Umesto da vodisvoj mač, dobar kendoka „vodi sebe samog, vodi svoj um“, a maču, u svojimrukama, prepušta potpunu slobodu dejstva.

Prvih nekoliko hiljada, ili desetina hiljada pokušaja, obično se neće ništadogoditi, baš zbog naglašenog očekivanja da se nešto „dogodi“; ali kad ta paž-nja popusti i stekne se „tehnička“ rutina, jednom, mač će „oživeti“, počeće dase kreće kao da ima sopstvenu volju, živi svoj život. To je taj bog, odnosno„božansko delo“, rekli bi učitelji, iako je to daleko od našeg poimanja boga.To dešavanje, relativna sloboda mača, samostalan život, osloboñenost od sve-sne volje pojedinca, manifestacija je „boga“ ili, kako bi to psihoanalitička pra-ksa objasnila, najdubljih nesvesnih delova bića, arhetipskog sadržaja kojisvoju energiju ispoljava u materijalnoj stvarnosti. To je suština umetnosti ken-doa, umetnost Ken-no-michi, drevne veštine mačevanja. Bez ovoga, pojedi-nac je „tehničar“. Za „umetnika veštine“ potrebno je imati i kreativni nivo,stvaralački impuls koji dolazi sa nesvesnog nivoa, prenosi se na mač, na ce-lokupno delovanje, na čoveka i njegov svet.

Ovaj doživljaj, čija je priroda iracionalna, ima za posledicu obično ira-cionalnu mističnu veru u „magijske“ moći mača, u njegovu snagu i sposob-nost da „dela sam po sebi“. Dakle, malo je u njemu religiozne, mistične

138

prirode, a mnogo je više psihološke prakse, doduše iracionalnog karaktera. Posvojim filosofskim implikacijama koje su, takoñe, dobrim delom iracionalne,kendo ne zaostaje za većinom drugih veština. Budući temeljita, sveobuhvatnaveština sa kanonizovanom praksom i razrañenom teorijskom, tačnije teorij-sko-filosofskom osnovom, kendo je u velikoj meri zadržao i danas zadržavadrevne aspekte i praksu, iako ta praksa nije praktična.

Budući veština koja ima veliki broj pristalica, izgrañenu bazu, izuzetanrenome i popularnost i u krugovima izvan direktnih sledbenika, kendo svojimprimerom demonstrira i deo prošlog vremena heroja i legendi, individualnemoći i značaja pojedinca, kome je njegov mač često bio jedino blago, sve štoje imao: čuvar, zaštitnik, saputnik i jedini prijatelj, a što je bilo vrlo često udoba samuraja. Samuraja koji su veštinu mačevanja doveli do nikada preva-ziñenog savršenstva i stvorili poseban kult – Kult Mača i njegove upotrebe,na kome, odreñenim delom, bazira i savremeni kendo ili umetnost Ken-no-michi.

Budi dobro upućen u stvari pera i mača.(Miyamoto Musashi)

139

Znamo ono što jesmo,ali ne znamo ono što možemo biti.

(Šekspir)

KRATAK ISTORIJAT SAI (JUTSU)

Prva poznata upotreba oružja sličnog sai pripisuje se indijskom božan-stvu Indra, koji u ruci drži neki sličan predmet, a simbol je moći i zaštite, od-brane. To je kratak mač, koji svojim oblikom donekle asocira na tradicionalnisai. Upotrebu ovog oružja su prihvatili i usavršili budistički sveštenici u In-diji i Kini, pri čemu je ono imalo više varijanti: bilo je duže ili kraće, u zavi-snosti od namene, i češće je korišćeno jedno oružje, nego dva istovremeno.

Svoj puni razvoj sai doživljava na Okinavi. Doneli su ga budistički sve-štenici i ubrzo je postao gotovo tradicionalno oružje. U zavisnosti od namene,sai je bio oštar, tup ili sa oštrim ili zaobljenim ivicama, masivnijeg ili malogzavršetka (Tsuka-gashira). Sai je obično pravljen od gvožña, kasnije čelika, ibio je prilično težak. Tradicija budističkih sveštenika, da se ovo oružje praviod metala bila je, donekle, u suprotnosti sa realnom situacijom u Okinavi, nakojoj su metali predstavljali pravu retkost, i velika većina predmeta je izrañi-vana od drugih materijala. Iz tog razloga Okinavljani proizvode sai koji nijeceo od gvožña. Kako su metalni sai bili velika retkost i dragocenost, do njihje bilo vrlo teško doći, oni su imali veliku vrednost. Iz tog doba vodi poreklotradicija da se poklanja sai. Ovakav poklon je izraz posebnog uvažavanja ilipoštovanja, i daje se samo u izuzetnim prilikama i odreñenim osobama. Sai sepoklanja samo jedinstvenom prijatelju, učitelj može da pokloni sai nekom odučenika... pri čemu ovaj dar znači mnogo. On govori o bliskosti ili posebnojvrsti odnosa, i znači priznanje, potvrdu, nagradu za neko dostignuće trajnevrednosti i u velikoj meri obavezuje i onoga koji daje dar, a pogotovu onogakoji ga prima.

Kako je praktična primena saia ipak zahtevala da postoji i mogućnost iz-rade odreñenog broja primeraka, mnogi delovi saia, koji ne moraju neohodnobiti od metala, izrañuju se od drugih materijala. Tako se drška (tsuka), štitnici(yoku) i, eventualno, neki drugi delovi izrañuju od tvrdog drveta – posebnoobrañenog bambusa koji može svojim osobinama da donekle zameni metal.Postoji i odreñena razlika izmeñu originalnih kineskih i sličnih saia koji su iz-rañeni od metala, sa bogatom ornamentikom i simboličkim rezbarijama, iranog okinavljanskog saia koji je pravljen uz maksimalnu uštedu metala.

Na Okinavi sai kao oružje dobija dve osnovne upotrebe: može se kori-stiti kao odbrambeno odružje, i tada se drži u ruci, slično maču, ili se može ba-cati, poput noža. Od tada, sai počinje da se koristi i u paru, za svaku ruku pojedan i to kao defanzivno sredstvo korišćeno, pre svega, protiv duge samuraj-ske sablje (katane), ili domaćeg oružja boa (dugačkog bambusovog štapa). Uodbrani od ovih oružja, potrebno je poznavati i praktikovati složenu tehniku

141

upotrebe i menjati način držanja saia u ruci. Da pri ovome sai ne bi iskliznuo,jer se onome ko sai koristi šake mogu i oznojiti, a metal je gladak, drška(tsuka) se obavija nekim materijalom kao što je kožna traka ili upredena ra-fija.

U vreme najpraktičnije upotrebe saia, obično su se koristila tri saia – pojedan za svaku ruku i jedan za pojasom. Razlozi za nošenje trećeg saia su pri-lično praktični. U borbi sa dužim i težim oružjem, za koju je sai predviñen,jedan od saia može ispasti iz ruke ili biti polomljen. Doduše, sai je izrañivanod veoma čvrstih materijala, pa je korišćen i za lomljenje samurajske sablje,tako što se ona zahvati u prostor izmeñu donjeg dela oštrice (monouchi) i štit-nika (yoku) i brzim pokretom sličnim zavrtanju, dovode u polugu izmeñu njihi, eventualno, slomije. Jasno je da je za ovakvu upotrebu saia bilo neophodnosavršeno poznavanje tehnike i iskustva. Drugi je razlog to što je sai korišćenza borbu na daljinu, tako što je bacan poput noža. U tom cilju, uvek je valjaloimati „rezervni“ sai za pojasom, u slučaju da se sai baca, ili da se kombinujubacanje saia i odbrana sa saiem u rukama.

Posebno poglavlje istorijata sai nastaje od trenutka kada se tehnika ka-ratea i tehnika saia kombinuju, odnosno od kada majstori karatea uvode upo-trebu saia u svoj program rada. Ovim sai počinje da gubi praktičnu borilačkuupotrebu i postaje jedno od sredstava za vežbanje. Stari učitelji govore da sevrednost karate majstora može videti i po tome kako on koristi sai. Ako se imaopterećenje u rukama, koje istovremeno predstavlja i oštro oružje koje bimoglo da bude opasno i po onoga koji ga koristi, izvoñenje tehnike je mnogoteže i, dobrim delom, mentalno uslovljeno. Vežbanje tehnike sa sai u rukamaodnosno kombinovanje sai tehnike i karate tehnike je dugotrajan, naporan imukotrpan rad, koji je većina starih majstora potencirala.

Rad sa saiem je prezentovan isključivo na naprednijem stadijumu. Uče-nik karatea ne poseduje dovoljno kvalitetnu tehniku, pa bi vežbanje saia bilobeskorisno, a možda i opasno. Niti on može da oseti tok pokreta, energetskibalans, nema kvalitetnu niti izgrañenu koordinaciju, da bi koristio sai.

Karate majstor koristi sai u razvoju pomenutih komponenti, pošto ih jeveć, dobrim delom, usvojio i ima potrebnu praksu i rutinu, kao i osećaj za teh-niku. Sai, paralelno sa praktičnom funkcijom, dobija iracionalne odlike i po-staje deo tradicije i deo iracionalne prakse. Postavši deo karate sistema,veština upotrebe saia poprima većinu odlika tradicionalnog karatea. Od togdoba, teorijsko razmatranje tadašnje sai tehnike počinje da se prezentuje uče-snicima. Ovo je doba velikog razvoja i procvata teorije i prakse upotrebe saia,koji su negovali učitelji karatea.

Sai je, čak i u 19. veku, imao još jednu upotrebu. Od pojave Yakuza, or-ganizovanih grupa varalica, lopova, ubica, kriminalaca, i japanska policija ko-risti sai. Yakuze su bili staleška organizacija, sa čvrstom hijerarhijom izakonima časti kojima su se pokoravali. Po tradiciji, oni nose mačeve. Japan-ska policija, uvidevši kvalitete para saia u odbrani od sablje, koristi sai i u tusvrhu, da se omogući efikasna odbrana, a da se pri tome ne usmrti protivnik.

142

U 20. veku, upotreba saia i veština sai-jutsu su prvenstveno vezane zakarate i njegovu ekspanziju. Savremeni svet se upoznaje sa sai na demon-stracijama na kojima učitelji karatea izvode bilo karate, bilo neke od od-brambenih tehnika sai od sablje, koplja, štapa i slično. Danas, sai je deotradicije i prakse koja vodi poreklo od drevnog poimanja i pristupa borilačkimveštinama. On je za tradicionalne učitelje karatea svetinja, deo svetle prošlo-sti i tradicije, koju neguju i poštuju. U Japanu se i danas mogu sresti osobekoje decenijama usavršavaju sai-jutsu, bez želje i pretenzije da je ikada "upo-trebe". Sai je jednostavno, ali vrlo efikasno oružje i mnogi od tih ljudi su maj-stori karatea i majstori sai-jutsu, umetnosti upotrebe saia. Ostvarujući drevniideal da se sili valja suprotstaviti bez sile, sai kao da predstavlja materijalnidokaz ove tvrdnje. Širom sveta, mnogi majstori karatea usavršavaju i sva-kodnevno praktikuju njegovu upotrebu, a sam sai je "sveti predmet", predmetpoštovanja i iskrenog divljenja.

I dan danas, na početku 21. veka, u tradiciji ove umetnosti, ili veštine,postoji ritualni poklon sai, koji učitelj daje učeniku ili bliske osobe jedna dru-goj, kao simbol poverenja, odanosti i bliskosti. On obavezuje doživotno ipredstavlja najveće priznanje koje je uopšte moguće iskazati i najvredniji darkoji se može dati.

Mudrac je onaj ko nosi veliku patnju sveta.(Buda)

143

Čovek pun duha se i u potpunoj samoćisavršeno zabavlja svojim mislima.

(Šopenhauer)

TRADICIONALNO POIMANJE SAI

Od doba kada sai prestaje da bude isključivo defanzivno oružje i ulazi upraksu tradicionalnog karatea, on poprima i dobar deo ezoteričnog, filosof-skog vida, a u cilju transcendentalne prakse. Sai koriste majstori karatea, od-nosno osobe na naprednijem nivou, koje u svojoj tehnici traže uvek filosofskuideju i transcendentalnu poruku. Sam sai demonstrira princip da je „plemeni-tost superiornija od sile“. Sai je mali, lak, na izgled slab i lako lomljiv, liči naigračku. Njegova originalna funkcija je da se suprotstavi od sebe mnogo težimi jačim oružjima, pa i bou, dugačkom bambusu posebne čvrstine, a naročitonajmoćnijem oružju toga vremena – katani, specijalno kovanoj samurajskojsablji.

Tradicije kažu da majstor, upoznajući sai, upoznaje i bazične principeuniverzuma i života. Istina se nalazi uvek na vrhu, na rubu, na ivici, i spoznajese samo u mangnovenju, u odblesku sunca, na sjajnoj i čistoj ivici saia. Sai,po tradiciji, mora da bude mali, ali „beskrajno“ čvrst, da liči na igračku, a dabude beskrajno moćno oružje odbrane.

Majstore ne interesuje praktična upotreba već princip, način, osnovnaideja... Sai nije za to da bi se pobedio protivnik sa sabljom u ruci, već sop-stvena krutost, nepoverenje, sopstvena (ne)vera u naizgled (ne)moćnu spo-ljašnost. Sai je introvertan i zagonetan, jer ne kazuje šta sve može. To valjaotkriti, a da bi to otkrio, čovek mora i sebe da otkriva, da spoznaje dubine itajne, pustoš i veličinu koji su sakriveni u njemu, a manifestuju se na vrhu bo-deža. A ako sai nije „bodež“, ako nema naoštrenu, nego zatupljenu ivicu...

Sai tehnika je izuzetno sutpilna i u mnogome zavisi od mentalne kontrolei duhovnog mira. Ovde princip snage gubi moć, ustupajući mesto unutarnjoj,skrivenoj, suptilnijoj duhovnoj snazi, čiji je spoljni odraz savršen, ali neupa-dljiv. Stari majstori tvrde da vežbanje Sai unosi novi kvalitet, mirno savršen-stvo u vežbanju tehnike, novu spiritualnu dimenziju, tačnije novu spoznaju.Čovekova ideja može se i tim nemuštim jezikom izraziti, i to bolje i efikasnijenego svim rečima na svetu. Zato su okinavljanski majstori i prihvatili sai –simbol mira, nenasilja, „gromovite tišine“, spoljne nemoći koja se pretvara uorkan kao simbol unutarnje mudrosti.

Šta god da radiš,idi pravo prema zvezdama.Čak i da ne stigneš do njih,nećeš biti na zemlji.

(Taoistička izreka)

145

Treba da naučiš da vidiš sve ono što vide drugi,ali da naučiš da o tome misliš na drugačiji način.

(Dr Džon Gudhard)

TONFA ili TUIFA

U prezentovanju većine borilačkih veština Dalekog istoka moguće jepronaći odgovarajuće podatke, istorijsku osnovu, pojedince koji veštinu dobropoznaju i praktikuju, i od kojih se može steći znanje blisko izvornom. Pose-bna situacija vlada kad je u pitanju Kobudo ili veština upotrebe drevnih oruña– oružja s Okinave. Pre svega, ima ih priličan broj, i većinu od njih malo koizuzev stanovnika Okinave poznaje. One manje poznatije veštine retko seizučavaju zasebno, već obično uz neku drugu veštinu i to pretežno radi ispu-njenja ciljeva te veštine, pri čemu je pojedinačna Kobudo veština isključivododatak, ezoterični deo, i upotrebljava se u odreñenoj meri i prilazi joj se saadekvatnom ozbiljnošću.

Ozbiljniji istraživač veštine mora izraziti sumnju u kvalitet i origina-lnost tehnike Kobudo veštine, kao i ozbiljnost i stručno znanje pojedinca kojije prezentuje, a koji je majstor neke druge veštine, najčešće aratea, dok nunc-haku, sai, tonfu (ili tuifu*), bo i kon koristi ili u privatnom radu za sticanje spe-cifične erudicije ili kao asimilaciju principa neke od Kobudo u svoj (najčešće)karate rad.

Verovatno je ovome razlog još i to što Kobudo ne teži ekspanziji nitipopularnosti. Većina od poznatih veština imaju pristalice i učenike van mati-čne zemlje, čemu je najviše doprineo stručan instruktorski kadar koji je oti-šao u Evropu i SAD, i tu sistematski radi na popularizaciji i podizanju nivoakvaliteta veštine. To nije slučaj sa Kobudo. Retko je koja pojava u tolikojmeri materijalni odraz duhovne klime i mentaliteta svog matičnog područjakao što je to Kobudo. Okinavljani verovatno spadaju meñu najintrovertnijenacije sveta, potpuno zatvoreni u sebe i sebi dovoljni, sa posebnom filosofi-jom egzistencije i shvatanjem života, iako se ovo stanje u savremenim uslo-vima dosta promenilo. Javlja se koincidencija da se veliki protivnicimodernizacije i savremenih trendova vrlo često mogu naći u redovima poz-navaoca ili učitelja drevnih veština upotrebe „malih oružja“ ili Kobudo.

Nama je često prilično nerazumljiv njihov stav prema veštini. Oni neretkou vežbanje veštine ulažu sve: vreme, energiju, često i ceo život, a za uzvrat netraže ništa. Samodovoljnost originalnih Kobudo i eksperata Kobudoa verova-tno je razlog za malu popularizaciju i nepoznavanje ovih veština. Drevni učite-lji u potpunosti negiraju masovnost, popularnost, racionalan pristup, želju zaekspanzijom. Kao da u praksi ostvaruju Heraklitovu izreku: „Menije jedan kao deset hiljada, ako je najbolji“. Stari učitelji i ujedno i najbolji poz-navaoci i praktičari nekih od drevnih veština insistiraju isključivo na kvalitetu.Da bi čovek stekao izvorno znanje i u njemu dostigao odreñeni kvalitet, on mora

147

da se barem deceniju ili dve posveti nekoj od Kobudo, da bi, po rečima učitelja,postao „pravi početnik“. Stari majstori održavaju drevnu tradiciju i poučavajusvakodnevno učenike po metodu starom više vekova ili milenijuma, bez obzirana vreme, ne priznajući „planski rad“, niti vremensko, prostorno ili neko drugoograničenje. Da bi neko učio veštinu, on mora danima, nedeljama, mesecima,godina biti tamo, ali time njegov zadatak nije nipošto ispunjen. On mora da semaksimalno zalaže, da uloži ogroman mentalni napor i veliku fizičku energiju,da trpi, pati, da se mnogo čega odriče, da se „promeni iznutra“, na putu Kobudokoji je uvek i put iracionalene filosofije, za koju Japanci koriste naziv zen.

Da napravimo odreñenu paralelu: učitelj na Okinavi može da primi uče-nika ili da ga ne primi, da ga uči ili ne uči, da mu je svejedno koliko ima uče-nika i da li će više ili manje od njih ostati da i dalje rade. Učitelj se trudi dastvori kvalitet, potencijalne naslednike. On uvek pred očima ima veštinu, njennastavak, ali samo u tradicionalnom obliku, dok u potpunosti zanemarujukvantitet, teži da se u potpunosti posveti poučavanju najsitnijih detalja i fi-nesa, da upražnjava dugotrajna ponavljanja koja dovode do savršenstva, a kojazahtevaju godine ili decenije, vodeći učenike stazom transcendentalne men-talne obuke, put spoznaje, prosvetljenja (Satorija), koje je cilj većine tradi-cionalno orijentisanih veština. Učitelj može sebi da dopusti da ovako radi i dane odstupi ni malo od svog puta i svoje ideje, od prakse i metodologije kojomje i sam bio učen, kojom je i njegov učitelj bio učen.

Možda će izgledati kao namereno banalizovanje, ali on to može, jer neživi od toga i ne naplaćuje učenje, niti na bilo koji drugi način uzima neku ma-terijalnu naknadu. Za njega je, po tradiciji, najveća nagrada za sopstveni radda iza sebe ostavi učenike zrele i dostojne da i dalje prenose veštinu, pa stogai može da se ponaša i da dela u skladu sa tradicijom veština Kobudo, koja jeizrazito jaka na Okinavi, čak i u 20. veku.

Za razliku od ovakvog stava, instruktor koji je otišao van zemlje da pou-čava, za svoj rad uzima novac. Pošto je profesionalni učitelj i njegova mate-rijalna egzistencija zavisi od njegovog rada, on mora da pazi na broj učenikai uslove pod kojima radi. Kako ogromna večina učitelja, u krajnjoj liniji, živiod materijalnih sredstava učenika, bilo u vidu članarine bilo drugačijih dava-nja, kojima se plaća učenje veštine, instruktor mora da vodi računa da ipakima odreñeni broj učenika, tako da se može organizovati njihov rad, pokritisvi troškovi sale, instruktorove naknade i manipulativni troškovi, i da te uče-nike zadrži, koliko je to moguće. To, u krajnjoj liniji, znači da instruktor morada adaptira u odreñenoj meri i veštinu i svoje nazore, učenicima i njihovommentalitetu, da bi materijalno egzistirao. I u ovom sistemu rada, može daostane mnogo od tradicionalnog pomanja veštine, što nekima od učenika pred-stavlja i posebnu draž, često i razlog vežbanja, ali se dosta i menja u zavisno-sti od sredine, mentaliteta, ekonomskih uslova... Ako uzmemo u obzir rivaliteti želji za prestižem izmeñu pojedinih veština, čak i pojedinih stilova ili pra-vaca u okviru jedne veštine, jasno je da se ipak teži i popularizaciji nekih fun-damentalnih delova veštine.

148

Svega ovoga su pošteñeni učitelji na Okinavi, jer ne ostvaruju materi-jalni efekat, i oni većinom osuñuju ovakvo stanje, ne smatrajući ovakvu at-mosferu pogodnom za iole ozbiljniji rad. Pored mnogih ograda ili znakovapitanja koji bi se mogli staviti na ovakav princip rada, evidentno je to, da jekvalitet njihovog rada vrhunski, i da je do sada neprevaziñen. Svako ko želida se potpuno ozbiljno posveti nekoj od Kobudo ili da svojim očima vidi sav-šenstvo, prinuñen je da uči veštinu od njih. Kako većina najboljih učitelja živina Okinavi i nema nameru da je napušta, to je prilično težak i rizičan poduh-vat za prosečnog poklonika neke od veština.

Načelno govoreći, postoje dva osnovna rešenja, Ili učiti veštinu od ne-koga ko nije vrhunski ekspert te veštine, uz punu opreznost i kritičnost, i pouz-dati se u njegovo koliko-toliko znanje (što sasvim može da zadovoljiinformativne aspiracije pojedinca u pogledu bazalne tehnike, ali je dosta rizi-čno za istraživača koji želi ozbiljno i trajno da proučava veštinu), ili tragati zaoriginalnim znanjem. Skloni smo da smatramo da je ovaj izbor koliko-tolikozadovoljavajući, ako se radi o nekoj od poznatijih veština i ako se izabere tra-dicionalno orijentisan instruktor. Što je neki instruktor tradicionalnije orijen-tisan u svojoj veštini, postoje veće mogućnosti da je on bliži originalnomizvoru neke od Kobudo, i da je ozbiljnije učio i prihvatao veštinu. Odreñenopoverenje se može imati u okinavljanske instruktore koji, zbog svoje matičnepripadnosti ostrvu gde žive utemeljivači Kobudo, verovatno imaju izvornoznanje i sposobni su da ga prenesu. Ovaj način je dobar i ako su u pitanju poz-natije Kobudo, jer je veći broj raznih instruktora koji ih praktikuju. Uporeñu-jući njihovu tehniku i ono što prezentuju, moguće je i metodom eliminacije iuviñanjem istovrsnosti, doći do nekih elemenata koliko-toliko izvorne teh-nike. Ovo nije lak put, zahteva i vreme i napor, veliko lutanje i žrtve, i vero-vatno će njime poći samo onaj koji oseća veliku „intuitivnu privlačnost“ zalično usavršavanje ili ima posebnih istraživačkih ambicija.

Što se drugih, manje poznatijih veština iz grupe Kobudo tiče, idealan putje rad kod iskusnog učitelja, ali ti učitelji žive većinom na Okinavi. Njihoviučenici izvan nje su retki, nisu popularisani, retko pišu i publikuju knjige izoblasti svojih veština, kao izvor koliko-toliko originalnih formi, iako je i onnepouzdan i nesiguran, sa malom mogućnošću praktične primene. Znači li toda se mora učiti na Okinavi? Po svoj prilici to nije najsrećnije rešenje, a i naj-manje je realno. Moglo bi se postaviti i pitanje motivacije, razloga za ovakvopostupanje, ali to već prevazilazi okvire ove teme, iako postoje pojedinci naZapadu koji ostavljaju sve, dom, porodicu, često materijalno blagostanje, alii duhovnu bedu, okolinu u kojoj žive od roñenja, da bi otišli u nepoznato kojese zove Okinava ili Japan. Do mesta gde očekuju da vežbanje i poimanje ve-štine bude najbliže izvornom.

Tonfa ili tuifa, oba su naziva u upotrebi, pri čemu je prvi bliži originalu (tuje zatim razlika i u dijalektu i transkripciji, da ne ulazimo u „sitnice jezikoslo-vne“), drevno je oruñe-oružje na Okinavi. Verovatno je da osnovna ideja, bazi-čni princip vodi poreklo iz Kine, kao i većina Kobudo, i da je svoje finalno

149

obeležje dobila na Okinavi. Tonfa se u potpunosti izrañuje od drveta, što je vrloindikativno za Okinavu na kojoj su metali retki i dragoceni. Prilično je retko sasigurnošću utvrditi kakvu je praktičnu primenu imala tonfa pre nego što je po-stala oružje za odbranu, jer o njenoj upotrebi postoje vrlo oskudni podaci, u čijuse verodostojnost često može posumnjati.

Tonfa se kao oružje razvijala uporedo sa sai, nunchaku i ostalima, pričemu je tonfa, verovatno, najdefanzivnija. Svojim oblikom, izgledom, gra-ñom i tehnikom, ona kao da je stvorena za odbranu i verovatno je jedno odnajdefanzivnijih oružja u istoriji Kobudo, čak i u istoriji ljudske civilizacijeuopšte. I tonfa je prošla dve osnovne faze, karakteristične za Kobudo: fazurealne, praktične primene i fazu „akademskog“ izučavanja sa nepragmatičnimimplikacijama.

U fazi praktične primene, koja je trajala vekovima, tonfa je bila univer-zalno defanzivno oružje koje je služilo za odbranu od, pre svega, dužih oružjakao što su sablja, koplje ili štap, ali, po teoriji, tonfa je efikasna u odbrani odsveg hladnog oružja, što je vrlo blisko istini. Ona je (tonfa) izrañivana od ela-stičnog i teškog drveta, a kako predstavlja nastavke za ruke odnosno podlak-tice, može da štiti od bilo kojeg oružja. U to doba, tonfa je bila deosvakodnevne opreme, obično, defanzivno oružje u dosta širokoj upotrebi, i odtog doba potiče upotreba tonfe u paru, za svaku ruku po jedna, što je pred-stavljalo efikasnu zaštitu. Pored ove, da tako kažemo, elementarne upotrebe,jasno je da je postojao i razgranat sistem tehnika kojega su poučavali majstori,i koji je davao mnogo veće mogućnosti za kvalitetnu upotrebu, jer je baziraona tehnici teorijski razrañenoj i praktičnoj proverenoj tokom više vekova.

U drugom periodu, za koga se može reći da traje i danas, tonfa se vezujeza karate i srodne sisteme, dobijajući i filosofsku osnovu. Služi za teorijsko ipraktično produbljenje karate sistema, veze i interakcije tonfa – karate, tač-nije za studije bazičnih principa borilačkih veština, njihove upotrebe i prakse.Ovu upotrebu potenciranju eksperti koji se decenijama bave borilačkim si-stemima i studijama prakse principa pojedinih sistema, uzajamnom interak-cijom sistema, asimilacijom prakse i principa jednog u drugi, opštimprincipima i teorijskim studijama. U tu svrhu tonfa je korišćena kao i sai,nunchaku ili bo, pri čemu je ovaj poslednji, zbog svoje specifičnosti, u odre-ñenoj meri i zadržao nezavisnost. Ovo što je rečeno ne znači da veštine Ko-budo ne postoje samostalno – naprotiv, ali one često postaju i deo praksekarate sistema odnosno todea (što je okinavljanski naziv), i upravo karate in-struktori čuvaju veštine od zaborava.

U 20. veku, usled savremenijih trendova, evidentno je da su te veštinepočele da izumiru i da se postepeno zaboravljaju. Tek u drugoj polovini 20.veka javljaju se neki organizovani pokušaj da se one prezentuju svetu u višeili manje izmenjenoj ili osavremenjenoj formi, ali se njihova baza zadržala naOkinavi, gde je trpela krize i procvate, uspone i padove – mada veštine nikadanisu bile nestale. Razvoj i istorijat veštine upotrebe tonfe dobrim delom pratigeneralnu razvojno-istorijsku granu Kobudoa. Za prezentovanje veštine tonfa,

150

kao i sai i nunchaku, zaslužni su Ryusho Sakagami i njegov sin Sasaaki Sa-kagami, koji su, izgleda, donekle spojili tradiciju i stvarnost, introvertnost iprezentovanje javnosti. Obojica su učili u liniji najpoznatijih i najpriznatijihmajstora Kobudoa. Iako su karate instruktori po prvobitnoj orijentaciji, ja-vnosti su poznatiji po prezentaciji drevnih tehnika Kobudo. Siguno je da se unjihovom radu stekla većina pozitivnih tradicija i drevnih principa Kobudo,koje oni verno praktikuju, ispunjavaju i poštuju. Usvajajući ovakav principono iznose svoje znanje u javnosti, rade demonstracije, poučavaju sledbenikei učenike i, što je najindikativnije, ne ograničavaju svoju delatnost samo naOkinavu. Publikuju dela iz oblasti Kobudo i time, dobrim delom, predstav-ljaju „svetlu tačku“ u odnosu na želju za znanjem učenika izvan Okinave.Unekoliko demantuju tvrdnje da je Kobudo samo okinavljanski – i dobro jeda je tako, jer postoje indicije da i neki drugi majstori bojažljivo kreću timputem, pri čemu su otvaranje i javna orijentacija porodice Sakagami bili po-četno „probijanje leda“. Verovatno je pitanje vremena kada će i neki drugiistaknuti majstori te generacije, koja vežba Kobudo više decenija, poći njiho-vim stopama, pri čemu Kobudo može samo da dobije – bez obzira na reči pe-simistički orijentisanih sledbenika – ako uspe da se zadrži izvankomercijalizacije i opšteg sniženja nivoa kvaliteta, od čega nisu bile pošte-ñene veštine koje su prvobitno doživele popularnost i masovnost.

Samo general može da vodi vojsku.(Hanzo Hatori)

151

*U stučnoj literaturi, javljaju se i naziv tonfa i naziv tuifa. Većina izvornika na zapadu kori-sti prvi naziv, i ona je, meñu poznavaocim i krugovima bliskim borilačkim veštinama, poznatiji, pai mi u daljem izlaganju koristimo naziv tonfa.

Možda je to istina, možda nije. Ali ja verujem u to.

(Kvintilijan)

BORILAČKE VEŠTINE NAFILMSKOM PLATNU

BRUCE LEE I KUNG-FU FILM

Film kao sredstvo umetničkog izraza, odnosno medijum masovne ko-munikacije, nije se bavio fenomenom borilačkih veština sve do posle Drugogsvetskog rata, verovatno iz jednostavnog razloga što one nisu bile poznateizvan područja gde su nastale. Tek u posleratnom periodu, tačnije od pedese-tih godina, film dolazi u odreñeni interakcijski odnos prema – do tada na Za-padu – malo poznatom fenomenu – kompleksu borilačkih veština koje su bilepredmet praktičnofilosofske misli Orijenta.

Prvi posrednik, prvi autor koji je – gradeći mostove izmeñu istočne i za-padne kulture, istorije, tradicije, misli – izabrao film kao sredstvo opštenja,bio je Akira Kurosava, koji je pronašao u slobodi i kreativnim mogućnostimaceluloidne trake ono što bi vizuelnom slikom premostilo taj jaz, i to na načinkoje ne pati od bitnih pojednostavljenja ili uprošćavanja. Genijalni, danas većlegendarni japanski režiser je putem svoja dva filma: „Rašomon“ i „Sedamsamuraja“ u mnogome doprineo uzajamnom razumevanju sociokulturne misliIstoka i Zapada u meñunarodnim razmerama.

Govoreći o Japanu, o japanskom viñenju istine, ideologije, filosofije,etike, umetnosti, tradicije, istorije, čoveka, prirode, i pri tom dajući filmovani„digest“ pozitivnih vrednosti japanske ili, šire gledano, dalekoistočnih civili-zacija, Kurosava nije mogao izbeći da odredi borilačkim veštinama ono mestokoje su one imale u istoriji, tradiciji i kulturi ovog naroda. On to nije želeo,već je dao svoju – subjektivnu i subjektivno orijentisanu, ali nikako samo sub-jektivističku – viziju objektivne realnosti i iracionalnosti fenomena društvenesvesti i kolektivnog nasleña Istoka.

Iako pionirski pokušaj, ovo usmerenje nije po kvalitetu ni do danas pre-vaziñeno. Možda je samo potvrñeno, zrelije osmišljeno u kasnijem razvojuistog autora. No, draž i vrednost novine, početni entuzijazam i blago nerazu-mevanje sa kojima je Zapad prihvatio ove filmove i ovakvo prezentovanje ucilju zbližavanja i premošćavanja razlika, a uz zadržavanje okvira i suštinesvakog od učesnika interakcijskog odnosa, ne može opasti niti se umanjitizbog činjenice da nas od tog vremena deli više od pola veka.

Transkulturna relacija Istok-Zapad, posmatrana u dimenziji filma kaomas-medija, ovim je započeta. Taj početni efekat karakteriše kvalitet koji nijeprevaziñen, iako su od početka sedamdesetih godina (20. veka) mnogi filmovirañeni na ove i slične teme. Meñu njima je najviše onih u kojima su borilačke

153

veštine osnovna tema. Nesumnjivo je da je Kurosava začetnik i genijalni me-dijum – posrednik, ali i pojedinac koji je, prevazišavši moći pojedinca, rekaoi pokazao o odnosu Istok-Zapad, ali i o zapadnjačkoj kulturi i kulturi Istokadaleko više nego mnoge anemične studije, radovi i eseji o komparativnoj fi-losofiji. Iz tog razloga, poštujući delo i misao, ideju i vrednost Kurosave i nje-govih filmova, svoj prikaz filmova iz ove oblasti započinjemo nekim delimaiz njegovog nenadmašnog opusa.

U šezdesetim godinama prošlog veka, vakuum stvoren socio-kulturnimdogañajima i svetskom političkom situacijom donekle je udaljio evro-ameri-čki film od pokušaja da se na japanski istorijski film odgovori adekvatnimtranskulturnim delima. Filmsku produkciju karakterišu „angažovane“ temespecifičnog sadržaja, a primetan je i povratak temama iz sopstvene istorije. Zaprezentovanje svoje civilizacije i kulture Istoku i vice versa nijedan istaknu-tiji filmski stvaralac nije imao posebnog afiniteta.

Provizorno prateći društvena zbivanja – posebno mladalačke nemire,društvene potrese i probleme koje su inicirali mlañi delovi populacija većinezapadnih zemalja, kao i hipi-pokret, vidljivo je da je tek hipi-pokret, i poredsvoje nebulozne ideologije i utopističke verzije realnosti, podstakao intereso-vanje za Istok, za istočnjačku praktično|filosofsku misao, odnosno za dale-koistočne filosofije: budizam, taoizam, lamaizam, yogu, zen. Iako je tointeresovanje bilo tek nešto ozbiljnije od puke radoznalosti. Film je, pratećidruštvena zbivanja, postao nešto otvoreniji a u težnjama da zadovolji znati-želju i radoznalost prema vrednostima drugih kultura i civilizacija.

Istok, pak u svojoj introvertnosti koja je postala gotovo poslovična, izu-zev istaknutih pojedinaca, nije pokazivao veći i organizovaniji interes za za-padnu misao, iako je – poprimivši mnoge vrednosti i način mišljenja ivrednovanja zapadne civilizacije – i sam učestvovao u svetskoj kulturnoj raz-meni, pre svega bogatstvom i spekulativnošću svoje filosofske misli na lite-rarnom i uopšte kulturnom planu, pri čemu borilačke veštine imaju svojeposebno mesto i ulogu.

Masovnija produkcija filmova na temu borilačkih veština datira od krajašezdesetih i početka sedamdesetih godina i traje sve do danas, uz porast kvan-titativne komponente, pri čemu se, proporcionalno, najveći deo filmske pro-dukcije ovog žanra odnosi na kung-fu, što ne znači da je i kvalitet tih filmovana sličnom nivou. Naprotiv, to dvoje je često u raskoraku, pa i u sukobu.

Borilačke veštine su već stekle odreñeno mesto, pristalice, poklonike,one koji ih vežbaju, instruktorski kadar, nacionalne i nadnacionalne organi-zacije, socijalni renome, naročito u zapadnom svetu, i postale su poznate iprihvaćene od širih slojeva populacije u većini zemalja. Prateći društvena kre-tanja, film je i sam počeo da se okreće ovom fenomenu, ali ne svugde gde seveštine vežbaju. Najveći broj ovih filmova je hongkonške produkcije ili ra-ñenih u koprodukciji SAD – Hong Kong. Ove dve zemlje su ujedno i najvećii, ako izuzmemo Japan, gotovo jedini izvoznici ovih filmova. Odreñujući žanrove produkcije kao avanturistički, odnosno karate, odnosno kung-fu, ovi fil-

154

movi imaju prvenstveno funkciju da prikažu odreñenu borilačku veštinu, i nje-noj vulgarnoj, „praktičnoj“ primeni, a najčešće kung-fu. Meñutim, pojavaovih filmova doživljava pandemiju; oni su po popularnosti u vrhu svetskihlista a istovremeno su i najkomercijalniji filmovi.

Pitanje je koja je to publika koja puni dvorane gde se prikazuju ovi fil-movi. Sigurno je da su autori, odnosno producenti, potcenili virulentnu pu-bliku ranijih ostvarenja ove vrste, brojeći one koji se nekom od veština bave.Otuda i skromnija sredstva koja se ulažu u ovakve filmove, što se sigurnobitno odražava na njihov kvalitet. Ovakvi filmovi se u Hong Kongu prave zanekoliko dana (!), što je nezamislivo kratak rok za evropske i američke reži-sere, čak i kad su u pitanju isti glumci, iste scene i isti ambijent. „Recept“ zasnimanje ovih filmova je obično vrlo naivan, standardizovan i šabloniziran:„Scenario“ po kome se naizmenično smenjuju osnovna filmska priča i kung-fu borba. Siže filma je skoro uvek isti – to je borba dobra i zla, policije i gang-stera i tome slično. Gluma je na prilično niskom nivou, čak i besmisleno lošau pojedinim ostvarenjima, dok su dominatne scene masovnog prebijanja u ko-jima se umesto oružja koristi kung-fu. O takvom kung-fuu, koji je prezento-van milionskom auditorijumu, mogle bi se izreći mnoge i opravdane kritike.O njemu mislim, i mogu da mislim samo sve najgore. Slične kritike mogu seuputiti i etičkim, estetskim, umetničkim i ostalim vrednostima ovih filmova,koji čak i u domenu avanturističkog žanra nesumnjivo pripadaju grupi lošijihostvarenja. Mali je broj filmova koji izlazi iz ovih okvira. Jedino se pojedinifilmovi Brusa Lija, koji su ujedno i njegova najbolja ostvarenja, donekle raz-likuju od sivila i smešno niskog nivoa većine drugih, iako se i njima moguuputiti mnoge ranije izrečene kritike.

Proizvodeći film za filmom za tržište, hongkonška filmska industrija pr-venstveno ima u vidu profit, koji je nesumnjivo veliki upravo zbog izuzetneposećenosti ovih filmova. U nedostatku kvalitetnijih ostvarenja iz ove obla-sti, znatan broj onih koji praktikuju neku od borilačkih veština redovno gledavećinu ovih i ovakvih filmova, iako oni ne čine većinu gledalaca. Neshvatljivoje koliko je ova vrsta filmova anticipirala ukus širih slojeva mladih. Gledalacsa iole osetljivijim filmskim ukusom teško može da gleda film ovog žanra dokraja, što se ne odnosi na ogroman broj mladih koji ih gledaju i po nekolikoputa. U krajnjoj liniji, ako su poznavaoci neke od veština i profesionalno zain-teresovani, iako se najčešće u ovim filmovima ne može videti gotovo ništa odveštine, teško je proniknuti u motive onog većeg dela gledalaca koje lični afi-nitet prema veštini ne navodi da gleda i minoran i banalan sadržaj filmova, dobesmislenosti pojednostavljene šablone, lošu glumu, razvučenu, naivnu i do-sadnu radnju. Sa stanovišta iole ozbiljnije filmske kritike, teško bi se bilo štapozitivno moglo reći o većini ovih filmova.

Sigurno je da većina mladih ima neki drugi motiv za gledanje ovih filmova,a ne zadovoljenje svojih potreba u umetničkom, zabavnom ili bilo kom drugomaspektu filmske umetnosti. To je uočljivo i pri projekciji ovih filmova. Jedanbroj posetilaca, sa očigledno smanjenom emotivnom kontrolom, a ohrabreni

155

mrakom u filmskoj sali koji koliko-toliko garantuje anonimnost, glasno prote-stuje kad filmska radnja postane, po njihovom mišljenju „predugačka“, ali i nato kad je naivna i loše odglumljena. Takoñe je evidentno da deo publike ne možeuvek i potpuno da razlikuje realno od filmskog pa se, poneseni radnjom, najče-šće krvavim tučama na platnu, toliko „užive“ u situaciju da glasno komentarišu.Od ove pojave nisu pošteñene ni projekcije nekih drugih filmskih žanrova, kadapojedinci najčešće iz nezadovoljstva glasnim komentarima ometaju predstavu,no to je prisutno u mnogo manjoj meri nego u filmovima o kojima govorimo.Projekcije akcionih – karate filmova su, kao po pravilu, praćene izražavanjemprimitivnih emocija od strane dela publike.

Upravo je ta pojava simptomatična i indikativna, kako u odnosu na pro-fil i psihološke dimenzije prosečnog gledaoca filmova ovog žanra, tako i u od-nosu na motive koji pokreću mlañi svet da svoje vreme provodi u dvoranamagde se prikazuju ovakvi filmovi, omogućavajući da neko od ovih ostvarenjepostigne rekord po broju prodatih ulaznica ili po ostvarenom ogromnom pro-fitu.

Takoñe je simptomatična činjenica da su posetioci pretežno mladi ljudii da večina njih nisu aktivni članovi nekog od klubova u kojima se vežbaju bo-rilačke veštine. Jer, rad u sali za vežbanje i ono što nudi filmsko platno bitnose razlikuju. Filmsko platno daje „finalni proizvod“, glumce često minornihglumačkih ali i borilačkih kvaliteta, zatim krv, nasilje i osvetu kao sredstva zarešavanje problema, stereotipne idole i šablonsko, naivno i primitivno mi-šljenje i reagovanje. Kung-fu, nadaleko najviše eksploatisana borilačka ve-ština u akcionim filmovima, predstavljena je kao sredstvo za obračun,sredstvo da se pobede protivnici, ali i sopstveni osećaj minornosti, inhibicije,usamljenosti i nižeg socio-kulturnog nivoa.

Nasuprot tome, rad u sali za vežbanje neke od borilačkih veština zahtevastrpljenje, dugotrajan rad, napor i odricanje, disciplinu i upornost, izgrañiva-nje mnogih pozitivnih osobina ličnosti, veliku emotivnu kontrolu i samokon-trolu svih nesvesnih delova bića. Zahteva i vreme, energiju, redovitost iprihvatanje discipline i metodologije koje su imanentne klubu, organizaciji,odnosno etičkim kvalitetima veštine i njene metodologije. Na ovakav radogromna većina gledalaca kung-fu filmova sigurno nije spremna i to čestopredstavlja izvor sukoba i razočarenja, jer film nudi nešto drugo. On izgledakao kraći put, prečica izmeñu pojedinca i uspeha, ukoliko se pod pojmomuspeh podrazumeva mogućnost fizičkog obračunavanja sa sopstvenom oko-linom. Filmovi ove vrste svojom imaginarnom komponentom deluju i koristepojedine strukture psihološke dimenzije pojedinca koji ih posećuje. Običnomlad, neafirmisan i nedokazan, na nižim lestvicama društvene subkulturne,subsocijalne, pa i porodične hijerarhije, taj pojedinac, o čijem životu, postup-cima, opredeljenjima, izboru... odlučuju prvenstveno drugi, stariji i iskusniji,traži „dnevne snove“, film kao model identifikacije, gde usamljeni pojedinac,naizgled inferioran, postaje u „filmskoj realnosti“ apsolutno superioran, po-bednik većine, postaje izvršilac pravde, ali i osvete, on ima slobodu odluči-

156

vanje i delanja, i uspeo je da svoju volju nametne drugima. Verovatno su i iztog razloga filmovi u kojima je glavni protagonista Brus Li i postizali najvećiuspeh u ovom žanru, jer su eksplicitno i implicitno prezentovali upravo to:borbu pojedinca i mase, organizacije, grupe i njegovu pobedu; isticanje indi-vidualnosti heroja na račun prosečnosti, jednostavnosti i uniformnosti grupe,koja je u daleko najvećem broju slučajeva negativno determinisana, pa po „za-konima filmske pravde“ – koji su, takoñe, šablonizovani u ovim filmovima –mora da bude pobeñena; kung-fu kao sredstvo, put, način obračuna koji služikao alternativni, filmu imanentni, sistem ponašanja, ali i sredstvo za ostvare-nje cilja; obavezan „happy-end“ i finalna dominacija pravde, odnosno dobranad nepravdom i zlom. Upravo iz tog razloga što je do te mere šablonizovana,ova vrsta filmova je siromašna i nemaštovita u scenariju i glumi, estetski iumetnički minorna. Konačno, ostvaruje dimenziju potencijalne identifikacijei eksploatiše je preko dozvoljene mere za prosečan film, uvodi veliki broj oči-glednih neralnosti, povlañivanje i potenciranje neobjektivnosti i nekritično-sti, izaziva primitivne emocije kao fenomen kolektivne predstave,karakteristične za subjekte sa smanjenom mogućnošću individualne diferen-cijacije od kolektivne predstave i kolektivnog doživljaja kojima su izloženi.

Jasno je da ovakva, pretežno negativno orijentisana kritička analiza, nevaži i ne može da važi za sve filmove ove vrste, niti za sve posetioce ovih fil-mova, pa bi svaka generalizacija prethodnih redova bila netačna i proizvoljna,možda čak iz razloga što nije uzet u obzir fenomen hongkonškog glumca, maj-stora kung-fua, filmske zvezde, legende i predmeta manipulacije pojedinca,koji zauzima sasvim specifično mesto u domenu ove tematike i u okviru film-ske kung-fu produkcije – Brusa Lija.

Iz današnje perspektive posmatrano, uočljivo je da fenomen Brusa Lijamože istovremeno biti predmet razmatranja sa sociološkog, psihološkog, eti-čkog, estetskog, umetničkog, kulturnog i drugih stanovišta, sa stanovišta teo-rije filma, teorije i prakse borilačkih veština, itd. Ovako posmatrano, razumljivoje da bi jedna objektivnija, kritičnija i realnija studija o fenomenu koji je izuze-tno kompleksan predstavljala predmet multidisciplinarnih studija.

Pored komercijalnih izdanja, u svetu postoji i odreñeni broj studija, čla-naka, tekstova i osvrta na neke od aspekata Brus Li – fenomena, u kojim sepotencira po pravilu ono stanovište koje je osnovna profesionalna preokupa-cija autora. Ovakav pristup govori da je Li učinio nešto na planu filma što jenajbliže „stars-system“, mada je bio ekspert kung-fua, poznavalac nunchakui nekih srodnih veština, čije je majstorstvo u poznavanju preneo na filmskoplatno.

Sa druge strane, pak, činjenica je da je Li postigao najviši domet u pre-zentovanju ovih veština na platnu – većinu kvalitetnih tehnika koje smo imaliprilike da vidimo u ovom žanru izveo je upravo Brus Li. To ne znači da je Liuspeo da kao glumac, a kasnije i kao režiser, napravi natprosečan avanturisti-čki, akcioni film, već to da je u filmovima u kojima je igrao prikazao dosta na-tprosečnog, vanserijskog i vanstandardnog kung-fua, pre svega.

157

Postajući legenda, „super-star“, Li je uneo lično i individualno u film,svoje poimanje kung-fua, sopstveni stil – Džit-kun Do, svoje specijalne teh-nike, teoriju borbe i način vežbanja, metodologiju, pa čak i deo filosofske po-dloge onoga što je prezentovao učenicima. Li je i stvorio i prikazaokoliko-toliko osmišljen, mada bitno pojednostavljen lik individualnog herojau ovom žanru, koji nije banalizovan, jer je Li ostvarivao identifikaciju sa li-kovima koje je tumačio, i iz tog razloga što ih je kreirao prema ličnom afini-tetu i osobinama. Idealističku viziju da putem filma kao mas-medija prikažesvetu kung-fu, svoj kung-fu, a u krajnjoj liniji i sebe, Li je zbog specifičnogmesta i uloge koju je imao u domenu avanturističkog kung-fu žanra, imao islobodu i mogućnosti da izbegne šablon i da potencira individualnost – svojuindividualnost. Imajući mogućnost ekspresije na filmsko platno, on je progo-vorio o japanizaciji Hong Konga, o teškom položaju kineskog življa – zala-zeći i u istorijski okvir, o kung-fuu i njegovoj metodologiji i, konačno, o svomviñenju borilačke veštine, koje je prilično rano formirao. Uspeo je da u klišeui imaginarnoj slici o sebi kaže i pokaže individualnost, mada će baš ta indivi-dualnost postati njegov „image“, stereotip koji će morati da varira i u najzre-lijim i najkreativnijim filmovima.

Dugujući svoj uspeh i popularnost filmu, moćnoj reklamnoj mašineriji ineočekivanom odzivu publike, najbolji glumac koji je prezentovao kung-fupostao je legenda, a njegova moć i njegov život – kung-fu, su mit. Imagina-rnost filma mu je omogućila da na filmskom platnu prikaže nemoguće, ne-realno, da ispriča savremenu bajku o moći i vrednosti kung-fua, čineći damnogi za trenutak poveruju u nju. Voñen idejom da populariše kung-fu, doveoga je na pijedestal koji je imaginaran, lažan, jer mu preti opasnost provere vanfilmskog platna, bez zvučnih efekata i obilja filmskih trikova koji su korišćenipri snimanju. Jer, koliko je onih koji su Lijevu tehniku videli izvan filmskogplatna, u realnosti? Malo ih je i u SAD i u Hong Kongu gde je živeo i snimao,a da ne govorimo o ostalim zemljama. Potrebna je odreñena doza objektiv-nosti, poznavanja veštine i realan, kritički uvid i osvrt da bi se, posmatranjemfilmskog platna, doneo zaključak o realnosti, o vrednosti i svrsishodnosti ovogvanserijskog majstora.

Bilo bi vrlo neobjektivno i zlonamerno tvrditi da je Li „zalutao na film“.Čak i kao glumac, ako izuzmemo poznavanje i praktikovanje kung-fua, Liostavlja neuporedivo manje loš utisak od gotovo svih ostalih glumaca koji sepojavljuju u filmovima ove vrste. Meñutim, tačno je i to da, bez kung-fua, Lini izdaleka ne bi bio popularan, slavan i poznat kao što je bio i kao što je to jošuvek, i posle svoje smrti. Njemu je poznavanje kung-fua i mogućnost pre-zentovanja na filmskom platnu omogućilo uspeh koji je ostvario. Kung-fu gaje napravio zvezdom, jedinstvenom pojavom u celokupnoj filmskoj industrijiovog žanra. Li sigurno radi kvalitetniji, kreativniji, individualniji, atraktivniji,valja reći i mnogo bolji kung-fu od većine ostalih glumaca, i to je sigurnojedan od razloga zbog čega je uspeo da bude, ne primus inter pares, već jedinikoji se kvalitetno održao na vrhu. A prerana smrt, sa dosta spornih pitanja kojase postavljaju sa njom u vezi, omogućila mu je i dugotrajnu posmrtnu slavu.

158

Razumljiva je težnja njegovih producenata i filmskih kuća da ga prikažukao najboljeg, jedinstvenog, neponovljivog. Ta glorifikacija često ide do ido-latrijskih, potpuno nerealnih razmera, kao „apriorno najbolje, nikada nepre-vaziñeno, za prosečnog čoveka nemoguće“, što su prilično smele i uglavnomnetačne tvrdnje. Li je došao na film poznavajući i radeći vrlo kvalitetan kung-fu; on predstavlja markantnu ličnost u ovom domenu, sa prilično izgrañenimosećanjem za rad i tehniku, za kvalitetno izvoñenje, odnosno sa kvalitetimadobrog majstora i eksperta. Meñutim, tvrdnja da je to što on čini izvan mo-gućnosti, neponovljivo, jedinstveno u svetu, itd., proizvod je reklame i pro-pagande, a preraslo je u legendu, u mit, u imaginarni odnos prema stvarnostikoji korespondira sa „umetnošću imaginarnog“ filma.

Najveći deo onih koji žele da kažu nešto o Liju i njegovoj vrednosti pa-daju u iste greške: ili ga apriori negiraju – zatvaraju oči pred onim što je i pro-sečnom filmskom gledaocu očigledno, a to je da je Li odličan majstor,izgrañenog individualnog stila i osećaja za tehniku, na momente vanserijski iefektno briljantan, a uvek na nivou korektnog – ili, pak, glorifikuju Lija takoda ga postavljaju na tron, na način koji negira sve ostale, njemu slične iliravne, a takvih sigurno ima. Većina instruktora borilačkih veština je sklona dauglavnom negira vrednost Liju u domenu veštine, pa čak i da ga optuži za la-krdijaštvo, preteranu ekstrovertnost, koketiranje sa filmom u meri koja štetiozbiljnosti kung-fua. Lista primedbi ne bi ovim bila nipošto iscrpljena. Čakse i u nas javljaju odreñeni glasovi koji se apriori nihilistički odnose premavrednosti Brusa Lija. Još više začuñuje što takva mišljenja javno iznose i kom-petentni pojedinci, čije reči i mišljenje imaju odreñenu težinu i ugled u ja-vnosti. Tim žalosnije je što često iznose apriornu negaciju, bez osvrta nafenomen Brusa Lija i rasprostranjenost njegove popularnosti. Valjda „bežećiiz senke“ filmskog idola, ali želeći i da ostvare sopstvenu supremaciju, odre-ñeni pojedinci se bez osećaja za odgovornost i kritičnost ne samo ograñuju odBrusa Lija i svega što prati njegove filmove i ime, već i negiraju bilo kakvuvrednost njegovog kung-fua. Sigurno je da tu ima i profesionalne zavisti i ose-ćanja rivalstva, iako je to pogreška, jer je nemoguća kompeticija živog čoveka,ma kakvu reputaciju on imao, i idola sa filmskog platna. Koji više nije živ.

Sa druge strane, postoji i u nas deo publike, koji u svojoj glorifikacijiLija, negiraju bilo kog drugog poznavaoca borilačkih veština. Da ovaj stavistovremeno znači i nekritičnki i nerealno obožavanje idola sa filmskog pla-tna, jasno je većini umerenih i realno orijentisanih poznavalaca bilo koje ve-štine. Meñutim, tendencija da se poznavaocima odriče bilo kakva vrednost uime imaginarnog savršenstva filmske zvezde, u najmanju ruku je nekorektno,a nije ni tačno. Svakome ko poznaje prilike i makar površno prati tekuće do-gañaje jasno je da i u nas postoji dosta onih koji u domenu sportskog vida ve-štine ostvaruju natprosečne uspehe u nacionalnim pa i internacionalnimrazmerama. Upravo u ime takvih i njihovog poimanja borilačkih veština, uime truda, vremena, rada i odricanja, u ime nekoliko stotina hiljada pretežnomladih, koji se nekom od veština bave, valja reći da je Li kung-fu borac koji

159

svoju nepobedivost ostvaruje na filmskom platnu, i da je odličan ekspert ve-štine jedino tu, ako izuzmemo neke turnire prilično sumnjive reputacije i mi-nornog takmičarskog kadra, na kojima je učestvovao „uživo“.

Ovi redovi se ponajviše odnose na one koji svoje znaje o kung-fuu i, širegledano, o borilačkim veštinama, crpe iz gledanja filmova u kojima je glavniprotagonista Brus Li. Jasno je da je Li bio apsolutno superioran, „nepobediv“u filmskim obračunima čiji je scenario sam pravio, sa unapred uvežbanim ko-reografijama - fragmentima svih borbi koje je snimao, uz obilje najraznoraz-nijih filmskih trikova i efekata, počev od zvučne pratnje svakog udarca, pa donajpovoljnijeg ugla snimanja, kojim se izobličuje stvarna razmera i dimenzijeu prostoru. Sigurno je i to da velika većina drugih, koji su igrali i koji igraju uovim filmovima, nema ni glumačkih ni kung-fu kvaliteta na nivou Brusa Lija.Ali to nije, i nipošto ne bi smelo da bude razlog za negaciju onoga o čemu sezna malo ili gotovo ništa, da se ljudima koji se čak i više decenija (kao što imaprimera u nas) bave nekom od veština negira kvalitet jedino iz „razloga“ štonisu bili pred filmskim kamerama.

Opravdanje i razlog za gledanje akcionih karate-filmova (kung-fu i slič-nih), odnosno gledanje filmova Brusa Lija, možemo tražiti u tome da se,makar i putem filmskog platna, stekne uvid u ono što se naziva praktična pri-mena tehnike. Potrebna je velika doza kritičnosti, objektivnosti i poznavanja,konačno i dobre volje, da se ovaj cilj ostvari, bez obzira na prethodne nega-tivne odrednice i kvalitete prosečnog filma ovog žanra. Potrebna je zrelost gle-daoca da shvati da je kung-fu ovde prikazan kao sredstvo tuče i obračuna – štoon nikako nije – da je to što se predstavlja u stvari komercijalna oblanda zaone pojedince koje u bioskopsku salu privlače krv i nasilje, tuča i grubost.

Sigurno je i to da je Li veoma zaslužan za to što je kung-fu postao poz-nat u svetu, da je Li izneo kung-fu putem filma u svet. Ovu tvrdnju smo većizrekli govoreći o kung-fuu u jednoj drugoj knjizi, ali je valja ponoviti i po-tencirati jer predstavlja odraz pravog stanja stvari. U svakoj polemici o Liju,o njegovoj vrednosti kao majstora i poznavaoca kung-fua, kao i o filmovimau kojima je igrao i koje je u kasnijem periodu i režirao, potrebno je pored kri-tičnosti i puno poštovanje tuñeg mišljenja, parlamentarizma i dobre volje dase nešto nauči i shvati, i da se pronikne u suštinu. Najgori put za to je podlož-nost imaginarnom, mitomanskom i legendarističkom načinu mišljenja, jer jei dan danas Li legenda, a njegov život mit.

Nesigurna je glava koja na sebi ima krunu.(Šekspir)

160

Meni je jedan kao hiljadu drugih,ako je najbolji.

(Heraklit)

DRUGI DEO

Ne treba ni reći da bog pisanjamora takoñe biti i bog smrti.

(Žak Derida)

PRISTUPNA BESEDA(Za knjigu „IAI-DO – umetnost upotrebe sablje“)

I

Stručno (ili, tačnije „stručno“) javno mnenje i populacijske strukture kojesu dolazile u (najčešće površni) kontakt sa knjigama koje, evo, već deceni-jama objavljujemo, izneli su, naravno prvenstveno u obliku kuloarskih raz-govora, intriga i glasina, tvrdnju – efemernu optužbu da je jedna od glavnihodrednica našeg publicističkog dela u domenu borilačkih veština ili marcijal-nih umetnosti i jedan ka sveobuhvatnom tretmanu modulisani (povampi-reni!?) pironizam ili neopironizam¹. Stručna (ili tačnije „stručna“) javnost nije,svojom ozbiljnošću i saznajnom dimenzijom prvenstveno u domenu borila-čkih veština (jer je očigledna nedoraslost i nezrelost za recepciju i praksu mar-cijalnih umetnost) uspela da, u okviru medijalnog pristupa ovim fenomenima,konstituiše kritički, polemički aparat i, analogno, tekstualnu praksu u npr. li-stovima ili časopisima, na tribinama ili srodnim medijskim toposima. Timenam je očigledno uskraćeno zadovoljstvo i poreknuta obaveza da u odgovor-nom i obavezujućem, prvenstveno javnom istupanju, odnosno dijalogu, po-kušamo da se suprotstavimo tako radikalizovanoj i površnoj proceni (da nekažemo: oceni, jer priznati bilo kojem „živućem“ pojedincu iz redova borila-čkih veština spremnost i sposobnost da ocenjuje ovakvu vrstu publicističkograda i javnog angažmana bi bilo previše i laskavo titulisanje, očigledno činje-nički neutemeljeno).

Takoñe smatramo da metodološki predznak opšte i generalne sumnje usve do sada „činjeno“ i „pisano“ u, za i o borilačkim veštinama kao univer-zalnom i povesnom fenomenu i, da suzimo polje razmatranja, prisutnom i naovom prostoru i u ovom vremenu, nije nipošto optužba, već potvrda, i totrajna, postojećeg teorijskog i/ili kritičkog diskursa; kakvog, sa kojih polaz-nih osnova i iz kojih uglova posmatranja – pitanje je na koje može da odgo-vori samo objektivniji uvid u delo i delovanje (prvenstveno u pisanoj formi)autora koji je potpisnik (i) ove knjige.

Sumnja, kao premisa i kao pred-čin, opšta i ka svemu upućena, sumnjau znanje, obrazovanost i informnost mediokritetstva svih, ali doslovno svihonih koji se borilačkim veštinama bave, sumnja u kompletnu dosadašnju pu-blicističku delatnost posvećenu borilačkim veštinama, ili, u optimalnom slu-čaju, marcijalnim umetnostima, i to ne samo objavljenu na ovome tlu, većposmatrano u okviru svetskih uslova; sumnja u sve do sada činjeno, delano,

163

„ostvareno“, „postignuto“, ali i željeno, mišljeno, pretpostavljeno... u feno-menalnom sloju posmatranog entiteta ili skupa entiteta (borilačke veštine...),imala bi smisleno utemeljenje i kao predložak za prevrednovanje; prevredno-vanje i ponovno promišljanje i odreñenje svega, ali doslovno: svega u borila-čkim veštinama, počev od socijanih mitova i idolatrije koji vladaju, pa čak icaruju u njima, preko psihološkog i etičkog profila onih koji su „nosioci zna-nja“ u njima i čija je prevashodna dužnost prenošenje tog znanja, pa sve donaizgled nerelevantnih metodoloških postavki (raspored pojedinih jedinica,obim zastupljenosti...), ali i tretmana, tumačenja i poimanja predmetnog fe-nomena (borilačkih veština...) u domenu stručne i, što posebno akcentujemo,ne samo stručne javnosti.

Naredni teorijski, metodološki krug bi predstavljala dekonstrukcija² : de-konstruktovanje svih, prvenstveno socijalno i psihološki determinisanih mi-tova (dakle: lažnih, neautentičnih svesnosti u okviru „kolektivnog pamćenja“),koji zamagljuju „pogled na istinu“; dekonstrukcija „raznorodnosti“ ili „plu-ralizma tumačenja“ koja nije činjenički niti povesno zasnovana, već je inici-rana uslovima, uzrocima i faktorima koji su nesporno i očigledno izvan samihborilačih veština ili marcijalnih umetnosti; dekonstrukcija sistema pervertira-nja vrednosti, gde se umišljeni anonimusi proglašavaju „čuvarima svete tajne“znanja i, što je posebno alarmantno, jedinim poznavaocima, nasuprot i protivsvih ostalih koji pretenduju, po ovom ili onom osnovu, na status znalca ili poz-navaoca; dekonstrukcija već formiranog sistema neznanja, nepoznavanja, po-grešnog ili površnog tretmana borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti ujavnom mnenju i sredstvima masovnih komunikacija, koja nisu uskostručna(posvećena predmetnom fenomenu), pa čak i u njima, ili pogotovo u njima;dekonstrukciji „kulta idola“, „komercijalnih oblandi“, „agresivnih poriva“,„takmičenja“, „sporta“, i „sportnosti“ ... Očigledno, efikasnoj dekonstrukcijibi se moglo, i to vrlo opravdano, podvrgnuti sve, ali doslovno: sve što pre-tenduje da jeste i važi, pa makar i uslovno (ili pogotovo taj sloj) u domenu po-smatranog fenomena.

Čak i ovakvo tumačenje intencionalnih uzansi našeg dela posvećenogborilačkim veštinama ili marcijalnim umetnostima ne bi bilo daleko od našeautorske zamisli, pa čak i bez „stavljanja u zagrade“.

Umem da mislim.Umem da čekam.Umem da gladujem.

(Hese)

164

II

Sa iai odnosno iai-do se valja suočiti, to suočenje doživeti, proživeti, pre-živeti i izdržati... što nije samo individualno iskustvo, već jedan opštiji tip na-dindividaulanog iskustva, u čije prostore svaki (prvenstveno) marcijalniumetnik, pre ili posle, stupa, i u njima se zadržava, ili obogaćen i/ili prome-njen tim iskustvom (padamo u iskušenje da kažemo: tim iskušenjima) iz njegaizlazi. Verovatno jedini potpuni i autentični smisao iai-do biva prepoznat, saz-nan i usvojen na nivou svesne (ili ne samo svesne) percepcije, tek ukoliko iai-do postane trajno, definitivno i doživotno ekspresivno-kreativno opredeljenje,ne samo nekakav primus inter pares izmeñu ostalih marcijalnih umetnosti.

Jedan od osnovnih inicirajućih problema, koji je trajnije privukao našupažnju na iai i uzročio i gotovo uslovio njegovo proučavanje, njegova je on-tognostička dimenzija, za koju osnovano verujemo da je negativnog tipa (neproistekla iz same sebe, već je uzrokovana i uslovljena bivanjem i jestenjempre, koje je i odreñuju i/ili pred-odreñuju).

Elitnost (ali nipošto isprazni elitizam) iai-do izgleda sam po sebi očigle-dan; naizgled, nepotrebno ga je dokazivati ili čak i činjenički utemeljeno obra-zlagati. Takav bi stav bio, u najmanju ruku previd, „propust u mišljenju“ iai io iai. Konstrukcija elitnosti iai je barem dvojako koncipirana: povesno-isto-rijski, sa znatnim akcentom značenja na povesnoj dimenziji u odnosu na isto-rijsku, i opštedelatno-samoproizvodeći, odnosno znatan i relevantan pomakznačenja iai-do u odnosu na kompletum marcijalnih umetnosti. Iai je uveknešto drugo u odnosu na sve, ili svet ostale marcijalne umetnosti, i tek ta dru-gost, različitost, neistovrsnost, koja je, za iai, najopštija odrednica pri njego-vom jestenju, bivanju i promišljanju, konstituiše, možda ne baš najprimarnije,drugu temeljnu odrednicu njegove elitnosti, što, u rezultatu znači jedinstve-nost i primarni diskurzivitet ka i prema jedino samome sebi.

Na nivou pojavnih oblika, iai-umetnik je jedino na sebe upućen, jedinosebi odgovoran, jedino se u sebe pouzdaje; samo iz sebe pokušava da konsti-tuiše smisao onoga što radi ili čime se bavi, i jedino u okviru i na nivou sop-stva može da, i u premisi i u rezultatu, autentično progovori o jestenju, nijenju,važenju ili imaginarnosti iai-praksisa (sve dokle god je umetnik u iai).

Učenik pita učitelja:„Šta je najveća mudrost“?Učitelj mu odgovori:„Sedeti usamljen(o) na vrhu planine.“

165

III

Umetnost ili veština iai (odnosno: iai-do, pri čemu izmeñu ovoga dvogapostoji autentična distinkcija, čijom smo se prirodom bavili na drugom mestu)nam je, kao sistematizovana jedinica, odnosno kao osnovni predmet razmi-šljanja i literarne obrade, do sada bila u vizusu (barem) dva puta: u knjizi BO-RILAČKE VEŠTINE DALEKOG ISTOKA II (sa upotrebom oružja)tekstuelna celina posvećena iai ima jedno od centralnih mesta; u knjizi TAJNESAMURAJA (kendo i iai) literarna obrada iai predstavlja jedan od dva uza-jamno dopunjujuća dela. I, kako je prošlo više decenija od objavljivanja ovihknjiga, kontinuitet prezentovanja iai nastavljamo i intenziviramo jednom knji-gom, makar i manjeg obima, koja će u primarnom vizusu u potpunosti imatiiai. Time, zadatak literarnog pristupa iai, za koji, očigledno, nijedan od malo-brojnih autora koji publikuju knjige iz oblasti borilačkih veština, nije imaosenzibiliteta (da se zadržimo na ovom eufemizmu), a koji (zadatak...) smo za-počeli, produžavamo i držimo otvorenim, aktuelnim, nezavršenim, a pri tomečak i kvalitativno intenziviramo nivo izlaganja, spektar opservacija, opseg saz-nanja i pretpostavljene recepcije. Ni u kom slučaju ne očekujemo da ovo budenaše završno obraćanje temama iz domena iai; intencionalno pretendujemo,o čemu svedoči cela knjiga o ovoj umetnost, na trajniji status interpretatoraiai, u polimorfnosti njegovih kreativnih i ekspresivnih valera i polivalentno-sti njegovih semantičkih dimenzija.

Mada bi optimalnija verzija metodološkog postupka zahtevala barem re-zime i šire izvode iz svih relevantnih oblasti i područja koje iai, makar i ko-notativno podrazumeva, usvojili smo princip da ono što je rečeno uprethodnim knjigama ne ponavljamo, izuzev nekoliko doista krucijalnih či-njenica bez kojih bi usvajanje grañe iai i o iai bilo, ako ne znatno otežano, aono barem prilično okrnjeno, pa i do nivoa obesmišljenosti. Tako, za kom-pletum saznanja u iai ipak moramo da uputimo čitaoca na odeljke u pomenu-tim knjigama, sa kojima ova knjiga tek formira kompletniju informaciju o iaina našem jeziku. Iz tih razloga, nije u potpunosti izjednačen ni nivo ni obimizlaganja od poglavlja do poglavlja, niti je identičan opseg pažnje sa kojom jeodreñenim činjenicama pristupamo. U takvom postupku, najverovatnije suostali ponajviše zakinuti artefakti, kao i čitav niz mogućih i potrebnih slo-bodnijih asocijacija i pratećih ideja, koje, to valja naglasiti, bitno i radikalnomenjaju saznanje o iai i percepciju iai u svesti inscipijenta ovako intoniranogteksta i njegovih strukturnih delova.

166

IV

U malojezičnim nacijama, prednost i sudbina velike većine autora je da„lično poznaju svoje čitaoce“, što je već prešlo i humorni kolokvijalni eleme-nat. Za razliku od „osude“ na manji tiraž i privilegije neobezličenog odnosapisac-čitaoci, odnosno, tačnije, „estetskog procesa“ (Zigfrid Šmit): kreator –delo – konzumenti, autori ove knjige su imali pred sobom i (barem) drugačijualternativu. S obzirom da je većina njihovih knjiga štampana u tiražu od višehiljada ili desetina hiljada primeraka (naravno, računajući u tom slučaju i po-novljene tiraže), što svedoči o afirmativnoj i masovnoj recepciji kod široke či-talačke publike, i ova je knjiga mogla da se pojavi, barem u prvom tiražu, uneuporedivo većem broju primeraka. Odabrali smo, meñutim, drugačiji put,već proveren kod nekolicine naših ranijih knjiga: bibliografsko izdanje. To,kao po pravilu, znači da autori preuzimaju na sebe dobar deo poslova koji bi,u uslovima drugačijeg tiraža, prihvatile obezličene stručne službe izdavačkihkuća. Verujemo da na taj način, knjiga nosi „lični pečat“ autora i da posedujeznatno više „lične obojenosti“; svi propusti su drastično vidljivi, a pozitivneodlike knjige se podrazumevaju, jer su „vlastitih ruku delo“, pa čak i u do-slovnom smislu. Decidirano misleći, jasno je da autori neće doslovno „poz-navati svoje čitaoce“, ali će, budući da su im znatno bliži tokom procesa izradeove knjige i znatno smanjujući distancu pisac – čitalac koju konotativno po-drazumeva objavljivanje knjige u većem tiražu, ipak i "upoznati neke od njih"– zbog kojih i za koje se, ipak, ovakve knjige najčešće i pišu.

Ne postoje istine niti činjenice, postoje samo interpretacije.

(Niče)

167

¹ Filosofsko, metodološko i retorsko učenje pironizam, dobilo naziv po tvorcu i osnivaču,starogrčkom filozofu Pironu iz Elide (roñ. 360-370. pre n.e.). Osnovna postavka učenja je nadre-ñenost principa opšte i trajne sumnje, na vrhu trijade koju sačinjavaju i epohe (suzdržanost) i ata-raksija (stanje duševnog mira i neuznemirenosti); specifičnost učenja je izvoñenje protivstava ilisuprotne tvrdnje u odnosu na bilo koji (pozitivan) stav, tvrdnju ili činjenicu, čime se tek konstituišeistinitost – retorska, logička i filosofska.

² Pojam dekonstrukcije su u metodologiju savremenih duhovnih nauka uveli, preko lingvi-stike i opšte teorije književnosti, dekonstruistički nastrojeni poststrukturalisti (Žak Derida, Jona-tan Kaler...) sa namerom da iz perspektive ovde i sada „dekonstruišu“ i time učine „istinitim“ donivoa osnovnog smisla i primarnog – neizvedenog značenja kompletum tradicije i klasike ne samoknjiževnosti, već i predmeta, poretka, saznanja i činjenica duhovnih nauka uopšte.

Nepoznatima uvek oprosti sve.Poznanicima često opraštaj mnogo.

Roditeljima oprosti pola.Ženi ponekad oprosti ponešto.

Sebi i svome detetu nikada ne opraštaj ništa.(Konfučije)

MAČ i/ili SABLJA

I pored očigledne istovrsnosti, pune sličnosti oblika i podudarnosti na-mene, dva oružja – mač i sablja – nisu identični. Mač je dvoseklo oružje, uprincipu teže od sablje, sa osnom simetrijom; svoju funkciju i upotrebnu vred-nost pre bazira na težini (masi) i veštini rukovanja nego na kvalitetu oštrenjai, analogno, stepena naoštrenosti. Sablja je, po definiciji, oružje s jednom oštri-com, zakrivljenog (dakle: nesimetričnog) oblika, u principu lakše od mača.Polemično je pitanje – koje je od ova dva oružja hronološki starije i da li obaimaju (barem jednu) hipotetičnu preteču – protooružje, iz kojeg su se razvile,diferencijacijom forme i specijalizacijom funkcije.

Evidentna je drevnost i enormna geografska rasprostranjenost ovogoružja, ili, tačnije, ovih oružja, koja ćemo s obzirom na bliskost namene i go-tovo identičnu funkciju, ali ne i na način upotrebe, u toku ovog izlaganja pone-kad obuhvatiti opštijim pojmom zajedničkog obima značenja za oba,apstrahujući postojeće, pa čak i suštastvene razlike. Očigledni preduslov za po-stojanje i izradu ovog oružja je takav nivo razvijenosti proizvodne tehnologije,na kome je prerada metala (kojoj, naravno, prethodi obrada) ne samo poznat,već i uobičajen i rasprostranjen postupak. Povesna antropologija ukazuje da jevećina naroda, plemena i kultura, koji su bili na stupnju obrade i prerade me-tala, proizvodila oružje po modelu mača, manje ili više masovno. Retki su izu-zeci – narodi koji, i pored postojećih preduslova, nisu znali za ovakvo oružje,ali i takvih primera ima, prvenstveno kao izuzetaka koji potvrñuju pravilo.Oružje na principu mača je, može se dosta argumentovano tvrditi, arhetipski(strukturalno) dato fondu oružja ljudske vrste. U prilog tome govori činjenicada mač poznaju i koriste narodi geografski i kulturno udaljeni, tako da bi even-tualna teza o širenju iz jednog, ili samo jednog (dominantnog) kulturnog cen-tra, uglavnom bila neodrživa. Meñutim, pojedini narodi i kulture su stavljalirazličiti stepen akcenta na ovo oružje. Mač je strukturno utemeljen u kulturamai meñu drevnim narodima Sredozemnog basena (tzv. Stari svet) i meñu orijen-talnim narodima, sa pomakom pojavnih oblika ka oružjima tipa sablje. Za raz-liku od toga npr. afrički narodi (misli se na crnačka plemena i narode, a nearabljanske) ne poznaju i ne koriste mač. Severnoamerički indijanci nisu imalini predstavu o ovakvom tipu oružja, pa su na njegovu upotrebu ostali rezisten-tni i kada su njihovi osvajači i porobljivači (evropsko stanovništvo) poznavalii ponekad koristili mačeve (što nipošto nije bilo njihovo dominantno oružje, s

169

obzirom da je u doba „otkrivanja“ američkog kontinenta već uveliko bilo u upo-trebi vatreno oružje), ali su prihvatili, pa čak i adaptirali u svoj oružani arsenaloružje oblikom slično maču – nož, čiju su upotrebu usavršili mnogo više negonjihovi beli osvajači. Pretkolumbovski narodi Južne Amerike, južnoameričkiindijanci, nisu prihvatili mač i pored svakodnevnog i permanentnog akultura-cionog uticaja. Konkvistadori su, kao po pravilu, nosili mačeve, ne samo iz sta-tusno-profesionalnih razloga. Narodi Australije ili ostrvlja izmeñu australijskogi azijskog kopna nisu poznavali oružje tipa mača, kao ni npr. eskimski narodi,čemu primarni razlog u objašnjenju valja tražiti u činjenici da im je nepoznatatehnologija obrade i prerade metala, bilo u obliku topljenja, bilo u obliku ka-ljenja.

Mač je, meñu narodima, plemenima i kulturama gde je bio poznat, vrloarhaično oružje, nastalo u ranijem stadijumu civilizacije, polimorfno i poli-valentne funkcije. Kao oružje, mač ima prednost da produži domet i doseg čo-vekovih ruku i da, za razliku od njih, uz upotrebu ograničene, svakodnevne,uobičajene snage, i uz pretpostavljeni nivo veštine, ne preterano veliki, vrlolako nanosi povrede, ili čak i ubije; pri tome se ne troši, trajan je, njegova te-žina dozvoljava stalno ili gotovo stalno posedovanje (nošenje) ovog, kako vi-dimo: individualnog oružja. Mač ne pripada grupi oružja koja su efikasna nadaljinu; domet i doseg su mu ograničeni i uglavnom utvrñeni. Kvalitet upo-trebe mača utemeljen je na individualno usvojenoj i naučenoj veštini primene.

Mač je individualno i lično oružje, koje svoju funkciju ostvaruje tek kre-tanjem, pokretom; nepokretni mač je neefikasan.

Kao i većina artefakata arhetipskog ustrojstva i opšte i masovne raspro-stranjenost, ali i tradicije upotrebe koja traje (barem) hiljade godina, mač,posmatrano opštepojmovno, podrazumeva razuñene i raznorodne simboličko-asocijativne (dakle: duhovne) konotacije. U Frojdovoj i postfrojdistički nastro-jenoj psihoanalizi, mač je klasični falusni simbol supstitucione geneze, što ječinjenica homomorfično izvedena po direktnoj analogiji. (Frojd je, naročito udomenu tumačenja snova, kao po pravilu pribegavao objašnjavanju asocijacijaputem komparacije oblika, a mnogo manje funkcija). Zato, mač je uvek simbolmuškog i muškosti; dalje razvijajući ovu ideju: aktivnog, pozitivnog, svetlog,agresivnog... Tako je simbol mača opšti asocijativni prototip „Falusa Razdevi-čitelja“, direktnog simbola snage, plodnosti, prodornosti i probojnosti... Osobeženskog pola, u tradicionalnim kulturama, kao po pravilu, ne nose mačeve nitiih koriste, niti se obučavaju u njihovoj upotrebi. Jedini ženski surogat je nož,„smanjeni mač“, frojdovci bi rekli: „zakržljali penis“. Meñutim, ne samo para-doksalno, osobe ženskog pola mogu posedovati mačeve (ili njihove surogate)prekodiranog značenja: kao magijska zaštitna sredstva (amulete), minijaturi-zovane, izrañene od plemenitih metala... što sve ima temeljito značenje u okult-nom jeziku.

Koliku važnost simbolici i upotrebi mača pridaju drevne i tradicionalnekulture, svedoči i podatak da je prâvo nošenja i korišćenja mača kodifikovanou zakonodavstvu, sa neuobičajenim i neočekivano drastičnim predviñenimsankcijama prema prekršitelju, u svakom slučaju neprimerenim „stvarnoj dru-

170

štvenoj opasnosti“, gde dominantnu ulogu imaju simboličko-asocijativnasvojstva mača u odnosu na utilitarnu upotrebu.

U paternalističkim i patrijarhalno organizovanim kulturama, mač je oči-gledni i direktni označitelj muškog autoriteta, ali i (ne samo izvedenog) op-šteg autoriteta, i to instutucionalizovanog i opštekanonizovanog tipa,generalni simbol vlasti, moći, statusno-profesionalnog položaja... Pravo nanošenje mača istovremeno predstavlja i društvenu promociju, profesionalnopriznanje i statusno-autoritativno ustoličenje. Tradicionalne kulture predvi-ñaju, kao kaznu, „oduzimanje mača“, što znači (analogno) društvenu, statu-snu, profesionalnu, autoritetnu... degradaciju, raščinjavanje, razvlašćenje; nasimboličkom nivou, to je direktna predstava kastracije.

U najrasprostranjenijem univerzalnom kultu – inicijatičkom ili promo-tornom, narodi koji akcenat statusnog ustrojstva oružja stavljaju (i na) mač,pravo nošenja i, analogno tom, upotrebe, ovog oružja daju samo odraslim i sa-zrelim pojedincima muškog pola, pretpostavlja se mentalno i fizički zdravima,socijalizovanim, adaptiranim grupi, zajednici, rodu, bratstvu, plemenu... Mač,kandidatu za inicijaciju (u status odraslog člana), dodeljuje osoba sa odreñe-nim autoritetom i nesumnjivog društvenog ugleda: vlastelin, poglavar ili uči-telj kandidata, i to nakon završene obuke i po uspešno „položenom ispitu“,testu ili proveri sposobnosti, dokazanom i demostriranom znanju i umeću, kojipretpostavljaju i preferiraju kultura, pleme, narod (konkretna grupacija)... Pre-daja mača se vrši pred saplemenicima – javno, u sakralnoj atmosferi (dakle:van profanog, svakodnevnog, uobičajenog...), i pored inicijatičke i promo-torne simboličke, slikovne asocijacije, ima i šire društvenu funkciju: naglaša-vanje i isticanje obaveze inicijanta prema grupi ili zajednici, kao i grupe ilizajednice prema njemu. Tu bi se, uopšteno posmatrano, prvenstveno moglanaglasiti, kao univerzalna i najšire rasprostranjena obaveza ratovanja, „upo-treba mača“ u korist zajednice – protiv drugih zajednica, obaveza poštovanjanormi ponašanja, vladanja i verovanja koje propisuje zajednica ili grupa... Vi-dljiva je analogija: paralelno sa sticanjem statusa odraslog člana zajednice (idobijanjem mača), novopromovisanom članu grupe ili zajednice je data doz-vola za društveno odobrenu polnu aktivnost; simbolički, davanje mača znači„davanje penisa“ odnosno legitimnu i društveno odobrenu upotrebu ovog or-gana.

U ovom modelu simboličkog ponašanja su dominantni momenti dava-nja mača od strane osobe autoriteta, društveni, magijski i sakralni karakter togčina – ritual, uspostavljanje, kroz taj ritual, odnosno obaveze – zaštite izmeñupojedinca i grupe, kao i uvoñenje u „svet odraslih“, sa pravima i obavezamakoje taj promotorni postupak podrazumeva. Uvoñenje u ravnopravno članstvomnogih povesnih oblika maennerbund-a denifisano je simbol-činom „dava-nja mača“.

Mač će, tokom povesti i istorije, kao (i) simboličko oružje, nositi egi-patski faraoni, grčki oficiri, rimski centurioni, i tradicija upotrebe mača u voj-nim organizacijama i institucijama će se zadržati sve do današnjeg dana.Oficiri svih savremenih vojski u svetu (izuzev, verovatno, vojnih formacija i

171

organizacija gerilskog, neinstitucionalizovanog ustrojstva), nose mačeve ili(što je mnogo češće) sablje, naravno, ne radi „praktične upotrebe“, jer je ovooružje izgubilo funkciju, „operativnog oružja“, i koristi se u paradnim, cere-monijalnim, statusno-profesionalnim, etikecionim... strogo propisanim prili-kama, što je takoñe direktni dokaz da je simbolička funkcija u potpunostinatkrilila elementarnu, oružano-primenljivu. Neofrojdovci bi primetili da jesablja kod oficira u vojsci neprikriveni, nedovoljno sublimisani simbol erigi-ranog penisa, u prenosnom značenju: simbol autoriteta, vlasti i vladanja naddrugima.

Stari i srednji vek kod evropskih naroda su u znaku mača. Obrnuti mačse, simbolički, poima meñu hrišćanskim narodima, kao krst, što je, na nivouvaženja pojavnih oblika, naročito bilo izraženo u katoličanstvu. I ova asoci-jacija sličnosti oblika (obrnuti mač sa štitnicima sa strane doista formira oblikkrsta) imala je, pored očigledne simboličke, i surogatsku primenu: u ratnimvremenima srednjeg veka, obrnuti mač je funkciono supstituisao krst, bio jetretiran kao krst i, u nedostatku autentičnog, osvećenog krsta, preuzimao nje-gove uloge i funkcije (simbol za izražavanje sakralnih emocija, predmet za ri-tualno-ceremonijalna i obredna postupanja...). Meñutim, upotreba obrnutogmača kao krsta je starija od hrišćanstva: obrnuti mač je, u prehiršćanskim vre-menima, poiman kao simbol četiri kosmička elementa (Vazduh, Vatra, Voda,Zemlja), gde je svakom od krakova, simbolički, pripisivano svojstvo jednogaod njih (po upravo datom redosledu). Staroegipatski krst zlatnih krakova sacrvenom ružom u sredini (simbol ljudskog bića ili čoveka, kao pojma) uticaoje, vekovima, na dekoraciju pri izradi mačeva. Na tački spoja balčaka i štit-nika, gravirana je, ili na neki drugi način prikazivana, ruža u obrnutom polo-žaju; u obrnutom, jer tek mač u suprotnom položaju od uobičajenog, može dapredstavlja krst. Tačnije, dok je mač – mač, u položaju koji mu omogućavafunkciju, nije pogodan da bude krst, već predstavlja nešto nasuprot toga: ma-terijalno, neduhovno, opasno, nesimbolsko; zato je i ruža (simbol čoveka) usuprotnom – obrnutom položaju. Tek kada se negira osnovna funkcija mačakao oružja (jer je očigledno da mač, položen vrhom prema dole, nije i ne možeda bude oružje) moguća je opšta simbolička upotreba – kao krst, i to ne samokao hrišćanskog znaka – simbola.

Obrnuti, oštricom nadole okrenuti mač simbolički nedvosmisleno aso-cira na neeregirani penis, na impotenciju. U hrišćanstvu, koje predstavlja „re-ligiju nemoćnog boga“ (Niče), odlika nemoćnosti, impotencije se kanonički idogmatički pripisuje Isusu.

Mač je jedan od najčešćih heraldičkih motiva, nešto je reñi od štita, sakojim čini pandan (mač – štit: aktivno – pasivno i sl.). Enormno je čest motivu legendaristici, književnosti, likovnim umetnostima... tradicionalnih kultura,pri čemu tumačenje ove zastupljenosti i rasprostranjenosti manje valja tražitiu činjenici da je mač svakodnevno prisutan u životu i, samim tim, u svesti dre-vnih, starovekovnih i srednjevekovnih naroda. Takoñe su i posebni primercimačeva bili, kao po pravilu, predmet umetničke ili zanatske obrade, dekori-sani su i ritualno posvećivani...

172

U legendama i mitovima evropskih naroda, mač ima dominantno mesto,s obzirom da strukturiše fabulu ili uslovljava tok dešavanja u mitu, legendi,bajci... Poznat je, iz anglosaksonske mitologije, mač kralja Artura, zariven ukamen. Tek onaj ko izvadi ovaj mač, postaje kralj. (Mit je univerzalno struk-tuisan: zahteva se dostojan, pre mudar nego snažan pojedinac, koji valja da iz-vrši zadatak, da proñe kroz iskušenje i da uspe; vañenje mača je tuinstrumentalna vrednost, koja omogućava pojedincu vrhunski autoritet, štokraljevstvo, po sebi, uvek podrazumeva).

Germanski mit o Fridrihu Barbarosi, koji je (posthumno) usnuo poredsvog mača, enormne težine i natprirodnih moći, obećava (stavlja u izgled) na-rodu, plemenu, da će se, ako to bude potrebno, veliki i moćni car probuditi,uzeti svoj mač i krenuti da pomogne, da razreši nevolju ili teškoću. Mač je, uovom slučaju, gotovo školski primer usaglašenog sadejstva pojedinca nadna-ravnih sposobnosti („moćni car“) i njegovog oružja koje ima iste (ali analo-gne, odgovarajuće) osobine. Neofrojdovski orijentisana psihoanaliza bi, i naprimeru ovog mita, ukazala na čitav spektar ne samo formalnih falusnih aso-cijacija značenja.

Univerzalni je mit, bajka ili legenda o mačevima nadnaravnih, neočeki-vanih moći, sa elementima koji predviñaju da pojedinac (kao po pravilu: herojili individualni junak), osoba na strani pravde, istine, ideje... uz žrtve, napor,odricanje, iskušenje bilo koje vrste, ili tokom niza sukcesivnih opasnosti, oživimač, ponovo ga pronañe ili, pak, samostalno iskuje (u zavisnosti od mita, naj-češće se javlja re-kreiranje ili ponovo dovoñenje u upotrebno stanje ili, što jenešto reñi slučaj, samo postaje centralni objekat za razrešenje problema, te-škoće ili nevolje...

* * *

Opšteprihvaćena je praksa promotornog uvoñenja u stalež vitezova u sre-dnjem veku ritualnim činom – dodirivanjem (ploštimice) mačem kandidataza viteza od strane osobe koja ima vlast (analogno važećem pravnom sistemu)da proizvodi kandidate u viteze. Model je, antropološki posmatrano, istovr-san sa prethodnim: vitez je prošao iskušenje i izvršio niz društveno visokovrednovanih paradigmatski verifikovanih dela, pripada višem staležu, klasi,sloju, odakle se jedino i mogu regrutovati vitezovi, i promovisan je, u propi-sanom ritualu, od strane osobe vrhunskog paternalističkog autoriteta (kao popravilu, cara, kralja, plemića, vlastelina...). Vitez je, kako bismo i očekivali,do nivoa konkretnog i pojedinačnog tipizirani arhetip heroja, poput Gilga-meša, Herkula ili Ahila..., kome se, u ovom slučaju (uvoñenje u viteški red),„ne daje mač“, jer je, očigledno, u društvu odraslih muškaraca već (odavno)uveden, već se „dodiruje mačem“. Mač je, ponovićemo, direktni falusni sim-bol; „dodirivanje“ je očigledni eufemizam, nedvosmisleno asocira na decidi-rano značenje "dodirivanje falusom" (kopulacija...).

173

Srednjevekovni magovi, nešto kasnije okultisti, ali i hermetisti klasičneorijentacije, svejedno, poznaju mač i simbol mača barem dvojako. Mač je, uodreñenoj okultnoj tradiciji na evropskom tlu, naravno ne autohtonoj, simbolprvog elementa, Elementa Vazduha; asocijativni model je direktan, neposre-dovan: mač se kreće kroz vazduh, vazduh je kretanje, mač je kretanje..., me-ñutim, magijski mač je stvaran, postojeći predmet, jedan od magijskihinstrumenata u klasičnoj okultnoj tradiciji, koji kandidat za maga, u toku pro-cesa magijske obuke ili individualne psihičke evolucije (da koristimo Jungovtermin) svojeručno i samostalno proizvodi, kroz magijski ritual gravira prec-izno odreñenim magijskim simbolima i znacima, i posvećuje takoñe kroz ma-gijski ritual („posvećenja“). Ovom se maču pridaju odreñene, prevashodnomagijske moći, i on se često koristi u magijskim operacijama i magijskim ri-tualima. Magijski mač se zadržao u hermetičkoj upotrebi u ozbiljnim herme-tičkim organizacijama čak i u prošlom i u ovom veku, za šta bismo očekivalida predstavlja anahronizam, s obzirom da mač, kao simbol - objekat, trans-formiše značenje i prostore upotrebe i, uopšte, pojavljivanja, ka rezervatimasmisla uskostručnih i uskoprofesionalnih semantičkih polja i prostora, tako damač, barem u dvadesetom veku, nije opšteprihvaćeni i opšterasprostranjenisimbol – objekat.

Kako bismo mogli da rezimiramo prethodne redove, objašnjavajući zaštosmo se bavili mačem? Verovatno (i) tako što smo želeli da ukažemo na činje-nicu univerzalnog prisustva mača prvenstveno u simboličkoj sferi, da uka-žemo na to da mač nikada nije bio "samo oružje"; danas, on je to ponajmanje.

* * *

Već smo pomenuli da su azijski narodi od pamtiveka poznavali mač.Mač, upotreba mača, kao i opšte znanje o obradi i preradi metala, u Japan sutransponovani iz dominantnijeg kulturnog centra – Kine, razvojnom linijompreko Ryu Kyu arhipelaga, što je u antropološkoj i kulturološkoj nauci Dale-kog istoka dosta proučen (geografski i istorijski) put asimilacije, akulturali-stičkog modela prenošenja znanja, počev od pismenosti, religije, mitova...

Dugačka japanska (samurajska)¹ sablja – katana, samo je jedno iz arse-nala oružja koje se razvijalo na japanskom tlu, a koje je inicirano pretečamau Kini. Meñutim, za (ipak) razliku od većine od njih, ova sablja dobija vr-hunski značaj, dvojak: i kao oružje i kao statusno-profesionalni simbol. Pre-skromno je reći da su japanski srednjovekovni kovači oružja usavršili izraduove sablje; oni su je (izradu) doveli na nivo retkosti, raritetne i retke sposob-nosti. Originalna sablja je kovana od preko četiri hiljade tankih listića, vrloprecizno i pažljivo, tako da je izrada jedne sablje trajala nedeljama ili čak imesecima, i jedan vrhunski kovač je mogao da proizvede samo nekoliko ova-kvih sablji godišnje. Zato je i njihov kvalitet bio odgovarajući: takve sablje suusijavane na trajnim vatrama, stvorenim dugotrajnim gorenjem posebnih vrsta

174

biljaka, i kaljene direktno – sečenjem ljudskih tela, odnosno prosecanjem (još)živih ljudi (to su obično bili osuñenici na smrt ili osobe van zakona), pri čemuje salinitet (količina soli) krvi bio, navodno, vrlo pogodan za vrhunsko kalje-nje, što je, očigledno, empirijski rezultat, odnosno rezultat empirijskog uvida.

Na taj način iskovana i kaljena sablja je mogla, navodno, da preseče ko-vački nakovanj ili svilenu krpu u letu (što je samo naizgled lakše i verovat-nije).

Koliko je značanje u japanskoj kulturi pridavano izradi sablje i samoj sa-blji – katani, najbolje svedoče činjenice da su samo odabrani i provereni po-jedinci mogli da se, nakon dugotrajnog šegrtovanja i preporuke majstora, baveizradom sablje. Tehnika proizvodnje sablje je profesionalna tajna i najčešćeostaje u porodičnom krugu, odnosno prelazi sa oca na sina, tako da su se či-tave porodice, iz generacije u generaciju, usavršavale u ovom zanatu i speci-jalizovale za njega, neretko prolongirajući duh savršenstva u izradi inadmašivanja prethodnika, sa vertikalnom (generacijskom) kompeticijom, su-revnjivošću, legendarističkim, idolatrijskim i bajkovnim odnošenjem premakatani – predmetu kulta. Socijalni i profesionalni status kovača katana je, usrednjevekovnom Japanu, bio vrhunski: oni su oslobañani ratne obaveze, bilisu van domašaja pojedinih zakona, bili su uglavnom izvan neposredne samo-volje i vlasti bilo kog feudalnog poglavara... Kao kuriozitet, i danas je izradakatana zakonom zaštićena; zanatlije koje se njome bave su pod direktnim pro-tektoratom carske porodice, odnosno samog cara...

Katana se kuje za jednog čoveka, prema njegovoj ličnosti, osobenostima,temperamentu, karakteru, umešnosti i veštini... te je u potpunosti „ličnooružje“, namenjeno pojedincu i odgovarajuće (samo tom) pojedincu. Tradi-cija i mnogobrojne legende tvrde da sablja ima „duh“, da kao živo, svesno irazumno biće, komunicira sa svojim vlasnikom ili korisnikom (što bi, u datomslučaju, predstavljalo tačniju odrednicu), ili upotrebnikom, da progovara (na-ravno, ne verbalno), da ukazuje, savetuje i zavetuje, pomaže ili kažnjava... nje-gove (i ne samo njegove) misli, ideje, želje, strasti, upornosti, pravednosti...

Nikada i nigde u istoriji svetske civilizacije, sablja (ili srodno oružje) nijeimala tako neprikosnoven i, rekli bismo, apsolutan tretman, kao što je to bioslučaj u srednjevekovnom Japanu, pa, u nekim elementima, i do današnjegdana. Nikada i nigde veština ili umetnost upotrebe sablje nije predstavljalatako značajnu polivalentnu stvarnost kao u tom periodu i na tom tlu. Nikad inigde nije toliko pažnje, vremena, energije, znanja i značenja, volje, uporno-sti... podrazumevano u kontekstu i primenjivano na predmet, kao što je to slu-čaj sa klasičnom veštinom upotrebe sablje – iai, koja i danas ima, kao što je itokom vekova imale, vrhunski status, počasno mesto i pijedestal meñu svimmarcijalnim umetnostima.

175

Katana – dugačka samurajska sablja je relikvija i predmet obožavanja istrahopoštovanja u srednjevekovnom Japanu. Prenosi se, ritualnim putem i uritualnom činu, sa oca na sina. Da bi je pojedinac stekao i da bi dobio pravoda je nosi i koristi, morao je dugotrajno da se dokazuje, ne samo i ne prven-stveno u veštini upotrebe katane. Jedino su ratnici – plemići, poreklomplemićkog statusa i roda (samuraji – bushi) imali pravo da je nose i, analognotome, koriste, kao i da se, prethodno, podvrgnu obuci njene upotrebe. Osobevan strukture plemićkog roda, „neplemenite“, nisu primane na obuku i, kaodrastičan primer, nije im ni davana sablja u ruku, nije im se mogla prodati,nisu mogli da naruče njenu izradu... već su je, eventualno, mogli steći samonelegalnim i nelegitimnim putem – krañom, otimačinom, prevarom, uz rizikda budu drastično kažnjeni za sam čin posedovanja katane.

Čin „oduzimanja sablje“ drastična je kazna, koja istovremeno znači odu-zimanje socijalnog i profesionalnog statusa, ali i raščinjavanje, degradaciju,oduzimanje vlasti, moći i autoriteta koje katana, u srednjevekovnom Japanu,vrhunski, po automatizmu i ne samo konotativno podrazumeva.

Ni dan danas, u tradicionalno orijentisanim školama iai-doa, nije doz-voljeno da žensko biće uzme katanu u ruku. Niti bilo koja osoba „bez časti“.Sluge, spremači, pomoćnici... koji obavljaju svakodnevne poslove, obaveznisu da zamole vlasnika sablje da je pomeri, premesti... ukoliko je to potrebno.

Tek će car Meiji, dekretom iz 1883. godine, zabraniti javno nošenje ka-tane (i, analogno, drugih oružja) i ukinuti samurajski stalež. Otuda, katana iz„legende stvarnosti“ prelazi u „legendu legende“. Prelazi u domen mitskog,predstavljajući predmet divljenja i strahopoštovanja. Japanska mitologija, kaoopštepoznate i opšteprihvaćene (prvenstveno srednjevekovne) legende, pri-kazuju razgranat sistem tretmana i tumačenja sablje - katane, počev od vero-vanja u natprirodne moći, preko naoružavanja božanskih i čoveku nadreñenihbića ovim „plemenitim instrumentom“, pridavanja magijskih ili čarobnihsvojstava, do divljenja, strahopoštovanja, projektovanja estetskih, etičkih, eg-zistencijalnih... valera „u“ i „ka“ objektnom pojmu nadindividualne, tran-skonkretne i transpojedinačne važnosti – katani. Ni japanska (pisana)literatura, srednjevekovna tek nešto naglašenije nego današnja, nije ostala ra-vnodušna prema katani – naprotiv. Sve one naglašene, granične, potenciranei vrhunski izvedene prostore smisla koje katani dodeljuju legendaristika i mi-tologija, ova književnost je radikalizovala i denotirala u isto vreme. Rezultat:vekovni kult sablje, trajna afirmativna i etički prebojena tradicija sablje; ko-lektivno emotivno i transemotivno odnošenje prema katani; elitistička nacio-nalna histerija (i/ili paranoja), mentalitetski uslovljena, tabuisana i kanonskistruktuisana u kulturnoj i društvenoj organizaciji japanske tradicije, ili baremu onom njenom delu koji se najčešće smatra klasično ili proklasično orijenti-sanim.

176

Za osobu japanske nacionalnosti, naročito nešto stariju, ili znatnije okre-nuta ka autohtonim i tradicionalnijim vrednostima, kult katane je „stvar posebi“ i samorazumljivo odnošenje prema jednom mentalitetno determinisa-nom i bajkovno-legendaristički utemeljenom semantičkom prostoru. Mnogerelacije, činjenice i značenje, koje bi racionalna svest poimala kao probleme,sporna pitanja ili elemente čije važenje tek valja dokazati ili opovrgnuti, poljesaznanja, verovanja i vrednovanja takvih pojedinaca, koji i dan danas u Ja-panu predstavljaju ne samo jedan društveni sloj sa evidentnim društvenimznačajem i uticajem, usvajaju i reprezentuju, kao rezultat lične i tradicijske in-trojekcije, bez posebnih upita o izvorima i smislu, kao i bez kritičkog diskursa.

Kako da živiš ako ne zaboraviš prošlost.Kako da zaboraviš prošlost, kada je ona stvarnost.

(Niče)

177

¹ Govoreći o katani, koristimo adjektiv „samurajski“, što je dosta odomaćeno u evropskimjezicima.

U japanskom jeziku, pojam „samuraj“ znači „sluga“, a Japanci najčešće za svoje srednjeve-kovne ratnike – plemiće koriste termin "bushi" (etimološki: bu – gospodar, shi – smrt, što ukazujena status bushija – da služe nekom gospodaru, lucidnije tumačeno: sve do svoje smrti).

Čitajte marljivo stare,ali doista prave stare.Šta o tome novi kažu,ne znači baš mnogo.

(A. V. Šlegel)

KRATAK ISTORIJAT IAI-DOIAI-DO OD LEGENDE DO UMETNOSTI

Marcijalne umetnosti koje podrazumevaju upotrebu nekog oružja, ilipredmeta slične ili srodne namene, predstavljaju, u nultoj tački ili početnojfazi svoje geneze, derivat praksisa primerenih „tehnici“ realne upotrebe tihoružja; duhovnost, filosofičnost, mitologičnost, psihologičnost... u tom slu-čaju predstavljaju pridodate elemente, doduše u cilju konstituisanja smisla ivaženja date marcijalne umetnosti; ali, uz strože kriterijume vrednovanja, ipaksu, na tački geneze – nadgradnja, smislenosti i sekundarne ili izvedene kate-gorije, neprimerene, nepočetne, neinicijalne... što ni u kom slučaju, sa raz-vojnog stanovišta, ne znači neprimerene, nekoherentne ili nekonzistentne.

Ateorijski, istorijski posmatrano, iai-do – umetnost upotrebe katane –predstavlja opozit, suprotnost, drugost u odnosu na utilitarni, prakticistički,funkcionali, upotrebni, tehnički vid i oblik jestenja arhaičnih i srednjevekovnih(naročito) marcijalnih umetnosti. Po obrisima fenomenalne ravni – vrsti oružjai načinu njegove upotrebe, iai se, negde u 15. veku, izlučio iz hronološki stari-jeg kendoa, stičući samosvojnost diferencijata prvenstveno putem negiranjaosnovnih premisa kendoa, kao što su borba sa protivnikom, upotrebna vrednostmača (ili sablje) u veštini mačevanja, funkciona primenljivost obuke u cilju rat-ničke (mačevalačke) prakse, samim tim što se nije konstituisao kao mačevanje,već kao neutilitarno tehne, kao tehnika „umetničke“ upotrebe mača od stranejednog pojedinca. Raskid sa tradicijom kendoa, iai je ostvario i čak potenciraoukidanjem njegove kontekstualnosti – pragmatičnog cilja, situacione obukeupotrebe mača u mačevanju, u ovom ili onom obliku, u različitim, raznorod-nim i protivrečnim uslovima. Oslobañanje od klasike i tradicije kendoa, iai po-stiže neprihvatanjem turnirske, svečarsko-javne prakse, neprihvatanjemtradicije jednostavnog, jednoznačnog i elementarnog vežbanja, odbacivanjemte jednostranosti, jednoznačnosti i jednodimenzionalnosti, na šta čak i vrhun-ska klasika kendoa nije bila, barem ne u potpunosti, imuna, naročito u metodo-loškom i funkciono-upotrebnom sloju svog značenja i važenja.

Pisani podaci ukazuju na formiranje iai već u 15. veku, naravno, na tlusrednjevekovnog Japana, i apostrofiraju njegove korene i izvornike – tadašnjekendo škole. Ova protoforma iai inicirana je razdvajanjem opšte veštine upo-trebe mača na specifični, uži krug tehnika izvlačenja sablje iz korica i prate-ćih tehnika, nasuprot široj strukturi tehnika upotrebe sablje u mačevanju,

179

duelu, dvoboju – dakle, sa protivnikom (odnosno: protiv njega). Iz tog doba,valjda, vodi poreklo i izraka da je „iai izvlačenje sablje iz korica; od tada na-stupa kendo“, koja, s obzirom na potpunu konkretnost, ne može da pretendujena opštevažeću istinitost. Uvid u iai (odnosno iai-do) ukazuje nam da je, u raz-vijenijim i kasnijim formama iai, tehnika vañenja sablje iz korica samo jedanod konstitucionih elemenata iai-tehnike, početni deo tehnike iai.

Uspostavljanje vlastitosti, iai uspeva prvenstveno sa distinkcijom premaprotoizvorniku – kendou, diferenciranjem od njegovih tehničkih i mentalnihprincipa, tako da bi prvobitni oblik iai-veštine ili iai-umetnosti bio formiran,jasno diferenciran i razgraničen od kendoa, sa jedne strane, a sam sistematizo-van, struktuisan i kanonizovan do stadijuma samovažećeg entiteta, sa druge,negde posle polovine pa do kraja 16. veka. Za njegovog formulatora i ustoliči-telja smatra se Hayashizaki Jinsuke Shigenobu (1553-1616). Prvobitni iai-si-stem kojega upravo apostrofiramo, početna je stanica odiseje i traganja, ali nei lutanja ove veštine-umetnost, koja će biti nastavljena tokom vekova, sve dodvadesetog, pa i u ovom veku. Od doba nastanka, iai podrazumeva i ustoličujekonstantno važenje svojih konstitutivnih elemenata: to je veština upotrebe sa-blje i analogna tehnika bez borilačke ili mačevalačke funkcije; umetnosti vež-banja i usavršavanja jednog pojedinca, perfekcioniste –individualca u „svojoj“veštini; mentalna kontrola i mentalna utemeljenost svih grupa tehnika i svihostalih vežbanja; elitni, elitistički, raritetni, singularistički, unikatni, umetni-čki, ne-veštinarni i ne-praktični status svog postanka, održanja i postojanja. Rai-son d’ etre iai-do je njegova duhovna priroda, umetnička, artistička suština (ane veštinarna).

Nastavljajući ortodoksnu tradiciju iai, učenici osnivača i utemeljivačaumetnosti će, nakon njegove smrti, formulisati i oformiti prvi stil, prvi pravac,prvu školu (kako termin ryu u kontekstu marcijalnih umetnosti najčešće poi-mamo) – Eishin-ryu, koji će se sačuvati i do današnjeg dana. Njegova speci-fičnost je postojanje sistemske gradacije od jedanaest kata, kao modela učenja,vežbanja i usavršavanja, odnosno kao osnovni, predmetno-prikazivački plannjegovog umetničkog praksisa.

Nešto hronološko mlañi je Omori-ryu, koji danas ima temeljitije pozi-cije, barem u domenu popularnosti, nego prethodni stil. Njegova specifičnostsu četiri grupe ili sistema kata, uzajamno pripadajućih po istovrsnosti u okviruiste grupe ili sistema.

Oba stila su predstavljali stalešku privilegiju, odnosno porodičnu tradi-ciju i, analogno tome, tajnu, Tosa klana, sve do devetnaestog veka, tačnije do1868. godine.

Nakon dekreta iz 1883. godine i ukidanja samurajskog staleža, u okvirukoga (dekreta) je zabranjeno i nošenje samurajske sablje, veština ili umetnostiai, obzirom da denotativno podrazumeva njenu upotrebu, prelazi u ilegalnosti poluilegalnost, sve do početka 20. veka, kada se vraća na istorijsku pozor-nicu marcijalnih umetnost, i samo(re)prezentujući se kao autentična marci-jalna umetnost, zadržavajući, sve do današnjeg dana, elitno mesto i počasni

180

pijedestal po nivou ozbiljnosti, duhovnosti, kvalitetu vežbanja i poimanju itretmanu u domenu javnog mnjenja, stručne javnosti, poznavalaca i sledbe-nika marcijalnih umetnost. Danas, iai-do poznaju, vežbaju i usavršavaju po-tomci drevnih samurajskih porodica, potomci višeg vojnog plemstva,(naročito) stariji članovi porodica sa dužom tradicijom, kao i lideri u kulturi,umetnosti, politici, ekonomiji, počev od nobelovaca pa do premijera... u sa-vremenom Japanu. Očigledno i na žalost, u iai-do je prisutna i naglašena ge-rontokratija – mlañih snaga iole potvrñenijeg kvaliteta jednostavno – nema.

Izvan Japana, „odjek“ i recepcija iai su drugačiji, lišeni mentalitetske pre-bojenosti i nacionalne oblande, tradicijskog sloja značenja iai-do, što ni u komslučaju ne znači: kvalitetniji – naprotiv.

Iai-do je jedna od zvaničnih umetničkih formi u zemlji svog nastanka, iima odgovarajući status, tretman i poimanje.

Gotovo svaki praktičar neke od marcijalnih umetnosti, pa čak i ponekipraktikant, u odreñenoj fazi svog puta i življenja na stazi marcijalnih umet-nosti, intuitivno ili neintuitivno, ima jaku intenciju da stupi u predele sazna-nja i umeća iai-do. Iai-do je ispit zrelosti, nadasve svojevrsan zadatak, proveravlastitih nivoa saznanja u marcijalnim umetnostima, s obzirom na svoj vr-hunski status i elitni položaj, u domenu umetničkog praksisa afirmisan i veri-fikovan. Njegova odvojenost i različitost od masovnih i dominantnihborilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, čak i u njihovoj vrhunskoj formi,očigledna je. Za razliku od kendoa, koji je u suštini, ipak, vrsta mačevanja,makar i prefinjenog, iai-do je intencionalno neutralan u toj sferi; njegovo usa-vršavanje ne cilja na pragmatično postignuće; za razliku od judoa, koji uvekpodrazumeva gotovo konstantni fizički kontakt sa drugim ljudskim bićem,gde je nivo i domet vlastitog postignuća u tehničko-ekspresivnom smisluuslovljen i ograničen upravo tim drugim, njegovim odnošenjem prema poje-dincu (tehničkom, psihološkom, etičkom...), iai ukida sve druge i svakog dru-gog; pojedinac u iai je stupio u predele individualne osloboñenosti i, analognotome, u najboljem slučaju, slobode, što istovremeno znači i odgovornost začin, delo, misao, ekspresiju... ukoliko pred sobom imamo umetnika iai-do, štopojedinci u okviru iai-do, kao po pravilu, jesu, ili barem konstantno teže po-stizanju takvog statusa. Za razliku od karatea, karate-doa, pa čak i njegove je-dine smislene, neborilačke i nepragmatične forme, gde pojedinac –individualac stupa u odnošenje sa samim sobom putem borbe sa sobom, uki-danja ili negiranja vlastitih delova (ličnosti) ili prostora jestenja i važenja in-dividualiteta, iai-do nije orijentisan „protiv“, niti „nasuprot“; to nije „znojavi“i „naporni“ karate. Iai-do nije niti ekspresivan, niti pojavan u toj meri, niti pro-store važenja formira u fenomenalnoj ravni, ili to barem čini u bitno i sušta-stveno manjem obimu nego što je to slučaj kod (savremenog) karatea.Intencionalnost, željnost, voljnost, izražajnost... u iai su specifikovanog tipa,samodovoljni, samoodreñujući, samoproizvodeći, samoishodeći, projektovanisu u sopstveni krug, domen, areal značenja i konstituisanja smisla.

181

Susret sa iai-do, za ozbiljnog i saznanjem i talentom obdarenog pojedinca– umetnika marcijalne orijentacije, suptilana je provera, vrlo rigorozan ispit:tu nema (u suštini obmanjujuće) barokne tehnike karatea; nema spoljašnjihuslovljenosti; nema sudije, kriterijuma i provera ekstrovertnog tipa. Ukinut jedualitet uspešno – neuspešno, naučeno – nenaučeno, postignuto – neposti-gnuto. „Spoljašnja“ tehnika ne postoji; uzrok, uslov i razlog tehnike su tok po-kreta i energetski balans; mogućnost obmane „prema spolja“ nije predviñena;mogućnost obmane „ka sebi“ je vidljiva, jer deluje kao ukidajući elemenatsmislene zasnovanosti tehnike iai-do. Pojmovi progresa u vežbanju, svrhe,cilja ili intencije, nižerazredne su oblande, na čije prisustvo savremeni svetborilačkih veština ili marcijalnih umetnosti nipošto nije imun, izuzev u jed-nom pojavnom obliku – a to je iai-do, koji je sasvim rezistentan na titule, zva-nja, počasti, hijerarhije proizvedene po kriterijumima izvan umetnosti iai-do.Tradicijski krug iai-do je hermetičan, što znači i zatvoren, za neintelektualnu,emocionalno nezrelu, saznajno nenadarenu svest i sopstvenost. Unutarnji, iolesmisleniji prostori značenja iai-do projektovani su u duhovne oblasti indivi-dualnog diskurziviteta i u potpunosti individualno diferenciranih semantičkihpolja.

Iz tih razloga, uvid u vlastitost (značenje, vrednost...) u iai-do je trenu-tan i nepogrešiv; ili je pojedinac spreman, sposoban i zaslužan da se baviumetnošću iai, ili mu predstoji da „maše sabljom“, da zauvek, trajno i neopo-zivo ostane izvan prostora autentičnosti i smislenosti ove umetnosti, izvanpolja dostupnosti njenih izražajnih sredstava i, usuñujemo se da kažemo, mi-metičkih, zanatskih i manirskih umeća (tehnika...). Bivanje na rubnim grani-cama iai-do pretpostavlja se tek nakog životnog, ličnog i marcijalnog iskustva.U datom slučaju, nije moguće „prihvatanje“ niti „odlaganje“, ponajmanje„priprema“. Jedini, najmanje nesmisleni model bivanja u iai-do podrazumevapretpostavljene znatne umetničke sklonosti i talente, kao i trajniju introvertnuopredeljenost, odreñeni nivo suptilnosti i preciznosti u mišljenju, osećanju idelanju, introjektivne efekte niza uvida, samoosvešćenja i samoprisećanja,usvojenu praksu intelektualnog viñenja sopstva i konstantni upitni i otvorenidijalog sa samim sobom...

Ako živite bez napora i truda,život za vas nema smisla.

(Zen učitelj)

182

Vlastita egzistencija je samo onorazličito od svih drugih i od svega drugog.

(Karl Jaspers)

POKUŠAJ PRIBLIŽAVANJAUMETNOSTI IAI DO

I

U ontičkom sloju (svog) značenja/važenja, sve marcijalne umetnosti pro-jektuju ideal: poistovećenje i identitet sopstva i jastva, ili barem intenciju, tež-nju ka ostvarivanju tog ideala. Ne samo paradoksalno, ovaj ideal je zamišljen(samim tim što je ideal, njegovo pravo mesto je prvenstveno u domenu mi-šljenog i intencionalnog, u predelu dijahronog, s obzirom da se radi o bivanjua ne o jestenju), i kao sekularizovaniji cilj, koji dopušta postojanje i nekih dru-gih, od njega različitih, pa i raznorodnijih ciljeva, u kom se slučaju javlja ilikao primus inter pares, ili kao cilj na vrhu piramide ciljeva, sa implicitnom in-tencijom da se nametne kao cilj ciljeva, (ali ne uvek, dosledno i bez ostatkakao megistos telos) pri čemu još uvek, time što jeste to što jeste i postoji u gra-nicama koje je sam postavio, ostavlja slobodne i neispunjene prostore za he-teronomiju, u čijem ustrojstvu je, po prirodi stvari, uvek jedan i jedinstven. Usuprotnom slučaju, pak, ukoliko je projektovani cilj – ideal identiteta sopstvai jastva, samim tim što pokriva celokupno polje ontičkog (preciznije: onto-gnostičkog) iskustva u marcijalnim umetnostima, jedini na način da ukida iobesnažuje sve druge ciljeve (u marcijalnim umetnostima, naravno), odreñu-jući im time ne samo instrumentalnu vrednost i netrajni značaj u struktuisa-nju primarnosti marcijalističkog esteticiteta, taj cilj obuhvata prostor iindividualiteta i transindividualiteta, i apstrakcije i transapstrakcije, persona-lno-pojedinačnog kao transpersonalno-univerzalnog... ukoliko prihvatimo kaosmislenu i u istinu utemeljenu ideju da proces spajanja ili čin spoja dva (na-ravno transpsihološki shvaćena) entiteta u domenu bivstvujućeg mogu da for-miraju značenjsko polje tako prostranih i tako apsolutnih (nipošto:apsolutizovanih) nivoa prostiranja.

U marcijalnoj umetnosti iai-do na nivou soptvene datosti je, kako mi vi-dimo, jedino i samo njena ontognostička dimenzija. Preduslov odnosno uslovkoji je potreban, ali samim tim nije i dovoljan, u iai-do, je ukidanje kao pro-totip, protomodel i stvarnosni praksis ove umetnosti. Tako kreator – indivi-dualac, stupajući u prostore iai, mora da zadovolji uslove ukidanja, i to samimtim (premisivno) što intendira da stupi u kreativne prostore iai, čulno-materi-jalne stvarnosti i čulno-materijalne datosti, i to na nivou perceptivno-svesnog,čulnog i osetilnog, ali i na nivou intra-ukidajućeg, on mora da onemogući,činom i akcijom iz sebe i za sebe, postojanje „nečeg“ van vlastitog sopstva

183

(ili, na perceptivnom nivou, izvan „ja“) ne samo kao entiteta, već i kao feno-mena. Ovo se ukidanje dešava, a ne postiže; ono je rezultat koji nastupa ne-minovno i po automatizmu, ukoliko se zadovolji premisa: stupanje u kreacijuiai-do, i imanentnim i transcedentnim modelom generalnog pristupa, izmeñukojih je uspostavljeno odnošenje slično uzročno-posledičnom (kauzalnom).

Ukidajući (trenutno aktuelnu) percepciju o svetu, stvarnosti i prostoru je-stenja i recepciju o dejstvu, delovanju i akuelnosti entiteta koji su „izvan“ i„spolja“, koji su (iz)van „ja“, homo creans iai-do umetnosti stupa u drugi nivoukidanja: on ukida vremenske fenomene – prošlost, sadašnjost, budućnost ipotencijalitet, što je generalna i (previše) uopštena pretpostavka za ukidanjedecidirano odreñene noetičke kategorije – prakse, čime se ne samo stavlja uzagrade, već ukida sa suštastvenog – delujućeg i jestećeg „trona“ pre u iai. Napojavnom nivou značenja, ukida se poznavanje veštine, ukida se prethodnoučenje i bavljenje, ukida se metodološka praksa, ukida se ponavljanje i uvež-bavanje, ukidaju se uticaj i značenje učitelja ili majstora koji poučava i, kon-sekventno, ukida se vlastito sopstvo koje je „ispolirano“ i „ekstrapolirano“ utoku do tada postojećeg praksisa iai-do. Ovime se omogućava negacija nau-čenog, „od spolja prihvaćenog“, introjektovanog, bilog i bivšeg, u prošlostipostojećeg, onoga što je ostavilo trag ili zapis u kreatoru iai-do. Ovo umeće,koje je samo pred-čin za umetnost iai-do, liči na nivou deskripcije, na tran-scendentno subjektivno iskustvo, mada je pre filosofijski čin nego psihološki,jer je potpomognut voljom. Naizgled proističe iz slobodnog i znači vaspo-stavljanje slobodnog, ali je, u nultoj tački njegovog proizvoñenja, (ipak jedan)deterministički stav. Refleksija tog stava aktualizuje se do oblika ispoljavanjana narednom stepenu ukidanja (koji podrazumeva i pretpostavlja (i) pretho-dna dva: to je ukidanje svesnog „u sebi“, ukidanje prakse „umetnikovanja“ iodricanje od statusa individualnog bića, kao i ukidanje predikativnosti dela-nja (umetničkog praksisa iai-do).

Nakon sukcesivnog niza ukidanja, analitički determinisana svesnost po-stavlja pitanje: a šta ostaje u aktuelnosti, bilo na nivou entiteta, bilo na nivoufenomena. Da li je vaspostavljeno „sveprisutno ništa“ koje ne podrazumevanegativni nestanak svega, niti „prazninu“, nedostatak bilo kojeg postojećeg?

S obzirom da je priroda – suštastvo iai-do umetnosti orijentisana ukida-juće prema dualnosti doživljaj – ekspresija, kao i prema trojstvu – vremeno –vanvremeno – bezvremeno, promišljanje „preostalog“ je limitirano prethod-nim i preliminarnim uvidima u ukinuto, u način ukidanja ukinutog, u razlogeukidanja i doista otvorene potencijalne nivoe ukinutosti, čemu tek posthodiupit o generalnim premisivnim mogućnostima bilo kakvog važenja „preosta-log“ prostora.

Naglašena je intencija iai-do da bude forma umetničkog praksisa, te pro-stor nestvarnog, ne-stvarnog, nestvorenog, imaginativnog, ne-postojećeg. Onautemeljuje iai-do kao autentičnu formu umetničkog praksisa. Drevni iai-indi-vidualci kao da su anticipirali, naravno na nivou lucidne slutnje, da će tek ovo-vekovne duhovne nauke (a posebno estetika) ustoličiti princip nestvarnostikao strukturalni u (svakoj) umetnosti.

184

II

Sledbenicima borilačkih veština i marcijalnih umetnosti, pripadnicimahermetičkih grupa, misticima „prizemnije orijentacije“ i srodnim strukturama(gde ćemo, u cilju opštosti, konotativno podrazumevati i individualce u iai-do), blizak je i gotovo samo po sebi razumljiv, govor o „nemogućnost verbal-nog iskazivanja“, „neopisivost“ iskustva (i u iai-do), „neprenosivost“ na druguosobu, nemogućnost „izražavanja“ o prostoru jestenja i važenja u i unutarmarcijaliteta... što, kao empirijski proverljiva činjenica (na nivou subjektiv-nog iskustva) izgleda usvojivo, primenljivo i u skladu sa kriterijumima istine,dobrim delom kod onih sledbenika ovih sistema kojima je evidentnost prak-tičnog i ličnog utemeljujući kriterijum važnosti. Na (prolaznu) fazu usvajanjaovog i ovakvog stava nije imuna većina onih koji iskustveno poznaju auten-tičnost individualne obojenosti praksisa svake od marcijalnih umetnosti, i stavtakve determminacije bi mogao da važi sve do diskurzivnosti mišljenja (ali imišljenog), koje ekspresivnu analogiju ima u diferenciranom jeziku. Dužnismo da usvojimo Adornovu opasku¹, koju parafraziramo, da sve mišljeno (alii doživljeno, pretpostavljeno, bivstvujuće...) ima analogni nivo adekvatnostisa jezičkim ekvivalentom, odnosno da se svako značenje može potpuno i bezostatka utemeljiti u jeziku (odnosno njegovim ekspresivnim sredstvima u se-mantičkom sloju). Mišljenje koje se ne može „izraziti“ na nivou jezika, misaobez verbalnog ekvivalenta ne samo što ne može da pretenduje na istinitost,utemeljenost i važenje, nego ni na elementarni nivo postojanja, odnosno, uAdornovom kritički intoniranom duhu: „... mišljenje koje ne može biti u je-ziku, ne samo da nije povesno mišljenje, već nije mišljenje uopšte...“ Ovoshvata samo mali broj onih koji se bave marcijalnim umetnostima.

Izuzetno je (procentualno) veliki broj umetnika iai-do koji o vlastitomiskustvu govore metaforično, konotativno, asocijativno, smatrajući da je de-notativno i u jeziku utemeljeno odreñenje vlastitog i sopstvenog iskustva ne-dostižan cilj, kao i da bi svaki takav pokušaj valjalo apriori osuditi ianatemisati zbog unapred pretpostavljene nemogućnosti.

Estetička dimenzija iai-do ustoličuje i podrazumeva jedan metajezik, upraksi i u upotrebi, čije su deteminacije prevashodno kreativno-ekspresivne,a mnogo manje komunikacijski, odnosno značenjski-transpozicijski orijenti-sane. Imenujuće-označiteljska dimenzija njegova je formirana od jedinicaznačenja struktuisanih po kanoničkim modelima transindividualne vokacije,a prostore zasnivanja ovaj metajezik traži (pitamo se – da li i ostvaruje?) u do-menu samopovratne sprege značenjskih jedinica iai-do, nipošto u pokretu, udešavanju, u stupanju u aktuelnost, u „estetskom procesu“ umetnosti iai-do.

Gde će da stigne, zavisi od onoga koji ide.(Helvecius)

185

III

Umetnici iai-do opredeljenja su, kao konstitucioni faktor uspostavljanjasopstvene prakse (u iai-do) usmereni i upućeni na katanu. Suština njena, ge-nerička i funkciona, je da je sablja, odnosno oružje, po pravilu, u domenu(hladnog) oružja vrlo moćno i efikasno. U mitsko-legendarističkom sloju zna-čenja, pridaje joj se epitet „najmoćnijeg oružja na svetu“, odnosno koje po-stoji. Umetnost iai-do podrazumeva prekôdiranje značenja katane iz oružja une-oružje, što istovremeno predstavlja i proširenje značenja u predmet ili ob-jekt, ali i suženje, putem unificiranja jedinstvenosti i „samosti“ koji joj se pri-dodaju. Negiranje funkcije oružja ovom predmetu, meñutim, ne ukida injegovu predmetnost. Ukoliko je tumačenje, poimanje i vrednovanje katanekao ne-oružja u iai-do pravilo, nemoguće joj je (katani) negiraiti da je (barem)nekakav predmet, nešto dato i postojeće u svetu čulno-materijalne stvarnosti,u sferi objekata. Brojni su eufemizmi koji se mogu čuti od sledbenika iai-do,za koje oni veruju da su proistekli iz njihovog individualnog iskustva, nara-vno empirijskog, tipa: „spojiti se sa sabljom“, „ne osećati sebe i sablju kaorazdvojenost“, „saživeti se sa sabljom“; jasno je da se, ipak, radi o metaforici,više ili manje nadahnotoj, s obzirom da je jasno da se, i u datom slučaju, radio „umetničkoj iluziji“, kakve su, očigledno, u dosta čestoj upotrebi u teorij-skoj dimenziji iai-do.

Umetnik iai-do jeste to što jeste i ostaje to što jeste; katana ostaje katana– naravno, na nivou složenijeg, „nepesničkog“ mišljenja. Meñutim, odnoše-nje iai-do umetnika prema „predmetu“ podložno je polimorfnoj i polivalent-noj ekspresiji. Iai-do umetnik polazi/stupa u neminovno odnošenje „sa“ i „ka“objektu u cilju (ili sa ciljevima) „oformljenja“ i pro-izvoñenja umetničkogdela. Konotativno se podrazumevaju makar i potencijalni konzumenti. Delo(ergon) je, kao središte i kao posredovana kategorija izmeñu umetnika i pu-blike, izostalo; ono je ništa; ono je nigde. Vrhunski učitelji iai-do bi želeli danas ubede u translične, transindividualne i transpersonalne nivoe važenja ivažnosti „dela“ vlastite kreacije, kao produkta praksisa sopstvenog umetni-kovanja u umetnosti iai-do. Iz tog razloga su i sprovedena sistematizovana igraduisana ukidanja. Tek će redak indiviualac, nadesteta i nadčulno orijenti-sani znalac (što inscipijent autentičnog umetničkog dela uvek i kao po pravilumora da bude), imati afiniteta i senzibiliteta za anticilj, antidelo, negativnuafirmaciju jestenja dela iai-do umetnosti, za njegovo imaginarno-nestvarnosuštastvo, za njegovo ne-postojanje, koje je, ne uvek paradoksalno, „stavljenou postojanje“.

Negacija objekta, na bilo kojem nivou, sa bilo kojim intencijama i uz bilokoje pretpostavke, pa čak i onu koja pretpostavlja radikalni solipizam ili „ugaoposmatranja“ vrhunski subjektivne determinacije, ne ukida objektnost ob-jektu. Katana nije ukinuta; njoj se može priznati instrumentalna ili margina-lna vrednost ili uloga; može joj se poreći funkcija, forma i upotreba; može seprojektovati u mitsku, kultnu, bajkovnu i legendarističku sferu; može joj se

186

pri-dodati čitav sistem konotativnih značenja koja ona, po sebi i iz sebe, ne bikonstituisala, bez primene ovakvog, sistematizovanog vida pomaka značenja.Sve to, ipak, nije dovoljno da na nivou jestenja i objektnosti ukine katanu kaopredmet-objekat, što, kao što vidimo, ostaje samo dugotrajni san, ali i mikro-socijalni mit mnogih generacija iai-do umetnika, koji bi, radikalizujući svakuinetenciju ukidanja i poricanja, pretpostvaljeni finalni, krunski uspeh i dokaz(ili „dokaz“) o sveukidivosti potražili i proglasili u ukidanju katane, kojom se(katanom), evo već vekovima, bezrezervno služe, u koju veruju, sa kojom go-vore, sa kojom žive i umiru, sa kojom umetnikuju i koju, na ontičkom nivou,žele da ospore, što vidimo samo kao naglašenu i eksterizovanu samosvest,koja, u činu poricanja, traži, po modelu negativne dijalektičke metode, po-tvrdu i vaspostavljanje vlastitog apsolutiteta i aprioriteta, važnosti, važenja,bivanja i jestenja.

Smrt je najveće delo svakog čoveka.(La Rošfuko)

187

IV

Vrhunska je, primarna i apsolutna „ne-praktična“ religioznost (u premisibarem) iai-do. Svako praktikovanje iai-do i bivanje u njemu, shvaćeno naj-opštije-pojmovno ili na nivou pojavne konkretnosti, ne poznaje, ne priznaje ine podrazumeva transcendenciju božanskog, nadreñenog tipa, svest ili bićekoji su odvojeni od ljudskog (u mišljenju, delanju, verovanju...) i istovremenonadreñeni ljudskom, a koji bi bili večni, neprolazni, nestvoreni, nesmrtni... štosu elementarni božji atributi u većini (barem velikih – objavljenih) religija.Time ne tvrdimo da u iai-do nije stavljen akcenat na veru, verovanje i vernost.Kao da su potpuno nesvesno, intuitivno i „projekcijom kroz vreme“ naslutilijedno od epohalnih dostignuća savremenih duhovnih nauka – da je ideja bogadetinjasta, a religijski kontekst (institucionalnog karaktera) simplifikovan, ho-mogenizovan, manipulatorski, kičerski... drevni učitelji iai-do su do radikal-izma i paroksizma zaoštrili pitanje egzistencijalne situacije umetnika u iai(odnosno: iai-do). Njemu se odriče uslovljenost i uzrokovanost „ništavnostistvari“ u iai. Pred sobom, umetnik nema boga, nema svest, nema introjekcijuraja niti pakla, zasluge ili kazne (mada usvaja u delu sveta u kojem je nastaoiai utemeljeno učenje o karmi i važenju zakona karme, naravno, ako je budistpo religioznom opredeljenju).

To dovodi do apsolutne usamljenosti i naglašenog indidualitata, kao i dodrastične radikalizacije odgovornosti. Na nivou pojavnih oblika, to bi značiloda npr. jedan pokret sabljom kroz vazduh nije ni „božanski dar“ niti „poklonnišćem biću“, niti „božansko nadahnuće“... mada, u nereligijskom značenju,u iai-do ostaje ustoličeno verovanje u giri (dug, dužnost, obaveza moralnogtipa, vrhunske lične i individualne vokacije), zenovsko verovanje u „Ono“ ili„Ono Sveprisutno“... Kako je, u sistemu značenja i smisla prakse iai-do, ličnasvesnost takoñe ukinuta u procesu kreacije i transformacije iai (odnosno: kon-kretne iai-prakse), šta činiti, misliti i biti ostaje kao artefakt neuslovljen i ne-uzrokovan bilo transcendencijom bilo imanencijom. Na psihološkom nivouznačenja, ljudskom biću – individualcu se ukida moćna zaštita i prostor be-kstva u okrilje „velikog boga oca“: ne postoji instanca kojoj bi se valjalo, uumetničkom procesu iai, obraćati pitanjima, tražiti pomoć, podršku ili potvrduvlastitosti odnosno afirmativnosti (prakse iai-do), niti pak očekivati nagradu,kaznu ili odgovor, što je presudna tačka u formulisanju negativne noetike iai-do, koju implicitno, tokom ovog izlaganja, uvek kontiramo i postuliramo.

Jedina moguća, jedina preostala instanca „prema“ i „ka“ kojoj je mogućeokretanje nije više ni ljudsko biće, na nivou sopstva, sa individualnom sve-šću; to nije ni katana, kojoj je ukinuta čak i fenomenalna datost; to nije ni uči-telj, koji je samo karikaturalna senka arhetipa oca, ali je, u odsudnom ipresudnom trenutku suočenja u iai-do, u potpunosti nemoćan i nekompeten-tan ne samo da dela ili misli („za“ i „ka“ sledbeniku), već i da progovara; to

188

nije ni veština, umetnost, praksis... iai-do, jer im je primarno važenje ukinuto;to nije ni on sam (sledbenik), niti „njegov lik u ogledalu“, jer je upravo zavr-šen proces samoukidanja, kako izgleda, trajno, definitivno i bespovratno.

Zato smatramo trajno otvorenim pitanjem: kako se teorijski i filosofskimože misliti o iai-do; kako ustoličiti i vaspostaviti misaonu tradiciju iai dis-kurzivne intencije i pred-odreñenosti? Konačno, kako postati, ostati, opstati ibiti misleći subjekt u suštastvenoj, samoodreñujućoj i samoproizvodećoj di-menziji iai-do?

Slavu prepusti drugima.Krivicu preuzmi na sebe.(Seneka)

189

¹Ovu je ideju Adorno podrazumevao, ne samo konotativno, tokom svog rada; izložena je (pr-venstveno) u: Theodor W.Adorno: NEGATIVNA DIJALEKTIKA I ŽARGON AUTENTIČNO-STI.

Trebalo bi se ponositi bolom.Svaki bol nas podseća na naš visoki položaj.

(Novalis)

SETSUBI (OPREMA ZA IAI-DO)

Sve borilačke veštine ili marcijalne umetnosti imaju viševekovnu tradicijupropisivanja, na opštem nivou važenja ovog (ili ovih) pravila, svih delova odećei opreme koji se podrazumevaju u svim prilikama vežbanja ili učenja (te veštineili umetnosti), načina njihove upotrebe ili primene, vremena, mesta, tehničkihpostupaka pri njihovom korišćenju, dok, na nivou pojedinačnog, propisuju za-konitosti ili barem opšteprihvaćene standarde korišćenja odeće i opreme u sva-koj konkretnoj ili tipskoj situaciji: pri uobičajenom, svakodnevnom vežbanju,pri ritualnim, ceremonijalnim, magijskim ili sakralnim vežbanjima (za svakuvrstu i svaku priliku ponaosob), pri javnim demonstracijama, na ispitima – po-laganjima za zvanja, u toku usamljenog ili individualnog rada, pri konsultaci-jama ili razgovorima sa Učiteljem ili Majstorom. Kao specifično propisanaodeća i oprema (za vežbanje), dosta se često javlja ona koja se koristi u perio-dima kazne, pokore ili pokajanja, ili, nasuprot, ona koja se koristi u svečanimprilikama, promotornoj ceremoniji, ceremonijama posvećenim promeni iliustoličenju godišnjih doba, menama Meseca, posebnim datumima u godini, čijaje posebnost ustoličena bilo prvenstveno magijskim premisama, bilo jubilar-nošću vezanom za sledbenika, njegovog učitelja, grupu, školi, stil, pravac, tra-diciju tog ogranka. Posebnu grupu setsubi obuhavataju odeća (najčešće) ioprema (prvenstveno teorijska pretpostavka) pri posmatranim ritualima i u pe-riodima žalosti.

Iai-do – ceremonijalno-ritualna veština ima vrlo koherentan i preciznoformalizovan sistem ponašanja i vladanja, čiji je jedan deo struktuisan kao si-stem pravila i propisa o vrsti, izboru, boji... odeće i, analogno tome, opreme,ritualnim oznakama, oznakama zvanja, čina, statusa, stepena napredovanja uhijerarhiji stila, škole, pravca, tradicijskih oznaka... koje, generalno posma-trano, imaju dvojaku genezu: predstavljaju „produžena opštila“ (termin je Me-kluanov) nastala po zahtevima magijske, hermetičke, okultne empirije, (kojojsamo retki pojedinci poznaju doslovno i dosledno sve uslovljenosti i uzroč-nosti), manifestovanih na nivou pojavnih oblika – setsubi, i, kao druge, čitavniz sistematizovanih označitelja za označeno u domenu ritualno-ceremoni-jalnog, hijerarhijskog, kodifikatornog... što je, očigledno, barem prvi nivo pre-kôdiranja u odnosu na prvu funkciju. Tako, izbor boje, vrste i kroja odeće,načina njenog nošenja ili čuvanja... predstavlja „stav po sebi“ u regulativnojpraksi iai, kao i kod ogromne većine klasičnih i tradicionalno orijentisanih ve-ština. Razlažući pojedine elemente ove prakse, pronalazimo na Orijentu dostastaro verovanje, u potpunosti autohtono, da, na primer, boja u odnosu na dobadana, godine, delatnost, način postupanja sa njom (gledanje, nošenje takve

191

odeće...) sasvim precizno utiče na stanja svesti, emocionalnu stabilnost, kon-centraciju, imaginaciju, kreativnost, suptilitet ili gašenje (preterane) osetlji-vosti... što je praktičnofilosofska ili praktičnopsihološka postavka, nadasveempirijske geneze i uzročnosti.

Svi delovi setsubi za iai-do su ritualni predmeti, što je čvrsto pravilobarem u tradicionalnim formama ove umetnost, i prema njima vlada sakralnostrahopoštovanje, pri čemu su oni (predmeti...) omeñani nizom tabua i siste-mom tabuizacija – zabrana gledanja, zabrana davanja, zabrana nošenja, za-brana promene u formi ili izgledu... od kojih je opšterasprostranjeniuniverzalni tabu koji zahteva punu ličnu pripadnost i individualnu upotreblji-vost svih delova odeće i opreme. Počev od najsvetijeg sakralnog objekta – ka-tane, pa sve do naizgled sasvim sporednih zurika, podrazumeva se, ne samokonotativno, da će svi ovi predmeti biti upotrebljavani i korišćeni samo dostrane jednog pojedinca, što, po pravilu, znači njihovog vlasnika ili sopstve-nika, i da neće doći čak ni u ruke nekome drugome. Ovaj je tabu interesant-nog ustrojstva, jer se razlikuje od velike većine tabua u ljudskoj civilizaciji potome što nije vertikalno otvoren: osobe nadreñenog ranga i opšteg autoritetaprimarno nisu osloboñene poštovanja ovog tabua. U domenu iai-do to značičak ni Majstor, Učitelj, rodonačelnik škole... kao po pravilu čak i ne uzimajuu ruke delove setsubi koji pripadaju njihovim učenicima ili sledbenicima.

Ceremonijalno poličnjavanje i individualno ″zatvaranje″ delova setsubivrši se putem niza prvenstveno samostalnih rituala osvećenja ili posvećenja,da bi se naglasila lična nota, kao i trajna pripadnost predmeta sopstveniku, alii sopstvenika predmetu, i izvodi se, kao po pravilu, simbolički čin prenošenjanajčistijeg vida neponovljivosti i individualnosti, i to materijom koja pripadasamo i jedino tom pojedincu, kao što je krv (najčešće) ili pljuvačka, ili pak se-kretima seksualnog porekla u seksomagijskim ograncima iai, kao i dodiriva-njem i držanjem (u rukama). Ezoterični vid lične vokacije je samostalnaizrada, gde su udruženi interaktivno delući elementi ličnog napora da se pred-met izradi, vreme i energija utrošeni samo u tom cilju, vlastita kreacija pred-meta (takoñe vrhunski individualna radnja) i, kao definitivno odrešenje,doživotno lično korišćenje tog predmeta.

Praksa i tradicija lične izrade su usmerene prvenstveno na grupu ozna-čiteljskih predmeta u iai-do, a neuporedivo manje na npr. katanu ili hakamu,za čije izrade je potrebno znatno (barem) zanatsko umeće, i izrada ovih pred-meta pre predstavlja izuzetak nego pravilo, izuzev u vrlo specifičnim sluča-jevima. Gubitak katane ili njeno drastičnije nepoštovanje se ritualno kažnjavaličnom izradom nove katane, čime se na simboličkom nivou važenja izvršavai autokažnjavanje i ukidanje krivice na individualnom planu.

Kao produkt lično-individualnog ustrojstva setsubi, relikt u današnjemsvetu iai predstavlja opštepoznata i opšteprihvaćena praksa da se sledbeniksam – bez obzira na rang ili nivo napredovanja u hijerarhiji iai-do – samo-stalno i bez ičije pomoći stara o svojoj setsubi i njenom održavanju. Stari uči-telji bi rekli: u cilju poštovanja svog setsubi i umetnosti kojoj služi.

192

Ženske osobe, sluge, pomoćnici...imaju striktnu zabranu da uopšte do-dirnu sakralne predmete setsubi. U slučaju da ih, u nekim uobičajenim situa-cijama valja pomeriti, njihova je obaveza da zamole „gospodara“ da to učini.

Jedan od ateorijskih, na pojavnom nivou ispoljavanja vidljivih rezultatapostojećeg sistema pravila vezanih za setsubi, jeste i činjenica da spoljašnjiposmatrač može da tačno i nedvosmisleno utvrdi, gledajući pojedinca u tokurada iai-do, sve spoljašnje pokazatelje o njemu, koji su, na tom nivou uviña-nja, relevantni: njegov rang, razlog, svrhu i formu vežbanja, trenutni i trajnistatus u okviru veštine iai-do i u školi ili stilu kome pripada... kao i čitav nizmanje značajnih, ali sistemom pravila izbora setsubi odreñenih (prvenstveno)detalja.

Pomenućemo samo osnovne delove setsubi, koji su nezamenljivi u tokubilo kojeg vežbanja i koji se upotrebljavaju u svim standardnim vrstama vež-banja, rada i izvoñenja iai-do:

UWAGI

Uwagi je gornji deo kimona odnosno gornji deo odeće za vežbanje (na-ravno, ne smo) iai. Za razliku od jednostavnog i najčešće jednobojnog gor-njeg dela kimona u „masovnim“ borilačkim veštinama, uwagi se u iai-dojavlja u vrlo velikom broju modaliteta, koji su ponajmanje u domenu funkcije,manje u domenu kroja, a najčešće u domenu boje, vrste tkanine, ukrasa ili oz-naka. Ovaj deo odeće je predviñen da na sebi nosi nadaleko najveći deo de-korativnog sloja značenje setsubi, ali i, što je važnije, označiteljskih signuma:oznake ranga, stila, namene vežbanja...

HAKAMA

Hakama je drevna samurajska odeća čija je prvobitna namena da pred-stavlja deo jahaćeg pribora ili jahaće odeće. Za ovu svrhu je izuzetno podesna,jer je to vrlo široka, vrlo prostrana, vrlo udobna i u potpunosti nesputavajućaodeća, što ju je, gotovo po automatizmu, učinilo optimalnom odećom za go-tovo sve klasične borilačke veštine ili marcijalne umetnosti. Naravno da nijesamo i nije jedino funkcionalnost ove odeće prevagnula pri njenom izboru zastandardnu odeću za praktikovanje i ostalih marcijalnih umetnosti u kojima jenjena upotreba standardizovana. Naprotiv, smatramo da su presudniji bili raz-lozi tradicije prisutne tokom vekova u kojima je (i) nošenje hakame, održanjeduha, klasičnih oblika, pa i odeće, koja je (tradicija) punu funkcionalnu pri-menljivost imala zaključno sa srednjim vekom, naravno ne samo i ne prven-stveno u marcijalnoj nameni.

193

OBI

Obi je pojas, deo odeće u potpunosti poznate namene i funkcije svimsledbenicima borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti. Za one koji su imalimanjih kontakata sa iai-do i srodnom grupom veština ili umetnost, relevantanje podatak da se on nosi ispod hakame i da nije većim delom vidljiv (naravno,posmatranjem od spolja). Funkcija pojasa je da fiksira katanu ili omogućitrajno nošenje katana uza se. U toku vežbanja, kada je katana izvan korica,one trajno ostaju za pojasom, jer je veoma mali broj (najčešće situacionih)vežbanja koja podrazumevaju i upotrebu korica.

Način (ili, tačnije: načini) oblačenja uwagi, hakame, stavljanje obi, stav-ljanje katane za pojas... su strogo kanonski odreñeni i predstavljaju deo cere-monijalno-ritualne tehnike iai-do (kao i, naravno, obrnuti proces: vañenjekatane iz korica, skidanje pojasa...).

ZURI

Za razliku od većine borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, gde jepojedinac u toku većine svih vežbanja, a naročito pri standardnom ili sva-kodnevnom, po pravilu i analogno ustoličenoj i regulisanoj praksi, bosonog,što predstavlja jedan od elementarnih zahteva u toku vežbanja i potpuno jefunkcionalno sa stanovišta vežbanja, iai-do se praktikuje sa obućom na no-gama – zuri – koja je takoñe nacionalna obuća Japanaca sve do 20. veka, pačak i do današnjeg dana u onim delovima zemlje gde su mentalitet i tradicijaostali, u pogledu odeće i obuće, dobrim delom netaknuti i, naravno gde to kli-matski uslovi dozvoljavaju, s obzirom da je ovo otvorena obuća.

Zuri su standardizovane i serijski se proizvode (naravno, za razliku odstarijih oblika zuri ručne izrade koje su pravljenje od rafije i sličnih materi-jala). Mada postoji jedan opšti tip – model svakodnevnih zuri predviñenih nesamo za praktikovanje marcijalnih umetnosti, već sa mnogo širom namenomi univerzalnijom funkcijom, kod iai-praktičara, naročito u svečanim ili sa-kralnim prilikama, na demonstracijama ili egzibicijama, mogu se često videtine samo kvalitetniji, nego i dekorisani, višebojni, prošireni, posebno opši-veni... primerci zuri.

KATANA

Centralni objekt ili najvažniji predmet sakralne vokacije, kult-objekt –katana, dugačka samurajska sablja, po funkciji je osnovni i najvažniji deo set-subi za iai. Za bilo koju vrstu vežbanja ili rada iai-do isključivo dolazi u obzir(lična) sablja; danas, za pripadnike drevnih porodica u kojima je katana sve-tinja, sablja ritualno nasleñena od predaka. Za manje srećne smrtnike ili „sko-

194

rojeviće“, odnosno one koji sebi ne mogu da priušte kupovinu originalne sa-blje koja je kovana u prethodnim vekovima (a što je, kao po pravilu, slučaj sasledbenicima iai-do izvan Japana), izbor i nije veliki: standardna, serijskiproizvedena katana. Takoñe je pravilo da je katana, koja se na bilo koji načinupotrebljava u iai, naoštrena, i to u potpunosti; nisu dozvoljeni oblici kao štoje tupa oštrica, prividna oštrina ili slični „prelazni oblici“.

Tradicija iai-do zahteva, to ponovo naglašavamo, i u okviru savremenogvežbanja, punu ozbiljnost pri radu sa sabljom, poštovanje sablje i vežbanje sanjom, očuvanje principa ličnosti i individualnosti pri korišćenju sablje i ru-kovanju sa njom, poseban tretman katane kao sakralnog predmeta, uzimanjesablje u ruke samo u cilju vežbanja, odnosno u strogo propisanim prilikama ipotpuno funkcionalno.

Ja sam protiv mog brata.Moj brat i ja smo protiv naše porodice.Naša porodica je protiv našeg roda.Naš rod je protiv celog sveta.

(Kenzo Yasuda)

195

Još od davnih vremena,oni koji umaju osećaj za profinjenost,

nalaze užitak u pronalaženju istineo stvarima i u njihovom doživljaju.

(Basho)

CEREMONIJALNO-ETIKECIONA TEHNIKA

Analitičko istraživanje svakog konkretnog pojavnog oblika tehnike, vrstetehnika ili vežbanja u svim borilačkim veštinama ili marcijalnim umetno-stima, nedvosmisleno ukazuje na njihovu autohtonu ritualnu prirodu. Oprav-dano i smisleno zasnovano je moguće povući generičku liniju, najčešće dostadirektnu, izmeñu pojedinih grupa tehnika ili vrsta vežbanja i prototipa - ritualapoznatog na tom tlu ili nekog od opštije rasprostranjenih rituala univerzalnijenamene, s obzirom da one (tehnike...) predstavljaju simbol-čin magijske, kul-tne, okultne, hermetičke... svesti, najčešće utemeljenje u dosta duboke nesve-sne strukture individuuma, grupe, zajednice ili čak i ljudske vrste.

Za razliku od ovakvih rituala i njihovih derivata – tehnike marcijalnihumetnosti, postoje rituali ceremonijalnog ustrojstva, kojim je forma ostala do-brim delom nepromenjena i koji su univerzalne rasprostranjenosti, ali čija jesadržina ili preširokog nivoa opštosti, ili je polimorfna, ili je pak otvoreno-projektivnog tipa. U postojeću formu rituala se mogu, više ili manje smislenoili opravdano, projektovati različite, raznorodne, pa čak i uzajamno ukidajućesadržine, od kojih nijedna ne može da pretenduje na primarnu i neopozivuvažnost, čime bi relevantno potisnula ostale potencijalne sadržine. Specifičanje slučaj kada se sadržina očigledno „izgubila“ u kontinuitetu vremena, i ostaoje samo ritual-gest, radnja, činjenje... što je dosta čest slučaj sa većinom pr-venstveno etikecionih vežbanja u tradicionalnim marcijalnim umetnostima.Sa druge strane, postoje elementarni gestovi, pokreti, činovi... čija je sadržinaočigledno simbolička, ali koji su prekôdirani do nivoa opšteprihvatljivosti iopšterazumljivosti (u periodu svog nastanka), te je tako sveobuhvatna opštostuslovila njihovu jednostavnost, koja, paradoksalno, nije praćena i jednozna-čnošću. Takvi činovi ili gestovi bi bili npr. klečanje (spuštanje u niži položajod bića ili osobe kojima se priznaje primat, viši autoritet ili potpuna nadre-ñenost), klanjanje (obaranje pogleda prema pretpostavljenom biću ili osobikojima se priznaje nadreñenost ili viši rang, pri čemu je tabu gledanja, makari trenutno uspostavljen, jedan od najšire rasprostranjenih u ljudskoj civiliza-ciji, sa obimnim konotativnim sadržinama i značenjima), kršćenje (orijenta-cija u četiri pravca ili odreñivanje četiri Elementa...), ljubljenje ruke, delovaodeće, svetog predmeta... (što je opšti vid iskazivanja elementarne naklono-sti i/ili poštovanja), pri čemu su prva dva gesta najopštije primenjeni i prih-vaćeni u marcijalnim umetnostima, kako u tradiciji, tako i u savremenosti.

197

Ceremonijalna i etikeciona praksa iai dosta je elementarna, gotovo jed-noznačnog simbolskog ustrojstva, najčešće prvog stepena prekôdiranja. Njenosnovni cilj (mada je nezahvalno praviti distinkciju ciljeva na osnovne i izve-dene u svim gestularnim radnjama, koje su, kao po pravilu, višestruko konota-tivne) je, na elementarnom nivou značenja, ritualni čin iskazivanja poštovanjaprema kultnom objektu - katani, prema sakralnoj praksi - vežbanju ili izvoñe-nju iai-do, eventualno prema prisutnima – nadreñenima i, na nivou elementarneetikecije, svim prisutnima, kao i, na nivou introvertno orijentisanog smisla i va-ženja, iskazivanje poštovanja prema sopstvenosti, prema osobi, činu i delanju(prvenstveno iai-do) onoga koji je neposredno pred praksisom rada veštine iliusavršavanja umetnosti. Ne samo konotativno, ceremonijalna tehnika, inačestandardizovana, univerzalno propisana i opšteprihvaćena, ima, na nešto dub-ljem nivou značenja, intencije uspostavljanja kontakta, dodira, relacije, odno-šenja... sa katanom, sa vlastitim sopstvom, sa činovima i procesima vežbanja i,konačno, sa putevima ka nesvesnim strukturama koje su, po rečima tradicio-nalnih učitelja, jedino izvorište i jedino ishodište autentičnog rada i izvoñenjatehnike iai-do.

* * *

Ceremonijalnu tehniku možemo prihvatiti i kao uvodni, početni, preli-minarni deo kompletuma vežbanja, kao elemenat usredsreñenja, intenzivira-nja, koncentracije, negacije spoljašnjih čulnih i unutarnjih telesno-manifestnihutisaka, odnosno, kao punu, potpunu i efikasnu pripremu za rad. Završni deo– završna ceremonija bi predstavljala pandan – povratak u svet čulno-materi-jalne realnosti, izlazak iz prostora smisla i važenja iai-tehnike, simbol-čin za-vršetka, dovršetka, izlaska iz rada, vežbanja ili izvoñenja.

Ceremonijalna tehnika iai-do koju prezentujemo (a koja je samo jedanod važećih modela, po subjektivnoj proceni autora, primus inter pares) obuh-vata uvodnu i završnu etikeciono determinisanu tehniku, prvenstveno preli-minarnog ustrojstva. Postoji odreñena nepodudarnost ne u toku i kontinuitetuove tehnike, niti u pogledu njenih pojedinačnih elemenata, već prvenstveno upogledu tačke – mesta kada se ona izvodi. Jasno je da se uvodna ili početnaceremonija izvodi pre početka, a završna na kraju jednog vežbanja, rada ili iz-voñenja tehnike iai-do. Ukoliko vežbanje ima jedan deo, odnosno ako traje ukontinuitetu, ovaj elementarni model je potpuno primenljiv. Meñutim, uko-liko se vežbanje sastoji iz više sukcesivnih delova ili segmenata, tada bi, pouputstvu i ustoličenoj praksi tradicionalnih učitelja, na početku i na kraju sva-koga od njih valjalo sprovesti potpuni početni i završni ceremonijalni ritual,što naročito važi na javnim izvoñenjima, demontracijama, u grupnom radu(učenju, vežbanju...). Učitelji ortodoksne orijantacije bi insistirali i na kom-pletnom ritualu pre i posle izvoñenja svake zasebne grupe tehnika, makar onai ne bila vremenski odvojena od naredne, a naročito na početku i na krajusvake kate, što ima i svoje smisleno opravdanje, jer je kata vrhunski samo-

198

stalna jedinica vežbanja sastavljena od grupe tehnika. Jedno decidiranije i ri-goroznije pravilo upućuje da se uvodni, preliminarni ritual izvodi uvek pre iz-vlačenja sablje iz korica, a završni po vraćanju sablje u korice, bez obzira kojavrsta vežbanja se izvodi i bez obzira koliko dugo traje, i bez obzira na broj iz-vedenih tehnika.

Uza sve poštovanje za tradiciju i ortodoksne forme, jasno je da bi, u slu-čaju svakodnevnog vežbanja, primena ovog pravila iziskivala vrlo česte pri-mene ceremonijalnih rituala, s obzirom da i najobimnija vežbanja u iai-do kojapodrazumevaju jedno izvlačenje sablje iz korica i jedno vraćanje u korice, ikoja (vežbanja) obuhvataju nekoliko pokreta, kao po pravilu ne više od dese-tak, što vremenski kratko traje.

Apsolutni je, meñutim, zahtev da se ceremonijalno vežbanje u potpuno-sti obavi pri svakom vežbanju, bilo koje vrste i bilo koje namene; tradicijakaže: i pri svakom uzimanju sablje u ruke (naravno, ne kao zasebno vežbanje,već se odnosi na sam čin uzimanja, kao i na uvodno i završno pri uzimanju iostavljanju sablje, zajedno sa tehnikom koja je izvedena u meñuvremenu).

Uvodno ceremonijalno vežbanje počine iz stojećeg stava (Heisoku-dachiili Musubi-dachi); katana je dijagonalno isped tela, desna ruka drži donji deokorica (sa kažiprstom na štitniku); položaj tela je energetski usaglašen, opu-šten, spokojan, izbalansiran „prema spolja“ ravnomerno na sve četiri strane.Sledi zauzimanje seiza (klečeći položaj iz japanske tradicije, usvojen i opšte-prihvaćen u klasici svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti), dok ka-tana ostaje u istom, dijagonalnom položaju. Katana se spušta – polaže na tleispred sebe, neposredno i ne predaleko, tako da se pri izvoñenju rei ne dodi-ruje niti glavom niti rukama. Sledi izvoñenje rei – to je rei katani, koji trajenajmanje četiri sekunde. Katana se obema rukama izdiže ispred glave, para-lelno sa podlogom, od u visini očiju,- što je demonstrativni element - „poka-zivanje katane“, odnosi se na etikeciju prema posmatračima ili prisutnima(bilo doista materijalno prisutnima, bilo samo pretpostaljenim, imaginarnim).Ovaj deo ceremonije se uvek izvodi, bez obzira na prisustvo ili ne-prisustvoposmatrača, učitelja, drugih sledbenika... U narednoj fazi, katana ostaje u des-noj ruci, normalno u odnosu na podlogu, odaljena od tela za dužinu normalnoispružene ruke. Ovo je ritualni gest, „drugog izraza poštovanja“ prema katani,odnosno prvi gestualni čin „preuzimanja katane“ kao i odgovornosti za nju;to je istovremeno i „početak početka“ rada ili izvoñenja, jer je preliminarniakt za stavljanje katane za pojas. Desnom rukom se donji deo korica približineposredno iznad tačke na desnom kuku (bez obzira da li je osoba dešnjak ililevak, sablja se uvek nosi na levoj strani i vadi se desnom rukom, koja je, utoku vežbanja, na „gornjem“, „višem“ položaju odnosno bliže štitniku), dokleva ruka vrši pripremu za stavljanje katane za pojas – formira prostor, natačno odreñenoj tački, za ulazak katane u prostor izmeñu delova – obmotajapojasa. Sledi, direktnim pokretom, stavljanje katane za pojas, ali u i kroz levušaku, koja drži donji deo korica, gotovo do same drške (ostaje minimalan iliskoro nikakav prostor) i, u završetku rituala, desna ruka zauzima uobičajeni

199

ceremonijalni položaj na nozi (butini), standardizovan pri zauzimanju seiza,i poznat iz prakse svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti. Ovaj pri-premni položaj u potpunosti odgovara nultoj tački uže strukture tehnika iai-do, koje se izvode uvek iz položaja seiza, gde se, kao po pravilu, i završavaju.

Završni ritual je obrnutog redosleda i rasporeda radnji i gestova: katanase vadi iz pojasa (naravno, sa koricama, kao što se i stavlja), stavlja ispredsebe; izvodi se rei katani; katana se izdiže obema rukama ispred tela, do u vi-sinu očiju; dovodi se u dijagonalni položaj ispred tela u seiza; u tom položajuostaje i po zauzimanju uspravnog stava, što je istovremeno i završni položajrituala završetka ceremonijalnog dela, odnosno etikecione tehnike.

Znakovi – simbol-činovi odnosno značenja gestova i radnji su, jasno je,identični analognim u uvodnom ceremonijalnom ritualu.

Pravu mudrost si stekao kada prezrešceo svet i sve ljude.Prosvetlio si se kada ti se to više ne gadi.

(Zen izreka)

200

A ipak, sage su pamćenjenajvišega i potreba jednoga:

tumačenje tih svetih saga.(Helderlin)

IAI-DO KATE

Činjenica da su kate u svim, ali doslovno: svim marcijalnim umetno-stima, najorganizovaniji oblik sistematizacije tehnike, njena prototipska ka-nonička struktura, verovatno je instruktivno uticala na odluku da uprezentovanju iai-do učinimo takav izbor – alternativu, analogno kome će sekompletum tehnhičko-ekspresivne ravni biti reprezentovan sa jedanaest za-stupljenih kata, ali nije bila jedini, niti dominantni motiv. To takoñe nije niuvid u gravitiranje ka identitetu, u ravni pojavnih oblika, umetnosti iai-do i(njegovih) kata, odnosno organizovanog evolutivno progredirajućeg sistemaformi, modela i načina u ova dva značenjska polja koja pokazuju znatan obiminterference. Presudan uticaj najverovatnije nije imalo ni saznanje o fenome-nalnom identitetu sekularizovanih i singularnih tehnika iai-do, (koje, takoodreñene, nisu u primarnoj funkciji kate) i njihovih analogona – parcijalnihtehnika u kati. Prva od ove dve skupine je proistekla iz druge (sistem iai-kata),podreñena joj je u domenu pojavnih oblika, značenja, smisla i tumačenja, iuslovljena je i uzrokovana njome, u metodološkom sloju je pred-vežbanje,funkcionalno kao uvertira u katu ili kate, koje puni smisao svog postojanja iopstojanja konstituiše tek transformacijom u parcijalnu tehniku iai-kata.

Iai-do se misli kroz katu, s obzirom da je kontinuitet od četiri faze teh-nike (kiritsuke, nukitsuke, chiburui i noto) već, sam po sebi, predstavlja više-strukost u odnosu na elementarnu parcijalnost pokreta. U iai-do, pokret itehnika nisu u identitetu, pri čemu je ova druga klasična superordinirana ka-tegorija u odnosu na prvu, jer svaku tehniku čine više uzajamno nadovezuju-ćih, gradiranih, i u cilju ustoličenja te tehnike struktuisanih, pokreta. Kadapostuliramo da se iai misli kroz katu, tada samo iznosimo činjenicu da, nanivou mišljenja, predstava koja se formira kao pred-odreñenje, ali i (nakna-dni) uvid, odnosno nekakvo post-odreñenje, koje sledi iskustvu ili iskustvimau domenu značenja singularnih iai-jedinica (bilo tehnika, bilo kate ili kata),postoji težnja ka punoj i potpunoj identifikaciji dva, ipak meñusobno ne pot-puno podudarna pojma odnosno značenjska polja: iai-tehnike i iai-kate. Ta jetežnja legitimna, i to ne samo s obzirom da se uspostavlja gotovo po auto-matizmu, prvenstveno iz razloga što je uvid u iai-tehniku ne samo posredo-van, nego i, da radikalizujemo osnovnu zamisao, uslovljen prizmomposmatranja odnosno vizusom – koji je prezentovanje, viñenje, ali i jestenje ibivanje u kati, kao kata i kroz katu.

201

Iai-tehnika se poima kao (iai) kata i u vizusu ekspresivne ravni, odnosnou domenu predmetno-prikazivačkog plana ove umetnosti. Kreator u iai, madase bavi kanonizovanim i ka standardizaciji upućenim vidom ekspresije, uko-liko se na umu ima iai-do kao uža struktura, dakle ne kao praksis učenja, vež-banja ili usavršavanja, već „iai kao iai“, a pogotovo ako se, čak i konotativno,podrazumevaju opservatori (ili samo jedan opservator), bez dvoumljenja, ponepisanom pravilu i analogno vekovima ustoličenoj praksi, demonstrator kate,odnosno kata (s obzirom da je trajanje izvoñenja jedne kate vremenski dostakratko) – odlučuje se za prikazivanje kate. Na nivou pojavnih oblika, to se ma-nifestuje kao model – prikazivanje kata, samo kata i isključivo kata, na de-monstracijama, manifestacijama ili pri svakodnevnom, uobičajenomprezentovanju i prikazivanju iai, iza čega, verujemo, ne stoji svesna odluka,koja je nešto više uslovljena usvajanjem pozitivne tradicije i regulacije „pra-vila ponašanja“, koji podrazumevaju kate kao jedini legitimni ekspresivni vidkada god je u pitanju vežbanje sa intencionalnim diskurzivitetom – „ka spo-lja“ ... a ponajviše je uslovljena (odluka za katu/kate) sistemom uvida koji surezultirali spoznajom da je iai-do, u svojoj biti, iai-kata, kontinuum i konti-nuitet, višestrukost pojedinačkih formi koja tek ustoličuje celinu (kate).

Sa druge strane, moguće je, u okviru (svake) kate, odrediti njene činioce– parcijalne elemente odnosno tehnike. Ono što ih čini katom, a ne grupom iliserijom tehnika, je njihovo tumačenje, sintetički tretman, polimorfni i poli-centrični smisao, koji one konstituišu u svojoj nadparcijalnosti i nadsigurno-sti – u kati. Sve pomake značenja i stepene prekôdiranja, koje time ostvaruju,imaju da zahvale prvenstveno, ako ne gotovo i jedino tome, da im je indivi-dualitet redukovan analogno stepenu „katičnosti“ (mada ova kovanica nijeznačenjski uvek najopravdanija), i, što valja akcentovati, tek nadstruktura –kata (u iai-do, naravno), u znatnom stepenu, ali nipošto samo u ovoj marci-jalnoj umetnosti) inauguriše strukturnost odnosno uspostavlja strukturnuuslovljenost svake tehnike, shvaćene i kao singularnost i kao jedinične celine.Dokaz ovome, doduše indirektan, valja tražiti i u činjenici da ista tehnika, je-dinična (dok nije uvrštena i kanonizovana u katu) u različitim katama ili narazličitim mestima u kati ima drugačije, pa i znatno (sve do nivoa raznorod-nosti ili čak i drastičnije suprotnosti) različit raspored, način izvoñenja, tu-mačenje, poimanje i značenje, sistem povezivanja sa prethodnom i sledećomtehnikom, mesto u okviru (te) kate, početnu i završnu poziciju, energetski ba-lans i tok pokreta. Na suptilnijem nivou izvoñenja, i ne postoji jedna tehnika(koja je, sistemski i klasifikacijski, jedna, singularna jedinična tehnika), većima onoliko varijanti, verzija, tumačenja i načina izvoñenja i prezentovanja,koliko se ona puta javlja u kati, odnosno u svim katama. Prvobitni oblik, obliku kome je prvi put učena, van kate i pre kate, što je ovovekovna metodološkakonvencija savremenog iai-do, u skladu sa „analitičkom metodom“, samo je„početni impuls“ za tehniku, inicijalni vid tehnike, a nipošto tehnika sama, jerse u toj formi, u formi posebne parcijalne jedinice, nikada neće pojaviti, ni ujednoj kati. Podreñenost, metodološka i strukturalna, pojedinačnih tehnika

202

(analognim) tehnikama u kati je, i ovime, ne samo ustoličena nego i potvr-ñena, i s obzirom da kata uvek denotativno znači viši nivo, kvalitetnije pre-zentovanje, suptilnije izvoñenje i polimorfnije tumačenje, kao i polivalentnijesemantičko polje.

Pogrešno bi bilo pretpostaviti da učitelji, majstori, sledbenici... iai imajusamo maglovite predstave ili primisli o mestu, ulozi i značenju kate u okviru(ipak) nešto šire strukture kompletuma iai-tehnike, shvaćene kao sve posto-jeće znanje na pojavno-ekspresivnom nivou ove umetnosti. Naprotiv, vero-vatno je već konstituisana svesnost o kati i za katu. Pledoaje za katu početnaje metodološka opštost, koju imaju prilike da čuju i slušaju svi učenici i sled-benici iai-do, svih postojećih škola, stilova, pravaca, verzija, tumačenja...

Umreti se može na mnogo načina.Ali moraš pronaći način na koji možeš da živiš.

(Marko Aurelije)

203

Ta volja me odmamila od boga i bogova;ta šta bi bilo da se stvara kad bi tu bili bogovi?

(Niče)

IPPONME

Početna, prva ili uvodna kata iai-do je Ipponme kata (sve su kate, inače,označene numerički, rednim brojevima od jedan do jedanaest). Pored osno-vnih elemenata, uvodnih i završnih, osnosno razvojnih faza izvoñenja svaketehnike, koje su, po pravile, zastupljenje u kati kao celini (ponovićemo nazivetih faza: kiritsuke, nukitsuke, chiburui i noto), ova kata sadrži tri tehnike: prvaje jedinična, izvedena ispred tela, (koja je istovremeno i kiritsuke, što je do-minantni princip u iai); druga tehnika je dvoručna, upućena u donju regiju; atreća je meditativno orijentisana (takoñe ustoličeno pravilo u iai), sporija, saprefinjenim pokretom, jednoručna, ispred tela (zanshin). Ovakav spoj odno-sno energetsko i tokovno razvijanje, progrediranje i usaglašavanje tehnike,očigledno predstavlja metodološki početak, jer se radi o doista elementarnimtehnikama.

Smisao Ipponme kate je razvoj, početna i planirana ekspanzija, „probase prostor“ odnosno uspostavlja se vrlo ograničena sloboda katane da se kreće„u pravcima“. Kako je kretanje elementarno, leva noga ostaje u klečećem po-ložaju (što je odlika školske i bazalne tehnike), stvarni raspon isprobavanja iispitivanja je ograničen, pa čak nije ni osobito širok – naprotiv, jedva da je pro-storno uopšte uspostavljen.

Simbolički, ovo je „kata deteta“ koje još nije „prohodalo“. Ovo su ti prvipokušaji, nesigurni, i zato ograničeni, programirani i unapred predviñeni,predstavljaju stepenice ka odrastanju ili samostalnosti ili „put u svet“ odno-sno spoljašnjost ili „ne-ja“. Po ovim odlikama, ovo je ekstrovertirana kata,elementarnog ekspanzivnog toka, stabilnog i, takoñe elementarnog balansa.

U klasičnoj numerologiji, broj jedan je simbol uspravnog čoveka, pri-marno izvorište i ishodište svega postojećeg („Bog je jedan...“).

204

Ljudi bez duha čak i ne pretpostavljaju, da nešto kao što je duh uopšte može postojati.

(Šopenhauer)

NIHONME

Kata sadrži znatno više pokreta odnosno tehnika od prethodne, u odnosuna koju bi trebalo da predstavlja metodološki evolutivni razvoj. Ekspanzija,izražena brojem tehnika, očigledno je naglašena. Na kvalitativnom nivou, dvesu centralne tehnike koje se rade uz pomoć druge ruke, što barem stavlja u za-grade samostalnost i emancipovanost singularnih tehničkih jedinica, naročitoovih. Druga vidljiva odrednica kate je to da su svi elementi izvedeni put na-pred i da su u centralnoj srednjoj liniji, u različitim nivoima.

Kata je očigledno prerasla puko preispitivanje i elementarno samoispiti-vanje. Tehnika onoga koji je izvodi je u „dilemi“, pa čak i u tenziji izmeñu slo-bode pokreta (mišljenja, delanja, odlučivanja, stvaranja...) i očigledneneusaglašenosti sa znatnijim pretenzijama. Ekspanzija u ovoj kati nema ana-logno pokriće u diferenciranosti i duhovnoj utemeljenosti, koja je samo anti-cipirana, ili, u najboljem slučaju, pretpostavljena.

Kata simbolizuje mladalački uzrast: polet, entuzijazam, razvoj. „Zagu-šena“ je nestrpljivošću i neusaglašenošću, neravnotežom koja nije tehničkaveć saznajno-iracionalna, modulirana kao predmet mišljenja o kati i u kati.Nedovoljna prostorna rasprostranjenost i redukcija, kao i koncentracija najednu liniju, ukazuju na put – stazu, liniju, crtu... koje su jedini mogući mo-deli kretanja bića i njegovog znanja kojima su „porasla krila“, što nije praćenoodgovarajućim životnim i marcijalnim iskustvom.

Broj dva je, po numerologiji, simbol sukoba, suprotnosti, pradeobe, ele-mentarne dijalektike. Sa brojem jedan formira prvi binar.

205

Čovek saznanja mora ne samovoleti svoje neprijatelje,

on mora moći da mrzi i svoje prijatelje.(Niče)

SANBONME

Sanbonme kata je završna forma prve trijade, koja se kvalitativno i su-štinski razlikuje od prethodne dve kate. Na pojavnom nivou, Sanbonme činijedan skok, sa naglašenim zanshinom u završnici. Rastegnutost ekstrema iz-bija u prvi plan: distinkcija skoka i mirovanja još uvek upućuje na dualnost(izmeñu njih), dok u meñuprostoru nema ničega, barem u pojavno-ekspresiv-noj ravni. Ova ideja je upotpunjena „skokom“, napuštanjem podloge, ili zem-lje, ili „izvora života“. Na fizičkom nivou, znatan je napor uvežbati ovaj skokizveden iz seiza položaja, te usvajanje ove kate predstavlja više uloženog trudai viši nivo uvida od obe prethodne kate.

„Zbunjuju“ prividna elementarnost i vrlo mali broj zastupljenih tehnikau njoj. Asocijativno-saznajno posmatrano, to je samo pojavni oblik dualitetaspoljašnjeg modela i značenja, odnosno, radi preciznosti, prvog ili početnognivoa simbolskog značenja, koje kata, pa čak i najelementarnija, podrazumevabarem nekoliko. Ekspresivnost kate je direktna i neposredovana; upućuje nadejstvo, delanje i aktuelizaciju, ovde i sada, tako i samo tako, „jedan korak dabi se završilo“, ili, zenovskom terminologijom, „skok u bunar“ što simbolišebezdan, nesigurno, neizvesno, onostrano.

Poenta kate je „boravak“ u vazduhu ili, tačnije, kratkotrajno bivanje uvazduhu, izlaganje „visini“ odnosno trenutni prodor u „nezemaljske“, na-dčulne i nadiskustvene sfere egzistencije.

Tri je simbol božanskog, duhovnog, intelektualnog reda i zakonomer-nosti; broj neba i uzvišenost.

206

Loše se zahvaljuje učiteljuako se doveka ostane samo učenik.

(Konfučije)

YOHONME

Yohonme je početna kata druge trijade, kompleksna po ustrojstvu. Pred-stavljala bi, na metodološkom nivou, evolutivni razvoj tehnika zastupljenih uNihonme kati. Kata je prostorno razvijena, dvodelno sliveno komponovanaod (početnih) jednoručnih tehnika, posle kojih slede tehnike gde i druga rukadodiruje sablju, koje (tehnike), u svom značenjskom sloju, uvek i kao po pra-vilu, podrazumevaju meditativnu vokaciju. Raspon je znatan, energetski i teh-nički, a broj tehnika gotovo maksimalan. Kata pretpostavlja razuñenost irazvojnost, a na simboličkom nivou ona konotira „čoveka koji biva“. Na lu-cidnijem nivou, to je „dete koje se igra“, ovoga puta ne ispituje svet izvan vla-stitog sopstva, jer se u „ne-ja“ već dosta dobro snalazi i orijentiše, što kata,naravno implicira na tehničkom nivou značenja i važenja. Ova pretpostavlje-nja sigurnost, izvesnost i postojanost u domenu delanja, što sugerišu manje,suptilnije i vrlo zakonomerno projektovane promene pravca, analogno kojimabi se moglo dedukovati, korak-po-korak, separatni smisao i značenje spojasvakog pravca i svake tehnike, linije i „razloga“ toka, od pravca do pravca, pai usmerenje faza tehnike.

Četiri je svetski simbol – četiri strane sveta, četiri Elementa, kao i sveo-buhvatnosti i opštosti, čulnog i završenog (elementarno ustrojstvo).

207

U onome što se naziva filosofijom umetnostiobično nedostaje jedno od dvoga:

ili filosofija, ili umetnost.(Fridrih Šlegel)

GOHONME

Gohonme kata uvodi u praksu i aktuelizuje novu grupu tehnika,„ekstremnije“ vokacije i naprednijeg tumačenja, čija je osnova „tehničke“ ute-meljenost, i u energetskom balansu, pa i protivrečnom (na fizičkom planu po-stojanja), neuobičajene, složenije, neočekivanije... determinacije. Dominantnoje kretanje sablje u prostoru i kroz prostor sistemom opozita i suprotnosti, pre-lazaka i vraćanja, energetskih i pokret-tokovnih „naprezanja“. Time se, na ele-mentarnom nivou, „ispituje katana“, čija je sloboda kretanja znatno veća(naravno, strogo uslovljena i kanonizovana u tehnici). Kata je, pri pokušajuizvoñenja dinamičnija i ne samo da podrazumeva, već i zahteva naglašenu fle-ksibilnost, „popuštanje“, „prilagoñavanje“ u prostoru i pravcu izvoñenja.

Gohonme je dosta zatvorenija i završena forma, i zahteva majstorstvo udomenu sebe same. Iskustvo prethodnih kata, makar i kondenzovano, nije ustanju da predstavlja most ka transformaciji u elemente ove kate. Naizgled, ašto je na tehničkom nivou drastično, ona ne predstavlja uvertiru za narednekate. U formaciji prvih devet kata (tri trijade po tri kate), ona je srednja, peta,centralna forma – prethode joj četiri kate i slede još četiri, predstavlja svoje-vrsnu samodovoljnost. Na promišljenijem nivou vežbanja, ovo je gotovo begu ezoteriju, koja to na prvi pogled i nije. To nije tehnička niti naglašeno zna-čenjska ezoterija – kata simbolizuje „divljaka u ritualnom plesu“, otkrivanjespoljašnjeg kroz otkrovenje, sa savršeno izbalansiranom ekstrovertnom i in-trovertnom dimenzijom ekspresije i kreacije.

Pet je simbol spoja nebeskog (broj dva) i zemaljskog principa (broj tri),elementaran i početni, simbol pet Elemenata, pet čula, predstavlja čoveka saraširenim rukama.

208

Visoka duhovna kultura nas dovodi dotleda nas interesuju još samo knjige, a ne više ljudi.

(Šopenhauer)

ROPONME

Završna kata druge trijade, Roponme, prva je forma koja obuhvata i pre-lazak iz niskog položaja (podreñenost, pokornost, poniznost, ali i mudrost,čednost, početnost, neuznemirenost...) u viši položaj (simbolički: osvešćenje,samoosvešćenje, napredovanje na lestvici individualne psihološke evolucije,„kičma“ emancipacije, ekspanzija unutarnjeg znanja ili introvertno orijenti-sanih uvida...). Na tehničkom nivou, kata se prostire u dva pravca – napred inazad – sa ukazujućom činjenicom da se pri izvoñenju tehnike unazad nekreće pogled za njom. Elementarno značenje ovog je usmerenost „ka napred“.Kada metodološki zahtev traži ravnotežu („jedan korak napred – jedannazad“), tada se involucija ukida uskraćivanjem pogleda (oduzimanje i negi-ranje važnosti i, u krajnjoj liniji, punog postojanja). Tehnički, kata ima dostasložen, obrnut i naizmeničan tok pokreta, koji uslovljava znatne prelaze ene-rgetskog balansa, o kojim se mora formulisati svesnost, i koji se, na nešto na-prednijem niviou, mogu i moraju kontrolisati.

Simbolički, kata je „halucinogeno posrtanje“. To je gubitak fizičkih, čul-nih i materijalnih orijentira, i stupanje u svet u kome ne važe uobičajene za-konitosti i pravila svakodnevnog „tehničkog“, odnosno (u prenosnomznačenju) zakoni materijalno-čulno egzistentne stvarnosti. Meñutim, prodoru nematerijalnost i eteričnost je postulirana tek na nivou cilja, i to dosta dale-kog, i na osnovnom nivou značenja, ova kata o tome ne progovara, izuzev,možda u nagoveštajima.

Broj šest je simbol „dva neba“ (dva broja tri), potencirane i naglašeneduhovnosti, letargičnosti, astralnosti, netemeljitosti i imaginativnosti.

209

Kome je Ništavilo logično,njemu je sve logično.

Kome Ništavilo nije logično, njemu ništa nije logično.

(Nagarñuna)

NANAHONME

Početna kata treće dijade je Nanahonme, koja i počinje i završava se uvisokom (uspravnom) stavu. Ovakav prostorni raspored elemenata kate pred-stavlja novinu i značajnu promenu u odnosu na osnovni obrazac prethodnihkata. Kata je samo naizgled jednostavna, i obuhvata elementarnu tehniku, alisamo pri spoljašnjem posmatranju. Izvoñenje kate zahteva nadtehnički nivo,i zato je nivo u njoj zastupljenih tehnika samo naizgled elementaran na po-javnoj ravni, naizgled vrlo jednostavan. Počev od nivoa znanja ove kate, umet-nik iai-do poznaje i izvodi „tehniku bez tehnike“ ili „tehniku koja više nijetehnika“.

Kata simbolizuje onirički ili osnovni elemenat: trenutno nastupanje snaili ulaska u imaginarno, nadčulno, nadiskustveno... Klasičnom zenovskom ter-minologijom, to je trenutak nastupanja Satori, trenutak ulaska u iskustvo pro-svetljenja, što je ne samo po definiciji, nego i analogno individualnojempirijskoj dimenziji ovog vida iskustva, najdominantniji vid individualitet-nosti jestenja singularnog bića, i kao mislećeg i kao doživljajnog subjekta.

U sistemu gradacije kata, tom i takvom iskustvu se pridaje dominantni,ali ne apsolutni značaj, jer će počev od narednih kata, metafilosofska idejnamatrica ovog sistema, početi da „progovara“ i o drugim transcendentalnimiskustvima bića, čoveka, i to shvaćenog ne samo kao individualitet.

Broj sedam (u ovoj gradaciji) simboliše koheziju vremena i prostora, ipredstavlja elementarni spoj broja tri, koji simboliše duhovno, i opšteg, sve-tovnog, čiji je simbol broj četiri. Sedam dana traje jedan mesečev period,sedam je dana u sedmici (nedelji)...

210

Nema dobrog stila bez mudre glave.(Kvintilijan)

HAPONME

Kata je formirana kao naizgled elementarni spoj meditativno orijentisa-nih elemenata, sa vrlo malim brojem tehnika (jedna !?). Početak (kiritsuke) je,meñutim, razlikuje od svih ostalih, jer je, na tehničkom nivou, drugačiji popravcu od svih dosadašnjih – ide naglašeno put dole, što je potencirano i po-ložajem tela (kretanje ka dole).

Kata ovaploćuje san, snovnost i snevanje, ali ne ulazak u san ili napu-štanje sna, već putem apstrakcije i stavljanja u zagrade prelaznih stanja, usto-ličuje (samo) osnovnu pretpostavljenu kategoriju – san, kao jedinu važeću. Tonije san otvorenih očiju, niti san sa poznatim detaljima, san „dešavanja pret-hodnog dana“ - naprotiv; to je nesputano lutanje i lebdenje u sopstvenim ne-svesnim strukturama koje ništi granice realnost i nerealnosti, mogućeg inemogućeg, željenog i ostvarenog... što je, po definiciji, jedna od funkcija iodlika sna. Specifičnost ovog sna je elementarnost, zadržavanje pri (osnov-noj) tački, uvoñenje koncentracije i usmeravanja u tako fluidan i nestalan fe-nomen kao što je san. Bit kate cilja na snovnost, na princip sna, na ono u snui u snovima što je izvan slike i izvan imaginacije, što je epifenomen u odno-šenju prema snu, a što pre pretenduje da bude „san svih snova“ nego „bitaksna“.

Osam je broj najopštije, apolutne ravnoteže; predstavlja broj svih gla-vnih i sporednih strana sveta; asocira na udvostručavanje zemaljske sveo-buhvatnosti.

211

Bilo zrno peska, ili stena,oboje padaju u vodu.

(Nepoznati pesnik, Japan, 14. vek)

KYUHONME

Kyuhonme je završna forma treće trijade, kraljevska kata koja ima nu-meričku vokaciju (tri puta tri je devet). Mada sve kate podležu numerološkomtumačenju i konotativno podrazumevanju numerologijski značenjski sloj,barem u poimanju i tumačenju, ova nam kata tu svoju dimenziju prikazuje kaoelementarnu ili početnu pri njenom tumačenju ili odgonetanju. Na tehničko-prostornom nivou, očigledna je činjenica da sablja zauzima jedan pravac (kosoiza tela, u početnom položaju), kojega zadržava i u drugoj tehnici, pri čemutelo menja perspektivu i vizus, odnosno prilagoñava se „pravcu sablje“ i usa-glašava se sa njim (ili njom). Po toj odlici, ovo bi bila kata prvenstveno ekstro-vertne vokacije, ekspanzivnih pretenzija specifične vrste, jer je kretanje ipakoko sopstvene ose, što upućuje na postojanje „jezgra“ ili strukture „u“ i „unu-tra“, ili barem analognog kamena-temeljca koji je statičan ili nepodložan pro-meni, pri čemu upućuje na „držanje sopstvenog života (u) sopstvenimrukama“, a u domenu značenja nademocionalnog doživljaja, metaforički, tesu ruke ipak „krvave“, blede od stezanja i od znanja, od tragedije i lepote pro-laznosti.

Sablju izvlači jedna ruka (standardno za kiritsuke), dok je u drugoj teh-nici drže obe; kao da je jedna ruka „dala“, „donela“ ili „vratila“ sablju (i) dru-goj, stabilizovala je, „primirila“ ili „prizemljila“. Simbolički, ovo značipovratak iz Satorija, iz stanja transcendentalnog iskustva, u predele čulne imaterijalne realnosti, pre ontičke nego gnostičke, i taj povratak je uvek „vra-ćanje“ i „okretanje“ (od sebe bivšeg ili sebe sadašnjeg?!).

Devet je poslednji (jednocifreni) broj u nizu, istovremeno oznaka sjedi-njenog kraja i početka; prvi umnožak (kvadrat) broja tri (tri puta tri) označavamaksimalno potenciranu duhovnost, obuhvata prvi potpuni ciklus trijade.

212

Pojam „onog sveta“, „istinskog sveta“ je zamišljenda se izgubi cena jedinom svetu koji postoji,

da ne preostane nikakva svrha, nikakav razbor, nikakav zadatak za našu zemaljsku stvarnost.

(Niče)

JUPONME

Juponme je takoñe kata elementarne (i malobrojne !?) tehnike. Predo-minantna i natkriljujuća joj je projektivno-asocijativna funkcija, koja, para-doksalno, podrazumeva rastapanje oblika, rastvaranje imaginacije razlaganjesaznajne i kognitivne dimenzije jestenja ljudskog bića i, naravno, ne samonjega. Direktna je simbolička asocijacija koja ukazuje da je „sve“ asimilovalo„jedno“ i da je došlo do pomirenja, do nestanka pojmovne i sadržinske dis-tinkcije izmeñu opšteg, pojedinačnog i konkretnog (na čemu insistira evrop-ska filosofska tradicija, počev od Hegela).

Kata nudi nediferencirano, sinkretičko, nerazlučeno i nerazlučivo (i, pi-tamo se, samim tim, da li je to autentično transcendentalno) iskustvo koje,nakon vlastitog ustoličenja koje je, kao po pravilu, samoinicijacija, nudi si-stem razobličene sinestezije svih modaliteta čulnosti, koja podrazumeva ne-slućene i znatne pomake – eksterioraciju čulnih dimenzija. Govori, naravno„duhovnim“ čulima, o sveobuhvatnom iskustvu identiteta bivstvovanja i ne-bivstvovanja. Rezime ili zaključak kate, ukoliko je i o takvom modusu njenogznačenja ili „promišljanja“ opravdano i smisleno govoriti, četvoropunktno jeustrojstvo ontičkog iskustva, koje poznaje i može da podrazumeva bivstvobića, bivstvo nebića, nebivstvo bića i nebivstvo nebića, što je dosta radikalanzaključak za noetičku stvarnost kate primarno iracionalnije i imaginativnijevokacije.

Deset je elementarni zbir prva četiri broja (1+2+3+4), označava povra-tak jedinstvu nakon (mnoštva) prvih devet brojeva; simbol je života i smrti injihove mene; rasprostranjen je: dekadni sistem, deset prstiju, deset božijihzapovesti...

213

Kako bih podneo da budem čovek,kad čovek ne bi bio i pesnik,

i odgonetač i izbavitelj slučaja?(Niče)

JU IPPONME

Završna – poslednja kata ovog sistema je istovremeno kata sa samo jed-nom i to najelementarnijom tehnikom. Na tehničkom nivou, to je ostvarenjedugotrajnog sna drevnih majstora, da je na kraju vežbanja, rada, saznanja, ži-vota... na stazi marcijalnih umetnosti, ista elementarnost, jednostavnost, pri-marnost, nezagañenost, čednost, nezatrovanost iskustvom... kao i na početku,i to samom, početku življenja – naročito početku življenja života marcijalnogumetnika, odnosno, preciznije: šegrta (u početku, naravno). To je svojevrsnanegacija prostora i smisla značenjskog polja, fenomenalnih i povesnih oblikakoji su (bili) izmeñu dve tačke: početka i završetka, a što je, de facto S V E –ceo život na stazi i kompletum saznanja u i o marcijalnim umetnostima, ali io izabranoj marcijalnoj umetnosti. Ovo i ovakvo tumačenje predstavlja svo-jevrsnu intencionalnu negaciju ontičkog smisla i suštastvene datosti svega štojeste – uže strukture življenja i jestenja bića u marcijalnoj situaciji (marcijal-nim umetnostima), kao i (idejnu) negaciju marcijalnosti i estetičnosti samihtih umetnosti, pa čak i njihove umetničke (što znači: kreativno-ekspresivne)dimenzije.

Negiranje, ukidanje (ili barem stavljanje u zagrade) upita o smislu i isto-vrsnošću forme vežbanja i bivanja na samom početku i na definitivnom kraju,samo je formalna pretpostavka. Ozbiljniji uvid svedoči da „tehnika početka“i „tehnika kraja“ samo po pojavnom, spoljašnjem obliku teže identitetu. Me-ñutim, način izvoñenja, smisao, „znakovi i značenja“, tumačenje, vrednova-nje, poimanje... se kvalitativno razlikuju koliko i „nebo i zemlja“, ili, lucidnijei, nažalost, tačnije, kao početak i kraj.

214

Sve veliko nastalo je u samoći.(Kjerkegor)

JU NIHONME

I posle kraja postoji kraj, naravno.Ju Nihonme je dvanaesta klasična iai-do kata; završna i istovremeno „do-

vršena“ forma; simbol savršenstva koje odlikuje celovitost, završenost.Broj dvanaest ima posebno mesto u simbolici i simbolologiji velikog

broja mitologija i mitologema, magijskih i religijskih sistema u svim starimcivilizacijama i u svim kulturama. Astronomsko znanje drevnih naroda je poz-navalo dvanaest nebeskih tela u Sunčevom sistemu; dvanaest je meseci u go-dini, odnosno ceo godišnji ciklus (puna rotacija planete oko Sunca) setradicionalno i po ustaljenoj konvenciji deli na dvanaest meseci, koji ne koin-cidiraju u potpunosti sa mesečevim menama... Obilje je konkretnih primeraza egzemplifikaciju.

Ju Nihonme je „ezoterična“ kata per se, „onostrana“ po svojoj unutra-njoj poruci. Metodološki, predstavlja metamodel ili spiritualni obrazac (pat-tern) stupanja u prazninu. Simbolički, odražava, reflektuje, „podražava“primarni budistički princip Wu Wei. Pored osnovnog značenja „ništenostisveta fenomena“ illi „fenomenalnog sveta“ (shvaćenog kao binarnog opozita„noumenalnog sveta“ ili „sveta noumena“, da koristimo kantov pojmovni in-strumentarijum i terminologiju), Ju Nihonme podrazumeva/konotira stupanjeu prostor, osvajanje prostora „s onu stranu“. U klasičnoj zenovskoj termino-logiji: trenutno stupanje u Prazninu (Sunjata), i to u njen decidno odreñeni„sloj“ (termin koristimo u nedostatku preciznijeg). I to ne stupnjevito, poste-peno, nego „skokovito“ stupanje, putem „kvantnog skoka“ (što je metafori-čna asocijacija, naravno) u decidno odreñene „slojeve“ Praznine: u „Prazninuod svojstava“ i u „Prazninu od dejstava“. Mada klasični majstori tradiciona-lnog zena govore o (nekih) 17 ili 18 nivoa ili stupnjeva Praznine, osnovni„spoljašnji“ i osnovni „unutarnji“ sloj/nivo su areal „postignuća“ unutarnjeporuke (busshin) kate. I tada, i samo tada, umetnik – majstor koji je u potpu-nosti razumeo i ostvario cilj kate, doživljava transcendentalno iskustvo „poi-stovećenja“ (unio mystica) sa Prazninom, kao „pravom suštinom svegapostojećeg“, ali i sa samim sobom, i u magnovenju spoznaje svoju „pravu pri-rodu“, koja je u identitetu (i) sa Prazninom i sa Ništenošću. Na delu je prakti-čni, ateorijski „spoj“ unutarnjeg i spoljašnjeg; ideje i smisla; „forme“ i„suštine“ (usuñujem se da, ovom prilikom, na ovaj način koristim oba pojmakoji su i zastareli i odavno prevaziñeni u savremenom filosofskom mišljenju).

„Postignuće“ predstavlja istovremeno i (samoukidanje).„Ko ugleda Kamen Mudrosti, njega više nema“.

215

Sada si tu.Presahnuo kao prazna boca, bez vatre.

Prekaljen, znaš samo za svoje ruke,da donose ljudima smrt.

Dve ruke je sve što si sada.(Ashida Kim)

NINJA - RATNICI SENKI

I

Početak uvida u fenomene ninja i ninjutsu pripada literaturi, kao jedinomiole ozbiljnijem izvorniku, pa tek onda filmu, koji je u vizus posmatranja pro-jektovao najpovršniju, najpojavniju i primarno netačnu, lažnu dimenziju temakoje su predmet našeg razmatranja.

Svetska literatura posvećena ovoj oblasti, u kojoj su gotovo podjednakozastupljeni autori i japanske i nejapanske narodnosti, boluje od univerzalneboljke koja prati kompletnu literaturu o borilačkim veštinama: to je neozbilj-nost i površnost pristupa, obilje lažnih i isfabrikovanih tema, kičerski tretmani reklamerski pristup, čiji je cilj da zagolica maštu i, na taj način, na kraju,nakon lažnih snova o „moći ninja“, ostavlja prilično gorak ukus poraza uustima, elementarnu neobaveštenost i istorijsku nezasnovanost, obilje netač-nih i meñusobno kontradiktornih podataka. Dobar deo literature je, sa anali-tičko-kritičke tačke posmatranja, neupotrebljiv. U njemu se pominju „tajneninja“, sposobnost letenja, moć nevidljivosti, služba kod Šoguna... što pred-stavlja spoj prizemne literartne imaginacije i legendarističke publicistike, ni-malo plodan.

Ako literaturu posvećenu borilačkim veštinama posmatramo kao gene-ralnu oblast, tada je opravdano i smisleno utemeljeno izneti tvrdnju da, u do-menu kičerskog, banalnog, diletantskog, laicističkog i nadasve lažnog inevrednog elementa, koji u njoj preovlañuje, jedino je literatura posvećenekung-fuu do te mere zagañena kič-fenomenima kao produktima elementarnekič-svesnosti kod autora i pretpostavljenih konzumenata, koja (zagañenost)čak na momente i prevazilazi onu literaturu koja je posvećena ninjutsu, moždačak i iz razloga što je ova potonja nešto hronološki mlaña, ali, imamo osno-vanog razloga da sumnjamo, da će, u toku svoje brže i dinamičnije „evolu-cije“, postići taj stepen univerzalne nevrednosti, reflektovane u iskrivljenomogledalu kiča i laži, kakav trenutno ima kung-fu.

Na ovu analogiju nas upućuje i filmska produkcija, čiji komercijalno ibanalno orijentisani deo, posle više od jedne decenije zloupotrebe kung-fuana filmskom platnu, poslednjih godina skicira naivne legende o „tajnim špi-junima“ i o „nepobedivim ratnicima“ - ninjama.

217

Bioskopske dvorane velikih evropskih gradova gde se prikazuju avan-turistički filmovi ninja-tematike su izuzetno dobro posećene – to važi pogo-tovo za velike centre – Pariz, London, Amsterdam... Profil publike – gotovoidentičan onom koji posećuje kung-fu filmove, a koji je u potrazi za „novimsenzacijama“, a nañe se i po neki zalutali radoznalac, kome već posle neko-liko kadrova bude jasno o kakvoj se tu vrsti „filmskog ostvarenja“ radi.

Pred analitičara se postavlja pitanje – šta to nude ninja-filmovi, komežanru pripadaju, kakve su im estetičke vrednosti i koliki im je stepen preten-cioznosti i nivo aspiracija. Po estetičkim kriterijumima, ova se produkcija svr-stava meñu prosečnu ili nižerazrednu kung-fu tematiku, banalnijeseksi-komedije i naglašeno nižerazredne avanturističke i kriminalističke fil-move, što će reći da se nalazi pri samom dnu kvaliteta, što nipošto ne značikvantiteta ili posećenosti, a što tumačimo kao pravilo sa malo izuzetaka kadgod je predmet razmatranja kič, bez obzira na njegov pojavni oblik – u ovomslučaju – ninje i ninjutsu. Jer, šta prezentuje ninja-film: maskirane i prerušenejadnike dostojne sažaljenja, ne samo jednoznačnu, već i preko granica smi-slenosti pojednostavljenu fabulu, najpovršniju legendaristiku... ali i, što je zaposetioce ovakvih filmskih predstava dosta relevantno – nikavu ili do novoasmešnog banalizovanu tehniku ninjutsu, kao oblandu za laž koja poprimaoblike kontinuiteta, jer je redak neki element ovih filmova koji nije lažan, anivo i kvalitet te lažnosti ga nepogrešivo uvode u prostore kiča, i to onog lo-šijeg, banalnijeg i agresivnijeg.

Teško je poverovati da se za jednu ovako obimnu produkciju ne nalazini reč pohvale ili barem opravdanja, ali, dok su pojedini, retki kung-fu filmovii prikazivali, samo na momente, nešto kvalitetniju tehniku kung-fua, i timemožda „iznuñivali“ nekakvo opravadanje, naravno u rastegljivijem vredno-snom sistemu površnijeg gledaoca ili mlañeg konzumenta, što je takoñe pra-vilo za posetioce ovih filmova, dotle filmovi ninja-tematike ne nude ništa odninja-tehnike, do li pogrešnu improvizaciju, koja film uvodi u prostore otu-žne komedije, koja kod iole upućenog gledaoca ostavlja utisak moralne bede,kao i dubokog i trajnog sukoba sa dobrim ukusom, ali i smislom.

II

Iz ovog uvoda se gotovo automatski dedukuje zaključak: primarni zada-tak prvenstveno tokom ovog poglavlja, ali i tokom celog izlaganja, mora dabude: borba protiv neistine i pogrešnih informacija, nepotpunih tumačenja...kao prvi preduslov da se stupi u istinitije i realnije, činjenički i istorijski za-snovane prostore saznanja o ninjama i ninjutsu. U ovoj tvrdnji koristimo per-fekt, da bismo ukazali na stvarnost: danas – ninja više nema. Ovo valja shvatititako da je originalna, ortodoksna veština ninjutsu, posle više od četiri veka„zlatnog doba“ i odreñenog perioda stagnacije ukinuta, nestala je sa istorijskepozornice... a ono što u 20. veku nosi naziv ninjutsu, predstavlja fenomen koji

218

doduše ima odreñeni kontinuitet sa autohtonom i autentičnom ninjutsu, i tosamo istorijski i kulturni kontinuitet, ali je, de facto, skup pojavnih oblika kojije pretrpeo niz kvalitativnih transformacija, a naročito redukcija, tako da muje suština promenjena, pristalice trenda modernizacije bi rekle: adaptirana nasavremene uslove, što znači da kao predmet posmatranja imamo ninjutsunekad i ninjutsu danas, kao ne samo vremenski diferencirane, nego i kao raz-ličite i raznorodne fenomene. Na delu je, ipak, diskontinuitet izmeñu ninjutsunekada i ninjutsu sada.

Medotološki instrumentarijum se, dakle, bavi prvenstveno mitovima, le-gendama, istorijskom stvarnošću... a mnogo manje je fakticistički zasnovan,a što je jedini smisleni put uvida u teme koje su predmet promišljanja i raz-matranja. Jer, nastanak ninja je mitski, što važi i za poreklo njihove veštine.Oni su živeli i postojali prvenstveno u domenu literarnog, legendarnog, u do-menu tradicije usmene literature, koji su ostavili i pisani trag o njima, ali i udomenu političke istorije srednjevekovnog Japana, kao element kulturnog mi-ljea i kulturne tradicije.

III

Gotovo sve veštine ninja koje su bile u upotrebi vekovima, a koje je prak-tično orijentisani duh ninja usavršio gotovo do neslućenih razmera, nisu ni-pošto „jedinstvene“ niti „tajne“, kako bi u to hteli da nas uvere pojedininestručni autori - bilo literature, bilo filmova. Naime, najveći deo veština jeasimilovan u praksi ninjutsu iz bogate baštine drevne kineske kulture, i zadr-žao se u ortodoksnom ili modifikovanom obliku, ali je moguće pronaći baremosnovnu istorijsku genezu ovih oružja, veština, umeća, znanja... Pored oči-glednih evolucionističkih i difuzionističkih dokaza, uvid u izuzetno bogatusvetsku ratničku baštinu i oblike oružja i njegove upotrebe poznate iz istorijecivilizacije, ukazuje na mogućnost komparacije i utvrñivanja analognih formičak i meñu meñusobno nezavisnim i prostorno i vremenski udaljenim kultu-rama. Ako kao jedostavni primer ukažemo da jedno univerzalno oružje npr.mač ili sablju, moramo biti svesni činjenice da oružje tog oblika ili namenekoriste mnogi narodi na odreñenom stepenu kulturnog razvitka, pri čemu jefunkcija tog oružja dosta raznorodna, što gotovo podjednako važi i za oblik,rasprostranjenost (u datoj kulturi) ili tehnologiju izrade. Univerzalno posma-trano, mač je (masivnije) hladno oružje za borbu čoveka protiv čoveka, alinjega koriste i ratnici, i vojnici, i plemići, i plemenske, vojne, verske starešineili poglavari... Jedan kulturološki orijentisani zaključak o simbolici mača biukazivao na to da on predstavlja prvenstveno materijalizovani , dakle – vi-dljivi odraz paternalističkog autoriteta, samim tim što predstavlja i nezaobi-lazni elemenat odeće, opreme ili uniforme (vojne)... osoba koje supredstavnici autoriteta, ili imaju funkciju vezanu za autoritet, ili pak uslov-ljenu autoritetom. To su osobe muškog pola, bez obzira da li su u pitanju grčke

219

vojskovoñe, rimski centurioni, japanski samuraji... pa sve do srednjevekovnihalhemijskih magova ili magičara, čije je „okultno oružje“ i simbolični mač.Princip važi gotovo u svim posmatranim slučajevima, dok su modaliteti kul-turno, istorijski, društveno... uslovljeni. Zaključak, koji bi se odnosio na sin-gularni fenomen – veštinu upotrebe mača u ninjutsu, ukazivao bi da je veštinauniverzalno rasprostranjena kod mnogih naroda i poznata u gotovo svim kul-turama; meñutim, partikularna, pojedinačna, konkretna veština upotrebe spe-cijalno konstruisanog ninja-mača (shinobi-gatana ili shinobi-zue, poznati ipod nazivom ninja-toh), specifičnost je za ninja subkulturu (padamo u isku-šenje da kažemo: kontrakulturu), i njihov je autentični doprinos kulturnoj ba-štini upotrebe oružja na principu mača upravo dosta autentična, autohtona,pro-praktično i pro-pragmatično orijentisana veština upotrebe mača. Izbega-vamo termin mačevanje, jer se podrazumeva drugačiji kontekst upotrebe, tret-mana i tumačenja, s obzirom na viteško-turnirske, ali i ritualno-ceremonijalne,kao i dvobojske konotacije.

Gotovo identična generalna analogija važi za sve veštine ninja.Meñutim, fenomen ninjutsu kao novuum specifikum jeste autentična i

dosta autohtona pojava ne samo u japanskoj kulturi, već i u okvirima svetskeistorije. Tako organizovanu profesiju plaćenih špijuna, uhoda i ubica za novacu formi zasebne subkulturne populacije, svetska istorijska misao ne poznaje,što svedoči u prilog činjenici da fenomenologiji i istoriografiji ninjutsu valjapristupiti uz svesnost o istorijskoj unikatnosti i kulturnoj jedinstvenosti.

IV

Problem tajnosti ninja i njihove veštine, ninjutsu, aktuelan je od doba nji-hovog postojanja, jer je tajnost za ninju vitalno pitanje – preživeti još jedanzadatak, još jedan dan, još jednu opasnost. Takoñe je jasno da su kandidati zaninje, a naročito njihovi učitelji, držali u strogoj tajnost ne samo sve elementeveštine i tok obuke, već i lokaciju naseobine, brojno stanje ninja i njihovih po-rodica, vrstu zadataka i svakog pojedinačnog izvršioca, nagrade ili kazne...što omogućava ninja-bratstvu opstanak u ratnim vremenima. Doba ninja-usluga su ratovi, ustanci, sukobi plemića, i ono omogućava i održvanje ustroj-stva i hijerarhije u okviru organizacije ninja i, što nije najmanje važno, održavakvalitet same profesije, jer život ninje vredi samo dok je spreman i sposobanda izvršava postavljene zadatke; kvalitet veštine, koji zavisi od kvalitetaobuke, jedan je od konstitutivnih faktora kulturnog i istorijskog fenomena –ninja.

Nekoliko ninja-škola u savremenom svetu potencira tradiciju pune taj-nosti i odanosti školi, čemu je istorijska geneza očigledna. Praksa pune tajno-sti je svojstvena gotovo svim iole ozbiljnijim školama borilačkih veština, paje, u tom kontekstu, razumljiva i sadašnja intenzivna tradicija tajnosti u ško-lama ninjutsu. Jedan od boljih poznavalaca prilika u savremenom svetu ni-

220

njutsu, Andrew Adams, stalni dopisnik iz Tokija, jednog od najpopularnijihsvetskih časopisa koji je posvećen tematici borilačkih veština, BLACK BELT,ukazuje da ovog trenutka postoji tek nekoliko autentičnih ninja-škola. Čak i sobzirom na malobrojnost, tradicija tajnosti ima svoje smisleno utemeljenje.Praksa obuke i vežbanja borilačkih veština ukazuje da se ne samo naprednijistadijumi vežbanja, već gotovo ceo tok i proces učenja veštine, moraju deša-vati podalje od preterano radoznalih očiju javnosti, izvan neželjenog publici-teta, laičkog uplitanja i prizemnog moralisanja... da je atmosfera trajneusamljenosti i odvojenosti od spoljašnjih fenomena uslov bez kojega se nemože kretati putem staze individuacije i individualne psihičke evolucije – štoje imanentni cilj gotovo svih ozbiljnijih sistema borilačkih veština ili marci-jalnih umetnosti.

Dijametralno suprotno vrednujemo namernu i potenciranu izolaciju, taj-nost i tajnovitost bez smislenog utemeljenja, što opet odreñujemo kao nagla-šeni kič-element u domenu ninja-kulture. Srednjevekovne ninje su prenosilimit o sebi i o svojoj veštini, kao i o svojoj profesiji: da svako, bio on ninja iline, dakle bez obzira da li je položio zakletvu tajnosti ili ne, mora da striktno„čuva tajne“ koje bi saznao o ninjama i da ni po koju cenu ne sme da im se su-protstavi, da ih uvredi, onemogući... Rasprostranjenost ovog mita je štitila pro-fesiju ninja od neupućenih, zaplašenih seljaka koji su činili dominantnupopulaciju srednjevekovnog Japana, kao što je i psihološkim mehanizmimana podsvesnom nivou, koji korespondira sa mitološko-emotivnim, dakle nanivou primarnijih struktura individue, usañivan mehanizam straha od osveteninja – od smrti kao kazne za odavanje tajne ili narušavanje tajnost, kao kazneza bilo koje akcije, postupanja, reči... kojima bi se negativno vrednovala tra-dicija i veština ninja, njihov poredak, hijerahija, organizacija, pojedini članoviili lideri.

Ali, u populaciji subjekata bliskih ninjutsu, i danas živi mit: ninje ćekazniti smrću (?!) svakoga ko „oda njihovu tajnu“ ili im se suprotstavi, ko iz-nosi o njima negativne stavove ili, što je vrlo indikativno, „ne veruje u (ap-solutnu) osvetu ninja“, bez obzira na kontinent ili kulturu kojoj pripada,godine, starost, pol, ili čak razloge usled kojih je „prekršio pravila“ koje na-meće drevni mit.

Promišljanje o ovom fenomenu valja locirati u oblasti gde i pripada – umitotvornu svest i mitološke strukture individualnog psihološkog bića, uzpunu svest o njegovoj prvenstveno funkcionalno-utilitarnoj genezi i efika-snom psihološkom uticaju, jer pogaña vrlo adekvatne strukture u čovekovombiću i oslanja se na elementarne psihološke mehanizme. Motiv „osvete ninja“je čest i vrlo je ćesto eksploatisan u literarnim delima gde ninje imaju uloguličnosti – romantičnih špijuna, „boraca za pravdu“, „osvetnika“ ili „zaštitnikanevinih“ ili sirotinje... fenomen čiji su analogni pandani poznati i proučeni uzapadnjačkoj istoriji i teoriji književnosti, s obzirom da se ninje reñe javljajukao subjekt ili objekt npr. likovnih ili drugih umetnosti.

221

V

„Natprirodne moći ninja“ - novi mit, ili nova grupa mitova slične i sro-dne tematike, ali ovoga puta sa naglašenom anti-literarnom podlogom, kojapodrazumeva odsustvo imaginativnosti, odnosno projekciju u datu, čulno-ma-terijalnu stvarnost konkretnih fenomena; legende i mitovi o moći levitacije ililetenja, o moću dugotrajnog gladovanja, intuiciji, pa i o moći nevidljivosti...

Na ovom poslednjem bi valjalo pristupiti principima i mehanizmu mi-totvorne svesti koja je u pozadini ovih legendi.

Mitotvorna svest, kao po pravilu, gotovo intuitivno odbija analitičku kri-tičku dimenziju. Na pojavno-praktičnom nivou promišljanja, šta znači za ninjunevidljivost? Konkretno – omogućava izvršavanje zadataka špijunske, oba-veštajne i izviñačke prirode, ubistva po porudžbini... jer je osnovni problemninje da doñe na mesto izvršenja neprimećen, da izvrši zadatak (neprimećen),i da ode sa tog mesta, da se vrati u svoju bazu - takoñe neprimećen.

Drugi nivo deluje na principu kolektivne sugestione poruke – ninja po-seduje nevidljivost i, samim tim, ne može da bude primećen; zaključak je:nema odbrane protiv (efikasnog) ninje. Verovanje u nevidljivost ninje dopri-nosi nesigurnosti i nelagodnosti u neprijateljskom taboru ili, što je markantno,u svesti gotovo kompletne ratničko-vojničke strukture; nevidljivi ninja možeda bude i prijatelj, i sluga, ali i opasni protivnik.

Da bi učvrstili mit o nevidljivosti, ninje su koristili brojna tehnička po-magala i usavršavali posebnu veštinu - „veštinu nevidljivosti“. S obzirom daninja deluje pretežno noću, obavezna odeća je crna, sa maskom preko lica;ninja poseduje „tigrove zube“ za kretanje po tavanicama, a sposoban je i efi-kasan u veštini prikradanja, ulaženja kroz prozor, vrata, preko krovova... bajkeo prolasku kroz rupicu ili dolasku u centar neprijateljskog logora putem lete-nja... ostavljamo bajkotvorcima i onima koji u fakticistički realitet bajki ve-ruju.

Univerzalnije posmatrajući, mit o nevidljivosti ima (barem) još jedannivo ispoljavanja. Gotovo sve drevne mitologije imaju u svojoj strukturi mito nevidljivosti; poznat je počev od eskimskih naroda, afričkih plemena, kelt-skih i slovenskih legendi, grčke i rimske mitologije pa sve do okultnih ili her-metičkih sistema zapadne tradicije – kabale, alhemije, tarota... što svedoči ozaista univerzalnoj rasprostranjenosti. Upit je – koju to težnju ili potrebu za-dovoljava ili ispunjava ovaj mit; koje razrešenje pruža umu na mitološkomstadijumu. Moć nevidljivosti jednostavno ukazuje na mogućnost pojedinca daga drugi ne vide, da ne bude primećen u svojoj okolini, kao i da bude prisutanu svojoj okolini, da posmatra druge a da ne bude viñen; pored toga, nevidlji-vost daje mogućnost pojedincu da izvrši bilo koje delo, da učini sve što zaželi(da zadovolji svoje nesvesne porive), najčešće u skladu sa dubljim, nesvesnimpotrebama ili intencijama, a da ne bude primećen, da ne snosi posledice svogdela u vidu nagrade ili (najčešće) u vidu kazne.

222

Nevidljivost na mitološkom nivou simbolizuje nove prostore indivi-dualne slobode, odbacivanje i negaciju na nivou svesti jedinke introjektovaneopšte moralne i druge norme kulture, društva ili subkulturnih oblika zajednicekojima pripada; nevidljivost takoñe negira potrebu korišćenja maski jednogod mnogih lica koje pojedinac, s obzirom da je društveno biće, svakodnevnonosi, ali i po potrebi menja. Nevidljivost oslobaña od odgovornosti za učinjenoili neučinjeno, tako da zadovoljava nesvesnu potrebu za kršenjem tabua i za-brana u korist principa zadovoljstva ili ispunjenje želje individue. Konačno,nevidljivost štiti jedinku od uticaja drugih (od pogleda), ali i omogućava je-dinki da zadovolji potrebe u smislu saznanja o drugima iz domena njihove in-timne sfere, a bez toga da su oni svesni da individua (koja je stekala„nevidljivost“) poseduje to saznanje ili uopšte mogućnost tog saznanja, te,analogno tome, neće steći saznanje o nekoj od unapred pripremljenih maski,već o autentitčnijim oblicima bivstvovanja percipiranog pojedinca.

Tako je zadovoljenje ovog skupa potreba, težnja i želja nesvesne prirode,rezultiralo u istoriji civilizacije u mnogim oblicima „praktičnih tehnika“ zapostizanje nevidljivost. Ne treba tražiti daleko: na ovom tlu postoji, u okviruhomoljske magije (da uzmemo samo jedan primer) „tehnika postizanja nevi-dljivosti“ vezana za tradiciju i simboliku krsta („četiri elementa“), tabu go-vora, vatru, kuvanje žive životinje i čudotvornu moć kostiju, grupni raddvojice operatora (dualitet i uzajamnost)... da ne raspaljujemo previše maštumlañeg čitaoca, mada se kompletan opis rituala može naći u stručnim publi-kacijama.

Tehniku „postizanja nevidljivosti“ su poznavali i ninje; objašnjenje njenegeneze ne smemo da baziramo samo na funkcionalnim niti dubinskim psiho-loškim motivima, mada takvo objašnjenje pretenduje da bude smisleno za-snovano.

VI

Pred analitičara se postavlja pitanje – istorijski, sociološki i kulturološkiposmatrano – ko su ninje? Film i literatura nude „zašećereno“ objašnjenje,uvijeno u oblandu crno-bele pravde: ninje su romantični ratnici – individualci,individualni heroji, mučenici – pravednici, borci za pravdu, istinu i ideju, žrtvenasilja moćnika i vlastodržaca, zaštitnici žena, dece i nemoćnih, beskompro-misni borci za socijalnu pravdu, nižeg sociokulturnog porekla, nižeg i lošijegmaterijalnog stanja, odmetnici kao produžena ruka pravde, potlačeni, „poni-ženi i uvreñeni“ koji uzimaju mač osvete i istine u svoje ruke, eksperti i izvr-sni poznavaoci svih veština borenja, sa upotrebom oružja ili goloruku, herojikoji se suprotstavljaju, i to, kao po pravilu uspešno, brojčano nadmoćnom pro-tivniku, moćnoj a „nepravednoj“ organizaciji ili klanu, samovoljnom vlasto-dršcu – tiraninu...

223

Posebno je romantična slika završetka života ninja – poginuli su kao mu-čenici za pravdu po uspešno obavljenoj misiji, umiru od otrova sa prolongi-ranim dejstvom, spasavaju nemoćne, nedužne, ženu koju vole a nikada joj tonisu priznali... legenda o njima može zaista da mnogo toga zahvali jednozna-čnoj i ograničenoj, jednodimenzionalnoj imaginaciji tvoraca ovakve literaturea, u poslednje vreme, i scenarista i režisera filmova ninja-tematike.

Lakonski rečeno, (a po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova),ninje su bili – s' koca i konopca, i to vrlo doslovno, odnosno osobe pobegle izkazamata, sa mučenja ili sa izvršenja smrtne kazne, izrečene od strane legi-timnih institucija vlasti. Socijalna struktura ninja dosta je raznorodna, ali uka-zuje na to da se u redove ninja regrutuju osobe bez ikakve druge alternative ibez mogućnosti iole boljeg izbora: bivši kriminalci, lopovi, ubice, varalice,kockari, a dosta često i oni koji su pobegli, ili su na drugi način uspeli da iz-begnu smrtnu kaznu, osobe za kojim su izdate poternice ili na koje zakon izbilo kojih razloga i po bilo kojem osnovu polaže pravo... a kojima (osobama)je ninja-profesija samo produženje promašenog i protraćenog života, produ-ženje do narednog zadatke, do naredne noći, do trenutka kada će biti otkrivenii ubijeni, ili mučeni do smrti...

Dosta veliki broj ninja se regrutuje iz redova društvenih otpadnika, mar-ginalaca i individualaca koji se nisu mogli adaptirati na verske, socijalne, kul-turne, civilizacijske, moralne... norme srednjevekovnog Japan, kao i deca bezroditelja ili vanbračna deca, deca kojoj su roditelji ubijeni, ili su i sami krimi-nalci – ubice, lopovi, varalice...

Drugi deo mita govori o pravdoljubivosti i istinitosti ninja, o služenjuplemenistosti i idealima... Bojimo se da je istina ne samo različita, već i dija-metralno suprotna: ninje su, kao po pravilu, ljudi izvan svakog morala, izuzevnametnutih „etičkih“ normi i pravila „svoje profesije“, kojih se pridržavaju izstraha od kazne – odmazde, a mnogo manje usled izgrañenog unutarnjeg „mo-ralnog imperativa“, mada dozvoljavamo i činjenicu da su pojedini ninje, po-nekad i osetili mrvice ljudskosti i pravedoljubivosti i postupali u skladu sanjima... kada im je život već imao tako malu vrednost i, u kulturi srednjeve-kovnog Japana, tako malu cenu.

Po pravilu, ninje se nisu libili da budu dvostruki špijuni, zbog novca iliiz straha od kazne – odmazde, kao posledice „ispiranja mozga“ ili drastičnihtortura. Ninja nema ideološko ili političko opredeljenje: služi bilo kog go-spodara i prihvata svaki ponuñeni zadatak – ne može da odbije misiju ili datraži zamenu. Iz tog razloga se ninje koriste za najnižu, najsramniju vrstu za-dataka koje nisu mogli da prihvate ni samuraji – plemići-ratnici, niti običnivojnici ili ratnici pojedinih klanova ili porodica, pa čak ni ronini – samurajibez gospodara skloni krañi i sličnim načinima obezbeñivanja opstanka.

Tako su ninje dobijali najprljavije zadatke: da otruju dete u kolevci, dasiluju ženu ili ćerku neprijateljskog vojskovoñe i da je unakaze a da je pri tomene ubiju, da pobiju celu porodicu dok nema muškarca – ratnika u blizini... pla-ćena ubistva, trovanja, uhoñenja, špijunaža, provale, paljevine, kraña poda-taka... bili su elitniji i manje nedostojni zadaci, koje su dobijali ninje višegstatusa, sa odreñenim privilegijama – i bespogovorno ih izvršavali.

244

Legende o „narodnim zaštitnicima“ takoñe nisu činjenički utemeljene.Ninja, da bi ostvario zadati naum i da bi opstao na zadatku, čini sve što mu utom cilju služi, jer moralnih normi i obzira nema - pljačka, krade hranu, palikuće nedužnih i nevinih (seljaka) da bi privukao odnosno odvukao pažnju, nagostoprimstvo ili prenoćište u domu poštenih i najčešće siromašnih seljaka –odgovara često ubistvom svih ukućana, trovanjem hrane ili vode, otimanjemkćeri dozrele za udaju – ali ne u cilju njenje udaje... pojedinačno nabrajanjemogućnosti može samo da potvrdi opšti princip – potpunu amoralnost i od-sustvo bilo kakvih kriterijuma i razumnih granica u postupanju ninja na za-datku ili misiji, ali i izvan njih.

Iz tog razloga je verovatno i socijalni status i socijani renome ninjaenormno nizak; na društvenoj lestvici, ninje su zauzimali najniže položaje,niže čak i od „sloja nedodirljivih“. Ninji nije bilo mesto meñu običnim lju-dima, grañanima, seljacima ili plemićima; kad bi otkrili da je prepušeni poje-dinac u stvari ninja, on bi, uz vrlo burnu socijalnu reakciju, bivao raskrinkan,neretko izvreñan ili ispljuvan, pa i kamenovan. Život ninje u pravnom pore-tku nema vrednost – ubistvo ninje nije kažnjivo, i svako – grañanin, seljak, sa-muraj... može nekažnjeno da maltretira, podvrgne torturi ili ubije ninju – štoasocira na ideju da je ninja, u društvenim okvirima i relacijama - „divljač nakoju sezona lova traje preko cele godine“.

Evidentno je da su ninje posedovali svesnost o svom položaju, ulozi, za-dacima, mestu u okviru zajednice kojoj su pripadali, i da su, tokom rigorozneobuke, usavršavali sistem preživljavanja, gde je otpor socijalne sredine osi-guravao jedinku od mase opterećujućih fenomena. Ninja gleda smrti u oči izdana u dan, iz zadatka u zadatak, i to ne apstraktnoj, imaginarnoj smrti, (kaoliterarnom pojmu), već prestanku – kraju egzistencije kao izvesnosti, i to vrloverovatnom, s obzirom da su ninje dobijali ne samo najteže, nego i neizvršivezadatke. Život ninje nema vrednost – ako on pogine, dolazi drugi ninja sa istimzadatkom, posle njega treći, četvrti... jer zadatak – najčešće najprljaviji i naj-nedoličniji posao, mora da bude izvršen.

Psihološka obuka ninja je bila direktno usmerena i na pomirenje ninje saovakvim okolnostima života i kraja života, i ninje su dostizali visok stepenprezira, negacije egzistentnosti fenomena života i smrti ili, što je tačnije, ži-vota ili smrti.

VII

Pri pristupanju obradi fenomena ninjutsu, stav autora o suštini ove grañeje evoluirao u metodološko-klasifikacionom domenu. Polazno stanovište – daje ninjutsu kompleksna borilačka veština, postepeno je ustupalo prostorauvidu da je ninjutsu skup (načinjen po smislenom poretku) čitavog niza bori-lačkih veština, ali da ninjutsu nije samo to, već da predstavlja zaokruženi ismisaono utemeljeni društveni položaj, metodologiju iste profesije – staleža,filosofemu praktične orijentacije, psihološku praksu i kulturnu pragmu... koji

225

imaju za metod, vid ispoljenja i put učenja čitav niz parcijalnih borilačkih ve-ština vrhunske utilitarne funkcije – borba, ratni sukob... što, u krajnjoj liniji,znači - izvršenje zadatka ili ispunjenje misije. Sva sredstva u tom kontekstupripadaju predmetu opservacije ninjutsu i, neretko, čine njen konstitutivni ele-ment.

Meñutim, ninjutsu nije, po svom ustrojstvu, identična sa pojmom mar-cijalne umetnosti, ukoliko se posmatra u svojoj istorijskoj, konkretno-pojav-noj dimenziji. Današnji fenomen ninjutsu se, u najboljem slučaju, uglavnom(samo) približava visokovrednoj, ortodoksnoj i tradicionalno orijentisanojmarcijalnoj umetnosti, s obzirom da je izgubila „osnovnu funkciju“. Nesta-nak sa istorijske pozornice i negacija utilitarnog elementa je (ninjutsu) pribli-žavaju elementima umetnosti, gde ovaj pojam koristimo kod klasifikacijskihodrednica klasičnih i vrhunski kompleksnih pojavnih oblika karatea-doa, ken-doa, iai-doa, kyudoa... Meñutim, posmatrana i u tim okvirima, ninjutsu zadr-žava specifičnost strukture, s obzirom na, pre svega, enormno široku iprostranu zastupljenost više vrsta smislenih grupa tehnika, meñusobno seku-larizovanih u meri da predstavljaju posebne sisteme ili, da pojednostavimo,borilačke veštine „u malom“, a čije se uvežbavanje – dakle, uvežbavanje svihovih oblika, formi, jedinica, skupova tehnika – formira (osnovnu) metodolo-giju ninjutsu, sada već ne kao jedne kompleksne borilačke veštine, već kao je-dinstvenu nadstrukturu ili polimorfnu strukturu užih skupina borilačkihveština, kojima je zajednički metodološki cilj identičan sa opštim ciljem ni-njutsu – a to je „put ninja“, kompleksno, temeljito i sveobuhvatno usavršava-nje bazirano prvenstveno na psihološkoj evoluciji i razvoju psihičkih, ali i,šire posmatrano, mentalnih svojstava i principa individue, jedinke uopšte. In-sistiramo na pojedincu, individualcu, jedinki... s obzirom da je ninjutsu pr-venstveno umetnost, veština, znanje, umeće... „usavršavanja sopstva u sebi“i gotovo isključivo je individualno orijentisana, sa individualistički koncipi-ranom metodologijom, utemeljena na individualnom psihičkom doživljava-nju... dokaza i uputa ka individualnoj komponenti ima dosta, i oni suuglavnom smisleno utemeljeni.

VIII

Kod manje upućenih, termini ninja i ninjutsu* mogu da izazovu odreñenonesnalaženje u domenu ravni odreñenja i razgraničavanja značenja. Terminninja se, u prvom i osnovnom značenju, koristi da označi osobu, predstavnikastaleža ili profesije: špijuna, uhodu, ubicu za novac... odnosno osobu koja jeprošla obuku za ninju, kandidata za ovo zvanje i, nakon uspešno završeneobuke i zakletve, doživotno i neopozivo je promovisanu u ninju; naravno daje ovo istovremeno gotovo sigurno smrtna presuda, presuda na završetak ži-vota nasilnom smrću. Meñutim, termin ninja se, u drugom ili prenesenom zna-čenju, koristi i za skup veština koje ninja (pojedinac) poznaje i praktikuje; to

226

je skup svih vežbanja, u toku obuke, i nakon obuke, pri izvršenju zadatka,suma praktičnih znanja, umeća i veština, od kojih svaka, analogno svojoj po-sebnosti, ima singularni naziv.

Termin ninjutsu bi imao odreñene istovrsnosti sa ovim drugim poima-njem značenja leksema ninja, mada, svojom semantičkom dimenzijom, koja jedosta prostrana, obuhvata sadržinu koju smo upravo prezentovali, počev odstrukture borilačkih veština pa do smislenim nitima utilitarne prakse poveza-nih fenomena psihološke evolucije, individuacije, metoda uticaja na drugo ljud-sko biće ili životinju, ili na neživi predmet. Obuhvata sobom sve elementepoznate praksi, istoriji, tradiciji, metodologiji, načinu života... ninja.

Radi potpunijeg razgraničavanja značenja, u toku izlaganja smo uveliprincip da koristimo termin ninja u značenju osobe koja praktikuje ninjutsu,a termin ninjutsu kao generalni naziv za veštinu ili veštine, pri čemu ovo raz-graničenje ne odudara od osnovnih značenja ovih termina u originalnoj le-ksici.

Takoñe je u toku izlaganja usvojen princip dekliniranja imenice ninja ininjutsu, analogno afirmisanoj praksi drugih evropskih jezika, kao i tretmanaimenice ninja kao imenice muškog roda, mada bi ona, po svojim fonetskimodlikama, gravitirala ženskom rodu (tzv. gramatičkom rodu) u srpskom je-ziku, s obzirom da se završava na samoglasnik a. Smatrali smo, ipak, da je,analogno potvrñenim pravilima nauke o jeziku, logički tok primarniji od fo-netskog i da se, pri pomenu profesije ninja, uvek javlja asocijacija na osobemuškog pola, barem u izvornom jeziku – japanskom, i taj nam je pristup je-dini bio smislen i funkcionalno opravdan, pa smo ga usvojili u toku izlaganja.

Kada izañeš kroz svoju kapiju,odmah ćeš se susrestisa hiljadu neprijatelja.

(Japanska izreka)

227

* Izvornici prvi put pominju termin ninjutsu u VI veku, za vreme ratnog sukoba prinčevaShotoku-a i Moriy-e.

Mnogo je lakše isplesti venac,nego za njega pronaći glavu.

(Gete)

KRATAK ISTORIJAT NINJUTSU

Više od četrnaest stoleća prenosi ratnički stalež ninja, putem usmene tra-dicije, legendu o svom mitološkom poreklu, o svom prapretku. Iz dubina ar-hajskog izranja mit o Tengu-u, praroditelju i zaštitniku staleža, porodice, klana,bratstva, profesije ninja, mit o mitološkom biću, polu-gavranu polu-čoveku,čije je prvobitno poreklo izgleda zauvek izgubljeno u dobu kojem pisanih po-dataka nema, i koje (biće) je jedno od mnogobrojnih hibridnih mitoloških stvo-renja drevne orijentalne (tačnije: japanske) demonologije. Čitaocu zapadnekulture je najbliža odreñena analogija sa npr. Kentaurom, polu-čovekom polu-konjem iz antičke grčke mitologije, pri čemu imamo odreñeni razlog da veru-jemo da su ovakvi mitološko-simbolički spojevi čoveka, shvaćenog kaobožansko biće, i životinje, kao njegovog antipoda, prvenstveno produkt ar-hajske mitološke presvesne sintetizacije, koja je univerzalni fenomen i elementčovekove mitološke svesnosti, bez obzira na kulturnu ili društvenu pripadnost.Kao potvrda ove teze može da posluži činjenica da polu-ljude polu-životinje(odnosno polu-ženu polu-ribu, polu-čoveka polu-zmiju, polu-dete polu-pticu...) zatičemo u mitologijama gotovo svih, što će reći civilizacijski i kul-turno različitih i raznorodnih i prostorno udaljenih kultura: afričkoj, eskimskoj,indoiranskoj, staroindijskoj (arijevskoj), antičkoj evropskoj, u mitologijamasredozemnih naroda... Pojednostavljeno rečeno, ovakav spoj čoveka i životi-nje, a padamo u iskušenje da ga nazovemo dijalektičkim (u elementarnom zna-čenju tog pojma) prvenstveno ima simboličko značenje ujedinjenja dualiteta,spajanja i meñusobnog prožimanja božanske prirode čovekove i animalne pri-rodne čovekove, pomirenje sveta ljudi i materijalne egzistencije i sveta ono-stranih fenomena i bića, ujedinjenja i spajanje sveta živih i sveta mrtvih i, ukrajnjoj liniji, boga oličenog čovekom (što se svodi na pandan ranohrišćanskojideji bogočoveka) i demona ili životinja, ili personificiranog duha, ili, na nižemreligijsko-simboličkom nivou, ujedinjenje bića čoveka sa totemskom životi-njom. Na višem simboličkom nivou, to je spoj, ali ne uvek i ujedinjenje, ani-musa i anime, u kome oba dela ostaju nepromenjena, iako gube pununezavisnot, a moguće su samo dve kombinacije: da čovek, odnosno životinja,predstavljaju gornji (dominantni) ili donji (podreñeni) deo, što opet podrazu-meva razgranatu simboliku mitološkog predznaka. Na delu je, naravno, mit-sko mišljenje i mitski jezik, poimani u okviru mitotvorne svesti.

Gavran u mitologiji kulture u kojoj živimo predstavlja glasnika i vesnikasmrti, simboličku pticu koja prati smrt i posmrtnu povorku, koja živi na grob-ljima, u blizini mrtvih i koja se, konačno, hrani mesom umrlih. I u slovenskojmitologiji, gavran je izrazito tanatički simbol, što se proteže čak i na boju perja(crna), a mitska bića povezana sa kultom gavrana pripadaju demonima, bi-ćima usuda i zle sudbine, bićima smrti, propasti, nesreće i uništenja.

229

U dalekoistočnoj mitologiji gavran ima dosta sličnu ulogu i gotovo iden-tično simboličko tumačenje, mada mu je simbolička funkcija nešto suptilnijeodreñena. U ovom slučaju, to nije gavran-grobar (što je naziv najpoznatijevrste gavranova, koji živi i na ovome tlu), već se gavran poistovećuje sa„duhom smrti“ ili „dahom smrti“. To je mitološka životinja koja ne donosi glaso smrti, već je prenosnik smrtonosnog fluida izmeñu sveta umrlih i (još) živogčoveka koji je na pragu smrti, od trenutka čijeg (gavranovog) pojavljivanjasmrt postaje neminovnost i izvesnost upravo „umrloga“. Gavran „odnosi“ po-slednji, smrtni dah upravo umirućeg. Gavran „odvodi“ iz života.

Tengu je gavran-čovek, gde je gornji deo ovog mitološkog bića – gornjideo gavrana sa glavom, trupom i krilima gavran, dok je njegov donji deo –donji deo čovekovog tela (donji deo tela i noge), pri čemu je, po položaju i ra-sporedu, očigledno koji od ova dva simbolička elementa dominira.

Etimološki, izvedene reči japanskog jezika: ninja i ninjutsu, imaju uosnovi termin nin (što, u staroj verziji, u japanskom jeziku poznaje i sinonimshinobi), leksem sa polimorfnim i polivaletnim značenjem, gde bi u obzir do-lazila i značenja: čvrstina, trajnost, postojanost, otpornost, istrajnost, nepro-menljivost (ne u smislu netolerancije niti krutosti), strpljivost, ali iuzdržavanje, neispoljavanje (spoljašnjeg, vidljivog ili pojavnog), pa čak i iz-begavanje ili uklanjanje... što svedoči o dosta prostranom semantičkom poljuovog leksema. Meñutim, nin se sastoji iz dva ideograma koji imaju (svaki po-naosob) prilično decidirana značenja: prvi ima smisao „oštrica“, „sečivo“, adrugi „srce“. Kako ideogramska pisma sintetičkih jezika, kakav je japanski,mogu da budu podvrgnuta obimnijem tumačenju simboličke nadgradnje nji-hove leksičke osnove, a što pogotovo važi za spojeve ideograma, broj mogu-ćih kombinacija zavisi samo od razgranate imaginacije strpljivog mislioca.Jedno decidirano odreñenje centralnog pojma „nin“ bi takoñe ukazivalo nasimbole nepromenljivosti i nepokretljivosti, simbol oštrice ili ivice nekog(hladnog) oružja, što su sve, direktno ili (što je verovatnije) indirektno, sim-boli smrti, ali i simboli srca, ili središta duše, kao antipoda tanatičkim simbo-lima, a što svedoči da termin „nin“ podrazumeva i saznajno-doživljajnu,osetilnu, životno-prolaznu komponentu, kao upotpunjujući deo ovog nadasvekompleksnog simbola.

* * *

Istorijski podaci, uz veliku dozu verovatnoće, upućuju na prve pisane iz-vornike o veštini koju možemo smatrati ne samo pretečom japanske ninjutsu,već se izmeñu ove dve veštine može povući gotovo direktna razvojan linija.Knjiga SUN TZU, koju je napisao starokineski vojni strateg, mislilac i teore-tičar (vojne nauke) Sun Wu, pominje (samostalnu) veštinu uhoñenja, izviña-nja, špijunaže, istraživanja neprijateljske teritorije, što je, očigledno, smislenai istorijska preteča japanske ninjutsu. Tačno vreme nastanka ove knjige se nemože pouzdano utvrditi, ali je izvesno da je njen autor živeo negde izmeñu500. i 300. godine pre nove ere.

230

U vekovima posle nastanka budizma kao religioznog sistema, drevnaKina predstavlja poprište ratnih sukoba, vojnih pohoda meñusobno suprot-stavljenih regionalnih vlastodržaca, mandarina i prinčeva, pobuna protiv car-ske dinastije... što je bio izuzetno povoljan istorijski i društveni milje za razvojne samo teorijske, već prvenstveno praktično-empirijske dimenzije ovogogranka vojne veštine, koji je bio cenjen kao deo strategije i taktike ratovanja.

I pored obimnog istraživanja nije moguće dosledno i potpuno utvrditikada je ova veština prenesena na japansko tle, ali je vrlo verovatno da je, kaodeo kineske kulturne tradicije, putem difuzije kulturnih sadržaja, preko Oki-nave koja je bila istorijski medijum izmeñu kineske i japanske kulture, pre-neta i na japanska ostrva. Ovaj put prenošenja kulturnih artefakata i vrednostije dobro poznat i proučen u istoriografiji i kulturologiji dalekoistočnih naroda.S obzirom da je Kina, posle Indije, imala dominantnu i naprednu materijalnui duhovnu kulturu, ona je vršila jak i najčešće, jednostrano usmeren difuzio-nistički uticaj na okolne kulture, ne samo na okinavljansku i japansku, već ina indokinesku i na kulture južnih lokacija, kao i na koreansku i mongolsku...pri čemu su ove kulture, budući na nižem stepenu kulturnog razvitka, uglav-nom asimilirale kulturne sadržaje ove prostrane i po dometima raskošne kul-ture. Istoriografija kulturnog transfera koji je vodio iz Kine na Okinavu iJapan, zabeležila je da su mnoga krucijalna dostignuća kineskog tehničkog iumetničkog duha asimilovana u ove kulture na taj način. Valja pomenuti samopismo (i pismenost uopšte), upotrebu metala (zanati), religiozne i mitološkesisteme i paradigme (sve velike japanske religije su začete u drevnoj Kini itransportovane u japanski kulturni milje). Na isti način, kao deo vojne nauke,teorije i veštine, Sun Tzu je postala poznata i na japanskim ostrvima.

Meñutim, prve pouzdane podatke o veštini špijunaže, zatičemo tek u 6.veku n.e., u doba vladavine princa-regenta Shotoku-a, koji je koristio speci-jalno obučene špijune i agente, ne samo u vojne svrhe, već i za uhoñenje i pra-ćenje političkih protivnika.

Nakon tog perioda, veština prelazi u posed znanja posebnog staleža, ya-mabushi-ja, planinskih kaluñera, odmetnika ne samo od civilizacije već i oddržavnog poretka, verskih begunaca od vlasti koji su svoj identitet formiraliu doba verskih sukoba izmeñu pristalica shintoizma i budizma, dve domina-ntne religije tadašnjeg vremena, koje su se održale i do današnjeg dana.

Preko pet vekova će yamabushi da usavršavaju veštinu koja im je bila odsuštinskog značaja za opstanak u divljim i nenaseljenim predelima u mračnimvremenima nasilja i nesigurnosti, u doba ratnih potresa i sukoba klanova natlu drevnog Japana.

Dalji podaci govore da je veština ninjutsu postala sastavni deo obuke po-sebnih vojnih jedinica Genji-klana, koji je vladao Japanom u Heian periodu(749-1185. g.). U tom periodu, od skupa znanja, umeća, pravila življenja i se-kularizovanih veština, ninjutsu doživljava transformaciju u organizovani i ka-nonizovani sistem vežbanja, sa jasno i precizno utvrñenim ciljevima imetodama obuke.

231

Prva škola ili stil veštine je nastala u okviru Hattori-klana ili porodice,neposredno pošto je klan osvojio provinciju Iga, gde će kasnije nastati jedanod centara ninjutsu. Članovi ovog klana svoje znanje duguju planinskim ka-luñerima i njihovoj usavršenoj verziji veštine, koja je bila prenošena sa gene-racije na generaciju.

Postoje podaci da je legendarni junak Genji-klana, Yoshitsune, kao sin-tezu iskustva marcijalnih umetnosti ili borilačkih veština asimilovanih u Ku-rama – Hachi-ryu školi, formirao sopstvenu ninjutsu školu (Yoshitsune-ryu),ali je polemićko pitanje da li je to bila samostalna veština, teorijski i metodo-loški diferencirana od ostalih srodnih veština.

U to doba (kraj 12. veka) Momonchi-klan formira organizaciju ninja, teod tog doba, možemo da tvrdimo sa odreñenom dozom sigurnosti, postoji ne-zavisna i od srodnih dosledno odeljenja veština ninjutsu, utilitarne funkcije ipraktično-vojnih pretenzija, gde su počasno mesto imale veštine špijunaže,uhoñenja, izviñanja...

Kamakura period japanske istorije (1192-1333. god.) predstavljao je po-četak „zlatnog doba ninjutsu“, koji je trajao preko četiri veka, i predstavljaoje konstitutivni faktor ne samo japanske vojne istorije, tradicije i vojne nauke,već i istorije i kulture srednjevekovnog perioda ove zemlje.

Škole ili stilovi ninjutsu se diferenciraju, uz veliki porast broja sledbe-nika, tako da dve samurajske porodice, Hattori i Oe, formiraju sopstvene školeninjutsu, školu Iga provincije koja nastavlja tradiciju prvobitnih ninjutsu ve-ština na tlu Japana, pri čemu ninjutsu postaje porodična tradicija i porodičnatajna.

Koga škola ninjutsu, formirana u istoimenoj (Koga) provinciji, obuhva-tala je preko pedeset ninja-porodica, odakle su registrovani članovi prven-stveno za špijunsku službu, i predstavljala je protivtežu Iga školi kodzaraćenih strana japanskih plemića, koji su se, kao po pravilu, opredeljivali iliza jednu ili za drugu školu, birajući njihove porodice za sopstvenu vojnuslužbu.

Za razliku od ranijeg stila, Yoshitsune-ryu, koji je poznavao sistem bo-rilačkih metoda, polovinom 14. veka je formiran Kunosuki-ryu koji bazira nasuptilnijim metodama špijunaže, primeni psiholoških metoda istraživanja išpijuniranja, stil koji je dobio naziv po legendarnom junaku Masahige Kuno-suki.

U vekovima koji dolaze, ninjutsu kao veština biva proširena po obimu,obuhvata sve veći broj singularnih veština, znanja i umeća, tako da koristi ba-zične principe tada poznatih sistema borenja bez oružja. Kao kuriozitet valjapomenuti da su ninje verovatno bili prvi stalež koji je prihvatio upotrebu va-trenog oružja, koje su u Japan doneli portugalski moreplovci sredinom 16.veka (1543. g.). Uvek u službi prvenstveno nečasnih, tajnih i podzemnih ci-ljeva japanskih feudalaca i plemića, ninje su često imale presudnu ulogu u re-šavanju ratnih sukoba, opsada tvrñava, borbi za prestiž i vlast japanskihsrednjevekovnih feudalaca.

232

Tradicija dve škole, Iga i Koga, se nastavlja. Brojne ninja porodice dalesu mnoge, a najčešće bezimene špijune, agente, obaveštajce, ratnike za obav-ljanje najnečasnijih i najsramnijih zadataka. Hanzo Hattori, Nagato Fuji-bayishi, Sandayu Momonchi... legendarni junaci tri ninja porodice Iga škole,ostavili su trag u japanskoj istoriji 16. veka. Sukobi plemića su značili i su-kobe škola ili porodica ninja, koji su najčešće životom plaćali tuñe političkeciljeve, ambicije, planove ili pretenzije.

Od klasične špijunske službe, ninje preuzimaju i ulogu garde ili zaštit-nika pojedinih plemića. U vekovima koji dolaze, ninje se kao profesija trans-formišu i polarizuju, s obzirom da su za klasičnu ninja-funkciju istorija idruštveni progres ostavljali sve manje mesta. Regrutovani od bivših krimina-laca, osuñenika koji su pobegli, ljudi bez grañanske časti i bez dostojanstva,marginalaca i propalih ljudi, ninje su se masovno odavali kriminalu, krañamai životu razbojnika, bandita, tako da su mnoge organizovane grupe krimina-laca gotovo u potpunosti bile sastavljene od bivših ninja.

Punu polarizaciju ninje doživljavaju u 18. veku, kada je potreba za nji-hovom osnovnom ulogom bitno redukovana i modifikovana i, paradoksalno,prve zvanične policijske snage Japana su se formirale iz redova ninja, što ćebiti gotovo tradicija u narednom, 19. veku.

Tako se osnovna ideja i funkcija ninja raslojila, a organizacija klanova iporodica raspala, pri čemu je najveći broj njihovih članova prihvatio noveuloge: lična garda, policijski rad, koji je bio u zametku, ili se otisnula u neiz-vesni život pobunjenika, otpadnika, kriminalaca.

Sa zvaničnim slomom vladavine Shogunata i početkom modernizator-skih reformi japanskog društva, poznatim dekretom cara Meiji-a 1867. g.,ninje su, zajedno sa staležom samuraja i vojnom upravom Shoguna, ukinutekao stalež, da bi se, u narednim decenijama, asimilovale u druge strukture na-stajućeg savremenog japanskog društva.

Meñutim, vojna tradicija ninja je nastavila da traje prvenstveno u japan-skoj armiji, sa strogo odreñenim utilitarnim ciljevima i namenom. Evidentnoje da je špijunska, saboterska i izviñačka veština ninja koji su služili u japan-skoj imperijalnoj armiji, doprinela specifičnosti početnih uspeha te vojske,čak i u 20. veku, gde kao primere izdvajamo Port Arthur 1904. g. i Perl Har-bour 1941. g. Ipak, ovi primeri su samo izuzeci koji potvrñuju pravilo, jer u20. veku ninjutsu predstavlja prvenstveno anahronost, čak i sa stanovišta uskihvojnih potreba i ciljeva.

Poslednjih decenija ninjutsu predstavlja pre kuriozitet i, u potpunosti jeizgubila svoju „praktičnu“ primenu i upotrebu. Principima, tradiciji, istoriji iveštinama drevnih ninja je svoj život posvetilo ono nekoliko učitelja veštine,okruženih šačicom autentičnih sledbenika i poštovalaca veštine. Ovi, pošto-vanja dostojni autoriteti žive u savremenom svetu i ultramodernom japanskomdruštvu praktikujući prvenstveno principe veštine ninja, uglavnom ostajućipri nekim borilačkim veštinama bez upotrebe oružja, s obzirom na pravni po-redak društva u kojem žive i važeća zakonska ograničenja u odnosu na upo-trebu bilo koje vrste oružja.

233

Delikatno bi bilo utvrditi kriterijume po kojima bi se pojedini učitelji uvr-stili u ozbiljne autoritete i eruditivne poznavaoce autentične ninjutsu, ali jejasno da se njihov broj može izbrojati na prste jedne ruke.

Ako poznaješ i sebe i neprijatelja, sigurno ćeš pobediti.Ako poznaješ sebe, a ne poznaješ neprijatelja,možda ćeš pobediti, možda izgubiti.Ako poznaješ neprijatelja, a ne poznaješ sebe,možda ćeš pobediti, možda izgubiti.Ako ne poznaješ ni sebe ni neprijatelja,sigurno ćeš izgubiti.

(Sun Tzu)

234

Bog je morao da umre,da bi čovek živeo.

(Niče)

ORGANIZACIJA NINJA

Pri izučavanju skupa veština ninjutsu i posebno, fenomena ninja kao isto-rijskog specifikuma, valja obratiti pažnju i na njihovu organizaciju, način za-jedništva, organizaciono ustrojstvo i konstituisanje formalnih oblikaorganizacije koji su zadovoljavali prvenstveno dva zahteva: punu funkciona-lnost, u smislu da su vidovi organizovanja pružali optimalne mogućnosti zaizvršenje zadataka ninja, ali i reprodukciju ninja profesije i ninja-subkulturei, kao drugi zahtev, omogućavali konstantnu i postojanu konspiraciju, delo-vanje van očiju javnosti i održavanje tradicije pune tajnosti o bratstvu ninja,njihovoj profesiji, broju, užoj organizaciji, zadacima, obuci...

Vekovna je tradicija da postoje čak i znatne populacione razlike u struk-turi ninja. Postavlja se generalno pitanje – ko su ninje – odnosno, ko su ljudikoji su stupali u ovaj stalež, subkulturnu grupu ili, tačnije, kontrakulturnugrupu, profesiju, zajednicu, bratstvo... što sve predstavlja svojstvo koje semože smisleno dovesti u vezu sa populacijom ninja.

Legende, priče i mitovi govore o tragičnoj, ali uzvišenoj sudbini ninja, oživotu punom opasnosti, ali i plemenitosti, o nadljudima visokih etičkih vred-nost, o herojima srednjevekovne kulture, o individualcima suprotstavljenimmasi, organizaciji, društvenoj strukturi, pa čak i nepravdi i bezakonju.

Uz sve poštovanje za plemenitost ovih legendi, istorijska istina ih u odre-ñenoj, i to znatnoj meri modifikuje. Ogromna većina ninja se regrutuje odosoba koje, na bilo koji način, ne pripadaju osnovnom nasleñu tradicije dru-štvene strukture, to su uglavnom osobe „s' koca i konopca“, što će reći osobepobegle sa mučenja ili sa izvršenja smrtne kazne, a što je, čak i doslovno, do-brim delom tačno. U redove ninja stupaju osuñenici na smrt koji su, na bilokoji način, uspeli da izbegnu izvršenje smrtne kazne, robijaši ili zatvorenicikoji su, opet na bilo koji način uspeli da pobegnu i kojima više nema povra-tka, kriminalci svih vrsta koji su porušili i poslednje spone sa sredinom u kojojsu živeli i koji više ne mogu da kradu, pljačkaju, otimaju, ubijaju... jer su su-više poznati, ili su im vlasti na tragu, što će reći okoreli zločinci ili razbojnici,koji ne samo spas, već i jedinu mogućnost da prežive vide u tome da postanuotpadnici od ljudi, društva i života – da postanu ninje.

Drugu, dosta prostranu grupu onih koji su odlazili u redove ninja pred-stavljaju (neuspeli) pobunjenici protiv legitimnih vlasti ili klanovskih organi-zacija, voñe i sledbenici ugušenih i propalih ustanaka, buna ili drugihsocijalnih nemira, gubitnici na bojnom polju, odnosno ljudi koji su izgubiličast i dostojanstvo, ako ne i osnovne orijentire i kriterijume u životu.

235

Takoñe prostranu grupu osoba koje jedini izlaz vide u ninja-profesiji čineljudi koji su se, na ovaj ili onaj način, a u svakom slučaju drastično, ogrešiline samo o zakonske, nego i o običajne moralne norme kulture, društva, reli-gije ili sredine kojima pripadaju, i kojima u autoritarnom društvu i u srediničvrstih i okamenjenih moralnih zakona nije bilo mesta. To su osobe koje senisu pridržavale rigidnih normi i pravila življenja ili nisu prihvatale pogled nasvet svoje okoline, sredine, religije, kulture... To su i osobe koje se nisu pri-državale porodične ili klanovske tradicije, koje nisu ispunile svoju društvenu,porodičnu ili polnu ulogu, nisu introjektovali tradiciju, moral, običaje, vero-vanja, kulturne i religiozne obrasce sredine, i koji, usled nepodnošljivog pri-tiska ili bojkota sredine, nemaju drugi izbor nego da stupe u redove ninja.

Ovoj grupi je dosta blizak sloj individualaca, društvenih i kulturnih mar-ginalaca, ali i bivših ljudi, propalih samuraja, raščinjenih sveštenika, protera-nih, izgnanih i odbačenih individua, kao i jedan sloj polusveta uvek na granicikriminala, propalih kockara, sitnih lopova kojima je uñeno u trag, ali i osobabez zanimanja, bez bilo kakvog posla, bez porodice i doma, bez društvenogangažmana i društvene uloge, bez ikakvog poseda, lutalica, umetnika bez ta-lenta i znanja...

Ninja profesija reprodukuje samu sebe, s obzirom na potrebu da obukaninja počne u dečjem dobu, da bi bila potpuno efikasna, i ti, prvenstveno uti-litarni razlozi, dovode do formiranja porodica ninja, što podrazumeva i za-jednicu žena i dece, lociranih po zasebnim selima i udaljenim planinskimvrletima, nepristupačnim i neposećenim terenima i slično. Iz istorije je poz-nato da je npr. Koga naselje imalo preko pedeset porodica ninja u doba punogprocvata ove profesije. Iga naselje ninja je imalo tri porodice – klana u dobasvog punog razvoja.

Subkulturne populacije i slojevi iz kojih se regrutuju ninje asociraju pot-pisnika ovih redova, i to direktno, na analogne u savremenom društvu iz kojihse regrutuju vojnici za ozloglašenu Legiju stranaca u francuskoj armiji – na-damo se da je asocijacija ne samo smislena, već i instruktivna u pogledupravca mogućeg promišljanja geneze i uloge ninja u kulturi srednjevekovnogJapana.

Ninja-profesija predstavlja zatvoren krug čije ivice nije bilo moguće,barem ne tako lako i jednostavno probiti. Jednom regrutovani ninja ostajao jedo kraja života ninja. Najčešće bi bivao ubijen na nekom zadatku ali, u slu-čaju da samo pokuša da ostavi ninja-bratstvo ili stalež, čekala ga je smrtnakazna kojom bi ga osudilo vlastito bratstvo, ne žaleći napor i vreme da tukaznu i izvrši, projektujući je kao deo osvete i istovremeno obaveze svakogčlana bratstva. Žene ninja ostaju doživotno njihove žene, nemaju mogućnostnapuštanja naseobine ili bilo koje druge promene načina života (izuzev uko-liko i same nisu bile kunoichi, u kom slučaju za njih važe ista pravila kao i zaninje-muškarce dok su na zadatku), što znači da im je život unapred žigosani predodreñen i najčešće sledi tragičnu sudbinu, i završava se nasiljem, krvlju,zločinom, propašću... individualnom tragedijom koja je gotovo neminovnostu životu ninja.

236

Deca ninja mogu da izaberu samo jedan poziv – ninje, za koji se spre-maju od ranog detinjstva da bi, ubrzo po stupanju u redove ninja, bila ubijenana jednom od mnogih rizičnih i nemogućih zadataka, kakvi su postavljani predninje. Pokušaj napuštanja zajednice ili promene načina života, kažnjavali suse smrću, a ta kazna je bila neopoziva.

Naselja ninja su bila zatvorene celine. Nije bilo dozvoljeno napuštati ih(izuzev na zadatku), niti bi članovi porodice ninja ikada u toku života stupiliu bilo kakav kontakt sa drugim zajednicama ili drugim osobama koje nisuninje, ili koje nisu bile u kontaktu sa ninjama u smislu odreñivanja uloga u rat-nim pohodima, davanja zadataka ninjama ili nagrade za izvršeni zadatak...

Naselja ninja su smatrana gotovo kužnim mestima i bila su tabuisana zasve one koji nisu bili ninje... Nijedan pojedinac koji nije ninja nije smeo dastupi u njihovu naseobinu, da stupa sa ninjama u socijalne kontakte ili da skla-paju prijateljske veze... ukoliko nije želeo da rizikuje svoj socijalni status i re-nome, i da bude prezren, ili čak i prognan od svoje okoline.

Razlozi za ovako drastičnu socijalnu izolaciju i postojani prezir premaovoj profesiji i ninjama kao osobama od krvi i mesa nisu samo u strukturi licakoja se regrutuju u ninja-stalež, a koja su na najnižoj lestvici socijalne hije-rarhije, ili su izopštena iz nje, ili, što je gotovo pravilo, pripadaju kontrakul-turnoj populaciji, mada je i taj razlog važeći, već te razloge valja tražitiprvenstveno u profesionalnoj stvarnosti ninja, njihovim zadacima i načinimanjihovog izvršenja.

Ninje su se bavili najopasnijom, ali i najnižom vrstom ratničkih ili voj-ničkih poslova, čije je izvršenje ispod časti i dostojanstva ratnika-plemića –bushija (samuraja), ali i običnih ratnika u službi pojedinih klanova ili šoguna.Na prvom mestu, to su naručena i plaćena ubistva koja se ne mogu ostvariti upoštenom duelu – dvoboju, koji je dostojan ratnika, već su to ubistva s leña,na spavanju, trovanja, ubistva žena, dece, staraca, nemoćnih... tu su zatim pa-ljevine, krañe, špijuniranje, uhoñenje... koji podrazumevaju čitav niz neča-snih, nepoštenih ili nedoličnih sredstava, laganje, pretvaranja, otimanje,ucenjivanje, osakaćenje ili unakaženje, mučenje ili druge vrste pritisaka, jerje pravilo ninja profesije da se ne biraju sredstva da se doñe do cilja – izvrše-nja postavljenog zadatka.

Ninja, kao po pravilu, nema čast niti osećanje dostojanstva, i može da muse naloži svaki i svakakav zadatak – za odgovarajuću svotu novca, i on jedužan da ga izvrši i, što je indikativno, ne može i nema prava da odbije bilokoji zadatak koji mu naloži njegov nadreñeni starešina. Kao po pravilu, ninjane oseća grižu savesti i nema moralnih problema – on je gotovo savršeni au-tomat za ubistvo, krañu, špijunažu...

Ne samo nepostojeća čast i dostojanstvo, nego ni život ninje ne vredimnogo, ili ne vredi ništa. S obzirom da prihvata svaki zadatak i da nema slo-bodnu volju u pogledu izvršenja ili neizvršenja, njegov se život najčešće za-vršava nasilno, on biva ubijen, ako ima sreće, ili izvršava samoubistvo, akoima dovoljno vremena za to, a nalazi se u bezizlaznoj situaciji ili, što je biodosta čest slučaj, ako bude živ uhvaćen, podvrgava se dugotrajnom svirepommučenju koje dovodi do sasvim lagane a izuzetno bolne smrti.

237

Ninje se koriste prvenstveno za najopasnije, najteže, najprljavije i najri-zičnije poduhvate i zadatke, koje niko drugi ne bi prihvatio, a ne bi ni mogaoda izvrši. Na isti zadatak je slano i više ninja, istovremeno ili jedan za drugim.Često je više ninja slato na istu špijunsku misiju, tako da je naručilac – feu-dalni gospodar, imao više nezavisnih izvora informacija, pa ninje na istom za-datku, kao po pravilu nisu znali jedan za drugog, a što sve ukazuje naodreñenu i konstantnu dozu nepoverenja prema ovoj profesiji, kojoj laž, ob-mana ili uloga dvostrukog agenta nije bila strana, a koja je, po nepisanim alirigoroznim zakonima „časti“ profesije – uvek i neopozivo bila kažnjavanasmrću.

Ta drastična kazna – smrt, bila je gotovo jedina kazna za bilo koji prekr-šaj discipline ili strogih pravila profesije, ali i za neuspešno obavljen zadatak,za kukavičluk ili, tačnije, nedostatak nerazumne hrabrosti da se izvrše najri-zičniji poduhvati i neretko nemogući zadaci. Obaveza je ninje da krene u iz-vršenje, bez obzira na svesnost o mogućoj, pa čak i izvesnoj smrti – uprotivnom, sopstveno bratstvo ga osuñuje na smrt. Ista kazna čeka ninju kojiprekrši bilo koju od zakletvi ćutanja, prihvaćenih tajni ili tabuisanih informa-cija, pa čak i onoga ninju koji je to učinio pod mučenjem, ucenom, pretnjomsmrću...

Mehanizam izvršenja smrtne kazne je bio vrlo dosledan, s obzirom da jeprojektovan kao kolektivna obaveza zajednice i moralni „dug časti“ svakogpojedinca – pripadnika bratstva. Da bi se ova kazna izvršila, preduzimane suobimne istrage, opsežna traganja, sledbenici bratstva su bili spremni da, čak ipo ceni najvećih opasnosti, ili u toku ratnog sukoba, obiñu celu teritoriju jedneprovincije ili čak i cele zemlje, da bi pronašli ninju koji se sakrio, a koji je pre-kršio stroga i surova pravila ninje-profesije, i da ga bezobzirno i bez razmi-šljanja ubiju, bez obzira na posledice, čak i bez obzira na činjenicu da će ih tokoštati života. Posebnim mehanizmom ugrañena individualna obaveza izvr-šenja zapovesti smrtne kazne predstavljaju za ninju „svetu dužnost“, put kojimoni doživljavaju iskupljenje i, u svojoj fanatizovanoj svesti, doživljavaju in-tenzivnu etičku katarzu kultne ili gotovo religiozne prirode, s obzirom da jeokrutni zakon izvršenja smrtne kazne jedan od retkih aksioma u koji ninje na-dnaravno veruju i koji poštuju, slede i pridržavaju ga se.

Hijerarhijsko ustrojstvo organizacije ninja je ne samo u potpunosti po-godovalo ovako rigidnoj etičkoj praksi i moralnoj pragmi, već je i samo pred-stavljalo konstitutivni temelj ninjama imanentne etike, etike tanatološkevokacije i kultne praktične svesnosti.

Na vrhu organizacije ninja je jedan čovek, gospodar ninja i neopozivi na-redbodavac – jonin. Etimološki, jo označava gornji deo, vrh, vrhovnu se-kvencu, dok je u ovoj sintagmi značenje nin prvenstveno čovek, osoba,ličnost. Jonin je jedini u strukturi hijerarhije ninja ovlašćen da prima zadatkeza ninje svog bratstva, da odreñuje iznos novčanog ekvivalenta za izvršenjepojedinih zadataka i, u okviru toga, iznos koji će ostati samom joninu, iznoskoji pripada bratsvu ninja i iznos koji će biti isplaćen ninji-izvršiocu, da odlu-

238

čuje koji će, i da li će se pojedini zadatak prihvatiti, odlučuje kojem klanu, po-rodici ili plemiću pruža usluge, da li ih pruža, i u kojoj meri, što govori o znat-nom stepenu političkog uticaja poglavara ninja organizacije.

Jonin u okviru ninja bratstva takoñe odlučuje koji ninja ide na koji za-datak, koliko će biti nagrañen i da li će biti nagrañen, koji ninja će biti kažnjeni kako će biti kažnjen, ko će da izvrši kaznu (ili nagradu), u kom vremenskomroku će biti izvršen zadatak, obaveza, dužnost. Jonin odreñuje sve tačke me-todologije obuke, prijemne „testove“, umeća i sposobnosti kandidata za ninju,naknadne obuke i provere. Jonin takoñe neopozivo odreñuje bračni status sva-kog člana bratstva, broj dece koju će imati ninja (u zavisnosti od praktičnihpopulacionih potreba bratstva). Jonin je takoñe vlasnik i neopozivi gospodarimovine, časti, života... svega što poseduje ninja i on bez ograničenja i čak bezobrazloženja upravlja njima.

Jonini su držali identitet i mesto stanovanja u potpunoj tajnosti i nikadanisu neposredno stupali u kontakt sa ninjama – izvršiocima zadataka. Joninisu najčešće imali i po nekoliko identiteta i nekoliko porodica u različitim kra-jevima i u više provincija, kao i razrañen sistem tajnog komuniciranja sa osta-lim članovima bratstva, koji im je obezbeñivao punu konspiraciju identiteta.

Chunin – etimološki: chu znači srednji, u sredini, a nin u ovoj sintagmiima značenje čovek, osoba, ličnost. Chunini su predstavljali meñusloj, aristo-kratiju u domenu ninja-staleža, analogno oficirima u vojsci. Takoñe su dosle-dno krili identitet, tako da ninja koji je izvršavao zadatke nije znao ko mu jenaredbodavac.

Chunini su imali funkcije veze - da prenose nareñenja pojedincima, dakontrolišu izvršenje zadatka, da izvršavaju odluke jonina vezane za život brat-stva i njegovu delatnost, kao i njegove članove. Slobodna volja im je u znat-noj meri ograničena, a oni najčešće nisu znali pravi identitet svog jonina, kojije u potpunosti raspolagao njihovim životom i imovinom i odreñivao im jenačin života, profesionalnu karijeru i sudbinu, ne samo u hijerarhijskog struk-turi ninja, već u svim bitnijim, pa i najličnijim elementima.

Pripadnik hijerarhijski najnižeg sloja ninja – genin, bio je ninja u potpu-nosti obespravljen, bez slobodne volje pri odlučivanju, bez lične inicijativepri odlučivanju što se tiče izbora zadataka i uslova pod kojim se prihvata naj-rizičniji posao. U ge-nin, ge etimološki znači nizak, donji, podreñen, a nin imaznačenje kao i u prethodna dva slučaja. Genini, ninje sa najtragičnijom sud-binom i izvršioci najtežih i najnižih zadataka, uglavnom su bili izvan tokovadešavanja, nisu znali za koga rade, niti kakav efekat ima izvršenje njihovogzadatka, niti su imali pravo da se o tome raspituju, čak ni posredno, jer je topovlačilo čak i smrtnu kaznu.

Gotovo ceo život, od roñenja do smrti, bio im je odreñen, i genini su bilidužni da ga bespogovorno prihvate, kao i da se povinuju svim odlukama i na-reñenjima, bez prava da se žale, da odbiju poslušnost, ili da se čak i samo in-formišu o svom zadatku, o ustrojstvu bratstva, broju članova, ciljevima – toje bilo zaprećeno smrtnom kaznom, jedinom kaznom za ninje.

239

Kako ni jonin ni chunini jednog bratstva ne idu neposredno u špijunskemisije, ne ubijaju neposredno, ne uhode niti izviñaju, genini su ti koji su pro-neli slavu ninja, koji su ne samo najbrojnija struktura u ninja-staležu, već i je-dini koji su se svakodnevno suočavali sa smrću. Za uzvrat, pokornost ibezrezervna poslušnost organizaciji kojoj pripadaju su jedini atributi njiho-vog tragičnog življenja i prokletstva sudbine osoba bez identiteta, bez ikakvogznačenja u društvenoj sredini, bez prave mogućnosti da misle, delaju i odlu-čuju kao ljudska bića, kao „automati sami na sebe upućeni“, kao automati kojidelaju ne da bi produžili život, već da bi, barem još ovaj put, izbegli smrt kojavreba i od neprijatelja, i od sopstvenog bratstva.

Ako odgovoriš na moje pitanje, dobićeš trideset udaraca.Ako ne odgovoriš na moje pitanje, dobićeš trideset udaraca.

(Zen- učitelj)

240

O, kako sam se tužan naučio odricanju.Jer ničega nema tamo gde reč nedostaje.

(Helderlin)

OBUKA NINJA

Literatura beletrističkog tipa o ninjutsu i filmovi ninja-tematike se naj-češće ne bave u znatnijem obimu problemom obuke ninja. Ukoliko to i čine,pristup i način obrade su neautentični i posredovani: legendarizovani, misti-fikovani, mitologizirani. U svesti „zaljubljenika“ u ninjutsu, pojedinaca kojise na imaginativnom nivou identifikuju sa moći i ulogom ninja, primarno jedoživljavanje njihovih umeća, moći, heroizma, hrabrosti, uspešnosti... sakojim elementima se prevashodno i identifikuju površnije i emotivno nezreleličnosti mlañih subjekata, dok obuka, put, način, elementi učenja ninjutsu do-brim delom ostaju izvan primarnog opsega pažnje takvih individua, što je i ra-zumljivo s obzirom na jednostavnu činjenicu – obuka ninja je bila jedno odnajdrastičnijih, najzahtevnijih, najobimnijih vrsta učenja u toku istorije ljud-ske civilizacije.

O dužini trajanja obuke i njenim elementima se da samo naslućivati izpojedinih izvora, ili se saznanje o tim činjenicama može da bazira samo naiskazu savremenih instruktora ninjutsu. Meñutim, ni oni, kao po pravilu, neraspolažu autentično pisanom literaturom, već samo usmenim predanjem,kriptičnim znanjem koje se prenosi sa učitelja na njegove sledbenike, sa oca-ninje na sina-ninju.

Po nekim izvornicima, osnovna i potpuna obuka ninje je trajala baremsedamnaest ili osamnaest godina*. Drugi izvornici daju manje ili daleko manjevremena za osnovnu obuku, ali zato pominju i specijalizovanu obuku u ciljuusavršavanja za obavljanje pojedinih zadatak ili posebne grupe zadataka, pričemu svaka „specijalizacija“ traje barem nekoliko godina.

Evidentna je i razlika u dužini trajanja, ali i kvalitetu obuke ninja koji sespremaju za ovaj poziv od detinjstva tj. deca su iz porodice ninja, i onih kojisu u kasnijem životnom dobu bili prisiljeni da stupe u redove ninja. Imamoopravdanih razloga da verujemo da su ovi potonji, čak i iz razloga nepovere-nja, prolazili samo kroz skraćenu ili specijalizovanu obuku i da su, analognotome, bili manje kvalitetni ninje, ninje koji su bili predodreñeni da vrlo brzobudu ubijeni na zadatku.

Pri izboru osobe za ninja-profesiju vršena je vrlo stroga i rigorozna se-lekcija i obimna provera. Ta se praksa zadržala sve do današnjeg dana, takoda su i u ovih nekoliko preostalih škola ninjutsu, uslovi za početak obuke vrlodrastični i ograničavajući. Nijedan sensei ninjutsu ne prima ili vrlo neradoprima učenike koji nisu japanske narodnosti. Ukoliko i primi takve učenike,on ih drži podalje od suštinskih i bitnih elemenata učenja i „tajnih znanja“, za-državajući ih prvenstveno u domenu borilačke tehnike, osnovne upotrebe

241

oružja i sličnih vežbanja. Kao drugi uslov se postavlja zahtev da je kandidatortodoksni individualac, osoba izgrañene individualizovane svesnosti, ne-konformistički orijentisana i već sklona neformalnom načinu mišljenja. Nijestriktni uslov, ali je veoma poželjno da osoba koja stupa u redove ninja nemaporodicu: roditelje, decu, bračnog druga, niti prijatelje, niti pak bliskih osoba,da nema moralnih obaveza staranja ni prema kome. Takoñe se zahteva da kan-didat za ninju bude bez ikakve (druge) profesije, van stalnog zaposlenja, bezopredeljenosti za neko (drugo) zanimanje...

Pored ovih, bazičnih uslova, poželjno je da kandidat ne bude emociona-lno privržen bilo kome ili bilo čemu; da ne bude opredeljen za odreñeni sistemmišljenja, ideju, ideologiju, političku partiju, da ne pripada nekoj organizaciji,klubu, ustanovi, neformalnoj grupi. Takoñe se zahteva, i to ultimativno, dakandidat ne poseduje iole izraženiju naklonost prema osobama suprotnogpola, niti da ima nekakvu strast ili porok: da nije sklon alkoholu, prekomer-noj ishrani, čulnom uživanju, lenjosti ili površnosti... Konačno, od kandidatase traži svestrano obrazovanje i znatna inteligencija, kao i postojana neemo-cionalnost, hladnokrvnost i racionalnost.

Potpisnik ovih redova smatra da komentar zaista nije potreban.Obuka ninja je u prošlosti bila vrlo univerzalna i svestrana i za predmet je

imala gotovo sve komponenete čovekovog bića. S obzirom da su decidirani po-jedinačni elementi metodologije ako ne nepoznati, a ono barem sporne činjeni-čke istinitosti, prvenstveno iz razloga što su bratstva ili porodice ninja poznavalii praktikovali sopstvene „tajne“ metode obuke, moguće je sa sigurnošću pre-zentovati samo neke opšte odrednice – konstitutivne elemente obuke ninja.

Pre svega, obuka ninja zahteva „celog čoveka“ i pojedinac koji je po-dvrgnut toj obuci prihvata svoje ninja-usavršavanje ne samo kao najvažniju,već i kao jedinu odrednicu (svog) života. Ninja je u obuci dvadeset četiri časana dan; on provodi i dan i noć sa svojim „instruktorom“ i svojom grupom. Ele-mentarna vežbanja se podučavaju grupno, gde meñu članovima grupe kandi-data za ninju vladaju naglašeni kompetitivni odnosi. Individualna obuka iindividualna pouka učitelja predstavljaju drugi sloj metodologije obuke. Kan-didat za ninju provodi dane, nedelje, mesece potpuno sam, u šumi ili na pla-nini, da ne vidi nijedno ljudsko biće ili da ne progovori ni reč, da se upusti udubinske meditativne ili introspektivne avanture, u psihološku individuacijuega ili sopstva, na putu dubinskog samorazumevanja ili iracionalnog sazna-nja ustrojstva i poretka stvarnosti i univerzuma kojima pripada i kojima je svo-jim mentalnim strukturama blizak.

U dugim periodima usamljenosti, ninja pribegava askezi i samomuče-nju, dugotrajnim periodima gladi, žeñi, napornih vežbi koje ostavljaju kao po-sledicu iscrpljenost, slabost, rastrojstvo ili destrukciju uma, cepanje ilirazdvajanje ličnosti. Ninja provodi dane i noći u neprekidnom hodanju, pu-zanju, plivanju ili trčanju... Prema tradiciji, u završnoj fazi obuke, kandidat zaninju provodi više godina izvan svih ljudskih naseobina, u pećini, u planin-skoj kolibi, da „ne vidi ljudsko biće“ i „da ne progovori ljudsku reč“.

242

U toku obuke, kandidati za ninju bivaju podvrgnuti torturama i muče-njima: zakopavaju ih u zemlju, gde ostaju danima, uz smanjene mogućnostidisanja, onemogućava im se san i odmor u trajanju od više dana, podvrgavajuse periodima gladovanja, redukovane ili specifične ishrane. Kandidati se ta-koñe podvrgavaju ranjavanju, batinanju, bičevanju, prebijanju, upućuju se nadugotrajna traženja lekovitih ili drugih trava, podučavaju medicini i herbali-stici.

Tradicija kaže da je bilo suvereno pravo učitelja ninja da kažnjava i na-grañuje, a kazne su bile rigorozne, dok je za većinu prekršaja bila predviñenasamo jedna kazna – smrtna.

Kandidati za ninje su bili podvrgavani i drugim mučenjima: dodirivanjuusijanim gvožñem i zakivanju metalnih klinaca u meso, pod nokte ili u jezik,polivanju vrelom vodom ili uljem, izlaganju enormnim vrućinama ili hladno-ćama, sve do krajnjih granica izdržljivosti. Kanditati su neretko bili na samojgranici uništenja, smrti ili ludila, konstantno u neizvesnosti – kakvo ih još mu-čenje čeka.

* * *

Smatramo da nije iscrpna i da nije dosledna (jedna ipak) radna podela nafizičke i mentalne metode obuke. Jasno je da su ninje usavršavali čitav niz bo-rilačkih veština, znanja i umeća, da su usavršavali i školovali način mišljenjai dospevali su u, od strane laika neslućene prostore saznanja i duhovnog po-stignuća. Meñutim, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, cilj obukeninja, i to imanentni cilj je impregnacija svesti, stvaranje destruktivnih ele-menata svesnosti, manipulacija (spoljašnja) u cilju automatske i bezrezervneopredeljenosti za nasilje, ubistvo, rušenje, paljenje – destrukciju. Čak i savre-meni vojni eksperti – psiholozi znaju da je tzv. brain-washing** izuzetno kom-plikovana i dugotrajna operacija – mentalna manipulacija sa dostaograničenim i netrajnim efektima. Pred „instruktore“ ninjutsu postavljen jesloženiji zadatak: od strukture uobičajene svesti valja stvoriti, putem nadasvekompleksne metodologije, „roñenog ubicu“, ličnost kojoj je inherentna nesamo spremnost da izvršava krvave i nečasne zadatke ninja, već i da u tomenikada ne poklekne – jer kolebanje ili nesigurnost često mogu da znače zaninju smrt, a za njegov zadatak – neuspeh, što je za „instruktore“, kao i za na-redbodavce ninja, verovatno predstavljalo veći gubitak.

Drugi suštinski zadatak psihološko-manipulativne prakse ninja je intro-jekcija vrhovnog principa autoriteta u strukturu ličnost ninja. Normalna lič-nost ne može da se podvrgava i ne podvrgava se bezrezervnoj i bespogovornojposlušnosti autoritetu, zahtevu da se izvrši zadatak i zahtevu o načinu, mestu,vremenu... što je, u praksi ninja, doista veliko napuštanje i negiranje ličnostininja, a naročito individualizovane ličnost, što se podrazumeva kod kvalitet-nijeg ninje. Bazične su potrebe jedinke za osnovnom sigurnošću, saznanjemo mogućem razvoju dogañanja barem u neposrednoj budućnosti, samoinici-jativnom „postignuću“ i za mogućnošću samostalnog odlučivanja, što je, u

243

stvarnosti ninjutsu, najčešće bilo uskraćeno ninji, koji je rob-izvršilac, u pot-punosti zavisan od volje učitelja, chunina ili jonina, naredbodavaca, od nji-hove odluke, od njihovog viñenja situacije; ninja je samo neposredni izvršilac,„elitni sluga“, gde „elitni“ valja shvatiti kao: na sve spreman, čovek bez častii dostojanstva, ubica bez imena i budućnosti.

Sa jednog tehnicističko-pragmatičnog stanovišta posmatrano, jasno je daje obuka ninja usmerena put usavršavanja do nivoa eksperta u mnogim utili-tarnim veštinama, od kojih svaka predstavlja sveobuhvatniju i zaokruženu ka-nonizovanu veštinu, a njihov (dijalektički?!) spoj uslovljava izgrañenuborilačku strukturu i rezultira postignućem, ostvarenjem kvalitativnih pro-mena u smislu evolucije saznanja, umeća, sposobnosti... potpuno izvan do-mašaja velike većine običnih ljudi, bilo u prošlosti, bilo u sadašnjosti. Neželimo da bezrazložno provociramo imaginaciju čitaoca, tako da nećemo ninabrojati sve pojedine veštine koje se odnose na npr. „ulogu dvostrukog špi-juna“ ili „prodora u neprijateljski logor“ putem eksplozije ili požara, a kojih(veština), čak i pri površnijem prebrojavanju, ima preko sto pedeset.

* * *

Klasična obuka ninja ima (što se dalo i očekivati analogno ninja-nume-rologiju) devet stepena evolutivnog razvoja, devet osnovnih elemenata – uvež-bavanja i postignuća. Za uvežbavanje svakoga od njih je potrebno najmanjedve godine, s tim da se sa uvežbavanjem na prethodnom nivou ne prestaje postupanju na naredni nivo – naprotiv, time prethodni nivo dobije nove horizonteznačenja i, analogno tome, dubine postignuća.

Devet nivoa ili stepena, ili grupa veština, naznačio je M. Hatsumi u uvod-nom razgovoru sa svojim budućim učenikom S. Hayesom***, naravno odbija-jući da instruiše čitaoce o sadržini vežbanja na naprednijim nivoima.

Prema Hatsumijevim rečima, postoje tri grupe od po tri vrste, nivoa vež-banja (što je takoñe u skladu sa osnovnim razlaganjem u numerološkoj sim-bolici broja devet - „magičnog broja ninja“), i to su: prvenstveno fizičke grupevežbanja (prva trijada), mentalne, ili, kako ih shvata potpisnik ovih redova,psihološke grupe vežbanja (druga trijada) i, kao vrhunska forma ili treća tri-jada, duhovne ili, tačnije, spiritualne vrste vežbanja.

Početni nivo podrazumeva taijutsu, veštine borenja bez upotrebe oružja.Porede ove pojavne, vidljive dimenzije taijutsu, uviñamo i impliciranu: to jeizgradnja znatnih fizičkih mogućnosti i smirenja na fiziološkom nivou, ene-rgetsko usaglašavanje, kao uvod, ali i neophodno postignuće ka naprednijemvežbanju, naročito za vežbanja u domenu duhovne ravni individue.

Drugi, srednji nivo bi korespondirao sa dosta širokim i visokim nivoompostignuća osamostaljenja u klasičnim borilačkim veštinama i marcijalnimumetnostima. To je upoznavanje, doživljavanje, usmeravanje i, kasnije, kon-trola vitalne unutarnje energije, ki-a, upoznavanje njene prirode, ustrojstva,individualne energetske osnove i postavke, elementarni pristup energetskombalansu, individualizacija tehnike vežbanja i iniciranje individualnog oseća-

244

nja za tehniku. Mada je ovo „fizički“ aspekt veštine ninjutsu, u savremenijempoimanju podele na fizičko i mentalno, ovo postignuće bi pripadalo indivi-dualno psihološkoj ravni jedinke, dubinskoj introspektivnoj orijentaciji i pro-stranoj strukturi svesnih saznanja o sopstvu i jastvenstvu individuuma,korespondirajući prvenstveno sa individualno-empirijskom i individualno-do-življajnom sferom jedinke.

Treći nivo („razvoja“) Hatsumi naziva „upotrebom dinamičke snage uni-verzuma“ – učenje koje je poznato gotovo u svim okultnim i hermetičkim si-stemima, a naročito je omiljeno u starijim i otrodoksnim sistemima, ali iprošlovekovnim hermetičkim paradigmama: kako u zenu, yogi i kabali, takoi u teozofiji ili antropozofiji... Očigledno ne poznajući univerzalnu raspro-stranjenost ovog učenja (hermetičke teorije), Hatsumi tvrdi i eksplicira da jeono inherentno samo i isključivo drevnoj istočnjačkoj mističnoj i hermetičkojtradiciji. Analogno tome, ne da je samo manje dostupno, nego i „nerazum-ljivo“ racionalno orijentisanoj svesti pojedinca zapadne civilizacije.

Vrlo uprošćeno prezentovano, individualna, mikrokosmička jedinica (dakoristimo originalnu terminologiju), ima potencijalnu sposobnost doživljava-nja, saznanja, korišćenja i, na vrlo visokom stepenu individualne psihološkeevolucije, mentalne kontrole makrokosmičke energije, vibrantno-energetskogustrojstva univerzuma. „Primena u praksi ninjutsu“ je primarna Hatsumijevaorijentacija; ali on, naravno, ne upućuje na modele vežbanja i usavršavanja ovedoista široke i prostrane game moći, saznanja i umeća, kao što to, uostalom, nečini ni ogromna većina „adepada“, „gurua“ ili „učitelja“.

U prezentovanju druge trijade nivoa usavršavanja, Hatsumi nije čak nideskriptivan. On samo pominje medicinska i dijetološka saznanja ninja, po-tenciranje i usavršavanja senzitivnosti i to „garnira“ mogućnošću „čitanjamisli“.

Za treću, vrhunsku trijadu, Hatsumi koristi generalizacije i smislu: „nijeza javnu upotrebu“, „nikada se tehnika vežbanja ne prenosi Amerikancima“(odnosno pripradnicima bilo koje nejapanske narodnosti), „usavršavanje rat-ničkih moći i personalnosti“... što baš nije ni instruktivno, a ne upućuje ni nabilo šta konkretno-saznajno. Potpisniku ovih redova ipak pada u oči činjenicada se veštinom ninjutsu bavi ratnik i da je „postati ratnik“ fundamentalni ciljobuke ninje, kao i predmetnog saznanja, ali i individualnog usavršavanja u ni-njutsu, što neuobičajeno asocira na Kastanedin termin Ratnik, koji ovaj an-tropolog koristi za individualca – okultnog tragača za magijskim znanjimakoji je već na Stazi Individuacije (da koristimo Jungov termin) i sa odreñenimje okultnim iskustvom i praksom traganja u unutrašnjim svetovima iza sebe.

Svesno smo izabrali neformalnu dijalošku formu Hatsumijevog izlaga-nja, kojega je Hayes smatrao toliko značajnim da bi mu posvetio znatnu paž-nju u svojoj knjizi, a ta svesnost (autora ove knjige) ima intenciju ukazivanjana fenomen da čak i renomirani i doista autentični poznavaoci ninjutsu, kaopo pravilu, govore ezopovskim jezikom, ili se služe opštim mestima i auten-tičnog ili konkretnog smisla lišenim uopštavanjima, koja doduše mogu i daimaju nekakvo značenje ili smisao u dodiru sa neintelektualnim umom, dok

245

su u komparaciji sa sekularnim terminološkim dostignućima humanističkihnauka, naročito u ovom veku, priprosti i naivni žargon, lišen semantičke izra-žajnosti, odnosno kič-fenomen (i to ne samo leksički) u sferi stukture kultureborilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, odnosno okultne, magijske, her-metičke... misli.

Čitalac sa nešto više iskustva u praćenju literature će, meñutim, lako for-mirati svoj sud ne samo o Hatsumijevom načinu izlaganja. Po uverenju pot-pisnika ovih redova, Hatsumijeva namera je prvenstveno poštena, a nastupiskren i autentičan. Nepoznavanje autentičnih dostignuća humanističkih naukaje bolest od koje pate gotovo svi, pa i savremeni pisci hermetičke literature,voñe ili lideri velikih hermetičkih sekti ili okultnih kultova, „propagatori“zena, yoge, budizma ili lamaizma i srodnih istočnjačkih mistično-religioznihučenja, ali ova očigledna sramota ne mimoilazi ni „velike adepte“ tarota, ka-bale, teozofije, antropozofije, sajentologije... kako li se već sve ne zovu razniogranci ili pravci hermetičke misli zapadne tradicije.

Verujemo da je ova mala digresija korisna, prvenstveno iz razloga što ni-njutsu jeste i hermetički, magijski, okultni... sistem, a čitalac sa odreñenimznanjem će doći u jako i dosta opravdano iskušenje da pravi komparacije i pa-ralele sa drugim, poznatijim i ortodoksnijim analogonima. Barem osnovniuvid u smislu komparacije. U ovom slučaju: komparacija terminološke, se-mantičke i teleološke ravni literature – jedinog izvora saznanja u ovoj oblasi– jeste jedan od zadataka prezentovanja ove grañe.

Meñutim, ne bi valjalo dosledno sprovesti preporuke introvertnog sen-sei Hatsumija, već u toku izlaganja valja dati i neke opaske, ili deskripcije imentalanih vežbanja ninjutsu, naravno na informativnom nivou i u popular-nom obimu, a koje su vezane za mentalne elemente obuke i prakse ninjutsu,što je verovatno jedan od konstitutivnih elemenata u smislenom opravdanjunastanka i koncepcije ovog teksta.

Korov raste gde god ga baciš.(Li Po)

246

* Valja uočiti barem instruktivnu podudarnost izmeñu trajanja osnovnog vremena trajanjaobuke ninja u klasičnom periodu i u klasičnim borilačkim veštinama do postizanja nivoa ″pravogpočetnika″.

** Brain-Washing – psihološka tehnika „ispiranja mozga“ koja je u prvobitnom obliku na-stala u anglosaksonskoj (vojnoj) psihologiji, dok je danas vrlo rasprostranjena.

*** Stephen K. Hayes: NINJA AND THEIR SECRET FIGHTING ART, str. 40. i dalje.

Ko razlikuje (pravi razliku) izmeñu dobra i zla,osuñen je da putuje od smrti do smrti.

(Budistička izreka)

UČENJE (o) PET ELEMENATAU TRADICIJI NINJUTSU

Učenje o Elementima kao univerzalnim principima Prirode ili Univer-zuma, svetska istorija ideja najverovatnije duguje ranovedantinskim izvorima.Stariji izvornici koncepta/učenja o pet elemenata od ove filosofeme nisu poz-nati, ukoliko se podrazumeva celovito i u jedinstvenoj formi postularno uče-nje o odreñenom broju elemenata čiji dinamički i dijalektički spoj obuhvatatotalitet – materijalnu i duhovnu stvarnost, bivstvo i bivanje, ontos i telos... dase poslužimo klasičnim pojmovima duhovnih nauka.

U staroindijskim, preciznije: ranovedantskim izvornicima, Elementipredstavljaju emanacije, partikularne konstituante apsolutne celine-univer-zuma, kao jedan od dva osnovna vida ispoljenja, ali i moći poimanja stvarno-sti sveta ili „jestenstva“ ustrojstva univerzuma. Elementi predstavljajuosnovne statične, nepromenljive i večne principe, nestvorene i neuništive, naj-opštije kategorije mišljenja, postojanja, vremena, prostora, materije, duha ienergije... i idejna su suprotnost Principima Univerzuma (Kružni Tok Kreta-nja, Neuništivost i Promena Oblika Energije...).

Učenje o Pet Elemenata podrazumeva religiozne, odnosno religiozno-mistične, gnoseološke i noetičke konotacije, filosofske konotacije u smisluelementarnog, prepojmovnog filosofskog metoda mišljenja, kao i okultno-her-metičke, što najčešće znači praktične i pragmatične magijske prakse, i jednood ova tri osnovna značenja, ili pak sva tri, teorija će zadržati gotovo do da-našnjih dana.

Na polju kineske filosofske misli učenje o elementima se zadržalo višehiljada godina. Broj pojedinačnih Elemenata varira u zavisnosti od trenutnefilosofske i religiozne klime i trenutno važećih paradigmi, ali je najčešće ovomosnovnom filosofemom obuhvaćeno pet elemenata, ne uvek identičnih, takoda istraživač evolutivnog i difuzionističkog modela razvoja ove teorije možeda, sa gotovo analitičkom tačnošću, prati tokove procesa apstrakcije i gene-ralizacije Elemenata do stupnja najuniverzalnijih principa, ili pak involutivnitok procesa (sa stanovišta spekulativne misli) – pomak značenja na konkret-nom, pojedinačnom, pojavnom, čulnom, materijalnom...

Tek će Nominalistička škola mišljenja dati iscrpnu kritiku i teorijsku ne-gaciju učenja o Pet Elemenata, čime ono gubi vrhunsku poziciju u domenuspekulativne filosofije, ali se emanira u praktično-filosofske sisteme, tradicijui praksu arhaičnih marcijalnih sistema, u rana yoga učenja, a vrši uticaj i naautohtonu prebudističku tibetansku religiozno-mističnu praksu Bon-po...

247

U tradiciji zapadnog filosofskog mišljenja, antički filozof Heraklit je prvipostulirao celovito i konzistentno učenje o Pet Elemenata, pri čemu je sasvimizvesno da je asimilovao znanje prethodnih orijentalnih filosofema. Od naj-opštijih principa univerzuma, Heraklit pristupa pomaku značenja ka kosmo-gonijskom ustrojstvu stupnjevitog procesa emaniranja, ka elementarnoj(prvobitnoj) dijalektici promene elemenata u elemenat. Danas verovatno naj-poznatiji i najviše citirani fragment sačuvan iz njegovih rukopisa: „Svet jevečna vatra što se s merom pali i s merom gasi“... svedoči o dosta autentič-nom verovanju da se predmeti čulno-materijalne substvarnosti daju odreditikao pripadajući, kao istovrsni sa univerzalnim kanonom – Elementima, što ćekasnija hermetička tradicija podići na vrhunski paradigmatski nivo.

Interesantna je činjenica da religiozne konotacije učenja o Pet Eleme-nata neće naići na asimilaciju velikih, „objavljenih“ religija (ili religija „ob-jave“), te da će ogromna većina institucionalizovanih religija ovu teorijusmatrati ili paganskom ili ateističkom i proglasiće je za jeres. Tako, ni hri-šćanstvo, ni muhamedanstvo, zvanično niti prihvataju niti asimiluju doktrinuPet Elemenata, dok je sa judaizmom slučaj nešto komplikovaniji i komple-ksniji: zvanični judaizam kao religiozna praksa negira učenje o Pet Eleme-nata; mada se broj pet dosta često javlja i vrlo visoko vrednuje u ranomjudaizmu (valja spomenuti npr. „Petoknjižje“ – pet knjiga Mojsijevih kojimapočinje biblijski Stari Zavet). Za razliku od zvanične religije, ezoterični i mi-stični, podzemni tokovi judaizma asimiluju ovo učenje u metodološku praksu,teorijsku osnovu i saznajnu ravan sopstvene usmene i pisane tradicije, što će,posredstvom Kabale, kao „podzemne“ hebrejske ezoterije, na velika vrata ućiu teorijsko učenje ogromne većine ozbiljnih (pa i savremenih) hermetičkihkultova i organizacija.

Pojednostavljeni razlog antipatije velikih religija, a naročito religija ob-jave prema ovom, mora se priznati – prvenstveno elementarnom filosofskomučenju, valjalo bi tražiti u nemogućnosti usaglašavanja ili primene krucijalneideje objavljenih religija: antropomorfnog boga kao apsolutne egzistencije i,dijalektičke i u osnovi dinamičke metafizičke ideje toka promene univerzal-nih principa, čija je sadržina osloboñena etičkog i teleološkog momenta.

Verovatno najčistiji primer pune filosofske (elementarne) primene uče-nja o Elementima predstavlja jedna od najstarijih knjiga u istoriji kineske ci-vilizacije – I Ching*, gde je takoñe u potpunosti negirana teistička,teleološka, eshatološka, ali i pojavno-konkretna dimenzija ovog učenja, nakoje premise ono nipošto nije bilo imuno tokom milenijuma svog postojanjai prostiranja kroz tokove svetske istorije ideja.

Evropska misao će ponovo otkriti učenje o Pet Elemenata tokom sre-dnjeg veka, ali ovog puta modifikovano i specijalizovano, usmereno na her-metičko-okultnu dimenziju: malobrojni krstaši – heraldi sa dovoljno duhovneširine, čija misao nije bila okovana hrišćanskom dogmatikom, preuzeće od lu-tajućih Sufi-praktičara na pohodima „osloboñenja Hristovog groba“ dve kon-stituante srednjevekovnog, ali i savremenog hermetičkog učenja na

249

evropskom tlu: seksualnu magiju ili alhemiju i Učenje o Pet Elemenata. Ve-ćina od njih će završiti na lomači ili u inkvizitorskim mučionicama. Meñutim,podzemno i ezoterično učenje o Pet Elemenata, gotovo potpuno okultno obo-jeno, nastavlja svoju tradiciju na evropskom tlu. Paradigmatski, putem krip-tičnog jezika i kompleksnih simbola, ono je predstavljalo osnov većinesrednjevekovnih alhemijskih grimuara, magijskih tekstova, kabalističkih spisajevrejskih zajednica, mistično orijentisanih i preorijentisanih rabina, ali iokultnih zvaničnika evropskih dvorova, proroka, profeta i kraljevih astro-loga... jer je, tokom vekova, učenje o Pet Elemenata postalo kamen-temeljacevropske okultne misli.

Vrhunac ozbiljnosti u tretmanu i objašnjenju, učenje o Pet Elemenata do-življava krajem prošlog veka, u praksi i pisanoj tradiciji hermetičke organi-zacije Zlatna Zora, koja je, i do današnjih dana, gotovo uzorni prototiphermetičke organizacije. Sve ovovekovne organizacije ustrojene su na zlat-nozorskim principima, a što je gotovo pravilo za iole kvalitetniju i ozbiljnijuorganizaciju, paradigmatski održavaju učenje o Pet Elemenata, prvenstvenou okviru teorijske podloge i metodoloških principa ogromne većine rituala.

Ako bi se postavilo pitanje barem osnovne klasifikatorne odrednice Ele-menata, odgovor na njega bi morao da primarno ukaže na distinkciju: osno-vni elementi kao što su Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja, Etar... su u potpunostirazličiti od fizičkih, hemijskih... elemenata, odnosno od pojma elemenatasvojstvenog prirodnim naukama. Element je (u ovom slučaju) sekulativna ge-neralizacija i apstrakcija od pojedinačnog, konkretnog, pojavnog, čulno-ma-terijalnog, ali i od saznajnog. Predstavlja univerzalni princip koji je osloboñen,nadreñen je principu univerzalnosti, nepojmovan je utoliko što ne predstavljaistovrsnost u opštem ili zajedničkom, već nadreñenu strukturu najopštijeg sa-držaja. Pet Elemenata konstituišu Prirodu, ili Sve postojeće, ali sami nisu Pri-roda niti su materijalno egzistentni. Elementi su najopštije kategorije duha,stupnjevi ili stadijumi kosmogonijske geneze, ali i Kreacije kao univerzalnogmodela. Konačno, Elementi su najopštije (spekulativne, ali i klasifikatorne)kategorije koje mogu da obuhvate svet predmetnosti i pojedinačnih fenomena,ali se od njega suštastveno razlikuju, s obzirom da su uzrok i uslov njegovogpostojanja, pra-uzrok egzistencije i esencije kao suprotstavljenih principa...da se ipak poslužimo terminima savremenije filosofije.

Dobro (kritičko) mišljenje uvek polazi od poraza.(Maks Horkhajmer)

249

*I Ching (čita se: Ji Džing ili Čing) – „Knjiga Promene“, drevni filosofski, mistični i proro-čki sistem; starost osnovnog dela knjige (bez „Krila“ i „Komentara“) se procenjuje na oko pet hi-ljada godina.

Kažu da na dalekom ostrvu, preko mora,poznaju tajnu čarobnog praha.

Onaj ko ga pomiriše, postaje sretan.Oni koji su se vrataili, ništa ne govore o tome.

Pitajte one koji se nisu vratili.

Učenje o Pet Elemenata je, na japanskom tlu, pronašlo i specifičnu, pro-pragmatično orijentisanu primenu i u teoriji ninjutsu, ali, naravno, ne samo utim okvirima. Emanacija i opredmećenje učenja o Pet Elemenata na japan-skom tlu, inicirano prvenstveno antičkim južnokineskim filosofemama (oda-kle je kulturni uticaj na Japan ipak bio najpostojaniji) vrlo je vidljivo uspomenicima rane srednjevekovne japanske kulture, u umetničkim delima anaročito u hramovnoj umetnosti... ali i u odreñenoj laičkoj, narodnoj misao-noj tradiciji – što je gotovo identično ovoj pojavi u kineskoj kulturnoj tradi-ciji.

Tradicija ninjutsu usvaja Pet Elemenata po, za dalekoistočne filosofeme,klasičnom redosledu.

1. CHI (Zemlja)

Očigledno pod direktnim uticajem kineske filosofije da je „zemlja izvorživota“, kao i prvi princip stvarnosti, prvi Element, Zemlja, u ninjutsu tradi-ciji sugeriše osnovu, stabilnost, početak. Na simboličkom nivou, Zemlja jevrlo prostrana, ali je omeñena granicama, čije saznanje prevazilazi čovekovegnoseološke moći.

U praksi tradicije ninjutsu, Zemlja se emanira kao stabilan stav, nepokret-nost i čvrstina, zadržavanje istog (položaja) u dužim vremenskim periodima. Naplanu psihološke prakse, Zemlja je nepomućeni mir, neuznemirenost, primarnapostojanost.

2. SUI (Voda)

Prva dihotomija ninja psihološke tradicije je Zemlja – Voda, gde je VodaDrugi Element, iz razloga što je nepostojana, nestalna i, što je asimilovano upraksu vežbanja ninjutsu – zauzima svaki oblik koji joj se nametne – obliksuda, jezera, bare, oblik rečnog korita...

Voda je simbol (jednog) pasivnog principa, nemešanja, nereagovanja,„pomaganja slučaju nemešanjem“, promene (agregatnog stanja). Pored prvogsimboličkog plana – pasivnosti i antiformne orijentacije, drugi simbolički planpredstavlja beskrajno strpljenje, tok i protok vode koja oblikuje, kreira, usto-ličava, oformljuje. Ni dinamička kreacija nije vidljiva, i prevazilazi čovekove

250

moći saznanja, s obzirom na transcendentalnost u relaciji sa njegovom egzi-stencijom; za kreaciju koju stvara voda (na tlu, u kamenu...) su potrebni mi-lenijumi, stotine hiljada godina, eoni...

Treći mogući vid ispoljavanja principa Vode je „ogledalsko znanje“, poz-nato iz tradicije srednjevekovnih marcijalnih umetnosti i borilačkih veština.Princip „um kao površina mirne vode“ asocira na stabilnost, uz potencijalnu,ali neometanu, nesvesnu i preumsku dinamiku, trenutnu akualizaciju koja umpojedinca dozvoljava, ali ne inicira, prati, ali ne vodi, koju zadržava u posedupotencijalnih znanja, ali svesno ne saznaje...

U neposrednoj praksi ninjutsu, Voda simboliše trajnost i adaptivnost uisto vreme, prilagoñavanje situaciji, okolnostima, mogućnostima, trenutnojpromeni...

3. KA (Vatra)

Vatra je dinamički Element prvenstveno „astralnih“ konotacija. Na sim-boličkom planu, Vatra je Geneza sâma, bit kreacije. Na nivou čoveka, to suintenzivne emocije. U orijentalnoj hermetičkoj tradiciji, Vatra je i trenutakprosvetljenja, trenutak nastanka ideje. Na praktično-filosofskom planu, Ro-ñenje je u znaku Vatre, ména u smislu trenutka, prvenstveno evolutivno, pro-pozitivno orijentisane promene.

U praksi ninjutsu, Vatra je umska spoznaja, proces intuitivnog saznanjasvih okolnosti i dešavanja, koji rezultira uvidom, idejom, saznanjem puta ilimetoda za izvršenje, rešenje ili razrešenje. Vatra je ovladavanje saznanjem,uput na dejstvovanje... ali ne podrazumeva završetak, okončanje, efikasno re-šenje. Podrazumeva čin stvaranja, ali ne i proces ostvarenja.

4. FU (Vetar)

Vetar je simbolički odraz principa nestalnosti ili promenljivosti. Postu-lira vreme, okončanje i prolaznost čovekove egzistencije na zemlji, prolaznosti promenljivost čak i najvećih i najčvršćih tvorevina: carstva, vlasti, znanja,poseda, ustrojstva stvarnosti... Vetar je simbol „pasivne“ dijalektike, ili nega-tivne, podatne, ženske, prijemčive, anti-oblične datosti fenomena.

U tradiciji ninjutsu, Vetar asocira na život ninja: on ne pripada nikome,nikome nije potreban, neprekidno i neprestano se kreće od teritorije do teri-torije, od zadatka do zadatka. Kao pandan tome, vetar prodire u sve šupljine,u sve pore, nevidljiv je i neuhvatljiv. Vetar pre odnosi nego što donosi, pri-marni princip mu je i destrukcija, destabilizacija, narušavanja, okrnjenje, ne-giranje... U praksi ninjutsu, princip Vetar uči ninju da bude „svuda i nigde uisto vreme“, bez želje, bez nade, nikada „sasvim svoj“, da prolazi zemlje iupoznaje ljude, da sve to zaboravlja u ime narednog zadatka, da nema dugo-trajne prijatelje niti stalni oslonac... izuzev unutarnje snage koja ga goni uveknapred – baš kao i vetar.

251

5. KU (Praznina)

Peti Element, Praznina, identičan je sa poslednjim Elementom indijskeili evropske tradicije, Akašom ili Etrom, čija je suština istovetna – Praznina,Ništa, Neispunjen Prostor. Peti Element predstavlja asimilaciju, negaciju i pre-vazilaženje prethodna četiri. Praznina kao princip koji je finalni, definitivni,završni, na tron simboličkog sistema vrednosti ustoličuje ništetnost egzisten-cije, ništastvenu suštinsku prirodu fenomena. Praznina je univerzalni, sveo-buhvatni i najopštiji princip suštine, prirode stvarnosti, nelimitirane čovekovespoznaje, ontos jedinstvenosti i jestvenosti. Mnogo vekova kasnije, savremenaevropska ontologija će izneti postulat da svaki bitak proističe iz ne-bitka.

Praznina nije činjenička niti empirijska negacija. Ona predstavlja epife-nomen, proto-formu, oblast ili područje idejnog formiranja, pre-datosti ili pre-ustoličenja bilo koje emanacije stvarnosti, predmetnosti, duhovnosti,materijalnosti, čulnosti, saznajnosti. Primarna kreacija proizilazi iz Prazninei definitivno se negira, deoblikuje u Praznini. Praznina ne kreira i ne asimilujepojedinačno, pojavno, konkretno, već se u Ničemu, u Ništavnosti i Ništeno-sti, oformljuju najuniverzalniji principi, uzroci uzroka za drugu, nižu, idejnuili materijalnu genezu, kreaciju, suštinu... kao emanate, iz Ničega uslovljeniPrincip.

U praksi ninjutsu, Praznina je mentalni princip – pomirenje, negacija eg-zistentnosti fenomena življenja ili umiranja, nižerazredno odreñenje principastvarnosti, realnosti, takvosti, jestvenosti... Vrhunski je princip ili psihološkamanipulacija da ninja krene na bilo koji i bilo kakav zadatak, bez misli o svrsi,cilju, razlogu – školski primer perfidne zloupotrebe filosofijskog, teorijskogi idejnog u pragmatične svrhe. Rezultat – jedini mogući i jedini očekivani –ninje su bili populacija sa nadaleko najkraćim životnim vekom u srednjeve-kovnom Japanu.

Najsigurnije mesto u džunglije na leñima tigra.

(Anon)

252

UČENJE O PET ELEMENATA U PSIHOLOŠKOJPRAKSI NINJUTSU

Najpotpunije ustoličenje je učenje doživelo u okviru psihološke prakse:Pet Slabosti i Pet Potreba... koje su instruktori – učitelji podvrgavali svesnojanalizi i dubinskom posmatranju, zajedno sa kandidatima za ninje. Od svakogkandidata se očekivao dublji instrospektivni uvid, pored teorijskog i empirij-skog, svesnog saznanja o korišćenju, načinu ispoljenja, načinu negiranja iliodlaganja... Pet Slabosti ili Pet Potreba.

P E T S L A B O S T I:

CHI

Na nivou Zemlje, uroñena, potencijalna slabost pojedinca je na fizičkom,fiziološkom odnosno biološkom nivou – to su nestabilnost, nedostatak snage,nedostatak životne energije (na fizičkom planu), neusaglašenost bazičnih fi-zičkih komponenti...

SUI

Grupa slabosti koja pripada znaku Vode odnosi se na naglašena afektivnastanja izazvana disharmonijom na fizičkom planu, nedostatkom ili neposto-janošću fluidnih tokova (meridijana) i fluidne energije (ki-a) na fizičkim osno-vama, pojava nerazložnih i nerazumnih emocija usled umora, neispavanosti,iscrpljenosti, gladi, žeñi, bola...

KA

Slabosti vatrenog simbola su uglavnom u domenu nepromišljenosti, ne-dostatka umerenosti, odsustva kontrole. Tu pripadaju agresivnost, nasilnost,želja za uspehom po svaku cenu a bez obzira na prepreke, želja za brzim ilakim postignućem, odsustvo emocionalne kontrole, težnja ka ekspanziji,znatnijem posedovanju, osvajanju...

FU

Slabosti simbola Vetra predstavljaju vrhunske psihičke emanacije uslov-ljene prvenstveno fizičkim faktorima ili podreñenih nekoj drugoj vrsti fizičkeuslovljenosti. Slabosti ovog elementa su u domenu intelekta, afirmativnihemocija, želje i žeñi za saznanjem. Slabosti su i u sferi odnosa sa drugim lju-dima, društvenim osećanjima, težnje za pripadnošću...

253

KU

Na nivou simbola Praznine, slabosti su prvenstveno vrhunske mentalnei energetske prirode; to je neusaglašena kreativnost, narušavanje savršenog iapsolutnog toka i poretka energije, odsustvo i narušavanje pune i potpunespremnosti da se, bez želje i emocionalnog doživljavanja, ubije, osakati ilimuči drugo ljudsko biće... Pet slabosti imaju, po teoriji ninjutsu, pet odgova-rajućih psiholoških stanja:

Lenjost

Nalazi se u sferi simbola zemlje i asocira na inertnost, nepokretnost, od-sustvo volje za promenom, akcijom, nedostatak unutrašnjeg dinamičkog im-pulsa.

Srdžba

Kao vodenom simbolu odgovarajuća emocija, srdžba ima tu osobinu damenja ili poništava osnovni tok misli, onemogućava neometano promišljanje,odlučivanje, vrednovanje...

Strah

Slabost vatrenog simbola, strah, osnovni je fenomen, koji potire misaonepotencijale ninje, ograničava ga u dejstvu i, u nepodesnom trenutku, može dabude poguban, jer upućuje na oklevanje, na preveliku agresivnost, odsustvoodlučnosti da se dela brzo i efikasno – bez obzira na posledice. Strah je ego-slabost u teoriji ninjutsu.

Simpatija

Manifestacija slabosti simbola vetra, simpatija, pozitivni emocionalniodnos, zadire u srž kvalitetnog obavljanja ninja-profesije: beskompromisnost,bezosećajnost, okrutnost prema svakome i svemu bez izuzetka. Ninjutsu teo-rija smatra da simpatija slabi i narušava voljnu dimenziju ličnosti i da nega-tivno utiče na utilitarnu motivaciju, koja je pravilo u praksi ninja.

254

Taština

Taština ili sujeta pripadaju Praznini. Ninjutsu teorija ih smatra „praz-nim“, bezsadržajnim. Emocije taštine ili sujete slabe psihološku ravan ninjeutoliko što proizvode inverziju motivacije – umesto na hladno, racionalno iz-vršenje zadatka, ninja se usredsreñuje na uspeh kao takav, na lično postignuće,na komparaciju sa drugima...

P E T P O T R E B A

Za razliku od Slabosti, koje su graduirane po sistemu Pet Elemenata, akoje praksa ninjutsu eliminiše i iskorenjuje kod kandidata za ninje, sa Potre-bama je metodološki postupak drugačiji: njima se priznaje autentičnost i po-stojanost u ljudskoj prirodi, i svesnost o njima je konstitutivni elementpsihološke obuke ninja. Ta obuka, u ovom domenu ima, naravno u oblasti me-todologije, hipokrizijski odnos – uvažava potrebe, dovodi ih na nivo svesno-sti, analizira, asimiluje, podvrgava promišljanju, podrazumeva dubinskeintrospektivne uvide. U samoj praksi ninjutsu, ninja je obučen da prihvatadvojaku situaciju: da, kada je u stanju i to mu okolnosti dozvoljavaju, u pot-punosti zadovoljava potrebe elementarnog ustrojstva; kada mu zadatak iliokolnosti to ne dozvoljavaju, odnosno kada bi zadovoljavanje potreba mogloda ide na uštrb kvalitetnog obavljanja misije, ili da čak ugrozi samu misiju, ilikod ninje koji je na zadatku – ninjutsu obuka sugeriše ninji i uvežbava ninjuda potrebe odloži za duže ili kraće vreme, ili da bez roptanja ili premišljanja– negira svoje potrebe i odustane od njihovog zadovoljavanja.

Meñutim, sa druge strane su ninje konstantno poučavani kako da slabo-sti i potrebe drugih osoba – potencijalnih protivnika, iskoriste na najbolji mo-gući način – za izvršenje svog zadatka, što su, kako nam svedoči istorija, ninječesto i beskrupulozno i činili.

Sigurnost

Vekovima pre Sigmunda Frojda, ninje su poznavali i precizno odredilibazalnu čovekovu potrebu – potrebu za sigurnošću, koja (u ninja teoriji) od-govara simbolu Zemlje, prvom ili primarnom simbolu. Sigurnost podrazu-meva barem nekoliko nivoa značenja: ličnu sigurnost, očuvanje fizičkogintegriteta, društvenu sigurnost i stabilnost profesije i socijalnog statusa i po-ložaja, elementarnu sigurnost u odnosu na klimatske uslove, upućenost nadrugu osobu ili druge osobe kao izvore emocionalne sigurnosti...

255

Seks

Vitalna čovekova potreba za seksualnim zadovoljenjem odgovara vode-nom simbolu. Kunoichi – ninje ženskog pola su vrlo često i mirno, naviknutoupotrebljavale – zloupotrebljavale ovu vrstu potrebe, uz umetnički nivo i be-skrupulozni način izvoñenja zadatka. U nemirnom dobu koje je podrazume-valo stroge moralne tabue, potencirano ustoličene i u seksualnoj sferi, seks injegova zloupotreba su bili moćno i dalekosežno oružje u rukama ninja.

Bogatstvo

Utilitarnost postupanja ninje je, u odnosu na „vatreni“ nivo potreba,barem dvostruka: ninja uvek ima svoju cenu; za nju je obavezan da krene u iz-vršenje svakog zadatka; sa druge strane, ninja obilato i rado koristi lakše sred-stvo da dodje do cilja – informacije, saznanja o protivniku, usluge uneprijateljskom taboru, a to lakše sredstvo je novac, jer ninja poznaje zlo igramzivost duboko ukorenjene u ljudskom biću. Prokletstvo ljudskog roda –da za novac ili neki srodni materijalni ili nematerijalni dobitak: vlast, moć,posed... izda ili proda gospodara, otadžbinu, članove porodice, učitelja, častili samopoštovanje... ninje su koristili kao put i način (sa njihove tačke gle-dišta) bržeg, lakšeg i direktnijeg ostvarenja cilja ili izvršenja zadatka.

Ponos

Ponos pripada simbolu Vetra i, da iznesemo lucidniju tezu, neretko je ne-pouzdan i nepostojan, kao i sâm vetar. Ninja sâm – nema ponosa, ali to afir-mativno društveno osećanje neretko koristi i zloupotrebljava kod drugoga,putem pritiska, ucene, obaveze držanja zadate reči... da bi izvršio zadatak.

Zadovoljstvo

Ponovo ćemo da koristimo lucidniju opasku istog tipa – zadovoljstvo od-govara Praznini. Uvid je identičan: za princip zadovoljstva je teorija ninjutsuznala vekovima pre Sigmund Frojda, koji nije znao, a verovatno nije ni slutioda ima utilitarne i pragmatične prethodnike, koji psihološko znanje koriste ucilju manipulisanja ljudima.

Svoju plemenitost (uzvišenost) ćeš dokazatimalenkošću svojih potreba i nedostatkom prohteva.

(Marko Aurelije)

256

Suze su najslabije oružje,kada mačevi sevnu varnice rata.

(Mitsuko Ohara)

KUNOICHI - ŽENE NINJE

Uobičajena predstava o ninji – bezumno hrabrom, izuzetno obučenom ina sve spremnom profesionalcu, najčešće kroz enormno obimno i napornovežbanje očeličenom i prekaljenom muškarcu, pripremljenom da trenutno rea-guje, i samo na sebe upućenom... mora da se, barem donekle, modifikuje i pri-lagodi istorijski i činjenički zasnovanoj stvarnosti – to je da su postojale ninježenskog pola, koje su izvršavale gotovo sve zadatke koji bi bili poveravanininji–muškarcu.

S obzirom da su ninje živele u porodicama ili klanovima, grupisanim naudaljenim i neprohodnim mestima, da su formirali porodice, imali decu čijaje sudbina najčešće bila da i sami postanu ninje i da izvan sveta ninja – profe-sije nikada ne kroče, jasno je da su pojedine žene – supruge ninja, ali ne samoone, takoñe bile pripremane za zadatke i dužnosti ove profesije.

Ninja ženskog pola je bilo neuporedivo manje nego muškaraca u ovojprofesiji, što je i razumljivo s obzirom da je i fizička i psihološka konstitucijaosobe ženskog pola – u bilo kojem istorijskom periodu, u bilo kojem dru-štvenom trenutku i bilo kojoj kulturnoj tradiciji – ipak ograničavala pristupprofesiji koja zahteva ne samo velike, već i enormne i, na momente, neshva-tljivo teške i kompleksne napore, kao i trpljenje bola, gladi, žeñi, umora...preko svih granica normalne ljudske izdržljivosti.

Istorijski je verifikovana istina da su žene ninja uglavnom imale uloguda isprate muža na zadatak – i da čekaju, pri čemu je to čekanje prvenstvenoiščekivanje dana kada se on neće vratiti sa zadatka ili misije. To je čekanje sepoznatim ishodom, jer je životni vek ninja vrlo kratak, a smrt, kao po pravilu,nasilna.

Meñutim, pojedine žene ninja, ali i druge, koje su regrutovane u ovu pro-fesiju, takoñe su prolazile gotovo kompletnu obuku ninja. Žena koja se obu-čavala za ninju je takoñe prolazila dugotrajna i naporna vežbanja, psihološkupripremu i fizičku torturu, da bi, pre promocije u ninju, dokazivala, na ispituzrelosti, spremnost i sposobnost za bavljenje pozivom ninje, prolazeći stadi-jume bola, patnje, trpljenja, gladi, žeñi, fizičke torture, savlañivanja prepreka...što je ispitivanje za zvanje ninje, kao po pravilu, podrazumevalo. Iz tog raz-loga, žena–ninja je bila ne samo dobro obučena, već i pravi ekspert, koji poznanju, umeću i veštini gotovo ni malo ne zaostaje za ninjama-muškarcima uborbi bez oružja, veštini jahanja, plivanja, maskiranja ili špijunaže... ni u jed-noj od veština predviñenih dugotrajnom i nadasve obuhvatnom obukom ninja.

257

Za kandidata – ninju ženskog pola, zadaci su bili gotovo identični kao iza ninje muškog pola: kunoichi su svakodnevno krale, provaljivale, špijuni-rale, ubijale po narudžbini, izviñale na neprijateljskoj teritoriji; nosile su kom-pletan arsenal oružja – standardnu opremu i naoružanje ninja, i bile su upotpunosti spremne da ga uvek upotrebe – što su i činile tokom vekova ja-panske srednjevekovne istorije. Kunoichi su poveravani zadaci gde je do iz-ražaja trebalo da doñe njihova ženska intuicija, osećanje za situaciju i suptilnunijansu ili promenu, i u beskompromisnom izvršenju tih zadataka, one su ko-ristile i sva sredstva koja im je priroda, polnom ulogom, stavila na raspolaga-nje, počev od uloge uličnih prostitutki ili putujućih zabavljačica ili artistkinja,pa sve do obilatog korišćenja seksualnih draži u cilju otkrivanja tajni, priku-pljanja podatak, prodora u tajne ili zabranjene zone. Tradicija kaže da su ku-noichi posebno obučavane veštinama fizičke ljubavi, da bi se i tim sredstvompribližile svome cilju – izvršenju nareñenja ili postavljenog zadatka. Nije bilaretkost – kaže tradicija – da senzualne ljubavnice – kunoichi- neposrednonakon vrhunskog izliva nežnosti, potegnu mali bodež iz skrivenog nabora ki-mona i usmrte svog ljubavnika, da ga ucene ili zloupotrebe radi saznavanjavitalnih informacija, da ga osakate, osramote ili podvrgnu ruglu – da učinebilo šta da bi došle do postavljenog cilja.

Postojali su zadaci špijunske prirode, ili naručena plaćena ubistva, kojesu jedino kunoichi, prednošću svog pola, mogle da izvrše, odnosno zadaci gdemuškarac ne bi imao gotovo nikakve šanse, dok kunoichi, prerušena ili ma-skirana po potrebi, ili čak i u muškoj odeći a spremna na sve da bi se domo-gla cilja – ima mnogo više šansi da zadatak izvrši i, možda, da se živa vrati posvoju nagradu.

Malo je primera u istoriji da su se žene, barem od doba patrijarhata, uovakvom obliku i sa toliko uspeha, drskosti, znanja i umeća... bavile ratni-čkom ili špijunskom veštinom. Meñutim, i zapadne kulture poznaju npr. Ama-zonke, mitološke žene–ratnike, koje su čak, odsecale i dojku da bi mogle danose štit i bacaju koplje, i koje su živele po ustrojstvu apsolutnog matrijarhata.Svetski ratovi, a naročito Drugi svetski rat, obilovali su ženama-špijunima naistaknutim mestima državne ili čak i vojne hijerarhije neprijateljskih država.Mata Hari je legenda... Meñutim, kunoichi ipak predstavljaju specifičan i sa-mosvojan fenomen bez direktnog istorijskog pandana u drugim kulturama,kao i istorijski kuriozitet i primer bez presedana u toku istorije ratničke i vojnetradicije i istorije civilizacije.

Dobri učenici dolaze od najstrožih učitelja.(Kineska izreka)

258

Primum philosophare, deinde vivere.(Prvo razmišljaj, pa onda živi).

(Latinska izreka)

MEDITACIJA, DISANJE, HIPNOZA

Razgranat i evolutivno gradiran sistem vežbanja prvenstveno meditacije,tehnika i metoda disanja a i, dobrim delom, hipnoze, predstavlja kvalitativniklasifikatorni element u odreñenju veštine ninjutsu i kao hermetičkog, okult-nog sistema, budući istovremeno i čvrst direktni argument za takvu klasifika-tornu postavku.

Meñutim, smisleno je zasnovana i činjenički utemeljena i tvrdnja da ele-mentarna praksa meditacije i (prvenstvno ritmičko) disanje postoje i u meto-dologiji i tradiciji onih sistema koji se ne bi mogli okvalifikovati kaohermetički ili okultni, ili im, barem, hermetičko-okultni aspekt nije jedini, nitidominantni. Meditativna praksa, prvenstveno izvan strogo kanonizovanogoblika, ukazivala bi na intelektualne odrednice pojedinog sistema ili na nje-gove filosofske konotacije što, sui generis, ne isključuje i paralelizam herme-tičke prakse u okviru istog sistema, ali to nije neminovnost.

Tehnika disanja, barem u osnovnom ili elementarnom obliku, poznata jei u upotrebi je u mnogo širim okvirima nego što je to hermetička tradicija: uratničkim ili borbenim veštinama ili u veštinama upotrebe oružja, ali i sasvimizvan domena nekog od sistema vežbanja koji ima prvenstveno „tehniku“ čijije prateći ili inicirajući elemenat – tehnika disanja.

Meditacija bi, po simplifikovanoj odrednici, predstavljala usredsreñeno,duboko, koncentrisano razmišljanje, oblik mentalne aktivnosti koji podrazu-meva i elemente umovanja, ali predmetnog. Meditacija je objektna vrsta men-talne aktivnosti i uvek je upućena, usmerena na cilj, predmet, datost...fenomena i, kao po pravilu, podrazumeva gnoseološku dimenziju. Osnovnasaznajna sredstva meditativnog pristupa unutarnjoj stvarnosti su intuicija iasocijacija, a metod joj je transcendentalna logika, jer obrasci meditativnogpraksisa nisu uslovljeni kauzalitetom niti oblicima silogističke logike.

Svi, ali doslovno svi hermetički, magijski i okultni sistemi imaju u okvirusvoje metodologije sistem meditativnog vežbanja, više ili manje sistematskiizdiferenciran ili kompleksan, i koji je najčešće u tesnoj vezi sa drugim siste-mima vežbanja, a u simbiotskoj je celini sa sistemom tehnika disanja (u okviruistog sistema).

Meñutim, sadržina samog pojma meditacija je različita, pa i raznorodna,počev od sistema do sistema, a što se naročito odnosi na skup i obim vežba-nja, metode i sadržinu svake pojedine vežbe, gradacijski sistem napredovanjaputem vežbanja (meditacije), predmet, cilj i objekat meditiranja... Tako, me-ditaciju potenciraju i istočna i zapadna hermetička grana, ali i praktično-filo-sofski sistemi koji su primarno interferentni sa hermetičkim sistemima po

259

polju značenja kojega anticipiraju. Konsekventno, meditacija može da budeaktivna ili pasivna, intenzivna ili produžena, integralna, kratkotrajna (neko-liko minuta) ili vrlo dugotrajna (višednevna), usmerena saznajno, spoznajno,introspektivno, introjektivno ili projektivno, transanalitički, induktivno ili de-duktivno orijentisana. Posebno je naglašena heterogenost meditativnih mo-dela u pogledu njihove predmetnosti: meditacija može da bude aperceptivna,transsubjektivna, subpredmetno zasnovana...

Meditacija, odnosno pojedini sistemi meditativnih vežbi, koje su užipredmet ove tematske jedinice – meditativna praksa u obuci i u toku „prakse“odnosno izvršenja zadataka ninja, predstavlja konstitutivni, ali prvenstvenoinicijalni, predmetno-posredovani elemenat metodologije ninjutsu. Izenormno širokog spektra mogućnosti „upotrebe“ meditativnog vežbanja u ni-njutsu, apostrofiraćemo samo neke:

Introspektivno meditativno vežbanje

Predstavlja deo „psihološke obuke“ ninja i praktikuje se tokom trajanjakompleksnog toka obuke i ima ciklično ustrojstvo – periode usamljenosti i in-tenzivne meditacije zasnovane na uvidu u svoje slabosti, strasti, sumnje, egoi-zam...

Katarzična meditacija

U obuci ninja, ovo je situaciono vežbanje i koristi se samo po potrebi: utrenucima sumnje, nemoći, nepoverenja, malodušnosti, slabosti... kao put„pročišćenja“ dubinskih psiholoških struktura bića ninje.

Noetička meditacija

Drugi naziv bi bio meditacija uvida – utilitarni tip meditacije koji sepraktikuje kao put rešavanja problema u stvarnosti, bilo u spoljašnjoj stvar-nosti – okolnostima, bilo u unutarnjoj stvarnosti ninje. Usmerena je na uvid usklapanje kockica mozaika znanja čije interaktivno dejstvo i celina nisu bilidovedeni na svesni nivo, kao i na spoznaju – sticanja imanentnog znanja o dej-stvu, principima, ustrojstvu... odreñenog fenomena.

Meditacija odlaganja ili čekanja

Takoñe je vid utilitarne meditacije koju ninja praktikuje u posebnim si-tuacijama – kada na raspolaganju ima dosta vremena i kada ne sme da se krećepo neprijateljskoj teritoriji da ne bi privukao pažnju, ili kada očekuje, iščekuje

260

ili se nada razrešenju, ishodu, a sam u tome ne učestvuje, ili kada se pripremaza neposredno izvršenje zadatka, za koje još nije pravi čas. S obzirom da me-ditativna praksa dovodi do optimalne konstelacije mentalnih delova i kom-ponenti bića, najsuptilanija primena ove vrste vežbanja je generalna ispecifična priprema, „odvajanje od stvarnosti“ u cilju optimalnog dejstva utoj stvarnosti.

* * *

Vežbanje meditacije u ninjutsu je kanonizovano, barem u toku obuke:koriste se asane – fizički položaji optimalnog ustrojstva i toka energije, kao ivežbe disanja kao prateći i inicirajući element uz meditaciju. Meñutim, polo-žaj za meditaciju u svakodnevici ninjutsu je situaciono odreñivan. Ninja jezauzimao položaj za meditaciju u krošnji drveta, na vrhu stene, na tlu ispredneprijateljskog logora, na vrhu zida ili izmeñu zidova...i ostajao bi u tom po-ložaju koliko god bi bilo potrebno.

* * *

Tehnika disanja ninjutsu takoñe je situaciona, a očigledno je asimilovanaiz pozitivne tradicije drevnih, hronološki starijih sistema tehnika i metoda di-sanja iz indijske i tibetanske kulture. Naglasak na svesnosti o disanju, kontrolai svesno i voljno manipulisanje u promeni ritma, režima i načina disanja, jednaje od autentičnih tekovina prvobitne ezoterične nauke naroda Dalekog istoka.Vrlo pojednostavljeno rečeno, u dualitetu fizički proces – mentalni proces, di-sanje je katalizator, medijum, ali i uslovljavajući faktor. Praktično-filosofskamaksima starih Indusa, da svakom fizičkom stanju odgovara adekvatno men-talno stanje, ali i vice versa, da svakom mentalnom stanju odgovara odreñeno,ali specifično adekvatno fizičko stanje (odnosno: fiziološko), oplemenjena jeprvenstveno hermetičkim metodama indukcije: svesno, voljno i namerno izaz-vano fizičko stanje (odnosno: fiziološko), kao jednostavniji put, prvi stepenindukcije, da bi se, kao direktni i neminovni rezultat, javilo željeno, planiranoi očekivano mentalno stanje.

Produkt grandiozne misli drevnih indijskih mudraca – raniji yoga sistemi,kao i tibetanska (prebudistička: Bon-po, ali i budistička: lamaizam) tradicija,dali su u svetu najsavršeniji sistem vežbanja i tehnika disanja, sistematizovan,klasifikovan, meñusobno diferenciran, evolutivno i metodološki gradiranih posloženosti, po ciljevima koji se ostvaruju, pratećim elementima i tehnikama, ipo ustrojstvu metodologije vežbanja i usavršavanja...

Neki od modela tehnike disanja, naravno u drugačijem obliku i reduko-vanom obimu, nerazgranantom i nerazvijenom sistemu – ali i suprotno – poz-naju kako japanski zen, tako i kineski taoizam, indijska yoga (sve grane),haićanska kahuna-magija, vudu (magijski sistem afričkog porekla), jevrejskakabala, staroegipatski tarot, mistična okultna praksa severnoameričkih Indi-janaca, ali i Kelta (da se približimo ovom tlu), kao i homoljska magija..., da

261

pomenemo samo neke od starijih i klasičnih hermetičkih, magijskih i okult-nih sistema, što je ne samo važeće, nego i naglašeno u savremenim učenjimaove tipološke klasifikacije, pa sve do sistema i metoda relaksacije, autogenogtreninga, biofidbeka... što nisu primarno hermetička učenja, mada se baveustrojstvom čoveka, praksom „samopomoći“ i „povratkom samome sebi“, uovom ili onom obliku.

Po uverenju potpisnika ovih redova, sistem disanja u ninjutsu pokazujeznatne, a na momente zapanjujuće sličnosti sa univerzalnom naukom tehnikedisanja u klasici zapadne hermetičke grane (mada je očigledno da vode pore-klo, i to direktno, iz klasičnih orijentalnih izvora), mnogo veću nego npr. satehnikom disanja u nekim klasičnim borilačkim veštinama ili marcijalnimumetnostima poreklom sa Dalekog istoka. Postulat važi ukoliko se na umuima praksa vežbanja u toku obuke ninjutsu, ili statičko vežbanja: meditativnapraksa, praksa disanja i praksa vizualizacije, dok je tehnika disanja u npr. si-stemima borbe bez oružja ili sa upotrebom oružja u okviru ninjutsu adaptiranapotrebama i utilitarno orijentisana, i predstavlja, po mnogim svojim odlikama,preteču savremene tehnike disanja u parcijalizovanim i sekularizovanim bo-rilačkim veštinama Dalekog istoka.

Ezoterična tehnika disanja: usporeno ritmičko disanje, sve do postizanjanivoa obamrlosti i bitnog sniženja nivoa svih funkcija, pa čak i prestanka radasrca, drastično smanjenje moždane aktivnosti (najpouzdaniji znak biološkogživota), gotovo nulti krvni pritisak... odnosno stanje znatno redukovane bioz-nosti (koje asocira na npr. zimski san nekih životinja) bilo je postizano putemgrupa tehnika disanja (naravno, ovu sposobnost su do savršenstva doveli yogii šamani). Prikazivana je po filmovima ninja-tematike i opisana u literaturi –mitovima, legendama i pričama. Meñutim, ovakvo postignuće nije jedini, anije ni najvažniji cilj ninjutsu-sistema tehnike disanja. Već smo navikli napunu utilitarnost i pragmatičnu orijentaciju svih vežbanja ninja; tehnika disa-nja nije nipošto izuzetak – naprotiv. Dosta je razgranat i sistem disanja koji se,kao kuriozitet, nikada ne koristi samostalno već isključivo uz tehnike drugihsrodnih sistema-meditacije, vizuelizacije, hipnoze... Spektar upotrebe tehnikedisanja u ninjutsu enormno je širok, počev od tehnike užih, parcijalnih bori-lačkih veština, preko ezoterijske prakse magijske ili šamanske vokacije, dovežbi dužih perioda gladi, žeñi, bola – trpljenja vanrednih i specifičnih okol-nosti ili izuzetno teških situacija, ili metoda preživljavanja pod nepovoljnimuslovima, ili pod vodom, u uslovima ekstremne hladnoće ili žege, pa sve doinicijativnog faktora u vežbanjima promene toka svesti, postizanje transcen-dentalnih ili ekstatičkih stanja.

* * *

Hipnoza (reč starogrčkog porekla: Hypnos – bog Sna u antičkoj mitolo-giji) predstavlja deo specifične utilitarne prakse ninjutsu, sa malo okultnih,mističnih ili hermetičkih konotacija. Čak i za sistem kanji (u ovoj konotaciji:položaj ruku i prstiju) neki autori tvrde da ima izražene hipnotičke dimenzije*.

262

Mada je klasična ninja-hipnoza disciplina kontrole volje druge osobe, metoduspostavljanja vlasti, kontrole, moći nad ponašanjem, vladanjem, mišlje-njem... druge osobe.

Ninjutsu podrazumeva dva oblika uspostavljanja hipnotičkog uticaja:putem pogleda ili direktno, a koji je (oblik) transponovan iz fakirizma, i indi-rektni (oblik) hipnotičkog uticaja bez fizičkog prisustva hipnotisane osobe,što asocira na klasične okultne tehnike, posebno razvijane u npr. šamanizmu,ali i u srednjevekovnoj i novovekovnoj magijskoj i okultnoj tradiciji i istočnei zapadne hermetičke grane.

U ninjutsu je hipnoza „kraljica psihičkih moći“ odnosno jedno od naj-dominantnijih, superironih ezoteričnih oružja ninja, s obzirom da ninja čestobiva osujećen u ostvarenju zadatka od drugih ljudi – stražara, čuvara, garde.Njegova glavna prepreka u misiji je: postojanje druge osobe, neprijateljski ra-spoložene ili, tačnije, prema kojoj je ninja neprijateljski raspoložen, i tu hip-noza ninjutsu nailazi na obećanu zemlju, s obzirom da se samo druga osoba(tradicija tvrdi: i životinja) može hipnotisati, što je, jasno, nemoguće kada seradi o drugoj vrsti prepreke: zidovima, krovovima, vodi, visini, ogradi, utvr-ñenju... Za ninju hipnotisati protivnika znači brz, kratkotrajan i efikasan putda se taj protivnik eliminiše ili, što je bio češći vid (zlo)upotrebe hipnoze u ni-njutsu, da se, putem hipnotičke sugestije, druga osoba navede da izvrši ili neizvrši bilo šta, u skladu sa voljom ninje – hipnotizera.

Meñutim, kako nas uči savremena nauka o hipnozi, nije moguće bez-granično i bezrezervno manipulisati voljom hipnotisane osobe. Ta osoba ćerado, trenutno i bespogovorno da izvrši zahteve hipnotizera koji su u skladusa ličnošću, vrednosnim sistemom, pogledom na svet, moralnim normama...te(hipnotisane) osobe, ali će da „otkaže poslušnost“ ukoliko se od nje zahtevada, u stanju hipnotičkog transa, učini nešto što se drastično kosi sa ovim si-stemima i pravilima. Nije moguće, kako to pokazuje savremena praksa hip-noze, putem sugestije u stanju hipnoze naterati drugu osobu da izvrši npr.ubistvo, krañu, izdaju – ako je to izvan njenog kruga intencija, ako strukturanjene ličnosti ne prihvata takav čin, ako (što je posebno predmet spekulacijei moguće manipulacije) takva odluka već ne postoji u dubljim, nesvesnimstrukturama bića hipnotisane osobe.

I pored ovog evidentnog ograničenja upotrebe hipnoze, za koji oblikimamo osnove da verujemo da su ga instruktori ninjutsu i ninje praktičari je-dino poznavali, hipnoza je dovoljno moćno sredstvo koje upotpunjava ionakoprostrani, obimni i destruktivni arsenal oružja, znanja i umeća ninja, kreira-nih da „donesu smrt“, propast, bedu, moralnu degradaciju, ali i požar, unište-nje, destrukciju i involuciju... ako kao komparativ – orijentir imamo pozitivne,afirmisane i verifikovane univerzalne vrednosti kulture i civilizacije.

263

*Pored hipnotičkog, najčešće direktnog modela sugestivnog uticaja, sistem kanji, navodno,poseduje i samohipnotičko dejstvo, ostvareno najčešće u cilju individualne (anti)sugestivne poruke– impregnacije svesti sugestivnim sadržajima.

Voleo bih da je celo čovečanstvo jedan vrat,sa mojim rukama oko njega.

(Kaligula)

RATNIČKE VEŠTINE NINJA

Naslovivši ovu tematsku jedinicu „Ratničke veštine ninja“, želeli smo daatribut naslova razgraničimo od pojma borilačke veštine ili marcijalne umet-nosti sa jedne strane, kao i od pojmova veštine ninja ili oružja ninja sa druge.Mada svesni odreñene neadekvatnosti, u smislu uopštenosti, ovakvog nazivaza predmet ove tematske celine, čak i iz razloga što je predmet posmatranjagraduisan i sukcesivno progredirajući metodološki sistem obuke ninja, ovajnaziv nalazi svoje opravdanje prvenstveno u činjenici da za predmet razma-tranja imamo praktični sistem – skup vežbanja čija je namena utilitarna: to suveštine ratničke orijentacije, i ninje ih izučavaju isključivo ili gotovo isklju-čivo u cilju primene u ratnim uslovima, gde se podrazumevaju i špijunski za-daci, prikupljanje informacija, ubistva iz prvenstveno političkih pobuda islično. Konačno, ova grupa veština, znanja i umeća izvan ratničke, vojničkei, u krajnjoj liniji, praktično-borilačke dimenzije, nemaju gotovo nikakvu„upotrebnu vrednost“, ili im je praktična primenljivost sasvim spekulativnoodrediva.

Tradicionalne škole ninjutsu shvataju i prezentuju ove veštine kao pro-gredirajući sistem, gde metodika obuke ninja podrazumeva da je prethodnaveština već dobrim delom usvojena i savladana, da bi kandidat prešao na izu-čavanje naredne. Meñutim, polemičko je pitanje – da li je, u praktičnoj obucininja, uvek i dosledno sprovoñen princip sukcesivnosti učenja veština ili, štosmatramo mnogo verovatnijim, kompleksna obuka ninja podrazumeva isto-vremeno usavršavanje ratničkih veština koje je svaki pojedini kandidat imaopred sobom kao primarni zadatak.

Takoñe bi valjalo razjasniti pojam ratničke veštine ninja i pojam ninjutsu,gde ovo drugo posmatramo u jednoj dosta prostranoj semantičkoj ravni iz-meñu kompleksne borilačke veštine, preko skupa veština koje čine autohtonui utilitarnu strukturu, pa sve do Staze ili Puta Individuacije (da koristimo jun-govski rečnik).

Jedan od najautoritativnijih živih poznavalaca tradicije ninjutsu, dr Ma-saaki Hatsumi* , za veštine koje su predmet proučavanja ovog poglavlja kori-sti termin nivo, kao strukturu nadreñenu pojmu veštine, očigledno želeći daukaže na organizovanost metodološke obuke i slojevitost i stupnjevitost, ste-penasti poredak ovih veština, na kojemu insistira tradicija ninjutsu. Tokom iz-laganja ćemo pratiti njegov izbor ratničkih veština.

265

* Dr. Masaaki Hatsumi: NINJUTSU – history and tradition, str. 12 i dalje.

Seishin Teki Kyoyo

Na počasno prvo mesto, Hatsumi stavlja mentalno usavršavanje i spiri-tualnu suptilnost, očigledno svestan činjenice da je mentalni stav kamen–te-meljac na kojem se gradi bilo koja vrsta učenja ili usavršavanja. S obzirom naenormno napornu i obimnu obuku ninja, jasno je da je njihova psihološkastruktura ono primarno odakle valja početi njihovu ratničku obuku.

Osnovna ninja obuka obuhvata prvenstveno introspektivne uvide i du-gotrajnu meditativnu praksu u cilju rušenja i razgradnje lažne i idealizovaneslike o sebi i diskreiranja mita o samovažnosti. Sledi dugotrajna i sveobuhva-tna analiza crta ličnosti, karaktera, temperamenta, u opštem vidu, a kasnije seusavršava i specijalizuje stečeno znanje iz domena psihološke ravni u ciljupraktične primene u zadacima i dužnostima koji očekuju ninju.

Filosofsku osnovu psihološke prakse u prvom istorijskom periodu ni-njutsu činio je shintoizam, paternalistička religija čvrstih etičkih kanona, anešto manje mahayana-budizam. Od doba kada je na tlu Japana poznat (podnazivom) zen, on vrši snažan i direktan uticaj na izgradnju psihološke sfereninja i njihovu meditativnu praksu, mistična doživljavanja i transcendentalnavežbanja. Kao primer valja pomenuti „stav neutralnog posmatrača“, poznatii iz budizma i, što je krucijalno u obuci ninja, „ništetnost egzistencije“ i poi-stovećivanje života i smrti, ukidanje kauzalnog modela razmišljanja, etičkukatarzu kao posledicu meditativnog uvida u nepostojanost fenomena čulne iumske percepcije...

Taijutsu

Taijutsu je veština borenja bez upotrebe oružja. Ninja taijutsu podrazu-meva tri discipline:

a) Daken-taijutsu, klasičnu veštinu borenja bez upotrebe oružja, upotrebuudarnih površina ruku, nogu i drugih delova tela u blokirajućim i ofanzivnimelementima, što je dosta slično borilačkom poimanju karatea.

b) Jutai-jutsu podrazumeva tehnike padanja, bacanja, hvatova, zahvata,poluga, borbe na tlu, izbegavanja linije napada, uzmicanje. Veština asocira naelementarnii judo i, donekle, ju-jutsu.

c) Taihen-jutsu predstavlja specifičnu veštinu ninja i obuhvata veštinenečujnog hodanja, sakrivanja, izbegavanja neprijatelja, prikrivanje, kamuf-lažu, uspinjanje i slično, naravno, u strogo propisanoj tehnici – tehničkoj formikoja je podreñena metodici škole ili stila ninjutsu.

Jasno je da je za ninju vitalni kvalitet poznavanje i postizanje vrhunskognivoa borbe bez upotrebe oružja, s obzirom da je on, u toku svog zadatka,uglavnom suprotstavljen brojčano daleko nadmoćnom neprijatelju i da mu jeprimarni cilj da ne bude otkriven i uhvaćen. Tradicija tvrdi da je uobičajenoumeće ninja bilo da jednom efikasnom tehnikom, precizno upućenom u ade-kvatnu religiju i tačku protivnika, može da u potpunosti onesposobi protiv-nika za dalju borbu, ili čak i da ga ubije.

266

Ninja-ken

Ninja-ken je veština upotrebe posebno konstruisanog „ninja-mača“ kojije imao nešto kraću oštricu, enormno oštru, kao i kraću dršku od uobičajene,tako da je, svojom dužinom, odgovarao zahtevu da se može sakriti u odeću,što je za ninje vitalno pitanje, s obzirom da dužina klasične sablje – katane, nedopušta njeno efikasno sakrivanje.

Umetnost i veština upotrebe sablje su obuhvatale više stotina (osnovnih)tehnika, tako da su ninje dostizali visok stepen savršenstva, postajući pravieksperti za upotrebu sablje. Kažemo upotrebu sablje, a ne mačevanje, imajućiu vidu da ninja-ken obuhvata dve vrste upotrebe sablje: klasično mačevanje,što znači skup ofanzivnih i defanzivnih tehnika, i veštinu trenutnog vañenjasablje uz istovremeni prelaz u tehniku (jednu) kojom se završava sukob, a štoje najsličnije „ovosvetovnoj“ primeni iai-umetnosti.

O veštinama upotrebe sablje kod ninje postoje mnoge legende, mitovi,priče, o savršenstvu upotrebe ovog oružja – u nemogućim uslovima, u mrklojnoći, na daljinu, kroz zidove ili drugu vrstu prepreke.

Bo-jutsu

U okviru ove veštine koriste se tri vrste (prvenstveno) bambusovih šta-pova kao oružje za borbu: bo, dugačak oko dva metra, hanbo, dužine okojedan metar i yo, kratki štap čija dužina varira, nije uvek ista. Ninje su kori-stili posebno konstruisani shinobi-zue, kao tajno i iznenañujuće oružje kojeje, po svom spoljašnjem izgledu, bilo identično sa drvenim štapom i moglo jetako i da se koristi. Meñutim, u njemu je najčešće sakrivena oštrica, analognomaču, koja je jednostavnim izvlačenjem počev od tačke gotovo nevidljivogspoja – preklopa, postajala smrtonosno oružje i upotrebljavala se u identičnojtehnici kao i standardni mač.

Shuriken-jutsu

Shuriken-jutsu predstavlja upotrebu po dimenziji malih, izvanredno iz-balansiranih metalnih oružja najčešće oštrih ivica ili rubova – shuriken-a i sha-ken-a, što je gotovo nezaobilazni „garnirung“ svih površnih akcionih filmovaninja-tematike. Najčešće izrañivana od čvrstih metala, pravilnog geometrij-skog oblika, ova oružja poznaju veliki broj oblika, počev od kružnih, zvezda-stih, pravouglih, pa do izduženih, pri čemu im je linija aerodinamična, a onasu i po svojim ostalim konstrukcijskim odlikama idealna za upotrebu putembacanja.

267

Kao specifično i tajno, nepoznato oružje ninja, shurikeni su neretko bilipremazani postojanim jakim, najčešće nervnim otrovom, tako da nije bilo ne-ophodno da samo oružje bude upotrebljeno (bačeno) smrtonosno; bilo je do-voljno da samo okrzne kožu i da minimalna količina otrova dospe u krv, pa danastupi smrt.

U naborima svoje odeće, ninje su nosili priličan broj skrivenih shurikena,čak i po nekoliko desetina ovih oružja različitih oblika i različinte namene,pripremljenih za upotrebu u svim okolnostima. Tradicija ninjutsu tvrdi da ni-jedan kandidat za ninju nije stekao to zvanje bez sposobnosti da izuzetno prec-izno i efikasno koristi shurikene u svim uslovima, danju, noću, u nepovoljnimatmosferskim prilikama, bacanjem na trenutne ili udaljene ciljeve. Tradicijatakoñe tvrdi da su ninje koristile shuriken po intuiciji ili pre-svesno, po odre-ñenom uvežbanom i usavršenom psihološkom automatizmu, što im je, daljekaže tradicija, obezbeñivalo nepogrešivost.

Yari-jutsu

Yari je, deskriptivno odreñeno, srednjevekovno jednovrho koplje ili tro-zubac, pri čemu su ninje, u toku obuke, koristili specijalno konstruisani kama-yari, čija je specifičnost dodatak dela sličnog kuki u osnovi oružja, čime muje mogućnost nanošenja povreda znatno povećana. Koristeći ovo oružja pr-venstveno kao ubojito sredstvo, ninje su razvile sistem odbrane – defanzivnihtehnika uz upotrebu yari, kao i sistem upotrebe kama-yari protiv više vrstatada poznatih, prvenstveno dužih hladnih oružja.

Naginata-jutsu

Klasično japansko srednjevekovno oružje – naginata, koja je po oblikunajsličnija evropskoj halebardi, ušla je u arsenal oružja ninja u izmenjenomobliku, kao bisen-to, oružje enormne težine (velike oštrice) i veoma masivno,tako da su mu ubojitost i kinetička energija pri snažnom zamahu naglašene.Ninja-halebard – bisen-to je konstruisan tako da je mogao da preseče sve vrstepoznatih ratničkih oklopa i da probije ratničku kacigu.

Kasurigama

Inventivno, iznenañujuće i vrlo lukavo konstruisano oružje – kasuri-gama, predstavlja kombinaciju dva oružja: oštrice na osnovi (drški) koja nadrugom kraju ima metalnu kuglu na dužem lancu, čija je dužina do pet metaraili nešto kraća. Kuriozitet je da je lanac bio izrañivan od upredene konjskedlake, pa čak i od ženske kose.

268

Mogućnosti upotrebe ovog oružja su vrlo raznorodne i raznovrsne, počevod borbe zakrivljenom oštricom, pa do kružnog vitanja kuglom ili upotrebelanca kao oružja ili sredstava za vezivanje. Postoji barem nekoliko desetinamogućih primena ovog oružja.

Ninje su usavršavali upotrebu modifikovanog oružja kyoketsu-shoge.

Kayaku-jutsu

Kayaku-jutsu je veština pripremanja, pravljenja i upotrebe zapaljivih ieksplozivnih materija i sredstava, čiji je sastav i način pripremanja predstav-ljao porodičnu ili klanovsku tajnu, u koju je kandidat za ninju bio upućen iuveden, posebnim („inicijatornim“) ritualom tek nakon stroge provere i pola-ganja zakletve ćutanja o znanju i umeću kojemu je podučavan.

Ninje su praktikovali do perfekcije usavršene metode paljevine ili izazi-vanja eksplozije radi uništenja, rušenja barijera, ili radi plaćenog ubistva, ilipak radi privlačenja pažnje (na pogrešnu stranu), izazivanja panike i zabune,i iz sličnih motiva. Puno savršenstvo su ninje ispoljili pri upotrebe vatre ilispecijalnih dimnih bombi, kako bi se privukli cilju, ili u cilju bekstva nakonobavljenog zadatka.

Henso-jutsu

Henso-jutsu je veština prerušavanja, maskiranja i promene (spoljašnjeg)identiteta i, u toku obuke su ninje uvežbavali i usavršavali veštine mimikrijei glume. Ninje su imali standardne modele prerušavanja, koji su bili upotpu-njeni adekvatnim tipovima ponašanja i, što je za ninju presudno, znanja či-njenica, običaja, relevantnih odlika profesije u koju su se transformisali.

Najčešći klasični tipovi ličnosti i profesija u koje su se maskirali – pre-rušavali ninje bili su:

Yamabushi – planinski kaluñer – ratnik ili odmetnikSarugaku – putujući glumac ili artistaKomuso – putujući ili lutajući sveštenikRonin – samuraj bez gospodaraAkindo – putujući trgovacHokashi – putujući muzičarShukke – budistički sveštenik

Pri prerušavanju su ninje vodili računa o detaljima i pojedinostima, bu-dući da su izvodili gotovo savršenu transformaciju, pokazujući u tome izuze-tnu imaginaciju i brze adaptacione promene iz jednog lika u drugi.

269

Shinobi-iri

Shinobi-iri je veština krañe, provale, prikradanja i neopaženog ulaska uprostorije, na neprijateljsku teritoriju ili u drugi, odreñeni prostor. Neretko jezadatak ninja bio da izvrše krañu predmeta, dokumenata, vrednosti... Ninje supribegavale krañi i u toku zadatka, da bi preživeli ili održali egzistenciju, alii da bi stvorili zabunu, podozrenje, nepoverenje... u neprijateljskom taboru.Jasno je da su ninje detaljno uvežbavali metode nečujnog prikradanja i prila-ženja, bilo da bi izvršili krañu, bilo da bi došli do informacije, ili na neki druginačin izvršili postavljeni zadatak.

Veština shinobi-iri obuhvata i posebne metode kretanja, nečujno kora-čanje, ali i dugotrajno trčanje u cilju prelaženja velikih rastojanja za kratkovreme.

Bu-jutsu

Bu-jutsu je veština jahanja na konju, gde se posebna pažnja poklanjauvežbavanju dugotrajnih i iscrpljujućih jahanja po svim vremenskim uslo-vima, po neprohodnom terenu i slično, kao i specifične vrste jahanja, jahanjena strani (u cilju zavaravanja protivnika da je jahač mrtav ili iznemogao),bočno jahanje uz trup konja, tako da je jahač nevidljiv posmatraču... da po-menemo samo neke od osnovnih „aksioma“ veštine.

Sui-ren

Sui-ren je vežbanje u vodenim uslovima, gde se podrazumeva prven-stveno dugotrajno plivanje, nečujno plivanje, dugotrajno ronjenje, opstanakpod vodom ili na površini vode satima ili danima, veština dugotrajnog zadr-žavanja daha u vodi... Ninje su poznavali i praktikovali izgrañen sistem ma-skirajućih tehnika za primenu u vodi, počev od disanja na trsku, enormnodugog zadržavanja daha pod vodom u cilju obmane protivnika da se ninja uda-vio, pa sve do korišćenja zaleñine stena, udubljenja, podvodnih pećina za sa-krivanje, bekstvo ili kamuflažu.

Sui-ren takoñe obuhvata obuku veštine borenja, sa oružjem ili bez, u vodiili pod vodom, a specifičnost ove veštine je obuka opstanka pod izuzetno ne-povoljnim uslovima u vodi, u ledenoj planinskoj reci, u uzburkanom moru, ustenovitoj reci ili vodopadu.

270

Bo-ryaku

Bo-ryaku podrazumeva izgrañenu, organizovanu i unapred planiranustrategiju i taktiku borenja i izvršenja zadatka, ali i trenutnu adaptaciju na po-stojeće ili na izmenjene uslove, okolnosti i situacije, što je stalni pratilac ži-vota ninja i deo njihovog nadasve rizičnog zanimanja. Pored detaljnoguvežbavanja i potpune pripreme na sve moguće i sve očekivane okolnosti, kodninja je posebno razvijena sposobnost neformalnog mišljenja i trenutnog odlu-čivanja, tako da ninja na zadatku reaguje pravovremeno, valjano i odlučno –a neočekivano za protivnika. Ninje su posebno obučavani da raspoznaju kla-sični način razmišljanja vojnika i ratnika, kao i univerzalne reakcije ljudskoguma u pojedinim situacijama, tako da su mogli da svojim reagovanjima i po-našanjem, izañu izvan tog koncepta i da mu se suprotstave, prvenstveno seoslanjajući na neočekivano, zbunjujuće, neubičajeno.

Pored toga što su postajali pravi eksperti nešablonskog reagovanja i tre-nutnog uviñanja okolnosti i optimalne procene situacije, ninje su bili poduča-vani i klasičnoj strategiji i taktici, analogno dostignućima tadašnje klasičnevojne nauke i ratničkog umeća.

Cho-ho

Cho-ho je veština špijunaže, uhoñenja, prikupljanja podataka ili infor-macija, praćenje pojedinih ličnosti ili zbivanja u neprijateljskom taboru, štoje bio jedan od najčešćih, gotovo univerzalni zadatak ninja. Postojali su poje-dini ninje, pa i čitave porodice ninja, koji su se specijalizovali prvenstveno zaovu vrstu zadataka.

Ninje su prolazili obuku i školovanje vojničkih veština i špijunskogumeća, tako da mogu da razluče bitne od nebitnih informacija, da prate ne-uvežbanom pojedincu nedostupna dešavanja, da dedukuju i indukuju naosnovu raspoloživih činjenica, da samostalno odlučuju o vremenu, mestu i na-činu prikupljanja podataka, da reaguju u kriznim ili alarmantnim okolnostima,da se služe krañom, ili ubistvom, ili paljevinom, ili stvaranjem zabune ili pa-nike, odnosno da na bilo koji način završe obaveštajni rad (ili kontraobave-štajni), da se vrate sa izvršenja sa potpunom slikom i kompletiraniminformacijama...

S obzirom na komplikovanost i evidentnu težinu ovog zadatka, verova-tno je najveći broj ninja u toku istorije ubijen ili uhvaćen na šoijunskim i oba-veštajnim zadacima, i stravično mučen do polagane i bolne smrti. Da biobeshrabrili vešte i za špijunske zadatke potpuno osposobljene ninje, gospo-dari klanova su javno podvrgavali enormno drastičnim mučenjima uhvaćenogninju, sve do smrti, koju bi ninja čekao danima ili čak i nedeljama. Uhvaćenininje su takoñe bili podvrgavani torturi da bi odali podatke ili informacije kojesu prikupili, ili kojima raspolažu, pri čemu kao kuriozitet valja pomenuti mu-čenje do smrti – jednu vrstu naticanja na kolac, koje je poznato i u istoriji našekulture, a koje je (u našu kulturu) došlo iz anadolskih krajeva, kao deo ratne

271

tradicije pri militantnoj ekspanziji turske vojske, i zadržalo se vekovima, go-tovo sve vreme ropstva pod Turcima. Podatak je verovatno interesantan zapromišljanje evolucionističkog i difuzionističkog uticaja jednog elementa kul-ture, čije je geografsko polje rasprostranjenosti, kako primeri ukazuju, vrloprostrano.

Intor-jutsu

Intor-jutsu je (uža) veština bekstva, zametanja tragova ili „tajanstvenognestajanja“, pri čemu su ninje detaljno obučavani korišćenju konfiguracije zem-ljišta, atmosferskih prilika, snega, magle, korišćenju senki drveća, nečujnomhodanju, sklanjanju u neočekivane zaklone, pa čak i zakačinjanju za krov ili gor-nje delove zidova... da napomeneno samo neke od poznatih načina.

Jasno je da je ninja izvršio uspešno špijunski zadatak tek ako uspe da po-begne sa lica mesta i da prenese informaciju, ili ako uspe da izvrši ubistvo,krañu... a da se živ vrati sa neprijateljske teritorije. Ninje su, pored obimne pri-premne obuke, pokazivali zadivljujuću imaginativnost i znatne adaptacionesposobnosti – da bi zavarali protivnika, efikasno se prikrili i „nestali“. Mnogoje legendi o „tajanstvenom nestanku“ ninja, na granici i preko granice mogućeg,jer su njihovo tehničko umeće i velika inventivnost sasvim razumljivi, s obzi-rom da je ulog – njihov život, u mitologiziranom miljeu stvarnosti jedne kulture– srednjevekovnog Japana – poprimili natprirodne i nadčovečanske moći.

Ten-mon

Ten-mon je elementarno znanje meteorologije, predviñanje vremenskihuslova i njihovih promena, pri čemu su se ninje koristili u toku obuke usvoje-nim znanjem i intuicijom, predviñanjem (i) bez racionalne činjeničke osnove,unutarnjim osećajem za vreme (klimatsko), što je za uslove izvršenja zadatkaninja ponekad bilo presudno, a ponekad je izvršenje zadatka bilo mogućesamo po odreñenim vremenskim uslovima: kiši, magli, noći bez mesečine...što su ninje gotovo sa apsolutnom preciznošću predvideli.

Chi-mon

Chi-mon je elementarno poznavanje geografskih odlika terena. Ninje sudo u detalje poznavali teren na kojem će operisati i služili su se jednostavnom(i kriptičnom) kartografijom. Meñutim, poznavanje geografskih odlika terenaširih razmera je predstavljao deo standardne obuke kandidata za ninje, s ob-zirom da su ninje na zadatku prvenstveno upućeni samo na sebe i samo na sop-stveno poznavanje situacije i terena, pri čemu im je elementarno poznavanjegeografskih odlika terena predstavljalo bazični preduslov za kretanje i ori-jentaciju u uslovima pune tajnosti, u kojima su, kao po pravilu, delovali.

272

Kada čovek izgubi ponos, nije izgubio ništa.Kada čovek izgubi volju, izgubio je sve.

(Seneka)

NINJA ŠPIJUNAŽA

Potpisnik ovih redova se dvoumio da li da tematsku jedinicu sa ovom sa-držinom uopšte uvrsti u tekst koji je ispred čitaoca. Ova dilema je bila poja-čana impresijom uvida u literaturu posvećenu ninjutsu i ninjama, koja nemaloprostora i pažnje posvećuje nadasve utilitarnim destruktivnim veštinama,umećima, znanjima. Odluku da se, jednostavno, ove veštine samo pomenu, ida im se ne posveti nikakva pažnja, što je bila moja prvobitna intencija, po-kolebala je jedino činjenica da fenomeni koji su predmet razmatranja jesu kon-stitutivni elementi prakse ninjutsu, da se u toku obuke ninja ovim veštinamaposvečivala znatna pažnja, i da svaka od njih predstavlja jednu opštu veštinusa barem nekoliko podkategorija – parcijalnih veština, znanja, umeća. Zadacii misije ninja su se najvećim delom kretali u domenu špijunaže, uhoñenja, one-sposobljavanja protivnika... pa je i sama ninjutsu, u svom primarnom obliku,špijunska veština. Decidna odrednica ninje u literaturi je prevashodno špijun,agent ili uhoda, pri čemu se podrazumeva (i) čitava gama destruktivnih i kri-minalnih aktivnosti: ubistva, pljačkanje, paljevine... ali prvenstveno kao pra-teći, neminovni element, situaciono determinisani. Receptor sadašnjihlegendi, mitova i priča o ninjama gotovo apriorno poistovećuje osnovnu funk-ciju ninja sa špijunskom ili agentskom ili, u najboljem slučaju, izviñačkom –ostala nedela kojima su se ninje bavili dolaze u toj, apriorizovanoj svesti, tekkao nadgradnja na osnovnu – špijunsku veštinu i funkciju, odnosno, kako bito literatura poetične i patetične vokacije običavala da naglasi, „upotrebuninja“.

Pred sobom imamo knjigu SECRETS OF THE NINJA (TAJNE NINJA)autora Ashide Kima. Ne sumnjajući u eruditivnost autora, niti u njegove pr-venstveno informativno-stručno-činjeničke pretenzije, moramo da se uspro-tivimo načinu izlaganja i prezentovanja grañe u ovoj knjizi (a koja je predmetove tematske jedinice), tačnije: detaljističkoj koncepciji u prezentovanju.Naime, autor doslovno, dosledno i iscrpno, tačku po tačku, poučava i podu-čava (valjda) „buduće sledbenike ninjutsu“ načinu špijuniranja i otkrivanjapodataka, detalj po detalj prezentuje čitaocu načine, puteve i metode onespo-sobljavanja protivnika, prikazuje prikradanje iza leña, oduzimanje oružja pret-njom – nožem na grlu (!?), opisuje korak po korak „tajne“ načine ulaska uzgradu kroz prozor, vrata ili preko krova; do najsitnijih detalja informiše, in-struiše i upućuje čitaoca u veštinu „neprimećenosti“, tajnog (i nezvanog) ula-ženja o objekte putem korišćenja senke, pomrčine, tamne odeće, kao ikonstelacije zemljišta, položaja ulaza, prozora, ragastova... Arsenal destruk-cije i lukavstva u službi nasilja time nije nipošto iscrpljen – naprotiv. Ima u toj

273

knjizi i metoda davljenja protivnika lancem ili konopcem (!?), sakrivanja unameštaj ili iza većih predmeta... sve do recepta pojedinih otrova – za koje jeočigledno da su, na svu sreću, samo okvirni. Sve ovo je upotpunjeno, ilustro-vano i „garnirano“ sa odbačenim automatskim puškama, smrtonosnim zah-vatima, bolnim grimasama na licu pri stezanju ili davljenju... pri čemu ovajfenomen – način izlaganja i, što je još simptomatičnije, foto-ilustrovanja, ni-pošto nije iscrpljen. U okviru te knjige je doista mnogo toga što imaginacijačitaoca, koji nije upoznat sa njenom sadržinom, teško sebi može da predoči.

Apsolutno se protivimo ovakvom načinu izlaganja – razlozi su valjdajasni iole objektivnijem i kritičnijem čitaocu. Postavlja se primarno pitanje –kakvi „prodori u neprijateljski logor“, „davljenje i gušenje protivnika“, hoda-nje po krovovima ili po zidovima, kretanje u senci protivnika, skrivanje u na-meštaj, tajne poruke, intuitivno saznanje o prisustvu lica u kući... Kakav susmisao, svrha i značenje ovakve prakse, jer autor detaljistički insistira na pra-ksi, u knjizi koja je objavljena u savremenoom svetu, na kraju dvadesetogveka, u civilizovanom društvu koje je ureñeno pravnim poretkom - jer, što jeautor očigledno smetnuo s uma, namerno ili slučajno, (nije na nama da pro-cenjujemo) čitalac u delu sveta kojemu je ova knjiga namenjena, ne živi u stal-nom ratnom sukobu i dominacionim težnjama separiranih klanovasrednjevekovnog Japana. Smatramo da ne samo što ne postoji potreba za„praktičnom upotrebom“ ovih znanja, umeća i veština u kulturnom miljeu iistorijskom trenutku u kojima živimo, već da ovakav način prezentovanja budineopravdanu radoznalost i daje krila neobuzdanoj, nerealnoj i razigranoj ima-ginaciji destruktivne i, po zakonskim normama savremenog društva, krimi-nalne vokacije. Ashida Kim – valja ga prozvati po imenu, zaboravlja da imapred sobom heterogenu čitalačku publiku – decu, nedorasle subjekte, labilnijeosobe... a kao veliku većinu čitalačke populacije – omladinu – nepreglednihnivoa radoznalosti i znatnog stepena prijemčivosti, bez potpuno izgañene kri-tičke svesti koja bi rezultirala distanciranjem od tehničkih detalja i „instruk-tivne“ komponente njegovih izlaganja. Autor kao da želi da instruiše, da dâoperativna sredstva u ruke i kriminalcima, destruktivnim ličnostima, osobamasa povišenim nivoom agresivnih poriva... jer pojedini delovi njegove knjigepredstavljaju pravu meku za one koji žele da se i „praktično osposobe“ za pro-vale, krañe, razbojništvo, agresiju – počev od tuča sa težim telesnim povre-dama sve do... odnosno „obuku kriminala“ ili „abecedu agresije i destrukcije“.

Pozivamo čitaoca na elementarnu svesnost o činjenici da veštine koje opi-suje i analizira autor (Kim) nemaju, niti mogu da imaju drugačiju upotrebu – tač-nije: zloupotrebu, izvan kriminalne, protivzakonite, destruktivne, agresivne.Ukoliko i prihvatimo činjenicu da npr. taijutsu može, u odreñenim okvirima, dapredstavlja veštinu odbrane fizičkog integriteta, ili da npr. veština kretanja može,mada uz znatna ograničenja, da predstavlja efikasan sistem psihofizičkog vež-banja, i da te i takve elemente ninjutsu valja i prezentovati u literaturi posveće-noj ovoj tematici, naravno kao elemenat vežbanja, usavršavanja, kaoinformaciju na stručno-popularnom nivou, dotle je detaljističko i instruktivno

274

orijentisano prezentovanje veštine npr. špijunaže bespredmetno i lišeno smisla.Važi upit – u koju svrhu i sa kojim ciljem poučavati čitaoca kako da doñe do „taj-nih podataka neprijatelja“ ili vitalnih informacija koje se odnose na odbrambenisistem neprijateljskog logora, ili čak zamka (!?).

Makar i po cenu problematične optužbe da „krnji ninjutsu“, potpisnikovih redova je uveren, i to želi da naglasi, da čitalac ništa neće izgubiti, akomu se, svesno i namerno, uskrate tehnički detalji i „instruktivni“ pristup ve-štinama koje su predmet razmatranja ovog poglavlja – naprotiv, biće oslobo-ñen balasta i tereta lažnog i jalovog draženja niskih poriva, kičerskograspaljivanja imaginacije, biće osloboñen detaljističkih modela agresije –agresije koja uvek i postojano ostaje agresija, i koja nikada neće moći da seklasifikuje kao samoodbrana – ni u mirnodopskim, ni u eventualnim, ratnimuslovima, pri čemu ovu konotaciju ne smemo smetnuti s uma, i ne smemo pri-dati lažni značaj veštini ili veštinama, odnosno smisao i značenje koja one ne-maju.

Dalju radoznalost u tom pravcu sklon sam da smatram bespredmetnom;predmet i objekt te lažne i neautentične radoznalosti, koja je daleko od stru-čno-informativnog interesovanja ionako „zadovoljavaju“, tačnije: u komerci-jalne svrhe zloupotrebljavaju autori kao što je pomenuti. Naravno, AshidaKim nije niti jedini, a niti najuporniji glasnogovornik kič-fenomenologije udomenu kulture borilačkih veština ili marcijalnih umetnost, uže posmatrano,ninjutsu i ninja.

S obzirom da je ovo prva knjiga sa ninjutsu-tematikom koja se objavljujeu našoj zemlji, smatramo da je potrebno i smisleno poštedeti čitaoca „prak-tičnih elemenata“ destruktivne svesti ninja, čitaoca koji je već izložen poplaviagresije i destrukcije u štampi, na filmu, tv, u svakodnevnom životu a ne samou medijskoj stvarnosti. Za čitaoca, dodatno nasilje koje, po svojim odlikama,pripada srednjem veku Japana, dakle – vremenu prošlom, koje se ne može vra-titi niti oživeti, izuzev u kičerskoj legendarističkoj svesti emocionalno nezre-lih jedinki i neupućenih mladih subjekata... može da predstavlja opterećujući„višak“ u domenu recepcije agresije i nasilja.

Ukoliko je smisleno utemeljeno, sa informativnog stanovišta, medijalno„bombardovanje“ ubistvima, ratovima, agresijama doba sadašnjeg, ili u do-menu literature, ili u drugim medijumima masovnih komunikacija, dotle je nesamo smisla, nego i elementarne smislenosti lišeno instruiranje u ninja-vešti-nama špijunaže, bežanja, uhoñenja... Informacija – da, dobrodošla je, i po-željna je; instrukcija, detalji i uputstva – ne; nemaju smisao, svrhu, cilj,funkciju niti opravdanje.Verujemo da će sud vremena i recepcija od strane ob-jektivnije i kritički orijentisanog čitaoca verifikovati ovakav pristup i (prven-stveno) vrednosni stav autora ove publikacije.

275

Pre nego što budeš tu,bez prevare, bez zamke, na sebe upućen.

Telo nad kojim je izvršena klinička autopsija.A sve preostalo, što je značilo,

odbačeno je pod praznine mora,i razasuto iznad planinskih visova.

(Ashida Kim)

Ako ga (život) ne ubiješ,bićeš od njega ( života) ubijen.

(Zen-izreka)

SAKI

Upotrebljavan i zloupotrebljavan do i preko granica smislenosti, terminsaki* u kič-produkciji filmova i tekstova o ninjama i ninjutsu, izaziva kod kon-zumenata dvostruku reakciju: nevericu i gotovo apriorno odbacivanje i, para-doksalno, jak interes i postojanu radoznalost, jer je ovaj, kako ga naivnijaprodukcija rangira, element fenomenologije kič-kulture, neuniverzalan, je-dinstven je za svet srednjevekovnog Dalekog istoka, veštine ninja, bushija,samuraja...

Etimološki, sa-ki podrazumeva dva ideograma čija značenja mogu dabudu „smrt“ i „ki“ (dobro poznat borilačkim veštinama ili marcijalnim umet-nostima), koje je (ideograme) u ovakvom spoju, ponajbolje razumeti kao„smrtonosni vazduh“ ili „osećanje smrti“ - u oba slučaja sa jakim intuitivnimi tanatološkim naglaskom prekognitivne konotacije.

Racionalno-logičkoj svesti je teško, pa čak i nemoguće da introjektujeideju predosećanja opasnosti, saznanja o nailazećoj opasnosti (najčešće smrti)bez vidljivih činilaca koji bi ukazivali na nju (opasnost), bez čulnih informa-cija o predstojećoj opasnosti, bez saznanja na nivou svesti jedinke o približa-vanju ili latentnoj prisutnosti opasnosti. Meñutim, ovakav mentalni doživljajčest je u dalekoistočnoj, a naročito u japanskoj mitologiji, legendaristici, lite-raturi, pa čak i u likovnim umetnostima, dat kao nagoveštaj, kao senka na licu,kao emanacija mitološkog bića, kao uvid koji prethodi realnosti, vanvremenakomponenta egzistencije koja preplavljuje polje svesnih struktura bića.

Analitički posmatrano, saki je prvenstveno mentalna, nadčulna i nadfi-zička sposobnost, moć, saznanje, umeće, veština, sposobnost, odluka. Bez ob-zira na široko semantičko polje svih ovih pojmova, svaki od njih ima odreñeninivo adekvacije pri upotrebi kada se za predmet promišljanja podrazumevasaki. Po najopštijim kvalifikatornim odrednicama, saki bi pripadao domenuparapsiholoških, psihotroničkih, okultnih, hermetičkih, magijskih... fenomenapri čemu smo svesni odreñene sinonimnosti sadržina ovih pojmova. Užaodrednica bi obuhvatala prekognitivni, „proročki“ karakter ove sposobnosti,kao i intuitivnu ravan njene geneze i ispoljavanja.

Osnovna odlika saki je da se javlja samo u trenucima stvarne i smrtneopasnosti koja neposredno preti individui, i to prvenstveno od strane druge in-dividue. Saki ukazuje na bliski sukob, mogućnost ranjavanja, smrti, trovanja,ulaska u zasedu, dok prekogniciju ukida u smislu dolazeće bolesti, velike ža-losti, elementarne nepogode (a koja neće imati drastične i neposredne posle-dice po konkretnu individuu), što nije neposredni predmet saki-uvida.

277

Saki se odnosi samo na osobu kojoj preti neposredna opasnost; tradicijaninjutsu tvrdi da, na vrlo naprednom nivou, ninja može da oseti saki i kao ne-posrednu opasnost za njemu vrlo blisku ili dragu osobu, osobu sa kojom jevezan čvršćim nitima porodičnih odnosa ili prijateljstva – a što je za ninje, kaopo pravilu, retkost.

Saki se javlja nekoliko trenutaka pred, ili neposredno pred sâmu opas-nost, i to tek kada je ona u stvarnosti formirana. Opasnosti koje slede u tokunarednih dana, nedelja... nisu predmet saki, mada tradicija ninjutsu tvrdi da jeninja sposoban da prekognicistički prognozira i takve dogañaje. Kao elementopšte mentalne snage i sposobnosti, kuji, i visokog stepena senzitivnosti i sen-zibilnosti stvorenih u toku specijalne obuke ninja, pre je za verovati da sup-tilni mentalni nagoveštaji imaju nešto drugačiju genezu – u domenusuptilnosti i rafiniranosti mentalnog sveta u kojem obitava ninja i dubinskihuvida na planu nesvesnih struktura.

Tradicija dalje tvrdi da saki nije ni sa čime „spoljašnjim“ uslovljen i daje „nepogrešiv“, odnosno da je izvan prostora doživljaja saki svaki lažni ose-ćaj opasnosti i minimalne opasnosti. Interesantna je geneza formiranja saki.On se formira samo ako u svesti protivnika konkretnog ninje (ili samuraja...)postoji svesna namera da se ubije, rani, otruje... mada to ne mora da bude pre-duzeto kao izvršenje.

Drevna legenda govori o samuraju koji je osetio saki dok je posmatraotrešnjin cvet. Začuñen tim otkrićem, on je pretražio celu okolinu, celo naseljei – nigde neprijatelja. Vrlo neraspoložen, raspitivao se kod posluge i suseda,tražio je neprijatelja, protivnika, osobu koja je planirala njegovu smrt – i nijeje pronašao. Nije pronašao ništa. Tek pred kraj dana, mladi sluga koji je biouz gospodara i koji je nosio njegov mač, priznao mu je da je jednog trenutkapomislio kako bi bilo lako sada ubiti gospodara, dok je ovaj zanesen posma-tranjem trešnjinog cveta.

Rasplet ove legende nas ne okupira previše, utoliko ukoliko je ona indi-kativna jer ukazuje na način formiranja saki – on potiče iz uvida u mentalnusferu, predstavlja osećanje, nagoveštaj, saznanje... ali uvek mentalno inici-rano, najvećim delom izvan moći i sposobnosti velike većine pojedinaca. Toimplicitno ukazuje na činjenicu da je saki školovana i usavršavana sposob-nost, o čemu pisana tradicija ninjutsu ne daje konkretne podatke. Očigledno,u pitanju je deo „tajnog“ učenja, usmeno prenošenog sa generacije na gene-raciju.

Ukoliko se pod pojmom saki podrazumeva element prekognicije, tadadopuštamo i verifikujemo vrednost metačulnog saznanja (tačnije vančulnog).Ako podrazumevamo intuiciju, pravac razmišljanja bi vodio ka tumačenjusaki kao sposobnosti trenutnog i autentičnog kompleksnog uvida koji bazirana efikasnom i trenutnom tumačenju svih konstituenti, diferencijaciju i odla-ganje svih elemenata koji nisu u direktnoj i neposrednoj funkciji procene i pro-gnoze, kao i u trenutnom odabiranju samo nekoliko bitnih i relevantnihčinilaca. Pravilno i trenutno uzimanje u obzir samo ovih, njihovo tumačenje i

278

donošenje trenutne i jedinstvene odluke – procene i, što predstavlja krunufunkcionalnosti saki, (posmatranog u ravni tumačenja kao intuicije), odabiranačina reagovanja i trenutnog izvršenja tog reagovanja, što za ninju u kon-kretnoj sitauciji najčešće znači – spasiti vlastiti život.

Evidentno je da je uvid u saki, a naročito analitički uvid, moguć jedinou posredovanoj verziji. Skloni smo da saki posmatramo kao emanaciju gene-ralne, univerzalne kompleksne energije koja se razvija i neguje (i u) vežbanjuninjutsu – kuji. Kuji je najverovatnije podloga, baza, fundament za sekulari-zovane i pojedinačne fenomene – znanja, umeća, sposobnosti ninja, koji su udomenu mentalne ravni i pripadaju grupi „mentalnih postignuća“, a o kojimasvedoči tradicija ninjutsu: sposobnost predviñanja (ili prekognicije), sposob-nost prenošenja misli na daljinu (telepatija), sposobnost „čitanja misli“ pro-tivnika i predviñanja njegove namere, psihički uticaj na drugo ljudsko biće,životinju ili biljku, ili na neživu prirodu, gde pripada i mentalno pomeranjepredmeta, prepreka mentalnim putem, bez dodira ili upotrebe fizičkih prin-cipa (telekineza). Substrukturu ove prostrane oblasti koja se odnosi na nepo-srednu opasanost, a što je, evidentno, od suštinskog značaja za funkcionisanjeninja-profesije, imenujemo nazivom saki, bez obzira na pravu – objašnjava-juću prirodu ovog skupa fenomena čovekovog psihičkog ustrojstva. „Letenje“kroz vazduh, „čitanje misli“, „smrt na daljinu“ i srodne fenomene koje nudekič-filmovi ninja tematike i naivna legendaristika, lociramo u, i istovremenoprepuštamo nekritičkoj, banalizovanoj i kičem impregniranoj svesti.

Istina je laž koja nije razotkrivena.(Koichi Yamada)

279

* SAKI – postojeću dilemu: da li prihvatiti originalnu transkripciju u evropskim jezicima(prema romei transkripciji) – SAKKI, ili se privoleti fonetskoj formi – SAKI, autor je razrešio takošto je, u skladu sa etimološkom distinkcijom (SA-KI), prihvatio ovakav način transkribovanja, zarazliku od ogromne većine originalnih termina u ovoj knjizi čija je transkripcija preuzeta iz većafirmisane prakse evropskih jezika.

Onog dana kade prestaneš da putuješ,stigao si na cilj.

(Zen-mudrac)

KIAI

Kiai nije apsolutno specifičan za borilačke veštine ili marcijalne umet-nosti, mada je u tim okvirima ostvario i zadržao, sve do današnjeg dana, zna-tan stepen zastupljenosti u metodologiji i u svakodnevnoj praksi vežbanja. Uteoriji borilačkih veština kiai je podvrgnut analizi, objašnjenju, komparacijiuporednih formi... tako da je, u tim razmerama, svestrano proučen i sa stano-višta tehnike disanja, ali i kao samostalni element njihove tehnike.

Najverovatnije geneza kiai korespondira sa animističkim, totemističkimi ranim mitološkim stadijumom svesti ljudskih jedinki i ritualno-magijskog jeporekla: na stepenu lovačkih naroda uobičajen je obred identifikacije sa to-temskom životinjom (čija onomatopeja predstavlja prvobitni kiai), ili sa ži-votinjom na čiji je uspešan ulov orijentisana (grupna) obredno-ritualna praksa,a koja (životinja), samim tim, nije totemska, s obzirom da je ulov totemske ži-votinje tabuisan. Integracijska, svest pripadnika primitivne zajednice ispu-njena je, u toku obrednog rituala, sinkretičkim sadržajem: on spoljašnjimpokretima oponaša izgled i kretnje životinje (geneza kata u karateu); izgle-dom se identifikuje sa njom (putem stavljanja rogova na glavu, vañenjemprednjih zuba tako da asocira na preživare, pričvršćivanjem veštačkog repa...);i, što je za objašnjenje geneze kiai diferencijalni element, glasovima koje ispu-šta u magijskom obredu igre, uz vatru i monotone zvukove primitivnih uda-raljki, pripadnik primitivne zajednice ostvaruje visok stepen psihološkeidentifikacije sa životinjom – objektom, čiji ulov neposredno planira, i na čijipozitivni ishod želi da utiče tim obredom.

Kiai ima, potencijalno, dvostruku genezu: ili je to neartikulisani zvuk,produkt viška nagomilane energije u toku obredne igre, prvenstveno nena-meravan i, u svakom slučaju, neplaniran, kao produkt individualne doživljajneravni dubljih psiholoških struktura pojedinca odnosno primitivne svesti, ili,kao druga mogućnost, glas koji se ispušta svesno i namerno asocira na glas ži-votinje. U ovom slučaju, javlja se imitacija odnosno usaglašavanje po tembru,dužini trajanja, glasnoći, visini tona, modalitetu i artikulisanju. Ako posma-tramo ponovo karate kao analogon, otkrivamo kate – kao analoške „forme“pojedinih životinja: zmije, bogomoljke, tigra, konja... kao konzervante gla-sova životinja – ove geneze kiai, kanonizovanih u kineskom periodu karatea.

Meñutim, kiai, u ortodoksnom kao i u modifikovanom obliku, postoji i vanprakse borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti – javlja se pri stanjima kon-centracije ili suženja fenomena svesti, u naglašenim ili produženim afektivnimstanjima, u rizičnim, kritičnim, kriznim ili alarmantnim situacijama, u trenu-cima naglašenog ili iznenadnog opterećenja, napora, u toku nesvakidašnjeg

281

poduhvata koji podrazumeva nadmašivanje i premašivanje snage i energije kojesu uobičajeno na raspolaganju ljudskoj jedinki, i (kiai) tada predstavlja spon-tani, nesvesno inicirani, ali vrlo funkcionalni čin, kojem dublje psihičke struk-ture pribegavaju u cilju maksimalne mobilizacije svih energetskih potencijala,potenciranja jedinstvenosti i kompaktnosti tela, „sažimanja“ duha, trenutnogreagovanja, razrešenja, oslobañanja znatne količine energije u vrlo kratkoj je-dinici vremena.

Klasični kiai odlikuje spontanost, enormna kratkoća trajanja, znatan in-tenzitet proizvedenog zvuka, neartikulisanost ili nedovoljna artikulisanost, fi-zička geneza na nivou dubljih, odnosno donjih delova respiratornog aparataili čak abdomena... U klasici borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, kiaije unapred predodreñen i predviñen, kanonizovan, unificiran i univerzalan,teorijski proučen i polimorfno praktično primenjen.

U ninjutsu, kiai je praktično-pragmatični elemenat borilačke tehnike, doksu sva ostala, rekli bismo: krucijalna tumačenja kiai, uglavnom izvan nepo-sredne upotrebe. Ninje su izgradili sistem kiai kao deo obuke i borilačke pra-kse, s tim što je svaka škola ninjutsu i skoro svako bratstvo ninjutsu imalosvoje kiai, gotovo kao znak raspoznavanja i, bez obzira što razlike izmeñu njihnisu bile preterano uočljive, a ponekad su bile i zanemarljive, skoro se nepo-grešivo može odrediti, na osnovu suptilnijih nijansi kiai, kojem bratstvu ili po-rodici pripada ninja koji ga koristi, ko mu je instruktor, kakav mu je status, iliu kojoj fazi izvoñenja zadatka se nalazi...

Pomenućemo četiri osnovne vrste kaia koje su se zadržale u ninjutsu svedo današnjeg dana.

Kiai napada

S obzirom na fonetičku razliku izmeñu japanskog i evropskih jezika,samo je okvirno tačno oslušnuti ovaj eksplozivni glas kao „e h n“ ili tome sli-čno. Ton je dubok, glas potiče iz donjeg dela abdomena, izuzetno je glasan,kratak i jasan, dosta artikulisan. Osnovna funkcija mu je zbunjivanje ili za-strašivanje protivnika, privlačenje njegove pažnje na napad koji neposrednosledi (ukoliko se radi o dvoboju) ili na napad koji je već u toku.

Odbrambeni kiai

Kiai zvuči kao „t o h“ sa muklim i nenaglašenim „h“. To je duboki, nepreterano glasni zvuk, dosta neartikulisan i spojenih glasova, nešto aspirova-niji nego prethodni. Ovo je kiai reagovanja na izvedeni napad. Pored trenutnepripreme ninje za odgovor ili odbranu, ima funkciju da zbuni protivnika, damu ukaže na to da ninja nije iznenañen, da je spreman za borbu...

282

Pobednički kiai

Zvuči kao „y a h“ ili „y i o h“, odnosno postoji jedan prelazni vokal iz-meñu a i o (u fonetici indoevropskih jezika). Zvuk je glasan i jasnije artikuli-san, nešto dužeg trajanja. Funkcija mu je da trenutno emituje višakemocionalne energije neposredno posle završene borbe, ali ima i arhaičnu ri-tualnu funkciju: obeležava i objavljuje pobedu ninje. To je glas trijumfa,ekspresije trenutno nadošlih emocija kao posledica uspešne borbe.

Kiai senke

Zvuk je vrlo neartikulisan i sinkretizovan, i zvuči kao „u h m n“ i, kaopo pravilu, ne predstavlja glasni, grleno formirani zvuk. Koncentracija svestii koncentracija energije pri ovom, naprednijem, kiai su znatne. On se koristiu situacijama gde su tajnost i skrivenost neophodnost, a ninja, putem kiai, ini-cira stupanje u dejstvo. Zvuk je vrlo karakterističan, tembra kao da preseca ti-šinu, deluje preteći ili „smrtonosno“.

Ne obmanjuje nas priiroda.Obmanjujemo sami sebe.

(La Rošfuko)

283

Voda koju pije krava,pretvara se u mleko.

Voda koju pije zmija,pretvara se u otrov.

(Zbirka „Zenrinkushu“)

ORUŽJA NINJA

Dve su osnovne specifičnosti oružja koja su koristili ninje: modifikovanioblik oružja i broj oružja kojima je ninja, u toku obavljanja zadatka, bio obi-lato snabdeven.

Pri osvrtu na oružja ninja važi generalno pravilo da su ninje uglavnom ko-ristili oružja već poznata u japanskoj srednjevekovnoj kulturi, od kojih najvećibroj vodi direktno poreklo iz drevne kineske vojničke i ratničke kulturne ba-štine. Tokom razvoja ninjutsu, ninje su razvile čitav sistem promena, adapta-cija i modifikacija postojećih oružja, rukovodeći se utilitarnim ciljem – da seoružje učini što efikasnijim, manjim, lakšim, zgodnijim za upotrebu i dugo-trajno nošenje. Generalna opšta ideja vodilja pri kreaciji oblika oružja je mo-gućnost sakrivanja čitavog arsenala oružja, koji predstavlja standardnu opremuninja. U tom je cilju i odeća ninja adaptirana, s obiljem unutrašnjih i tajnih dže-pova, proreza ili dvostruke postave, tako da je mogla da primi sva oružja kojaninja nosi sa sobom, da ih u potpunosti sakrije od pogleda drugih, da ih meñu-sobno odvoji da ne proizvode zvuk pri dodiru i, konačno, da ih rasporedi takoda je moguće izdržati njihovu težinu – položaj pored tela, pa i danima ili ne-deljama u kontinuitetu – što je standardni zahtev pri izvšenju misija ninja.

Drugu grupu oružja predstavljaju specifična oružja ninja – posebno krei-rana i adaptirana za špijunsku, izviñačku, ubilačku... upotrebu kod drugih voj-ničkih ili ratničkih struktura srednjevekovnog Japana, i uglavnom sunepoznata tadašnjoj široj javnosti. Postojanje i upotreba ovih oružja su zaslu-žni za nastanak mitova i legendi o natprirodnoj ratničkoj i ubilačkoj moći isposobnosti ninja. Specifična ninja oružja – oružja koja nisu korišćena izvanninjutsu, pokazuju, pored visokog stepena tehničko-konstruktorske usavrše-nosti i gotovo zapanjujućeg nivoa tehnološke obrade, i znatnu dozu lukavo-sti, prepredenosti i domišljatosti.

Tako, na izgled mala i jednostavna, većina oružja ninja ima višestrukuili kompleksnu upotrebu, a mnoga od njih podrazumevaju mogućnost upo-trebe i izvan strogo oružane namene, što svedoči o visokom nivou usavrše-nosti i funkcionalnosti, kao produktu izgrañene utilitarne svesnosti u tradicijikonstrukcije i upotrebe oružja.

Analitičaru oružja ninja upada u oči njihov broj, jer su ninje standardnonosile sa sobom barem nekoliko desetina osnovnih oružja sa najširim spek-trom namene, ali i posebna oružja čija je upotreba neophodna za izvršenje po-jedinih zadataka, počev od minijaturnih ručnih topova, dimnih bombi ilieksploziva.

285

Kompleksna veština upotrebe svih oružja ninja nije formulisana kao je-dinstven sistem i, analogno tome, nema opšti naziv. Upotreba svakog odoružja predstavlja sekularizovanu veštinu, sa autonomnom i posebnom teh-nikom, principima obuke, znanjem i umećem korišćenja i izvan osnovne upo-trebe i namene. Specifičnost ninja-oružja nije prvenstveno u unikatnosti oblikai funkcije sâmog oružja, već i u tehnici veštine upotrebe, koja poznaje razno-like modifikacije, pa čak i znatne različitosti od standardne i klasične tehnike,što se odnosi i na tako kanonizovane veštine srednjevekovnog Japana kao štosu upotreba mača ili gañanje lukom i strelom... da izaberemo opšte nazive zaove veštine, koji nisu identični za analogne veštine u ninjutsu, pa čak i s ob-zirom na njihovu ultraspecifičnu, utilitarnu funkciju.

Klasična obuka ninjutsu podrazumeva vrhunsko usavršavanje upotrebe(barem) nekoliko desetina ninja-oružja u svim uslovima i pod svakakvim, štonajčešće znači – nepovoljnim okolnostima.

Savremena ninjutsu je anti-oružano orijentisana. Taj trend je i zakonskimpropisima potenciran, ali i uslovljen, s obzirom da (analogno) zakonodavstvozabranjuje upotrebu velike većine oružja, pa su pod udarom ovih propisa ininja-oružja. Čak i za preostala, načelno dopuštena oružja, važe zakonskaograničenja u okviru mesta upotrebe, namene, legitimnosti (zahtev za član-stvom u odgovarajućoj organizaciji, obavezno prisustvo zvanično registrova-nog instruktora...), što sve svedoči da za slobodnu, ali i organizovanu upotrebuoružja u ninjutsu, pa čak i samo uvežbavanje tehnike i principa veština, imasve manje prostora, ali i perspektiva, što je i razumljivo u savremenom dru-štvu, čije je ustrojstvo regulisano (i) pravnim poretkom.

Mada bi, po mišljenju potpisnika ovih redova, o oružjima ninja savre-menom čitaocu valjalo dati samo zbirne i najopštije napomene, pa čak i s ob-zirom na u uvodnom delu iznetu tezu – saznanje i svesnost o znatnojheterogenosti čitalačke publike koja će imati u rukama ovu knjigu, starosnoj,kulturno-obrazovnoj, u domenu borilačkih veština stručnoj (heterogenosti) ...na narednim stranicama ćemo se, ipak, ukratko osvrnuti na klasično naoruža-nje ninja, naravno, na deskriptivnom nivou, bez „uputstava“ u obliku tehnike,upotrebe ili izrade pojedinih oružja.

Ninja ken

Stariji, klasični naziv modifikovane duge japanske sablje, katane, kojaje ušla u standardnu opremu ninja, je shinobi-gatana*. To je oružje gde je od-stranjen štitnik za šaku, modifikovan tako da ulazi u (drvenu) koricu ili ka-niju, s tim što se nivo tsube (drške) i korica spajaju, pa daju gotovo savršenujedinstvenu celinu. Kao celina, ovo se oružje može koristiti kao drveno hla-dno oružje znatne čvrstine i težine. Vešta upotreba ninja-ken podrazumevamomenat iznenañenja, jer se oštrica mača pojavljuje iz neočekivanog, dugu-ljastog drvenog predmeta.

286

Shinobi tanto

Koristimo naziv shinobi da bismo ukazali na autentičnost i autohtonostovog kratkog zakamufliranog oružja. To je nož snažnog i čvrstog sečiva, čijase drška takoñe spaja sa kanijom. Ovaj će princip konstruktori ninja-oružjaobilato koristiti pri izradi hladnih oružja sa oštricama različite dužine. Shinobitanto je lukavo oružje, s obzirom da se iz kratkog drvenog predmeta može iz-vući nož. Kao drveni predmet za blokiranje (dakle, ne samo kao nož, koji je ukaniji), koristi se za odbranu od više hladnih oružja, prvenstveno putem raz-rañene tehnike blokiranja. Kao i ninja-ken, i ovo oružje može da ima dodatnukratku oštricu koja, putem posebnog mehanizma, izlazi iz vrha (drvenih) ko-rica, i predstavlja iznenañenje za protivnika.

Shinobi zue

Shinobi zue je „ninja-štap“ poznat u verzijama različitih dužina, koje naj-češće variraju od 1-2 metra. Upotreba i funkcija ovog oružja je višestruka ikompleksna. Koristi se kao štap, što je poznato japanskoj vojničkoj i ratničkojtradiciji, i u sklopu je vojničke opreme i pre nastanka ninjutsu. Ovo je oružjeza napad u svim pravcima ili za odbranu čak i od najmoćnihih hladnih oružja:specifičnost je upotreba u odbrani od katane, po teoriji – najmoćnijeg hladnogoružja.

Druga moguća upotreba je sakrivanje predmeta – drugih oružja u šu-pljinu štapa, koja je posebno konstruisana da primi jedno duže ili više kraćihhladnih oružja, počev od bodeža, uskih kopalja, pa sve do strela (za luk).

Treća potencijalna upotreba je disanje pod vodom, ili pod drugim nepo-voljnim uslovima, za šta se takoñe koristi konstruisana šupljina duž celogštapa.

U ovo oružje ninje su ugrañivale i pregrade za skrivanje planova ili pi-sama – pisanih dokumenata. Samo je lucidna imaginacija ninje individualca,odreñivala granice heterogene upotrebe ovog oružja.

Tessen

Tessen je specifično oružje koje asocira na metalnu polugu, izuzetno čvr-ste konstrukcije, tako da može da zadovolji funkciju blokiranja i zaustavlja-nja dugih i izuzetno oštrih metalnih hladnih oružja (sablja i dr.). Drugaosnovna upotreba je kao iznenañujuće oružje u sukobu „bez oružja“, protivgolorukog protivnika, ali i kao oružje za uspostavljanje kontrole nad protiv-nikom putem poluga ili zahvata, blokiranjem pokreta, lomljenjem kostiju, ilikao oružje za „jedan udarac“ koji onesposobljava protivnika.

287

Shukko

Shukko ili „tigrovi zubi“ je kompleksno oružje, sa prvenstvenom name-nom kretanja po tavanicama i zidovima prostorija, ali i za penjanje na drveće,okomite litice i slične objekte – prepreke. Druga upotreba je kao odbrambenooružje protiv svih drugih oružja, putem tehnike hvatanja, uvrtanja, skretanjapravca napada. Shukko se koristi i kao opasno oružje za borbu na bliskoj dis-tanci, ali i kao oružje kojim se nanose teške povrede u meke delove tela: oči,grkljan..., kao i za presecanje prstiju, hvatanja udova (ruku i nogu) u „borbibez oružja“.

Ashiko

Ashiko je oružje analogno shukko koje se postavlja na stopala. Pored togašto omogućava kretanje kroz oštre kamene terene, vrlo tople ili vrlo hladneprostore (pustinja, sneg, led...), ovo je iznenañujuće „sredstvo kretanja“ jerostavlja nekarakterističan trag: čak i najoštrijem oku nije jasno koje je bićeostavilo ovaj trag, trag koji ponajviše liči na životinjski, ali ne na trag nekepoznate životinje, a očigledno pripada dvonogom biću. U mašti, ashiko ostav-lja tragove „demona“ ili „zlog duha“, što je deo taktike ninja pri izvršenju za-datka.

Kao oružje za borbu na bliskoj distanci, ashiko se prvenstveno koristi utehnici blokiranja, ali i u specifičnoj upotrebi u nekoj od nožnih tehnika (ofan-zivnih), kada nanosi povrede protivniku, odnosno rane na telu, izazivajućiobilno krvarenje.

Kusurigama

Specifičnost ninja-kusurigame je u većoj dužini lanca i raznorodnosti do-datnih delova na kraju lanca, počev od metalnih kugli, kocki, sečiva ili bo-deža. Kusurigama je kompleksno oružje – ima snažno sečivo slično kosi ilisrpu koje se koristi u tehnici sečenja, prosecanja, odsecanja, ali i blokiranjahladnih oružja oštricom. Lanac se koristi u odbrambenoj tehnici, protiv hlad-nih oružja, ali i za gušenje ili davljenje protivnika, za vezivanje ili za slože-niju odbranu vitlanjem oko sebe. Metalni deo na kraju lanca ima osnovnunamenu da, uz rotaciono kretanje lanca, kao specifične grupe tehnika upotrebekusurigame, usled svoje inercije i centrifugalnog efekta, dobija znatno ubrza-nje i izaziva efekat proboja oklopa, nanošenje smrtonosne povrede na glavi,kidanja udova...

Kusurigama je, i izvan upotrebe u ninjutsu, oružje sa izuzetnim brojemmogućnosti i varijanti upotrebe.

288

Kyogetsu shoge

Kyogetsu shoge je oružje – oruñe namenjeno penjanju, savlañivanju vi-sokih zidova, litica ili srodnih prepreka. Sastoji se od specifičnog metalnogdela, čija je funkcija da se zakači i fiksira, ali koji, svojom konstrukcijom,omogućava i upotrebu kao kratko hladno oružje za onemogućavanje protiv-nika ili odbranu od oružja sa oštricom, od dugačkog kanapa (kao drugog dela)najčešće izrañenog od višestruko upredene materije otporne na presecanje ilikidanje, tako da može da sa lakoćom izdrži težinu ninje koji se penje, dok jena njegovom drugom kraju (veze) fiksiran metalni element najčešće kružnogoblika i kompleksne namene: da se zakači ili obuhvati, putem vitlanja ko-nopca, istureni deo objekta, što omogućava fiksiranje i uspon ninje uz kono-pac.

Kusarifundo

Kusarifundo je oružje sastavljeno od snažnog metalnog lanca sa metal-nim tegovima na krajevima. Pored funkcije vitlanja i direktnih udaraca tego-vima, uz izuzetni efekat probijanja, oružje se koristi i za gušenje, davljenje,stezanje protivnika, ali i u tehnici blokiranja.

Naginata

Klasična japanska srednjevekovna naginata, dugačko oružje sastavljenood drvene drške sa zakrivljenom metalnom oštricom na kraju, doživela je mo-difikaciju u ninjutsu: oštrica se može staviti i u kratke drvene korice, i tako sedobija izmenjeno oružje, kompletno od drveta, prvenstveno namenjeno za teh-niku blokiranja snažnih i dugačkih hladnih oružja. Naginata je oružje ofanzi-vne namene, upotrebljava se za tehnike sečenja, prosecanja, zasecanja, i vrloje efikasno za onoga koji ga upotrebljava, s obzirom na dužinu drške koja gaštiti.

Yumi i Ya

Yumi je dosta kratak luk za izbacivanje strela, čija su širina i dužina pri-lagoñene skrivanju u nabore odeće ili u štap. Ya je kratka strela, prilagoñenaizbacivanju sa yumi-luka, izuzetno dobro izbalansirana, sa oštrim metalnimvrhom koji je najčešće otrovan. Oružje je konstruisano tako da se može sme-stiti i u kraći bambusov štap kojemu je unutrašnjost šuplja – pripremljen je daprimi luk i nekoliko strela.

289

Fikuya

Fikuya je oružje – duvaljka koja služi za izbacivanje malih i vrlo lakihstrelica otrovanog vrha. Dužina tube za izbacivanje, najčešće napravljene odbambusovog drveta, nije velika i varira u zavisnosti od namene, odnosno po-trebne daljine izbacivanja. Tradicija ninjutsu poznaje i dugačke duvaljke tipafikuya – konstrukcije, za vrlo preciznu upotrebu na veću daljinu. Vekovimasu ninje koristili posebno pravljeni nervni otrov (po biohemijskom sastavusrodan kurare-otrovu), čija je i najmanja količina u krvi dovoljna da izazovebrzu smrt.

Neretko je isto oružje, odnosno šuplji bambusov štap, služilo i za duva-nje drvenih strelica, disanje pod vodom i za sakrivanje luka i strele, s obziromda su ninje ekonomisale sa prostorom predviñenim za nošenje oružja i brojemoružja koja imaju uza se.

Najpoznatiji pandan fikuya-duvaljke izvan japanske kulture zatičemokod južnoameričkih indijanaca, koji takoñe izrañuju duvaljke, gotovo po iden-tičnom principu, i čije su strelice takoñe premazane jakim nervnim otrovombrzog dejstva.

Pored principa duvanja, pojedina od ovih oružja su konstruisana na prin-cipu vazdušnog ili vodenog pritiska, tako da su ispaljivala projektile na većuudaljenost i sa većom preciznošću, kao posledicu klasičnog nišanjenja.

Toami

Toami je modifikovana ribarska mreža, načinjena od ojačanog, dosta čvr-stog materijala, da bi se izbeglo lako presecanje. Mreža je izuzetno lukavooružje, služi za hvatanje protivnika u zamku, obuhvatanje protivnika koji po-seduje dugačko hladno oružje, za obaranje jahača sa konja...

Yari

Yari je specifično srednjevekovno oružje, prvenstveno sa namerom pro-bijanja čvrstih samurajskih oklopa. Ninje su koristilil kamayari, yari više-struke namene, počev od ribolova u bistroj vodi, preko upotrebe kao koplja zabacanje ili bodenje, sve do odbrambene tehnike, tehnike hvatanja ili zakači-njanja, obaranja konjanika sa konja... Kamayari je konstruisan sa jednom ilisa dve kuke – hvataljke.

Tetsubishi

Tetsubishi je minijaturno metalno oružje sa višestrukim bodljama, počemu asocira na ježa. Upotreba ovog oružja bazira na činjenici da je u sre-dnjevekovnom Japanu najveći broj osoba išao ili potpuno bos, ili sa lakom

290

obućom izrañenom od rafije. Čak ni najbolja obuća nije imala iole čvršćedonje delove, a na tom momentu se i zasniva efekat tetsubishi: oni se postav-ljaju putem prosipanja iz duguljaste metalne kutije u kojoj se drže i čuvaju, napodlogu, pod prostorije, hodnik, ulaz – teren gde se očekuje protivnik ili gdese već nalazi protivnik koji se dao u poteru za ninjom. Pojedinac u stanju „bo-rilačke svesti“, kada čuje sumnjiv šum, ili kada očekuje ninju, ili je u poteriza njim, ili je na straži... što su sve uobičajene vojničke ili ratničke dužnosti isituacije, ne obraća mnogo pažnje na podlogu, pod, ulaz, prolaz... gde ga čekaopasno oružje koje, prostim gaženjem, izaziva izuzetno teške povrede, s ob-zirom na dužinu pojedinačnih metalnih bodlji. U svakom slučaju, takvih po-vreda i tog intenziteta bola koji u potpunosti onemogućuju onoga koji je staona tetsubishi da i dalje predstavlja opasnost za ninju koji je na zadatku. Me-talna kutija koja je konstruisana da se u njoj drže tetsubishi ima tu odliku daravomerno može da disperzira veći broj metalnih objekata – tetsubishi, takoda je njihova upotreba brza i laka, ali i efikasna, jer se trenutno rasprostiru podužini i širini prostorije, vratnicama, prolazu...

Vrlo često su krajevi tetsubishi bili i otrovani.

Igadama

Igadama je specifično ninja-oružje poteklo od ninja Iga porodica. Nje-gov naziv znači „Iga loptice“. Oružje ima odreñene sličnosti sa tetsubishi, alisluži za bacanje: to su mali i laki kružni metalni predmeti sa dosta dugim bo-dljama i izuzetno asociraju na ježa ili na nesazreo kestenov plod u ljusci. Upo-treba je koliko jednostavna – bacanjem, toliko i opasna za protivnika, jer seoružje upućuje u meke delove tela, naročito oči, mada je ovo efikasno oružjebez obzira na deo tela koji se njime pogodi, čak i pod uslovom da nije otro-vanih vrhova. Kako su vrhovi krakova, kao po pravilu, bili otrovani, efekatoružja je ispunjen i pri najmanjem dodiru sa telom protivnika, jer otrov delujeputem ulaska u krv.

Shuriken

Shuriken je mali metalni predmet najčešće simetričnog oblika (krug, zve-zda...) koji se upotrebljava bacanjem. Za nastanak legende o ninjama, a naro-čito u savremenom tretmanu veštine ninjutsu i fenomenu ninja, shuriken imapočasni pijedestal kao „tajno oružje“. Složenim tehnološkim postupkom iz-rañivan i kvalitetno obrañen, sa otrovanim ivicama i uz do savršenstva izvež-banu tehniku bacanja – shuriken predstavlja iznenañujuće, potpuno nečujno ivrlo ubojito oružje, a s obzirom na lakoću i male razmere najčešće nije biousamljen u arsenalu oružja ninja – naprotiv, ninje su, kao po pravilu, nosili nazadatak veći broj shurikena različiti oblika, namena i veličina.

291

Po obliku, shuriken može da bude duguljast – izdužen, i da se koristi zabacanje kao minijaturni bodež, tehnikom direktnog bacanja, ili da ima kružni,zvezdasti, pravougli... oblik, kada je tehnika bacanja kompleksnija, direktna,indirektna ili rotaciona.

Metsubushi

Metsubushi su grupa oružja specifične namene – to su dimne zavese,eksplozivna sredstva, pribor za miniranje. Osnovna im je odlika da su to za-preminski mala oružja, i da po obliku ne ukazuju na svoju osnovnu funkciju.Izrañivana su u obliku jajeta, minijaturnih lopti, malog kamena... i skrivana uodeći. Tehnika upotrebe ovih sredstava je moguća jednostavnim bacanjem, ilipostavljanjem eksplozivnih sredstava – miniranjem, ili kombinovano – putemnekog oružja, strele, koplja za bacanje, ili su se upotrebljavala putem ispalji-vanja ili izbacivanja iz minijaturnih ručnih oružja na principu topa, ili pakputem duvaljki – destruktivna mašta ninja je gotovo neiscrpna.

Mnogi ljudi imaju neki talenat.Malo ljudi ima posvećenost, postojanost i upornost.To je razlika izmeñu velikih i malih.

(Marko Aurelije)

292

*Čitalac sa i malo stručnog znanja, a naročito sledbenik neke od veština upotrebe mača po-reklom sa Dalekog istoka (Kendo, Iai...) će primetiti dihotomiju: katana i gatana. Radi se o iden-tičnoj sadržini pojma, čiji naziv ima minimalnu fonetsku razliku: zvučni i bezzvučni konsonant –parnjak g i k. Razlika potiče iz dva izvora: dijalektno-leksičkog, koji je manje verovatan, i iz raz-like u transkripciji (morfološkoj) u nekim evropskim jezicima, koja rezultira fonetskom razlikom,a iz kojih (jezika) kao medijuma, dakle posrednim putem, potiče najveći deo (fonetske) transkrip-cije stručnih termina iz domena borilačkih veština u našem jeziku.

Rat ne dobija onaj ko je u pravu,nego onaj ko preživi.

(Anon)

YAGEN

Praksa yagen u ninjutsu ima zaista impresivnu dugotrajnu i obimnu tra-diciju u herbalistici drevnih dalekoistočnih naroda. Počev od Indusa i Kineza,Tibetanaca, Indonežana, Malajaca, Filipinaca... koji, kao alternativu ili do-punu generalnom metodu lečenja baziranom na akupunkturi ili akupresiji (ujapanskoj tradiciji: shiatsu) milenijumima neguju i prenose sa generacije nageneraciju praksu znanja o vrstama biljaka medicinske namene, načinu pri-premanja biljnih medikamenata, praksu ranarstva i vidarstva.

Porodice ninja imaju gotovo kultni odnos prema pojedinim vrstama bi-ljaka, o čemu svedoči i podatak da se sakupljanjem biljke koja ima medicin-sku funkciju bave svi članovi porodice – ninje-ratnici, žene, deca... kojiljubomorno čuvaju, kao porodičnu tajnu, mesta i lokacije gde se pojedine, reñebiljne vrste mogu uzbrati. Pre je pravilo nego izuzetak da ninja ulaže znatnenapore i vreme, da preñe stotine kilometara, da se izlaže opasnosti, pa čak ineprijatnostima ili gladovanju, samo da bi pribavio odreñenu biljnu vrstu zaupotrebu u svojoj porodici ili u svom bratstvu.

Sistem pravila pri izboru biljke je bio razrañen do u tančine: tačno je pre-cizirano godišnje doba, doba lunarnog ciklusa, pa čak i doba dana, kao i me-teorološke prilike kada se pojedina biljna vrsta bere, kao što je odreñen i načinbranja i, eventualno, transport, i to za svaku biljnu vrstu u herbalistici ninja.

Postoje podaci da su porodice ninja gajile u okolini svojih naseobina po-jedine biljne vrste, one koje su najčešće u upotrebi i koje uspevaju u tom geo-grafsko-klimatskom regionu.

Način i metod postupanja pri pripremanju biljnih medikamenata je ta-koñe bio sastavni deo tradicije farmakološkog znanja ninja. Uzbrane biljke suseckane, presovane ili tucane u prah. Druge su, pak, sušene i pripremane začajeve ili tečne medikamente. Kao praktičan primer da su ninje, u svom ma-gijskom verovanju, imale prvenstveno solarnu mitologiju i kultnu svest, služii podatak da je daleko najveći deo biljnog materijala pripreman putem izla-ganja sunčevim zracima, u tačno propisanom trajanju, u odreñeno doba dana,doba godine...

Na taj način dobijeni materijal su ninje – specijalisti za herbalistiku pri-premali za upotrebu, mešanjem sastojaka, dehidracijom ili tucanjem u prah,sa iznenañujućim nivoom komplikovanosti recepata i gotovo apotekarskompreciznošću količine sastojaka, uz zavidan nivo poznavanja biohemijskih, bio-loških i drugih odlika prikupljenog herbalističkog materijala, obrañivanog do-duše u primitivnim tehnološkim procesima, najčešće ručno, ali sa izuzetnompedantnošću i ozbiljnošću, pa je evidentno da je izuzetno mnogo truda, vre-mena i rada ulagano u pripremu pojedinih lekova ili otrova.

293

Poznavanje recepata i herbalističkih postupaka za ninju je vitalno pita-nje. Tako su ninje usavršavali i negovali „tajne“ metode i postupke gotovo pot-pune dehidracije hrane, što im je omogućavalo da na dugotrajne zadatke nosesa sobom proporcionalno malu masu energetski visokokvalitetne hrane (de-hidrirane) i da je, po potrebi, i uz dodavanje vode, koriste za ishranu, ili jeunose u organizam bez vode, u dehidriranom stanju, što im je, naravno, bilou potpunosti dovoljno da, u nuždi i u nepovoljnim uslovima, zadovolje ene-rgetske potrebe. Iza ovakve prakse stoji poznavanje tehnološkog postupkakojim se hrani višestruko smanjuje obim, a da pri tome ne izgubi na hranjivimsvojstvima, što je, poreñenja radi, teško ostvariti i u doba pune razvijenostitehnologije prerade namirnica. Jasno je da su ninje, u okviru ovog postupka,poznavali metode konzerviranja i prirodne konzervanse, čije dodavanje upreciznim količinama održava kvalitet hrane koju koriste na dugotrajnijim pu-tovanjima ili na zadacima neizvesnog trajanja.

Drugu veliku skupinu bi predstavljali medikamenti za spoljnu upotrebu,aktivne supstance biljnog porekla, ekstrakti kao efikasni regeneratori i srodnesupstance prvenstveno kurativne namene. Porodice ninja su držale, posebnouskladištene i uvek u dovoljnim količinama, medikamente biljnog porekla uvidu tečnosti, praha ili želea, ili pak u kombinovanom obliku, pre svega leko-vite supstance za lečenje većine tada poznatih bolesti, a naročito zaraznih bo-lesti koje su vladale u srednjevekovnom Japanu. Tradicija tvrdi da su ninje bilieksperti za izradu medikamenata protiv groznice, povišene temperature, sto-mačnih bolesti... Druga grupa supstanci iz ove strukture su bili melemi, pra-škovi, lekoviti zavoji koji su, pored antibaktericidnog dejstva, doprinosilibržem i potpunijem isceljenju rana i povreda, kojih je u životu svakog ninjebilo više nego što se da i zamisliti (sa ove vremenske i prostorne distance).Tradicija tvrdi da su tetanus, gangrena i srodne posledice ranjavanja bile efi-kasno sprečavane putem pripremljenih kombinovanih biljnih supstanci, i daje poznavanje njihovih recepata bilo pravilo u većini porodica ninja.

Interesantnu grupu biljnih supstanci čine medikamenti čija je funkcijabrz (opšti) oporavak posle znatnijeg napora, nakon težeg ranjavanja, većeggubitka krvi, perioda iscrpljenosti...

Posebnu grupu supstanci su predstavljala sredstva koja bismo danas na-zvali drogama, psihoaktivnim supstancama, a koja su, pored prostranog obimavrsta i recepata za pripremu, imale i dosta širok spektar dejstva. Taj se spek-tar dejstva prostire sve do supstanici koje imaju za cilj smanjenje ili neutrali-zaciju osećaja gladi, žeñi ili umora, odnosno otupljenje osećaja fiziološkeprirode čovekovog tela, preko sredstava koja su omogućavala dugotrajne pe-riode pasivne meditacije i nepokretnosti (sedativi), sredstva koja su intenzi-virala mogućnost psihofizičkih napora, doprinosila izoštrenju čula, pojačanjusvesne percepcije, koja potenciraju brzinu reagovanja i skraćuju vreme rea-govanja, pojačavaju sposobnost koncentracije i utiču na pojavu srodnih efe-kata (stimulansi i srodna sredstva), pa sve do sredstava koja su menjalastrukturu svesti i uvodila u prostore alternativne psihološke stvarnosti imagi-

294

nativnog i halucinogenog karaktera (psihodelici i sl.)... čime nabrajanje mo-gućnosti dejstva nipošto nisu iscrpljene. Verovatno u redovnoj upotrebi ovihsredstava na zadacima ninja, valja tražiti prave uzroke pojedinih „podviga“ i„nemogućih postignuća“, kao i korene legendi o neustrašivosti, nepobedivo-sti ili mitologiziranoj hrabrosti ninja, njihovoj visprenosti, oštroumnosti, ne-formalnom načinu mišljenja...

Ninje koriste psihoaktivna sredstva samo strogo namenski i uz potrebnoznanje o supstancama suprotnog efekta i pratećeg, katalizatorskog dejstva,tako da tradicija nije zabeležila nijedan slučaj ninje – zavisnika od droge,mada ni takvu mogućnost ne bi trebalo sasvim isključiti, s obzirom na širokiobim vrsta ovih sredstava i učestalo ponavljanje njihove upotrebe.

Ono što najčešće interesuje „ljubitelje“ ninjutsu koji svoje „znanje“ stičugledanjem filmova ninja-tematike, jeste upotreba otrova u ninjutsu. Znatandeo herbalističkog znanja i prakse, ninje usmeravaju na izradu toksičnih sup-stanci – otrova, u čiji sastav pored toksičnih materija biljnog porekla ulaze ione životinjskog ili mineralnog, da pomenemo samo najčešće.

Kao kuriozitet valja navesti činjenicu da su ninje do u tančine poznavalitehnološke procese izrade baruta, što ne čudi previše, s obzirom da je barutpronalazak klasične kineske kulture, i obilato su ga koristili ne samo za izradueksploziva, izazivanje požara ili paljevina, već i kao sastojak pojedinih otrova.Upotreba ovog praha je bila do te mere usavršena, da je on, u strogo odreñe-nim količinama i posebnim postupkom, mešan s drugim supstancama, ili ugra-ñivan u njih, najčešće u vidu predmeta, i to onih koji se koriste blizu vatre, iliza koje se očekuje da, svojom namenom, budu podvrgnuti pečenju, sušenju uvatri ili pored vatre. Efekat bi bio – eksplozija kojoj je nemoguće odreditiuzrok, jer je nastala usled npr. kuvanja hrane ili sušenja grnčarije, a izazvanaje, naravno, u neprijateljskom taboru, što, usled potpune neočekivanosti i ne-objašnjivosti, stvara strah, nepoverenje, podozrenje...

Najpoznatiji ninja-otrov – gyokuro, pravljen je posebnim tehnološkimpostupkom iz omiljenog japanskog crnog čaja koji je bio, a i danas je, u naj-široj upotrebi. Ninje su poznavale i koristile čitav spektar otrova, počev odsakea (vrsta pirinčane rakije) nekvalitetne rafinacije, tako da je umesto etil-alkohola sadržavao metil-alkohol, koji i u malim količinama izaziva slepilo iniz drugih štetnih posledica, pa do otrova bez boje, ukusa i mirisa koje su do-davali jelima ili pićima, kao i otrova u gasnom agregatnom stanju čije je udi-sanje dovodilo (najčešće) do gušenja ili gubitka svesti ili, što jesimptomatično, do gubitka pamćenja ili do nekontrolisanih i nesvesnih stanjaomamljenosti ili pune relaksiranosti, kada je od otrovanog (ili drogiranog, štozavisi od tumačenja) moguće izvući mnoštvo informacija ili doznati tajne odvitalne važnosti.

Pri samoj upotrebi otrova, ninje su pokazivali gotovo neslućenu imagi-naciju, kako da otruju osobu koju nameravaju, koristeći se duvaljkama sa otro-vnim strelicama, konopcem sa čijeg se vrha spušta kap otrova koji završavana usnama žrtve, ili u hrani, putem lepeze za hlañenje lica... repertoar na komebi im pozavidele i najbolje opremljene špijunske službe savremenog sveta.

295

Pored standardne upotrebe otrova, ninje su koristili i posebni (nervni)otrov koji deluje putem ulaska u krvotok, i u tom su cilju gotovo sva oružjaninja bila otrovana na vrhovima ili oštricama tim postojanim i dugotrajnimotrovom, koji ne gubi dejstvo nedeljama ili mesecima, i to počev od shurikenai shakena, što je bilo pre pravilo nego izuzetak, pa preko sablje i u tajnim na-borima i pregradama u odeći sakrivenim noževima, sve do koplja, halebarda,ali i sredstava koja nisu prvenstveno oružja – lepeza, četkica za slikanje, nao-štreni rubovi šolja za čaj... što takoñe svedoči o izuzetnoj destruktivnoj ma-štovitosti.

Tradicija tvrdi da su ninje, pored otrova, poznavali i recepte i način pri-preme protivotrova za sve, ili gotovo sve otrove čije je pripremanje bilo poz-nato (herbalističkoj) tradiciji, kao i protivotrove protiv ujeda zmije, trovanjausled ranjavanja nečistim ili zarñalim predmetom, usled unošenja pokvareneili otrovane hrane, pa čak i, kao kuriozitet, protiv unošenja prevelike količinealkohola u ogranizam.

Takoñe kao kuriozitet – kunoichi, ninje ženskog pola su, navodno, poz-navale recept i način pripreme efikasnih kontraceptivih sredstava, što im jebilo neophodno za obavljanje špijunskih misija.

* * *

Svesni smo činjenice, a ta se vrsta svesnosti očekuje i od konzumenataovog teksta, da sve što je izloženo o sistemu prireñivanja lekova, droga,otrova... u praksi ninjutsu izgleda impresivno, čak i sa tačke posmatranja sa-vremene medicinske nauke i farmacije modernog doba. Utisak o impresivno-sti mora da dobije proveru i verifikaciju u svetlu činjenice da je dobar deo ovihznanja, veština, umeća, recepata... očuvan i do današnjeg dana i, što je indi-kativno, proverljiv objektivnom metodom, a postoje i njegovi živi poznavaoci– eksperti ninjutsu. Drugi njihov deo, smatramo obimniji, izvan je mogućno-sti takve provere, jer su mu izvornici priče, legende, mitovi, srednjevekovnaumetnička dela i slični oblici izvora saznanja, što ne znači da u njih apriornovalja sumnjati, ali ni to da ih valja bez dokaza ili čvršćeg i kvalitetno argu-mentovanog uverenja prihvatiti – takvo je barem stanovište potpisnika ovihredova.

Takoñe je jasno da je jedini smisleno utemeljeni pristup mogao i moraoda se zadrži na informativnoj ravni i da u potpunosti izbegne „praktične“ po-datke ili recepte, isprazno golicanje mašte opisom detalja tehnoloških postu-paka, navoñenjem ili nabrajanjem „čudesnih“ ili „natprirodnih“ moćipojedinih biljnih supstanci u praksi ninjutsu, ukazivanje na supstance čije ko-rišćenje ima za posledicu moć levitacije ili letenje kroz vazduh (?!), svesnureminiscenciju na prethodne živote kod naprednih adepata ninjutsu, popri-manje (fizičkog) oblika životinje od strane ljudskog bića ili sposobnost stica-nja nevidljivosti... bez obzira na svesnost o tome da odreñeni broj mladih,

296

površnijih subjekata – čitalaca ove knjige sa svešću prepariranom i impregni-ranom kič-fenomenologijom, u knjigama o ninjutsu ovakve sadržaje i oče-kuje... a koji pristup (izbegavanje...) je jedini opravdan u radu autora koji, usvom analitičkom i fenomenološkom osvrtu, teži da održi ozbiljnost nivoa iz-laganja i barem elementarnu kritičku svest i teorijski diskurs.

Ukrao jabuku ili dijamant,lopov ostaje lopov.

(Hyakujo)

297

Odlučnost i upornost,ujedinjeni sa sebičnošću,

jedini vode pobedi.(Napoleon)

SHURIKEN

U zapadnoj literaturi shuriken se dosta često pominje pod nazivom des-kriptivnog porekla: „leteća zvezda“ ili „zvezda za bacanje“. Verovatno naj-više prezentovani – zloupotrebljavani kao „tajna oružja ninja“ u filmovima iliteraturi, shurikeni pripadaju po nameni i konstrukciji, grupi malih oružjaninja čija je upotreba – bacanje, a koja imaju zajednički naziv tonki. Oblikovih oružja je dosta raznovrstan, i kreativna imaginacija konstruktora – ninjaje ovde dostigla visok stepen. Zastupljene su desetine različitih formi malih ilakih metalnih oružja namenjenih bacanju, počev od strelica ili pločica, oružjakružnog, polukružnog, lukovitog, srcastog, zvezdastog, polumesečevog, iz-duženog, trouglog, pravouglog... oblika, uz brojne varijetete, modifikacije,elipsoidna izduženja, geometrijske stilizacije...u cilju poboljšanja njihovih ae-rodinamičkih svojstava.

Osnovna odlika ovih oružja je, pored univerzalne, ali zajedničke namene,funkcije i načina upotrebe, izrada od metala, i to čvrstog, ali dovoljno lakogda se može baciti na daljinu. Pri konstrukciji ovih oružja važi opšte pravilo:predmet (oružje) mora da bude dovoljno mali, tako da se može nositi i po ne-koliko desetina shurikena u tajnim naborima ili pregradama u odeći, dovoljnolak da se može sa lakoćom i bez velike snage, ali izuzetno precizno, bacati ina veća rastojanja, ali dovoljno težak da ostvari optimalnu preciznost i efi-kasnost (ubojitost). Previše lak shuriken bi bilo teško uputiti na odgovarajućipravac precizno i, što je najvažnije, takav shuriken bi bilo teško kontrolisati utoku leta – za koji se očekuje da bude pravilna i precizna putanja... što sve sve-doči o konstruktorskoj gotovo genijalnosti ninja.

Druga odlika pri konstrukciji shurikena je puna i pravilna, kao po pra-vilu, geometrijska forma sa naglašenom simetrijom, osnom ili centralnom, štotakoñe svedoči o usavršenosti nivoa tehnološke izrade, gotovo do savršenstvadovedeni težinski balans i uzajamni balans pojedinih delova shurikena. S ob-zirom da se shuriken upotrebljava – baca najčešće na pravilnu krivolinijskuputanju: eliptičnu, paraboličnu, hiperboličnu... ovakva preciznost balansamora da bude praćena visokim stepenom tehničkog umeća i brze, gotovo tre-nutne sposobnosti proračunavanja, da bi shuriken pogodio cilj uz maksimalnupreciznost. Legende o ninjama govore o neverovatnoj preciznosti pri upotrebiovih malih oružja: ninja može da pogodi muvu u letu, ili list koji pada sa uda-ljenog stabla; ninja takoñe može da koristi shiruken u mrkloj noći, samo po„osećanju“, ili iza prepreke, zida ili ograde, ili da ga precizno baci iza ugla, ilikroz tanke zidove od bambusovog papira, koji su uobičajeni u klasičnim ja-panskim kućama gotovo sve do današnjeg dana.

299

Iz svega rečenog je jasno da su shurikeni daleko od toga da predstavljajuprosto ili primitivno oružje. Istina je dijametralno suprotna: to je vrlo jedno-stavno i malo oružje, za čiju je kontrukciju i upotrebu potrebno mnogo zna-nja, veštine i umeća, odnosno visok stepen usavršenosti kako konstruktorskih,tako i tehničkih sposobnosti, gde pod pojmom tehnika podrazumevamo ele-mente veštine upotrebe shurikena (tonki no kata).

Po nameni, shuriken je smrtonosno oružje. Svoju funkciju ispunjava akopogodi mekše ili naročito osetljive delove tela, s obzirom da je svaki krak shu-rikena fino i precizno obrañen i kvalitetno naoštren, tako da lako i brzo pro-dire u telo protivnika, čak i bez znatne (pridodate) kinetičke energije. Japanskisrednjevekovni umetnici – kovači, očigledno nisu zadržali svoje umeće samona izradi katane – dugačke samurajske sablje, gde je nivo njihovog umeća ve-rovatno dostigao vrhunac, nego su usavršavali i zanat precizne izrade čitavegame malih oružja – tonki, što takoñe podrazumeva visok nivo umeća i zna-nja u obradi metala. Očigledno je da su kovači još u to doba poznavali prin-cipe kvalitetnog kaljenja, tako da je većina shurikena bila i izuzetno čvrsta,odnosno predviñena za „višestruku upotrebu“.

Kao po pravilu, vrhovi kraka ili krajeva shurikena su bili premazani traj-nim (nervnim) otrovom, kojega pominjemo kao jedno od univerzalnih truju-ćih sredstava ninja. Nije bilo potrebno da shuriken usmrti protivnika – to jebio zadatak otrova koji, putem krvi, i u najmanjim količinama izaziva smrt,pod uslovom da shuriken samo ogrebe kožu protivnika, tako da otrov stupi udodir sa telom.

Mada nepisano viteško pravilo nalaže da se protivnik ubije „jednim udar-cem“, ninje su, kao po pravilu, koristili više shurikena istovremeno. To je ra-zumljivo, s obzirom da su dosta često bili u prilici da se brane od većeg brojaprotivnika – celog neprijateljskog logora, plemićeve garde ili straže...

U veštini upotrebe shurikena elementarna je tehnika bacanja jednog shu-rikena. Prava, funkcionalna odnosno napredna tehnika koja se koristi na za-datku, tehnika je bacanja više shurikena, obema rukama, i podrazumevaumetnost bacanja indirektnom putanjom i na veće rastojanje.

Ništa nema vrednostšto nema istoriju.

(Arnold Tojnbi)

300

Boriti se peromspada meñu najveća junaštva.

(Margaret Jursenar)

KANJI

Prvi upit koji se javio pri začetku analize ove teme je bio: kako nasloviti(u leksici srpskog jezika) predmet izlaganja u ovoj tematskoj jedinici i, ana-logno tome, kako artikulisati osnovnu klasifikatornu nit izlaganja, smislenose opredeliti ako ne odabiranjem jednog značenja, a ono barem akcentova-njem jednog od tri osnovna: spoljašnji meditativni model, praksis meditativne– dakle – primarno mentalne dimenzije vežbanja, ali i pragmatične dimenzijeprakse ninja; elementarni komunikacioni sistem kriptičnog ustrojstva, ili svo-jevrsni neverbalni argo, ili elementarni jezik – skup simbola, signala, preno-snika i jedinica značenja; konačno, kao treća osnovna mogućnost – sistemenergetske transformacije i usaglašavanja, skup spoljašnjih modela fizičkogustrojstva kao inicijalnih elemenata (pre svega) bazične meditativne prakse,gde se na umu ima analogni postulat drevne dalekoistočne medicine, a što bi,svojom klasifikacijom, bilo blisko indijskim yoga ili tibetanskom tumo si-stemu.

Izvesna je činjenica da kanji vode poreklo od mudri ezoteričnog budizma– sistema i skupa fizičkih položaja i kanona zauzimanja i smislene primene ipromene redosleda i načina, kao i kretanja izmeñu pojedinih položaja. Kodmudre je strogo kanonizovan položaj ruku, a rigorozno deterministan položajprstiju. Takoñe je propisana i dužina trajanja pojedine mudre, redosled i brojponavljanja mudri i njihovih promena, vreme praktikovanja, doba dana, me-seca, godišnje doba, starost i pol osobe koja praktikuje vežbanje mudri, njenrang u (budističkoj) hijerarhiji i pretpostavljeni nivo saznanja u domenu ezo-teričnog vežbanja kojima mudre, sui generis, pripadaju.

Put prenošenja ovakvog šablona, idejnog principa - položaja ruku, što jezajedničko i mudrama i kanji – je difuzija iz dominantnog kulturnog centra, ta-koñe jedan do u detalje znani model komparativne analitike kulturne istorijedrevnih dalekoistočnih civilizacija. Analogne pandane zatičemo u klasičnimveštinama ili marcijalnim umetnostima sve do današnjeg dana. Velika većinakata karatea za (najčešće) početnu poziciju, predpripremni ili elementarni uvo-dni deo imaju neku od osnovnih mudri – položaja. Tu direktna analogija pre-staje, zbog dominantnog razvoja celine većine savremenih kata – kretanja, alise mudre pojavljuju i u toku kata, najčešće kao formalni elementi, analognokadenci u muzičkoj umetnosti, ili kanonički meditativni obrasci.

U klasici ninjutsu je devet osnovih kanji u svakodnevnoj praksi izvrše-nja utilitarnih zadataka. Broj devet je primarno magijski – numerički na-dsimbol, koji se dosledno emanira u elemente metodike i prakse ninja: postojidevet stepena obuke ninja, devet osnovnih kanji, devet „tajnih koraka“, devet

301

„centara energije“ u ezoteričnoj energetskoj teoriji ninja, devet osnovnih na-čina špijunaže, devet osnovnih metoda sakrivanja, devet „puteva bekstva“...dakle, rezimiramo – kao centralni numerički i numerološki aksiom. Devet jeumnožak tri puta tri, dok je tri od konteksta očišćena trihotomija, enormnosvojstvena filosofiji ezoterije i hermetike Dalekog istoka: Čovek, Nebo, Zem-lja; Gornji Svet, Ovaj Svet, Donji Svet; Podsvest, Svest, Nadsvest... Meñu-tim, trihotomno i numerološko akcentovanje broja tri i osnovnih umnožakabroja tri je univerzalno rasprostranjeno u drevnim kulturama: asirskoj, vavi-lonskoj, hetitskoj, grčkoj... da pomenemo samo neke. Lucidnija teza, a kojuvalja izneti u cilju razbijanja zablude o jedinstvenosti i neponovljivosti ninja;trihotomija je osnovni princip u npr. klasičnom nemačkom idealizmu i uče-njima koja je inicirao; broj tri je osnovna metodološka numerička jedinica kodjednog Hegela, ili Frojda, ili, u muzici, Štrausa (tročetvrtinski takt).

Kanji kao meditativni model

Ideja fizičkog položaja koji se zadržava duže vreme, prvenstveno u ciljuomogućavanja dugotrajne i neometane meditacije, prvobitno je postulirana uranijim yoga učenjima. Jedna od sedam grana klasične yoge – hatha yoga,predstavlja model do tančina razrañenog metoda kojemu je osnovna ova ideja.Za laika, naviklog da o ninjama razmišlja apriorno kao o „praktičarima“, po-stavlja se pitanje – kako dovesti u smislenu vezu ninje i meditaciju, koja se ta-kvome laiku prvenstveno prikazuje u svetlu „teorijskog“ ili čak „teoretskog“.Meñutim, meditacija kao osnovni princip za nastanak desetina i stotina vežbii metodoloških jedinica u obuci ninja, predstavlja jedan od kamena-temeljacapsihološke ili, šire, mentalne stvarnosti ninja, sa akcentovanom ulogom i paž-njom koja joj se posvećuje. Predmet ovog poglavlja je specifična, uža struk-tura – kanji kao meditacioni sistem.

Centralno je pitanje – kakav uticaj ima položaj ruku i, naročito, prstiju,što je spoljašnji model kanji, na tip i vrstu meditacije, njenu „dubinu“ i traj-nost, postojanost. Konačno, o kakvom se tipu meditacije radi – da li je to pa-sivna ili aktivna meditacija, voljna ili nevoljna, sa ciljem i svrhom svakepojedine jedinice vežbanja, ili se praksa meditacije približava neometanimslobodnim asocijacijama, ili možda uplivu sadržaja dubljih nesvesnih struk-tura u polje svesti?

Moguća su dva osnovna puta promišljanja uticaja osnovnih položajakanji na meditativne forme: direktni put indukcije odreñenog mentalnog (štoznači meditativno impregniranog) stanja svesti jedinke, ili posredovani, indi-rektni put, putem energetskog usaglašavanja ili usavršavanja.

Kanji je u toku obuke ninja i ezoterični i prateći metod obnavljanja psi-hičke energije i put u širok spektar raznorodnih i različitih introspektivnihuvida u duhovne komponente ličnosti ninja, ali i saznajni metod iracionalnijevokacije. U toku „prakse“ ninja, kanji je metod dugotrajnog čekanja ili išče-kivanja, zadržavanja vremena, put da se ne izgubi strpljenje i ne reaguje pre-

302

rano, nerazborito, impulsivno. Kanji je i metod brzog i efikasnog regenerisa-nja psihičke energije, njenog usmeravanja i fokusiranja u optimalnom pravcu– ka rešenju zadatka. Kanji predstavlja i redukovani psihološki postupak i isto-vremeni introspektivni uvid, tako da oslobaña psihičku strukturu ninje od ten-zije ili stresne reakcije i, budući brz i drastičan postupak, ostvaruje i katarzičnekonotacije. Konačno, kanji utiče na voljnu promenu strukture svesti, impre-gnaciju svesti autosugestijom ili poništavanjem osećaja gladi, žeñi, bola... ele-mentarnih čulnih i fizičkih manifestacija čovekove organske prirode.

Elementi koje smo pomenuli, a koji su samo, po našem mišljenju, važ-niji i uočljiviji od ostalih, govore o izuzetnoj kompleksnosti meditativne ulogekanji, a limite i prostranost ovog polja saznanja poznaje jedino tradicionalnaezoterija učenja ninjutsu.

Kanji kao komunikacioni sistem

Laik bi pao u iskušenje da ovu upotrebu položaja ruku i prstiju u kanjiproglasi originalnom i jedinstvenom za ninje. Da to nije tako, uveravaju nasprimeri iz kriptične simbologije drugih kontrakulturnih grupa poznatih isto-riji civilizacije ili, da iznesemo savremeniji primer, jezik koji koriste gluvo-neme osobe – konvencionalni sistem znakova koji se prenose položajemprstiju i promenom tog položaja.

Osnovna odlika komunikacionog sistema kanji je kriptičnost – vrlo malibroj osoba, srazmerno strukturi populacije društva, poznaje znake kanji i nji-hovo značenje, koje se podučava samo u toku obuke ninja i prima samo podzakletvom. Ogromna većina nepoznavalaca je isključena iz ove komunikacijeprvenstveno usled nemogućnosti razumevanja značenja kanji, a iz razloga štoza postojanje ovog tajnog jezika ili argoa nije uopšte ni znala. Imamo argu-menata da tvrdimo da je to elementarni argo, jer je kanji sistem znakovne ko-munikacije namenjen sporazumevanju uže društvene strukture –kontrakulturne grupe. Formiranje značenja je identično argou: položaji rukuu tradiciji ezoteričnog budizma i kasnijih učenja imaju jedno simboličko zna-čenje, a u kanji dobijaju drugo, izmenjeno, sa pomakom sadržine pojma nakoji se odnose, i to selektivno: isti kanji ima generalno značenje za sve ninjeali, pored ovoga, i uže značenje, koje nije čak ni blisko prethodnom, a kojepodrazumevaju ninje iste grupe na specijalnom ili vrlo važnom zadatku, ili,još uže, u specifičnoj ili užoj hijerarhijskoj strukturi ninja. Kanji je, poredslojevitosti i heterogenosti značenja, dinamička struktura s obzirom da se zna-čenje istog kanji menja ne samo tokom vremena, već u zavisnosi od konven-cionalnih (kriptičnih) uzansi, koje nisu obuhvaćene prethodnim raslojavanjempolimorfnog značenja kanji.

Postavlja se pitanje – šta je kanji u svojoj osnovi: znak, signal, simbol,osnovna jedinica značenja, jedinica osnovnog značenja... što, konsekventno,podrazumeva spoljašnju asocijativnu morfološku analogiju; položaj kanji nijevizuelno niti smisleno identičan sa sadržinom značenja na koje ukazuje. Zbog

303

učestalog, dinamičnog i namerno kriptičnog pomaka značenja, stepen i nivopotencijalne i stvarne komunikativnosti i hermetičnosti te komunikacije upu-ćuju na zaključak da je pojedini kanji – prvenstveno signal – prenosnik zna-čenja koji sam po sebi (kao oblik, kao označitelj za označeno), ne sadržinikakvo značenje. Zakonomerna izmena strukture i rasporeda pojedinih kanjiukazuje da se prvenstveno radi o znaku - nosiocu značenja koji, sam po sebi,podrazumeva barem osnovno značenje asocijativnog modela saznanja pojma,da predstavlja više od puke „oznake“. Kanji je i elementarni simbol, s obzi-rom da je nastao po analogijii sa idiomatskim pismom jednog razvijenog je-zika sintetičkog tipa – podrazumeva apstraktno značenje kao nadgradnju naprimarno asocijativno.

U svakom slučaju, ozbiljniji tretman ove teme bi predstavljao semanti-čko i semiotičko pitanje, za šta verujemo da naš čitalac ne bi imao previše afi-niteta.

Šta znači znakovna komunikacija kanji u ninjutsu? Znači siguran, pouz-dan, proveren i efikasan sistem prenošenja osnovnih poruka, ideja, smisla,misli; sistem kanonizovan, unificiran i konvencionalizovan do stepena kohe-rentnosti u smislu monolitnosti – specifična substruktura polja predmetnogsaznanja ninja.

Kanji kao sistem i metod energetskog usavršavanja

Treći bazični nivo značenja kanji je praktično-filosofskog porekla – isto-vrsno učenje je poznato yoga-sistemima, lamaizmu, taoizmu, ezoteričnombudizmu, zenu u formi borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, a posebnou kyudou, iaidou i karatedou, čajnoj ceremoniji... da završimo nabrajanje mo-gućih reprezentanata onih umetničkih oblika koji pripadaju baštini klasičnejapanske kulture. Osnovna filosofska ideja datira iz drevne kineske tradicije– to je učenje o jin-jang, dvopolnom, dualističkom i dihotomnom ustrojstvusveta, stvarnosti, univerzuma... Osnovna analogna praksa energetskog usa-glašavanja poznata Orijentu je akupunktura, akupresija, mokseologija; u ja-panskoj kulturi: katsu i shiatsu.

Devet modela usaglašavanja energije u ninjutsu imaju dosta polimorfnupretpostavljenu upotrebu: usaglašavanje energetskih tokova na nivou jedinke;usaglašavanje energetskog toka jedinke i njene okoline i jedinke i univerzuma;usaglašavanje fiziološke i psihološke komponente čovekovog bića; negacijai neutralizacija energetskih (čulnih) manifestacija – bola, gladi, žeñi, umora,nervoze, nestrpljenja... ali i bolesti, razdražljivosti, mentalne iscrpljenosti, kaoi efekat izuzetno brze regeneracije bilo fizičke bilo psihičke energije, efekatuspostavljanja dominantnog principa volje, indukovanje promene stanja istrukture svesti, upliv u alternativne svetove i doživljavanje iracionalno-ima-ginativnog karaktera... Tradicija ninjutsu podrazumeva doista obimnu iiscrpnu polimorfnu strukturu energetskih manifestacija koje se usaglašavajuvežbanjem i praktikovanjem kanji. Pomenućemo devet osnovnih kanji i nji-hove analogne energetske centre:

304

1. CHU

Prvi kanji je svojim akupunkturnim ustrojstvom energetski usmeren natzv. Srednji stub (poznat iole upućenijim poznavaocima zapadne ezoterije ihermetike: kabale, tarota, alhemije...). Osnovno vežbanje podrazumeva 81 ci-klus udisaj-izdisaj uz upotrebnu vibratorne formule ili mantre (da podsetimočitaoca: 81 je umnožak 9 x 9).

2. SHEN

Kanji koji je u energetskoj povezanosti sa energetskim ustrojstvom telaodnosno „Mostom smrtnosti“. Takoñe podrazumeva prateće vežbanje vizua-lizacije i ritmova disanja (81 ciklus).

3. KAI

Treći kanji je asocijativna geneza Čvrstine ili Otvorenosti, položaj kojiasimiluje i transcendira oba prethodna, gradeći sa njima prvu trijadu.

Podrazumeva i naprednu vizualizaciju i 81 ciklus udisanja – izdisanja pospecifičnoj tehnici.

4. TAI

Četvrti kanji koji odgovara četvrtom energetskom centru – pojasu. Vež-banja su iste prirode i analognog ritma disanja kao i kod prethodna tri.

5. SHA

Peti kanji korespondira asocijativno sa „stranom smrti“, kojega ninje tu-mače kao racionalnu energetsku manifestaciju. Kanji je, uz već pomenuto vež-banje, naglašeno spiritualno orijentisan.

6. JEN

Energetski i asocijativno, ovo je kanji čoveka, kao differentia specifica– njegova idejna suština je dualitet čovek-životinja i čovek-bog, sa naglaskomna antropološkoj dimenziji. Vizualizacija i 81 ciklus disanja, kao i vibratornaformula – mantra su istovrsni sa prethodnim kanji.

305

7. TUNG

Tung kanji je analogon principu Razumevanja, Saznanja, dok kao vr-hunski cilj podrazumeva Satori ili Prosvetljenje. Počinjući treću, završnu tri-jadu, Tung podrazumeva visok nivo energetske operativnosti i predstavljauvod u vrhunsko majstorstvo ninjutsu.

8. HUA

Hua predstavlja asocijaciju na Neograničenosti, a njegovo vežbanje jeobavijeno velom tajnosti i misterioznosti. Po tradiciji vežbanje, sadržina vež-banja se ne sme saopštiti, niti na bilo koji način preneti drugome – naprednomkandidatu za ninju. Zabranjeno je pominjanje ovog kanji i iznošenje sadržinenjegovog vežbanja u pisanoj formi... s obzirom na „buñenje unutarnjeg saz-nanja“ ne samo individualne, već i individualizovane prirode, što je imane-ntno ovom kanji.

9. TAO

Poslednji, deveti kanji ima dobro poznati kineski naziv Tao – to je Put iliStaza Individuacije koji predstavljaju osnovnu paradigmu hermetičkih i okult-nih učenja, raznorodnih i različitih, počev od taoizma, koji je dobio naziv pokrucijalnom pojmu Tao, preko budizma, zena, kabale, pa sve do Jungove StazeIndividuacije. Modifikovane forme obuhvatanja zatvorene šake otvorenom,svojstvene su kako ezoteričnom budizmu (mudra Jedinstva, Ujedinjenja, Sta-bilnosti, mirenja ekstrema), pa sve do borilačkih veština ili marcijalnih umet-nosti (npr. u karateu: kata Jihon ili Jitte).

Onaj ko potpuno služi,nema šta drugo da traži ili uradi.

(Mumonkan)

306

Kada do cilja udaljenog sto dana puta,prevališ devedeset i devet,

stigao si na pola puta.(Kineska izreka)

SPECIJALNA I TAJNA KRETANJA NINJA(DEVET KORAKA)

Čovek savremene civilizacije je sklon da smatra odreñene automatskeradnje, koje se obavljaju i mimo svesnosti o njihovom obavljanju (ali je sves-nost o njima moguća), kao što su hodanje, trčanje, sedenje na podlozi, leža-nje, zauzimanje stojećeg stava... jednostavnim, elementarnim radnjama koje,kada se jednom nauče (u ranom detinjstvu) ostaju u trajnom posedu znanja iumeća jedinke, pothranjene su u nesvesne strukture čovekovog bića, i o njimane razmišlja, ne pridaje im neki posebni značaj, ne pokušava da ih promeni,poboljša, usavrši, a najčešće ih uopšte i ne promišlja.

Upravo na kritici ovako apriorističkog stava prema elementarnim, sva-kodnevnim radnjama i položajima, gradi ninjutsu polazno teorijsko stanovi-šte ka praksi ne samo svesne percepcije i promišljanja ovih radnji i položaja,već i kompleksnijoj metodologiji promene naučenog i asimilacije prostranogpolja novih znanja i novih iskustava.

Sažeto izloženo, ono što ogromna većina ljudi usvaja kao normalan po-ložaj tela ili način hodanja, nije energetski opravdano, sve do tačke da naru-šava energetsko jedinstvo jedinke ili, da koristimo klasičnu terminologiju, nijeusaglašeno po toku ki-a, ne gravitira savršenstvu rasporeda energije i ene-rgetskog balansa. Osnovni postulat ninja-prakse (i, naravno, ne samo ninja-prakse) bazira na upoznavanju toka ki-a, na sticanju trajnog i definitivnogosećanja za ki i, na naprednoj fazi, na kontrola toka ki-a i upravljanju ki-em.

Empirijski posmatrano, i laiku sa malo iskustva je jasno da emocionalnostanje, stanje zdravlja, trenutno i dugotrajna psihička stabilnost, postojanje ilinepostojanje želja, pobuda, strahova, briga... da pomenemo samo neko odovih fenomena... imaju tu osobinu da se direktno i gotovo automatski reflek-tuju na držanje i osnovni (telesni) položaj pojedinca, brzinu obavljanja i kva-litet posla, učestalost i vrstu nevoljnih radnji rukama i trupom, položaj glave,odnos glave i trupa... Ninjutsu praksa podrazumeva postizanje pune svesno-sti o osnovnim elementima držanja pri sedećem, stojećem ili ležećem stavu,hodanju, trčanju, puzanju... Naredni korak je uvid u kvalitetan stav, položajtela, način koračanja. Sledi usaglašavanje sopstvenih kretnji i položaja sa(naučenim) optimalnim, gde je jedino važeći kriterijum adaptacija ki-a i punograzvoja ki-a na fizičkom nivou. Konačno, počinje kreativna faza – individua-lizovanje svake pojedine kretnje, stava, položaja, načina kretanja... što je uanalogiji sa potpunom svesnošću o sopstvenom toku ki-a i njegovim indivi-dualnim valerima – a to je jedan od primarnih zadataka borilačkih veština ilimarcijalnih umetnosti, u ovom slučaju asimilovan i ekspliciran u ninjutsu.

307

Kao primer valja pomenuti položaj neuvežbanog pojedinca kada očekujetrajnije zadržavanje stojećeg stava – u nekom redu, pri iščekivanju prevoznogsredstva i u sličnim situacijama: on je lako pogrbljen, sa ukrućenim stoma-kom i blago nagnutim ramenima, stopala su mu blizu jedno drugome, glavalagano nagnuta napred, ruke su mu uz telo ili prekrštene, ili se na drugi načindodiruju – varijeteti su mogući, čak i s obzirom na razlog stajanja – iščekiva-nje, dokolica... ali bi to bio, uglavnom, standardni stojeći položaj. Praksa ni-njutsu, ali i svih borilačkih veština ili marcijalnih umetnosti, dokazuje njegovenergeteski disbalans (misli se na unutarnju energiju – ki, na fizičkom nivou- izgledu ovakvog položaja). Kao prva i osnovna primedba – stojeći stav jepoguban po energetsko ustrojstvo pojedinčevog organizma i valjalo bi ga štoreñe i što kraće zauzimati, naravno, izvan prakse vežbanja. Ninjutsu kao dadosledno prihvata osnovni postulat profizički orijentisanih ogranaka yoge:ako je ikako moguće sedeti, valja napustiti stojeći položaj; ako je ikako mo-guće ležati, valja napustiti sedeći položaj – gde je usvojen princip minimal-nog utroška energije i negacije napora, aktivnosti, kretanja... u praksisvakodnevnog života, što su drevni Indusi kanonizovali u yoga tradiciji.

Za razliku od malopre opisanog položaja, svojstvenog svakidašnjici ve-like većine osoba savremene civilizacije, energetski opravdan stav pri stoje-ćem položaju bi podrazumevao barem neke osnovne postulate: stopalameñusobno paralelna ili skoro paralelna, meñusobno razmaknuta od širine ku-kova do širine ramena; kolena blago povijena, tako da zaklanjaju pogled nastopala sve do nožnih prstiju; kukovi delimično izbačeni, gravitiraju put dole;stomak izbačen i gravitira put dole, s obzirom da je u njemu pretpostavljenicentar ki-a; trup prav (nenaglašeno), ali delimično povučen unazad; ramenazabačena unazad i maksimalno spuštena; glava je u produžetku trupa, sa po-gledom uperenim u daljinu i ispod nivoa visine očiju. Spoljašnjem posmatračuovakav stav izgleda trapavo, tromo, nespretno, „nemuževno“, bez potenci-jalne energije, mlitavo, opušteno... naročito ako su ruke (paralelno) spuštenepored tela, sa minimumom mišićne kontrakcije i uložene energije da ne viseu potpunosti. Ovakav stav predstavlja potpunu suprotnost vojničkom stavu„mirno“, paradnim i ceremonijalnim položajima koji su uobičajeni u našojkulturi.

Još jedan primer. Čovek savremene civilizacije, pa i utrenirani sportista,pri trčanju drži telo nagnuto napred, noge ispruža do granice istezanja, ritmi-čki pokreće ruke blago savijene u zglobu lakta pored tela. Klasično ninja tr-čanje podrazumeva spušteno težište tela uz brze, pa i kraće pokrete nogu, uzstupanje na celo stopalo; kukovi su povučeni, kao i trup, a ruke niže od uobi-čajene pozicije. Zapadnjacima bi ovakav način trčanja (jogare) izgledao kaokomični hod Paje Patka ili kao raštimovana mašinerija gde svaki deo teži dapadne na tle.

Legende ninje govore o dugotrajnim trčanjima, o praksi da se trči višedana i noći bez prestanka, bez odmora ili usporavanja ritma. Ninje su, navo-dno, uspevali da za tri dana pretrče 500 km, što je, izgleda, i za njih bio ma-

308

ksimum, i pri tome su bili u posebnim, izmenjenim stanjima svesti. Čak suuspevali i da uspostave periode spavanja i sna za vreme tog trčanja, a da ne iz-gube pravac niti orijentir, odnosno da nastave da trče kao da su u normalnombudnom stanju.

Ovo predstavlja zagonetku, s obzirom da naša kultura poznaje sasvimrazličite mogućnosti čovekovog organizma. Drevni grčki ratnik koji je dotr-čao da javi Atinjanima pobedu kod Maratona – umro je od napora posle pre-trčanih 42 km. (Po toj tradiciji su Olimpijske igre usvojile disciplinumaratonsko trčanje, čija dužina iznosi tačno toliko: 42 km.). Meñutim, tradi-cije severnoameričkih indijanaca ili nekih afričkih plemena smatraju sasvimmogućim, pa i uobičajenim, prevaljivanje velikih razdaljina trčanjem od ne-koliko dana i noći besprekidno.

Za analitički um istraživača, ovaj element prakse ninjutsu vodi postav-ljanju osnovnog pitanja – kako su ninje uspevali da istovremeno održe ritamprevaljivanja rastojanja trčanjem, da održe pravac kretanja i orijentaciju u pri-rodi, u šumama, na planinama, kako su uspevali da zaobiñu prepreke, rupe,vrtače, prirodne prepreke, da se ne sudare sa niskom granom, stablom, ogra-dom, kako su uspevali da održe ravnotežu na nadasve neravnom terenu... a daza to vreme budu u stanju sna, regeneracije energije, izvan perceptivnog sta-nja svesti. Prva asocijacija koja pada na pamet potpisniku ovih redova je pri-mer iz literature – to je „druga pažnja“ koju detaljno opisuje Karlos Kastanedakod pojedinih pripadnika Jaki indijanaca u Centralnoj Americi, a koja, pojed-nostavljeno rečeno, predstavlja fenomen paralelnih tokova svesti, gde svakiod tokova ima svoju sadržinu, i nezavisan od ostalih, i koji (tok) može da budeu stanju budne svesnosti, u stanju sna ili u stanju duboke meditacije, nezavi-sno od drugih tokova. Druga asocijacija bi vodila put rascepa fenomena sve-sti na (barem) dva meñusobno nezavisna toka, od kojih je jedan u stanjubudnosti, prima čulne utiske i reaguje na njih, a drugi je u fazi regeneracijepsihičke energije putem sna – a što odgovara kliničkom opisu stanja pojedi-nih pacijenata pri duševnim poremećajima, što u slučaju ninje uglavnom nevaži, jer je stanje svesno, voljno i namerno izazvano, i traje analogno odlucininje koji ga je izazvao i koji ga doživljava. Kako tradicija tvrdi da ovakvu ak-tivnost prati strogo odreñena tehnika disanja, postoje osnove za verovanje dase radi o klasičnoj hermetičko-okultnoj tehnici (ili magijskoj), koja podrazu-meva kvalitativnu promenu stanja svesti i, analogno, funkcionalnog fiziolo-škog stanja ninje, koja je (promena) posledica uvežbavanja u domenumagijske ili hermetičke prakse ninjutsu.

Na tradiciji usavršavanja ki-a u fizičkim pokretima, nastala je kanonizo-vana praksa „Devet Koraka“, odnosno devet vrsta kretanja koja imaju medi-tativnu psihološku i medicinsku (prvenstveno regenerativnu) funkciju, ipredstavljaju deo tradicije vežbanja i obuke ninja. Po pravilu, sva vežbanjaninja imaju i vrlo pragmatičnu funkciju, što je slučaj i sa ovim vežbanjima,koja omogućavaju ninji punu tajnovitost, neuhvatljivost, adaptiranje posto-jećim uslovima, trenutno prilagoñavanje novim, nepoznatim i neočekivanim

309

uslovima i, što je fundamentalni element, potpuno nečujno i neprimećeno kre-tanje. Uviñamo da su kretanja izuzetno promišljena i empirijski proverena iadaptirana – to su kretanja uza zid i pored zida, ispred ili preko prepreka, izaprotivnika, tako da omogućavaju njegovo nadgledanje, preko krovova ili potavanicama, pri čemu su ninje koristili specijalna pomagala - „tigrove šape“.

Legende punu pažnju posvećuju „tajanstvenom“ kretanju ninja. Ninja je,navodno, sposoban da se neprimećen i neotkriven uvuče u svaku tvrñavu iligrad, u svaku kuću, za njega zatvorena vrata nisu nikakva prepreka, sposobanje da preñe preko bilo koliko visokog zida, da izbegne sve zamke ili barijerekoje su mu postavljene u očekivanju njegovog dolaska, i da neprimećen na-pusti svaki prostor u koji je uspeo da se uvuče (i izvrši zadatak). Otuda vero-vatno potiče i mit o moći ninja da lete i, konsekventno tome, „slete“ u svakiprostor a da ne budu viñeni, jer su izvan podloge, kao i mit o hodanju po zi-dovima ili tavanici... U osnovi svih ovih verovanja je samo izuzetno usavr-šena tehnika ninjutsu – obilje znanja i umeća, do maksimuma potenciranasnalažljivost i u praksi primenjena znanja, uz korišćenje velikog broja za tusvrhu stvorenih pomagala, visok stepen usavršenosti, upornost, volja, intui-cija i obaveza da se svaki zadatak izvrši, i to uspešno; priče o letenju ili hoda-nju po zidovima valja ostaviti tamo gde im je i mesto – u legendama, gde oneimaju svoje puno smisleno i funkcionalno opravdanje.

Jaje koje snese zmija je čisto.Jaje koje snese kokoška je prljavo.

(Budistička izreka)

310

SADRŽAJ

Predgovor ............................................................................................ 005Recenzija ............................................................................................. 007Uvodna reč autora ............................................................................... 011Pristupna beseda .................................................................................. 041

PRVI DEO

Borilačke veštine ................................................................................. 067Borilačke veštine u savremenom svetu ............................................... 071„Do“ i „jutsu“ ...................................................................................... 081Budo, bushido, bugei ........................................................................... 085Prošlost i sadašnjost aikidoa ................................................................ 089Osnovni principi aikidoa ..................................................................... 093Nastanak i razvoj judoa ....................................................................... 095Judo – veština, samoodbrana, sport... .................................................. 099Prošlost i sadašnjost hapkidoa ............................................................. 101Osnovni principi hapkidoa .................................................................. 103Kratak istorijat kung fua ...................................................................... 107Sumo – nekad i sad .............................................................................. 111Osnovni principi sumoa ...................................................................... 115Pentjak-silat ......................................................................................... 117Kratak istorijat i razvoj kyudoa ........................................................... 121Principi kyudoa – kyudo kao umetnost ............................................... 125Oprema i tehnika ................................................................................. 129Kratak istorijat kendoa ........................................................................ 133Tradicionalni principi kendoa ............................................................. 137Kratak istorijat sai (jutsu) .................................................................... 141Tradicionalno poimanje saia ............................................................... 145Tonfa ili tuifa ....................................................................................... 147Borilačke veštine na filmskom platnu ................................................. 153

DRUGI DEO

Iai-do (Pristupna beseda) ..................................................................... 163Mači/ili sablja ...................................................................................... 169Kratak istorijat iai-do .......................................................................... 179Pokušaj približavanja umetnosti iai-do ............................................... 183Setsubi ................................................................................................. 191

Ceremonijalno – etikeciona tehnika .................................................... 197Iai-do kate ............................................................................................ 201Ipponme .............................................................................................. 204Nihonme .............................................................................................. 205Sanbonme ............................................................................................ 206Yohonme ............................................................................................. 207Gohonme ............................................................................................. 208Roponme ............................................................................................. 209Nanahonme ......................................................................................... 210Haponme ............................................................................................. 211Kyuhonme ........................................................................................... 212Juhonme .............................................................................................. 213Ju ipponnme ........................................................................................ 214Ju nihonme .......................................................................................... 215Ninja – ratnici senki ............................................................................ 217Kratak istorijat ninjutsu ....................................................................... 229Organizacija ninja ............................................................................... 235Obuka ninja ......................................................................................... 241Učenje o Pet elemenata u tradiciji ninjutsu ......................................... 247Učenje o Pet Elemenata u psihološkoj praksi ninja ............................. 253Kunoichi – žene ninje .......................................................................... 257Meditacija, disanje, hipnoza ................................................................ 259Ratničke veštine ninja ......................................................................... 265Ninja – špijunaža ................................................................................. 273Saki ...................................................................................................... 277Kiai ...................................................................................................... 281Oružja ninja ......................................................................................... 285Yagen ................................................................................................... 293Shuriken .............................................................................................. 299Kanji .................................................................................................... 301Specijalna i tajna kretanja ninja („Devet Koraka“) ............................. 307

Biografska beleška o autoru:

Prof. dr sc. ALEKSANDAR De MAJO

• Profesor, predavač, književnik, publicista i prevodilac.• Vrhunsko obrazovanje iz oblasti književnosti, psihologije, filosofije i

humanističkih nauka.• Doktorat iz savremene književnosti; doktorat iz opšte filosofije; dok

torat iz socijalne psihologije; zvanje profesora univerziteta za predmet savremena književnost.

• Autor 42 knjige i više od 130 naučnih i stručnih radova, studija, eseja i ogleda. Održao je više stotina predavanja.

* * *

INTERNATIONAL UNIVERSTIY of HIGHER MARTIAL ARTS EDUCATION• Doctorate of Philosophy in Martial Arts• Postdoctal Degree of Philosophy in Martial Arts Science• Hanshi – Ku Dan (9th Dan) of Traditional Karate-do• Grandmaster of Traditional Karate-do• Senior Professor of Philosophy in Martial Arts Science• Senior Professor of Martial Arts Education• Senior Vice President of IUHMAE

* * *

• Velemajstor je tradicionalnog Karate-doa.• Jedini zapadnjak (nejapanac) koji je tradicionalnim Inicijatičkim ritua

lom „Uveden u Tajnu“ drevnog ezoterijskog učenja tradicionalnog Karate-doa.

• Najveći živi ekspert, eruditivni znalac tradicionalnog Karate-doa u svetu.• Vrhunski svetski stručnjak za teoriju i istoriju tradicionalnog Karate-doa.• Tvorac savremene nauke o tradicionalnom Karate-dou i utemeljivač sa

vremene teorijske misli posvećene tradicionalnom Karate-dou, Budou i Marcijalnim umetnostima.

313

Izdaje:Profesor dr ALEKSANDAR De MAJO

Predgovor:Profesor dr HIDEO TANAKA

Recenzija:Profesor dr VICTOIRE DUVALL

Urednik:Profesor MOMČILO IGIĆ

Likovno-grafička obrada:MIROSLAV LJ. VASIĆ

Korektura teksta:JELICA LUČIĆ

Štampa:DATACOPY - Beograd

Tiraž:30 primeraka

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

796.85(520)355.42(520)

ДЕ Мајо, Александар, 1954-Budo : put drevne mudrosti : izabrani tekstovi / Aleksandar De Majo. - Bibliofilskoizd. - Beograd : A. De Majo, 2010 (Beograd :Datacopy). - 313 str. : ilustr. ; 30 cm. - (Edicija Budo)

Tiraž 30. - Str. 5-6: Predgovor / Hideo Tanaka. - Biografska beleška o autoru: str. 313.

ISBN 978-86-913513-1-1

a) Борилачке вештине - ЈапанCOBISS.SR-ID 177140492

314