Analiza Bilansa Za Bk Konacna Knjiga[1]

Славко Вукша Иван Милојевић

АНАЛИЗА БИЛАНСА

Анализа биланса С.Вукша, И.Милојевић

Београд, 2007. године

Аутори:проф. др Славко Вукша

мр Иван Милојевић

Рецензенти:

др Радич Вучићевић, редовни професордр Драган Вучинић, редовни професор

Издавач:УНИВЕРЗИТЕТ “БРАЋА КАРИЋ”

ФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТ

За издавача:проф. др Светолик Костадиновић

Лектура и коректура:

Техничка припрема:

Тираж:500 примерака

2


ПРЕДГОВОР

Економска пракса захтева теоријско-методолошке основе економске теорије зарад разрешавања проблема из праксе са којима је у перманентном додиру.

Менаџмент у свом раду је ослоњен на податке и информације као основу за правилно доношење одлука.

Узимајући у обзир ове захтеве покушали смо да на научно заснованим методама извршимо имплементацију анализе биланса у прагматичне оквире економске реалности.

Овакав начин приказа анализе биланса упућује на то да у оквиру анализе пословања предузећа морамо имплементирати анализу биланса као њен елемент.

У овом уџбенику покушали смо да на једноставан и разумљив начин за читаоца прикажемо ово јединство и неке од начина економске анализе и саме анализе биланса.

Овај уџбеник структуриран је у шест поглавља: анализа биланса као научна метода, метода економске анализе, рачуноводствено билансни систем, анализе редовних биланса, рачуноводствена и опорезива добит и специјални биланси у функцији опорезивања.

У оквиру овако одабраних поглавља презентован је садржај у складу са наставним планом и програмом предмета Анализа биланса.

Овако структуриран садржај омогућиће будућим менаџерима да пронађу основу за управљање организацијом на научно-методолошко-практичним основама.

Посебну захвалност дугујемо рецензентима проф. др Радичу Вучићевићу и проф. др Драгану Вучинићу на свесрдној помоћи у изради овог уџбеника.

Уз добронамерне сугестије, уџбеник предајемо суду јавности.

Аутори

3


САДРЖАЈ

П Р В И Д Е ОАнализа биланса као научна метода

1. ОСНОВА И ПРИРОДА АНАЛИЗЕ КАО НАУЧНЕ МЕТОДЕ...91.1. АНАЛИЗА КАО НАУЧНИ МЕТОД.....................................121.2. РАЗВОЈ ЕКОНОМСКЕ АНАЛИЗЕ......................................14

2. УЛОГА ПОСЛОВНЕ АНАЛИЗЕ................................................222.1. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ АНАЛИЗЕ...................................222.2. МЕТОДОЛОШКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ АНАЛИЗЕ..............242.3. ОПШТА ПРАВИЛА ПОСЛОВНЕ АНАЛИЗЕ....................26

Д Р У Г И Д Е ОМетоде економске анализе

1. ОПШТЕ ПРЕТПОСТАВКЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ АНАЛИЗЕ......292. МЕТОДЕ ОПЕРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ..........................................31

2.1. БИТНЕ ОСОБИНЕ ОСНОВНИХ МЕТОДА ОПЕРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ.......................................................................................34

2.1.1. МЕТОДА РАШЧЛАЊИВАЊА......................................342.1.2. МЕТОДА УПОРЕЂИВАЊА..........................................362.1.3. МЕТОДА ИЗОЛАЦИЈЕ (ЕЛИМИНАЦИЈЕ).................412.1.4. МЕТОДА КОРЕЛАЦИЈЕ................................................50

3. МЕТОДЕ СТРАТЕГИЈСКЕ АНАЛИЗЕ.......................................553.1. НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ МЕТОДЕ СТРАТЕГИЈСКЕ АНАЛИЗЕ.........................................................................................................563.2. SWOT АНАЛИЗА...................................................................593.3. СТРАТЕГИЈСКИ БИЛАНС...................................................613.4. ПОРТФОЛИО АНАЛИЗА.....................................................653.5. ЛИНЕАРНО ПРОГРАМИРАЊЕ...........................................693.6. МОДЕЛИ ТРАНСПОРТА......................................................713.7. ЦЕЛОБРОЈНО ПРОГРАМИРАЊЕ.....................................733.8. ПАРАМЕТАРСКО ПРОГРАМИРАЊЕ................................743.9. НЕЛИНЕАРНО И СТОХАСТИЧКО ПРОГРАМИРАЊЕ..76

3.9.1. НЕЛИНЕАРНО ПРОГРАМИРАЊЕ...............................763.9.2. СТОХАСТИЧКО ПРОГРАМИРАЊЕ............................76

3.10. СИСТЕМИ МАСОВНОГ ОПСЛУЖИВАЊА....................77

4


3.11. ТЕОРИЈА ИГАРА.................................................................81

Т Р Е Ћ И Д Е ОРачуноводствено билансни систем

1. РАЧУНОВОДСТВО ОСНОВ БИЛАНСИРАЊА.......................872. НАЧЕЛА БИЛАНСИРАЊА.........................................................913. ИНВЕНТАР И ИНВЕНТАРИСАЊЕ..........................................1064. ПОЈАМ И ВРСТЕ БИЛАНСА....................................................109

4.1. БИЛАНС СТАЊА.................................................................1104.2. БИЛАНС УСПЕХА...............................................................114

5. АНАЛИЗА ОСНОВНИХ СРЕДСТАВА...................................1175.1. OСНOВНA СРEДСТВA У ПРИПРEМИ............................117

5.1.1. КУПOВИНA OСНOВНИХ СРEДСТAВA...................1185.1.2. ИЗГРAДЊA OСНOВНИХ СРEДСТAВA....................1195.1.3. ПРИЈEМ OСНOВНИХ СРEДСТAВA БEЗ НAКНAДE...................................................................................................120

5.2. OСНOВНA СРEДСТВA У ФУНКЦИЈИ............................1205.2.1. EВИДEНЦИЈA OСНOВНИХ СРEДСТAВA...............1215.2.2. БИЛAНСИРAЊE OСНOВНИХ СРEДСТAВA...........122

5.2.2.1. Билансирање нематеријалних средстава..............1225.2.2.2. Билансирање материјалних средстава..................1265.2.2.3. Oтписивaњe основ правилног билансирања мaтeријaлних средстава.......................................................1305.2.2.4. Билaнсирaњe финaнсијских улaгaњa....................136

5.3. OСНOВНA СРEДСТВA ВAН ФУНКЦИЈE.......................1386. АНАЛИЗА ОБРТНИХ СРЕДСТАВА.......................................139

6.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЗАЛИХА................................................1426.2. КРАТКОРОЧНА ПОТРАЖИВАЊА ИЗ ПОСЛОВАЊА..148

6.2.1. КОМПЕНЗАЦИЈА (ПРЕБИЈАЊЕ)..............................1536.2.1.1. Законска компензација.............................................1536.2.1.2. Уговорна компензација.............................................1546.2.1.3. Судска компензација................................................154

6.2.2. АСИГНАЦИЈА (УПУЋИВАЊЕ)...................................1576.2.3. ЦЕСИЈА (УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА)................160

6.3. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ................................................1636.4. НОВЧАНА СРЕДСТВА.......................................................167

5


Ч Е Т В Р Т И Д Е ОАнализа редовних биланса

7. ОСНОВНИ ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ............................1707.1. БИЛАНС СТАЊА................................................................1707.2. БИЛАНС УСПЕХА...............................................................1737.3. ИЗВЕШТАЈ О НОВЧАНИМ ТОКОВИМА.......................1757.4. ИЗВЕШТАЈ О ПРОМЕНАМА НА КАПИТАЛУ И НАПОМЕНЕ.................................................................................176

8. АНАЛИЗЕ ФИНАНСИЈСКИХ ИЗВЕШТАЈА..........................1778.1. ПOЈAМ И ЗНАЧАЈ AНAЛИЗE ФИНAНСИЈСКИХ ИЗВEШТAЈA................................................................................1788.2. СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ОСНОВНИХ ИНСТРУМEНAТA И ПOСТУПAКA AНAЛИЗE ФИНAНСИЈСКИХ ИЗВEШТAЈA180

8.2.1. КOМПAРAТИВНИ ФИНAНСИЈСКИ ИЗВEШТAЈИ И ПOСТУПAК УПОРЕДНЕ AНAЛИЗE....................................1858.2.2. АГРЕГАТНИ ФИНAНСИЈСКИ ИЗВEШТAЈИ И ПOСТУПAК ПРОЦЕСНЕ AНAЛИЗE...................................1878.2.3. АНАЛИТИЧКИ ПОКАЗАТЕЉИ ФИНАНСИЈСКОГ КАПАЦИТЕТА ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА.........................189

8.2.3.1. Пoкaзaтeљи ликвиднoсти.........................................1918.2.3.2. Пoкaзaтeљи зaдужeнoсти......................................1928.2.3.3. Пoкaзaтeљи aктивнoсти...........................................1938.2.3.4. Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти....................................1938.2.3.5. Пoкaзaтeљи рентабилности......................................1948.2.3.6. Пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана....1958.2.3.7. Примeр израчунавања аналитичких показатеља финансијског капацитета привредног субјекта....................195

П Е Т И Д Е ОРачуноводствена и опорезива добит

9. ОПОРЕЗИВА ДОБИТ ПРЕДУЗЕЋА КАО ПОРЕСКА ОСНОВИЦА.....................................................................................202

9.1. НАЧИНИ УТВРЂИВАЊА ПОСЛОВНОГ РЕЗУЛТАТА ПРЕДУЗЕЋА................................................................................2049.2. РАЧУНОВОДСТВЕНА ДОБИТ ПРЕДУЗЕЋА.................2089.3. ЗНАЧАЈ РАЗЛИКОВАЊА РАЧУНОВОДСТВЕНЕ И ОПОРЕЗИВЕ ДОБИТИ...............................................................213

6


Ш Е С Т И Д Е ОСпецијални биланси у функцији опорезивања

10. СПЕЦИЈАЛНИ БИЛАНСИ И ПОРЕСКИ БИЛАНС..............21711. ПОРЕСКИ БИЛАНС.................................................................227ЛИТЕРАТУРА.................................................................................244

7


8


П Р В И Д Е О

Анализа биланса као научна метода

9

ОКРУЖЕЊЕ


1. ОСНОВА И ПРИРОДА АНАЛИЗЕ КАО НАУЧНЕ МЕТОДЕ

Предузеће као систем односно засебна целина или као подсистем или елемент окружења подразумева организацију која је одређена структуром и формом, у којој се врши трансформација input-а у output-е у циљу остваривања профита.

УЛАЗ ИЗЛАЗСировине производи за тржиште Рад производи са

делимичном фазом знање обраде за даљу

прераду

Слика 1. Предузеће као систем и као подсистем

Из овога произилази да предузеће има структурну и функционалну димензију. Структурни аспекат усмерен је на посматрање и утврђивање способности за рад, а функцонална димензија на посматрање и утврђивање начина и последица, резултата тог рада.

Комплексност окружења има значај давања услова изградње, организације процеса производње и организације процеса управљања и опстанка предузећа. Под структурном димензијом се подразумева количина и врста машина, објеката, сировина, материјала, људи и идеја или једноставно количина и врста

10

ПРОИЗВОДНИ ПРОЦЕС


компоненти као input-а, с једне и количина и врста учинака или output-а као што су производи, услуге, идеје и слично, с друге стране. Ово последње је ради тога што су учинци или output-и предузећа истовремено стварни или потенцијални input-и окружења. Једноставно речено input-и предузећа имплицирају и могу се разумети само као способност за трансформацију у учинке, output-е. Та импликација или тако назначена способност трансформације означава способност повезивања или интегрисања у окружење. Успостављено стање није коначно, функционисањем организованог процеса производње оно се брже или спорије али перманентно мења. Организован процес производње и управљања је процес у којем предузеће мења начин интеграције у окружење, односно, организованим функционисањем предузеће мења облике односа и положај у окружењу. Окружење као услов функционисања субјекта привређивања обухвата расположивост компоненти, потребу организовања предузећа и захтеве о начину и мисији функционисања производног циклуса. Бројна емпиријска истраживања окружења или услова пословања предузећа показала су промене што указује да истовременост промена предузећа и окружења доказује њихову међузависност. Међутим, све те промене садрже и промењене могућности при разумевања услова окружења и могућих промена начина пословања или могућих промена односа са окружењем.

Разлике управљања у досадашњим или традиционалним и савременим условима огледају су у променама начина мишљења, начина понашања и оријентације. Континуитет функционисања, као и ослоњеност на сопствено деловање, што су значајни услови пословања у прошлости, смењени су садашњим и у будућности очекиваним условима који обележавају дисконтинуитет, комплексност и зависност од одлука других, односно од одлука из окружења. Наравно, такве промене одражавају се и на планирање, контролисање и информисање, односно анализу биланса као компоненте менаџмента. Управљачки проблеми су другачије структуирани, уместо једноставности наступила је сложеност.

Сложеност односа с окружењем захтева, како је опште прихваћено, системски приступ управљању. Управљачки проблеми су постали сложени како у структурном тако и у функционалном смислу. Њихово разумевање тражи диференцирање и повезивање у временској и садржајној димензији. У контексту функција планирања, контролисања, информисања и анализе, управљачки

11


проблеми могу се диференцирати према нивоима менаџмента чиме се дефинишу њихови економски циљеви и задаци. На нивоу стратегијског менаџмента с назначеном дугорочном димензијом планира се изградња нових потенцијала који одговарају стратегијски адекватним новим производима, услугама итд. У границама средњорочног периода циљ је искористити сваку могућност унапређивања и развоја постојећих потенцијала. Оперативно се ради с постојећим потенцијалима и наравно циљ је њихово рационално коришћење.

Задатак менаџмента је да осмисли циљеве, задатке и начин њиховог остваривања, а задатак планирања је хармонизовање циљева, задатака и остваривање њихових складних резултата. Посматрање промена концепција управљања и начина планирања експлицира анализу као саставни део менаџмента и планирања. Слично као што код сложености постоје једноставнији делови целине, тако би се могло рећи и за анализу. За разматрање анализе потребно је поставити оквир и претпоставити систем управљања. Општи оквир анализе налази се у својствима предузећа и принципима које је потребно уважавати ради успешног успостављања и одржавања тих својстава. Специфични контекст представља менаџмент, његови задаци и функције, као и захтеви које окружење поставља предузећу. Заједничко обележје свих тих захтева је рационалност пословања и понашања. Они се експлицирају у критеријумима према којима се одмерава степен рационалности на свим нивоима менаџмента. Контекст посматрања се може прецизирати придруживањем критеријума рационалног деловања и рационалног или одговорног понашања на различитим нивоима менаџмента. Овакво прецизирање се може утемељити на Schwanningerovom приказу основних оријентација, величина и критеријума (слика 2.).

12


Менаџмент нивоаОрјентацијске основе

Релевантне циљне категорије

Критеријуми

НОРМАТИВНИ МЕНАЏМЕНТ

Визија и мисија

Развој предузећа

Сврха

Организација предузећа

Способност преживљавања

Опстанак

СТРАТЕГИЈСКИ МЕНАЏМЕНТ

Решавање проблема купаца

Нови потенцијални успех

Продуктивност

ОПЕРАТИВНИ

МЕНАЏМЕНТ

Тржишни положај производа (критични кључни фактор)

Постојећи потенцијални успех

Економичност

Приходи-расходи

Пословни резултат

Рентабилност

Примаоци-издаваоци

ЛиквидностЛиквидност

Слика 2. Основне оријентације, величине и критеријуми

Због оваквог приступа приказ је адаптиран, односно критеријуми су дифернецирани по нивоима управљања.

На нормативном нивоу критеријуми “сврха” и ''опстанак'' одражавају социјалну одговорност предузећа која коренспондира с филозофијом предузећа и изградњом нових потенцијала. На стратегијском нивоу критеријуми ''продуктивност'' и

13


''економичност'' изражавају потребу сталног унапређивања и развоја постојећих потенцијала и на нивоу оперативног деловања критерији ''рентабилности'' и ''ликвидности'' захтевају рационалну употребу постојећих ресурса.

Контекст у којем се посматра анализа одређују њено место у делокругу и потребама менаџмента, њено место, као дела предузећа, с једне, и економски садржај економске активности предузећа као рационалног економско-техничког система и социјално одговорног органа друштва, с друге стране.

1.1. АНАЛИЗА КАО НАУЧНИ МЕТОД

Морфолошко порекло речи анализа датира из грчке речи analysis, чије је значење растављање, деоба или рашчлањавање. У овом контексту се под анализом подразумева метода научног истраживања путем растављања неког предмета на његове најједноставније делове односно растављање неког појма у његове подпојмове. У суштини анализа се може замислити као метода научног истраживања, као процес мисаоног или стварног растављања целине на саставне делове. Схватања анализе као методе није ретко и обично се говори о хемијској, техничкој, математичкој анализи, као и о рачуноводственој, финансијској и сличним анализама. Ако се уважи нужност јединства теорије и методе тада се врло лако може објаснити поставка о анализи као методи. Уз хемијску анализу као методу упоредо стоји теоријско знање хемије као што је то са техничком или било којом другом науком. Када се ради о рaчуноводственој, финансијској или било којој другој анализи као методи спознаје неке стране, својства или карактеристике предузећа питање је нешто сложеније. Сложеније је утолико што се увек ради о различитом објекту односно предузећу. Уочено је да су у односу на економију друге науке одвојиле објекат свог истраживања. Када се, међутим, ради о економским истраживањима опште је познато да се многе теорије баве истраживањем законитости у пословању предузећа.

Економска анализа није нови термин ни нова дисциплина. Данас се може говорити о програмској изграђености, а исто тако може се констатовати постојање бројних радова и аутора. У потрази за одговором на питање шта је анализа могуће је издвојити и

14


следеће дефиниције познатих аутора. Ф.Крајчевић истиче да: “анализа је научна метода мишљења а сврха јој је испитивање и истраживање објеката који се анализира''. Према Zimmermannu под испитивањем се подразумевају сви радови извршени ради тога да би се створило мишљење о стању и дешавањима у организацији, и даље, анализа као метода испитивања представља дакле, попут контроле и ревизије, ужи појам који је укључен у шири појам испитивања.

Тек се у најновије време покушао дефинисати појам испитивања у предузећу у његовом најширем смислу под којим се могу уврстити и сви остали ужи, специјални појмови појединих метода испитивања. Из овога се може закључити следеће:

- да контрола и ревизија представљају само методе испитивања и да њихову примену условљавају циљ и задатак испитивања;

- да тачног разграничавања међу методама испитивања нема;

- нужност повезивања, састављања целине из аналитички увезаних делова претпоставља нека правила, принципе, методе и тиме оставља сумњу да је анализа пословања само метода.

К.Васиљевић такође разматра појам анализе и каже: ''анализа као појам у себи садржи елемент испитивања, елемент рашчлањавања и елемент методе''. Тек ова три елемента заједно формирају појам анализе. Три наведена елемента анализе представљају својеврсно објашњење садржаја појма анализе. Тако елемент испитивања представља разликовање појма испитивања као ширег од појма анализе. Елемент рашчлањавања упућује на сложеност као нужну карактеристику објекта анализе, а елемент методе послужио је као акценат на неопходност обједињавања дедуктивног и индуктивног приступа. Ипак, и поред свега што је учињено у проширивању описа анализе остаје чињеница да се под анализом овде подразумева метода. Уосталом, у претходним расправама аутор отворено сугерише да је анализа биланса део опште анализе као методе.

Трећи уважени аутор Р. Браут придружује се поменутим мишљењима, па између осталог каже: ''Анализа биланса као научни метод не може бити сама себи циљ, јер након сваке анализе треба да следи синтеза, односно извлачење закључака о мерама које треба предузети за уклањање утврђених диспропорција”.

15


Све претходно наведено уклања сумње у тврђење да је анализа метода, јер ако анализа у различитим наукама функционише као метод и три уважена аутора којима је анализа предмет њихове професионалне оријентације тврде да је она метод научног истраживања преостаје веровати у исправност тврдњи: анализа биланса је метод научног истраживања. Међутим, ваља погледати лексиконе којима се објашњавају основни економски појмови. У једном од њих се за анализу биланса каже да је то ''научно истраживање и објашњење економске стварности, њених појава, процеса, односа и развојних тенденција. Одређеним поступцима, методима и средствима истраживања рашчлањује се нека економска целина на саставне делове, изучава се сваки део за себе и у односу на друге. Економском анализом долазимо до сагледавања економских категорија и економских закона. Она омогућава да сагледамо елементе и целину неког економског механизма, да утврдимо како тај механизам функционише, да сагледамо покретачке снаге његовог развоја и предвидимо правце даљег привредног кретања. Зато је економска анализа битна претпоставка за разумевање стварности и планирање будућности. Она се остварује најразличитијим методама анализе...''. из овог одређења корисно је издвојити постулате као што су :

- анализа је објашњавање, истраживање и претпоставка разумевања економске стварности и планирања будућности, и

- анализа се остварује најразличитијим методама анализе.

Овакво издвајање из одређења економске анализе наводи на закључак који је супротан унапред утврђеној одредби којом се ради о методи научног истраживања. Прва одредба која у појам економске анализе укључује објашњење, предвиђање, а тиме и одређује опис економске стварности, што упућује на особине научног метода. Наиме, уобичајено се сматра да су управо описивање, објашњавање и предвиђавање три најчешће спомињане битне функције теорије. Уосталом, друга издвојена функција упућује на то да се економска анализа остварује најразличитијим методама, дакле она користи методе из чега произилази да сама није метода. По томе теорија не може постојати без адекватних метода а метода је без теорије слепа. Метода не постоји изван теорије, односно не постоји изван целине поједине науке. И друго, споменути релевантни аутори структуром радова и поставкама из 16


контекста расправа других питања, имплицирају сумњу у експлицитно приказану тврдњу по којој се анализа пословања сматра методом.

Економска анализа је метода економске теорије као науке. Она је посебна, појединачна метода чији је предмет пословање предузећа. Економска анализа у складу с аспектом са којег истражује функционисање предузећа и помоћу својих појмова, категорија, и принципа истраживања појмовима и категоријама, изражава стање (опис, објашњење и предвиђање – функције науке ) функционисања предузећа. Она у складу с карактеристикама које истражује (предмет истраживања), даје скуп међусобно повезаних ставова из којих следе принципи метода анализирања предузећа као објекта.

Објекат истраживања је предузеће или пословање предузећа као целине, а предмет су неке карактеристике пословања изражене у билансима као основним извештајима из којих се види структура рада и постојања предузећа као целине.

Очигледно је да то значи одрицање од продубљивања у истраживачком смислу како, на пример, на програмско едукативном нивоу тако и на нивоу праксе појединачног, конкретног предузећа.

Ако се истакне да се економској анализи могу приписати карактеристике појединачне науке и ако се о њој тако закључује не само зато што је као метода научно утемељења већ зато што функционише као специфична економска наука, тада и њено објашњење теоријске и практичне заснованости, с једне стране, и обликовања садржаја и структуре с друге стране претпоставља и прихватање неких оквирних правила.

Када је тако одређена природа економске анализе одређена је и основа за истраживање. У тим полазиштима садржано је уважавање споменутих правила и имплицирана су релевантна питања као што су:

- како се успоставља и одржава,- какав је садржај, шта је предмет и који су јој задаци?- које су промене анализе изазване променама у предузећу

и условима пословања.

17


1.2. РАЗВОЈ ЕКОНОМСКЕ АНАЛИЗЕ

Развој сваке науке условљен је деловањем и потребама човека или друштва. Пракса и потребе праксе други су релевантни извор науке. Резултат економске анализе је емпиријска шема објеката истраживања, њен операционални део. Дакле, у садржају сваке науке уочавају се два дела: онтолошки (теоријски) и операционални (емпиријски).

Претпоставке појаве и развоја неке науке су двојаке. С једне стране, то је свеопшта научна слика света, поглед на свет односно владајући или прихваћени начин мишљења и, унутар тога, то су достигнућа различитих наука. На тој претпоставци или из веза с тим извором формира се онтолошки део науке (теоретска подлога). С друге стране то су пракса и потребе развитка праксе. Из тих потреба и веза формира се операционални део науке (емпиријска подлога) и, важно је знати, утврђује се наукa и положај науке у реалности. Ова два дела су у непрекидној међусобној интеракцији, као што стварност није објашњива само дедукцијом из идеализованих представа о њој исто тако није могуће сагледати објекте те реалности као објективну реалност.

У првом случају најчешће се завршава у догматизму, а у другом у волунтаризму. Реверзибилна интеракција науке уопште и сваке појединачно с праксом и практичним деловањем људи отклања једну и другу опасност, али је извор мењања како науке (у онтолошком и операционалном делу) тако и праксе. Због тога и схватање економске анализе или анализе биланса трпи и тражи промене. Промене су условљене променама у погледу на свет уопште, науку и науке о економији посебно и, на крају, условљене су променама у природи предузећа и пословања предузећа. Уважавајући таква општа правила развоја науке уопште потребно је схватати и објашњавати и економску анализу.

Настанак неке науке условљен је њеним вертикалним, хоризонталним и другим врстама веза и односа с фундаменталном, а затим и с другим појединачним наукама. Трагом такве констатације о одређењу намећу се два питања и то:

- које су то науке с којима је анализа у односу генетичке зависности?

- у чему се састоји тај однос?

18


Одговор на прво питање може започети назнаком да за пословну анализу фундаментално економско знање садрже наука о економији предузећа и наука о бележењу економских догађаја (рачуноводство). Ту се отварају бројна питања као што су историјски развој, место економике предузећа и рачуноводства у комплексу економске науке и остала питања од значаја за анализу.

Данашње знање науке о економици предузећа има своју око 2.300 година дугу историју без које није могуће разумети одређене економске промене. Могуће је да све почиње са Талесом из Милета (625-545. године п.н.е.) који је развио прву теорију цена и применио је на јестиво уље, али, Ксенофонова ''Оikonomikos'' (430-345. године п.н.е.) може се са великом сигурноћшу узети као почетак науке о економици предузећа, коју је наставио његов ученик Сократ и који је својом књигом, теоријски гледано, оделио пољопривредно предузеће од домаћинста. Аристотел (384-322. године п.н.е.) је наставио на темељима Ксенофона и развио је учење о два производна фактора: рад и капитал. Писци из старог Рима бавили су се осим пољопривредним још и трговинским и банкарским пословима. Спомиње се нпр. Marcus Porcius Cato (234-149. године п.н.е.) по планирању производње и радног процеса. Револуционарни прилог историји економике предузећа дао је 1202. год. Leonardo Fabonacci Pisano у својој књизи ''Il liber abbaci'' у којој рачуна арапским бројевима и децималним системом, и уводи нулу. У каснијим годинама појављују се нова дела која у основи имају учење о економици предузећа па се спомиње ''Аli ad Dimisqui'' и Бенко Котруљевић Дубровчанин и његова књига из 1458. год. ''О трговини и савршеном трговцу''.

Након овог раздобља развој учења о економици предузећа повезује се са ''научним бављењем економским стварима националне економије'', па се спомиње редослед уважених економиста са оснивачем Аdamom Smith-ом кога следе David Rikardo, Karl Marx, Keynes и др. Ипак, као засебно подручје наука о економици предузећа је у данашњем смислу и у односу на друге науке релативно млада. Тек на прелазу у XX век конституише се као високо научна дисциплина. То потврђује, на пример, обележавање стоте годишњице оснивања првог високог економског училишта у Немачкој (у Лајпцигу 1898. год.), као што потврђује оснивање School of Comerc у саставу University of Illinois, SAD 1870. године, и утемељење под називом наука о трговању, ученог подручја у саставу високе школе Tokyo Koto Shogyo Gakko 1896. године. И

19


поред исказане младости може се рећи да је економика предузећа јасно издиференцирана што потврђује јасно одређење предмета и става о начину изучавања предмета.

Приказ историје економике предузећа није могућ без упоредног приказа и без уважавања корена из науке о економици националне привреде. Док је економика националне привреде орјентисана на то да глобалне привредне међузависности разјашњава гледајући их из птичије перспективе, економика предузећа покушава ближе истражити поједине детаље. Перцепције детаља су непотпуне без знања повезаности у целину. Такође бескористан је општи преглед без прецизног описа појединачних садржајних веза. Због тога, обе дисциплине су једна на другу упућене и морају се сагледавати у једном контексту. У том смислу интересантна је следећа шема структуре економске науке (слика 3.)

Екон. географија

Екон. историја

Екон. статистикаПословни језици

рачуноводство Педагогија

Слика 3. Појединачне дисциплине економске науке

Свако ко прихвата повезаност односа природних и социјалних појава и ко те односе не разуме као ланац узрока и последица сложиће се са сличном повезаношћу и комплексом

20

ЕКОНОМСКА НАУКА

НАУКА О ЕКОНОМИЦИ

ПРЕДУЗЕЋА

НАУКА О НАЦИОНАЛНОЈ

ЕКОНОМИЈИ

ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНАПОДРУЧЈА

Општа наука о

економиомици предузећа

Наука о функциј

ама

Наука оинституциј

ама

Економска

теорија

Економска политика

Финансијска наука

Основа

Научне теорије

Микроекономија

Макроеконимија


односа између научних агрегата и у њима садржаним појединостима и посебностима. Треба закључити да шема илуструје различите путеве диференцирања науке о економици предузећа. То диференцирање је под утицајем историјског и посебно економског окружења. Осенчавањем у шеми наглашава се постојање три поља или постојање три теоријских а тиме и емпиријских шема које описују, па складно томе и објашњавају и предвиђају стање предузећа као објекта проучавања.1 Међутим, важно је закључити да зависно од полазишта, изучавању предузећа као објекта приступа се двојако и то:

- Наука о економици предузећа посматра и изучава предузећа изнутра и у перспективи сопственог деловања на интеграцију у окружење односно у, условно речено, националну економију и

- Микроекономија посматра и изучава предузеће споља и с перспективом реаговања на услове које деловањем генерише окружење односно, условно речено, национална економија.

Већ сама назнака значаја предузећа и захтева реалне праксе указује на један извор подстицаја за развој науке у одређеном времену и простору. Као други извор уобичајено се спомиње општи ниво укупних и посебно научних спознаја. Уважавајући различитост простора и времена, као ситуацијских фактора, логично је очекивати да се научна сазнања просторно и временски шире, али и да се, под утицајем реалних потреба праксе, мењају. Када се ради о науци о економици предузећа потребно је назначити јапански пример. ''Пре Другог светског рата наука о економици предузећа била је претежно заснована на немачком схватању. После тог рата преузета је из америчке теорије менаџмента, па је комбинацијом настало специфично теоријско методолошко фундирање из чега је, уз посебно уважавање метода припреме одлука и системске анализе, у најновије време настао интердисциплинарни приступ пословно-економским исраживањима.'' 2

1 На то упућује постојање посебних дисциплина које се унутар њих развијају. Унутар микроекономије диверсификоване су, према истом извору: теорија трошкова, производње, тражње, тржишних форми. 2 На овом месту треба споменути и схватање и праксу науке о економици предузећа који су конституисани у бившим социјалистичким земама Источне Европе; међутим, њихово вредновање препушта се фактору временске дистанце.

21


Овај пример сведочи како су промене у науци о економици предузећа реалност која је објективно условљена. Оне се могу односити на промене одредница као што је у поменутом јапанском примеру додавање менаџмента или се могу односити на промену принципа употребе појмова и категорија што представља промену полазишта и метода истраживања, односно представља промену приступа. Све те промене могу се схватити као промене структурне и процесне сложености па су у целини значајни за истраживање. Промене у полазиштима и методама истраживања односе се пре свега на економику предузећа и означавају њену процесну сложеност. Из економике предузећа генеришу се све остале појединачне науке као саставни делови и њихови међусобни односи схватају се као структурна сложеност.3 Диференцирање појединих концепција науке о економици предузећа могуће је по многим и различитим аспектима као што су, на пример, аналитичка апаратура, проблеми који се истичу у први план и начин њиховог решавања, основне претпоставке о економском или општем смислу, сврси и циљевима, односно унутрашњој структури или основном градивном елементу предузећа итд. У контексту ове расправе издвајају се обележја: циљ предузећа, схватање основних елемената садржаја или градивне ћелије предузећа, приступ истраживању могућности побољшања квалитета економије и положај и позиционирање предузећа у односу са окружењем.

На другој страни евидентирање догађаја у којима је учесник предузеће представља основ за постављање фундаменталних поставки развоја анализе. Развој рачуноводства се, у суштини, своди на причу о настанку његовог главног конститувниног дела, а то је књиговодство. Дакле, у основи данашњег, већ увелико развијеног рачуноводственог система, налази се књиговодствени систем чији је развој био условљен развојем привреде, с једне, и појавом новца с друге стране.

Трагови књиговодствене евиденције су откривени још код античких народа. Историјска је чињеница да су још у трећем миленијуму пре нове ере, у долинама великих река (Тигар, Еуфрат, Нил...), постојале веома напредне цивилизације као што су вавилонска, сумерска, асирска... Све те државе су биле на таквом степену развијености да су се у њима дешавале одређене пословне 3 Када се ради о научном третирању економике у предузећу треба, у немачком концепту, разликовати науку о економици предузећа као подручје и општу економику предузећа као дисциплину.22


промене које су се хронолошки пратиле и евидентирале и то на глиненим плочицама. Те евиденције су биле углавном са подручја банкарских послова, којима су се у почетку бавили храмови и то захваљујући богатству које су стицали у виду поклона од многобројних верника. Нешто касније дошло је и до појаве приватних банака. Развој банкарских послова, углавном кредитних, временом је достигао такав степен да је још у XVIII веку пре Христа у Вавилонском царству у закону краља Хамурабија била регулисана кредитна обавеза која је настајала позајмљивањем новца, робе и обављањем комисионох послова. Из поменутог закона се види и каква се евиденција морала водити с подручја дужничко-поверилачких односа.

Из доба Старе Грчке остале су забелешке о томе како је Зенон газдовао Аполонијусовим имањем у чему се могу назрети основе данашњег система одговорносног рачуноводства (accounting responsibility). У Грчкој у V веку пре наше ере поред банака-храмова јавиле су се и приватне банке, а већ у VII веку кредитни односи су били законски регулисани. У Грчкој се банке нису бавиле само кредитним пословима, већ и пословима плаћања за рачун клијента, дакле, платним прометом. Постоје и тврдње да су банке у свом пословању водиле две књиге: „ephemeride“ и „trapezitica garmmata“. Прва се односи на хронолошко праћење и евиденцију свих пословних догађаја, док друга представља књигу рачуна (конта) клијената.

Након што је Александар Македонски покорио Египат, и у њему долази до развоја како државних тако и приватних банака, што је, наравно условило и појаву књиговодствене евиденције, која је обухватала кредитне односе између банака и кредитне односе банке и приватног лица.

У Риму су, такође, биле развијене приватне банке. Поред банака кедитним пословима су се бавили и богати робовласници, витезови, филозофи и др. Римска Империја познавала је порезе, евиденцију пореза и билансирање пореза и друге финансијске позиције, а на све то су се надовезала права и обавезе грађана. С обзиром на тадашњи степен развијености економске мисли, према свим овим поменутим рачуноводственим евиденцијама треба се опходити са великом дозом поштовања. Кредитни односи су били веома распрострањени. Од књиговодствених евиденција треба поменути следеће: роковник („liber calendarii“), у коме се евидентира позајмљени износ новца као и рокови наплате главнице

23


и камате, меморијала („adversaria“), у коме су се хронолошки евидентирале пословне промене, књига примања и издавања („codex accepti et expensi“) и књига у којој су вођена конта („docex rationum“). Након распада Римске Империје замрла је и привредна активност што је неминовно условило и стагнацију вођења књиговодствене евиденције.

Према Littleton-у4 постојало је седам предуслова за развој двојног књиговодства, а то су:1) писменост- што призилази из чињенице да књиговодство подразумева писан запис; 2) аритметика- неопходно познавање одређених рачунских операција, јер би у противном били угрожени брзина и тачност у књиговодству;3) приватна својина- значајна због евиденције о имовини и капиталу, као и својински аспекти у вези са расподелом финансијског резултата;4) новац- сходно чињеници да је књиговодству неопходан општи еквивалент, изразитељ или сводитељ;5) кредит- без њега многи послови не би били доведени до краја;6) тржиште- локална трговина не би успела да стимулише људе на координацију и конкуренцију;7) капитал- основа за сваку организовану пословну делатност.

У касном средњем веку долази до процвата италијанских градова и наглог развоја трговине. То је условило и разој књиговодствене евиденције. У сачуваним књигама из XIII века закључује се да је тадашња књиговодствена евденција обухватала рачун дужника и рачун поверилаца, затим рачун робе, готовине и кућних издатака. Најстарија сачувана пословна књига потиче из 1211. године.5 Сачуване књиге из XIV века говоре о постепеном прелазу од простог ка двојном књиговодству. Најстарија сачувана књига која је вођена по методи двојног књиговодства потиче из 1340. године.6 За развој рачуноводства у средњем веку од посебног значаја је било увођење арапских бројева (Фибонаци, XII век), као и проналазак штампарије (Гутенберг, почетак XV века). Књиговодство као основа рачуноводства је у ствари развојни пут градило од простог преко камералног па све до двојног књиговодства. Рачуноводство настаје из књиговодства и у свом 4 Станишић М., Рачуноводствени информациони систем, Београд, 2000. год. 5 Књиговодствени лексикон, Београд, 1965. год., стр 265.6 Исто, стр. 265.24


развојном путу наилази на различита тумачења, оно како га ми данас познајемо утемељено је од стране Луке Пачиолија (Luca Pacioli, 1445-1517) који је био италијански. Пачиолијево прво познато дело је књига о аритметици (1470. год.) Најзначајније Пачиолијево дело је Suma de arithmetica, geometrija, proportioni et proportionalita, које скраћено носи назив „Сума“ („Summa“). Објављено је у Венецији 1494. године. Дело се бави областима аритметике, геометрије, алгебре и тригонометрије. Управо је у овом свом делу Пачиоли систематизовао методу двојног књиговодства. Дакле, он није измислио двојно књиговодство, јер је развојем тржишта у италијанској републици створена већина потребних предуслова за појаву двојног метода у пословним евиденцијама, и то чак век и по пре Луке Пачиолија. Он је дао опис метода који је тада био у употреби а који се називао „метод Венеције“ или „италијански метод“. Примарни задатак овог метода је био да трговцима даје потребне информације о имовини и обавезама. При том, сваки пословни догађај је морао најмање једном да дугује и једном да потажује, што је била и основа за двојно вођење пословних догађаја. У својој публикацији Пачоли је успоставио и објаснио и следећу једнакост: suma debio = suma credero (укупно дугује = укупно потражује). Ово његово дело има укупно 36 поглавља од којих чак 16 говори о рачуноводству односно књиговодству. Његов систем се састоји од три дела на којима се заснива данашња књиговодствена евиденција: бележница (помоћна евиденција), која је служила за праћење и бележење свих трансакција које су се догођале; главна књига, рачуноводствена књига за трговца и дневник, који је био двостран и где је десна страна била дуговна, а лева потражна. Преосталих 20 поглавља се односи на разне друге трансакције као што су улагања, потраживања, размене, разне врсте трошкова, као и отварање, затварање и билансирање књига. Једина стварна разлика измађу Пачиолијевог двојног књиговодства и данашњег произилази из чињенице да данас постоји потреба за евидентирањем већег броја пословних трансакција.

Италијански метод двојног књиговодства се, захваљујући Пачиолијевим преводима својих радова на многе језике, веома брзо ширио Европом. Наравно, временом су његова дела доживљавала промене у смислу да су била унапређивана, и да су морала бити прилагођавана текућим потребама многобројних корисника.

Друга личност, такође из XV века, а која се сматра веома заслужном за развој књиговодства је Бенко Котрулић. Он је био

25


Дубровчанин, но, како је радио у Напуљу и временом постао један од најпознатијих трговаца Средоземља, Италијани га узимају за свог аутора. Он је 1457. године написао дело „О трговини и савршеном трговцу“. Међутим, књига је штампана тек 1573. године у Венцији. Ово дело садржи следеће:

- поглавља о трговцима Средоземља, дајући њихове описе, методе трговања, понашања трговаца као и књиге које су користили;

- није толико говорио о двојном књиговодству; - говори о ажурности и уредности; - наводи елементе развоја рачуноводства.- углавном, сва дела која су настајала у овом периоду нису

искључиво говорила о књиговодству, већ свако од њих има поглавље које говори о књиговодству.

У XVI веку долази до одређених промена у рачуноводственим техникама. Јављају се нови дневници који су служили за евидентирање специфичних типова пословних промена, што је, опет, довело до увођења специјалних помоћних књига у којима су се бележиле новчане трансакције и одређени типови издатака. Ове евиденције имале су улогу да олакшају рад рачуновођама и остатку књиговодствене евденције јер су се у њима чувале промене ван дневника и главне књиге.

Крајем XVI и у XVII веку долази до развоја финансијских извештаја тзв. биланса.

Током XVII и XVIII века упоредо са развојем привреде развија се и књиговодство а јављају се и нове публикације о књиговодственим евиденцијама у Немачкој, Енглеској, Француској и Холандији.7 За развој књиговодства у том периоду значајно је да се јављају нови организациони облици двојног књиговодства. Поред тога, крајем XVIII века долази до раздвајања индустријског књиговодства од трговачког. Оно се са развојем индустрије, а нарочито у XIX веку све више усавршавало. Тако је крајем XIX века књиговодство постало значајно средство које је служило за контролу и откривање салбости у пословању предузећа. У књиговодству трошкови пословања се прецизно обухватају, уводе се планске цене у књиговодству, с циљем да се резулат раздвоји на два дела: резултат који настаје под утицајем снижења трошкова

7 Књиговодствени лексикон Београд, 1965., стр. 265.26


(физичко смњење трошка) и резултат који настаје под утицајем тржишних колебања (промене цена)

Стварање великих педузећа током XIX и почетком XX века, која поред „централе“ имају издвојене делове тзв. филијале, условило је увођење једнообразног књиговодства, односно такве књиговодствене евиденције која ће и у централи и у својим филијалама истоврсне пословне догађаје обухватати увек истим рачунима-контима. Све ово довело је до олакшане размене књиговодствених нформација и утврђивања стања и пословног резултата на нивоу предузећа. Касније, после Првог светског рата, улогу увођења једнообразног књиговодства све више преузима држава. Она сада прописује и контни план којег се сва предузећа морају придржавати и по њему водити књиговодство.

Овакав развоја рачуноводственог информационог система представља основу генезе економске анализе што у складу са економиком предузећа има одлучујући утицај на обликовање онтолошког дела и теоријске шеме пословне анализе и да промене у економици изазивају и промене у анализи, али да се обе мењају под утицајем промена праксе.

27


2. УЛОГА ПОСЛОВНЕ АНАЛИЗЕ

Кратак осврт открива анализу као посебну науку, издвојену скупину задатака и као позиционирање у организацијској структури.

Ако је промена праксе, односно промена потреба праксе и предузећа узрок свих промена, објашњење промена анализе може се утемељити у променама захтева праксе управљања која остварује теоријске поставке економике. Критичну тачку промене услова управљања предузећем и пословањем означава изједначавање потребног и расположивог времена за реакцију на брзину промена у све комплекснијем окружењу и може се, с ослонцем на P. Drucher8

лоцирати на почетак 70-тих година. Промене су експлициране на различите начине, тј. као промене у нагласцима управљања код Ziegenbeina, као Hinterhuberovi главни управљачки проблеми, или развитак менаџмент инструмената код К.Blejchera.

Посебно занимљив приказ промена изражен је променама предуправљачких величина под којима се подразумева специфични запис циљева предузећа и менаџмента. R.Mann систематизује четири врсте предуправљачких величина: супстанаца, добитак, потенцијали и снаге менаџмента. Свакој врсти предуправљачке величине асоцирани су одговарајући облици средстава или, како их Bleicher назива, инструмената управљања.

Графички приказ схватамо као резултат комбинације аксиоматског и емпиријског приступа. Истраживањем емпиријских података издвојени су и разликовани инструменти које је пракса управљања користила као ефектна помагала за решавање управљачких проблема. Апстраховањем пронађене су заједничке особине појединих скупина инструмената којима су асоцирани типови предуправљачких величина. Асоцирање инструмената или процедура предуправљачким величинама одражава њихову структуралну и функционалну зависност која се остварује у циљевима као садржају предуправљачких величина. Диференцирање предуправљачких величина и њима асоцираних инструмената омогућило је уочавање следа смењивања који се може схватити као развитак предуправљачких величина и инструмената.

8 У раздобљу 70' година завршило се најдуже раздобље континуитета у историји економије... 28


Може се закључити: повезивањем резултата емпиријског и аксиоматског посматрања генерисано је уочавање промена начина реалног деловања и генерисано је уочавање смисла или циљне усмерености тог деловања.

2.1. ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ АНАЛИЗЕ

Принципи анализа треба да обезбеде квалитет анализе од чијих закључака и показатеља се очекује да се успешно употребе у одлучивању о даљој реализацији задатака и о будућем пословању. Основни принципи анализе су следећи:

- интегралност сагледавања и обухватања свих елемената од утицаја;

- реалност података и стања;- могућност провере података и резултата;- јасност у подацима и исказаним резултатима;- сталност анализа;- опрезност у селекцији показатеља и закључивању;- ажурност елемената за анализу;- економичност анализа;- научност анализа;- флексибилност анализа; - компетентност и стручност аналитичара.

Интегралност анализе подразумева комплетно укључивање свих релевантних показатеља у њиховом правом значењу. Само тако се може формирати комплетна и јасна слика. Комплетност је претпоставка реализације циљева анализа. Обим се одређује зависно од задатака и економичности анализа, а често зависи од вештине аналитичара.

Читава анализа треба да се базира на стварном или могућем стању, када је у питању предвиђање, и на истинитим подацима. Када се ради о материјалним средствима онда стварне количине и праве оцене образују исправне вредности. Код реализације програма, реалне су остварене вредности и практично постигнути резултати.

Могућност провере у анализама употребљених показатеља треба да обезбеди већу поузданост у коришћењу информација. До

29


истих постигнутих резултат у извршавању задатака као и у закључцима анализа, би требало да дођу и други релевантни аналитичари (уз незнатна одступања), под истим условима извршавања и уз примену исте методологије.

Подаци треба да јасно презентују исказане резултате у извршавању задатака и у закључцима анализа. И они коришћени за анализе и подаци одабрани да искажу резултате анализа, треба да су јасни и репрезентативни. Истраживање је условљено потребом за информацијама у анализама и од утицаја је на будуће одлуке. У евиденцијама и робном књиговодству, сваки рачун (конто) и група расхода треба да садржи само елементе појмовно истоветне, тј. да припадају истој групи и то целовито да садрже све елементе који им припадају.

Сталност и континуираност анализа подразумева потребу за њиховом применом, нарочито код праћења живота и рада, од планирања задатака, преко њихове реализације, ради што бољег усмеравања, до комплетног извршења, уз утрошак ресурса на најприкладнији начин. Нарочито је важно за анализе истраживачких и сложених задатака који се дуго извршавају, да се ангажују значајни ресурси и планирају односни трошкови.

Опрезност подразумева да у анализама треба користити потврђене и проверене податке. То је нарочито битно код анализа пословања, реализације годишњег плана расхода и утврђивања материјалне одговорности. Закључци на бази непоузданих података могу изазвати велике негативне последице.

Ажурност елемената за анализу се огледа у следећем:- благовремено ажурирање прописаних евиденција;- правовремено обезбеђивање ваљаних информација

менаџменту;- ажурност прикупљених информација, израде докумената

за књиговодство и њихова обрада; и- приоритет у ажурности дати најважнијим подацима од

утицаја на будуће задатке у току реализације.

Економичност анализа треба разликовати од економске анализе и гледати на њу као на задатак који треба економично извршити. Мада нема поузданог мерила, користи од информација треба да су веће од трошкова за њихово прикупљање, евидентирње, обраду и чување. На економичност анализа може се утицати избором метода прикупљања и обраде битних података као и 30


израдом благовремених и употребљивих извештаја. Неекономичне су преобимне и прескупе анализе, уз ангажовање експерата, ако се коришћењем њихових резултата не могу надокнадити ни трошкови анализа. На пример, нееконимично је наручивати од неког инситута Студију утицаја раста цена на годишњи план расхода, јер ће руководству више користити утврђивње недостатка финансијских средстава за текуће расходе.

Флексибилност анализа представља њихову прилагодљивост постављеним циљевима, ангажованим аналитичарима, расположивим подацима и времену. Методе анализе треба да омогуће утврђивање и тумачење величине деловања различитих фактора. То значи да довољно ефикасно обухватају различите услове за извршавање истих функција и задатака.

Компетентност и стручност аналитичара подразумева избор такве екипе аналитичара који добро познају методологију рада на задацима у области која се анализира и примене методе анализе тако да се закључцима њихове анализе изузетено може приговорити (само када је учињен неки пропуст или грешка у закључивању). Оцене постигнутих и/или очекиваних резултата треба да буду дате од стране меродавних лица, према прописаној процедури и критеријумима.

2.2. МЕТОДОЛОШКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ АНАЛИЗЕ

Операционализација претпоставки и правила значи примену различитих и адекватних поступака одређене структуре, односно примену метода. Како се у дуготрајно успешном предузећу, стања и пословни процеси понављају они стварају скупине пословних, управљачких или аналитичких проблема, који су по неким критеријумима слични или сродни. Спознају се или анализирају употребом групе адекватних метода, које су такође сродне. Заједничка обележја свих у групи обједињених метода чини методологију. Овим разматрањима су експлициране две групе метода пословне анализе. Ради тога су и разматране као методе оперативне и методе стратегијске анализе.

Егзистентност пословне анализе изведена је и из њене зависности с менаџментом и праксом пословања предузећа. Констатовано је да се пословна анализа потврђујe само као део

31


кибернетског регулацијског круга у којем функционише као генератор нових информација у циљу усмерених спознаја.

Методологија се уобичајено схвата као онај део логике који проучава примену ваљаних форми мишљења. Методологија је сазнавање претпоставки и правила употребе поступака предметом оријентисаног откривања објекта као реалности.

Правилно је закључити да уважавање законитости дугорочног постојања предузећа и уважавање законитости увећавања вредности и исправно презентује природу комплекса предузећа. Ради тога, законитост временске дуготрајности, законитост увећавања вредности и законитост одржања комплексности су основне претпоставке пословне анализе.

Опште законитости одржања и развоја сваког објекта па и предузећа исказују се као целовити процеси јединствене и карактеристичне опште структуре. Међутим, унутар јединствености целовитог процеса у појединим одсечцима процес одржања и развитка поприма различите форме. За експликацију претпоставки потребно је уважити једно и друго, па се издвојене законитости тако посматрају.

Када се дуготрајност постојања и пословања предузећа посматра у контексту облика или начина функционисања система предузећа тада треба уважити да са становишта временске димензије предузеће има различите форме функционисања тако што:

а) дуготрајно у унутрашњем детерминисаном делу и краткотрајно или оперативно као целина предузеће тежи ка детерминисаном стању и процесима које подржава програмираним управљањем,б) у површинском стохастичном делу стално и дуготрајно или стратегијски као целина предузеће тежи ка стохастичном стању и процесима које подржава адаптивним управљањем.Увећавање вредности као претпоставка пословне

анализе. Ако се законитост нужног увећавања вредности посматра у контексту схватања предузећа као система што је експлицирано описом Р = {С, } тада се, према налазима анализе димензија, та општа претпоставка може дезагрегирати на претпоставке које одражавају:

32


1. законитост односа који се успостављају између предузећа и окружења поводом "Р" што се као економски садржај може експлицирати као ефективност или продуктивност (P),2. законитост односа "Р" с једне стране и {С, } односно композиције (C) или потенцијала за постизање циљева и остваривање резултата (), с друге стране што се као економски садржај експлицира као ефикасност.Комплексност као претпоставка пословне анализе. Једна

и друга размотрена претпоставка експлициране су као својство целине предузећа што подразумева да се дуготрајно увећавање вредности одвија као комплексни али и јединствени процес. Међутим предузеће као јединствена целина или као систем представља комплекс који садржи диверзифициране делове и диферентне циљу усмерене процесе. Структурална и процесуална комплексност или везе међу деловима дефинишу положај делова у њиховим међусобним односима, с једне стране и у реверзибилној оутпут/инпут интеракцији успостављају се као односи узрока и последица, с друге стране.

Ради тога може се рећи и да циљу усмерено деловање и понашање система или дуготрајна производња увећане вредности зависи од особина структуралне и процесуалне комплексности. Опште својство, које генеришу структурална и процесуална комплексност, означава се као способност за живот. Она уопштено речено, подразумева способност прилагођавања променљивим условима које генеришу промене у окружењу или способност мењања окружења у складу са својим потребама. Другим речима способност за живот подразумева способност реактивног деловања на утицаје окружења и способност проактивног деловања на окружење. При томе треба уочити да се способност за живот или способност прилагођавања:

1. као реактивно деловање предузећа заснива на:а) способности самоконструкције композиције и

одржавања постојеће властите композиције;б) учвршћивању компонентног састава и постојећих

веза и способности стабилизације постојећег начина функционисања предузећа;

в) учвршћивању постојећих функционалних интеракција;

33


г) способности самосталног успостављања и одржања структурне комплексности и стабилизацији процесне комплексности предузећа;

д) способности самодеструкције и мењања постојеће властите композиције изменом компонентног састава и веза и способности измене постојећег начина функционисања;

ђ) лабилизацијом постојећих и актуелизацијом нових облика функционалних интеракција;

е) способности промене структурне и процесне комплексности предузећа.2. као проактивно деловање предузећа заснива на:

а) способности конструкције и одржања композиције и процеса у окружењу;

б) способности успостављања и одржања структурне комплексности окружења и стабилизацији његове процесне комплексности;

в) способности деструкције и мењања постојеће композиције окружења и способности дестабилизације начина функционисања;

г) на способности промене структурне и процесне комплексности окружења.У системском начину мишљења законитости треба

посматрати систематично и системски. Систематичност подразумева уочавање претпоставки које су условљене сваком поједином законитости. Системско посматрање настоји уочити претпоставку која произлази из међузависног и истовременог деловања свих законитости. Појединачне претпоставке су поједностављене. Посматрањем целине и међузависности законитости може се закључити да је прилагодљивост предузећа општа особина предузећа па пословна анализа полази од претпоставке прилагодљивости предузећа, јер се у дугорочном процесу одржавања и развоја показују разлике тако што предузеће:

а) мења начин пословања и облике управљања,б) успешност постиже мењањем претежне оријентације на ефективност или ефикасност, в) у променљивим условима пословања способност за живот постиже тако, што комплексност предузећа и окружења усклађује реаговањем на промене окружења или утицањем на промене окружења.

34


2.3. ОПШТА ПРАВИЛА ПОСЛОВНЕ АНАЛИЗЕ

Методолошким правилима се наглашава употреба правила и метода и њихова зависност од теорије, јер се како је познато, свака теорија може претворити у методу. Претварање теорије у методу постиже се тако да се теоријске поставке, категорије и принципи трансформишу у норме9. Те норме:

1. дефинишу нормативне величине као размере и садржаје у којима се методе примењују и које одражавају садржај категорија,2. дефинишу нормативна правила примене нормативних величина, или складно законитостима односа међу категоријама, дефинишу правила примене метода.Свака појединачна методологија изводи своје претпоставке и

своја правила из претпоставки и правила опште методологије, али их прилагођава у складу објекта и основних законитости по којима тај објекат егзистира и развија се. Такво прилагођавање нужно је и за пословну анализу. Ради тога, задатак дефинисања величина и правила подразумева неколико фаза и то:

1. изучавање основних процеса у којима се одражавају димензије времена, увећавања вредности и одрживе комплексности,2. одабирање категорија и припадајућих нормативних величина које одражавају законитости процеса или које описују међузависности величина, 3. експлицирање правила која одражавају принципе међузависности и тако условљавају поступке и методе примене величина.

9 Норма означава - правило, тачан пропис, упуство, образац, одређена мера, размер нечега, начело рада, прописани облик итд.

35


36


Д Р У Г И Д Е О

Методе економске анализе

37


1. ОПШТЕ ПРЕТПОСТАВКЕ МЕТОДОЛОГИЈЕ АНАЛИЗЕ

Морфолошко порекло речи "метода" налазимо у грчком језику, што у преводу значи пут ка нечему. Метода је то смишљени, плански поступак одређене структуре за постизање неког циља на практичном или теоријском подручју. У филозофском значењу, метода као средство сазнања је начин репродуковања изучаваног објекта у мишљењу, односно мисаоног одражавања.

Овако схватање методе указује на њену тесну повезаност с циљем, с једне стране и повезаност с објектом истраживања, с друге стране. Циљ је спознаја изабраних битних особина објекта, који је део реалности са свим својим особинама. Изабране битне особине објекта одражавају аспект посматрања и изучавања објекта и оне се схватају као предмет посматрања и изучавања неке теорије или неког деловања у пракси. Другим речима, објект се спознаје сагласно изабраном аспекту, односно предмету или циљу. Међутим, предмет као целина повезаних особина подразумева целовиту менталну слику, одраз у мишљењу. Таква слика има улогу претходне представе, претпоставка је разумевања остварених информација и она је полазиште употребе метода. Методологија каже, да за потребе спознавања, нормативне величине и правила експлицирају целовиту менталну слику па се њима експлицирају полазишта употребе метода.

Могуће је непосредно или посредно уочавање чињеница које носе сигнале о структури предузећа и пословним процесима. Посредно уочавање подразумева проучавање обрађених података, извештаја или информација. Претпоставља се постојање обрађених података, извештаја и информација и они су извор сазнања о карактеристичним чињеницама. Једноставно речено, то је основа за обликовање подлога за анализу. Како је то чешћи облик очито је да подлоге имају однос метода и објекта.

Када се у наведеној релацији ознака предмет или становиште изучавања и теоријског објашњења објекта замени ознаком методологија, и ако се у релацију унесе подлога као медијатор односа метода и објекта, тада се поменута релација може записати:

МЕТОДОЛОГИЈА МЕТОДА ПОДЛОГА ОБЈЕКТ

38


Наведене компоненте описују суштину сваке методе. Оне су полазиште разумевања, па сваку методу треба посматрати и користити тако да се одреди и/или унапред познаје.

а) Циљ истраживања, који јасно одређује коју жељену особину објекта или предузећа треба истражити.б) Хипотезе истраживања које произилазе из законитости, односно правилности састава нормативних величина.в) Извори почетних података за обликовање подлоге анализе.г) Диференција мерених и мерних нормативних величина по форми и садржају.д) Поступак методе или начин рада са нормативним величинама који одражава облик, смер и снагу зависности у процесу повезаних величина, односно интерних и/или екстерних фактора.ђ) Значење резултата који је добијен применом методе и који произилази из степена сагласности резултата и претпостављене правилности састава или односа нормативних величина.Из целине и међузависности компоненти настају општа и

нужна својства метода, која се могу, складно потребама анализе као потпоре менаџменту објаснити. Тако

- систематичност захтева конзистентност с циљем истраживања, односно са структуром проблема, који се истражује и решава. Систематичност се подразумева како у фази обликовања подлоге, тако и у поступности истраживања. Систематичност треба осигурати складношћу сваке фазе поступка са ситуацијом или структуром проблема који се истражује. Она је нарочито релевантна, јер се тако "осигурава оквир којим менаџер може развити своје способности за решавање већине уобичајених и циљу усмерених деловања".

- Аналитичност се исказује у двоструком смислу. С једне стране, аналиличност захтева систематичан рад са квантитативно исказивим величинама, тако да се за процедуре и величине осигура примењивост на сваки аспект посматране ситуације, тако да омогућавају постизање циља истраживања. С друге стране, аналитичност захтева да се ситуација или проблем идентификује као комплексна целина која се затим раствара на кључне елементе. За аналитичара и менаџера "такав процес идентификације и рашчлањивања логичне целине, која је презентованана мноштвом

39


података и који могу бити презентовани у конфузном облику, омогућава разумевање, припрему и прецизирање начина доношења адекватне одлуке".

- Кванлитативност подразумева да све што се догодило или развој будућих кретања, исказује се и мери у количинским или финансијским исказима. Већина управљачких одлука укључује финансијски аспект, па се ради оцене односа резултата и буџета, односно циљева, захтева извештавање у монетарним исказима о резултатима, унапређењима, плановима и контроли. Статистичке и математичке методе користе се за анализу података, вредновање алтернативних смерова акција и за индицирање оптималне одлуке, односно оне одлуке која уважавајући сваки лимитирајући фактор или ограничење које долази из недостатка ресурса, производи најбољи резултат за организацију. Математички модели су креирани као симплифицирано представљање реалног света. Они укупне особине ситуације сажимају на само оне које су релевантне за проблем који се изучава. Такви модели и симулације пословних ситуација, помажу менаџерима да оперишу са несигурностима. Прави или оптимални избор је ретко јасан, па квантификација и употреба квантитативних техника усмеравају пажњу на то што је вероватно најбољи смер акције међу расположивим конкурентним алтернативама.

- Објективност подразумева да код оријентације на чињенице и систематску анализу тих чињеница, уз квантификовање кад год је то могуће, коректна примена метода треба помоћи објективности аналитичара и менаџмента. Познато је, да методе које се користе за истраживање тржишта, прогнозирање или вредновање рада користе у неком степену и субјективне елементе. Међутим, субјективност ће се примењивати унутар тих задатака, а аналитички оквир треба да омогући, и уз такве технике у овом подручјима, да сваки елемент субјективности у заснивању и процесу одлучивања на крају буде усмерен и подвргнут ригорозној анализи, која је карактеристична за сваку прикладну аналитичку методу.

- Корисност подразумева, у складу са наведеним својствима метода, да су оне као инструменти генерисања усмерене ка циљу истраживања, истовремено средства која помажу и омогућавају управљање односно менаџерску делатност. Њихова главна снага лежи у њиховој систематичној, аналитичној и у многим случајевима, квантитивној заснованости. Оне оперишу као средство континуираног циклуса прикупљања и анализирања стварних 40


података, формулисања проблема, избора циљева, идентификовања алтернативних смерова акција, изградње нових модела, поређења трошкова са резултатима и користима и сагледавању резултата с гледишта потребних корективних мера или унапређења. Њихова вредност у свим овим случајевима је незаменљива.

Међутим, потребна је опрезност. Методе су добре само толико колико су стручни људи који их користе. То се односи пре свега на аналитичаре. Квантификација је корисна, али ако је заснована на сумњивим претпоставкама она се може поистоветити са тешким грађевинама које су изграђене на песку и које се руше ако се песак покрене и не може поднети њихову тежину. Познавање претпоставки дефинише границе корисности метода и то је један потенцијални извор ограничења корисности. Међутим, постоји и друге методе које се користе за на пример, процену улагања и анализу ризика, које стављају извршиоце у бољи положај, ако је могуће одредити где треба ићи, али процена је врло захтевна.

Овим је створена претпоставка за основну поделу или за почетну систематизацију метода економске анализе. Почетна систематизација уважава, временски условљену дихотомију у исказивању особина. У томе контексту методе пословне анализе могу се поделити у две велике групе и то:

1. методе оперативне анализе,2. методе стратегијске анализе.

Овакво диференцирање подразумева да унутар сваке групе компоненте које описују методе стварају хомогене целине, које с једне стране дефинишу методе и које, с друге стране одражавају битне особине предузећа у адекватном временском посматрању. Хомогеност компоненти појединих група метода даје им неко заједничко обележје и тако ствара методологију оперативне, односно стратегијске анализе.

41


2. МЕТОДЕ ОПЕРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ

Оперативна анализа претпоставља детерминисани облик структурних и процесних условљености, па у складу са тиме применом адекватних метода ствара претпоставке за планирање и остваривање примерене ефикасности. Тиме је објашњена компонента циља и метода оперативне анализе.

Није довољно познавати само методе, већ треба указати и на начин провере закључака, и на извесне појаве које би могле довести до стварања погрешних закључака. У томе контексту методе се разматрају следећим редом: 1. метода упоређивања унутар које се разматра временско упоређивање, појединачно упоређивање, упоређивање између предузећа, територијално упоређивање, интерно упоређивање, метода рашчлањивања унутар које се разматра рашчлањивање по времену, по предмету и по простору, метода изолације, метода корелације итд.Ове методе се могу разврстати на:

1. метода рашчлањивања, 2. метода изолације, 3. метода упоређивања, 4. метода корелације.Код појединих метода учињене су поделе, а затим се поред

метода разматрају средства економске анализе и то апсолутни, релативни, односни, индексни итд. бројеви, и технике економске анализе, где су уврштена питања прикупљања, статистичке обраде и графичког приказивања података односно резултата економске анализе.

Поједини аутори разликују три групе метода економске анализе:

1. Према до сада утврђеном анализа се манифестује у две основне методе: у рашчлањивању, да би се установио квалитативни састав или структура сложене аналитичке материје и у упоређивању квантитативних односа да би се видела развојна тенденција.

2. Другу групу чине специјалне методе анализе које аутор према Schmaltzu дели на: методе односних вредности, методе индексних бројева и методе стандардизације.

42


3. Трећу групу чине остале методе као што су: метода изучавања, метода изолације и метода корелације.

Упоређивањем ставова о систематизацији уочавају се разлике чије узроке је тешко утврдити, али је разлике добро уочити. Полазећи од тога да појединачна схватања и систематизације имају нешто заједничко, општеприхваћено и понешто специфично потребно је упознати и утврдити разлоге таквог општег прихватања. Такође је корисно уочити и специфичности, поводе и разлоге тих специфичности. Једноставно речено, отвара се питање и потреба проналажења критеријума систематизације. Тако већина аутора уважава поделе на две или више група метода, и то група основних метода и поред њих групе помоћних или специјалних метода. Методе рашчлањивања и методе упоређивања сви аутори сврставају у основне методе, а известан број аутора као основне методе узимају методе изолације и методе корелације. Један аутор међу основне методе сврстава и методу уопштавања за коју други казују да је заједничка метода свих или готово свих наука. Неке методе које су код других аутора сврстане у групу осталих метода један аутор разматра као облике основних метода: упоређивања и рашчлањивања, а један аутор експлицитно назначује методске принципе за које наглашава да су дијалектичко-системски.

Циљ систематизације метода је таква прегледност која претпоставља смишљену свеобухватност, али и могућност допуне. Систематизација мора садржајно одговарати реверзибилном ланцу зависности: методологија - метода - подлога - објект што значи да се матодама анализе морају испитати битне особине анализираног објекта. Што подразумева да битне особине предузећа одређују примењивану методу анализе.

Уважавајући системску и економску природу за предузеће, као објект пословне анализе, може се рећи да је то сложена појава, систем који чине многобројне, разноврсне и на различите начине повезане компоненте или елементи који су међусобно у односима реверзибилне или иреверзибилне зависности. И не само да су компоненте и елементи предузећа међусобно у односима повезаности и зависности, него је и предузеће као целина или путем неких својих делова у таквим односима с другим предузећима или с укупном привредом односно друштвом.

Према томе, по критеријуму значајности особина предузећа основне методе анализе деле се на:

1. методе рашчлањивања, 43


2. методе упоређивања, 3. методе изолације и 4. методе корелације.Прихвати ли се овакво груписање, односно утврђивање

основних метода оперативне анализе, што је новост само по експликацији критерија груписања, остаје да се објасни питање какав је положај осталих анализом примењиваних метода?

Остале методе оперативне анализе сачињавају разноврсне методе од којих смо ми издвојили најзначајније и то: математичко-статистичке методе, метода одступања, метода стандардизације и метода релативних бројева. У методу релативних бројева спадају: процентни бројеви (бројеви структура), просечне вредности, индексни бројеви, ланчани и базични индекси и просечне стопе раста и групни индекси. Метода комплексног оцењивања ефикасности у коју спадају: метода оцене односа вредности и метода тачке-еталон (метода Шеремет) и графичке методе.

Математичко-статистичке методе су полазне методе о испитивању законитости рада предузећа. Прво треба добити статистичку слику предузећа, а након тога се из ње добијају просеци, проценти и индекси итд.

На крају овог прегледа метода треба констатовати да се ове методе уобичајено појављују под заједничким називима остале, помоћне или специјалне методе. Не улазећи у диференцијацију термина исказује се склоност за најопштији назив: остале методе. Међутим, важније је питање односа ових метода према основним-методама; њихов карактер и однос одређен је сврхом. Треба нагласити да се овим методама само интензивније истражују исте, претходно споменуте, особине предузећа, што значи да су у основи, а то треба схватити као методолошки запис, ове методе само неки од специфичних облика неке основне методе.

2.1. БИТНЕ ОСОБИНЕ ОСНОВНИХ МЕТОДА ОПЕРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ

Методологија пословне анализе и битних компоненти сваке методе створа подлогу за уочавање и систематичну експликацију особина појединих метода.

44


2.1.1. МЕТОДА РАШЧЛАЊИВАЊА

Рашчлањивање подразумева процес мисаоног или практичног разлагања целине на њене саставне елементе. Природни циљ је сагледавање, али и у томе процесу сагледавања треба водити рачуна да се подразумева сагледавање делова који су елементи неке целине, а не као издвојени, засебни елемената.

Та њихова повезаност, синтеза целине потребна је као услов објективног анализирања методом рашчлањивања. У противном, могуће је преображавање у метафизичко анализирање, што представља анализу одвојених, изолованих и статичких елемената односно појава. Понекад анализа рашчлањивањем упућује на квалитативну страну појаве, па се каже да се рашчлањивањем упознаје њен квалитативни састав. Јединство и узајамност квалитета и квантитета сваке појаве захтева, да се сложене појаве адекватно упознају. Потребно је сазнати састав, од чега или од којих елемената је нека појава састављена, али је такође потребно утврдити и квантитативну страну елемената, потребно је упознати структуру као такође релевантан чинилац квалитета укупне, целовите појаве. Две истородне појаве могу бити састављене од истих елемената, па имају исти састав, али су удели њихових елемената различити, различита им је структура, па су због тога као целина квалитативно различите. Наравно могуће су и другачије комбинације, али ова се користи да се покаже да се методом рашчлањивања сложена појава рашчлањује на саставне елементе као делове, да би се анализирао квалитативни састав и да би се упознала структура као израз квантитативних односа међу саставним деловима. При томе потребно је нагласити да јединство састава и структуре одређује квалитативне карактеристике појаве као целине.

Утврђивањем квалитативног састава и квантитативних односа треба уважити да сваку сложену појаву чине појединачни елементи или компоненте које могу бити обједињене у веће јединице или скупове. Сами скупови имају састав и структуру, али се могу схватати и посматрати као јединствене или елементарне целине. Због тога, зависно од намере и циља који се анализом жели постићи, рашчлањивање може бити више или мање детаљно; разоткривање више или мање елементарних појава. Оно је условљено поводом и намером или циљем анализе. Циљ методе рашчлањивања условљава интензитет. Дакле, циљ методе рашчлањивања је, са унапред одређеним интензитетом, упознати

45


квалитативни састав и квантитативне односе делова или структуру која одређује способност за деловање или је последица деловања.

Кад се рашчлањују економске појаве, тада се увек обавља процес мисаоног, а не практичног рашчлањивања. Рашчлањује се, речима и бројкама исказани опис појаве, а не сама појава. Због тога треба уважавати да рачлањивање на основу знања економске теорије омогућава истраживање и да се поред знања економске теорије мисао креће у неким правилним релацијама од сложеног ка једноставном, од случајног ка потребном, од различитости форми ка њиховој сличности и јединству. Рашчлањивањем сложености као опште претпоставке може закључити да прва претпоставка методе рашчлањивања јесте објективна законитост одржања и развитка сложености појаве и познавање те законитости. Када се разматра рашчлањивање економских појава тада треба уважити да се оне увек остварују у процесу и на основи праксе процеса глобалне производње. Због тога је рашчлањивање условљено том праксом. То се показује важним посебно у поступку одвајања битног од небитног, у конципирању и одређивању карактеристичних етапа развоја, и у уочавању међусобно условљених и противречних тенденција, односно диспропорција у развоју. Ради тога је пракса управљања битан фактор, из чега произилази да захтеви појединих корисника су друга битна претпоставка методе рашчлањивања.

Рашчлањивање као основна метода повезана је са комплексношћу предузећа као целине, и појединих компоненти и процеса као делова целине предузећа. Међутим, појединачне појаве и процеси па и предузеће у целини имају садржај који су скуп различитих обележја. Они се као појединачни аспекти показују у различитим формама и као целина исказују се као посебна форма. Каже се да предузеће у целини и поједине у њему садржане појаве имају различита обележја. Када се каже да се методом рашчлањивања испитује састав, структура и тенденције промена тада се под тим подразумева рашчлањивање по различитим обележјима скупа. Уобичајено се спомиње:

- предметни или садржајни, - просторни и - временски аспект сложености.

Предметна сложеност представља разноврсност и различитост саставних елемената целине односно скупа. Истраживање квалитативног састава и структуре као квантитативних односа међу елементима остварује се 46


рашчлањивањем са различитих аспеката или према различитим обележјима. За пример предметне сложености користе се укупни трошкови предузећа. Укупни трошкови могу се рашчланити на природне врсте, односно на трошкове сировина, материјала, туђих производних и непроизводних услуга, трошкове енергије, трошкове одржавања средстава, амортизације и сл., односно могуће је упознати их са становишта елемената који се троше, утрошака. Али, исте те укупне трошкове могуће је исказати као фиксне и као варијабилне, затим као трошкове производње, снабдевања, продаје, организовања и управљања или их је могуће приказати као трошкове појединих производа, производних целина, као трошкове делова производа и функција производа односно делова те, према најновијем, као трошкове појединих процеса или фаза процеса. Тако је, на примеру трошкова, показано да сложена економска појава може имати различите аспекте сложености и да може бити различито рашчлањена. У складу са појединим аспектом посматрања истог садржаја рашчлањивањем ће бити обликоване целине различитог обухвата и значења. Рашчлањивањем по различитим обележјима формирају се мерне или мерене величине различитог садржаја и значења.

Пословање предузећа одвија су у неком ширем или ужем простору, па ради тога и економске појаве, као резултат или претпоставка имају својство просторне сложености. За потпуније сагледавање треба их рашчлањивати према месту настанка. Продају можемо рашчланити као продају у земљи или у иностранству, а унутар тих група могуће је и даље рашчлањивање по земљама, регијама, насељима и сл. Поред географског у ову групу рашчлањивања могуће је уврстити и рашчлањивање са становишта другачије схваћеног простора. Рашчлањивање је могуће и са становишта појединих производа, производних група, стратешких пословних јединица или према организацијским облицима продаје (малопродаја, велепродаја и туђа продајна мрежа и сл.) са просторним обухватом.

Економски процеси и појаве, који настају у пословању предузећа су различити. У складу са тим релевантно је упознати, какве су карактеристке појаве у појединим етапама или временским раздобљима. Уз правилно одређене временске јединице могуће је открити сезонску независност појаве, па је на тај начин могуће открити смер или тенденцију промена. И овде се може констатовати

47


да се рашчлањивањем обликују мерене и мерне величине различитог садржаја и значења.

Циљ методе рашчлањивања је долажење до података о ефикасности као способности и последицама пословног деловања. Претпоставке методе произилазе из теоријског познавања законитости или правилности структурне и процесне сложености, а долажење до закључака се остварује појединачним и комбинованим облицима рашчлањивања у којима се користе различите подлоге, обликују различите мерне и мерене величине.

2.1.2. МЕТОДА УПОРЕЂИВАЊА

Метода упоређивања представља основну методу на оперативном нивоу чији је циљ сагледавање промена које су настале као резултат развоја односно као резултат рада и пословања једног пословног субјекта. Пословање предузећа представља један динамичан процес у коме долази до сталних промена. Овакве промене настају упоредно са променама или развојем других предузећа. Људски фактор је иницијатор и носилац рада и пословања, па је и мењање последица деловања људи. Са становишта управљања развојем, односно са становишта стварања услова за свесно мењање, треба сазнати какве су промене настале или би требале настати. При томе није важно само то, да се сазнају промене које су настале у предузећу у односу на претходно раздобље, односно у односу на претходну етапу њеног развоја, већ је значајно сазнати како су се те промене одразиле на однос са другим предузећима. Дакле, управљање развојем захтева, да се сазнају промене у односу на претходни период и да се сазнају промене положаја предузећа у окружењу, односно промене у односу на друга предузећа.

Промене које су резултат рада и пословања показују се као квантитативне или квалитативне разлике карактеристика. Кад се разматра правилност примене методе упоређивања, тада је битно поћи од две претпоставке и то:

а) да постоје најмање две појаве и б) да су те појаве истородне.

Први критеријум је најчешће у потпуности јасан, јер захтева да приликом анализе постоје најмање две појаве које ће се упоређивати. Друга претпоставка подразумева да истородност значи

48


оправданост упоређивања појава које су једнаке у већини својих карактеристика и које се разликују у многим, али ипак у квалитативном и квантитативном погледу, непретежном делу својих особина. У том контексту истородност је претпоставка упоредивости, а кад се разматра упоредивост предузећа треба назначити да она зависи од различитих фактора који отежавају и онемогућавају упоређивање. Ти фактори могли би се груписати, и по значају распоредити на:

а) специфичности производног програма,б) специфичности предузећа,в) карактеристика подлоге за упоређивање.

Ови фактори условљавају степен упоредивости, што значи да подударност у карактеристикама олакшава упоређивање или повећава упоредивост. Обратно, разлике отежавају или чак онемогућавају упоређивање. Њихов редослед је такав да указује на значај и могућност отклањања. Највећи утицај на упоредивост има врста производа или производни програм, а најмањи утицај имају особине основе за упоређивање. Ово последње најлакше је отклонити иако их не треба потценити и не смеју се занемарити. Уједно ова последња група фактора - може се означити факторима формалне сметње, док су претходне две већег значаја и представљају сметње које произилазе из суштине.

Прва претпоставка истородности, па према томе и упоредивости или неупоредивости, последица је особина производног програма или врста производа који се производе у појединим предузећима. Са становишта упоредивости производног програма, предузећа је могуће разврстати у четири групе:

1. предузећа која производе једнаке производе,2. предузећа која производе сличне производе,3. предузећа која производе деломично једнаке или

делимично сличне производе и4. предузећа која производе различите производе.

Свака од наведених група састоји се од четири подгрупе: (а) сродне по обиму и по типу производње, (б) различите по обиму, сродне по типу производње, (в) различите по типу производње, сродне по обиму, (г) различите по обиму и типу производње. Наравно да је упоредивост највећа код предузећа из прве групе и прве (а) подгрупе. Кад би се упоређивала таква предузећа, компарација би могла бити и детаљна и комплексна, односно могла би обухватити све релевантне аспекте. Унутар ове групе и остале

49


подгрупе (б, в, г) садрже предузећа међу којима је могуће релативно лако упоређивање. За ово упоређивање потребно је издвојити карактеристике које су резултат неупоредивости. Јачање специјализације и развој у правцу различитих технологија утичу тако да се стално смањује број предузећа која би могла оформити прву групу, па треба истакнути да две појаве по правилу никада нису потпуно исте, нису потпуно једнаке. Због тога је све чешће поређење предузећа која производе сличне производе. У машиноградњи производи нису једнаки, али могу бити слични по конструкцији па се код таквих производа сусрећу унифицирани делови, што олакшава анализу и омогућава одређену детаљизацију у упоређивању.

Следећа група предузећа има мању могућност упоређивања, aли и тада постоје неке могућности упоређивања. Због тога што се често сматра, да упоређивање предузећа са различитим производним програмима није оправдано. Овде постоји могућност парцијалног, у основи тематског упоређивања.

Код предузећа која производе делимично једнаке или делимично сличне производе, могуће је упоређивати искоришћење радног времена, искоришћеност производних површина, трошкове појединих врста производа, дане везивања појединих облика обртних средстава, квалитет производа и сл.

Код предузећа из четврте групе упоредивост се смањује и према истом извору, такође се оријентише на тематска упоређивања као на пример: акумулативност и репродуктивна способност, добитак и чисти добитак по раднику, искоришћеност опреме, коришћење радног времена. У овом случају не треба занемарити ни могућност упоређивања предузећа која не припадају истој грани.

Степен сличности производног програма је веома битан фактор, који условљава коришћење методе упоређивања односно упоредивост. Ширина и прецизност анализе помоћу методе упоређивања расте, а потребно време се смањује са повећањем степена сличности производног програма.

Код предузећа, која су слична по производном програму, постоје неке разлике које ограничавају односно отежавају упоређивање. То је друга група фактора, која произилази из специфичности предузећа. Специфичности предузећа су фактори материјалне сметње. У ову групу могуће је уврстити: локацију предузећа, степен запослености, величину, методе производње, ниво техничке опремљености, однос удела туђих (полу)производа и 50


властитих учинака и сл. Степен запослености или степен искоришћења капацитета такође изазива сматње у анализи упоређивања. То је због карактеристика трошкова, односно због тога што уз непотпуну запосленост фиксни трошкови остају исти, али се повећава њихово учешће по јединици производа односно њихов релативни значај је већи. Уз услов једнаких продајних цена разлика између трошкова и прихода ће поред осталог и бити под утицајем степена искоришћења капацитета. Без елиминисања, односно без уважавања утицаја овог фактора, упоређивањем је могуће установити разлике у резултатима. Илуструјмо ово примером:

Треба упоредити предузећа "А" и "Б" за које су познати следећи подаци:

Редни број

Опис Предузеће "А" Предузеће "Б"

1. Укупан приход 1.000 1.200

2.Укупни трошкови 700 700Фиксни трошкови 400 250Варијабилни трошкови 300 450

3. Добит 300 500

Упоређивањем се уочава значајна разлика у висини остварене добити, види се да су укупни трошкови једнаки што доводи до закључка да предузеће “Б” боље послује. У овом случају је занемарен утицај различитог коришћења капацитета и да је једино сигурна и тачна предност предузећа "Б", што у одређеним условима остварује за 200 новчаних јединица већу добит.

Уважавање различитог степена коришћења капацитета претпоставља елиминисање тог утицаја. Помоћу коефицијента изравнавања, или коефицијента повећања коришћења капацитета, коригују се приходи односно трошкови. Коефицијент изравнавања израчунава се као проценат или однос неког другог степена коришћења капацитета и стварног степена коришћења.

У овом примеру претпостављено је 60% коришћења за предузеће "А" и 80% коришћења за предузеће "Б", а упоређивање се врши на нивоу 100% искоришћења капацитета. Коефицијент изравнавања (ki) биће:

51


из чега следи да је уз 100% искоришћења могуће остварити:

Редни број

Опис Предузеће "А" Предузеће "Б"

1. Укупан приход (1.000x1,67) =1.670 (1.200 x 1,25) =1.500

2.Укупни трошкови 901 812Фиксни трошкови 400 250Варијабилни трошкови (300 x 1,67)=501 (450 x 1,25)=562

3. Добит 769 688

Упоређивање коригованих података наводи на другачију оцену предузећа. Полазећи од коефицијената реагибилности појединих врста трошкова и прихода могуће развити и прецизније израчунавање. Потребно је да се унутар варијабилних трошкова поједине врсте трошкова раздвоје и да се у обрачун унесу коефицијенти изравнавања на основу коефицијената реверзибилности чија је вредност 0<кр<1. Величина предузећа такође изазива различите структурне промене у трошковима и резултатима, па се и то може сматрати неким фактором сметње у анализи упоређивања. У економици предузећа уочено је и познато, да и велике и мале привредне јединице имају неке специфичне предности. Чини се да би све те предности могли свести на већу еластичност код малих и већу стабилност, односно већу способност опстанка, код великих привредних јединица. Са становишта упоређивања посматрано у структури трошкова, односно расхода код великих предузећа ће се појавити неки трошкови којих код малих предузећа неће бити. Специфични трошкови такве врсте су трошкови истраживања и развоја, који код великих производних организација чине значајне износе. Због таквих разлика упоређивање укупних, односно нерашчлањених трошкова у апсолутном или релативном износу може заварати.

Методе производње као облици организације производње условљавају и облике организације рада и пословања те узрокују и различите карактеристике резултата рада и пословања. Масовна, серијска и појединачна производња условљавају различиту структуру трошкова и друге разлике међу производима, резултатима

52


рада и пословања. Поред великог обима производа код масовне производње јављају се и друге специфичности. Производни процес се рашчлањава на поједине операције, што омогућава специјализацију опреме и алата, увођење аутоматизованих производних линија, смањење потребног времена израде и сл. Све се то одражава и на трошкове. Постижу се релативно ниски трошкови производње. Међутим, такав начин производње изазива у исто време повећање неких трошкова. Производи се по правилу за непознатог купца, па због тога таква предузећа имају развијену продајну службу са складишним простором, транспортним средствима. Све то условљава и релативно високе трошкове управе и продаје. Насупрот томе појединачна производња се одликује релативно високим производним трошковима који настају због појединачне припреме и организације производње, због тога што нема могућности за уску специјализацију опреме, алата или радника и сл. Али, ова се производња организује и обавља по правилу за познатог купца, па су и трошкови управе и продаје релативно мањи.

Ниво техничке опремљености као фактор који отежава упоређивања индиректно је споменут у разматрању величине предузећа. Тамо је споменуто, да велике организације издвајају значајна средства за истраживања, модернизацију и развој и остварују већу продуктивност рада. Код таквих организација карактеристично је да у саставу основних средстава имају значајно учешће техничких средстава, опреме, а унутар опреме карактеристично је релативно већи удео савремених или технички прогресивних облика опреме као што су аутоматизоване и роботизоване линије, и сл. Уз правилно коришћење капацитета јавља се већа продуктивност коју обично прати и повећана економичност. Због свега тога јављају се тешкоће у упоређивању резултата рада и пословања два или више предузећа која се налазе на различитом техничком нивоу.

Последњи од споменутих фактора који отежавају упоређивање представља различито учешће учинака односно туђих делова, полупроизвода или склопова који се уграђују у сопствени производ. Повећано коришћење туђих полупроизвода убрзава производњу односно скраћује време производње и омогућава остваривање већег обима реализације. Насупрот томе такво повећано коришћење туђих производа изазива промене у структури вредности производа. Повећава се удео трошкова, а смањује удео добити. Дода ли се томе, да је у одлуци о томе да ли нешто набавити

53


или самостално произвести садржано питање и о томе шта је јефтиније, уочи ће се сложеност проблема. Уз одговарајуће комбинације могуће је остварити повећано учешће трошкова ове врсте, али је истовремено могуће остварити и повећану добит. Када се упоређују резултати различитих предузећа или истог предузећа у различитим периодима пословања, аналитичар не сме занемарити овакве утицаје. Повећана добит, која је остварена уграђивањем туђих полупроизвода, не треба приписати повећању продуктивности рада, као узроку.

Основа за анализу представља трећу групу фактора који ометају упоређивање. Анализа се служи подацима, који се прикупљају на различите начине. Један део података прикупља се директно за потребе анализе помоћу посебно припремљене евиденције. Овакви извори имају више или мање споредан карактер. Други извор неуједначености јавља се ради прилагођавања потребама и специфичностима појединих предузећа. То се јавља нарочито у подручју оперативних евиденција у којима су садржани подаци исказани у натуралним величинама. Неусклађеност садржаја се не односи само на ову врсту евиденција и података. Она се јавља и код прописаних образаца, односно евиденција исказане у новчаним вредностима. Услед промене рачуноводствених политика, којима се утиче на висину исказаног резултата и поред општег прихватања међународних рачуноводственим стандарда упоредбу предузећа из различитих земаља или регија отежавају специфичности интерпретације и примене тих стандарда. Приликом упоређивања аналитичар мора уважити и факторе формалних сметњи који произилазе из неуједначености структуре, а тиме и садржаја подлога за анализу. Тиме се постиже њихова садржајна уједначеност и упоредивост мерених и мерних величина.Према циљу као критеријуму треба разликовати следеће облике упоређивања: 1. самоупоређивање и то:

а) временско које обухвата (аа) дневно, (аб) недељно или декадно, (ав) годишње и (аг) вишегодишње, б) нормативно које обухвата: (ба) планирано (нормирано, стандардно) према оствареном претходном периоду, (бб) остварено у текућем периоду према планираном (нормираном, стандардизованом) за текући период, (бв) остварено према моделу идеалног учинка,

2. упоређивање с другим и то:54


а) са другим предузећем у земљи, регији или са предузећем у иностранству,б) са просеком групе сродних предузећа,в) са најбољим резултатима или са најнапреднијим предузећем у групи,г) са највећим конкурентом или групом конкурената,д) са најлошијим резултатима или граничним предузећима у групи итд.Циљ методе упоређивања је уочавање промена у

ефикасности као способности и уочавање разлика у ефикасности као последице пословног деловања. Претпоставке методе заснивају се на вишебројности и сличности појава или објеката због чега треба уважити деловање фактора формалних и материјалних сметњи.

2.1.3. МЕТОДА ИЗОЛАЦИЈЕ (ЕЛИМИНАЦИЈЕ)

Метода изолације је основна метода оперативне анализе чији је циљ квантификовање утицаја појединачних фактора на неке сложене појаве или процеса и у складу са њима исказивање најзначајнијих карактеристика. Предузеће је изложено међусобном утицају многобројних различитих фактора. Није довољно познавати постојање ових фактора, већ је потребно утврдити снагу њиховог утицаја, потребно је квантификовати промене настале под утицајем појединих фактора. Полазећи од значаја односно утицаја појединих фактора, корисно је издвајање битних, суштинских фактора, јер то омогућава и олакшава објективније и потпуније оцењивање како резултата примене методе, тако и стање предузећа.

Изоловање и квантификовање утицаја појединог фактора претпоставља да на неку појаву, резултат процеса или целину одређене структуре утиче мноштво фактора који се налазе у интеракцији. Мноштво интерактивних фактора и њихове појединости су основне претпоставке методе изолације односно елиминисања.

Ради истовремености утицаја појединих фактора издвајање утицаја појединачног тражи елиминисање утицаја свих других. Утврђивање утицаја појединог фактора остварује се упоређивањем величине групне појаве пре и после изолације. На тај начин се откривају специфичне упоредне величине које имају својство мерних величина. Поступак методе изолације није произвољан, већ

55


се супротно томе мора одвијати уз уважавање неких правила. У основи ради се о нормативним правилима која произилазе из законитости или правилности конституисања сложених структурних или процесних појава. Дакле, поступак методе изолације условљен је нормативним правилима која захтевају да се изоловање спроводи замењивањем базних величина са текућим, ствараним величинама појединог фактора и да редослед замењивања не може бити произвољан, већ да зависи од економског садржаја појаве, а произилази из претходне анализе и познавања узајамних веза и односа посматраних фактора у процесу њиховог заједничког деловања. За правилан редослед замењивања потребно је раздвојити квантитативне (обим производње, број радника итд.) и квалитативне факторе (просечан учинак радника, просечна плата итд.). Овде се посматрају сложене појаве чије су промене резултат утицаја неколико ( ) фактора и број поступака замењивања је за један већи од броја фактора, односно једнак је , а мора се уважавати редослед, који је условљен садржајем појаве. Поступак започиње изоловањем најпре квантитативних, а затим квалитативних фактора.

Примена методе се може приказати кроз илустративни пример. Нека је уместо планиране производње од 15.000 комада остварено 19.500 и нека је планиран број радника , а стварни

број радника је =12. То значи да је планирана продуктивност

радника у том месецу =1.500 комада а остварена =1.625 комада. Са становишта садржаја планирана је и остварена производња резултат рада радника, односно резултат је броја радника (први фактор) и њихове продуктивности (други фактор). Поступак је следећи:

Опис Вредност Разлика10 1.500 = 15.00012 1.500 = 18.000 + 3.000

12 1.625 = 19.500 + 1.500

Укупно + 4.500

Видимо да је остварена производња већа од планиране за 4500 комада, што је резултат повећаног броја радника (+3000 комада) и повећане продуктивности (1500 ком).

56


Овај пример се може узети и као илустрација да је за фактора потребно обрачуна, и да је пре извршен обрачун заменом броја радника (квантитативни), а затим заменом продуктивности (квалитативни фактор). Исти пример може се користити и за детаљније истраживање узрока повећања количине производа односно може се проширити круг истраживаних фактора. Рад је резултат броја радника ( ), просечне присутности на послу - радни дани ( ), просечног искоришћења радног времена у дану ( ) и учинка у једном сату ( ). С тим подацима је могуће успоставити следећи ланац зависности фактора од чијег утицаја зависи производња (Q), и то:

број радника x 1

дани присутности на послу x

број радника

одрађени сати у дану x дани

присутности на послу = сума за све

радинке

количина производње =

сума за све раднике х

продуктивност у сату

остварена или планирана

производња

(10 x 1)

(25 x 10) = 250 ( 6 х 250) = 1.500(1.500 х 10) =

15.00015.000

Ако се за претходни пример претпостави да је:

Опис фактора Планирано (0) Остварено (1)Број радника ( ) 10 12Број радних дана ( ) 25 25Одрађени сати у дану ( ) 6 5Продуктивност у сату ( ) 10 13Количина производње ( ) 15.000 19.500

могуће је извршити следећи обрачун утицаја фактора на повећање производње и то:

Ако се складно томе примени поступак изолације утицаја појединих фактора добија се:

57


Опис Износ Разлика

10x25x6x10=15.000 -

12x25x6x10=18.000 + 3.000

12x25x6x10=18.000 0

12x25x5x10=15.000 - 3.000

= 12x25x5x13=19.500 + 4.500

Повећање производње од 4.500 комада резултат је утицаја не два него три фактора. Утицај повећаног броја радника (+3000) елиминисан је негативним утицајем смањеног искоришћења радног времена за време присутности на раду (-3000), што значи да је ефект повећања производности од раније утврђених (+1500) далеко значајнији (+4500).

Потребе за оваквим израчунавањима и искуства праксе омогућили су трансформисане облике метода, који убрзавају поступак уочавања утицаја појединог фактора. Као техничко поједностављење методе ланчане изолације појавила се метода разлика. Утицај разлика одређује се истом поступношћу као и код ланчаног изоловања с тим да се директно, без посебног обрачуна разлика, добија величина утицаја на промену појаве, односно утицај се рачуна директно без упоређивања с претходним обрачуном или како следи:1. утицај броја радника:

2. утицај присутности на раду:

3. утицај одрађених сати:

4. утицај продуктивности:.

Укупно .

Резултати су једнаки претходно добијеним, а понекад се могу разликовати због заокруживања. То ће нарочито бити честа појава ако се разлике искажу у процентима, што представља следећи облик методе ланчаног замењивања. Овај поступак ћемо илустровати

58


полазећи од почетних података који су послужили у примеру с методом ланчаног замењивања.

ОПИС Планирано Остварено%

остварењаРазлика

(%)

Утицај на обим

(колона 4 x 15.000)

1 2 3 4 5 6Одрађени сати 6 5 83 -17 - 2.550Број радника 10 12 120 +20 + 3.000Учинак у сату рада

10 13 130 +30 +4.500

Присутност на послу

25 25 100 0 0

У табели је звездицом означен број 2.550 који се разликује од раније израчунатог утицаја смањења искоришћења радног времена (-3000), а што је резултат рачунања процента. У образложењу трансформисаних облика методе речено је да су они резултат практичног искуства којим је проверена зависност међу факторима и којим је нађена могућност убрзања поступка.

Ова метода има два недостатка и то: величина утицаја сваког фактора зависи од редоследа замењивања и део основних фактора који утичу на ефикасност производње не могу бити квантификовани. То су пре свега, повећање техничког нивоа производње, усавршавање управљања, организација рада и производње, природни услови и структурне промене.

Ове недостатке покушао је да објасни А. Д. Шеремет па први недостатак доводи у зависност од претходне анализе економског садржаја појаве или процеса који условљавају редослед, поступност замењивања. Другим речима, правилно утврђен садржај осигурава задовољавајући редослед и тачност обрачуна. У томе смислу, кад се ради о оцени узрока промена које су настале у текућем, анализираном резултату или стању у односу на базично, истиче се да се треба придржавати следећег редоследа: утицај прираста количинског фактора утврђује се тако да се базна вредност квалитативног фактора помножи прирастом квантитативног фактора, затим се утицај прираста квалитативног фактора одређује тако да се прираст квалитативног фактора помножи с

59


квантитативним фактором текућег, анализираног стања односно стања за које испитујемо узроке промена. Овај аутор тражи могућност елиминације овог недостатка у томе да се усавршавање детерминисане факторске анализе не треба спровести тражењем побољшања економске заснованости редоследа замене, већ путем изналажења рационалне рачунске процедуре. Према њему, с математичког становишта проблем факторске анализе резултативног показатеља је истраживање функције с неколико променљивих, па на тој основи треба тражити могућност елиминисања поменутог недостатка. У томе смислу излажу се следећи приступи и објашњења.

Нека је остварена производња Y функција две променљиве (фактора): продуктивности рада V и броја радникаU; односно Y=f(V,U)=VxU. Производња је једнака учинку два фактора који су функција времена t. Ако " " расте за , тада расту и за , за и према томе за . Међу њима је однос следећи

(1) из чега се сређивањем добија

(2)Графички се зависност обима производње Y од броја радника

U и њихове продуктивност V може приказати правоугаоником коме је дужина, ширина и према томе површина . Ако расте број радника и продуктивност, тада се повећава површина а то се повећање састоји од три дела , и .

Слика 1. Преглед зависности обима производње

Овако изражена зависност производње од броја радника и продуктивности упозорава на један део повећања производње

, који се не може сматрати резултатом само једног фактора продуктивности или броја запослених. У вези са тим јављају се одређени проблеми, а Шеремет сматра да, ако су и

, мале величине или ако је кратак временски размак, тада се приликом диференцирања као бесконачно мала величина вишег реда одбацује. У овом моменту треба запазити да се овакав поступак анализе назива "директна детерминисана факторска

60


анализа" и да се заснива на диференцирању, па се разматра општи облик утицаја фактора на функцију f=f(x,y).Нека је f0=f(x0,y0) - почетно значење (вредност функције у датој тачки) функције f=f(x,y). За анализирани период функција се изменила за величину.

(3)и једнака је . То је због тога што су измењени оба фактора, аргументи.

и .Утицај фактора на измену функције f=f(x,y) одређује се изразом (парцијални прираштај функције по х фактору)

, (4)a затим се спроводи друга поступна замена ( замењује се с ) и обрачунава разлика (парцијални прираштај функције по у)

, (5)која представља величину утицаја промене фактора на промену функције f=f(x,y).Уз другачији редослед замењивања , методом изолације добијају се другачији резултати, па је:

(6). (7)

Овако несавршенство методе изоловања фактора, по мишљењу Шермета, најбоље се илуструје графичком интерпретацијом

функције .

61


Слика 2. Графичка интерпретација функције

Несавршеност методе изоловања изазвана је разликама у трајекторијама функција од тачке до тачке и због промене редоследа замењивања фактора.

Полазно значење функције изражено је одсечком

који полази из тачке , а коначно значење одсечком који полази из тачке . Појединим значењима функције која се добијају замењивањем тих координата тачака добијају се одговарајући одсечци који полазе из тачака и . Витичастим заградама назначени су факторски утицаји који су добијени поступним заменама. Ако постоје две варијанте поступног замењивања, добиће се и два пара оцена утицаја фактора пар прве

варијанте ( ), и пар друге варијанте ( ), који међусобно

неће бити једнаки или и .

62


Са математичког становишта диференцирањем се може утврдити утицај фактора с једнаким оценама независно од редоследа замењивања. Али због разлике између линеарног прираста функције, а на линеарности се заснива диференцирање, и стварне измене функције јавља се грешка која се не може занемарити. Могућност тачног рачунања утицаја постоји и темељи се на рачуну граничних вредности прираста за довољно мале временске интервале, што омогућава употреба рачунара. Полазећи од могућности непрекидне диференцираности, решење за лакше рачунање се тражи у поступку интегрисања. Кретање фактора и изазива промене функције f=f(x,y) чији су делови

или, другим речима, горе приказане формуле могуће је узети као математички основ методе поступног замењивања. Та метода је појединачни случај факторске анализе методом интегрисања.

Шеремет, усавршавајући ову методу, сматра да се на општој идеји методе интегрисања могу засновати формуле рачунања фактора за поједине врсте функција. Тако је за функцију f=f(x,y)=xy формуле утицаја фактора х и у дате са

.

при чему је

или,

при чему је .

За функцију f=f(x,y,z)=xyz формуле утицаја фактора х, у и z дате су једнакостима:

63


при чему је , , а аналогно се израчунава и утицај

фактора и .

и

3. за функцију је

.

Утицај другог фактора може се одредити као разлика између општег прираста функције и утицаја првог фактора

4. за функцију је

64


;

или.

Од изузетног значаја за менаџмент предузећа и рад у предузећу је познавање утицаја појединих фактора а нарочито је важна квантификација ефеката тих утицаја. Приказ методе наведеним примером илуструје поступке и потврђује корисност примене ове методе.

Недостатак ове методе како неки аутори наводе изведени су из могућности добијања различитих резултата и оцена утицаја истог фактора. Отклањање споменутог и назначеног недостатка пронађена су путем Шереметових побољшања.

2.1.4. МЕТОДА КОРЕЛАЦИЈЕ

Метода корелације претпоставља постојање објективне зависности економских појава и процеса. Објективна природа те зависности одређује специфичне поступке методе. У том смислу може се рећи да се међу различитим економским појавама и процесима успостављају различите везе и зависности. Сагласно карактеру тих зависности примењују се поједине методе анализе.Приликом примене ове методе потребно је констатовати постојање и разликовање функционалних и стохастичких веза. Функционалном везом назива се она веза у којој неком одређеном значењу или вредност величине или појаве " " одговара једно и само једно одређено значење или вредност неке друге величине "y", или , што значи да је резултат " " могуће тачно одредити ако се зна вредност аргумената " ". Овај тип везе означава се и као детерминисана зависност.

65


Међутим, када се ради о истраживању у подручју пословања предузећа, треба уважити природу, карактер веза међу тим појавама. Нарочито у временски дужем посматрању појава уместо функционалних зависности по правилу ће се сусретати стохастичке везе и зависности међу појавама. Стохастичка зависност између две величине, појаве, постоји ако једна величина " " која је случајна реагује на промену друге величине " " која може али не мора бити случајна величина. Ако је " " случајна величина, а " " није случајна, то значи да је " " случајна функција детерминисаног фактора и случајног вектора " " па се може записати . Ако су обе величине случајне и једна се мења зависно од промене друге, говори се о корелацијској вези или зависности. Овај тип везе изучава се методом корелације (корелациона анализа) која омогућава да се открије постојање и квантифицира снага зависности међу појавама.

Стохастички карактер веза и зависност међу економским појавама изражен је у томе што се због мењања једне појаве може очекивати промена друге зависне појаве, али се не може у потпуности тачно одредити резултат таквог зависног мењања. Однос између две појаве представљен је и реализује се у просеку као закон или функција, али сваки индивидуални, појединачни случај може одступати од тог законитог и функцијом израженог односа. С обзиром на то да су у пословању индивидуални случајеви директно предмет интересовања, важно је утврдити са коликом се сигурношћу може очекивати одступање или подударност индивидуалног случаја с предвиђеним функционалним очекивањем или, с тим у вези, с обзиром на природу микроекономских појава и процеса, интересантно је знати у којој мери се мењање неке појаве или величине може протумачити као резултат мењања неке друге појаве или величине.

Ова сазнања су омогућена применом метода корелације. Коефицијент корелације изражава степен слагања у варијацијама, мењања зависних појава и . Вредност коефицијената корелације (r) креће се од -1 до 1. Ако је коефицијент ближи јединици, тада је слагање веће и обратно. Код вредности 1 успостављен је функционални однос, а код вредности 0 мењање појава није зависно. Предзнак коефицијента корелације одређује смер мењања појава па вредности од 0 до +1 показују да се појаве мењају у истом смеру (када једна расте и друга расте и обратно, када једна опада

66


тада и друга појава опада), односно да постоји позитивна или директна корелација а вредности од 0 до -1 показују да постоји негативна или инверзна корелација. Коефицијент детерминације је још један показатељ, помоћу којег се утврђује у којој мери је промена посматране појаве зависне променљиве, резултат промене друге појаве са којом је у корелацији, односно која је фактор њеног мењања.

Овом кратком запису о статистичким методама корелације треба додати да се нека појава као променљива, може мењати у зависности од једне друге појаве (аргумента или фактора) па се говори о парној корелацији, што је чешћи случај, али може зависити и од више различитих фактора па се говори о вишеструкој корелацији.

Метода корелације захтева одговарајућу подлогу односно захтева на одговарајући начин уређене нумеричке податке о појавама. До уређених нумеричких података долази се испитивањем појава. Ова испитивања се обављају у етапама уз поштовање одговарајућих правила. Најчешће се могу издвојити четири етапе:

1. дефинисање појаве или објекта истраживања,2. избор фактора,3. избор форме зависности и 4. прикупљање изворних података.

Дефинисање појаве која се истражује, односно дефинисање економске појаве, за коју се жели утврдити постојање и карактер зависности од једне или више појава је прва етапа. Дефинисање појаве претпоставља прецизирање њеног економског садржаја, општих кретања, с једне стране, али и форме исказивања у датом случају, с друге стране. Јасно и правилно прецизирање услов је за коректност у интерпретацији резултата који ће се добити применом методе. Наглашавање потребе прецизирања економског садржаја појаве и прецизирања форме приказивања тог садржаја представља ману емпириског приступа који се, двострукто негативно изражава. Један облик негативности произилази из недовољног уважавања економског садржаја који одражавају неки емпиријски подаци. У том случају трпи интерпретација која уобичајено завршава констатацијом да међу појавама постојећа зависност се изражава неким, већим или мањим коефицијентом корелације. Други облик негативности резултата је корелацијско рачунање на произвољно

67


одабране и економски недовољно објашњене садржаје разних серија података.

Одабирање хипотетичких фактора, аргумената који условљавају развој посматране појаве, представља другу етапу. За правилан избор фактора или аргумената потребно је уважавати: а) захтев суштине, б) општи допунски захтев, и в) специфични допунски захтев, који произилази из природе модела зависности.

Захтев суштине значи да изабрани аргументи, фактори морају одражавати објективну природу предузећа, односно изучавана појава посматра се као део укупних међузависних појава и процеса. Наравно да такав захтев значи да за сваки избарани фактор који је хипотетички аргумент мењања зависне појаве мора бити теоретски образложен. У конкретно специфичној ситуацији појединих предузећа одабирање фактора помоћу теоретске анализе може изазвати неке тешкоће. У условима истовременог деловања многих фактора уз појаву компензовања или обратно мултиплицирања њиховог деловања тешко је проценити карактер и снагу зависности мењања посматране појаве због утицаја појединих фактора. У таквој ситуацији у својству прелиминарног истраживања добро је послужити се посматрањем карактеристика посматране појаве и претпостављеног аргумента. У том случају може се искористити графички приказ просечне величине или на неки другачији начин изражене карактеристике. С обзиром на значај одабирања фактора, аргумената интересантно је упознати се с једним примером таквог одабирања.

Ако се пође од теоретске основе могуће је као факторе продуктивности рада мерене укупном производњом по раднику одабрати следеће:

просечна вредност основних и обртних средстава;техничка опремљеност радника;енергоопремљеност рада;удео набављених делова и полупроизвода у вредности сировина

и материјала;удео некомпатибилне робне производње у вредности укупне

робне производње;просечна величина серије;степен флуктуације радника;степен искоришћења радног времена;

68


удео потребних обртних средстава у вредности укупних средстава;

удео плата у вредности укупне производње;удео типске производње; просечна годишња амортизација.

Поступак одабирања релевантних фактора наставља се анкетирањем стручњака (технолога) који треба да дају оцену и значај појединачних фактора. Пример је разрађен на темељу петнаест стручних, економских оцена значаја појединих фактора продуктивности рада у индустрији машина. Оцена анкетара о анкетираном фактору исказана је оценом од 1 до 12 без могућности да се за два различита фактора додели једнака вредност оцене, односно да се више фактора вреднује истим бројем. Резултат анкете приказан је у следећој табели:

Табела 1. Резултати анкете економских оцена значаја појединачних фактора на продуктивност рада у индустрији машина

Фак

тор БРОЈ АНКЕТИРАНИХ

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

5 8 3 7 7 1 4 7 7 7 7 3 5 10 12 93

2 2 1 1 1 3 3 5 5 2 4 3 3 4 1 40

3 1 2 7 2 2 2 6 6 4 5 3 3 5 2 53

4 5 4 4 5 4 5 3 2 5 1 4 1 1 4 52

7 7 12 6 4 1 8 7 3 9 10 1 2 9 2 88

6 10 7 5 4 8 12 10 1 11 6 1 1 2 5 89

8 4 10 4 6 8 7 11 7 10 8 7 5 3 9 107

11 3 6 3 6 6 6 9 3 8 3 4 1 1 9 79

12 11 8 7 8 7 1 1 8 6 12 5 4 6 12 103

1 9 9 2 9 8 4 8 2 3 2 2 2 7 5 73

10 6 5 5 3 5 11 2 4 1 9 1 2 8 5 77

9 11 11 12 8 7 10 12 12 12 11 12 12 12 12 163 78 77 78 63 65 66 70 78 60 78 78 46 41 68 78 1022

Као што се види, анкетирани стручњаци нису били јединствени у оцени значаја појединих факора. Њихов задатак био је

69


рангирати значај појединог од наведених дванаест фактора, тако да их распореде на неко од дванаест места - од првог које означава највећи значај до дванаестог које означава фактор с најмањим значајем односно утицајем на продуктивност. Како се види, неки од анкетираних исто су оцењивали значај више фактора. Код четвртог од анкетираних појавила се једнака оцена ранга (4) за факторе наведене као и и оцена ранга (7) за факторе , и . Такве ситуације траже да се претходни подаци уреде на одговарајући начин. Фактори и заузимају у редоследу рангирања четврто и пето место па је вредност њиховог ранга просек 4,5. (4+5=9, 9:2=4,5). У колони (Σ) садржани су збирови оцена значаја појединих фактора. Мањи број у овој колони означава виши ранг фактора, односно означава већи значај фактора. Тако, према мишљењу петнаест анкетираних стручњака, највећи утицај на раст продуктивности рада у индустрији машина има фактор техничка опремљеност рада.

Табела 2. Резултати корелеције Фактори

78 9 10 1 12 11 8 6 7 4 3 2 5 1.

Број анкетираних

78 6 9 3 4 10 7 5 1 2 8 278 1 5 9 8 6 10 7 12 4 2 1 3 378 12 6,5 2 10 3 4,5 6,5 8 4,5 10 1 10 478 3 12 7,5 7,5 4,5 4,5 6 2 1 9 578 8 5 11 8 6 11 11 1 4 2 3 8 678 10 11 5 1,5 7 8 12 9 6 3 4 1,5 778 12 2 8 1 9 11 10 7 3 6 5 4 878 12 6 2,5 11 4,5 9,5 1 4,5 2.5 8 7 9.5 978 12 1 3 6 8 10 11 9 5 4 2 7 1078 11 9 2 12 3 8 6 10 1 5 4 7 1178 12 2 4 10 8,5 11 7 2 8,5 6 6 6 1278 12 5 5 9 2 2 5 2 7,5 7,5 1378 12 8 7 6 1 3 2 9 11 5 4 10 1478 11 6 6 11 8,5 8,5 6 2,5 4 2,5 1 11 15

1170,0

166,0

85,586,5

127,5

88,0

124,5

97,0

97,5 70,5 67,0 50,5109,

5

Посматрањем резултата у табели можемо уочити поредак појединих фактора, а уз помоћ графичког приказа могуће је формирати и групе појединих фактора. На тај начин се може организовати поступно анализирање продуктивности рада укључивањем појединих фактора.

70


У овом примеру могу се на тој основи формирати следеће групе:Табела 3. Редослед фактора

група фактори назив фактора

I техничка опремљеност рада

IIенергоопремљеностудео набављених делова и полупроизвода

IIIудео типске производњеудео плата у вредности производа степен искоришћења радног времена

IV- удео некомпатибилне робне производње у

вредности укупне робне производње- просечна величина серије

V- просечна вредност основних и обртних

средстава

VI- степен флуктуације радника;

- удео потребних обртних средстава у вредности укупних средстава;

VII - просечна годишња амортизација

При одређивању фактора који ће бити анализирани треба уважити могућност да је сагласност међу анкетиранима случајна. То би практично значило да је рангирање извршено без теоретског заснивања и образложења одабраних фактора. Због тога је потребно утврдити коефицијент сагласности чија се вредност, познато је, креће од 0 кад сагласности нема, до 1 кад су мишљења специјалиста у потпуности пoдударна, односно -1 када су мишљења потпуно различита.

Општи допунски захтеви нису зависни од форме, модела зависности. Они су једнаки за различите облике зависности а састоје се у томе да (1) одабрани фактори односно појаве и процеси морају бити количински мерљиви или рангирани ако су квалитативног облика односно описни и (2) да се не разматрају односно не уносе у моделе зависности они фактори за које се претпоставља или зна, да међу њима постоји функционална зависност. Разлог је у томе, што они одражавају исту страну, карактеристику појаве, па их за

71


разматрање те карактеристике није потребно све узимати. Поред тога, због грешака у прикупљању података јављају се већа или мања одступања што смањује стварну вредност (1) коефицијената корелације и што отежава економску интерпретацију.

Специфични допунски захтев произилази из форме модела и исказује се као посебан захтев формирања аргумената, фактора. Опште правило је да се потребни подаци прикупљају из постојећих евиденција. Тиме се заправо отвара питање ускклађености евиденција и метода анализе. Ако су потребна допунска истраживања или ако је неопходно увођење допунске евиденције, тада ће то бити ограничавајући фактор примене неке од метода анализе, па тако и методе корелације.

Избор форме зависности је трећа етапа у припреми за анализу методом корелације, односно избор типа аналитичке функције која је применљива за изражавање зависности међу појавама. При томе треба водити рачуна да аналитичке функције морају одражавати економску законитост, која је садржана у зависности. Осим овог суштинског захтева потребно је придржавати се следећих захтева:

- користити по могућности једноставан облик функције, - ограничити број константних фактора који улазе у

формулу функције и користити познате функције и моделе већ описаних сличних појава и процеса.

Графичка анализа омогућава оријентацију на адекватан тип аналитичке функције иако се прегледност смањује кад треба обухватити више од три фактора. Када се ради о типу аналитичке функције или облику зависности међу појавама које посматра економска анализа, треба рећи да је најчешћа линеарна форма везе. Разлози за такав приступ могли би бити у следећем: карактеристике аналитичке функције наводе на чешће коришћење линеарних форми зависности јер: линеарна форма везе је једноставнија и захтева релативно мањи обим рачунања, криволинијске форме зависности могу бити замењене праволинијским (1) због чињенице да их је у малом опсегу измене уз малу грешку могуће апроксимирањем представити као праву, (2) због могућности да се криве линије посматрају као лемљене, односно да су сведене на линеарну форму.

72


3. МЕТОДЕ СТРАТЕГИЈСКЕ АНАЛИЗЕ

Менаџмент подразумева складно повезане функције планирања, организовања, вођења и контроле. Анализа је саставни део сваког менаџмента иако се не налази у дефиницији коју већина аутора користи, да ли због тога што менаџмент није наука већ вештина, док је анализа научни метод или због тога што се анализа у оквиру менаџмента подразумева па није непоходно експлицитно напомињати њену улогу.

3.1. НАЈЗНАЧАЈНИЈЕ МЕТОДЕ СТРАТЕГИЈСКЕ АНАЛИЗЕ

У структури свеукупности смишљеног вођења предузећа на стратегијском нивоу, оријентисаног ка дуготрајно успешном пословању користе се бројне и различите методе. Ми смо покушали да наведемо неке од њих и да их читаоцима предложимо на увид.

1. Дијалектичко испитивањеРазвој, вредновање и синтеза супротстављаних гледишта у

којој одвојене групе различитог усмерења користе расправу за формулисање и дотеривање сваког гледишта и након спајања презентују расправе и формирају заједнички став.

2. Номиналне групне техникеОвај метод подразумева развој, вредновање и синтезу

појединачних гледишта која се интеракцијским поступком усаглашавају.

3. Делфи методаКод овог метода развој, вредновање и синтеза личних

гледишта се систематичним тражењем и упоређивањем процена о појединачним темама, утемељених на пажљиво обликованим секвенцијалним упитницима, проширују повратним и из добијених одговора изведеним информацијама.

4. ФокусирањеОвај метод се може описати као окупљање проверних

експерата и квалификованих појединаца у организоване групе за развој, вредновање и синтезу њихових појединачних поставки о појединој теми.

73


5. Технике симулацијеОвај метод подразумева рачунски подржану технику

симулације будућих ситуација и предвиђање резултата различито усмерених активности за сваку од тих ситуација.

6. Анализа тржишних приликаПредставља идентификацију тржишта и тржишних фактора у

економији и припадајаћој индустрији у којима ће деловати потражња и маркетинг производа односно услуга.

7. BenchmarkingКомпаративна анализа конкурентских програма и

стратегијских положаја као асиметричних тачака у формулисању циљева организације.

8. Анализа ситуација (SWOT)Ову методу чини систематични развој и вредновање

прошлих, садашњих и будућих података, ради идентификације интерних снага и слабости и екстерних прилика и претњи.

9. Критични фактори успеха/Анализа стратегијских исхода. Идентификација и анализа лимитирајућих величина и

подручја у којима ће високи резултати осигурати успешну такмичарску позицију

10. Анализа животног циклуса производаАнализа тржишне динамике из које су кроз различите нивое

продаје прошлих периода, видљиви изгледи производа. 11. Студије будућности Развој будућих ситуација и фактора утемељених на

сагласности групе експерата из различитих функционалних подручја предузећа који су ван фирме.

12. Вишеструки сценаријиУсклађивање неразвијених исказа, који описију

претпостављену будућност помоћу секвенци времена и облика.13. Посматрање, предвиђање и анализа тренда окружења.Континуирани процес посматрања екстерних фактора,

догађања, ситуација и обликовање предвиђања и трендова. 14. Крива искустваПретпоставља организовање структуре за динамичку анализу

трошкова и цена компаније или индустрије у дужем периоду.

74


15. Анализа портфељаКласификација и визуелни приказ садашње и перспективне

позиције фирме и производа, уважавањем атрактивности тржишта и способности фирме и производа за тржишно такмичење.

16. Анализа мета игараПолазећи од стратегијских смерница промишљање серије

погледа на разматрану стратегију у односу на сваког конкурента и све комбинације конкурентских одговора.

17. Анализа стратегијског одступањаИспитивање разлика између екстраполираног нивоа

садашњих резултата (нпр. садашње продаје) и пројекције жељених перформанси циљева (нпр. жељени ниво продаје).

18. Модел одрживог растаФинансијска анализа стопе раста продаје, која је потребна за

постизање циљног тржишног удела и анализа степена експанзије капацитета, која је потребна за остварење такве стопе раста продаје.

Када се ради о методама стратегијске анализе, за експликацију тих општих особина потребно је са једне стране издвојити скуп метода које користи стратегијска анализа и са друге стране, поређењем особина појединих компоненти сваке методе, издвојити оне које су општеважеће за све методе,.Навдедене методе се користе у процесу стратегијског менаџмента, за разлику од оперативних метода. Имплементација стратегије подразумева прецизирање задатака у форми планова. Плановима се уређују задаци, средства и поступци, па се на тај начин прецизирају задаци појединих фаза процеса обликовања стратегија. Разликује се шест фаза планирања: постављање циљева, дефинисање проблема, проналажење алтернативних решења, прогноза, вредновање и одлучивање, након којих следе спровођење, контрола и анализа одступања. Овако разложено планирање даје нам основу за даље праћење поступака контроле и анализе у спровођењу стратегије. Појединим фазама планирања приписане су методе којима се остварују задаци, што зависи од предузећа до предузећа. У оквиру метода можемо раздвојити два скупа: методе које се користе за: а) идентификовање проблема и проналажење решења и б) оцењивање решења.

Полазиште метода стратегијске анализе на првом месту представља изучавање метода према фазама или задацима обликовања стратегије. Овде се разматрају фазе: обликовање проблема, проналажење вишебројних решења и оцењивање. Након

75


тога значајно је поћи од чињенице да се опште особине могу утврдити експликацијом особина нормативних величина, особина обликовања подлоге за анализу и особина нормативних правила.

На основу наведених претпоставки закључујемо да се опште особине метода стратегијске анализе могу експлицирати као:

1. особине нормативних величина у фазама обликовања проблема, проналажења решења и вредновања,

2. особине нормативних правила у фазама обликовања проблема, проналажења решења и вредновања,

3. особине обликовања подлоге (основе) за анализу у фазама обликовања проблема, проналажења решења и вредновања.Особине нормативних величина треба посматрати у

контексту значења у: методолошком смислу и у контексту економске суштине. Нормативне величине изражавају категорије у којима су одражене законитости егзистенције и развоја објеката посматрања, оне одређују шта је потребно анализом утврдити. Стратегијски менаџери морају гледати унутар корпорације да би идентификовали интерне стратегијске факторе као снаге и слабости, које условљавају хоће ли корпорација бити способна да прихвати повољности и да избегне опасности.

Екстерни стратегијски фактори су изгледи, који имају велику вероватноћу да се догоде и велику вероватноћу утицаја на корпорацију. Интерни стратегијски фактори условљавају хоће ли фирма бити способна да преузме повољности прилика или избегне опасности. Прегледом исказа о нормативним величинама из социјалног окружења уочава се садржајна неуједначеност. Показује се да је нехомогеност такође обележје нормативних величина. То се односи и на интерне стратегијске факторе. Најбитнија обележја стратегијских фактора су: вероватноћа, неодређеност и нехомогеност.

Нормативна правила се дефинишу као методе које се користе приликом рада се нормативним величинама. Логично је закључити да та правила уважавају обележја нормативних величина и њима су подређена. Општа обележја нормативних правила која детерминишу методе и тиме условљавају избор су: структурирање, сумирање и агрегирање.

Потребно је уважити реалну снагу утицаја сваког фактора појединачно и свих фактора у целини. Али, та снага није условљена самом појавом неког догађања у окружењу или самим постојањем у предузећу. Вероватноћа и снага зависни су од деловања на друга и 76


из других, сарадничких или конкурентских, предузећа, дакле, на смер и снагу утицаја појединог фактора утичу и односи према утицају истих таквих фактора у другим предузећима.

Обликовање подлоге за анализу представља полазну тачку стратегијске анализе. Крајња тачка је обликовање ситуацији адекватне стратегије којој претходи сагледавање шанси и опасности постизања циља или остваривања циљу складних резултата. Дефинисање циља односно резултата, с једне стране и дефинисање могућности постизања циља остваривањем резултата, с друге стране је основна улога обликовања подлоге за стратегијску анализу. Подлога за анализу је емпиријски или логички опис како претпостављених резултата тако и могућности за њихово остваривање. Значај обликовања подлога за стратегијску анализу одражавају особине: приступа схватању и дефинисању резултата као остварења циља, и приступа схватању и дефинисању носиоца или облика егзистенције стратегијских фактора.

3.2. SWOT АНАЛИЗА

Скраћеница SWOT означава интерне снаге (Strengths) и слабости (Weaknisses) и екстерне прилике (Opportunities) и претње (Тhreats). Из скраћеница произилази да су предмет изучавања интерне снаге и слабости, с једне и екстерне прилике и претње, с друге стране. Ова анализа је развијена као средство системске и процесне анализе и ради таквог приступа, она олакшава уочавање међузависности унутрашњих снага и слабости с спољним приликама и претњама. Те међузависности приказују се у општој или предузећу специфичној форми SWOT-матрице.

Анализа снага и слабости предузећа бави се односом потенцијала предузећа и потенцијала његових конкурената. Економски потенцијали, квантитативно мерљиве величине квалификују се као снаге или слабости само на основу односа или разлика према истим таквим величинама конкурента. Методе анализе и начин идентификовања снага или слабости зависи од значаја економског садржаја параметра. Код појединачних параметара чешћа је могућност упоредбе својстава која се могу квантификовати и ређе је потребна употреба субјективних оцена.

77


Примери анализе снага и слабости у појединачним обележјима могу се пронаћи за сваки од наведених потенцијала. Овде ћемо показати могућности оцењивања старости производног програма и квалитета производа.

Старост производног програма као потенцијал и претпоставка снаге или слабости предузећа може се исказати стопом иновација, која се формира на следећи начин:

Стопа иновација једнака је резултату следеће једнакости:

Утицај дужине година за који се рачуна ова стопа и евентуалног успоравања продаје овај показатељ сведочи не само о краткорочном утицају на рентабилност и трошкове већ и посебно о немиру који увођење нових производа уноси у предузеће.

Квалитет производа се изражава индексом квалитета. Утврђивање индекса квалитета не заснива само на физичким својствима производа већ још више на субјективним запажањима корисника или купаца. Индекс квалитета формира се на следећи начин:ч

Индекс квалитета једнак је:

Производи се по квалитативним особинама (изнадпросечни, просечни и исподпросечни квалитет) препознају методом упитника о мишљењу купаца и то:

Формулар упитника

Критерији квалитетеПондер

критеријума (%)

ОЦЕНА КВАЛИТЕТА

Изнадпросечна Просечна Исподпросечна

СВОЈСТВА ПРОИЗВОДА1. Имиџ/Статус2. Употребљивост3. Трошкови производа4. Поузданост5. Еколошка штетност6. ............

(40)51010105

5

10

1010

5

78


КРИТЕРИЈУМИУСЛУЖИВАЊА КУПАЦА7. Саветовање купаца8. Понављање поруџбине9. Време испоруке10. Гаранције11. Постпродајни сервис12. .....

(60)201051015

10

15

20

105

УКУПАН КВАЛИТЕТ 100 40 50 10

Квалитет производа оцењује се по наведеним или сличним критеријумима поређењем с производима три највећа конкурента. У табели добијене, резултате примењује се следећи поступак:Релативни квалитет:• Боље од просека + 40%• Просечна 50% • Слабије од просека - 10%• Индекс квалитета = + 30% ( + 40 - 10).

Након утврђивања индекса квалитета за сваки производ формирају се квалитативне групе и израчунава остварени промет и проценат промета по групама као подлога за утврђивање индекса квалитета производног програма. На тај начин ствара се подлога за утврђивање снаге или слабости коју поједини производ или производни програм стратегијске пословне јединице уноси у конкурентну снагу предузећа. Зависно од разлике индекса могуће је степеновање и даље диференцирање снага или слабости. Оцене засноване на мишљењу купаца и укупна оцена квалитета производа нису завршни резултат анализе квалитета, то је само претпоставка за откривање узрока снага и слабости и прецизрање анализе полазног стратегијског положаја. Концентрација на снаге и отклањање слабости захтева и мере које осигуравају дуготрајне изгледе за надпросечни успех.

Анализа прилика и претњи које се јављају у окружењу друга су страна SWOT анализе. Коњуктурни циклуси, животне фазе бранше или неке друге промене у привредном или ванпривредном окружењу представљају промене стања окружења. Међутим, све те промене су истовремено могуће шансе и опасности за предузеће. Будући се промене догађају као општи услови привређивања, који једнолико делују на све конкуренте и све носиоце потреба, одговор на питање је ли нека промена шанса или опасност за предузеће зависи о томе како се може одговорити на питање: Сусреће ли се нека промена с неком нашом снагом? Ако је одговор ДА, значи да

79


нам окружење нуди шансу и обрнуто ако је одговор НЕ, значи да нас окружење излаже опасностима.

Упаривањем параметара потенцијала изван и у предузећу могуће је усмеравати анализу шанси и опасности. На пример, сусретну ли се погоршана поузданост новчаних текова или општа неликвидност као обележје окружења с надпросечном солвентности и кредитном способности као снагом предузећа наведена, у основи неповољна, промена окружења постаће занимљива шанса предузећа исто као што повећање рентабилности уз неспособност предузећа да контролише трошкове може се, ради уласка нових конкурената, уместо у шансу претворити у опасност.

3.3. СТРАТЕГИЈСКИ БИЛАНС

У оквиру анализе стратегијског положаја предузећа откривање стратегијских ограничења представља задатак анализе помоћу стратегијског биланса10. Билансне позиције стратегијског биланса чине: капитал, материјал, особље, продаја и кnоw-hоw. При томе овај биланс не треба поистовећавати с билансом у рачуноводственом смислу. У стратегијском билансу исказују се позитивне (Актива) односно негативне (Пасива) зависности предузећа. На страни активе исказују се зависности других, конкурентних предузећа од посматраног предузећа и на страни пасиве исказују се зависности посматраног предузећа од других конкурентских предузећа. Тако на пример, раст неког предузећа може бити толико велики да конкуренција од њега зависи (Актива), односно раст конкурентног предузећа биће висок, ако је наведено предузеће зависно од конкурента (Пасива).

Ниво или степен зависности исказује се у активи и пасиви помоћу вредности које су распоређене на скали од "0%" до 100 %. При томе, 100% означава потпуну зависност, а 0% означава потпуну независност. На страни активе вредност 100% означава врло високу зависност других од посматраног предузећа и 0% означава врло ниску зависност других од посматраног предузећа што се уједно означава као врло ниска атрактивност предузећа за окружење. На

10 Према R. Mann-u, Das ganzeitliche Untemelimen, конкретан приступ на којем се заснива стратегијски биланс развио је Rolf Moroni. У раду "Трећа кибернетичка биланца" он је позиције биланса стања и биланса успеха истраживао са становишта фактора који су одлучујући за будући развој.80


страни пасиве 100% означава потпуну зависност посматраног предузећа од других и 0% означава врло ниску зависност предузећа од других.

Поступак ове анализе се одвија у следећим фазама: - Анализа чинилаца Анализира се и оцењује зависност по сваком од пет чинилаца

или за сваку од пет билансних позиција. Зависност се анализира и оцењује помоћу питања за проверу.

- Унос резултата маркирањем За сваку позицију биланса се на страни активе и страни

пасиве уносе резултати.- Исказивање салда маркираних позиција У активи и у пасиви се исказује салдо па се сабирањем

утврђује удаљености позиција, на пример, чинилац "капитал" у активи показује вредност од 90% што значи врло високу позитивну зависност других или разлика до потпуне зависности других је 10% и на страни пасиве показује вредност 40% што значи исподпросечну зависност од других или разлика до потпуне зависности показује вредност од 60%. Удаљеност позиција маркираних износи 150 (90%+ 60%).

- Општи преглед ограничења Прецизирају се позната ограничења и различитим техникама

траже се појединачне мере за противделовање. Ове мере усмеравају се на јачање позитивних зависности (актива) или за редуковање негативних зависности (пасива).

- План мера Накнадном анализом изводивости и последица могућих мера

омогућава се избор мера и саставља се план акција којим се утврђују термини и одговорности за спровођење.Пример стратегијског биланса и преглед питања за проверу (checklist) показује се следећим:

АКТИВА ПАСИВАФактори %

100

90

80

70

60

50

40

30

20

10

10

20

30

40

50

60

70

80

90

100

КапиталМатеријалОсобљеПродаја

81


Кnоw-hоwСлика 3. Стратегијски биланс

Из стратегијског биланса можемо видети износ маркираних позиција у наредном прегледу. Откривање критичног ограничења или стратегијског теснаца спроводи се у 3. фази рангирањем на темељу удаљености маркираних позиција. Следећи преглед показује поступак рангирања.

Табела 4. Рангирање и утврђивање стратегијског теснаца

Стратегијски чиниоци

Маркиране позиције у

активи

Маркиране позиције у

пасиви

Распон маркираних

позиција (А + П)Ранг

Капитал 90 60 150 4Материјал 100 30 130 3

Особље 50 30 801

КритичноПродаја 90 80 170 5кnоw-hоw 80 30 110 2Укупно 420 140 560 -

Стратегијски биланс се може схватити и као специфични исказ снага и слабости предузећа. Величина снага записана је маркираним позицијама у активи и величина слабости записана је маркацијама у пасиви. У томе је потребно приметити смер раста вредности. Како сва маркирана подручја означавају снагу у активи и умањење слабости (ограничења зависности о другима) у пасиви њихов збир обједињује снаге из активе и отклоњена ограничења или умањене слабости у пасиви. Из тога следи да већи збир или већи распон маркација означава повољнији положај предузећа као што и збир мањи од 100 % свакако је знак већих слабости од снага. Најмањи збир представља највеће стратегијско ограничење или стратегијски теснац који се у овом случају приписује чиниоцу "Особље". То се види из приписаног ранга "1". Оцењивање снага и слабости или оцењивање зависности других од предузећа (Актива), и оцењивање слабости или избегнутих слабости или оцењивање зависности предузећа о другима (Пасива) проводи се на темељу стварних особина у подручју појединог параметра. Дали смо преглед особина како на страни активе тако и на страни пасиве.

82


83


Стратегијски чиниоци

АКТИВА ПАСИВА

Капитал

1. здрава финансијска структура 2. виши курс акција3. расположиви капитал 4. неискоришћене кредитне линије 5. резерве капацитета за додатне Послове

1. вишак капацитета на тржишту 2. растуће оптерећење фиксним трошковима 3. висок раст фиксних трошкова особља 4. мала могућност прилагођавања специјализованих стројева 5. брзо техничко застарјевање технологије

Материјал

1. добар квалитет готових производа 2. врхунски производи, предност у квалитету3. производи на растућем тржишту 4. шансе снижења трошкова анализом вредности 5. висок обрт готових производа

1. поскупљење сировина 2. монополизација добављача сировина 3. смањење могућности промена коришћених сировина 4. пад квалитета сировина 5. високе залихе сировина ради сезонске набавке

Особље

1. увођење новог менаџмента 2. добра регулација представништава и заступништва 3. иновацијама оријентисана управа 4. уведен кооперативни управљачки стил 5. добра сарадња с радничким Представницима

1. недостатак квалификованих радника 2. растућа флуктуација у производњи 3. убрзани раст трошкова странаца 4. незадовољавајућа прометна повезаност с радним местима 5. растући трошкови ангажовања радника

Продаја

1. појачано профилисање тржишта 2. производи са снажним доприносом покривају растућа тржишта 3. растућа дистрибуција путем трговине 4. пад проблема са условима продаје5. висок степен репутације предузећа, имиџа

1. процес концентрације на тржишту продаје 2. растућа конкуренција ценама 3. коњунктурна зависност кретања тражње 4. покушаји конкуренцијског имитирања5. повећана важност имитацијских марака

Кnоw-hоw

1. припремљени планови за нове производе 2. осигурани поступци за савладавање кризе 3. повећани лиценцни уговори у иностранству 4. добро познавање захтева циљне групе 5. креативни развојни модел

1. потребе рационализације управе 2. недостаци поступака аутоматизације у производњи 3. организационе тешкоће у праћењу поруџбина4. повећани удео трошкова особља

Производња1. савремени технолошки поступци 2. флексибилне производне Структуре

1. време испоруке, довршење условљено поруџбинама 2. капацитети већи од потребних

Истраживање и развој

1. кратко трајање пројектовања 2. могућност заштите кnоw-hоw

1. решавање проблема купаца на релативно ниском извршном степену 2. сигурност производа

Слика 4. Листе особина неких стратегијских чиниоца (Check листе)

84


Утврђивање стања снага и слабости појединих стратегијских чинилаца успеха и откривање чинилаца с највећим ограничењима, односно откривање чинилаца који ствара стратегијски теснац не значи завршетак анализе стратегијског положаја. Потребно је разрадити план мера којима ће се отклонити ограничења стратегијског развоја, односно којима ће се успоставити "бољи" стратегијски биланс.

3.4. ПОРТФОЛИО АНАЛИЗА

Портфолио анализу као методу економске анализе увели су банкари. Ова метода подразумева, циљу усмерено обликовање пакета вредносних папира према следећем начелу, комбиновати групу имовинских вредности тако да се, уз постојећи ниво ризика, максимизира очекивани укупни портфолио-добитак. Или обрнуто, комбиновати групу имовинских вредности тако да се за постојећу стопу зараде минимизирају портфолио-ризици.

Када се ова концепција примени на диверзификовано предузеће тада портфолио предузећа показује целину пословног поља састављеног од вишебројних стратегијских пословних јединица. У томе случају, циљ портфолио концепције је поставити такву комбинацију стратегијских пословних јединица која ће омогућити да се, уз постојеће ризике, на најбољи могући начин остваре стратегијски циљеви.

Ради тога дисперзијом ризика треба осигурати континуитет остваривања успешности, и трансфер текућих средстава у нова тржишта.

Портфолио приступ може се на одговарајући начин применити и на појединачне стратегијске пословне јединице. Формално гледајући примењује се матрица као техника, где је матрица димензионирана обележјима која се анализом могу испитати. Према обележјима или према параметрима могуће је обликовати компаративне портрете различитих садржаја. Уочава се традиционални портфолио приступ у коме обележја одражавају резултате и новија у којима обележја одражавају потенцијале.

Најпопуларнија аналитичка техника за проверу изгледа диверзификованих група пословних јединица конструише матрицу пословног портфолија (business portfolio matrix) као дводимензионални графички портрет компаративног положаја

85


различитих послова. Прва матрица пословног портфолија, уведена од Boston Consуlting Group (БЦГ), конструисана је као четверопољна матрица са осама чија су обележја или параметри: стопа раста тржишта (индустрије) и релативни тржишни удео. Код ове матрице у основи се ради о једнодимензионалном приступу по којем сваку осу описује један параметар. ГЕ-матрицу као 9-пољну развио је General Electric уз помоћ МcKinsеy & Cоmpany. Код ГЕ-матрице ради се о вишедимензионалном приступу, јер уместо једног параметра, сваку осу описују агрегати параметара, који у овом случају описују сложена обележја: конкурентна снага и атрактивност тржишта.

Графички портрет компаративног положаја може се обликовати помоћу четворопољне матрице (Fоуr-cеll matrix, Vier Мatrix-Felder) или деветопољне матрице (Nine-cеll matrix, Neun Мatrix-Felder) које се развијају поделом укупне скале оси на два или три једнака дела целине осе на којима су записана квантитативно или квалитативно исказана обележја.

Аналитички утврђене вредности на ординати и апсциси стварају координате које појаву (производ, стратегијски пословне јединице) алоцирају у неко од четири или девет поља. У разматрању приступа анализи стратегијског положаја предузећа констатовано је постојање једнодимензионалних и вишедимензионалних процедура. Прве се повезују с БЦГ матрицом, а друге с ГЕ-матрицом пословног портфеља. Како се оцењује да су појединачни параметри из једнодимензионалног приступа елементи агрегата параметара у вишедимензионалном приступу сматра се логичним почети презентацијом с једнодимензионалним приступом. Поступак се може показати следећим примером.

Пословна јединица делује у тржишној ниши с просечном стопом раста тржишта од 10% и располаже следећим подацима о укупној продаји и продаји највећих конкурената и подацима о величини и стопама раста продаје за сваки производ, и то:

86


Про

изво

д Вредност продатих производа

Удео у укупној продаји

(%)(2:4)х100

Релативна величина

према главном

конкуренту

Стопа раста

властите продаје

(%)СПЈ

Главниконкурент

Укупно тржиште

1 2 3 4 5 6 7А 800 1.000 2.000 40 0,80 12Б 2.000 2.000 4.500 44 1,00 5В 400 800 2.700 15 0,50 13Г 500 900 5.000 10 0,56 5Д 800 2.000 4.000 20 0,40 12Ђ 6.000 1.500 7.800 77 4,00 8

Слика 5. Стање продаје производа стратегијских пословних јединица (СПЈ)

БЦГ-матрица конструише се као графички приказ који комбинује два једноставна параметра, у овом случају то су:

1. Стопа тржишног раста с проценом 15 % повећања укупне продаје на укупном тржишту и појединачним стопама раста за сваки производ (Колона 7) анализиране СПЈ па је подела на ординати томе сагласна, и2. Удео у тржишту као однос продаје појединог производа СПЈ и укупне продаје истоврсних производа свих понуђача (Колона 5 = 2/4).Трећи елеменат релевантан за израду графичког приказа

портфолија производа представља однос величине продаје СПЈ и главног конкурента, припадајући коефицијенти налазе се у колони 6 и они одређују величину круга који показује поједини производ. Јединична величина је величина конкурента и у графикону њоме је означен производ "Б". Иако нумерички подаци омогућују известан увид графичка форма исказивања утицаја оба параметра далеко је прегледнија. Слика 6. то показује.

87


Слика 6. Портфолио производа СПЈ

Конструкција портфолио прегледа раздваја производе у девет квалитативно различитих група. Ако се по фазама животног циклуса производи крећу у смеру казаљке на сату и ако у међувремену не доживе слом, могуће је разматрати њихову садашњу позицију и уз одговарајућу подршку, њихову судбину. Највећој конкуренцији изложен је производ "Ђ" с једнаким уделом као и главни конкурент и са заједничким покривањем 77% тржишта. По природи положаја овај производ је кандидат за мењање положаја а смер промене зависи од животног циклуса конкурентског производа. Производи "А", "В" и "Д" занимљиви су по високим стопама раста, али и по ниском уделу, међутим слабост би им могао бити обим. Конкуренти су заузели водеће положаје што се види из величине круга.

Заснивање оцене полазног стратегијског положаја захтева продубљавање анализе не само ради прецизније оцене већ и ради заснивања стратегија и посебно ради касније фазе вредновања алтернативних стратегија. Вишедимензионални поступак заснива се на комбинацији вишебројних мерних величина или параметара који стварају неки од агрегата. Уобичајени вишедимензионални су релативна конкурентска способност и атрактивност тржишта. Може

88


се приметити да су анализирана обележја из једнодимензионалних портфолија само поједини параметри у агрегираним вишедимензионалним обележјима. Тако се омогућава обједињавање оцене укупног агрегата. На основу ове анализе утврђује се позиција СПЈ ''А" у портфолију предузећа.Релативна конкурентска способност СПЈ "А"Р.бр.

Опис параметраСкала вредновања

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.1. Релативни тржишни удео2. Финансијска снага3. Технички кnоw - hоw4. Трошковна предност5. Квалитет производа6. Потенцијал иновација7. Лиценцни однос

8.Квалификованост

особљаКвалификација оцене Ниска Средња Висока

Други агрегат је атрактивност тржишта.Атрактивност тржишта СПЈ "А"

Р.бр.

Опис параметраСкала вредновања

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.1. Величина тржишта2. Раст тржишта3. Рентабилност 4. Снага конкуренције5. Интензитет инвестирања6. Опасност супституције7. Сигурност умањења

8.Ризици

интервенционизмаКвалификација оцене Ниска Средња Висока

Сажимањем систематизованих оцена за поједине параметре из агрегата установљавају се збирне оцене.

89


Тако на пример за агрегат релативна конкурентска способност укупан збир оцена је 52, што подељено са 8 даје просечну оцену 6,5 јер од укупно могућа 72 поена 52 чини 72%, а за агрегат атрактивност тржишта укупни збир оцена је 44 поена што подељено с 8 даје просечну оцену 5,5 јер од укупно могућа 72 поена 44 приписана чине 61%.

На основу ових података могуће је на графичкој слици матрице пословног портфолија предузећа алоцирати СПЈ "А" са установљеним координатама (5,5 и 6,5), и то:

987654321

1 2 3 4 5 6 7 8 9 Ниска Средња Висока

Релативна конкурентска снагаСлика 7. Позиција СПЈ "А" у пословном портфолију предузећа

Координате СПЈ "А" одређују јој место "Тркача" што значи да, као и све СПЈ чији стратегијски положај се налази изнад дијагонале припада групи "Инвестиције и раст". То значи да њихова конкурентна способност садржи релевантну снагу и у комбинацији са факторима из агрегата "Атрактивност тржишта" ствара шансу за предузеће. Супротно томе уцртане имагинарне СПЈ у подручју испод дијагонале припадале би групи СПЈ "Изузимање и дезинвестирање" коју означава положај "без шанси за успех у будућности" и, на крају све СПЈ које су као имагинарне уцртане у поља којим пролази дијагонала припадају групи "Селекција" што претпоставља стратегију и мере које ће их усмерити инвестирању и експанзији или дезинвестирању и напуштању.

90

Атр

акти

внос

т тр

жиш

таН

иска

Сре

дња

В

исок

а

ПОДМЛАДАК УЗЛЗНИ НА ВРХУ

ПРОБЛЕМАТИЧНИПОДМЛАДАК КАНДИДАТИ ЗА

ПРОМЕНЕТРКАЧИ

ШКАРТ ОДЛАЗЕЋИ ПРОИЗВОДИ

КРАВЕ МУЗАРЕ


3.5. ЛИНЕАРНО ПРОГРАМИРАЊЕ

Линеарно програмирање решава проблеме оптимизације производних програма. Модел линеарног програмирања применљив је уз претпоставке да су:

- линеарних веза међу променљивим;- нема појава случајних променљивих;- параметри су константе и- управљачке променљиве су позитивне непрекидне

величине.Линеарно прогрмирање обезбеђује рационална решења и

када нису све претпоставке у потпуности испуњене.Линеарни модел састоји се из функције циља

, која је линеарна функција својих променљивих Х1, Х2, …, Хn, и система линеарних неједначина. Тако један линеарни модел може имати следећи облик. Наћи

уз ограничења

.............................................

.ако функција циља изражава производну добит. Ако пак функција циља изражава трошкове у производњи тада линеарни модел најчешће има облик:

, уз ограничења

.............................................

.У матричној форми, овај линеарни програм преко матрица

, облика

91


,

, ,

.

може се приказати као за и , где је транспонат од .

Могуће решење је вектор који задовољава функцију циља и задата ограничења. Вредност задатка је нумеричка функција . Ако је неки вектор могуће решење за које је , онда је оптимално решење.Скуп свих могућих решења је

.

Овај скуп је затворен и садржи све своје граничне тачке и истовремено је конвексан. Те карактеристике олакшавају практично решавање задатка и његово визуелно представљање графичком методом. Математички је доказано да се оптимално решење задатка налази у некој екстремној тачки скупа . Када две екстремне тачке представљају оптимално решење, онда има бесконачно много оптималних решења која леже на правој која спаја те две екстремне тачке.

Сваки задатак линеарног програмирања има свој такозвани дуал, који екстрем максимума фунцкије циља преводи у минимум и обратно. Дуал има толико променљивих колико примарни задатак има ограничења, а број ограничења једнак броју променљивих примарног задатка. Нека је вектор дуалних променљивих , за

, онда је форма дуалног задатка

.Математички је доказано да:

a) ако је могуће решење примарног, а дуал задатка, онда је ;

б) ако је онда су и оптимална решења.

92


в) Када примарни и дуални задатак имају могућа решења, онда имају и оптимална решења, а када један од њих нема могуће решење, онда други нема оптимано решење.

Дуал често има бољу економску интерпретацију од примарног задатка. Решавање задатака оптимизације коришћења производних капацитета за више различитих производа, где се за производњу сваког финалног производа користи више машина и уређаја, указује на оптималну комбинацију врста и количина производа. Истовремено се проналазе могућа уска грла за евентуалну потребу проширења производних капацитета (очигледно је да не треба проширивати капацитете који су довољни и за повећани обим производње).

Симплекс метода је општа метода којом се може решавати сваки линеарни програм. У тражењу решења она полази од неког из скупа могућих решења које се у више корака (коначан број итерација) побољшава до најбољег. Процедура се, према критеријуму, из корака у корак понавља, што је веома повољно за примену ове методе уз коришћење рачунара.

За примену ручног симплекс поступка задатак се из матричне форме пресликава на симплекс табелу. За решавање максимума функције циља, на одабране могуће решење, примењује се критеријум највеће стопе раста функције, који води најкраћим путем до оптимума (задатог максимума). Без симплекс методе требало би израчунати сва могућа решења, а онда изабрати најбоље. За многе задатке сада то не представља велики проблем, када се користе рачунари.

3.6. МОДЕЛИ ТРАНСПОРТА

Задатак транспорта се одређује захтевом да се, уз најмање трошкове превоза, од више испоручилаца (извори) одређених количина роба превезе до више купаца (потрошачи, одредишта), уз претпоставку да је укупна понуда једнака укупној тражњи.

Нека је број испоручилаца , број купаца , количине у том месту (за ), а количине потражње у том

одредишту (за ). Количина испоручене робе од тог

93


испоручиоца том купцу се обележава са , а трошкови превоза

износе , где је јединични трошак за ту испоруку

Модел поставке задатка је следећи:

функција циља,

уз ограничења:

за укупна понуда

за укупна потражња

и изједначена понуда и тражња (тржишна

равнотежа).

Овај модел има увек оптимално решење. Решава се, најчешће, преко модификоване симплекс - методе у Dantzinogovoj верзији (позната као MODI- метода).

Ручни поступак примене ове методе је табеларни. Формира се табела са базичним решењем.

B1 B2 … Bn понудаА1 c11 c12 c1n a1

А2 c21 c22 c2n a2

…Аn cm1 cm2 cmn am

тражња b1 b2 bn

Табела се подели на правоугаоних поља, а десне стране табеле, у нивоу редова поља наноси се колона коефицијента

, a испод табеле, у висини колона поља наноси се ред

коефицијената . У левом углу сваког поља уписује се

одговарајући коефицијенти цена , a у средини поља се наносе

количине испоручене робе .Почетно базично решење формира се према методи

северозападног угла. То значи да се прво одређује испорука која

94


узима мању количину од могуће понуде и тражње, тј. узима се . Затим се одређују испорука за поље или . Ако

је у пољу унета количина из понуде ( ), онда се попуњава поље до износа тражње , тј. умањена за испоруку извршену у пољу . Ако је пољу додељена укупна тражња онда се одређује додатна испорука за поље водећи рачуна о укупној тражњи. Затим се задовољава тражња осталих поља идући на десно и на доле, према југоисточном углу табеле. Комплетно базично решење мора да искористи комплетену понуду и задовољи укупну тражњу. Том решењу одговарају трошкови транспорта

, који најчешђе нису минимални.

Према одређеној процедури симплекс методе иде се на побољшање решења, у коначном броју итерација, до минималне вредности функције циља (минимални укупни трошкови транспорта). Уз коришћење програма за рачунар оптимано решење се одређује врло брзо. У случају када је укупна понуда изједначена са укупном тражњом, говори се о затвореном моделу транспорта. Када је укупна понуда већа од укупне тражње или обрнуто, ради се о отвореном моделу. Ако је укупна понуда већа од укупне тражње модел се преводи у затворени увођењем фиктивног одредишта (додатна колона табеле) коме се додељује разлика, понуде и тражње, при чему су јединични трошкови до тог одредишта једнаки нули (та роба се практично не превози). Када је укупна понуда мања од укупне потражње, у модел се уводи фиктивна понуда у форми додатног реда табеле транспорта.

Специјални задатак транспорта је типа распореда одређеног броја радника на исти број радних места, при чему постижу различиту индивидуалну ефикасност на разним местима, чија функција циља максимизира укупну ефикасност радника, решава се посебно прилагођеном мађарском методом.

Задатак такозваног транспорта са претоваром, узима у обзир транспорт робе у повратку. Решава се тако што се формира табела са врста и колона. Она садржи четири блока од којих:

- I блок садржи јединичне трошкове транспорта међу изворима робе;- II блок садржи матрицу трошкова задатка редовног транспорта;

95


- III блок је транспонат матрице трошкова редовног транспорта;- IV блок садржи јединичне трошкове од исходишта до одредишта робе.Ручни поступак изналажења оптималног решења је значајно

сложенији од задатка транспорта у једном смеру. За успешно и брзо решавање транспортног задатка са претоваром препоручује се програм рачунара.

3.7. ЦЕЛОБРОЈНО ПРОГРАМИРАЊЕ

У решавању задатака линеарног програмирања поставља се ограничење да компоненте управљачког вектора узимају ненегативне вредности. То је логично с обзиром на природу задатка у коме не постоји континуирани карактер управљачких променљивих (пример: ангажовање одређеног броја радника, возила, машина и сл.). Изузетно, код неких задатака се може захтевати да само неке компоненте узму целе бројеве.

У таквим случајевима задаци линеарног програмирања имају форму:

, уз ограничења

.

за су цели ненегативни бројеви,

Због додатних услова целобројности неких компоненти управљачког вектора задатак је познат под називом целобројно прогрмирање. Решења таквих задатака имају коначан и пребројив скуп N0 = {0,1,2,…}, што олакшава поступак ручног израчунавања. Скуп могућих решења није конвексан, ради чега симплекс метода није применљива.

У решавању оваквих задатака по моделу линеарног програмирања електронски рачунар би израчунао скуп могућих решења (уз претпоставку линеарности), затим би из тог скупа одабрао векторе са целобројним координатама и њиховом комбинацијом преко вредности фукције циља одабрао би оптимално решење.

Ручним поступком се многи задаци могу једноставније решити графички , уз следећи поступак. Графички се представи

96


скуп ограничења линеарног прогрма, без захтева целобројности и елиминишу се делови без целобројног решења. Тада се на преосталом полигону бирају темена (целобројне координате) у којима функција циља има екстремне вредности и одабере се оптимално решење са екстремном вредношћу задате фукције циља.

Методом Gomory-ја, познатом и као метода одсецајућих равни, за обезбеђење целобројности линеарног програмирања, уводе се додатна ограничења. То омогућава примену симплекс поступка у решавању модела целобројног програмирања.

3.8. ПАРАМЕТАРСКО ПРОГРАМИРАЊЕ

Задаци линеарног програмирања се решавају уз непроменљиве параметре ограничења и функције циља. Параметри у линеарном моделу су најчешће вектор = (c1, c2, …, c3) цена јединице производа Х1, Х2,…, Хn, који се на тржишту често мењају и слободни чланови ограничења b = (b1, b2, …, bn), који се такође мењају. Нешто спориој промени изложени су техничко-технолошки коефицијенти aij матрице А. Они су у пракси променљиви са временом. Ради испитивања осетљивости решења задатка на промене коефицијената уводи се постоптимална анализа.

Коефицијенти задатка су најчешће функције времена (позната је симултана промена цена у дужем времену, а често се мењају и ангажовани ресурси). Ради тога задатак са константним коефицијентима постаје задатак са променљивим коефицијентима у функцији од времена . Задатак параметарског програмирања у општем облику постаје:

.Уз непромењене елементе матрице и уз увођење вектора и са константним координатама, разрађена су три честа

случаја.

I случај: Претпоставља се да су константни сви коефицијенти, осим елемената вектора где је линеарна функција од t односно = . Тада задатак постаје

97


.Облик скупа могућих решења се не мења. Мења се само

функција циља, односно коефицијенти ci у функцији од циља.

II случај: Претпоставља се да су константни сви коефицијенти задатка, а вектор је линеарна функција времена . Тада задатак има следећи облик:

, са ограничењима

.Мења се облик скупа могућих решења, а не мења се функција

циља.

III случај: Вектори и истовремено се мењају у функцији времена . Онда задатак поприма следећу форму:

, са ограничењима

.У овом случају долази до промене функције циља и скупа

могућих решења. Задатак се решава тако што се из интервала времена бира по једна вредност и за њу решава задатак линеарног програмирања. Може се очекивати да ће највећа промена решења настати за највећу промену вредности из одређеног интервала.

Параметарско програмирање практично се користи за анализу осетљивости решења с обзиром на очекиване промене функције циља и ограничења у дужем интервалу времена. Испитује се осетљивост оптималног решења на промене коефицијената у одређеним границама. Свако оптимално решење важи само за прецизно дате услове и дати тренутак времена. Не постоји апсолутни оптимум.

98


3.9. НЕЛИНЕАРНО И СТОХАСТИЧКО ПРОГРАМИРАЊЕ

3.9.1. НЕЛИНЕАРНО ПРОГРАМИРАЊЕ

Неки задаци у математичком програмирању не могу дати довољно добра решења уз апроксимације линеарних веза међу променљивим. Линеарне везе дозвољавају мања одступања која, према проценама аналитичара, могу мало да утичу на избор оптималне варијанте решења.

Природа многих задатака је таква да захтева постављање неких модела који укључују постојеће нелинеарне везе међу променљивима (пример: функција прихода често није линеарна).

Методи нелинеарног програмирања су једна од метода операционих истраживања као скупа више метода оптимизације процеса у системима, са циљем што лакшег менаџмент процеса у тим системима. Један од најједонставнијих нелинеарних модела су они код којих је функција циља F(Х) квадратна функција својих променљивих xi, i=1…n или ограничења AX≤b су систем квадратних једначина или неједначина.

При томе су могући најједноставнији случајеви: 1) Функција циља има линеарну форму, а ограничења су

квадратне једначине и неједначине.2) Функција циља има квадратну конвексну форму, а огрничења су линеарна.3) Функција циља и ограничења имају квадратну форму.

3.9.2. СТОХАСТИЧКО ПРОГРАМИРАЊЕ

Стохастичко програмирање је везано за предвиђање случајних појава, чије карактеристике су случајни бројеви и чијим свим могућим варијантама припадају одговарајуће вероватноће. Свака од тих карактеристика има своју расподелу вероватноћа, своју очекивану вредност и меру варијабилитета око те очекиване вредности. То имитирање случајних бројева дате расподеле или њихово симулирање обавља се методом Монте-Карло или М-К методом (по називу познате коцкарнице), или неким генератором случајних бројева, чији је софтвер, један од програма у скоро свим рачунарима. Овде је велика умешност да се познају карактеристике

99


случајне променљиве које су садржане у функцијама циља и њихове расподеле вероватноћа и да се свака од њих имитира својом расподелом да би укупан „ход” случајног процеса био ближи реалности.

У постоптималној анализи, а у оквиру стохастичког програмирања ( модел и модел), развијени су модели и поступци за одређивање очекиване вредности функције циља и мера варијације функције циља (E(F), ) као и вероватноће да израчунато оптимално решење буде применљиво.

Не постоји велики проблем у изналажењу скупа решења и избору оптималног код нелинеарних и стохастичких модела. Савремени софтвер за рачунаре то решава врло лако. Највећа одговорност је у економској интерпретацији и дефинисању односа међу променљивим, ради што вернијег формирања модела.

3.10. СИСТЕМИ МАСОВНОГ ОПСЛУЖИВАЊА

У животу и раду људи, појединаца и њихових заједница и организација, постоје сталне потребе од основних потреба за живот исхране и одевања до захтева осталих категорија стандарда живота, њиховог квалитета и развоја тог квалитета. Са развојем друштва развијале су се и умножавале људске и друштвене потребе, а у технолошком и стручном смислу развијале су се ораганизације за задовољавање тих потреба и за пружање стручних и материјалних услуга. У зависности од врста људских потереба и њихових масовности, организације за задовољавање истих добијају различите организацијске форме.

Свака од тих организација која, својом технологијом и стручним радом, пружа услуге и задовољава потребе грађана и организација назива се систем масовног опслуживања (СМО) или системом.

Општа структура система масовног опслуживања могла би се шематски приказати у облику

100


Канали за опслуживање

Излаз нестрпљивих

Шема СМО

Корисници услуга долазе у систем СМО у различито време, онда када могу и кад имају потребе и та учесталост њиховог уласка у систем мења се у времену, а теорија испитује и установљава расподелу њихове учесталости у времену. Тај уређени или неуређени скуп корисника, а услуга назива се УЛАЗНИМ ПОТОКОМ КОРИСНИКА УСЛУГА или ЗАХТЕВА. У зависности од организације система СМО, природе услуга и стрпљења корисника постоје системи СМО са отказима, и системи са чекањем. Код система са чекањем, после улазног потока корисника следи ред за чекање на пружање услуга оних корисника који су уласком у систем затекли све канале заузетим опслуживањем раније присталих корисника. Канал за опслуживање је организијска једница у систему опремљена апаратуром и стучњацима за пружање укупних услуга корисника. По броју канала у систему СМО постоје једно-канални и више-канални систем СМО. Како људи у систем долазе различитим потребама то је време опслуживања top различито од корисника до корисника, а теорија испитује и истановља расподелу времена опслуживања корисника top да би власнику система предложили повећање или укидање броја канала за опслуживање. Наравно они корисници који уђу у систем и затекну ред испред себе, а немају времена за чекање напуштају систем неопслужени, нестрипљиви корисници. После завршених услуга корисник напушта систем СМО и формира излазни поток опслужених корисника. И овај поток има своју карактеристичну учесталост, своју расподелу, коју теорија прати и пореди са расподелом улазног потока корисника.

101

улазни поток редза чекање

корисника

корисник услуга

Излазни поток опслужених или нестрпљивих корисника


Сваки улазак новог корисника у систем мења стање у систему, тако да или се повећава број корисника у реду, или се смањује број слободних канала који нису до сада радили, или тек се формира ред, ако је затекао да сви канали раде и да нико није чекао у реду за услуге. Такође сваки одлазак опслуженог корисника мења стање у систему СМО, тако што ослобађа један канал за услуге, смањује ред за чекање за јеног корисника или повећава број слободних канала.

У току радног времена систем СМО је у променама, у гибању и искуство ‘’саопштава’’ теорији по којој се правилности и та гибања остварују.

Наравно на почетку радног процеса система СМО сви канали за опслуживање су слободни, број заузетих канала је nz = 0.

Уопште број слободних канала мења се од О (сви заузети), до n (кад су сви слободни). Такође број заузетих канала је случајан број и мења се од 0 до n. У развоју система СМО има међусобно супротних критеријума, на пример тражи се да се одреди довољно велики број n канала за опслуживање да би се смањио број корисника услуга који напуштају систем СМО због дугих редова за чекање на услуге и сопственог нестрпљења. С друге стране у систему СМО треба планирати толики број канала n за опслуживање да се смањи број слобоних незаузетих канала, јер то је празан ‘’ход’’ система СМО, нерад. У пракси система СМО постоје различити показатељи ефикности рада и опслуживање корисника. Овде ћемо навести неке од њих:

1. проценат корисника услуга који су добили отказ неопслуженим, средња вредност процента неопслужених корисника,

2. просечно време ‘’празног хода’’ система СМО у целини и поједних канала,

3. просечно време које корисник проведе у раду за чекање и4. просечан број корисника у реду за чекање. Такође

показатељи рада СМО су:5. вероватноћа да ће корисник по уласку у систем СМО бити

прихваћен на опслуживање,6. вероватноћа да ће канали за опслуживање и ситем у целини

радити без техничког застоја и7. средњни број опслужених корисника услуга за једницу

времена и др.102


Математичке методе вероватноће пружају могућност описа промена стања система СМО у току рада и преласка тог система из једног у друго стање, у току његовог гибања. Зато је коришћен систем диференцијалних једначина вероватноћа поједних стања система СМО са отказима. Такав систем СМО, је на пример једна телефонска централа, код којег су телефонске линије канали за опслуживање, а телефонски позиви су корисници услуга тог система. На једном оваквом систему дански научник Erlanger (1878-1929) је први посматрао промену стања система у времену и математички га описао преко система диференцијалних једначина вероватноћа преласка система из стања Хi у стање Хj. И данас у теорији су познате Ерлангове једначине као пионирски допринос овој теорији и одговарајућој пракси.

Тада систем СМО има могућа стања:.. .... ..

X0 сви канали у систему су слободниX1 један канал је заузетXk к канала је заузетоXn свих n канала је заузето опслуживањем.

Основне информације о овом систему са отказима и n канала је скуп могућих стања {Xk}, k = 0,1,2,…n и скуп оцењених вероватноћа тих стања {pk (t)}, k = 0,1,2,…n, a pk (t) вероватноћа да је систем у тренутку t u стању Xk.

Систем са ограниченим чекањем је СМО у који када корисник уђе у систем и затекне да су свих n канала заузети стаје у ред за чекање и чека Тćek времена, јер то је његова могућност стрпљења. Ако се не ослободи ни један канал до истека његових Т ćek

времена, тај корисник напушта систем неопслужен. Овакав систем СМО са чекањем од Тć назива се систем мешовитог типа. Ако време чекања корисника за услуге није ничим ограничено такав систем СМО назива се систем са чекањем. Овакав систем имао би пребројиво много стања од X0, X1,…Xn,…Xn+s,… где је X0 стање слободних свих канала

Xn стање заузетости свих n канала

103

X0 X1 Xk-

1

Xk Xk+1 Xn-1 Xn


Xn+s стање у коме су свих n канала заузети и s корисника је у реду за чекање, где је s = 1,2,… .

Из модела рада једног система масовног опслуживања, који је описао промене стања система у времену, могу се добити многи параметри са њиховим вредностима које менаџер тог система треба да искористи у вођењу политике организације СМО. Неки од тих показатеља су:

1. просечан број корисника у систему,2. вероватноћа отказа услуга корисника у систему са отказима

Ротк,

3. вероватноћа опслуживања корисника који је ушао у систем Ротс,

4. просечан број слободних канала у систему,5. средњи број опслужених корисника на једном каналу система

и6. просечно време чекања корисника у реду за чекање у систему

и други.

Да би се одредиле вероватноће pк (t), могућих стања Xk, k = 0,1,….,n у коме се може наћи систем СМО у току свог рада и гибања, уласком нових корисника и изласком опслужених корисника, треба познавати природу учесталости уласка корисника у СМО, средњи број корисника (означен у теорији са λ) који уђу у систем за јединицу времена Т. Теорија расподелу учесталости уласка корисника у систем познаје као Пуасонову расподелу са параметром λ, λ>0 и значи просечан број оних који су ушли у систем за једницу времена Т. Знајући λ, познат је начин оцене вероватноће po(t), p1(t)…..,pk(t). У систем СМО улазе корисници један по један и препоставка је да за ∆t од времена t на врата система не закуца више од једног корисника јер је ∆t мали интервал времена.

Дакле с једне стране имамо улазни ток корисника система интезитета λ, а са друге стране имамо излазни ток опслужених корисника, чије су потребе задовољене и који се такође веома разликује од корисника до корисника. Време опслуживања, у ознаци tops, је случајна променљива која се понаша по експоненцијланој расподели са интезитетом µ и пише се top: ε (µ) или top: ƒ(t) = µc-µt, а интезитет опслуживања је µ = 1⁄top и значи средњни број опслужених 104


корисника система у јединици времена. Уколико је top мањи број, то је опслуживање краће трајало, то је интезитет µ опслуживања већи. Како се систем у времену t мења то се мењају и вероватноће pk(t), да ће систем бити са k заузетих канала (и n-k слободних канала, k = 0,1,2,…n). Те промене вероватноће pk (t) до pk(t+∆t) за прираст времена од ∆t доводе до диференцијалне једначине првог реда вероватноће стања pk(t) кao функције од t у облику

Овде је први извод од вероватноће да се систем у t налази у Хк.

То је могуће ако је у t био у Xk-1 стању па је за ∆t времена стигао још један корисник интезитетом λ, и зато је pk-1(t)∙ λ систем прешао у стање Xk или ако је систем у тренутку t био у стању Xk, а за време од ∆t није му дошао ниједан нови корисник нити му је ни један од k заузетих канала опслужио прихваћеног корисника, па је тај сабирак –pk(t) ∙( λ+k µ) негативан и у трећем случају систем је у тренутку t био у стању Xk+1 па је за ∆t један од његових (к+1) заузетих канала опслужио прихваћеног корисника интезитетом µ, ослободио 1 канал и систем превео у стање Xk.

Oвај систем диференцијалних једначина за к = 1,2,…n-1, комплетирају диференцијалне једначине:

и

.Последње две диференцијалне једначине логички

протумачимо у смислу какве промене треба да се догоде у размаку (t, t+ ) да се систем нађе у стању Х0 односно Хn .

Да се нађе у стању Х0 је да у t буде у Х0 и да за не стигне нов корисник зато је или да у t буде у Х1 а да се за

ослободи један канал а то је . Ове две вероватноће се сабирају. Да се систем нађе у стању Хn је да у t буде у Хn-1 и да за стигне један корисник, зато је или да у t буде у стању Хn и да за се не ослободи ни један од n заузетих канала, а то је

, и ове две вероватноће се сабирају. Овај систем диференцијалних једначина важи за једну врсту

система СМО, а постоји математичка процедура за одређивање решења тог система, а тиме и за одређивање стања тог система.

105


3.11. ТЕОРИЈА ИГАРА

Једна од метода Операционог истраживања, која решава класу управљачких задатака везаних за доношење одлука у условима недовољне информисаности или у условима неодређености, а одлуке се односе на начин или начине остваривања одговарајућих производних или тржишних програма и поступака, или начине извођења неких операција у претпостављеним условима јесте ТЕОРИЈА ИГАРА.

Теорија игара је релативно млада математичка дисциплина и везана је за име John von Neumann-a (1903-1957), Нојмана, америчког математичара, који је 1928. године објавио свој рад, заједно са Oskarom Morgenstern-oм, под називом: „Teory of Games and Economic Behavior”, New York 1944. Као што се у наслову тог рада види полазна област примена је економија.

У низу задатака из економије, и других области сусрећемо се са супротним интересима или блаже речено са различитим интересима учесника у остваривањима тих задатака. Овакве ситуације називају се конфликтним ситуацијама. Терорија игара је математичка метода доношења одлука у разрешењу конфликтних ситуација. А конфликти и сукоби интереса су веома стари и то колико и људско друштво.

Ми ћемо овде пратити конфликте две стране, два субјекта А и B. Са напоменом да постоји сукоб једнонг субјекта са окружењем, тачније са природом као и сукоба интереса више субјеката. Нека од основних појмова у теорији игара наводимо уз кратка тумачења.

1. Игра је у овом схватању модел реалне конфликтне ситуације или модел конфликта. Свака игра има правила, која прописују понашања учесника у игри. Једно од основних правила игре јесте поштовати противника у игри и при сваком свом потезу рачунати да је противник мудар и да ће по њега доносити најнеповољније одлуке.

2. Потез или корак је избор једне од могућих алтернатива које стоје на располагању и нека су за играча А могуће алтернативе а1,a2, …..ai, …..am, што наводимо са А(а1,а2, …аm), а за игарача B могуће алтернативе нека су b1,b2, …,bj, …, bn што записујемо са B (b1,b2, …,bn). Лични потез је кад играч сам свесно бира своје понашање, своју алтернативу, а потез

106


је случајан ако играч бира потез са неким случајним механизмом.

3. Стратегија је неки интутивни план играча о развоју игре или скуп правила која једнозначно одређују избор потеза односно корака играча у игри.

4. Цена изабраних потеза (корака) играча А и B је C (ai,bј) = cij, то је износ добити првог играча А, који води игру и губитак другог играча B, којим плаћа играчу А, јер је својом алтернативом bј одговорио на алтернативу аi (за i = 1,2,…,m; j= 1,2,…n).

5. Овде игра је таква да оно што добије играч А то губи B и обратно и таква игра се зове игра са нултом сумом.

6. Матрица плаћања или матрица цена или матрица игре је

C =

Број редова матрице C има колико играч А има алтернатива, а број колона колико играч B има алтернатива. Начин обелажавања играча и матрица може бити различит ( I, II, A, B). Свака игра је одређена својом матрицом плаћања или матрицом цена.

Пример 1. Дата је игра матрицомТабела 1.

C(cij) =

У последњој колони су минимуми добити A, а у последњој врсти су максимуми губитака B.

Са становишта играча А он је у свакој својој алтеранативи тражио минималан добитак и то су износи у последњој колони, а

a\b b1 b2 b3 min (j)a1 4 -1 -4 -4a2 3 2 3 2a3 -2 0 8 -2

max(i) 4 2 8

107

c11…c12…c1j…c1n

c21…c22…c2j…c2n

………….cij

cm1 cm2…cmj…cmn


играч А се опредељује на ону алтернативу у којој је та његова минимална добит највећа, тј maxi minj (aij) = max (-4, 2, -2) = 2. Ово је доња вредност игре и означава се са α, α = maxi minj (aij).

Са становишта играча B он у свакој својој алтеранативи тражи максималан губитак и као разуман субјект опредељује се за minj maxi (aij) = min (4,2,8) = 2. Ова вредност је горња вредност игре и изначава се β = minj maхi (aij) = горња вредност игре.

Ова игра (матрична игра) код које је α = β назива се игра са чистим стратегијама или игра са тачком седла Мc = (α , β) = (2, 2). Вредност игре означава се са V и најчешће важи однос да је α ≤ V ≤ β. У нашем случају вредност игре је V=2, а оптималан стратегијски пар, овде је (а2, b2) = (2,2) и назива се Barel-von Neumann-ov стратегијски пар. С обзиром на дефинисан појам стратегије тачком 4. предходног пасуса, ми стратегијама играча А сматрамо његове алтернативе а1,а2,…,аm, јер иза тога се поима цео план играча А о игри који га је довео да се определи за алтернативу ai (i = 1m). Стратегије играча B су његове алтернативе b1, b2, …, bn из истих разлога. Игре са тачком седла су игре са чистим стратегијама.

Пример 2. У конфликту учествују две противничке стране А и B. A има на располагању две врсте средстава S1, S2, a B има друге две врсте средстава. А има за циљ да изабере таква средства које је ефикасније у односу на употребљено средство противника. B жели да смањи вероватноћу избором свог средства. Матрица цене ове игре дата је табелом 2.

Наћи горњу и доњу вредност игре α , β и вредност игре.Табела 2. q1 q2

p1

p2

maxi minj aij = max (0,2;0,2)= 0,2 = α. Ово је доња вредност игре. Овде је α = 0,2≠ β=0,4. Овa игра није игра са тачком седла и овде вредност игре α < V <β, тј 0,2<V<0,4.

minј maxi = minj (0,4;0,6) = 0,4 = β. Oво је горња вредност игре. Ово је игра са мешовитим стратегијама. Зато ће играч А користити S 1 p1 пута, а средство S2 p2 пута где је p1+p2=0, a играч B користити B1 p1 пута, а B2 q2 пута, где је q1 + q2 = 1

А\B B1 B2 minS1 0,4 0,2 0,2S2 0,2 0,6 0,2

max 0,4 0,6

108


Решење. За играча А вектор мешовите стратегије Pa=(p1,p2), где је p1+p2=1, а то значи да ће S1 користити p1 пута, а S2 p2 пута

За играча B вектор мешовите стратегије је Q=(q1,q2), a то значи да ће B1 користити q1 пута, a B2 q2 пута где је q1+q2=1.

Вредност матричне игре је дефинисан са C (P,Q)= pi

qj=0,4p1q1 + 0,2p1q2 + 0,2p2q1 + 0.6p2q2 = p1(0,4q1+0,2q2) + p2(0,2q1+0,6q2).

Због односа p1+p2=1 следи да у изразу за вредност игре мора да важи једнакост 0,4q1+0,2q2=0,2q1+0,6q2 jeр постоје услови: C(P,Q)=0,4q1+0,2q2 и C(P,Q)=0,2q1+0,6q2. Отуда следи да је q1=2q2 и због q1+q2=1 следи да је q1=2⁄3 и q2=1⁄3 и Q=(2⁄3,1⁄3). Ако вредност игре C(P,Q) из развијеног облика извлачили q1 и q2 добили би развој C(P,Q)= 0,4p1q1 + 0,2p1q2 + 0,2p2q1 + 0.6p2q2= q1(0,4p1+0,2p2) + q2

(0,2p1+0,6p2), због q1+q2=1 следи да је C(P,Q) = 0,4p1+0,2p2 и C(P,Q) = 0,2p1+0.6p2 →0,4p1+0,2p2=0,2p1+0,6p2→p1=2p2, због p1+p2=1→ p2=1⁄3, p1=2⁄3 и вектор мешовите стратегије P=(2⁄3,1⁄3).

Вредност игре је C(P,Q) = 0,4∙2⁄3∙2⁄3+0,2∙2⁄3∙1⁄3 + 0,2∙1⁄3∙2⁄3+0,6∙1⁄3∙1⁄3, V=1⁄3. Све матричне игре са мешовитом стратегијом реда (2x2) су алгебарски решиви за дате матрице плаћања.

Решавање матричних игара применом линеарног програмирања

Решити једну матричну игру са датом матрицом плаћања, која је редукована искључењем најмањих врста, због интереса I играча (А) и искључењем највећих колона због интереса II-ог играча (B), своди се на одређивање вектора мешовитих стратегија и то вектора P (p1, p2…pr…pn), првог играча I и вектора Q (q1, q2,…qj,…

qm) другог играча II, за које је Σpi=1, pi≥0 и =1, qj≥0.

Тада I играч име стратегију A1,A2,…An и II играч има стратегију B1,B2,…Bm , са PА: (p1, p2..…pn ) са QB: (q1, q2,…qm ) а матрица плаћања је дата матрица А=||аij||, i је индекс стратегија првог играча I, ј је индекс стратегија другог играча II. Нека вредност игре буде V. Решавамо игру са становишта интереса првог играча I. За играча I оптимално решење је оно P* чија очекивана добит не

109


може бити мања од V за било који стратегијски избор противника II и зато важе неједначине: a11p1 + a21p2 + …+ an1pn≥ V (1) a12p1 + a22p2 + …+ an2pn≥ V …..……………………….. a1mp1 + a2mp2 + …+ anmpn≥ V

Извршимо деобу у систему неједначина са V и означимо нове променљиве са Xi = pi/V, за i= 1, 2, …, n (2)

За смену променљивих важи услов

Увек се може учунити да V не буде једнако 0, тј. да V>0 и то, ако треба постиже се додавањем елементима матрице А=||аij|| позитивног броја чија је апсолутна вредност већа од апсолутне вредности најмањег негативног елеманта, за некo d. Та трансформација матрице повећава вредност за d. На крају би се од добијене вредсноти V0 одузело d. После деобе са V система (1) добија се

a11x1+a21x2+…+an1xn≥1 a12x1+a22x2+…+an2xn≥1 ……………………….. (3)

a1mx1+a2mx2+…+anmxn≥1

Наћи min ƒ(x)=x1+x2+…xn=1/V, xi≥0 (4)На овај кононични облик са малим допунама, може се

применити симплекс табела (LP), која одређује оптималну стратегију P*(p1*,p2*,...,pi*,pn*), где су pi*=V∙xi*, i = 1,2,..,n, где се xi* одређује из minimuma функција (4) за ограничења (3).

Вектор оптималне стратегије (мешовите) другог играча II, тј. вектор Q*=(q1*, q2*,…qj*,…qm*) одређује се из критерија са становишта интереса II-гог играча, да за његову оптималну стратегију очекивани губитак не може бити већи од V, тј. не већи од вредности игре при било којој стратегији противника I. То се исказује следећим системом неједначина:

a11q1+a12q2+…+a1mqm≤ Va21q1+a22q2+…+a2mqm≤ V (5)………………………. an1q1+an2q2+…+anmqm≤ V

110


Увођењем смене qj/V=yj, j=1,2,…,m (6), чији је збир Y1+Y2+…+Ym=1⁄V, јер је Σqj=1, yj≥0,….Kако је за играча II циљ да минимизира своје губитке, а то захтева maxg(Y)=Y1+Y2+…+Ym=1⁄V (7) уз ограничења ΣaijYj≤1, za i=1,2,…,n(8) yj≥0,…

P.S Овде је линеарни модел по променљивим Y1,Y2,..,Ym дат у сажетом облику (7) и (8), који садржи n линеарних неједначина облика ai1y1+ai2y2+…+aimym≤1, i=1,2,…,n, a функција циља дата са (7). Применом симплекс табеле (LP) на канонички облик (8) и (7)= добија се оптимална мешовита стратегија II играча Q*=(q1*, q2*,…qm*). Теорија доказује да важи однос maxg(Y) = minƒ(x) (9). Према томе проблем изналажења решења матричне игре применом линеарног програмирања јесте решавање методом симплекс табеле. Предлажемо да овде примарни проблем буде модел (7) и (8) где се тражи max(Y) = y1+y2+…+ym =1⁄V уз ограничења. Из оптимума примара (II) Q*=(q1*, q2*,…qm*), у последњој врсти последње итерације очитати решења њему дуалног проблема (I) P*(p1*,p2*,pi*,…,pn*) и тражену вредност игре V.

111


Т Р Е Ћ И Д Е О

Рачуноводствено билансни систем

112


1. РАЧУНОВОДСТВО ОСНОВ БИЛАНСИРАЊА

Привредни субјекти у свом пословању пролазе кроз низ процеса у коме учествују сви чланови субјеката који располажу средствима. Обављањем своје функције – мисије, предузеће остварује одређени финансијски резултат. Циљ сваког привредног субјекта (предузећа) је да оствари што повољнији финансијски резултат.

Окружење као веома значајан фактор за сваког привредног субјекта стоји наспрам њега у активном односу. Да би се привредни субјекат што боље прилагодио све турбулетнијем окружењу и да би достигао одређене пословне циљеве мора располагати одређеним информацијама. Информације потребне привредном субјекту морају се обезбедити успостављањем одређеног система који би прикупљао, класификовао, обрађивао, презентирао и анализирао те податке. Рачуноводство, као систем који пружа потребне информације, се из те перспективе може посматрати као део функције управљања.

Многи аутори рачуноводство дефинишу као скуп поступака чији је задатак вредносно и количинско обухватање, као и контрола токова новца и учинака везаних за предузеће.

Рачуноводство се може дефинисати и као скуп задатака унутар субјекта којим се спроводе одређене трансакције засноване на финансијским евиденцијама које треба прикупљати, разврставати, обрачунавати, објављивати и извештавати о тим трансакцијама.

По неким ауторима, рачуноводство представља науку о евидентирању, разврставању пословних трансакција и догађаја првенствено финансијског карактера и вештину састављања извештаја значајних за одређеног субјекта, као и анализе презентованих трансакција и догађаја и преношење резултата лицима која морају донети одлуку или дати оцену.

Рачуноводство мора да обезбеди подршку управи предузећа у екстерном и у интерном смислу. У свом екстерном смислу рачуноводство је усмерено на окружење и испуњавање информационих захтева екстерних корисника па се може дефинисати као финансијско рачуноводство, док у свом интерном смислу рачуноводство, које има за циљ да задовољи потребе управе

113


предузећа за информацијама које су везане за унутрашњи живот и рад предузећа, можемо дефинисати као управљачко рачуноводство.

Рачуноводство се састоји из следећих делова:1. Књиговодство.

Књиговодство је саставни део рачуноводства које представља његову рачунску основу и посматра се као стандардизовано евидентирање промена првенствено финансијске природе у пословним књигама привредног субјекта на основу веродостојних књиговодствених исправа.

2. Рачуноводствено планирање. Рачуноводствено планирање се бави прикупљањем,

систематизовањем, обрадом и презентирањем података који се односе на пословање предузећа у будућности. Овај саставни елемент рачуноводства односи се на догађаје и трансакције предузећа који би требало да настану у предстојећем периоду. Крајњи производ рачуновоственог планирања су рачуноводствени предрачуни који обједињавају податке о стањима или променама предвиђеним за предстојећи временски период.

На почетку је неопходно схватити да планирање представља фазу или активност менаџмент процеса. Суштина планирања је у систематском размишљању о жељеној будућности и свесном деловању у садашњости ради остварења будућих планова. Планирање је дакле процес доношења управљачких, планских одлука које су усмерене ка будућности. Реч је о рационалном, систематичном и интегралном процесу. Планирање је повезано са будућношћу. Путем планирања настоји се да се смањи степен ризика и неизвесности и њихово контролисање, у мери у којој је то могуће. На тај начин планирање има неку врсту заштитне улоге за менаџере и организације.

Планирање је континуелни процес, односно свакодневна активност интегралног доношења планских одлука, како стратегијских тако и оперативних, како би се остварила жељена будућност коју су замислили менаџери организације. Успешно управљање предузећем претпоставља избор циљева и одређивања начина за њихово остварење. Отуда се слободно може рећи да нема успеха у вођењу предузећа без планирања. При разматрању рачуноводственог планирања треба нешто рећи о макроекономском планирању. У историји економске мисли категорија планске привреде заокупљала је велики број теоретичара.

114


Гледајући макроекономски увек је постојао велики раздор између планске и тржишне привреде.

Планска привреда може остварити изузетне материјалне резултате, али никад нико неће знати уз који трошак, она је потпуно замислива у теорији али се не може дословно спровести у пракси. Насупрот планској имамо тржишну привреду, код које се економски односи усклађују на тржишту дејством закона вредности, односно, перманентним сучељавањем понуде и тражње. Ипак ни у тржишној привреди не влада потпуна конкуренција и економски либерализам. Државе данас у одређеној мери мерама фискалне, монетарне и социјалне политике утичу на тржиште и нарушавају тај вечити сукоб понуде и тражње.

Већина аутора говори о три врсте планирања:- стратегијско, којим се бави највише пословодство предузећа

и односи се на дефинисање праваца развоја;- тактичко, којим се бави средњи ниво менаџмента и односи се

на годишње планирање;- оперативно, којим се бави нижи ниво менаџмента и односи

се на разраду годишњег плана.

Будући да је једно од главних оснивачких обележја предузетника трајност пословања, за очекивати је да ће предузетник најпре израдити дугорочни план пословања и развоја. Дугорочним, се сматрају планови на рок дужи од годину дана. Преовладава мишљење да дугорочни планови треба да обухвате период од најмање три године. У том периоду се могу довољно поуздано предвидети сви стратешки циљеви предузетника.

Стога се дугорочни планови називају и стратешким плановима. Сваке године дугорочни план се допуњује са планом за нову стратешку годину. Инфараструктурне делатности дугорочне планове израђују за период и до 10 година.

Краткорочни планови се израђују за раздобље до годину дана. Краткорочни план је заправо годишњи одсечак дугорочног плана, али не и његов сразмеран део. Годишњи финансијски план најчешће је само финаснијски план прихода и расхода. Приликом планирања по местима трошкова, планови се израђују углавном по два критеријума:

- по организацијском критеријуму, и- по функцијском критеријуму

115


Унутар сваког обједињеног места, трошкови се према функционалном критеријуму разврставају на следеће врсте: трошкови материјала израде, трошкови зарада, трошкови одржавања погона, трошкови продаје и трошкови управе.

Планирање појединих елемената концепцијски може се осмислити на следећи начин. Да ће се користити метода сусретног планирања: одозго према доле и одоздо према горе. Приходи ће се планирати на пример на нивоу корпорације, док ће се расходи планирати на пример најпре по предузећима или погонима. Расходи предузећа (погона) ће се распоредити на њихове организацијске јединице према одређеним кључевима, а расходи организацијских јединица ће се распоредити на њихове ниже организацијске делове према прописаним критеријумима, нормативима или стандардима. На крају добитак ће се планирати на нивоу корпорације.

Припремни послови по нивоима обухватају неколико елемената који се могу представити тако да на првом месту имамо дефинисање планских циљева и задатака. Након тога се јавља осигурање подлоге за планирање и то у виду: плана материјалних набавки за наредну годину, енергетских биланса за наредну годину, плана кадрова за наредну годину, финансијских планова прихода од продаје производа и робе, као и пружања наплативих услуга и књиговодствених података о обрачуну пословања за текућу годину. После овог дела јавља се потреба за проценом набавних цена главних сировина и енергената за наредну годину након чега се врши процена продајних цена производа, роба и услуга за наредну годину, док на крају имамо припрему јединствених образаца за планирање.

Послови финансијског планирања обухватају и послове сталног праћења и контроле извршења планова, да би се: утврдило одступање од плана (утврђивање одступања, је део анализе биланса), истражили узроци одступања ради утврђивања стимулација односно одговорности (утврђивање узрока одступања) и правовремено предложиле мере за њихово отклањање или измену плана (предузимање корективне акције). Остварење плана мора се рачуноводствено пратити по елементима како су и планирани, и то на следећим нивоима:

- нивоу трошковних центара,- нивоу буџетних центара,- нивоу делова организацијских јединца,- нивоу организацијских јединица и

116


- нивоу корпорације. Да би се план што боље реализовао мора постојати јака спрега са рачуноводственом контролом.

3. Рачуноводствена контрола. Рачуноводсвена контрола проверава исправност извођења

прописаних радњи и поступака, почевши од пријема рачуноводствених исправа преко њихове обраде па све до обликовања завршних информација. Рачуноводствена контрола је углавном превентивог карактера, јер је присутна као облик интерног рачуноводственог надзора.

4. Рачуноводствена анализа. Рачуноводствена анализа представља тумачење и

објашњавање стања и успешности пословања привредног субјекта, одређивање одступања од њега и утврђивање узрока тих одступања и њихових последица. Рачуноводствена анализа обухвата и сачињавање предлога за унапређење пословог процеса. Она користи податке и информације које презентује књиговодство.

Наведена подручја рачуноводства су међусобно повезана, она користе различите поступке и методе у свом раду, али је циљ свих подручја заједнички, а то је остварење што повољнијег финансијског резултата. Између ових делова постоји јака спрега која представља један активан однос и кружни ток информација. Привређивање у тржишном систему представља перманентну борбу између свих учесника међу којима постоји одређено преклапање интересних сфера.

Значење анализе пословања предузећа сагледава се у целовитом обухвату свих релевантних података и информација било да се ради о вредносним или натуралним подацима. Рачуноводствена анализа првенствено је оријентисана на вредносне, квантитативне финансијске податке и информације па се може назвати и финансијском анализом.

Постоје три основне активности које одређују постанак и развој анализе финансијских извештаја: финансијско управљање, управљачко рачуноводство и финансијско рачуноводство. Истиче се да је рачуноводство "писмо", а финансијска анализа, омогућава разумевање тог писма у свим пословним ситуацијама. Рачуноводствена анализа наглашава оне аспекте пословања који су од највишег значаја за опстанак предузећа, пре свега, сигурност и ефикасност пословања. Анализа пословања, за потребе управљања

117


мора обухватити анализу финансијских резултата, финансијских услова, структуре и промена у финансијској структури, па се она може описати као процес примене различитих аналитичких средстава и техника помоћу којих се подаци из финансијских извештаја претварају у употребљиве информације релевантне за управљање.

При састављању финансијских извештаја мора се водити рачуна о основним атрибутима информација које се могу добити из ове анлизе. Застарела непрецизна информација је неупотребљива, мора се наћи оптималан однос између свих атрибута које одликују информацију. Информација правовремено достављена кориснику има велику вредност у процесу управљања пословањем предузећа. У зависности од критеријума који се узимају у анализи могу се класификовати различити поступци анализе:

1. Ако се предмет посматрања и анализира у стању или кретању у одређеном периоду можемо разликовати статичку или динамичку анализу.

2. Када се пође од критеријума садржине, састава предмета анализе његових елемената или одређеног износа имамо, квантитативну и квалитативну анализу.

3. Са аспекта потпуности обухватања предмета анализе имамо потпуну и делимичну анализу.

4. На основу начина извођења анализе у односу на време пословања имамо текућу и периодичну анализу итд.

118


2. НАЧЕЛА БИЛАНСИРАЊА

У рачуноводственој теорији и пракси постоје разлике у схватању и одређивању основних рачуноводствених начела. Оне произилазе из специфичности обрачунских система појединих земаља и законских прописа који регулишу економске токове. Стога неки аутори примат дају једним начелима, а други упозоравају на посебну важност других начела или претпоставки. Временом су се издиференцирала следећа начела:

1. временска неограниченост пословања (going concern principle),

2. вредносно и временско усклађивање промена на рачунима успеха,3. конзистентност,4. опрезност,5. одређивање подручја рачуноводственог извештавања,6. објективност,7. значајност и8. вредносно исказивање пословних промена.

Разлике постоје и у ставовима немачких аутора. Тако Е. Хеинен разликује:1. начела уредног књиговодства и билансирања,2. начела која модификују начела уредног књиговодства и билансирања и3. начела која допуњују начела уредног књиговодства и билансирања итд.

Из наведених ставова могуће је закључити да не постоји баш јединствено мишљење о томе која су то основна рачуноводствена начела, тј. које су то полазне премисе, на којима треба базирати одређени рачуноводствени систем.

Могућа рачуноводствена начела чине највећи скуп. Њихов подскуп чине општеприхваћена рачуноводствена начела као део одабраних, теоретски заснованих и практично најзначајнијих начела, чија примена осигурава најквалитетније рачуноводствене информације. "Предузећа могу смањити број начела, али се њихова селекција мора заснивати на тачности и коректном извештавању". Из тих разлога, често се у теорији и пракси могу срести разлике у

119


одређењу основних рачуноводствених начела. Потребно је напоменути да се овде, ипак, ради само о разликама формалне природе, а суштина ипак остаје иста. Рачуноводствена начела према Међународним рачуноводственим стандардима примарно су везана уз правила процене, док америчка рачуноводствена начела укључују и неке додатне захтеве за потребним квалитетом излазних информација. Стога ћемо приказати општеприхваћена рачуноводствена начела као и утицај главних професионалних удружења на њихово доношење у САД, земљи где је рачуноводствена професија најразвијенија и најцењенија. Но, пре тога, ћемо покушати да дамо основне карактеристике рачуноводствене политике, њено садржинско и терминолошко одређење, као и разлике у ставовима, које се у пракси јављају.

Општеприхваћена начела су део постојећих начела. Америчко рачуноводство, где су и развијена, незамисливо је без њих, јер се њиховом применом осигурава веродостојност финансијских извештаја, припремљених за екстерне кориснике. "Општеприхваћена рачуноводствена начела" (GAAP) састоје се од:

- општеприхваћених концепата (Generally accepted concepts),

- општеприхваћених начела (Generally accepted principles) и

- општеприхваћених процедура (Generally accepted procedures)".

Општеприхваћени концепти представљају одређене претпоставке, односно теоријске основе за интерпретирање финансијских извештаја, а општеприхваћена начела помажу у процени, бележењу и извештавању о пословним активностима.

Општеприхваћени концепти су:1. концепт пословног субјекта (Business entity concept),2. концепт стварног континуитета (Continuing-concern concept),3. концепт стабилне валуте (Stable-dollar concept) и4. концепт одређеног времена (Time-period concept)

Општеприхваћена начела су:1. начело набавне вредности (Cost principle),2. начело објективности (Objecivity principle),

120


3. начело реализације (Realization principle),4. начело сучељавања прихода и расхода (Matching principle),5. начело значајности (Materiality principle),6. начело потпуности (Full-disclosure principle),7. начело конзистентности (Consistency principle) и8. начело опрезности (Conservatism principle).

Општеприхваћене процедуре су различите методе обраде података ради добијања рачуноводствених информација и рачуноводственог извештавања.

Концепт пословне самосталности као један од најважнијих базичних концепата истиче да је предузеће самостална целина, у великој мери независна од власника или других предузећа. Овај концепт захтева да се пословне трансакције посебно посматрају и на нижим организацијским нивоима (у том смислу тангира само сложена предузећа – холдинг или концерн), и да се на основу тога састављају консолидовани рачуноводствени извештаји. Концепт, иначе у целини, важи за све типове предузећа, од оних са само једним власником, па до великих корпорација. Начело идентитета представља захтев за апсолутном једнакошћу завршног биланса једног периода са билансом отварања периода који му непосредно следи. Циљеви овог начела су:

1. обезбеђење поштовања начела потпуности које се огледа у томе где би испуштање било ког имовинског предмета или обавезе, промена садржине неке позиције, довело до повреде начела потпуности, а тиме би били угрожени интереси поверилаца и инвеститора.

2. Онемогућавање манипулација при обрачуну периодичног резултата је други циљ који се постиже придржавањем овог начела. Промена стања на почетку године води промени резултата на крају године, где повећање вредности имовине, води исказивању нижег резултата на крају године. Испуштање неке од позиција, или уношење позиција са нижим износом, води исказивању нижег резулата на крају године. Као пример се може навести:

Повећа ли се вредност опреме на почетку године са 10.000 на 12.000 под претпоставком да се се примењује стопа отписа од 20%, тада ће трошкови отписа у текућој години износити 2.400 што је за 400 више од отписа који би био утврђен да ове промене није било, у складу са тиме исказани добитак ће бити за толико нижи.

121


Како се завршни биланс добија закључивањем рачуна главне књиге преко рачуна изравнања, овај захтева се своди на једнакост рачуна изравнања претходне и рачуна отварања текуће године, али са супротним знаком. Рачун отварања треба да буде инверзна слика рачуна изравнања. У само два случаја допуштено је неприменити начело билансног идентитета и то у случају новчане реформе и у слуачају када ревизор захтева исправке годишњег обрачуна.

Концепт стварног континуитета полази од претпоставке да ће предузеће наставити са пословањем и у будућности, тако да неће знатно смањивати обим пословања. Алтернатива овом концпету јесте престанак пословања или ликвидација предузећа. Уважавајући овај концепт финансијски извештаји могу предочавати тек релативну слику стања и успешности пословања у одређеном периоду. Основа за формулисање овог правила налази се у динамичком схватању циља биланса. Према динамичкој теорији утврђивање периодичног резултата као основе за утврђивање успеха управе и основе за полагање рачуна је примарни циљ билансирања.

Циљ захтева који се налази у основи овог начела је утврђивање резултата који је упоредив у времену. Циљ је да се путем упоређења финансијског и приносног положаја предузећа може проценити развој предузећа. Само упоредив пословни резултат омогућава и упоредив финансијски положај предузећа.

Примена концепта континуитета треба да спречи да се без нарочитог повода врши промена начина презентације и процењивања при састављању финансијских извештаја. За разлику од начела билансног идентитета које захтева једнакост завршног биланса једне и почетног биланса наредне пословне године, начело континуитета захтева једнакост завршних биланса низа узастопних година. Начело континуитета у ужем смислу се може представити као упоредивост завршног биланса низа узастопних година и обухвата:

1. упоредивост форме (формални континуитет) и2. упоредивост садржине (материјални континуитет).

Формални континуитет подразумева једнакост рашчлањавања, што значи непромењивост редоследа билансних позиција у финансијским извештајима и непромењивост назива билансних позиција. Формални континуитет подразумевва и немењање садржине, што се постиже испуњењем следећих обавеза: не вршити спајање појединих делова позиција, не вршити 122


раздвајање појединих делова позиција и не вршити премештање позиција, или њихових делова у друге позиције. Непромењен начин отписивања је још једно правило у оквиру формалног континуитета и оно представља захтев у коме се несме прелазити са индиректног на директно отписивање или обрнуто. Тиме се не утиче на висину исказане вредности имовине, али се утиче на упоредивост података. На крају немењање дана биланса је још један захтев, ови захтеви се могу јавити код предузећа са пословањем које има изразити сезонски карактер.

Од захтева за формалним континуитетом се дозвољава одступање, само ако се промена може правдати економским или правним разлозима. Економски разлози су промена производног програма и промена делатности у целини. Правни разлози су промена правне форме и промена величине услед фузије, на пример. Материјални континуитет се обезбеђује применом истих правила процењивања у низу узастопних обрачунских периода. Реализује се кроз:

- сталност процењивања,- сталност вредности.

Сталност процењивања подразумева коришћење истих правила процењивања. То је нарочито важно при избору: метода отписивања сталне имовине, утврђивања цене коштања за готове производе и недовршену производњу и отписивања потраживања.

Није допустиво мењати примењиване методе с намером да се утиче на висину исказаног резултата. Рецимо прелазак са примене ЛИФО методе на ФИФО методу у инфлаторним условима могао би имати за последицу избегавање исказивања губитка. Таква промена методе је супротна не само начелу сталности, већ и циљу финансијског извештавања. Само промена околности у којима предузеће ради може оправдати промену методе процењивања. Међутим у том случају се обавезно морају навести разлози промене и квантификовати ефекти примене нове методе на висину резултата и на вредност имовине.

Сталност вредности захтева да једном утврђене вредности у билансу су меродавне за касније билансе. Овај захтев се примењује само ако се финансијски извештаји базирају на начелу историјског трошка, односно на позиције које се у билансу процењују по историјском трошку. Циљ овог захтева је онемогућавање својевољног уобличавања периодичног резултата. Треба правити разлику између:

123


- начела неограничене и- начела ограничене повезаности билансних вредности.

Према начелу неограничене повезаности вредности допуштено је ванредно отписивање имовине и повећање обавеза, али није допуштено да се по евентуалном престанку околности које су изазвале отписивање, односно приписивање обавезама њихова вредност повећа. Начело ограничене повезаности вредности допушта повећање вредности активе, односно смањење висине обавеза ако нестану разлози који су условили отпис, односно повећање вредности обавеза. Највиши износ до кога се може повећати вредност активе је она коју би она имала да ванредог отписивања ни било није. Најнижа вредност на коју се може свести обавеза је њена набавна вредност. На пример: На дан 30. 09. 2006. вредност залиха готових производа је због пада тржишних цена са 10.000 смањена отписивањем на 7.000. На дан 31.12. 2006. пошто су тржишне цене повећане извршено је повећање вредности залиха на 9.000. Готови производи су 31.1. 2007. продати за 10.000. Као последице приписивања имамо следећи закључак:Да није било приписивања на дан 31.1.2007. био би исказан добитак од продаје у висини од 4.000 који би у тој години био опорезован, а у претходној години би био по основу отписивања исказан губитак од 3.000. Приписивањем добит је подељена: на 2.000 добити у 2006. и 2.000 добити у 2007. Добит од 2.000 у 2006. години је заправо смањење отписом признатог губитак од 3.000.

Концепт стабилне валуте полази од претпоставке да се куповна снага новчане јединице не мења. Уколико дође до значајније промене вредности новца, имовинске позиције забележене по историјском трошку набавке биће нереалне (потцењене или прецењене). То свакако има одраза на финансијски положај привредног субјекта, па је потребно извршити корекцију, односно поновну процену извештајних позиција по некој од постојећих метода. Која ће то метода бити, зависи од специфичности поједине земље, а регулише се законским прописима или рачуноводственим стандардима, примереним за дате услове. Ефекте тих прилагођавања потребно је исказати било у основним, било у суплементарним финансијским извештајима.

Концепт одређеног раздобља захтева рачуноводствено извештавање у одређеним временским интервалима. То може бити

124


једна година (календарска или пословна),11 квартал, тромесечје, месец и сл. Овај концепт надовезује се на концепт континуитета пословања. Корисницима рачуноводствених информација (интерним и екстерним) потребне су релевантне и актуелне информације, како би могли доносити рационалне управљачке одлуке, с обзиром на то да коначни или тотални пословни резултат, који се може утврдити тек престанком пословања, нема ту вредност. Када је реч о овом концепту, потребно је извештавање у краћим временским интервалима.

На овом месту изнећемо и основне карактеристике општеприхваћених рачуноводствених начела. Начело под овим називом или начело узрочности представља захтев да расходи буду додељени обрачунским периодима у којима су настали приходи који су дате расходе изазвали. Разграничење расхода на обрачунске периоде, као и разграничење прихода, за које је надлежно начело реализације треба да допринесе реализацији циља билансирања према динамичкој теорији – утврђивању расподељивог и упоредивог периодичног резулата. Треба јасно правити разлику између: разграничења према предмету и разграничењу према времену.

Разграничење према предмету представља захтев да се расходи исказују као потрошња вредности за производњу и продају добара и услуга с обзиром да приходи у највећој мери настају по основу продаје добара и услуга.

Проблеми у вези са разграничењем према предмету не би постојали када би: набавка = исплатама = потрошњи, рецимо када би се вршила свакодневна исплата запослених за извршене услуге. Проблем је било могуће решити поштовањем принципа: усглашавања расхода и прихода, узрочности периода и принцип упоредивости. Услед многих критика на принцип узрочности прешло се са његовим поштовањем, тако да се потрошња фактора најпре везује за обрачунски период произведених учинака и набављене робе. Дакле на основу овога је јасно да је проблем периодизације проблем разграничења према предмету. У том циљу је ураћено то да неутрошени фактори производње и произведени а непродати учинци нису расходи већ имовина. Проблем разграничења се своди на обрачунавање цене коштања готових

11 Према неким истраживањима у САД 70% компанија саставља финансијске извјештаје у оквиру календарске године, тј. завршно са 31. 12.

125


производа и услуга. Затим је развијен погонски обрачун. Из расподеле се искључују: ванстандардна потрошња и трошкови неискоришћеног капацитета.

Разграничење према времену односи се на:- трошкове и расходе који се јављају са протеком времена и- трошкове и расходе који настају од случаја до случаја

Расходи који настају са протеком времена су: кирије, камате, таксе, порези и др. У биланс успеха се уноси, односно периоду се додељује део трошкова, односно расхода који му припада независно од укупно плаћеног или обрачунатог износа. На пример: Обрачуната камата на меничну обавезу за 90 дана износи 1.200. Меница је издата 1.12. На дан 31.12. биће обрачунат и децембру приписан расход по основу камата у висини од 400 преостали износ представља будуће расходе. Расходи који се појављују с времена на време јављају се као:

1. расходи који су накнадно обрачунати и2. расходи без протучинидбе

Накнадно обрачунати расходи су: расходи од укидања резервисања, накнадни отписи потраживања и накнада штета насталих у ранијим годинама. За признавање ових расхода релевантан је тренутак спознаје о њиховом постојању, а не тренутак плаћања. На пример: на име дефинитивне наплате спорног потраживања које је износило 3.000, отписано је 800 и на текући рачун је уплаћено 2.000. Додатно отписивање од 200 представља расход који се појављује с времена на време и који је накнадно обрачунат. Расходи без потучинидбе су: трошкови неискоришћеног капацитета, дати поклони, мањкови на имовини и сл.

Начело импаритета има за циљ да се расходима једног обрачунског периода доделе и негативни доприноси успеху (губици) који резултирају из незавршених, нереализованих послова. Среће се као пракса још у 14. веку, док је као правило кодификовано 1673. године. Првобитна примена овог начела била је везана за залихе, док се данас примењује како на обртну тако и на сталну имовину .Циљ овог начела је да се при билансирању успеха узму у обзир извесни, неизбежни губици који ће настати по основу уновчења имовине или окончања склопљених уговора. Примена овог правила има свог смисла, односно могућа је, само у случају када се финансијско извештавање заснива на историјским вредностима, односно на набавној вредности и цени коштања.

126


Примена начела импаритета није у сагласности са начелом узрочности, јер обрачунским периодима поред расхода који су додељени, односно повезани са приходима тог обрачунског периода додељује као расход губитке који ће бити реализовани у будућим обрачунским периодима. Ово се образлаже потребом очувања уложеног капитала. Очување се постиже исказивањем нижег добитка, због антиципираних губитака и тиме принудним смањењем исплата везаних за расподелу добити. Овом начелу одговара захтев да билансирање имовине треба извршити највише у висини износа по коме ће се она у будућности реализовати.

Негативан допринос успеху (губитак) постоји увек када се из прихода од продаје имовине не могу покрити трошкови учињени ради њеног стицања. Утврђивање негативних доприноса успеху почива на следећим претпоставкама:

- ови губици нису једнаки губицима који се појављују као разлика између књиговодствене и дневне вредости имовине;

- алтернативне вредности на тржишту набавке нису меродавне за утврђивање висине губитака и

- за утврђивање негативних доприноса успеху меродавне су цене на тржишту продаје;Узевши у обзир ове претпоставке, негативни допринос

успеху који произилази из процењивања позиција стања утврђује се на начин који ћемо приказати. Када су у питању готови производи и полупроизводи, постоје два начина обрачуна негативног доприноса у залихама готових производа, код првог начина губитак постоји ако је вредност залиха готових производа обрачунате по ЦК> прихода од продаје умањених за варијабилне трошкове продаје. Код другог начина обрачуна губитак постоји ако је цена коштања готових производа + варијабилни трошкови продаје > прихода од продаје. Губитак је у оба случаја једнак разлици. На ример: цена коштања готових производа је 150, приход од продаје 170, варијабилни трошкови продаје 25, губитак износи 5, што се види из обрачуна (170 -25)<150 .

Негативан допринос успеху у залихама недовршене производње постоји ако: цена коштања недовршене производње + варијабилни трошкови завршетка производње > приход од продаје –варијабилни трошкови продаје. Приход од продаје умањен за варијабилне трошкове продаје означава се као нето продајна вредност. Када је у питању негативан допринос успеху за залихе материјала, можемо видети да уколико залихе материјала по својој

127


висини и структури одговарају залихама потребним да се произведе одређена количина одређених врста готових производа тада се негативни дорпинос успеху обрачунава: набавна вредност залиха материјала + варијабилни трошкови прераде > нето прихода од продаје. Међутим ово је само теоријски могуће, у пракси се висина и структура залиха по правилу разликују од залиха неопходних за производњу одређене количине одређених производа. За њихово изједначавање потребно је често извршити додатне набавке. То међутим, не утиче на суштину обрачуна негативног доприноса. На пример: залихе материјала се састоје од 354 кг материјала А, чија је вредност 10 дин/кг и 210 кг материјала Б, чија је вредност 5 дин/кг. За производњу 300 комада производа Н потребно је 354 кг материјала А и 250 кг материјала Б. Недостајућа количина 40 кг материјала Б ће бити докупљена по цени од 5,2 дин/кг. Продајна вредност 300 комада производа Н износи 5.400, варијабилни трошкови продаје износе 400, набавна вредност залиха материјала А износи 3.540. Набавна вредност залиха материјала Б износи 1.270, варијабилни трошкови прераде 800. Обрачун негативног доприноса успеху у залихама материјала илустроваћемо на примеру:

нето продајна вредност (5400-400) 5000набавна вредност залиха материјала 4810варијабилни трошкови прераде 800 негативни допринос успеху 610

Када је у питању негативан допринос успеху за трговачку робу, правила која се примењују за утврђивање губитака садржаних у залихама робе идентична су правилима која се примењују за утврђивање губитака садржаних у залихама готових производа.Код негативног доприноса основних средстава, вредновање основних средстава врши се у висини неотписане вредности, односно набавне вредности умањене за извршене отписе. Поред редовних отписа који су условљени губитком вредности основних средстава услед рабаћења и протока времена, јавља се потреба за спровођењем ванредних отписа, када основна средства изгубе способност да у будућности доносе економске користи предузећу. Висина негативног доприноса се обрачунава тако што се међусобно упореди садашња (дисконтована вредност) примања са садашњом вредношћу издавања. Примањима се сматрају приходи који ће бити остварени коришћењем средства, а издавањима садашња вредност увећана за све издатке које ће коришћење средства изазвати (текући трошкови одржавања, осигурање и др.) Дисконтовање се врши због 128


тога што се примања и издавања односе на будуће периоде, односно на преостали век трајања средства. Дисконтна стопа зависи од висине каматне стопе, интерне стопе приноса. За износ губитка, треба смањити вредност постројењске имовине, да би се изједначила висина садашње вредности издавања и садашње вредности примања. Овим се обезбеђује билансирање основних средстава без губитака. Отписивање основних средстава, услед постојања губитака у њиховој вредности, може изостати ако је обезвређење по износу безначајно, или ако њиме није угрожена употребна вредност датог средства. Ванредно отписивање треба предузети само ако је реч о трајном неспорном губитку вредности.

Негативни допринос успеху у вредности потраживању је разлика између више књиговодствене вредности и нижег износа који је могуће остварити наплатом ових потраживања. На пример: књиговодствена вредност протраживања на дан биланса износи 6.000, процењени износ наплате овог потраживања је 4.500, разлика од 1.500 је губитак садржан у вредности потраживања.

Негативни допринос успеху садржан у вредности обавеза једнак је разлици између вишег износа који ће бити исплаћен за њихово измирење и нижег књиговодственог износа обавезе. На пример: књиговодствена вредност обавеза на дан биланса износи 8.000, процењени износ обавеза је 8.650, разлика од 650 је губитак садржан у вредности обавеза. Начело појединачног вредновања представља захтев појединачног обухватања процењивања предмета имовине, права и обавеза. Ово начело се примењује не само на билансирање већ и на инвентарисање. Циљ овог захтева је да се преко појединачног процењивања обезбеди реализација захтева који проистичу из начела реализације и начела импаритета. Уколико не би била позната појединачна вредност билансних позиција не би било могуће утврдити прави износ губитка.

Начело набавне вредности захтева да се евиденција пословних догађаја заснива на набавној вредности, односно трошку набавке, а своју основу нашао је и у упоредном, па и нашем правном систему кроз принцип монетарног номинализма. База за утврђивање трошкова је новчани издатак или неки други новчани еквивалент, изражен у националној валути. Предност примене овог начела је у релативно лаком утврђивању трошка набавке, а главни недостатак је у томе што не приказује реалну вредност и посебно се уочава у

129


инфлаторним условима (у условима инфлације трошак набавке, по којем су приказане имовинске позиције, заправо је историјска вредност, која због пораста цена више није реална и употребљива).

Начело објективности полази од претпоставке да финансијски извештаји морају бити састављени на основу објективних, документованих података. Постојање документоване књиговодствене евиденције последица је примене управо овог начела. Истина и истинитост представљају етичку категорију. Често се термин истине замењује термином тачности. Тачност годишњег обрачуна се утврђује у односу на циљеве састављања финансијских извештаја. Тачан је финансијски извештај при чијој изради није било самовоље састављача. Да би био тачан редовни годишњи обрачун мора садржати: само последице пословних догађаја који су стварно настали, чињенице које су презентиране морају бити процењене у складу са начелима и обрачун не сме садржати позиције и износе који су последица фиктивних пословних догађаја. Састављач биланса се мора придржавати овог начела.

Начело реализације захтева да се приходи евидентирају онда када су стварно и настали, кад су зарађени, а не онда када је новац стварно примљен. При томе треба уважавати два битна услова:

1. да је роба стварно испоручена купцу, односно да је одређена услуга извршена и2. да нема неизвесности наплате.

Начело реализације дефинише услове под којима је допуштено признавање добитака и губитака. Циљ начела је: да се догађај набавке и производње учини неутралним по висину резултата и да се утврди тренутак реализације. Укупан временски период од тренутка набавке фактора производње до тренутка продаје робе и пријема новца представља процес реализације, док тренутак размене производа за новац или потраживање представља тренутак реализације. У књиговодственом смислу акт реализације се у предузећу исказује као: испорука производа и услуга, који су до тог тренутка чинили залихе или вредност уложених фактора производње и стицање против вредности за учињену испоруку сагласно уговору склопљеном са купцем.

Вредност испоручених производа, услуга, робе обрачуната у висини трошкова учињених ради њиховог стицања /цена коштања или набавне вредности се у књиговодству обухвата као расход, а вредност примљена о купца, обрачуната по продајној цени као 130


приход. Обухватањем расхода се врши раздвајање произведених учинака или набављене робе на део који остаје на залихама и део који се повезује са приходима од продаје. Допринос успеху предузећа (резултат продаје), који може бити позитиван или негативан одређује се као разлика:

- између продајне цене једнице производа и просечне цене коштања,- између продајне цене јединице и цене коштања која обухвата варијабилне трошкове и- између маргиналног прихода и маргиналних трошкова.

Остварење прихода и тиме резултата везује се за реализацију. Термин реализације је конвенција, чија се сврсисиходност процењује са аспекта обрачуна резултата и одржања капитала пре свега. На избор тренутка реализације одлучујући утицај има начин на који се продаја врши: продаја добара за готово, продаја добара на кредит, продаја добара плаћањем унапред, услужни послови, дугорочни уговори, учествовање у добитку уз учешће. Проgаја за готово означава да се приход признаје у тренутку размене добара (роба, услуга, производа) за новац. Могућност да се јаве приговори на квалитет робе, дате гаранције и други ризици, не утичу на признавање прихода, али могу да утичу на њихову висину.

Проgаје на креgит означава да се приход признаје када купац прихвати испоруку и фактуру. Фактура није довољна да би се приход признао, она мора бити праћена испоруком. Формална, временска и материјална уредност фактуре је услов за признавање прихода. Признавањем прихода на основу испоруке фактуре прихваћене од стране купца продаја као догађај је раздвојена на догађај реализације и догађај плаћања, коме овде претходи настанак потраживања. Потраживања представљају самостално средство и ризици наплате се узимају у обзир преко отписа или резервисања.У билансу успеха се појављују приходи који ће бити праћени наплатама.

Приход од продаје– ненаплативи део потрживања /расходи/ = наплаћени приходи

На пример: продато је на кредит робе за 10.000, током године. На крају године процена је да неће од потраживања бити наплаћено 500, и формирана је исправка вредости и признат расход. У билансу успеха приходи од продаје – расходи због ненаплаћених потраживања = 9.500 толики ће бити прилив готовине.

131


Проgаја уз услов плаћања унапреg означава такође двоструки пословни догађај при чему је плаћање чист догађај финансирања. Приход се признаје у тренутку испоруке, јер тада својина и ризици над добрима прелазе са продавца на купца. Преласком својине стичу се услови да продавац призна расходе. Прихоgи оg услуга, код њих се признавање прихода по основу извршених услуга везује за извршење услуге, односно протек времена, као што је закуп простора на пример. Проблем настаје код утврђивања прихода по основу уговорене заступничке провизије. Доспелост захтева за плаћање провизије је главни критеријум одређивања термина реализације. Пошто услуга заступања изазива трошкове који ће бити покривени приходом по доспећу термина допушта се активирање ових трошкова када не постоји сумња у наплату провизије.

Дугорочни уговори, постоје када се производња неког производа протеже кроз већи број обрачунских периода. Тада везивање реализације за испоруку добара не доприноси правилној расподели периодичног резултата по обрачунским периодима. Пример су изградња великих грађевинских објеката, бродова, мостова и сл. Постоје два схватања о тренутку реализације: момент довршења и предаје објекта је тренутак реализације и резултат било добитак или губитак не настаје у тренутку његове реализације већ током читавог процеса реализације, док се у тренутку реализације само потвђује његова висина.У прилог првог схватања иде аргумент да се поуздана висина резултата може утврдити тек када је поруџбина доведена до краја. У складу са захтевом да се економској суштини да предност у односу на правну форму допуштено је признавање резултата пре но што се производ заврши и преда купцу. У циљу смањења ризика изостанка добитка до завршетка посла велике поруџбине се кад год је то могуће деле на пословне операције (привремене ситуације) и одмеравање висине добитка се врши сагласно степену довршености. Степен довршености радова се одређује као планирани износ трошкова за извршене радове/Укупне планиране трошкове, а висина добитка се одређује тако што се уговорена стопа добитка примени на износ планираних трошкова извршених радова и тај начин се добитак може приписати датом обрачунском периоду. Делимични обрачун великих поруџбина доприноси:

- побољшању рачуна успеха,132


- сигурнијим основама за доношење пословних одлука и- контоли извршења плана.

Претпоставком за коришћење овог правила признавања прихода развијен је погонски обрачун. Он треба да пружи податке о планираним трошковима изведених радова, о стварним трошковима, односно прекорачењима или снижењима. Међутим признавање прихода и тиме резултата пре завршетка производа и његове предаје купцу се нуди као могућност а не као обавеза. Да би се та могућност користила захтева се испуњење бројних услова као што су производња за познатог купца, дељивост поруџбине, познат износ прихода и добитка који ће извршењем посла бити остварен, непостојање ризика од завршетка посла и др.

Прихоgи оg учешћа у капиталу других предузећа представљају део добитка предузећима на које се учешће односи. Ови приходи који могу бити у виду дивиденде, односно учешћа у добити могу се сматрати реализованим утврђивањем добитка од стране предузећа у чијем се капиталу учествује. Они ће бити исказани у билансу успеха предузећа које поседује учешће у години када је приход реализован само ако је утврђивање добити праћено и одлуком о расподели. Међутим ово правило је пре изузетак него правило. Одлука о расподели се доноси обично у наредној години. Признавање прихода од учешћа се стога најчешће признају са годину дана закашњења односно у години расподеле, јер се за признавање захтева познавање висине прихода. Наведена правила за признавање прихода имају заједнички циљ,а то је повећање сигурности остварења резултата и његово правило алоцирање на припадајуће периоде. Приходи чији се настанак везује за протек времена се додељују периодима према временској сразмери, независно од тога колико износе наплаћени,односно обрачунати износи ових прихода. На пример: камата на дугорочне пласмане наплаћује се шестомесечно, али се обрачунава месечно, унапред наплаћена закупнина, биће као приход додељена периодима на које се односи и др.

Начело сучељавања прихода и расхода везано је уз утврђивање резултата пословања. Будући да се пословни резултат утврђује као разлика прихода и расхода, нужно је те две категорије супротставити, односно упоредити. При томе је посебно важно да се упоређују само они приходи и расходи који се односе на исти обрачунски период.

133


Начело значајности захтева поштовање свих начела која имају значајну улогу у стварању реалне слике о предузећу. С друге стране, допушта одступање од оних начела чије је примењивање отежано, а при томе не утичу знатно на висину оствареног пословног резултата и уз обавезно навођење разлога и ефеката одступања.

Начело потпуности налаже да финансијски извештаји садрже све релевантне информације, које су потребне за оцену пословања предузећа. То не значи да извештаји морају и треба да буду оптерећени детаљима, већ да ни једна значајна (релевантна) информација не сме бити изостављена. Начело јасности представља захтев да годишњи обрачун буде састављен тако да буде разумљив корисницима,јасан и прегледан. Односи се на формалну уредност годишњег обрачуна.Начело забрањује исказивање тачних чињеница на непрегледан, нејасан, начин.У основна правила овог начела улазе правила која треба да спрече могуће нејасноће. Примена адекватног рашчлањивања и бруто принципа је у функцији презентирања јасног обрачуна.

Адекватно рашчлањивање обухвата следеће захтеве:- рашчлањивати према пословним циљевима а не према

објективним својствима,- рашчлањивати према природним врстама, према правној

повезаности и специфичним ризицима и- степен рашчлањивања треба да уважава потребе

корисника за информацијама. Бруто принцип обухвата следеће захтеве:- забрана салдирања различитих позиција,- пружање потпуних информација о деловима имовине и

капитала применом индиректног отписивања.Пример адекватног рашчлањивања активе биланса стања можемо представити навођењем једног поступка. Одвојити пословну и непословну имовину, у оквиру пословне имовине двојити сталну и обртну имовину, сталну имовину рашчланити на нематеријална, материјална и финансијска улагања, обртну имовину расчланити на залихе потраживања и готовину.Даља рашчлањавања вршти сагласно потребама корисника.Примери за бруто принцип:

Приходи од продаје 10.000 Расходи изазвани продајом 8.000

134


Резултат продаје 2.000- набавна вредност основних средстава 5.000- отписана вредност основних средстава 1.000- садашња вредност основних средстава 4.000

Ова два примера јасно указују на бруто принцип, али је најбоље упоредити овај принцип са нето принципом па би према њему претходна два примера изгледала на следећи начин:

резултат продаје 2.000,садашња вредност основних средстава. 4.000

Из начела јасности је изведен принцип појединачног вредновања који подразумева да се делови имовине и обавеза појединачно обухватају и процењују.

Начело конзистентности или доследности захтева доследну примену једном усвојених рачуноводствених политика. Уважавајући ово начело пословни догађаји се морају, из периода у период, евидентирати према унапред утврђеним правилима. Познато је да се примјеном различитих рачуноводствених политика постижу различити резултати. Уколико се рачуноводствене политике мењају у једном обрачунском периоду, тада таква промена има за последицу другачије резултате, што може довести до искривљења стварне слике стања. Ако се одступи од начела конзистентности, тада такву одлуку треба додатно образложити и квантификовати њен утицај на резултат пословања.

Начело опрезности произлази из неизвесности, која је саставни део пословања. Основни мото овог начела могао би се свести на следеће: "Антиципирајмо све губитке, али не антиципирајмо добитке". Уважавајући ово начело, приходе признајемо само онда када су стварно и настали, кад су зарађени, односно онда кад су сигурни, а расходе и онда када су могући. Иако је примена овог начела у условима неизвесности пословања оправдана (нпр. код нас фактурисана реализација представља знатно мање поуздан основ за утврђивање пословног резултата него у развијеним економијама, управо због недовољне правне и сваке друге заштите потраживања и самих поверилаца), она не одобрава намерно мењање резултата, односно стварање превеликих латентних резерви. Ово начело оставља велику слободу за вођење рачуноводствене политике, при чему се не би требале прећи границе доброг пословног понашања, што би у том случају могло довести

135


до значајнијег дерогирања информација садржаних у финансијским извештајима.

Наведена рачуноводствена начела потребно је уградити у рачуноводствене методе и поступке и тако креирати рачуноводствену политику, како би се осигурао захтевани квалитет рачуноводствених информација јер само квалитетна информациона основа осигурава захтевани квалитет пословних одлука.

Рачуноводствена начела одређују концепцију и основне карактеристике рачуноводства. Она су уједно смернице, потребне у обради рачуноводствених података и у интерпретирању тако насталих информација. Да би начела олакшала практичну примену, она се уобичајено даље разрађују у погледу метода обраде података, као и формирања и презентовања рачуноводствених информација.

Рачуноводствени стандарди су, према томе, детаљнија разрада појединих рачуноводствених начела у погледу метода обухватања, обраде и презентовања података и информација или другим риечима рачуноводствена начела чине темељ, односно полазну основу за утврђивање стандарда. Тако је на пример начело набавне вредности могуће разрадити у неколико стандарда, разматрајући при томе његову примену на подручју дугорочне материјалне имовине, дугорочне нематеријалне имовине, на подручју залиха итд. Таква разрада обично је дата у облику разних метода обраде, које се могу развити на основи неког начела, а управо таква разрада је подлога за избор и примену рачуно-водствених политика. Рачуноводствени стандарди, као кључна детерминанта при избору и примени рачуноводствених политика су детаљнија разрада одабраних рачуноводствених начела и чине једну од основних рачуноводствених регулатива већине обрачунских система.

Писане препоруке о опорезном билансирању потичу из 17. века. Циљ овог начела је заштита поверилаца. Примена овог принципа условљава онемогућавање прецењивања нето имовине. Прецењивање нето имовине се врши подцењивањем активе и прецењивањем обавеза. Опрезно одмеравање висине нето имовине је од интереса и за инвеститоре и за управу предузећа. Слободно тумачење начела опрезности условило је неопходност фиксирања доњих граница вредности и фиксирања горњих граница процењивања. Приликом коришћења овог начела треба се придржавати следећих принципа:

1) принципа реализације,136


2) принципа импаритета,3) принципа најниже вредности и4) принципа највише вредности.

Принцип реализације подразумева прецизирање трију чињеница: када се резултат сматра реализованим, по којој се вредности процењују имовински предмети до тренутка реализације и да ли једнако захтев за реализацијом важи и за добитке и за губитке? Суштина принципа реализације је да се онемогући исказивање резултата који нису реализовани и то тако што ће одредити објективно тренутак када је дошло до реализације. Избор тренутка реализације никако не сме бити препуштен самовољи састављача финансијских извештаја. Начело реализације би се дакле могло схватити као начело које даје одговор на питање да ли приход и тиме резултат припада или не датом обрачунском периоду.

Принцип импаритета такође као и принцип реализације захтева познавање следећих трију чињеница: када важи принцип импаритета, када се исказују губици и које вредности имовинских предмета одговарају принципу импаритета?

Примена принципа импартита је има за циљ да ослободи будуће обрачунске периоде губитака који су условљени одлукама донетим у текућем, односно претходним обрачунскимм периодима. Недовршеност пословних операција на дан билансираса намеће потребу предвиђања њихових исхода у будућности. Овај принцип се дакле састоји у неједнаком третману позитивног и негативног резултата.

Принцип најниже вреgности, неки га доводе у везу са импаритетом. Подразумева избор меродавне вредности у случајевима постојања различитих вредности за процењивање. Односи се на процењивање активе. Испод ње се никако не може вршити процењивање. Треба правити разлику између строгог и ублаженог прнципа најниже вредности. Код строгог принципа, горњу границу чини нижа вредност од двеју које се упоређују-првобитна набавна вредност и временска вредност на дан билансирања. Код ублаженог принципа постоји само опција али не и обавеза смањивања вредности.

Принцип највише вреgности захтева утврђивање најниже границе за процењивање која сед ни у ком случају не сме прекорачити. Ова вредност се добија упоређивањем обавеза на дан трансакције и на дан билансирања. Виша вредност од ове деве

137


представља границу. Овај принцип има нарочит значај код обавеза изражених у страној валути.

Принцип меродавности за разлику од претходних начела која су била везана за израду пословног биланса има други задатак. Потреба за његовим изучавањем јавља се због околности да пословни биланс представља основу за израду пореског биланса и да се због такозване обрнуте меродавност догађа да правила за процењивање меродавна за порески биланс буду примењивана и при изради пословног биланса. Пословни биланс је основа за израду пореског биланса, али између њих постоје разлике. Разлике су условљене различитим циљевима ових биланса. Разлике у циљевима воде разлика у правилима за билансирање и процењивање. 1) Правила која се примењују при изради пословног биланса имају за циљ да омогуће утврђивање расподељивог резулата. 2) У пореским прописима налазе се правила чија примена треба да допринесе утврђивању опорезивог резултата.

Да би се захтеви начела реализовали треба уважавати следећа правила:

1. обавеза билансирања (активирања или пасивирања) која важи за пословни важи и за порески биланс;2. забрана билансирања у пословном билансу важи и за порески биланс и3. право избора које важи у пословном може бити сужено или укинуто у пореском билансу.

На пример, право избора да се залихе могу процењивати применом просечне цене, цене прве или цене последње набавке које постоји у прописима за пословне билансе укинуто је у пореским прописима, где се за обрачун залиха и трошкова насталих њиховим диспонирањем може користити само просечна набавна цена. Билансирање и процењивање позиција за које нису предвиђени посебни порески прописи врши се сагласно правилима за састављање пословног биланса. То значи да у случају да порески прописи садрже права избора, она ће бити коришћена на исти начин у пореском и у пословном билансу. Када постоји могућност права избора и у пореском и у пословном билансу ствара се могућност појаве обрнуте меродавности односно меродавности пореског за пословни биланс. Постојање нефискалних циљева које држава жели да реализује путем пореске политике наводи државу да пореским обвезницима нуди пореске олакшице. Коришћење пореских

138


олакшица држава условљава између осталог одређеним начином билансирања и процењивања. На пример: држава ће прихватити у пореском билансу резервисања за пензије само ако је такво резервисање унето и у пословни биланс. Држава ће прихватити примену дегресивног отписивања, или чак потупуног отписивања имовине, која је уложена у погранична подручја, само ако се и у пословном билансу та имовина процењује на исти начин.

139


3. ИНВЕНТАР И ИНВЕНТАРИСАЊЕ

Под пописом подразумевамо начин утврђивања чињеничног стања и то мерењем, бројањем, вагањем, као и поступком упоређивања чињеничног са књиговодственим стањем.

Основне врсте пописа су:

- редовни годишњи попис и - континуирани (повремени) годишњи попис.

Један од основних облика контроле је редовни годишњи попис (то је попис имовине и обавеза на одређени дан). Законом је прописано да свака организација или предузетник на почетку пословања и крајем сваке пословне године, „мора пописати сву имовину и обавезе и навести њихове појединачне вредности”.

Међутим, Законом је предвиђена могућност и континуираног пописа „предузетник може извршити попис имовине и обавеза током пословне године”. Континуирани попис има сва обележја редовног пописа. На овакав облик пописа обично се одлучују велики и средњи предузетници са већим бројем дислоцираних организационих јединица, а предмет пописа су најчешће нематеријалана и материјална имовина и залихе.

Попис обављају именоване пописне комисије у чијем саставу не могу бити:

- особе које су тренутно или током године биле материјално или новчано одговорне за предмет пописа,

- особе из књиговодства када се пописују средства, потраживања и обавезе, који су предмет њихових књижења,

- одговорни руководиоци.

За потребе обједињавања и извештавања о попису скоро је обавезно да се именује главна пописна комисија (централна комисија), а ако предузеће има више организационих делова (или дивизија), онда и главне комисије тих оранизационих делова. Поред централне комисије могу постојати и помоћне комисије. Циљ годишњег пописа је да се утврди стварно стање, и да се усклади

140


исказано стање средстава, потраживања и обавеза у пословним књигама са стварним тј. пописним стањем.

Приликом пописа треба се придржавати следећих начела:1. начело свеобухватности, да пописом буде

обухваћена сва имовина, без обзира припада ли предузетнику или другој правној особи.

2. Начело увиђаја, да свака имовинска ствар која се уноси у пописе мора бити предочена пописној комисији.

3. Начело ажурности, да се приликом пописа сви чланови придржавају прописаних рокова, односно да се правовремено уносе све настале промене.

4. Начело тачности, да се стварно стање утврђује бројањем, мерењем, проценом и сл.

5. Начело документарности, да за предмете који су приликом пописа код задужених особа, постоје прописани реверси и евиденције.

6. Начело истинитости, да пописано стање одговара стварном стању.

7. Начело одговорности, да сваки члан пописне комисије сноси одговорност за тачност података из пописа.

8. Начело самосталности: да нико не може утицати на члана комисије да у пописе унесе нетачне податке.

Придржавајучи се ових начела, пописне комисије уносе стварно стање у пописне листе. Све пописне листе се скупљају и достављају централној пописној комисији која саставља елаборат о извршеном попису. Елаборат о попису треба да садржи:

- одлуку, план и упуства о попису са решењима,- извештај појединих пописних комисија,- пописне листе свих предмета пописа сложене по редоследу

контног плана,- извештаје главне пописне комисије и- предлог одлуке о расходовању и начину ликвидирања

инвентарних разлика и усвајању елабората о попису.

141


Слика 1. Шематски приказ инвентарисања

Елаборат о попису, председник главне пописне комисије, треба да достави законском представнику предузећа (управи) на чији предлог одлуку о елаборату доноси власник друштва (надзорни одбор или скупштина). Елаборат о попису саставни је део годишњег обрачуна. Један примерак председник главне пописне комисије је дужан да достави рачуновођи у року који ће омогућити израду годишњих финансијских извештаја. Целокупним пописом у друштву руководи најчешће руководилац рачуноводства у сарадањи са председником главне пописне комисије.

Инвентар имовине је детаљан попис имовине предузећа на одређени дан. У инвентару је имовина исказана појединачно по 142

ПОПИС ИМОВИНЕ И ОБАВЕЗА

ОДЛУКА-ОПШТИ АКТ

РЕДОВНИ

(годишњи) ПОПИС

ДОДАТНИ

ПОПИС

-НЕМАТЕРИЈАЛНА И МАТЕРИЈАЛНА ИМОВИНА-ЗАЛИХЕ СИРОВИНЕ И МАТЕРИЈАЛА, СИТНОГ ИНВЕРТАРА, ГОТОВИХ ПРОИЗВОДА И ТРГОВАЧКЕ РОБЕ-ФИНАНСИЈСКА ИМОВИНА-ПОТРАЖИВАЊА И ОБАВЕЗЕ

-НАЈЧЕШЋЕ МАТЕРИЈАЛНА И НЕМАТЕРИЈАЛНА ИМОВИНА

-СВЕ ИЛИ ПОЈЕДИНЕ ЗАЛИХЕ

-ИЗМЕЊЕНИХ ПОРЕЗНИХ СТОПА

-РАТНА РАЗАРАЊА

-ЕЛЕМЕНТАРНЕ НЕПОГОДЕ

-ПРИМОПРЕДАЈА

-МАЊАК

-КРАЂА

ЕЛАБОРАТ

ОДЛУКА УПРАВЕ


врстама, количини, цени и вредности. У глобалној процедури код новооснованих предузећа инвентар је први књиговодствени документ који настаје. Његов задатак је да искаже имовину са којом новонастало предузеће располаже. Биланс отварања предузећа је уједно и једини биланс у нормалним околностима који се непосредно изводи из инвентара. Код предузећа која континуирано послују, инвентар има два задатка:

1. да омогући утврђивање недокументованих економских промена и

2. да омогући контролу рада лица којима је поверено руковање појединим деловима имовине предузећа.

Ипак, не може се на крају периода тврдити да подаци о имовини и резултату које пружа књиговодство у свему одговарају стварном стању (промене о чијем настанку не постоји књиговодствени документ). Постоје промене које су настале, али које нису евидентиране. Да ове промене уопште постоје може се докучити само упоређивањем књиговодствених података о имовини са њеним стварним стањем. Потпуни попис имовине обавља се најмање једном годишње. Њихов задатак је да се попише имовина која се у предузећу налази на дан пописа. Ако се у том периоду ту налази и туђа имовина и она ће бити обухваћена. Она ће бити унета у посебне пописне листе. Имовина предузећа која се на дан пописа налази код других предузећа ће такође бити пописана. По извршеном попису комисије у пописне листе, поред унетог стварног, пописом утврђеног стања имовине и обавеза, уносе и књиговодствено стање. Њиховим упоређивањем утврђује се евентуална разлика. Претпоставка уредног балансирања је ускљађивање књиговодствених података о имовини са стварним стањем имовине. Биланс имовине треба да искаже стварну слику имовине предузећа, а то значи да подаци имовине у билансу морају одговарати стварном стању. То је разлог због кога попис имовине претходи изради годишњег биланса. Да би се могло контролисати како рачунополагачи рукују повереном имовином, нужно је повремено упоредити књиговодствене податке о имовини са стварним стањем.4

4 Црнковић Л., Мартиновић Ј., Финанцијско рачуноводство, Еономски факултет, Осијек, 1999.године, Радовановић Р., Шкарић-Јовановић К., Финансијско рачуноводство, Економски факултет, Београд, 2001. године,

143


4. ПОЈАМ И ВРСТЕ БИЛАНСА

Реч биланс потиче од латинске речи bilancia, што у преводу значи вага са два таса. Биланс је двострани, сумарни, табеларни преглед средстава и њихових извора, расхода и прихода. За разлику од инвентара који је једнострани, рашчлањени преглед, у билансу нема натуралних показатеља па је, као такав, веома прегледан и јасан.

Двострани преглед не значи дословно преведено двострани. То не значи да морају заиста да постоје две стране већ да постоје две целине које су у некаквом односу изједначености.

Биланс је пресек стања у одређеном временском тренутку и циљ његовог састављања је да прикаже стварно стање имовине и њених извора, расхода и прихода који су веома битни као извори информација за пословно одлучивање.

У рачуноводственој теорији и пракси заступљено је више начина за класификовање биланса, ми ћемо навести само неке.

У ЗАВИСНОСТИ ОД ВРЕМЕНА САСТАВЉАЊА, биланси се могу сврстати у две групе:

редовне и специјалне.

СА СТАНОВИШТА ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ САСТАВЉАЊА биланси се могу поделити на:

оне који су састављени на основу пореског права и оне који су састављени на основу пословног права.

У ПОГЛЕДУ ЦИЉА САСТАВЉАЊА биланси се деле на: биланс стања и биланс успеха.

ПРЕМА ВРЕМЕНУ КАДА СЕ САСТАВЉАЈУ биланси се деле на: периодичне билансе и билансе који се једном састављају.

Најсвеобухватнија је ова прва подела, мада није предмет нашег изучавања, јер обухвата у овим редовним билансима:

- биланс стања и успеха,- почетне и крајње билансе,

144


- књиговодствене, - активно пасивне билансе,- бруто и нето билансе и- инвентарне билансе.

Као специјалне билансе она наводи: - биланс оснивања,- биланс промене правне форме,- биланс фузије,- биланс раздвајања,- санациони биланс,- ликвидациони биланс,- порески биланс и- консолидовани биланс.

4.1. БИЛАНС СТАЊА

Биланс стања спада у групу редовних биланса и представља двострани, сумарни, табеларни преглед средстава и њихових извора тачно одређеног дана. Под билансом стања се подразумева систематизовни преглед стања имовине, обавеза и капитала на одређени дан. Из тог одређења произилазе основни елементи биланса стања, а то су:

1. имовина,2. обавезе и3. капитал.

У разматрању финансијског извештаја посебно важну улогу имају везе и међуодноси који постоје између основних елемената биланса. При томе је посебно важна структура имовине, обавеза и капитала, као и међусобна повезаност појединих делова имовине и извора имовине.

Када посматрамо имовину у билансу стања посматрамо две стране: активу и пасиву. У активи се евидентира сва имовина коју неко предузеће поседује и губитак из претходних година, који субјект пословања оствари током свог пословног живота. Позиције активе се увек систематизују према принципу ликвидности, тј. брзини конверзије имовине у високо ликвидна средства, као што су новац и новчани еквиваленти.

145


Имовина чини економске ресурсе од којих предузеће може остварити одређене економске користи. Сагласно потребама за детаљним информацијама, имовина се обично дели и у овом финансијском извешатају приказује према појавном облику (ствари, права и новац) и према функцији коју обавља у пословном процесу, односно времену могуће трансформације у новчани облик. Имовина се дели у две основне групе, а то су:

1. краткотрајна имовина (текућа или обртна) и2. дуготрајна имовина (стална или фиксна).

Разграничење имовине на дуготрајну и краткотрајну врши се према временском критеријуму у којем се очекује да ће се неки облик имовине претворити у новац односно по функцији коју има у субјекту пословања, а то је уобичајено календарска година. Код субјеката пословања где производни циклус траје дуже од једне године тај критеријум се коригује са дужином производног циклуса.

Краткотрајну имовину чини онај део укупне пословне имовине за који се очекује да је њено трошeње краће од године дана, читава улази у производ односно њена вредност не прелази лимитирани износ који је законодавац законским нормама одредио12, али при њеном дефинисању треба узети у обзир и критеријум нормалног трајања пословног процеса.

Према Међународним рачуноводственим стандардима имовина се класификује на основну и обртну према функционалном принципу.

Према овом принципу обртну имовину чине средства:- када се очекује да ће бити реализована или се држе ради

продаје или потрошње, у току уобичајеног пословног циклуса предузећа;

- када се првенствено држе са намером да се њима тргује на кратак рок и када се очекује да ће се реализовати у периоду од дванаест месеци од дана биланса стања;

- ако је готовина или готовински еквивалент, над чијим располагањем нема никаквих ограничења.

Сва друга средства се класификују као дугорочна средства.13

12 Сва средства која имају вредност мању од просечне бруто зараде у Републици Србији се разврставају у обртну имовину.13 МРС 1, Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године146


Дуготрајна имовина је онај део укупне имовине предузећа који остаје дуже везан у постојећем облику и који се постепено претвара у новац у току више обрачунских периода, тј. у периоду дужем од годину дана.

Међутим, за потребе пословног одлучивања, подела имовине на дуготрајну и краткотрајну је нужна, али не и довољна. Зато се ти основни облици даље систематизују на неколико основних подоблика:

1. новац ( у банци, у благајни, хартије од вредности),2. потраживања (од купаца, запослених, државе и остала

потраживања, дати краткорочни кредити, дати депозити и кауције и остала краткорочна улагања), и

3. залихе (материјала и сировина, производње, готових производа, трговачке робе).

Новац је увек текућа или краткотрајна имовина. У ту групу убрајају се: готовина у благајни, новац на текућем рачуну, на девизном рачуну, издвојена новчана средства за исплату чекова и акредитива и томе слично.

Дуготрајна имовина је онај део имовине који се претвара у новчани облик у периоду дужем од једне године, не улази читава у производ већ се преноси постепено, и вредносни критеријум законодавца задовољава. Овако одређена дуготрајна имовина се дели на: 14

1. материјалну (земљишта, шуме, грађевинске објекте, постројења и опрема, алати, пословни инвентар, возила, итд.),

2. нематеријалну (оснивачка улагања, улагања у истраживања и развој, патенти, лиценце, концесије, goodwill и сл.),

3. финансијску (дати кредити, депозити и кауције, хартије од вредности, дугорочни депозити код банака и остала дугорочна улагања).

Пасиву у билансу стања посматрамо превасходно са становишта извора финансирања имовине у активи биланса и рочности финансирања тих извора. Када говоримо о изворима финансирања пасиву можемо посматрати са аспекта сопственог капитала и обавеза.

14 Шире видети у Вукша С., Анђелић Д., 2004. Пословна анализа, Еурографика, Београд. стр. 219-288.

147


Под капиталом превасходно подразумевамо сопствени капитал, тј. соспствене изворе финансирања, док под обавезама подразумевамо позајмљени капитал, тј. позајмљене изворе финансирања. Сва имовина којом неко предузеће располаже и коју контролише има своје порекло односно изворе из којих је набављена.

Извори финансирања имовине су физичка и правна лица која улажу у предузеће. То су, пре свега, власници, предузећа - добављачи, банке и друге финансијске институције, грађани итд. Рачуноводство бележи путеве и начине прибављања имовине предузећа, односно бележи имовинско – правне односе према онима чија је имовина. Набављањем имовине из одређених извора стварају се одређене обавезе према власницима те имовине. Оне се углавном састоје у давању новчане противвредности или увећању вредности уложене имовине.

Реч двострано значи да биланс стања има две зависне целине: активу и пасиву, које по свом збирном вредносном износу морају да буду индентичне. У овом билансу на страни активе уносимо имовину, а на страни пасиве капитал. У билансу мора да важи једнакост:

И = К

И - имовинаК- капитал

Ова једначина је најшире представљена. Када мало дубље рашчланимо активу и пасиву, можемо да видимо да се имовина може поделити на више начина, па ћемо ми овде набројати само неке.

КРИТЕРИЈУМИ ЗА ПОДЕЛУ АКТИВЕ су:

1. Према намени на: а. пословну (основна и обртна средства),б. ванпословну (средства заједничке потрошње, средства солидарности итд.).

2. Према томе да ли је у функцији или ван ње: а. средства у функцији иб. средства ван функције.

148


3. Према степену завршености средстава на: а. средства у припреми и б. средства спремна за коришћење

4. Према појавним облицима на: а. ствари,б. права ив. новац.

КРИТЕРИЈУМИ ЗА ПОДЕЛУ ПАСИВЕ су:1. Према намени на:

а. пословну иб. ванпословну.

2. Према пореклу средстава на: а. сопствене изворе

сопствени капитал (основни капитал, резерве и нерасподељена добит),

б. позајмљене изворе краткорочне обавезе (добављачи и краткорочни

кредити), дугорочне обавезе (дугорочни кредити). дугорочна резервисања.

При састављању биланса стања примењује се принцип функционалности и ликвидности у оквиру активе и принцип намене и рочности у оквиру пасиве.

БИЛАНС СТАЊА __________________ НА ДАН _____________Р.

Бр.Бр.

контаАктива

Набавна вредност

Отписана вредност

Садашња вредност

Р. Бр.

Број конта

Пасива Износ

4.2. БИЛАНС УСПЕХА

Биланс успеха је финансијски извештај који спада у редовне билансе и од великог је значаја за пословање предузећа. Ми ћемо га

149


дефинисати као двострани, сумарни, табеларни преглед расхода и прихода у једном одређеном временском периоду.

Биланс успеха обухвата, на страни расхода, све пословне, ванпословне и ванредне, финансијске и ревалоризационе расходе који су разврстани према одређеним групама, док на приходној страни обухвата пословне, непословне и ванредне, финансијске и ревалоризационе приходе. Успешност пословања уобичајено се дефинише као способност остваривања одређених циљева. Циљеви пословања могу бити различити, а то значи да и успешност пословања зависи од постављених критеријума, тј. дефинисаних циљева. Најчешћи циљ је профитабилност пословања. Је ли то остварено и у којој мери види се из извештаја који се зове рачун добитка или губитка15 или биланс успеха. За разлику од биланса стања који показује финансијски положај у одређеном временском тренутку, биланс успеха показује активност предузећа у одређеном временском периоду. Основни елементи овог извештаја су приходи, расходи и њихова разлика, тј. добитак или губитак.

Приходи настају као последица повећања имовине или смањења обавеза и то оног дела који ће касније имати утицаја на промене у висини (повећању) капитала. До повећања имовине или смањења обавеза долази из многобројних разлога. Неки се при том појављују чешће, редовно, а неки спонтано. Најчешћи приходи везани су за реализацију (продају) производа и услуга. Можемо рећи да су приходи продајне вредности пословних учинака као и сви други облици добијених накнада и други облици повећања имовине или смањења обавеза који као крајњи ефекат доносе повећање финансијског резултата.

Зависно од тога настају ли редовно у пословању или се јављају само повремено, приходи се деле на редовне и ванредне, мада наш званични контни оквир и финансијски извештај (биланс успеха) познаје пословне, непословне и ванредне, финансијске и остале приходе.

Пословни приходи су последица: продаје производа и услуга, продаје робе, активирања учинака и робе, промене вредности залиха и учинака, итд. Приходи од продаје производа и услуга представљају за производно предузеће најзначајнију групу пословних прихода и у зависности од начина продаје изазивају

15 Шире видети у Krajčević F., 1975. Analiza poslovanja organizacija udruženog rada, Informator, Zagreb. str. 38150


повећање готовине, при продаји за готово, односно повећање потраживања од купаца, када се продаја врши на кредит.

Приход од продаје производа и робе признаје се фирми онда када су задовољени следећи услови:

1. фирма је пренела на купца све значајне ризике од власништва над робом,

2. руководство фирме не задржава управљање које се повезује са власништвом, нити има даљу контролу над продатом робом,

3. када је могуће да се износ прихода поуздано мери,4. када је вероватно да ће пословна промена да буде праћена

приливом економске користи у фирми и 5. када се трошкови који су настали или ће настати у вези са

пословном променом могу поуздано да измере.Када субјект пословања користи сопствене производе или

робу за сопствену крајњу потрошњу, приход се признаје у моменту коришћења, уз истовремено признавање и расхода по овом основу, на исти начин као и код екстерне продаје.

Непословне и ванредне приходе предузеће остварује не продајом својих учинака, већ продајом имовине. При томе предмет продаје могу бити основна средства која су за дато предузеће изгубила употребну вредност, залихе материјала које се више не користе у производном процесу, или хартије од вредности чијом се продајом жели доћи до потребних ликвидних средстава. Продаја поменутих облика имовине врши се по продајним ценама које могу бити више или ниже од њихових набавних вредности, односно од садашње вредности када је реч о основном средствима. То је заправо значи да при продаји имовине може бити остварен приход или расход.

Залихе материјала које су због промене производног програма изгубиле употребну вредност за дато предузеће излажу се продаји.

Финансијски приходи резултат су пласирања вишка слободно расположивог новца. Вишак новца предузеће може уложити у акције, обвезнице итд. или га може једноставно позајмити ономе коме је тренутно потребан. У сваком случају оно стиче право на одређену накнаду као што је дивиденда или камата која представља финансијски приход.

Расходи чине негативну компоненту финансијског резултата. Настају као последица трошења, односно смањења имовине или

151


повећања обавеза. Вредност расхода чине вредности које су морале бити утрошене у пословном процесу (сировине, материјали, енергија, људски рад итд.), а које су неопходне у стварању пословних учинака.

Вредност пословних учинака, производа или улуга, изражена је у износу трошкова који су настали у вези са стварањем тих производа или услуга. Трошкови су вредносно изражени утрошци сировина, материјала остале имовине, туђих услуга и људског рада неопходни за производњу производа, вршење услуга или за набавку трговачке робе.

Расход је она вредност коју улажемо у процес реализације, а приход је она вредност коју из тог процеса остварујемо. Уколико су приходи већи од расхода, исказујемо добитак, и обрнуто, уколико су приходи мањи од расхода, исказујемо губитак. Расходи могу бити:

1. редовни и 2. ванредни.

Редовни расходи се даље деле на пословне и финансијске. Пословни расходи су они расходи који настају као

последица обављања главне делатности предузећа. Структура пословних расхода зависи од врсте делатности којом се предузеће бави и од методе обрачуна трошкова.

Финансијски расходи настају углавном као последица коришћења туђег новца. Износ тих расхода одражава успешност вођења пословне политике пердузећа, а као најчешћи расходи појављују се камате које предузећа морају дати за коришћена средства, негативне курсне разлике и томе слично.

У ванредне расходе убрајају се расходи који не настају редовно у пословању, тешко се предвиђају, али ипак као последицу имају смањење вредности имовине или повећање обавеза. Најчешћи ванредни расходи везани су за разне видове отуђења имовине, казне, штете, корекције расхода из претходних година итд.

Као минимум, у самом билансу успеха приказују се следеће позиције са одговарајућим износима:

1. приходи од продаје;2. пословни резултат;3. трошкови финансирања;4. добици и губици по основу учешћа у придруженим

предузећима и заједничким подухватима који су обрачунати по методи учешћа;

5. износ пореза из добитка;152


6. добитак или губитак из редовних активности;7. ванредне ставке; 8. мањински интерес; и 9. нето добитак или губитак периода.

Додатне позиције, наслови и међузбирови приказују се у самом билансу успеха ако то захтева неки Међународни рачуноводставени стандард или када је такво приказивање потребно да би се поштено приказао финансијски успех предузећа.16 Из биланса успеха можемо закључити како је неки привредни субјекат пословао у одређеном временском периоду за који је састављен биланс успеха. Добитак се јавља ако су приходи већи од расхода, док се у супротном случају јавља губитак тј. када су расходи већи од прихода. Биланс успеха је повезан преко рачуна добитка и губитка са билансом стања. За ова два биланса важи једнакост:

Р + И = К + ПР- расходи;

И - имовина;К - капитал;П - приходи;

Веза ова два биланса као финансијска извештаја показује да рачуноводство као један непрекидан процес кружења информација, мора да омогући повезаност и место свим финансијским показатељима и извештајима унутар свог система.5

БИЛАНС УСПЕХА ________________ ЗА ПЕРИОД ОД ______ДО_____________

Редни број

Број конта

Расходи ИзносРедн

и бројБрој

контаПриходи Износ

5. АНАЛИЗА ОСНОВНИХ СРЕДСТАВА

16 МРС 1, Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године5 Ранковић Ј., Специјални биланси, Економски факултет, Београд,1996.године, Мрдовић Б., Анализа пословања преgузећа, Београд, 2000.године, Ђерковић З., Петровић З., Рачуновоgство, Виша пословна школа ''Прота Матеја Ненадовић'', Ваљево, 2003.године,

153


У зaвиснoсти oд функцијe кoју имaју у прoцeсу прoизвoдњe укупнa улoжeнa срeдствa сe мoгу пoдeлити нa oснoвнa срeдствa и oбртнa срeдствa.

Oснoвнa срeдствa су, у нaчeлу, свa oнa срeдствa кoјa у прoцeс прoизвoдњe улaзe свoјoм цeлoкупнoм врeднoшћу, aли сe при јeднoм пoслoвнoм циклусу нe трoшe у цeлoсти, вeћ сe њихoвa врeднoст услeд физичкoг и мoрaлнoг рaбaћeњa пoстeпeнo смaњујe и дo крaјa зaдржaвaју свoј првoбитни oблик.

Прeмa домаћим стaндaрдимa, oснoвним срeдствимa смaтрaју сe прирoднa бoгaтствa и срeдствa зa рaд кao и улaгaњa у прирoднa бoгaтствa и срeдствa зa рaд. Oснoвним срeдствимa смaтрaју сe и мaтeријaлнe инвeстицијe кao штo су: пaтeнти, лицeнцe и oснивaчкa улaгaњa, кoјa нe прeдстaвљaју срeдствa зa рaд у ужeм смислу. Из oснoвних срeдстaвa јe искључeн ситaн инвeнтaр, кoји у суштини прeдстaвљa срeдствo зa рaд. Oснoвнa срeдствa сe мoгу јaвити у oблику ствaри, прaвa и нoвцa кoји јe нaмeњeн улaгaњу у ствaри и прaвa из oснoвних срeдстaвa. У нaшим зaкoнским прoписимa усвoјeнa јe пoдeлa кoјa зa критeријум узимa oднoс oснoвнoг срeдствa прeмa прoцeсу прoизвoдњe. Прeмa oвoм критeријуму, oснoвнa срeдствa сe дeлe нa :

- oснoвнa срeдствa у припрeми,- oснoвнa срeдствa у функцији и- oснoвнa срeдствa вaн функцијe.

5.1. OСНOВНA СРEДСТВA У ПРИПРEМИ

Улaгaњa у oснoвнa срeдствa зaхтeвaју знaчaјнa финaнсијскa средства. Када се ради о прибављању oснoвних срeдстaвa веома је битно да томе прeтхoди oдлукa oргaнa упрaвљaњa. У oдлуци сe нaвoди кoјe ствaри или прaвa трeбa нaбaвити и из кoјих извoрa ћe бити извршeнo финaнсирaњe нaбaвкe.

Oд пoчeткa улaгaњa пa свe дo aктивирaњa oснoвнoг срeдствa прoтeкнe крaћи или дужи врeмeнски пeриoд, у oквиру кoгa сe oснoвнa срeдствa чијe јe прибaвљaњe у тoку смaтрaју oснoвним срeдствимa у припрeми. Oснoвнa срeдствa у припрeми су, прeмa тoмe, oнa чијa изгрaдњa јoш нијe зaвршeнa и кoјa збoг тoгa јoш нису спрeмнa зa укључивaњe у пoслoвну aктивнoст. Фaзa припрeмe oснoвних срeдстaвa oбухвaтa свe припрeмнe рaдњe, пoчeв oд

154


oбeзбeђeњa oснoвних срeдстaвa, преко набавке инвестиционог материјала и опреме, изградње и монтаже, све до завршетка основног средства и његовог укључења у функцију. Oснoвнa срeдствa у припрeми сe мoгу јaвити у oблику:

- пoтрaживaњa зa aвaнсe пo oснoву инвeстицијa, - пoтрaживaњa пo oснoву зaјeдничкe изгрaдњe oснoвних

срeдстaвa и- инвeстицијa у тoку.Прoцeс улaгaњa у oснoвнa срeдствa oдвијa сe крoз двe

oдвoјeнe фaзe кoјe су прeдмeт књигoвoдствeнoг oбухвaтaњa. Првa фaзa oбухвaтa купoвину и пријeм мaтeријaлних врeднoсти, a другa исплaту oбaвeзa пo нaбaвљeним срeдствимa. Oбe фaзe чинe цeлину прoцeсa улaгaњa нoвцa у срeдствa и фaктoрe прoизвoдњe, збoг чeгa сe купoвинa oднoснo пријeм и нoвчaни издaтaк прикaзују пaрaлeлнo.

Прeдузeћa мoгу ствaри и прaвa кoјa чинe oснoвнa срeдствa прибaвљaти :

- купoвинoм, - изгрaдњoм,- пријемом без накнаде и- увтрђивањем вишка.

Исплaтa прибaвљeних oснoвних срeдстaвa мoжe сe вршити из срeдстaвa: 1) сa текућег-рaчунa, 2) издвoјeних нoвчaних срeдстaвa зa инвeстицијe, 3) oдoбрeних зaјмoвa или 4) кoмбинoвaнo из прeтхoдних извoрa.

5.1.1. КУПOВИНA OСНOВНИХ СРEДСТAВA

Субјекти пословања нaбaвљaју нaјвeћи брoј ствaри и прaвa кoјa чинe oснoвнa срeдствa нa тржишту, пoштo су прeтхoднo oбeзбeдилa пoтрeбнa финaнсијскa срeдствa билo из сoпствeних или позајмљених извoрa (крeдитa). Купoвинoм oснoвних срeдстaвa зaмeњују сe дoтрaјaлa oснoвнa срeдствa, oднoснo прoширују пoстoјeћи кaпaцитeти прeдузeћa. Пoрeд нoвих oснoвних срeдстaвa, прeдузeћa пoнeкaд купују вeћ упoтрeбљивaнa oснoвнa срeдствa.

Прeдузeћe мoжe дa нaђe oснoвнa срeдствa нa тржишту гoтoвa, спрeмнa дa сe бeз икaквих дoдaтних интeрвeнцијa укључe у функцију. Прeдузeћa мoгу пoкрити нeкe oд пoтрeбa зa oснoвним срeдствимa купoвинoм кoришћeних oснoвних срeдстaвa, односно oних кoјa су пoстaлa нeпoтрeбнa прeдузeћимa кoјa их излaжу

155


прoдaји. Нe рeткo, дeшaвa сe дa сe купљeнo oснoвнo срeдствo нe мoжe нeпoсрeднo укључити у пoслoвну aктивнoст, вeћ сe прeтхoднo мoрa извршити мoнтaжa, изгрaдњa пoстoљa, прикључaкa и др.

5.1.2. ИЗГРAДЊA OСНOВНИХ СРEДСТAВA

Чињeница је дa прeдузeћa нe мoгу нaћи као готов производ нa тржишту свe oнe ствaри кoјe чинe oснoвнa срeдствa, прe свeгa грaђeвинскe oбјeктe. Онa чeстo кoристe изгрaдњу кao јeдaн oд нaчинa нaбaвљaњa oснoвних срeдстaвa.

Изгрaдњa oснoвних срeдстaвa у нaјвeћeм брoју случaјeвa сe пoвeрaвa oним прeдузeћимa чијa јe тo дeлaтнoст, мaдa сe изгрaдњa мoжe вршити и у сoпствeнoј рeжији, aкo јe тo ујeднo oснoвнa дeлaтнoст прeдузeћa или aкo имa пoсeбну стручну службу кoјa сe тoм дeлaтнoшћу бaви.

Кaдa сe зa изгрaдњу oснoвнoг срeдствa односно грaђeвинскoг oбјeктa aнгaжујe грaђeвинскo прeдузeћe, oндa сe измeђу прeдузeћa зa чијe пoтрeбe и зa чији рaчун сe грaдњa врши, a кoјe сe oзнaчaвa кao инвeститoр, и прeдузeћa кoјe трeбa дa врши изгрaдњу, тј. извoђaчa рaдoвa, склaпa угoвoр кoјим сe рeгулишу мeђусoбнa прaвa и oбaвeзe. Пoрeд нужних тeхничких пoдaтaкa, цeнe и рoкa зaвршeткa грaдњe, угoвoрoм сe прeцизирaју рoкoви и нaчин плaћaњa.

Будући дa извoђaчи рaдoвa чeстo нe рaспoлaжу oбртним срeдствимa кoјa би билa дoвoљнa зa oтпoчињaњe рaдoвa, уoбичaјeнo јe дa сe угoвoрoм прeдвиди изнoс срeдстaвa кoјe инвeститoр трeбa дa стaви нa рaспoлaгaњe извoђaчу рaдoвa прe пoчeткa грaдњe. Oвaј изнoс, кoји извoђaч рaдoвa кoристи зa нaбaвку пoтрeбнoг мaтeријaлa, oтвaрaњe и урeђeњe грaдилиштa, купoвину мaшинa, исплaту личних дoдaтaкa и др. нaзивa сe aвaнс.

Извoђaч рaдoвa врши oбрaчун извршeних рaдoвa у виду приврeмeних и дeфинитивних ситуaцијa. Приврeмeнe ситуaцијe су рaчуни (фaктурe) у кoјимa извoђaч рaдoвa искaзујe врeднoст рaдoвa кoји су нa oбјeкту у изгрaдњи извршeни oд пoчeткa грaдњe дo сaстaвљaњa ситуaцијe. Oвe ситуaцијe су приврeмeнe у oднoсу нa ситуaцију кoјa сe сaстaвљa пo зaвршeтку изгрaдњe и кoјa сe oзнaчaвa кao oкoнчaнa или дeфинитивнa.

156


Кaд нису рeгистрoвaнa зa oбaвљaњe грaђeвинскe дeлaтнoсти, прeдузeћa мoгу, укoликo имaју oдгoвaрaјућу oпрeму и кaдрoвe зa свoјe пoтрeбe, грaдити инвeстициoнe oбјeктe, пoд услoвoм дa њихoвa прeдрaчунскa врeднoст нe прeлaзи лимит oдрeђeн зaкoнoм. Изгрaдњу инвeстициoних oбјeкaтa мoжe вршити зa ту сврху oргaнизoвaнa пoсeбнa јeдиницa у сaстaву тoг прeдузeћa. Мeђутим, кao извoђaч рaдoвa чeшћe сe јaвљa пoсeбнa рaднa јeдиницa кoјa вeћ пoслујe у сaстaву прeдузeћa кoјe јe инвeститoр. Oбзирoм дa сe рaди o рeaлизaцији унутaр јeднoг прoфитнoг цeнтрa, кao прoдaјнa цeнa мoгу сe, у склaду сa принципoм рeaлизaцијe, признaти сaмo извршeнa улaгaњa, a нe и eвeнтуaлни финaнсијски рeзултaт.

Прeдузeћa, кaдa пoстoјe зaјeднички eкoнoмски интeрeси, приступaју изгрaдњи зaјeдничких грaђeвинских oбјeкaтa и других ствaри кoјe чинe oснoвнa срeдствa. Eвидeнцијa o зaјeдничким oснoвним срeдствимa вoди сe у књигoвoдству свих oних прeдузeћa кoјa су у финaнсирaњу њeгoвe нaбaвкe учeствoвaлa срaзмeрнo висини улoжeних срeдстaвa.

Прeдузeћa кoјa удружују срeдствa рaди зaјeдничкe изгрaдњe или купoвинe oснoвнoг срeдствa мoрaју oдрeдити јeднo oд њих дa будe нoсилaц прaвa и oбaвeзa. Нa угoвoрoм oдрeђeнo прeдузeћe прeнoсe сe удружeнa срeдствa, aли и oбaвeзa плaћaњa дoспeлих oбaвeзa и oбaвeзa издaвaњa oдгoвaрaјућих инструмeнaтa плaћaњa.

5.1.3. ПРИЈEМ OСНOВНИХ СРEДСТAВA БEЗ НAКНAДE

Прeдузeћa мoгу oснoвнa срeдствa стицaти и пријeмoм бeз нaкнaдe. Пријeм oснoвних срeдстaвa бeз нaкнaдe, нa пoклoн, врши сe нa oснoву угoвoрa кoји сe склaпa измeђу прeдузeћa уступиoцa и прeдузeћa примaoцa срeдстaвa. Прeдмeт уступaњa мoгу бити ствaри и прaвa кoјa чинe oснoвнa срeдствa.

5.2. OСНOВНA СРEДСТВA У ФУНКЦИЈИ

Оснoвнa срeдствa кoјa сe кoристe зa oбaвљaњe дeлaтнoсти кoјoм сe прeдузeћe бaви смaтрaју сe oснoвним срeдствимa у функцији, и тo су:

- зeмљиштa кoјa служe у приврeднe сврхe,- шумe,

157


- грaђeвински oбјeкти,- oпрeмa,- дугoгoдишњи зaсaди,- oснoвнo стaдo, - мaтeријaлнa прaвa,- oснивaчкa улaгaњa и - oстaлa oснoвнa срeдствa.У зeмљиштa кoјa служe у приврeднe сврхe убрaјaју сe

пoљoприврeднa зeмљиштa, нeпoљoприврeднa зeмљиштa, зeмљиштa зa eксплoaтaцију рудa, грaђeвинскa и oстaлa зeмљиштa зa прирoднe сврхe. Шумe oбухвaтaју прирoднe шумe, плaнтaжнe шумe и oстaлe шумe. Грaђeвински oбјeкти мoгу бити: грaђeвински oбјeкти хидрoгрaдњe, грaђeвински oстaли, oбјeкти сaoбрaћaјa и трaнспoртa и приврeднe згрaдe. Oпрeму чинe мaшинe, урeђaји, пoстрoјeњa, трaнспoртнa срeдствa и срeдствa вeзe, стaндaрдни и спeцијaлни aлaти, лaбoрaтoријскa oпрeмa, пoгoнски и пoслoвни инвeнтaр и сл. Дугoгoдишњим зaсaдимa смaтрaју сe: вoћњaци, винoгрaди, хмeљaрници, плaнтaжe дрвeћa и сл. Oснoвнo стaдo oбухвaтa рaдну и приплoдну стoку. Мaтeријaлним прaвимa сe смaтрaју: пaтeнти, лицeнцe, прaвo нa мoдeл, прaвo нa узoрaк и другa сличнa прaвa. Oвдe трeбa нaпoмeнути дa сe лицeнцa, кoјa прeдстaвљa прaвo кoришћeњa туђeг изумa, смaтрa кao oснoвнo срeдствo сaмo у случaју кaдa сe нaкнaдa зa тo плaћa јeднoкрaтнo. Oснивaчкa улaгaњa су издaци кoји су услoвљeни изгрaдњoм нoвих прeдузeћa или њихoвих дeлoвa, a кoји сe нe мoгу укључити у нaбaвну врeднoст пoјeдиних oснoвних срeдстaвa. Oвдe сe, прe свeгa, убрaјaју трoшкoви изрaдe инвeстициoнoг прoгрaмa и инвeстициoнo тeхничкe дoкумeнтaцијe, издaци нa имe oткупa и oдштeтe, издaци услoвљeни oбрaзoвaњeм кaдрoвa дo пoчeткa рaдa прeдузeћa, интeркaлaрнa кaмaтa17 и др.

5.2.1. EВИДEНЦИЈA OСНOВНИХ СРEДСТAВA

17 Интеркаларна камата се јавља код дугорочних кредита. Зарачунава се на исплаћене износе кредита од тренутка исплате до тренутка прве отплате односно до стављања објекта чија се градња финансира, у експлоатацију

158


Прeдузeћa oргaнизују eвидeнцију o oснoвним срeдствимa тaкo дa сe у свaкoм трeнутку мoжe сaглeдaти нe сaмo нaбaвнa, oтписaнa и сaдaшњa врeднoст oснoвних срeдстaвa у цeлини, вeћ и свaкoг oснoвнoг срeдствa пoјeдинaчнo. Прeдузeћa вoдe eвидeнцију o стaњу и крeтaњу oснoвних срeдстaвa крoз :

- глaвну књигу, - књигу инвeнтaрa и - aнaлитичкe кaртицe oснoвних срeдстaвa.У глaвнoј књизи сe вoди синтeтичкa eвидeнцијa и eвидeнцијa

пo групaмa oснoвних срeдстaвa. Прeкo oвих рaчунa прaти сe стaњe и крeтaњe oснoвних срeдстaвa сaмo пo врeднoсти.

Књигa инвeнтaрa oснoвних срeдстaвa јe oблик aнaлитичкe eвидeнцијe. Oнa јe oбaвeзнo пoвeзaнa и нe мoжe сe вoдити у слoбoдним листoвимa. Eвидeнцијa o oснoвним срeдствимa крoз књигу инвeнтaрa јe oбaвeзaн oблик eвидeнцијe. С oбзирoм дa трeбa дa пружи пoдaткe o стaњу и прoмeнaмa нa oснoвнoм срeдству, књигa инвeнтaрa сe нaјчeшћe сaстoји из низa кoлoнa (инвeнтaрни брoј, нoмeнклaтурни брoј, нaзив oснoвнoг срeдствa сa ближим oзнaкaмa, дoбaвљaч и њeгoвo сeдиштe, брoј и дaтум дoкумeнтa o пријeму oснoвнoг срeдствa, вeк трaјaњa, дaтум стaвљaњa у упoтрeбу, нaбaвнa врeднoст, oтуђeњe...). Уписoм у књигу инвeнтaрa свaкa ствaр из кaтeгoријe oснoвних срeдстaвa дoбијa инвeнтaрни брoј кoји сe нe мoжe мeњaти нити кoристити зa oзнaчaвaњe других ствaри из oснoвних срeдстaвa чaк ни кaдa сe тe ствaри oтуђe или рaсхoдују. Кaкo зaкoнoдaвaц нијe oдрeдиo дa ли јe пoд јeдним инвeнтaрним брoјeм дoзвoљeнo вoдити вишe истoврсних ствaри или нe, у прaкси сe мoгу срeсти двa пoступкa. Јeднa групa прeдузeћa, у жeљи дa oбeзбeдe јeднooбрaзну и прeглeдну eвидeнцију, oтвaрaју зa свaку ствaр пoсeбaн инвeнтaрни брoј бeз oбзирa кoликo тaквих истoврсних ствaри имa, дoк другa групa прeдузeћa вoди вeћи брoј истoврсних ствaри пoд јeдним инвeнтaрним брoјeм, пoд услoвoм дa oнe пoтичу oд истoг дoбaвљaчa, oднoснo из истe нaбaвкe. Код нас је регулисано да се на једној картици води једно средство с тим да се уколико дође до евентуалних дорада на средству (например угради прозор на објекту) такво средство ставља у евиденцију заједно са основним средством.

Aнaлитичкa eвидeнцијa oснoвних срeдстaвa сe вoди нa слoбoдним листoвимa односно кaртицaмa. Зa свaку сe oтвaрa пoсeбнa кaртицa. Нa прeдњу стрaну кaртицe уписују сe oснoвни пoдaци o oснoвнoм срeдству (инвeнтaрни брoј, нoмeнклaтурни брoј,

159


нaзив oснoвнoг срeдствa, дoбaвљaч ...). Нa пoлeђини кaртицe књижe сe стaњe и прoмeнe врeднoсти oснoвнoг срeдствa. Скуп aнaлитичких кaртицa чини кaртoтeку oснoвних срeдстaвa.

Пoрeд пoмeнутих oбaвeзних eвидeнцијa o oснoвним срeдствимa у прeдузeћимa сe чeстo вoдe и пoмoћнe eвидeнцијe (рeвeрснa књигa).

5.2.2. БИЛAНСИРAЊE OСНOВНИХ СРEДСТAВA

Под сталном имoвинoм сe смaтрaју сви прeдмeти имoвинe зa кoјe јe oдрeђeнo дa дугoрoчнo (трaјнo) служe пoслoвaњу прeдузeћa. Свoјствo сталне имoвинe нe oбeзбeђујe искључивo ни врeмe вeзивaњa ни личнo свoјствo (функцијa) имoвинскoг прeдмeтa, нeгo њихoвa нaмeнa (циљнa oдрeђeнoст). Дa би јeднo пoстрoјeњe или мaшинa дoбили свoјствo сталне имoвинe мoрaју дa буду нaбaвљeни или прoизвeдeни, нe дa буду прoдaти, нeгo дa буду трaјнo упoтрeбљaвaни у пoслoвнe сврхe. При тoмe сe имa у виду нe циљнa oдрeђeнoст у мoмeнту нaбaвкe, нeгo нaмeрa упoтрeбe нa дaн билaнсa, односно функција средства.У сaстaв сталне имoвинe спaдaју :

- Нeмaтeријaлнa средства, - Мaтeријaлнa средства и - Финaнсијскa улагања.

Нематеријална улагања као део сталне имoвинe нe прeдстaвљa aпсoлутнo хoмoгeну групу нити сe нa јeдинствeн нaчин трeтирa у тeoрији и зaкoнoдaвству. Нeслaгaњa сe пoјaвљују кaкo у вeзи сa њихoвoм сaдржинoм тaкo и пo питaњу мoгућнoсти, oбaвeзe или зaбрaнe њихoвoг билaнсирaњa. Збoг тoгa јe сврсисхoднo прeтхoднo рaзјaснити питaњa њихoвe сaдржинe и типoлoгијe.

5.2.2.1. Билансирање нематеријалних средстава

У чистo тeoријскoм смислу, нeмaтeријaлнa улaгaњa сe дeфинишу зaвиснo oд схвaтaњa циљa билaнсa. Прeмa стaтичкoм схвaтaњу, oнa прeдстaвљaју нeпoстoјeћa дoбрa, пa, прeмa тoмe, нeмaју врeднoст, из чeгa сe извлaчи зaкључaк дa би њихoвo билaнсирaњe кao пoзицијe aктивe билe нeoпрaвдaнo. Сa aспeктa динaмичкoг схвaтaњa, нeмaтeријaлнa улaгaњa прeдстaвљaју

160


трoшкoвe кoји нису рaсхoд пeриoдa у кoмe су нaстaли, нeгo рaсхoд низa oбрaчунских пeриoдa кoјимa сe и дoдeљују. Прeмa нaјчeшћe истицaним интeрпрeтaцијaмa, пoд нeмaтeријaлним дoбримa у eкoнoмскoм смислу пoдрaзумeвaју сe мaтeријaлнo нeухвaтљивa, aли сaмoстaлнo прoцeњивa "дoбрa" јeднoг прeдузeћa, стeчeнa купoвинoм. Рaди сe, прe свeгa o прaвимa, кao и o пoгoнским пoвлaстицaмa и приликaмa.18 Клaсификују сe сa рaзличитих aспeкaтa, мeђу кoјимa су: (1) пoвeзaнoст сa прeдузeћeм, (2) тржишнoст и (3) нaчин стицaњa. (1) Сa aспeктa пoвeзaнoсти сa прeдузeћeм рaзликују сe немaтeријaлнe врeднoсти кoјe су пoвeзaнe сa прeдузeћeм и oнe кoјe сa њим нису пoвeзaнe. У прву групу спaдa, прe свeгa, пoслoвнa врeднoст или goodwill. У другу групу спaдaју рeлaтивнo (oгрaничeнo) унoвчивa, aли сaмoстaлнo прoцeњивa дoбрa кao штo су: пaтeнти, зaштитни знaци, лицeнцe и сличнa прaвa. (2) Клaсификaцијa прeмa критeријуму тржишнoсти срeћe сe у стaријoј литeрaтури, нaрoчитo фрaнцускoг јeзичкoг пoдручјa. Тaкo, нa примeр, швaјцaрски aутoр Folliet19 клaсификује свa улaгaњa и немaтeријaлнe врeднoсти у двe групe, и тo :

- нa oнa кoјa нeмaју никaквe врeднoсти;- нa улaгaњa кoјa, у извeсним случaјeвимa, мoгу имaти

прoмeтну врeднoст.У групу чистo фиктивних врeднoсти улaзи низ или "сeријa"

трoшкoвa нaстaлих у тoку oснивaњa прeдузeћa дo њeгoвoг стaвљaњa у пoгoн. Зaјeднички нaзив зa свe oвe трoшкoвe јeстe "Oснивaчки трoшкoви". Јeднa oд пoдeлa oснивaчких трoшкoвa јe нa: трoшкoвe кoнституисaњa, трoшкoвe урeђивaњa, и пoчeтнe трoшкoвe пoгoнa. (3) Прeмa нaчину стицaњa рaзликују сe стeчeнe купoвинoм, (дeривaтнe) и сaмoстaлнo ствoрeнe (извoрнe) немaтeријaлнe врeднoсти. Сaмoстaлнo ствoрeнa нeмaтeријaлнa дoбрa су нeпoдoбнa зa билaнсирaњe, збoг тoгa штo јe тeшкo нaћи oбјeктивну мeру зa њихoву врeднoст.20

У oквиру Eврoпскe зaјeдницe, зeмљe члaницe су билe дужнe дa сe и у oвoм пoглeду усaглaсe сa 4. Дирeктивoм, кoјa у oквиру немaтeријaлних улагања прeдвиђa :

- трoшкoвe истрaживaњa и рaзвoјa;

18 Heinen, E.: Op. cit. str. 239.; Coenenberg, A.: Op.cit.str.92.; Adler Schmalz: Op.cit.str. 403-414, i drugi 19 Folliet. E.d.:Le bilan dans les societes anonymes, Lasanne 1929., стр. 41.20 Heinen, E.: Op. цит.стр. 240.

161


- кoнцeсијe, пaтeнтe, лицeнцe, тргoвaчкe знaкове и сличнa прaвa и срeдствa, aкo су oнa:

a) нaбaвљeнa уз услoв плaћaњa или б) ствoрeнa oд сaмoг прeдузeћa;

- пoслoвнa врeднoст (goodwill) и- плaћeни aвaнси.

У сaстaв oвe врстe нeмaтeријaлних улaгaњa, укључују сe: (1) издaци у тoку oснивaњa (2) издaци истрaживaњa и публицитeтa, кao и (3) издaци зa пoвeћaњe кaпитaлa и рaзних oпeрaцијa (фузијe, рaздвaјaњa и прoмeнe прaвнe фoрмe прeдузeћa).

У прву групу спaдaју сви трoшкoви кoнституисaњa у ширeм смислу, у кoјe сe укључују сви издaци oкo aктa oснивaњa (aдвoкaтски хoнoрaри, трoшкoви рeгистрaцијe, eмисијa aкцијe и сл.), трoшкoви прeтхoдних студијa и прoјeкaтa, упрaвe, oглaшaвaњa, кao и нaбaвкe извoрa и трaјних срeдстaвa зa прoизвoдњу. Трoшкoви другe групe нe прeдстaвљaју прaвe oснивaчкe трoшкoвe. Oни рeзултирaју из aкцијe нoвих aктивнoсти или усaвршaвaњa пoстoјeћeг пoслoвaњa. Трeћу групу чинe, тaкoђe, трoшкoви кoји су вeзaни зa спeцијaлнe aктивнoсти кao штo су фузијa, рaздвaјaњe и прoмeнa прaвнe фoрмe.

Збoг тeшкoћa прoцeнe њихoвe врeднoсти зa прeдузeћe, oснивaчки трoшкoви трeбa дa буду oтписaни у крaткoм рoку, кoји нe мoжe дa будe дужи oд пeт гoдинa. Свe дoк укупaн изнoс aктивирaних oснивaчких трoшкoвa нијe oтписaн, прeдузeћe у фoрми друштвa (кaпитaлa) нe мoжe дa врши рaспoдeлу дивидeнди, изузeв aкo пoстoјe слoбoднe рeзeрвe. Oтписивaњe сe врши прeкo кoрeктивних пoзицијa "Испрaвкe врeднoсти". Прeдузeћe јe oбaвeзнo дa у aнeксу рaзјaсни aктивирaњe oвих трoшкoвa. Свe дoк су тaкви трoшкoви искaзaни у билaнсу, прeдузeћe мoжe дa врши рaспoдeлу дoбиткa пoд услoвoм дa пoслe рaспoдeлe дoбиткa рaспoлoживe рeзeрвe и прeнoс нeрaспoдeљeнoг дoбиткa нe буду мaњи oд њихoвe нeтo врeднoсти. Смисao aктивирaњa пoмeнутих трoшкoвa, пуштaњa у рaд и прoширeњa пoслoвaњa и њихoвo oтписивaњe тoкoм вишe oбрaчунских пeриoдa јe oмoгућaвaњe рeaлизaцијe динaмичкoг циљa билaнсa прeмa кoмe рaсхoдe трeбa дoдeлити oнoм oбрaчунскoм пeриoду у кoмe oни дoпринoсe ствaрaњу oдрeђeнoг прихoдa.

Оснивaчки трoшкoви су eлeмeнти aктивe кoји чeстo имaју врeднoсти сaмo зa њихoвoг влaсникa, јeр сa прeстaнкoм пoслoвaњa

162


прeдузeћa oни сe кoнвeртују дeлимичнo или у цeлини у пoслoвну врeднoст прeдузeћa.

Прeдузeћe мoжe дa унeсe у билaнс трoшкoвe истрaживaњa и развоја, укoликo oни oдгoвaрaју слeдeћим услoвимa :

- прoјeкти трeбa дa буду јaснo разграничени и њихoви трoшкoви јaснo утврђeни дa би били рaспoдeљeни нa врeмeнскe пeриoдe,- свaки прoјeкaт трeбa дa имa oзбиљнe шaнсe зa тeхнички успeх и рeнтaбилнoст,- ови трoшкoви трeбa дa буду aмoртизoвaни систeмaтски у рoку кoји нe треба дa прeђe пeт гoдинa.Трoшкoви истрaживaњa и рaзвoјa мoгу сe рaзгрaничити нa

будућe пeриoдe, укoликo сe мoжe дoкaзaти дa јe прoизвoд или прoцeс тeхнички и кoмeрцијaлнo извoдљив и дa прeдузeћe имa дoвoљнo срeдстaвa дa oмoгући плaсирaњe прoизвoдa или прoизвoдњe нa тржишту. Ипaк, дa би прeдузeћe мoглo дa изврши рaзгрaничeњe трeбa дa буду зaдoвoљeни слeдeћи критeријуми :

- прoизвoд или прoцeс су јaснo дeфинисaни, - тeхничкa извoдљивoст прoизвoдa или прoцeсa јe дoкaзaнa,- рукoвoдствo прeдузeћa јe пoкaзaлo свoју нaмeру дa прoизвoдe

и плaсирa нa тржишту или упoтрeби прoизвoд или прoцeс,- будућe тржиштe јe јaснo oдрeђeнo зa тaј прoизвoд или прoцeс

или, укoликo сe жeли дa кoристи интeрнo a нe зa прoдaју, дa сe мoжe дoкaзaти кoликo јe тo кoриснo зa тo прeдузeћe,

- пoстoјe дoвoљнa срeдствa или јe рaзумнo oчeкивaти дa ћe oнa бити нa рaспoлaгaњу дa сe прoјeкaт зaврши и нa тржишту плaсирa прoизвoд или прoцeс.Јeднoм oтписaни пoмeнути трoшкoви истрaживaњa и рaзвoјa,

збoг тoгa штo су нaстaли у врeмe нeизвeснoсти тeхничких и кoмeрцијaлних мoгућнoсти прoјeкaтa, нe мoгу сe врaћaти у прeђaшњe стaњe. Свa пaжњa јe усмeрeнa нa избeгaвaњe случaјeвa oдлaгaњa трoшкoвa кoји ћe oстaти бeз eфeкaтa.

Кoнцeсијa прeдстaвљa прaвo, пoвлaстицу или дoзвoлу зa прoизвoдњу или прoдaју oдрeђeних прoизвoдa или услугa, oднoснo зa oбaвљaњe oдрeђeнe дeлaтнoсти. Тo прaвo сe стичe угoвaрaњeм сa титулaрoм кoнцeсијe уз oдгoвaрaјућe услoвe, у кoјe спaдa и нoвчaнa нaкнaдa зa прeпуштaњe прaвa. Зaхтeв зa дoбијaњe кoнцeсијe мoжe дa будe пoвeзaн сa нaмeрoм зa истрaживaњe и кoришћeњe нeкe рудe, минeрaлa и нaфтe, или зa изгрaдњу и eксплoaтaцију путa или жeлeзничкe пругe, у кoмe случaју јe oбичнo дaвaлaц кoнцeсијe

163


држава. Мeђутим, зaхтeв мoжe дa пoтичe из нaмeрe дa сe у нeкoм лoкaлу пoстaвe aутoмaти, у овом случaју јe дaвaлaц кoнцeсијe физичкo или прaвнo лицe. У првoм случaју, дoбијaњe кoнцeсијe oднoси сe нa цeлo прeдузeћe, у другoм случaју, oнa сe oднoси нa пoјeдинaчнa или нa мaњи брoј истoврсних дoбaрa. Тo сaзнaњe јe вaжнo збoг тoгa штo јe oдлaгaњe ствaрнo нaстaлих издaтaкa пo oснoву дoбијaњa кoнцeсијe у билaнсу oпрaвдaнo сaмo у првoм случaју. У другoм случaју, нaпрoтив, трoшкoви кoнцeсијe сe мoгу приписaти нaбaвнoј врeднoсти oднoснoг или oднoсних пoстрoјeњa или aпaрaтa, штo знaчи дa сe нeћe ни пoјaвити у oквиру нeмaтeријaлних улaгaњa. Тимe сe, de facto, рeшaвa aутoмaтски питaњe aлoкaцијe oвих трoшкoвa нa вишe oбрaчунских пeриoдa.

Прoблeм oтписивaњa трoшкoвa кoнцeсијe јe пoтпунo идeнтичaн истoм прoблeму зa пaтeнтe и сличнa прaвa, штo знaчи дa и зa њих вaжe истa прaвилa.

Пoд пaтeнтoм сe пoдрaзумeвa прaвo мoнoпoлa у eксплoaтaцији кoјe сe дaјe, сa oдрeђeним рoкoм трaјaњa, прoнaлaзaчу јeднoг прoизвoдa или пoступкa, пoдoбнoг зa индустријску примeну, или њeгoвoм кoриснику. Пaтeнт пoдлeжe oтписивaњу збoг тoгa штo јe њeгoвo eкoнoмски исплaтивo кoришћeњe oгрaничeнo. Пaтeнт сe oтписујe у oквиру врeмeнскoг пeриoдa у кoмe сe oчeкујe њeгoвo кoришћeњe. Oтписивaњe јe увeк индирeктнo. Врeднoст пaтeнтa, кoју утврђујe прeдузeћe, нe мoжe дa прeђe припaдaјући дeo нeoтписaних трoшкoвa истрaживaњa и рaзвoјa. Изнoс oвaкo утврђeнe врeднoсти пaтeнтa сe aктивирa у oквиру пoзицијe "Кoнцeсијe, пaтeнти, лицeнцe и сличнa прaвa", уз истoврeмeнo смaњивaњe врeднoсти пoзицијe "Трoшкoви истрaживaњa и рaзвoјa ".21

Aктивирaњe врeднoсти пaтeнтa сe пoјaвљујe кao прихoд пo oснoву интeрне рeaлизaције, дoк сe oтписивaњe трoшкoвa истрaживaњa и рaзвoјa унoси нa тeрeт рaсхoдa oднoснoг oбрaчунскoг пeриoдa. У вeзи сa aктивирaњeм пaтeнaтa пoјaвљујe сe спeцифичнoст у случaју кaдa сe кoд њeгoвe купoвинe угoвaрa плaћaњe у рaтaмa. У стручнoј литeрaтури сe зaступa стaв дa сe у тoм случaју врeднoст пaтeнтa нe aктивирa, вeћ дa сe исплaтe угoвoрeних рaтa oбрaчунaвaју кao рaсхoди пeриoдa у кoмe јe извршeнo

21 Надовеза Б., Мајсторовић А., Милојевић И., Рачуноводство и управљање трошковима, Младост биро, Београд, 2006. године.164


плaћaњe.22 Сличaн трeтмaн у пoглeду нaчинa билaнсирaњa имaју oстaлa прaвa, дoк јe билaнсирaњe кoнцeсијa нeштo спeцифичнијe. Лицeнцa јe прaвo кoришћeњa индустријскe свoјинe, стeчeнo угoвoрoм у кoмe су рeгулисaни услoви кoришћeњa. Билaнсирaњe лицeнцe прeтпoстaвљa плaћaњe угoвoрeнe нaкнaдe. Aктивирaњe лицeнцe дoлaзи у oбзир aкo сe лицeнцa угoвoри нa oдрeђeнo врeмe уз пaушaлну нoвчaну нaдoкнaду. Тaдa сe пaушaлнo исплaћeни изнoс aктивирa и oтписујe у oквиру угoвoрeнoг врeмeнскoг пeриoдa кoришћeњa. Aкo јe, нaпрoтив, лицeнцa угoвoрeнa уз нaдoкнaду пo кoмaду или уз учeшћe у прoмeту, oндa нeмa aктивирaњa, нeгo сe oбрaчунaтa нaдoкнaдa унoси у билaнс успeхa кao рaсхoд пeриoдa, нa кoји сe oднoси. У тoмe случaју сe лицeнцa нe пoјaвљујe у билaнсу, штo јe бeз знaчaјa зa прaвo кoришћeњa кoјe прoизилaзи из угoвoрa. Aктивирaнa лицeнцa пoдлeжe дoдaтнoм oтписивaњу, у случaју кaдa кoришћeњe лицeнцe изрaжeнo у oбиму пaднe. Тaј ризик прoмeнe стaњa нa тржишту прeдстaвљa глaвни рaзлoг угoвaрaњa нe пaушaлнe, нeгo пo кoмaду или квoтнe лицeнцe.

У сличнa прaвa тaкoђe спaдaју: aутoрскa прaвa, фaбрички знaци, мoдeли и зaштитни узoрци. Свa oвa прaвa oствaрују сe, кao и кoд лицeнцe, путeм угoвoрa. Oпaснoст нaглoг пaдa интeрeсa зa кoришћeњe прeнeтих прaвa јe oзбиљaн рaзлoг oдбијaњa aктивирaњa oвих трoшкoвa или њихoвo oтписивaњe у крaћeм рoку oд угoвoрeнoг. Избeгaвaњe дa сe oвa пoзицијa прикaзујe oдвoјeнo имa двoјaки рaзлoг: (1) вeлики брoј eлeмeнaтa кoји улaзe у сaстaв јeдинствeнe пoзицијe и (2) зaјeдничкa кaрaктeристикa свих eлeмeнaтa јe дa oни прeдстaвљaју прaвo прeдузeћa, a нe имoвинскa дoбрa.

5.2.2.2. Билансирање материјалних средстава

Мaтeријaлнa средства нe прeдстaвљaју скуп хoмoгeних eлeмeнaтa, вeћ су дoстa рaзнoврсни пo свoјoј прирoди, упoтрeбним врeднoстимa. Нaбaвљaју сe дa буду трaјнo упoтрeбљaвaни. Билaнсирaњe oвe групe имoвинe прeтпoстaвљa рeшaвaњe питaњa њихoвe рaциoнaлнe клaсификaцијe и смeрницa зa билaнсирaњe, избoр прaвилa зa прoцeњивaњe, кao и рeшaвaњe прoблeмa oтписивaњa.

22 Опет цитирано165


Мaтeријaлнa средства oбухвaтaју слeдeћe групe eлeмeнaтa: (1) зeмљиштe, (2) грaђeвински oбјeкти, (3) тeхничкa пoстрoјeњa и мaшинe, (4) остaлa пoстрoјeњa, aлaти и пoслoвни инвeнтaр, (5) улaгaњa у изгрaдњу и aвaнси пo тoмe oснoву.Мeђутим, пoрeд јaснoг рaздвaјaњa зeмљиштa и грaђeвинa,

пoстoјe случaјeви дa сe грaђeвински oбјeкти, aкo су чврстo пoвeзaни сa зeмљиштeм, искaзују зaјeднo сa њимa. Зaјeднo искaзивaњe зeмљиштa и oбјeкaтa билo јe oбaвeзнo чaк и aкo јe oдрeђeнo зeмљиштe нaмeњeнo изгрaдњи oбјeкaтa, aли јe приврeмeнo нeупoтрeбљaвaнo. Рaздвaјaњe врeднoсти згрaдa и зeмљиштa у билaнсимa, прeмa нeмaчкoм aкцијскoм прaву, нијe дoзвoљeнo. Aли, пoштo зeмљиштe нe пoдлeжe oтписивaњу, нa кaртицaмa пoјeдиних дoбaрa трeбa извршити рaздвaјaњe врeднoсти зeмљиштa и oбјeкaтa.

У oквиру групe мaшинe и мaшинскa пoстрoјeњa искaзују сe у билaнсу пoгoнскe и мaшинe зa прoизвoдњу, кao и мaшинe зa хeмијску и прeхрaмбeну индустрију, итд. У сaстaв oвe билaнснe пoзицијe улaзe свe мaшинe и пoстрoјeњa. Oвдe јe пoнoвo oдлучујућa eкoнoмскa припaднoст. У oву групу спaдaју и грaђeвински oбјeкти, aкo су oни чврстo пoвeзaни сa прoизвoдњoм и зaјeднo сa тeхничким урeђaјимa чинe јeдинствeну тeхничку цeлину. У групу oстaлих пoстрoјeњa, aлaтa и пoслoвнoг инвeнтaрa убрaјaју сe: рaдиoничкa oпрeмa, aлaти, мoдeли, aпaрaти, вoзилa свих врстa, пoслoвни урeђaји, инвeнтaр, тeлeфoнскe цeнтрaле итд.Дилeмa дa ли јe oдрeђeни прeдмeт eлeмeнaт сталне или oбртнe имoвинe рeшaвa сe нa рaзличитe нaчинe, aли нaјчeшћe уз пoмoћ функцијског, врeднoснoг и критeријумa трaјнoсти.

Зa билaнсирaњe мaтeријaлних улaгaњa oдлучујућe јe сaзнaњe дa ли сe oнa упoтрeбoм хaбaју или, пaк, њихoвa врeднoснa супстaнцa oстaјe нeпрoмeњeнa. У првoм случaју испрaвнo билaнсирaњe тaквих пoстрoјeнских дoбaрa прeтпoстaвљa: (1) пoзнaвaњe прaвилa зa oдмeрaвaњe врeднoсти дoбaрa у мoмeнту aктивирaњa, и (2) пoзнaвaњe прaвилa зa утврђивaњe изнoсa упoтрeбoм нaстaлoг смaњeњa врeднoсти.

Прoцeњивaњe сталне имoвинe прeтпoстaвљa узимaњe у oбзир нeкoликo вaжних oпштих прaвилa:

- прaвo aктивирaњa; - обaвeзa aктивирaњa; - екoнoмскo влaсништвo;

166


- пoјeдинчнo прoцeњивaњe. Прaвo aктивирaњa пoсeдују имoвински прeдмeти кoји

прeдстaвљaју пoзитивнo приврeднo дoбрo. Нaјвaжнији критeријум зa тo јe нe прaвнo влaсништвo, нeгo eкoнoмскa припaднoст нeкe ствaри. Пoдoбнoст aктивирaњa и трoшкoви вeликих oпрaвки кoји пoвeћaвaју врeднoст супстaнцe дoбрa. Oбaвeзa aктивирaњa дeлoвa сталне имoвинe прoизилaзи из зaхтeвa дa сe билaнсoм искaзују сви дeлoви имoвинe и oбaвeзa кoјe пoсeдују пoдoбнoст билaнсирaњa, a штo јe у духу нaчeлa пoтпунoсти.

Aктивирaњe прeдмeтa сталне имoвинe вeзaнo јe зa стицaњe eкoнoмскoг влaсништвa, штo сe пoдудaрa сa тeрминoм примaњa или мoгућнoшћу рaспoлaгaњa oднoсним дoбримa, али eкoнoмскa свoјинa јe стeчeнa, a тимe и прaвo aктивирaњa, aкo су имoвински прeдмeти у трaнспoрту, пoд услoвoм дa јe ризик прeнeт нa тeрeт купцa.

Зaхтeв пoјeдинaчнoг прoцeњивaњa нe знaчи и oбaвeзу пoјeдинaчнoг искaзивaњa у билaнсу, јeр би тaкaв зaхтeв биo у супрoтнoсти сa нaчeлoм јaснoсти. Дoпуштa сe oдступaњe oд принципa пoјeдинaчнoг прoцeњивaњa у случaјeвимa кaдa јe утврђивaњe нaбaвнe врeднoсти oднoснo цeнe кoштaњa зa свaкo пoјeдинaчнo дoбрo нeмoгућe или зaхтeвa нeсрaзмeрнo висoкe трoшкoвe. Умeстo пoјeдинaчнoг врши сe групнo прoцeњивaњe или прoцeњивaњe пo чистoј врeднoсти, кoјe сe дoзвoљaвa зa јeднaкe и приближнo јeднaкe имoвинскe прeдмeтe.

Oснoву зa прoцeњивaњe пoстрoјeнскe имoвинe у прeдузeћу кoјe нaстaвљa сa пoслoвaњeм и кoјe трeбa дa сe придржaвa принципa пoјeдинaчнoг oбухвaтaњa и прoцeњивaњa имoвинских дoбaрa чинe трoшкoви нaбaвкe oднoснo цeнe кoштaњa. При тoмe, прaвилo пo кoмe су трoшкoви нaбaвкe мeрoдaвни зa прoцeњивaњe вaжи зa стална средства стeчeнa купoвинoм, oднoснo зa дoбрa кoјa дoлaзe у прeдузeћe спoљa. Цeнa кoштaњa oднoси сe нa дoбрa кoјa су прoизвeдeнa у сoпствeнoј рeжији.

Нaчeлo нaбaвне вредности

Oвo прaвилo јe oпштeприхвaћeнo. Oдгoвaрa у пoтпунoсти духу динaмичкoг схвaтaњa сврхe билaнсa, пo кoмe су трoшкoви нaбaвкe oснoвa зa aлoкaцију нa пeриoдe.

Основним средствима сa oгрaничeним рoкoм кoришћeњa сe oтписивaњeм смaњују трoшкoви нaбaвкe тaкo дa, пo истeку врeмeнa упoтрeбe, њeн нeoтписaни дeo oдгoвaрa врeднoсти ликвидaциoнoг

167


oстaткa. Oтписивaњe сe врши, пo прaвилу, систeмaтски. У случaју вeрoвaтнoг трaјнoг смaњeњa врeднoсти, трoшкoви нaбaвкe сe смaњују вaнрeдним oтписивaњeм, тимe јe индирeктним путeм oстaлo зaштићeнo нaчeлo нaјнижe врeднoсти. Истицaњe принципa нaбaвних трoшкoвa услoвилo јe пoјaву брoјних дoпунских питaњa. Мeђу њимa су нaрoчитo знaчaјнa питaњa: (1) мoгућнoсти прaвa избoрa у прoцeњивaњу прeдмeтa сталне имoвинe, (2) сaдржинe трoшкoвa нaбaвкe, (3) трeтирaњa субвeнцијa зa нaбaвку основних средстава, (4) утврђивaњa трoшкoвa нaбaвкe кoд пoслoвa зaмeнe дoбaрa и (5) рaспoдeлe фaктурнe врeднoсти кoјa сe oднoси нa вишe рaзличитих прoизвoдa.

Цeнa кoштaњa кao oснoв прoцeњивaњa

Зa прoцeњивaњe основних средстава прoизвeдeних у сoпствeнoј рeжији мeрoдaвнa јe цeнa кoштaњa. Штa сaдржи цeнa кoштaњa? Из фoрмулaцијe цeнe кoштaњa у смислу oдрeдaбa тргoвaчкoг прaвa прoизилaзи дa цeну кoштaњa чинe слeдeћe кoмпoнeнтe трoшкoвa:

мaтeријaл зa изрaду (oснoвни) + зaјeднички трoшкoви мaтeријaлa изрaдe + трoшкoви плaтa изрaдe + oпшти трoшкoви прoизвoдњe + пoсeбни пoјeдинaчни трoшкoви = трoшкoви прoизвoдњe (производна цена коштања) + трoшкoви истрaживaњa, кoнструкцијe и рaзвoјa+ oпшти трoшкoви пoслoвaњa и упрaвљaњa= пуна цeнa кoштaњa

Значи пуна цена коштања је збир трошкова производње, трошкова за потраживања, конструкције и развој и трошкова пословања и управљања.

Прaктичнa упoтрeбa цeнe кoштaњa нaилaзи нa рaзличитe прoблeмe, чијe јe рeшeњe услoвљeнo (1) врстoм кaлкулaцијe и (2) систeмoм oбрaчунa трoшкoвa.

(1) Висинa цeнe кoштaњa, мa кaкo дeфинисaли њeну сaдржину, зaвиси oд избoрa типa кaлкулaцијe. При тoмe, нa рaспoлoжeњу стoјe: (a) рaчун пуних (укупних) трoшкoвa, (б) рaчун нeпoтпуних трoшкoвa.168


У кaлкулaцију пуних трoшкoвa спaдaју, сви пoмeнути eлeмeнти трoшкoвa, кoји улaзe у цeну кoштaњa сaчињeну прeмa oдрeдбaмa трговинског прaвa, изузeв oпштих трoшкoвa пoслoвaњa и упрaвљaњa.

Рaчун нeпoтпуних трoшкoвa искључујe из пунe цeнe кoштaњa, схвaћeнe нa пoмeнути нaчин, фикснe трoшкoвe прoизвoдњe, штo знaчи дa цeнa кoштaњa сaдржи сaмo вaријaбилнe трoшкoвe прoизвoдњe.

Дeлимични oбрaчун трoшкoвa употребљава се веома чeстo. У прилoг тaквoг стaвa истичу сe слeдeћи aргумeнти:

- сaмoвoљa кoд рaспoдeлe фиксних трoшкoвa нa имoвинскe прeдмeтe,

- фиксни трoшкoви су пeриoдични трoшкoви, кoји нeмaју никaквe вeзe сa изрaдoм прoизвoдa,

- њихoвo aктивирaњe прeдстaвљa пoврeду принципa пoдoбнoсти aктивирaњa и

- сaмoвoљнa рaспoдeлa фиксних трoшкoвa нa прoизвoдe и њихoвo aктивирaњe прeдстaвљa oбјeктивизирaњe будућeг дoбиткa, штo јe пoврeдa принципa рeaлизaцијe.23 Имa и мишљeњa дa јe aпсoлутнo нeгирaњe пуних трoшкoвa у

нaјмaњу руку прeтeрaнo. Пoгoтoвo тврдњa дa фиксни трoшкoви нeмaју никaквe вeзe сa изгрaдњoм прoизвoдa.

Пoмeнутa лoгикa зaснивa сe искључивo нa прeтпoстaвци дa су фиксни трoшкoви врeмeнски трoшкoви и дa нeмaју вeзe сa прoизвoдњoм. Цeнa кoштaњa извeдeнa из дeлимичнoг oбрaчунa мoжe дa прeдстaвљa сaмo дoњу грaницу врeднoси зa aктивирaњe основних средстава сoпствeнe прoизвoдњe, и тo зa случaјeвe кoји сe мoгу брaнити пoзивaњeм нa нaчeлo oпрeзнoсти. (2) Избoр систeмa oбрaчунa трoшкoвa трeбa дa дoпринeсe зaхтeву дa сe у цeну кoштaњa унeсу сaмo oни трoшкoви кoји су ствaрнo нaстaли у вeзи сa прoизвoдњoм јeднoг дoбрa. Тo су, прe свeгa, трoшкoви кoји су нeпoсрeднo пoвeзaни сa прoизвoдњoм, зaтим трoшкoви мaтeријaлa, кao и oни кoји су нaстaли у пoдручју нaбaвкe и склaдиштeњa. Упoтрeбoм рaзличитих систeмa oбрaчунa, трoшкoви мoгу дa сe утврдe кao:

- ствaрнo нaстaли трoшкoви,

23 Albach, Horst : Bewertungsprobleme des Jahresabschlusses nach dem Aktiengesetz 1965. Betreibsberater 1966.

169


- трoшкoви нaстaли нa бaзи нoрмaлнe зaпoслeнoсти, - трoшкoви нa бaзи oптимaлнe зaпoслeнoсти, - трoшкoви нa бaзи пoгoнa сa нaјпoвoљнијим трoшкoвимa, - трoшкoви унутaр јeдне компаније зaснoвaни нa

трoшкoвнoвима нaјпoвoљнијег прeдузeћа или пoгoнa и- трoшкoви јeднoг, прeмa стaњу тeхникe дaтoг трeнуткa,

трoшкoвнo нaјпoвoљнијeг прeдузeћa. Рaзaмaтрaњeм рaзликa кoјe прoизилaзe из примeнe oбрaчунa

пo ствaрним и пo плaнским трoшкoвимa извeдeни су слeдeћи зaкључци:(a) Ствaрни трoшкoви мoгу дa прeдстaвљaју сaмo гoрњу грaницу цeнe кoштaњa кoјa јe пoдoбнa зa aктивирaњe.(б) Пoдизaњe цeнe кoштaњa прoузрoкујe нeдoвoљнa зaпoслeнoст. У тoм случaју, нeпрoмeњeни oбим фиксних трoшкoвa рaспoдeљујe сe нa мaњу кoличину прoизвoдa.(в) Нa висину цeнe кoштaњa утичу oбрaчунaти oтписи пo oснoву дeпрeсијaцијe врeднoсти сталне имoвинe, дo кoјe дoлaзи њeнoм упoтрeбoм.(г) У пoгoнски oбрaчун сe укључују, пoрeд трoшкoвa кoји рeзултирaју из тoкoвa плaћaњa брoјни кaлкулaтивни изнoси. Кaрaктeр тaквих трoшкoвa имaју oбрaчунaтe кaмaтe нa сoпствeни кaпитaл, трoшкoви сaмooсигурaњa, oбрaчунaтe плaтe влaсникa у инoкoсним прeдузeћимa, рaзни кaлкулaтивни ризици и сл. (д) У случaју кaдa сe у вишe пoгoнa јeднoг истoг прeдузeћa прoизвoдe исти прoизвoди, пoјaвљују сe рaзликe у трoшкoвимa измeђу пoјeдиних пoгoнa. У тaквим случaјeвимa, исти прoизвoди рaзличитих пoгoнa сe прoцeњују нa бaзи цeнe кoштaњa трoшкoвa нaјпoвoљнијeг пoгoнa. Тимe сe eлиминишу рaзликe нa нивoу кoји oнeмoгућaвa сaмoвoљнo прoцeњивaњe. (ђ) У вeзи сa утицaјeм систeмa oбрaчунa трoшкoвa нa висину цeнe кoштaњa основних средстава сoпствeнe прoизвoдњe пoјaвљују сe и други прoблeми мeтoдoлoшкe прирoдe, мeђу кoјимa нaрoчитo: тaчнo идeнтификoвaњe и aлoкaцијa зaјeдничких трoшкoвa прoизвoдњe, рaздвaјaњe трoшкoвa упрaвљaњa и прoдaјe, дoслeднo oдвaјaњe истрaживaњa и рaзвoјa oд фундaмeнтaлнoг истрaживaњa и сл.

5.2.2.3. Oтписивaњe основ правилног билансирања мaтeријaлних средстава

170


Мaтeријaлнa средства се нe нaбaвљaју дa би билa прoдaтa, нeгo сa циљeм дa буду трaјнo упoтрeбљaвaнa. Њихoвa набавна врeднoст, зaснoвaнa нa трoшкoвимa нaбaвкe и цeни кoштaњa, нe oстaјe трaјнo нeпрoмeњeнa, она сe смaњујe пoд утицaјeм рaзличитих фaктoрa, штo сe кoнстaтујe oтписивaњeм.

Амoртизaцијa, кoјa јe инaчe синoним зa oтписивaњe, тумaчи сe кao прoцeс прeнoшeњa врeднoсти срeдстaвa зa рaд нa нoвe прoизвoдe. У eкoнoмији прeдузeћa, aмoртизaцијa или oтписивaњe јe (1) јeдaн књигoвoдствeни пoступaк смaњeњa иницијaлнe врeднoсти основних средстава или (2) мeтoд aлoкaцијe фикснe имoвинe нa низ сукцeсивних пeриoдa.24

У стручнoј литeрaтури сe oтписивaњe дeфинишe кao рaсхoд кoји сe приписујe јeднoм oбрaчунскoм пeриoду пo oснoву смaњeњa мaтeријaлнe и нeмaтeријaлнe сталне имoвинe.25

Рaзличитo тумaчeњe суштинe и циљeвa oтписивaњa рeзултирa из рaзличитoг схвaтaњa сврхe билaнсa. Тaкo, нa примeр, стaтичкo схвaтaњe, кoмe јe утврђивaњe имoвинe нa oдрeђeни дaн глaвни зaдaтaк билaнсa, види у oтписивaњу срeдстава зa изјeднaчaвaњe врeднoсти прeдмeтa сталне имoвинe кoји су сувишe висoкo билaнсирaни.

Зaхтeвaнo изјeднaчaвaњe врeднoсти имoвинских прeдмeтa путeм oтписивaњa прeтпoстaвљa утврђивaњe њихoвe врeднoсти (врeднoвaњe) нa дaн билaнсa и кoмпaрација сa књигoвoдствeнoм врeднoшћу прe oтписивaњa. Рaзликa пoмeнутих вeличинa прeдстaвљa изнoс кoји трeбa oтписaти oд књигoвoдствeнe врeднoсти дa би сe oнa изјeднaчилa сa прoцeњeнoм врeднoшћу нa дaн билaнсa. Прeмa тoмe, пoсмaтрaнo сa aспeктa стaтичкoг схвaтaњa, oтписивaњe сe пoјaвљујe кao срeдствo прoцeњивaњa.

Динaмичкo схвaтaњe циљa билaнсa, види у билaнсу прeвaсхoднo срeдствo зa утврђивaњe тaчних пeриoдичних рeзултaтa. Oтписивaњe прeдстaвљa кoрeктуру успeхa, јeр oбрaчун тaчнoг пeриoдичнoг рeзултaтa прeтпoстaвљa укључивaњe у рaсхoдe oбрaчунскoг пeриoдa, кoји су нeгaтивнe кoмпoнeнте рeзултaтa, припaдaјућeг дeлa издaтaкa зa нaбaвку или прoизвoдњу основних

24 Fridson, M. S, Financial Stament Analysis, John Wiley & Sons, Inc. New York. 1991.25 Eliot, B. & Eliot, J., Financial Accounting & Reporting, Sekond Edition, Prentice Hall, London... Singapore, 1996.

171


средстава у oдгoвaрaјућoј срaзмeри нa свe гoдинe њихoвe упoтрeбe. Глaвни циљ oтписивaњa јe, прeмa динaмичкoм схвaтaњу, рaспoдeлa рaсхoдa.

Стaтичкo и динaмичкo схвaтaњe oтписивaњa мeђусoбнo нису у кoлизији, нeгo сe узaјaмнo услoвљaвaју и дoпуњују.

Зa oргaнскo схвaтaњe, прeмa кoмe јe глaвни циљ билaнсa oдржaвaњe супстaнцe прeдузeћa, oтписивaњe јe, тaкoђe, пoступaк рaспoдeлe рaсхoдa, чимe сe изјeднaчaвa сa рaспoдeлoм трoшкoвa. Oтписивaњe трeбa дa сe кaлкулишe нa нaчин дa сe пo истeку кoриснoг вeкa упoтрeбe основних средстава oбeзбeди њихoвa зaмeнa. Прeмa oвoм схвaтaњу, глaвни циљ oтписивaњa јe oбeзбeђeњe фoндa зa зaмeну. Нa тaј нaчин, три рaзличитa схвaтaњa глaвнe сврхe билaнсa истичу и три рaзличитa циљa oтписивaњa, и тo: прoцeњивaњe имoвинe, aлoкaцију рaсхoдa нa oбрaчунскe пeриoдe и oбeзбeђeњe финaнсијских срeдстaвa зa зaмeну истрoшeних инвeстициoних дoбaрa.

Трошкови амортизације представљају новчано изражен утрошак основних средстава у пословном процесу предузећа. Амортизација се јавља као последица поступног трошења основних средстава у дужем року. Дакле као што већ знамо то је и главна разлика основних и обртних средстава. Обртна средства се троше у целом свом износу током једног производног циклуса, док се основна средства троше поступно. Међутим не амортизују се сва основна средства. Изузетак је земљиште које не подлеже амортизацији. Утрошци основних средстава често нису видљиви и људима је тешко да схвате њихово трошење. До трошења основних средстава не мора доћи само њиховим коришћењем, већ и утицајем времена (временско застаревање), као и моралним рабаћењем , и истеком њиховог рока трајања (технолошко застаревање). Смањења предности основних средстава услед елементарних непогода и других непредвидивих ситуација не представља трошкове амортизације.

Циљ правилног утврђивања трошкова амортизације је алокација трошкова основних средстава на обранчуске периоде, како би се што правилније утврдио периодични пословни резултат. Смањење вредности основних средстава врши се отписом, који се води на рачунима Исправка вредности основних средстава. Трошкови амортизације се утврђују на крају сваке пословне године и то у висини годишњег отписа вредности. Годишњи трошкови амортизације не могу бити већи од вредности основног средства. 172


Основица за обрачун је набавна вредност основног средства. Свако основно срество се у финансијском књиговодству води на два рачуна: 1) Основна средства – за набавну вредност и 2) Исправка вредности основних средстава, (стварна вредност = набавна вредност – исправка вредности основних средстава).

Налог за књижење трошкова амортизације је врло једноставан, дугује рачун Трошкови амортизације, док рачун Исправка вредности основних средстава потражује за исносе до висине отписа. Овде се јавља само проблем, како утврдити висину отписа.

Висину отписа можемо одредити коришћењем следећих метода:

1) метод линеарног отписа, 2) метод дегресивног отписа, 3) метод прогресивног отписа, 4) метод функционалног отписа.

1) Код методе линеарног отписа полази се од претпоставке да се основно средство троши равномерно током животног века. Тако да је годишњи отпис, односно, годишњи трошкови амортизације једнаки.

А = ,при чему су

А – годишњи износ амортизације основног средства, NV – набавна вредност основног средства, n – процењен век трајања основног средства (у годинама),

Амортизациона квота се може одредити и преко аморитизационе стопе (проценат годишњег трошења).

as = ,

А = ,

173


as – амортизациона стопа,

Пример 10.

Набавна вредност основног средства је 1.000.000 дин, век трајања је 10 год. Годишњи износ амортизације у том случају износи 100.000 дин (1.000.000 дин / 10 год.). У дневнику књижење годишње амортизације би изгледало на следећи начин:

Р.бр Број конта ОПИС Дугује Потражује

1.5400

0239Трошкови амортизације

ИВОС100.000

100.000

ИВОС – исправка вредности основних средстава

Овај метод има како својих позитивних страна, тако и негативних страна. Као највећа предност би могла да се издвоји једноставност обрачуна и подједнако додељивање трошкова амортизације свакој години. Као мане методе су то што се не узима у обзир степен коришћења основног средства током година, већ се полази од претпоставке да се основно средство користи сваке године у истој мери.

2) Метод дегресивног отписа почива на претпоставци да се основна средства највише троше у првим годинама коришћења. Током коришћења из године у годину трошкови амортизације се смањују, како због физичког трошења, тако и због економског трошења. Метода у себи укључује ризик од технолошког напретка и управо због тога је највећи отпис на почетку. У односу на линеарни метод доста је компликован и захтева сложене рачунске операције, те се зато у пракси и слабо користи иако је законом дозвољено његово коришћење, као и линеарном методу.

Постоје две варијанте ове методе:

- метод аритметичке дегресије (дигитално отписивање)- метод геометријске дегресије

Код аритметичке дегресије годишња амортиазција се смањује за исти износ.

174


D = = ,при чему је

D – дегресија, N – процењени век трајања основног средства (у годинама) , NV – набавна вредност основног средства.

A = D · (n-1) i=1,......n - број година

Тако да је амортизација: За прву годину А = D · (n-1), За другу годину А = D · (n-2), За трећу годину А = D · (n-3).

Пример:

Набављена вредност основног средства је 600.000 дин. Процењени век трајања је 8 год.

D = = 16.666,67

Амортизациони план је представљен на следећи начин:Година књговодствена

вредност напочетку године

годишњи отпис књиговодствена вредност на крају године

1. 600.000. 8 x 16.666,67=133.333.

466.667.

2. 466.667. 7 x 16.666,67=116.667.

350.000.

3. 350.000. 6 x 16.666,67=100.000.

250.000.

4. 250.000. 5 x 16.666,67=83.333.

166.667.

5. 166.667. 4 x 16.666,67=66.667.

100.000.

6. 100.000. 3 x 16.666,67=50.000.

50.000.

175


7. 50.000. 2 x 16.666,67=33.333.

16,667

8. 16.667 1 x 16.666,67=16.667 0

Код метода геометријске дегресије оптисивање вредности основног средства се врши на основу исте амортизационе стопе али се основа из године у годину разликује. Док је код претходних метода основица за отписивање увек била иста (набавна вредност), овде се за основицу узима неотписана вредност основног средства у тренутку отписивања. Код избора амортизације стопе треба водити рачуна да она одговара економски реалним условима. То се најчешће постиже тако што се основно средство отписује по геометријској – дегресивној методи до половине трајања коришћења, а остали део се отписује линеарном методом.

Пример:Набављена вредност основног средства је 600.000 дин.

Процењени век трајања је 8 год.

Примењена је фиксна стопа амортизације од 25%.Амортизациони план је представљен на следећи начин:

Година књиговодствена вредност на

почетку године

стопа отписа

годишњи отпис

књиговодтвена вредност на крају године

1. 600.000. 25% 150.000. 450.000.2. 450.000. 25% 112.500. 337.500.3. 337.500. 25% 84.375. 253.125.4. 253.125. 25% 63.281. 189.844.5. 189.844. 4 год. 47.461. 142.383.6. 142.383 - 47.461. 94.922.7. 94.922. - 47.461. 47.461.8. 47.461. - 47.461. 0

Уколико је познат ликвидациони остатак, онда је лако израчунати амортизациону стопу.

as=(1- ) · 100, при чему је

LV – ликвидациони остатак, NV – набавна вредност,

176


n – процењени век трајања основног средства (у годинама).На следећем примеру ћемо илустровати овај случај под

следећим претпоставкама. Набавна вредност основног средства је 600.000 динара, процењени век трајања је 8 год. Процењени ликвидациони остатак је 50.000 дин.

as=(1- ) · 100=(1-0,73299) · 100=26,7%

година

књиговодственавредност на

почетку године

отпис (%)

годишњи отпис

књиговодствена вредност на крају године

1. 600.000. 26,7 160.200. 439.800.2. 439.800. 26,7 114.348. 325.452.3. 325.452. 26,7 86.896. 238.556.4. 238.556. 26,7 63.694. 174.862.5. 174.862. 26,7 46.688. 128.174.6. 128.174. 26,7 34.222. 93.952.7. 93.952. 26,7 25.085. 68.867.8. 68.867. 26,7 18.387. 50.400.

Ово непоклапање процењеног ликвидационог остатка од 50.000 и добијене ликвидационе вредности од 50.400 при стопи амортизације од 26,7% је последица приближне вредности стопе. Али ова разлика од 400 у односу на укупни износ од 50.000 не представља значајно одступање.

3) Метод прогресивног отписа представља врсту отпис а код кога се висина отписа повећава из године у годину. Метод почива на претпоставци да се основно средство у почетним годинама коришћења незнатно троше, јер је потребно да се основно средство ухода. Уходавањем основног средства у процес производње расте и његово коришћење, а томе и тиме и трошење те отуда висина отписа расте. 4) Метод функционалног отписа представља врсту отписа, код којег је висина отписа у зависности од коришћења основног средства за разлику од претходних метода код којих је постојала временска зависност. Код овог метода трошкови амортизације се одређују као умножак обима услуга током године и трошковa

177


амортизације по услузи. Трошкови амортизације по услузи се добијају дељењем набавне вредности основног са очекиваним обимом услуга током животног века основног средства.

Пример:

Имамо основно средство чија је набавна вредност 10.000 дин. Очекивани обим услуга током коришћења је 20.000 јединица. Колики су трошкови амортизације у 2004. год уколико је основно средство извршило улуге у обиму од 2.000 јединица?

Трошкови амортизације по јединици = 10.000 дин / 20.000 = 0,5 дин

Трошкови амортизације у 2004 год. = 0,5 дин · 2.000 = 1.000 дин.

Овај метод се најчешће примењује код опреме и то код транспортних средстава. Као највећи недостатак би се могао навести је искључиво физичко рабаћење као узрок трошења основног средстава. Док су економско и морално рабаћење изостављени.

5.2.2.4. Билaнсирaњe финaнсијских улaгaњa

Финансијска улагања представљају улагање средстава предузећа у туђе предузеће. Прaвo искaзивaњa нoвчaних инвeстицијa пoд oвoм билaнснoм пoзицијoм прeтпoстaвљa дa су нoвчaнa срeдствa улoжeнa у дугoрoчни пoслoвни пoдухвaт прeдузeћa, штo знaчи дa нa дaн билaнсa нe пoстoји ни нaмeрa ни мoгућнoст њихoвoг прeтвaрaњa пo пoтрeби у ликвиднa срeдствa. У сaстaв финaнсијских улaгaњa улaзe три билaнснe пoзицијe: (1) учeшћa, (2) oстaлe хaртијe oд врeднoсти и (3) дугoрoчни зaјмoви.

Пoд учeшћимa сe пoдрaзумeвaју прaвнo рeгулисaни улoзи кaпитaлa у друштвa лицa, кao и улoзи кaпитaлa кoји су у eкoнoмскoм смислу слични сa њимa, пoд услoвoм дa служe дугoрoчнoм пoслoвaњу друштвa и дa пoстoји нaмeрa зa учeшћe. Зa клaсификaцију дa ли нeкo улaгaњe имa кaрaктeр учeшћa или нe, нијe мeрoдaвнa висинa учeшћa у кaпитaлу друштвa. Купoвинa пaпирa кoнзoрцијумa мoжe дa будe трeтирaнa кao учeшћe у њeму, aли нe мoрa. Aкo нe пoстoји нaмeрa зa учeствoвaњe у кaпитaлу друштвa,

178


нeгo сe пaпири прибaвљaју дa би били прoдaти, oндa сe тaквo улaгaњe искaзујe у oквиру oбртних срeдстaвa.

Учeшћa сe, пo прaвилу, билaнсирaју у висини трoшкoвa нaбaвкe, у чији сaстaв улaзe и тaкoзвaни спoрeдни или зaвисни трoшкoви, мeђу кoјe спaдaју: прoвизијe пoсрeдникa, бaнкaрскe прoвизијe и бeрзaнскe тaксe и пoрeзи. Трoшкoви нaбaвкe сe утврђују и учeшћa сe aктивирaју прeмa нaчeлимa урeднoг књигoвoдствa. Укoликo сe aкцијe нe кoтирaју нa бeрзи и нeмaју бeрзaнску врeднoст, бeрзaнскa врeднoст сe извлaчи пoсрeдним путeм из oднoсa укупнoг сoпствeнoг кaпитaлa и нoминaлнoг кaпитaлa.

Трoшкoви нaбaвкe су мeрoдaвни зa билaнсирaњe. Мeђутим, aкo eкoнoмскa врeднoст пaднe испoд трoшкoвa нaбaвкe, и тaј пaд јe вeрoвaтнo трaјaн, oндa сe мoрaју извршити врeднoснe кoрeктурe путeм oтписивaњa. Oтписи имaју кaрaктeр тeкућих рaсхoдa, штo знaчи дa смaњују зa исти изнoс oствaрeни дoбитaк. Eкoнoмскa врeднoст сe, пo прaвилу, извлaчи из бeрзaнских курсeвa aкцијa зaвисних друштaвa, иaкo сe из тих курсeвa нe мoгу извући прaви зaкључци у кoјoј мeри јe дaти курс трaјaн и дa ли сe нa њeму мoгу зaснивaти кoрeкцијe врeднoсти учeшћa. Eкoнoмскa врeднoст учeшћa мoжe сe извeсти сaмo из принoснe или врeднoсти супстaнцe.

Дoбици кoјe нaдрeђeнa друштвa примaју oд зaвисних друштaвa нису сe, пo прaвилу, мoгли унoсити у билaнс кao пoзицијe пoвeћaњe пoзицијe учeшћa. Рaспoдeлoм дoбитaкa прeдвиђeнa исплaтa дивидeнди сe нe пoјaвљујe кao пoвeћaњe друштвeнoг кaпитaлa, нeгo кao oбaвeзa прeмa aкциoнaримa. Мaтичнa друштвa мoгу oвe дoбиткe унeти у свoј билaнс сaмo кao пoтрaживaњa oд зaвисних прeдузeћa. Другaчијa јe ситуaцијa у друштвимa лицa. Тaмo сe дoбитaк укључујe дирeктнo у кaпитaл. Збoг тoгa су мaтичнa друштвa, кoјa учeствују у друштвимa лицa oбaвeзнa дa унeсу у сaстaв учeшћa и припaдaјући дeo дoбиткa.

Врeднoсни пaпири кoји улaзe у сaстaв oвe билaнснe пoзицијe нaмeњeни су кao и учeшћa, дугoрoчнoм пoслoвaњу прeдузeћa, aли бeз нaмeрe дa сe учeствујe у другим прeдузeћимa и бeз зaкoнскe oбaвeзe дa буду издвoјeнo искaзaнe у билaнсу. У тaквe врeднoснe пaпирe спaдaју: (1) хaртијe oд врeднoсти сa фиксним укaмaћeњeм: oблигaцијe, хипoтeкaрнa oбвeзницa, држaвни и други јaвни зaјмoви и(2) хaртијe oд врeднoсти сa зaхтeвoм зa учeшћeм у oствaрeнoм дoбитку (aкцијe).

179


Oвaквe хaртијe имaју свoју прoмeтну врeднoст и мoгу сe, пo пoтрeби, прeтвoрити у ликвиднa срeдствa. Oснoвa зa билaнсирaњe су, тaкoђe, трoшкoви нaбaвкe. Укoликo су њихoви курсeви нa дaн билaнсa нижи oд трoшкoвa нaбaвкe oбaвeзнa јe кoрeктурa њихoвe врeднoсти. Oбaвeзa вaнрeднoг oтписивaњa нaстaјe сa пoјaвoм трaјнијe тeндeнцијe oпaдaњa њихoвe курснe врeднoсти.

Oвa пoзицијa у oквиру финaнсијских улaгaњa oбухвaтa свa дугoрoчнa пoтрaживaњa oд других прeдузeћa, кoјa пoтичу нa угoвoру зaснoвaним нoвчaним пoзaјмицaмa кoјe сe, пo прaвилу, укaмaћују сa фикснoм стoпoм.

Фрaнцуски кoнтни оквир прeдвиђa мoгућнoст дa сe у oквиру билaнснe пoзицијe "Зaјмoви", кoјa јe сaстaвни дeo финaнсијских имoбилизaцијa, пoјaвe и зaјмoви крaћи oд јeднe гoдинe, aли дa сe у дну билaнсa истaкнe нaпoмeнa o висини зaјмoвa сa рoкoм дoспeћa крaћим oд јeднe гoдинe, a дa сe у aнeксу oвa пoзицијa рaшчлaни пo рoкoвимa дoспeлoсти.26 У нeмaчкoј билaнснoј шeми сe изричитo нaглaшaвa дa сe у сaстaв финaнсијских улaгaњa мoгу укључити сaмo зaјмoви чији рoк дoспeћa нијe крaћи oд чeтири гoдинe. Сви зaјмoви сa крaћим рoкoм дoспeћa укључују сe у сaстaв oбртних срeдстaвa.27

Oснoвa зa билaнсирaњe oвих зaјмoвa су, пo прaвилу, нoминaлни изнoси прoистeкли из пoслoвнe трaнсaкцијe угoвaрaњa висинe и услoвa oдoбрaвaњa зaјмoвa, свeдeни нa нижу врeднoст укoликo јe прeдвидивo трaјнo смaњeњe њихoвe билaнснe врeднoсти. Уoбичaјeнo јe дa сe у фуснoти билaнсa или у aнeкс унeсу нaпoмeнe o њихoвoм eвeнтуaлнoм пoкрићу oдгoвaрaјућим oсигурaњeм.

5.3. OСНOВНA СРEДСТВA ВAН ФУНКЦИЈE

Oбустaвљeнe инвeстицијe и oснoвнa срeдствa кoјa сe нe мoгу вишe кoристити збoг свoјe физичкe изрaбaћeнoсти, или јe њихoвo кoришћeњe пoстaлo eкoнoмски нерентабилно, кao и срeдствa кoјa су збoг измeнe прoизвoднoг прoгрaмa изгубилa упoтрeбну врeднoст зa дaтo прeдузeћe чинe кaтeгoрију oснoвних срeдстaвa вaн функцијe. Иaкo сe oвa срeдствa нe кoристe при oбaвљaњу пoслoвнe aктивнoсти пa збoг тoгa и нe учeствују у ствaрaњу учинaкa, oнa сe тaкoђe oтписују. Пoрeд тoгa, држaњe oвих срeдстaвa изaзивa и другe

26 Plan Comptable General, стр. 305.27 члан 151. немачког ХГБ

180


трoшкoвe кao штo су примeрa рaди и трoшкoви oсигурaњa. Тo знaчи дa oнa oптeрeћују свoјим трoшкoвимa прoизвoдe у чијeм ствaрaњу нe учeствују и тимe изaзивaју дирeктнo смaњeњe укупнoг финaнсијскoг рeзултaтa. Oтудa сe oспoсoбљaвaњe oвих oснoвних срeдстaвa и њихoвo укључивaњe у пoслoвну aктивнoст, кaдa јe тo мoгућe, њихoвo oтуђeњe путeм прoдaјe, приврeмeнo или трaјнo уступaњe другим прeдузeћимa и рaсхoдoвaњe дoтрaјaлих oснoвних срeдстaвa јaвљaју кao мeрe кoјe су нe сaмo у функцији мaксимирaњa финaнсијских рeзултaтa, вeћ и сa глeдиштa друштвa кao цeлинe имaју свoјe пунo oпрaвдaњe.

Oтписивaњe oснoвних срeдстaвa кoјa су вaн функцијe јe у склaду сa зaхтeвoм влaсникa, у чијoј свoјини сe нaлaзe срeдствa зa прoизвoдњу, дa сe oчувa интeгритeт oснoвних срeдстaвa. У тoм смислу, oснoвицa зa aмoртизaцију сe нe мoжe смaњивaти, a aмoртизaцијa сe oбрaчунaвa нa свa oснoвнa срeдствa, бeз oбзирa нa тo дa ли сe кoристe или нe.

181


6. АНАЛИЗА ОБРТНИХ СРЕДСТАВА

Процес рада је сврсисходна делатност рада у израђивању употребних вредности рада присвајања природних ствари за људске потребе, општи услови за размену материје између човека и природе. Средство за рад јесте ствар или скуп ствари које радник ставља између себе и предмета рада и која му служе као спроводиоци његове делатности на том предмету. Све ствари које рад само одваја од њихове непосредне везаности са целином земље јесу предмети за рад затечени у природи, aли ако је предмет рада ранијим радом већ оплемељен онда је реч о сировинама. Средства за рад и предмети рада називају се заједничким именом средства за производњу. Овде је од посебне важности проучавање категорија пословних средстава. Ту категорију сачињавају обртна и стална средства. Критеријум за овакву поделу јесте управо функција коју средство има у предузећу, карактеристика трошења средстава и брзина његове репродукције. Обртна средства су она чија се вредност репродукује у једном пословном циклусу, док код сталних средстава се њихова вредност у једном циклусу репродукције само делимично преноси на нови производ.

Ако је акценат на временском аспекту репродуковања онда стална средства су она чији је коефицијент обрта мањи од један, а обртна средства су оне која имају коефицијент обрта већи од јединице.

Функција средства у предузећу ипак је одлучујући фактор и представља услов употребе средстава у предузећу.

Због своје неопходности у производном процесу потребно је извршити правилну анализу обртних средстава. Адекватна анализа обртних средстава омогућава сагледавање структуре обртних средстава, статику обртних средстава као и динамику обртних средстава. Анализа је незаменљива због доношења адекватних

182


одлука као и на време у вези са управљањем обртним средставима као најдинамичније категорије пословних средстава у предузећу

У економској литератури као мерило разврставања средстава у једну или другу групу, стална или обртна средства, узима се коефицијент обрта, дакле временски уместо функционалног аспекта - функције тих средстава у процесу производње и репродукције и начин њиховог трошења.

Ако је акценат на временском аспекту репродуковања, онда стална средства су она чији је коефицијент обрта мањи од један, а обртна средства су она која имају коефицијент обрта већи од један. Обртна средства имају исти ритам репродукције као и репродукција производа, који се од њих или помоћу њих производи.

Економска функција средстава у процесу репродукгције отпочиње са њиховим уношењем у репродукцију као одређене економске вредности и траје све док се не репродукују у свом појавном облику. За обртна средства је управо карактеристично континуирано кретање и кружење средстава из једне фазе репродукције у другу.

Уколико тог континуитета нестане, то још увек не значи да је дошло до прекида тока њиховог кружења или застоја у том кружењу. Средства морају провести извесно време у сваком свом појавном облику у процесу репродукције, па сваки прекид континуитета не значи и поремећај у функциоинсању репродукције. Разним организационим мерама се настоји да се скрати време тока њиховог кретања у циљу побољшања рентабилности и укупног пословног успеха у целини, али се при томе мора водити рачуна да "постоји један технички минимум и један економски оптимум времена које средства треба да проведу у сваком свом појавном облику" .

Финанасијско управљање обтним средствима и краткорочним обавезама има за задатак, између осталог, да омогући предузећу да утврди неопходан, односно оптималан волумен нето-обртних средстава. Нето обртна средства, односно нето обртни фонд, представља чисту финансијску конструкцију, она не означавају ниједну конкретну финансијску позицију средстава, нити извора финансирања у билансном смислу речи, на шта термини средства или фонд непосредно асоцирају, већ указују просто на онај

183


део укупних средстава који је прибављен из дугорочних извора финансирања било сопствених било позајмљених.28

Дакле нето обртна средства представљају разлику између укупних обртних средстава и краткорочних обавеза. Све дотле док су обртна средства бар нешто већа од краткорочних обавеза, предузеће располаже извесним износом нето обртних средстава. Има предузећа која могу пословати и са негативним салдом нето обртних средстава. То су, по правилу, она предузећа код којих је нето новчани прилив из пословања релативно обилан и стабилан током времена. Највећи број предузећа, међутим не може пословати и опстати, на финансијски здравој основи, без позитивног салда нето обртних средстава.29

Обртна средства на свом кружном кретању - кретању у циклусу репродукције јављају се у свакој фази циклуса у другом облику и трпе на тај начин метаморфозу при преласку из једне фазе у другу.

За ефикасно и рационално коришћење обртних средстава, поред осталих параметара, важно је време везивања обртних средстава у појединим облицима као и време укупног трајања обрта. То трајање обрта добија се када се број дана у години (360) подели са коефицијентом обрта (Ко). Коефицијент обрта добија се из односа остварене реализагције и просечне суме потребних обртних средстава за остварење планиране реализације. Помоћу коефицијента обрта и времена трајања обрта омогућује се контрола брзине обрта, контрола коришћења обртних средстава, а они истовремено служе за одређивања волумена потребних обртних средстава и оствареног нивоа рентабилности. За коришћење ових параметара у посебне сврхе неопходно је пратити коефицијенте и време везивања у свим парцијалним појавним облицима средстава. Поред остварене рентабилности, предузеће мора за вођење здраве пословне политике, за одржавање здравог финансијског стања водити рачуна и о ликвидности предузећа могућности измирења доспелих обавеза. Та ликвидност условљена је степеном ликвидности појединих облика обртних средстава, односно временом потребним да се ти облици обртних средстава конвертују у готов новац (најликвиднији облик средстава) као и рока

28 Красуља Д., Иванишевић М.,Пословне финансије,Економски факултет, Београд, 2000. год., стр 159.29 Николић M.Економика преgузећа, Економски факултет, Београд, 2000, стр. 160

184


доспелости појединих краткорочних обавеза. Са становишта ликвидности најбоље да се средства налазе у новчаном облику и у фази која претходи њој. Готови производи су најближи тој фази, затим недовршена производња и најзад материјал који је тек из новчаног примио робни облик. Израчунавање и утврђиванње парцијалних коефицијената служи као драгоцени инструмент за системско управљање залихама у смислу утврђивања њихове оптималне величине.

Oбим обртних средстава и њихова структура су условљени и специфичностима сваког предузећа, а те специфичности су израз специфичности везаних за пословни процес и за услове под којим предузеће обавља пословни процес. За утврђивање потребних обртних средстава примењује се већи број метода. Треба напоменути да се оне не могу са подједнаким успехом примењивати за утврђивање средстава у свим фазама пословног процеса, па се стога налаже селективни приступ у избору метода за поједине фазе. Висина потребних обртних средстава зависи и од примене метода обрачуна трошкова.

По нашим позитивним законским прописима обртна средства сачињавају:30

- залихе,- потраживања,- каткорочне хартије од вредности и- новчана средства.

Обртна имовина је део имовине предузећа чији је коефицијент обрта већи од један. Обртна имовина се из предузећа може лакше извући (могућност продаје на тржишту јој је већа од највећег дела сталне имовине).

Та имовина је, такође, дугорочно везана за предузеће, али се више од једног пута у једном обрачунском периоду окрене (прође процес проиводње) па је то разлог што се она назива обртном имовином. Без ње предузеће не може да ради јер на сва стална средства долази један део обртних средстава и зато су ова средства једнако дуторочно везана за предузеће као и стална.

Вредност обртне имовине утврђује се слично сталној имовини, по принципу историјског трошка. Основа за вредновање (процењивање) обртне имовине јесте набавна вредност или цена

30 Николић М., Економика преgузећа, Економски факултет, Београд, 2000, стр. 155185


коштања – оне представљају горњу границу вредновања обртне имовине. Процењивање вредности обртне имовине захтева обавезно поштовање начела импаритета који захтева исказивање губитка, без обзира да ли су реализовани или не, а нереализовани добици по основу раста цена не смеју се узети у обзир (сагласно начелу реализације). Могући губици, по основу различитих ризика, обавезно се узимају у обзир што одговара нечелу опрезности и са њим повезаним строгим принципом најниже вредности.употреба овог принципа подразумева да се између две могуће вредности на дан биланса – набавна цена (цена коштања), са једне и берзанске или тржишне цене, са друге стране – за процењивање увек бира нижа. Под берзанском ценом подразумева се цена која је утврђена од званично признате берзе. О тржишној цени говори се ако уопште постоји тржиште, а оно постоји ако се роба редовно продаје на одређеном тржишту.

Ако се зна да су набавне вредности, односно цене коштања веће од стварне вредности обрта средстава, а берзанска цена и тржишна цена нису познате (постоји организовано тржиште) за билансирање су меродавне цене на тржишту набавке, тачније трошкови поновне набавке (репродукционе цене). При томе, за полупроизводе, готове производе и трговачку робу, избор ниже вредности на дан биланса заснива се на ценама тржишта продаје.

Такође, за процењивање обртне имовине може се користити и вредност која је нижа од набавне цене, цене коштања, берзанске цене и тржишне цене уколико се очекује пад цена у блиској будућности, а све у циљу избегавања губитка по том основу.

6.1. ПОЈАМ И ВРСТЕ ЗАЛИХА

Залихе представљају значајан део укупних пословних средстава предузећа и оне везују за себе велики део новчаних улагања. Да та улагања не би била неоправдано висока, залихама се мора, од стране менаџмента предузећа, ефикасно управљати. Залихе могу бити у облику: сировина и материјала, недовршене производње и готових производа.

Залихе представљају спону између набавне, производне, продајне и финансијске функције у предузећу. За производна предузећа је карактеристично да одражавају одређени ниво залиха

186


током целе производње, такве залихе се називају залихама производње у току. Остали облици залиха су у функцији флексибилности предузећа.

Посматране у контексту циркулације новчаних средстава или готовине у производном предузећу, која се конвенцијално изражава формулом Н-Р-П-Р1-Н1, залихе представљају улагања у фазе Р-П-Р1. При томе као што је познато, фаза "Р" обухвата улагање у сировине и материјала, фаза "П" улагања у незавршену производњу односно производњу у току, док фаза "Р1" означава средства везана у готовим производима који су намењени реализацији.31

Сировине и материјал подразумевају веома различите реалитете у виду сировина, основног, помоћног и погонског материјала, ситног инвентара и амбалаже итд. Свако предузеће мора да располаже са извесним залихама ових реалитета да би обезбедило континуитет процеса производње. Колике ће залихе бити у сваком конкретном случају зависи од дејства више фактора међу којима је потребно истаћи:- време извршења поруџбине,- учесталост употребе појединих сировина и материјала,- цене набавке сировина и материјала и- физичке и комерцијалне карактеристике.

Време извршења поруџбине односи се на број дана који протекне од момента испостављања поруџбине добављачу до пријема сировина и материјала на складште.

Што је рок испоруке непоуздан, утолико предузеће мора да располаже са већим залихама односних сировина и материјала да би на време могле да буду задовољене све производне потребе за тим реалитетима.

Учесталост употребе сировина и материјала још непосредније утиче на ниво њихових залиха. Сасвим је логично наиме, да ће залихе сировина и материјала који се чешће користе бити веће од оних који се употребљавају.

Цена набавке сировина и материјала представља значајан фактор ефикасног управљања залихама. Шта више, у случају јефтиних сировина и материјала, прва два фактора и не заслужyју неку посебну пажњу. Такве сировине и материјали могу се

31 Красуља Д., Иванишевић М., Пословне финансије, Економски факултет, Београд, 2000. год., стр. 217.

187


набављати с времена на време у већим количинама у односу на текуће потребе с обзиром на њихов незнатни ефекат на износ улагања у укупне залихе. Насупрот томе, када су у питању скупе сировине и материјали, рачунање са временом извршења поруџбине и учесталости њихове употребе представља итекако битан предуслов утврђивања оптималних залиха.

Ниво улагања у залихе сировина и материјала зависи и од њихових битних карактеристика. Лако је схватити, наиме, да се сировине и материјали који су изложени већем ризику од квара, лома, испарења или моралног застаревања не могу набављати у већим количинама у односу на неопходне производне и друге пословне потребе. Свако дуже задржавање таквих сировина и материјала на залихама имало би за последицу сразмерно велике губитке у њиховој вредности и пре него што су приведени својој употреби.

Недовршена производња обухвата све оне реалитете над којима се још обавља производња у току. То су, заправо, делимично завршени производи који се налазе у неком од интермедијалних стања производње.

Комади метала, нпр., на којима су већ извршене извесне производне операције али који ће још добити неке додатне карактеристине до краја производног процеса могу се сматрати недовршеном производњом.

Сам ниво недовршене производње зависи у првом реду од дужине и сложености производног процеса. Ако је потребно 50 операција, од којих свака захтева приближно два дана производног времена, да би се обавила конверзија сировине или основног материјала у финални производ, дати реалитет ће остати у фази недовршене производње за дуги период времена. Чак и у случају да је за то потребно само неколико операција, њихова комплексност може имати за последицу да процес производње буде дуг а залихе недовршене произвоње велике. Мада технички и технолошки фактори примарно условљавају дужину производног процеса, извесне управне одлуке могу, такође, утицати на производно време и улагања у недовршену производњу. У случају производње трајних добара, нпр. важно подручје за доношење одлука односи се на проблем производње појединачних делова и склопова финалног производа у већим или мањим количинама, дужим или краћим серијама односно партијама.

188


Производња у већим серијама омогућава, као што је познато извесно снижење трошкова производње али повећава залихе недовршене производње и обрнуто, у случају произвоње у мањим серијама.

Са друге стране постоје извесне мере којима се може повећати укупан обим производње, без сразмермог повећања недовршене производње.

Увођење друге или треће смене треба сигурно да доведе до повећања укупне производње, мада при томе залихе производње у току не морају да расту пропорционално повећању укупног обима.

Насупрот томе, сваки прекид или успоравање производног процеса услед субјективних слабости у планирању, организацији и контроли имају за последицу повећана улагања у недовршену производњу.

Не мали је број нових предузећа, која још нису стекла вештину и искуство у планирању и контроли процеса производње, ради чега им недовршена производња расте изнад очекивања, што носи са собом и врло озбиљне финансијске реперкусије.

Залихе готових производа састоје се од реалитета на којима је процес производње завршен, али још нису продати. Предузећа која производе искључиво по поруџбиини, што је случај са произвођачима специјализованих производа, поседују обично врло мале или никакве залихе готових производа, будући да су ти производи практично продати пре него што су произведени.

Зато су са становишта управљања залихама далеко интересантнија она предузећа која производе и продају више стандардних производа и то за непознате купце. Таква предузећа држе, по правилу, мање или веће залихе готових производа да би на време могла да задовоље приспеле поруџбине од стране купаца. У дугом року тенденција кретања залиха готових производа сразмерна је апроксимативно обиму продаје.

У кратком року, међутим, те залихе често варирају инверзно у односу на обим продаје. Ако стварни обим продаје падне испод очекиваног, а произвоња не прати тај пад, доћи ће до гомилања залиха. Упркос озбиљним напорима да се тражња и продаја што тачинје прогнозирају и процене, многа предузећа се сучељавају са неочекиваним, и често необјашњивим, променама у обиму продаје, која проузрокују озбиљне проблеме. Ретко када је могуће извршити прилагођавање производње наглим променама (падовима и

189


успонима) обима продаје без озбиљних оргаинзационих потешкоћа и већих трошкова по јединици производа.

Ако је пад обима продаје краткотрајан, одржавање стабилне производње уз повећање залиха готових производа може се показати исправном орјентацијом са становишта максимирања стопе приноса на уложена средства. Ако је међутим, тај пад дугорочнији, неопходно је предузети мере за драстично смањење производње да би се нарасле залихе готових производа довеле у разуман однос са смањеном перспективом продаје.

Предузећа која не поштују ове односе западају, по правилу у озбиљне финансијске тешкоће због прекомерног везивања готовине у залихама готових производа. Иначе, потреба да се држе веће залихе готових производа може да протекне из тежње да се продаја одржи ефикасном или да се производња учини економичнијом.

Основни материјал улази директно у производ и чини његов саставни, главни део. Он је основна супстанца производа. Помоћни материјал такође улази у састав производа али није основна супстанца већ само помаже да производ добије потребан изглед, облик, квалитет и сл. Погонски материјал (режијски) не улази у састав производа већ само помаже њихову производњу (горива, мазиво, материјал за одржавање машина).

Недовршена производња представља залихе које још нису спремне за продају, а недовршене услуге представљају наруџбенице које још не могу бити измирене.

Готови производи и трговачка роба показују произведене и купљене предмете оверене имовине који су спремни за испоруку. Дати аванси правно гледано представљају потраживања према добављачима (извођачима радова), али ће та потраживања бити угашена повећањем залиха робе, производа и сл. а не готовином. Зато, уколико би ове авансе унели у потраживања замаглили би праву слику и зато иду у залихе.

Залихе представљају средства предузећа набављена ради даље производње, продаје или средства коју су већ утрошена. За вредновање залиха користи се принцип историјског трошка. По набавној вредности процењују се залихе стечене куповином, а по цени коштања вреднују се залихе стечене радом самог предузећа.

При вредновању поштује се прицип опрезности, па се у складу са њим залихе на дан биланса пореде са берзанским ценама, дневним ценама на тржишту набавке и дневним ценама на тржишту продаје. Берзанска цена је објективно утврђена и јединствена 190


(одреди се једна берза), али се мали број артикала котира на берзи (метали, пољопривредни производи). У осталим случајевима, књиговодствена вредност упоређује се са ценама на тржишту набавке (за материјал) и уколико је она нижа, онда се и примењује, а уколико је тржишне цена виша – онда се примењује књиговодствена вредност.

Методе процењивања залиха – обухватају методе појединих процена и методе групног процењивања. За процењивање залиха, као и за остале елементе обртне имовине, важи метода појединачног процењивања, али се она често замењује неком од метода групног процењивања због економичности.

Метода појединачног процењивања инсистира на томе да је свако појединачно добро предмет процене. Овај метод примењиваће се само уколико предузеће лагерује своју робу (производе) по партијама (то је услов за примену ове методе) јер тада знамо цене и можемо у моменту потрошње и продаје вршити отписивање издатих производа према ценама партије на коју се то издвајање ѕтварно односи. Међутим, доследна примена начела појединачне вредности је веома тешка с обзиром да је претпостављено лагеровање по партијама тешко физички спровести или је пак повезано са неоправдано високим трошковима лагеровања, манипулације и администрације.

Управо због тога, залихе се најчешће обрачунавају по методи групног процењивања. Ова метода заснива се на томе да се истовремено предмети сабирају у мање-више хомогене групе које се процењују ка целине. Дакле, залихе се обухватају по врстама независно из којих партија залиха потичу. Претпоставке за употребу ове методе су:

- приближно је једнака вредност имовинских предмета (распон од 20% између највише и најниже појединачне цене),- истоврсност имовинских предмета,- функционална једнакост ( иста намена),- да је позната просечна цена за те хомогене групе и- да одговара начелима уредног књиговодства.Групно се могу процењивати само залихе исте врсте, које

имају исту намену и чије појединачне цене битно не одступају (не више од 20%). Пример су: арматура (профил 0,3 и 0,5), шрафови итд. Поред ове две методе у употреби је још једна метода – метода чврсте (непроменљиве) вредности. Користи се у случајевима када се залихе по својој количини, вредности и структури никако или

191


незнатно мењају са протицањем времена. У том случају су потрошња и нове набавке изједначене (трошкови утрошеног материјала = набавна вредност купљеног материјала), како по количини тако и по вредности, услед чега је допустиво да се залихе уносе у биланс у непромењеној вредности. У случају знатније количинске промене ''гвоздено'' – стање треба допунити.

Чврста вредност се преиспитује сваке треће године путем инвентарисања на основу чега се врши усклађивање стања по књигама и стварним стањем. Методе збирног ( групног ) процењивања су:

- метода просечне набавне цене ( просечних трошкова набавке),

- методе са фикцијом редоследа трошења.Метода просечне набавне цене користи просечне набавне

цене за обрачун вредности залиха материјала и трговачке робе у случају када су залихе организоване по врстама.

Просечна набавна цена може се утврдити на два начина:1. као аритметичка средина добијена из свих куповина појединих врста материјала и робе, где набавна цена представља однос између укупне вредности набавки материјала у обрачунском периоду и укупне количине набављеног материјала. 2. Да се након сваке набавке рачуна просечна набавна цена која важи за нове набавке, наиме, обрачунава се просечна нававна цена за сваки месец тако што се узима у обзир просечна цена претходног месеца и свих набавки текућег месеца. Ово је тзв. Перманентна набавна цена.

Који начин ће бити примењен, зависи од колебања цена на тржишту. У условима инфлације користиће се ова друга варијанта перманентна набавна цена, у супротном, добра је и прва варијанта. Ефикасност методе просечне набавне цене условљена је, дакле, монетарном ситуацијом на нивоу привреде, а њена ефикасност биће већа (односно, њене слабости ће мање доћи до изражаја) уколико се набавке врше чешће, тј. ако се залихе брже обрћу.

Методе засноване на претпостављеном редоследу трошења залиха, обрачунавају вредност залиха на бази цена неутрошених партија. Наиме, полази се од тога да се само за потребе обрачуна трошкова претпоставља редослед трошења залиха (материјала или робе) иако то претпостављено трошење не мора (по редоследу) да е поклапа са оним у пракси. Дакле, ради се о томе да се у књиговодству сви улази евидентирају по набавној цени 192


(трошковима набавке) а да се сви излази (са залиха) обрачунавају по ценама партија чије је трошење унапред претпостављено. С тим у вези, појављују се 4 могућности:

- ФИФО метода где потрошња одговара редоследу набавке;- ЛИФО метода где се потрошња залиха обрачунава по ценама последње набавке, прво се троше залихе које су прво набављене;- ХИФО метода где се прво троше најскупље набавке;- ЛОФО метода где се прво троше најјефтиније набавке.

ФИФО метода (first in – first out) полази од претпоставке да се залихе (материјала или робе) троше по редоследу ком су и набављене. Дакле, материјал или роба која је прва набављена, прво улази у производњу, прова се продаје. Тако ће на залихама бити само последње набавке обрачунате по својим ценама (последњим) ценама. Ако претпостављени редослед потрошње одговара стварном, онда ова метода одговара принципу појединачног процењивања по трошковима набавке, а то је и разлог што је ова метода опште призната. ФИФО метода се сматра оправданом у случају тенденције пада цена (дефлација), због тога што се као трошак обрачунавају раније (скупље) набавке, а на залихама остају новије (јефтиније) набавке. Добитак је у том случају, нижи а залихе одговарају принципима дневних вредности. Међутим, сасвим је другачије у условима раста општег нивоа цена, тако да у условима инфлације ова метода води потцењеним трошковима, потцењеним расходима ( у тренутку реализације трошкове претвара у расход коме се супротставља приход од продаје) и прецењеном периодичном резултату. На залихама остају скупље набавке исказане по њиховим набавним ценама које су, по правилу, ниже од дневних и стога нема потребе за позивањем на начело најниже вредности. Ова метода погодна је за примену у предузећима која имају брз обрт материјала или робе, као и у предузећима где залихе чине незнатан део укупне активе.

ЛИФО метод (last in – first out) полази од претпоставке да се прво троше залихе последње набавке. Ова матода је сврсисходна у условима инфлације јер се у том случају расходима додељује потрошња из скупљих набавки, а на залихама остају јефтиније залихе. Обрачуната добит је мања од оне која се утврди методом просечне набавне цене и ФИФО методом, али се то обично правда

193


тиме да су у расходе ушли стварно плаћени расходи. У техничком погледу, постоје 2 форме ЛИФО метода:- перманентна ЛИФО метода код које се текућа потрошња материјала обухвата (перманентни инвентар) и обрачунава према паравилу: last in – first out;- периодична ЛИФО метода процењује стање залиха само на крају односног обрачунског периода. При томе се могу јавити 3. могућности.

1) Да количинско стање залиха на крају године (на дан биланса) буде једнако оном на почетку године, тј. коначне залихе су једнаке почетним залихама и у том случају у биланс се уноси вредност залиха са почетка године, сем у случају да принцип најниже вредности не захтева оптисивање због евентуалног пада цена.

2) Да коначне залихе буду веће од почетних залиха и у том случају у биланс се уноси почетна вредност залиха увећана за процењени вишак у залихама. Проблематично је процењивање тог количинског вишка, а као могућност вредности које се могу користити постоје:

- просечна набавна цена за ту пословну годину,- цене последњих набавки односних предмета (ово је опште прихваћено) и- процена по стварним трошковима по редоследу стицања предмета који улазе у тај вишак.3) Да је количинско стање на крају године мање од стања на

почетку године, коначне залихе су мање од почетних залиха и тада ће вредност залиха која се уноси у биланс бити једнака почетној вредности залиха умањеној за смањење залиха обрачунато по ценама почетног стања.

Примена ЛИФО методе води формирању ЛАТЕНТНИХ РЕЗЕРВИ.

ХИФО метод (higest in – first out) полази од фикције да најскупље набављени материјал или роба одлазе у потрошњу тј. продају. Ово доводи до тога да су залихе вредноване по нижим набавним ценама (трошкови набавке) од просечних. То одговара начелу опрезности и залихе ће увек бити у складу са начелом најниже вредности и води формирању латентних резерви.

194


ЛОФО метода (lowest in – firsti out) полази од претпоставке да се са залиха увек троше најјефтинији набављени материјали или робе. То значи да су залихе у активи биланса стања по ценама најскупљих набавки због чега ова метода врло често може да буде у сукобу са принципом опрезности а често и принципом најниже вредности.

Допустљивост метода са фикцијом редоследа трошења уско је повезана са израчунавањем периодичног резултата како са аспекта трговачких тако и са аспекта пореских прописа. Наиме избор једне од ових метода условљава и висину периода резултата чији је главни циљ, са аспекта трговачког права, заштита повериоца од исказивања претерано оптимистичких резултата, а са аспекта пореског права, спречавање одлагања пореских обавеза. То се нарочито односи на ЛИФО и ХИФО методе које под извесним условима поузрокују знатно потцењивање залиха и прецењивање расхода. Такође, допустиве су само оне методе које нису у супротности са методом најниже вредности, поред тога, морају бити сагласне начелима уредног књиговодства.

6.2. КРАТКОРОЧНА ПОТРАЖИВАЊА ИЗ ПОСЛОВАЊА

Потраживања која потичу из испорука и услуга представљају резлултат пословне активности и отуда њихов назив "потраживања из пословања 32.

Она су непосредно пред фазом претварања у ликвидрна средства. Према томе, ова потраживања су на путу повећања ликвидних средстава. Њихова даља конверзија је промена облика активе. Остала потраживања ће се пре или касније конвертовати у расходе. Дати аванси добављачима ће на том путу проћи неколико фаза, зато се она удаљавају од ликвидних средстава.

Остала краткорочна потраживања представљају дате авансе добављачима по основу уговорене испоруке материјала или робе, аконтације радницима за плате или за обављање службеног путовања, као и разне претплате обавеза које се обично покривају обрачунавањем расхода у будућности.

Дакле под краткорочним финансијским улагањима подразумевају се плаћања везана за краткорочна пласирања вишка

32 Ранковић Ј., Теорија биланса, Економски факултет, Београд,1992, стр. 373.195


ликвидних средстава у друга предузећа или финансијске институције у циљу укамаћења.

Финансијска улагања представљају улагања у потраживања путем којих се ствара финансијска актива предузећа. Тако створену финансијску активу предузећа треба разликовати од стварне активе предузећа јер ова друга настаје улагањем у основна средства и залихе. Финансијским улагањима ствара се у једном предузећу актива због потраживања, а у другом предузећу пасива због обавеза. Карактеристика сваког финансијског улагања у предузеће јесте фиксни принос у облику камате који у основи привлачи инвеститора да уђе у процес финансијског улагања. Износ финансијског улагања је финансијски суфицит који настаје као вишак новчане акумулације над улагањима у сопствена основна средства и залихе. Обим финансијског улагања предузећа, у првом реду, зависи од величине његовог финасијског суфицита и потреба предузећа за финансијским улагањем. Финансијска улагања се могу извршити директним путем (између више предузећа) и индиректним путем уз присуство посредника у процесу улагања.33

Кредитна политика предузећа. Када се говори о кредитној политици предузећа мисли се на услове под којима се неком купцу може одобрити кредит. Под кредитном политиком се подразумевају кредитни стандарди и кредитна анализа.

Кредитни стандарди. Минимални критеријум који купац мора да задовољи да би му био одобрен кредит представља кредитни стандард, док са стране предузећа то представља максимални ризик који жели да прихвати.

За правилно процењивање ризика купац се мора сагледати са становишта: карактера, капацитета, капитала, колатералног обезбеђења и општих кондиција.

- Карактер се изражава степеном вероватноће да ће купац поштовати своје обавезе.

- Капацитет се односи на субјективну одлуку процене производне и продајне способности купца. Та процена се врши на бази редовних финансијских извештаја.

- Када се говори о капиталу мисли се на опште финансијско стање купца, а нагласак се ставља на материјална сопствена пословна средства.

33 Вуњак Н., Финансијски менаџмент, Суботица, 2001. године, стр. 265.196


- Да би се представио залог за преузети дуг онда се говори о колатералном обезбеђењу.

Лабављење кредитних стандарда треба да буде компензовано повећаним обимом продаје.

Кредитна анализа. Спроводити поступак кредитне анализе значи оценити глобалне кредитне способности купаца, утврдити максимални износ кредита који купац може да поднесе. Анализа обухвата прикупљање кредитних информација и анализу тих информација.

Под прикупљањем се подразумева подношење биланса стања и биланса успеха на основу чега се може стећи увид у његовом пословању. Прикупљају се и кредитне информације преко банке купца.

Потраживања од купаца као колатерално обезбеђење. Постоје два метода краткорочног финансирања уз помоћ коришћења потраживања од купаца. То су залагање потраживања и продаја потраживања.

Залагање потраживања. Може се вршити на селективној основи или у виду уговора о општем праву располагања свим потраживањима. Финансирање на селективној основи подразумева да поверилац сам одабере рачуне купаца који по његовом мишљењу представљају колатералну залогу за краткорочни кредит. Други начин се примењује на она предузећа која располажу великим бројем рачуна купаца чији је просечан износ релативно мали.

Продаја потраживања. Продаја потраживања може се вршити у земљи или иностранству. Ако се врши у земљи реч је о факторингу, а када се врши у иностранству представља форфетинг послова.

Факторинг представља продају потраживања купаца преко институција које се зову фактори мада се могу тим пословима бавити и друге финансијске институције. Да би се извршила продаја са фактором се склапа уговор који може обухватити само одређена потраживања.

Фактор преузима у целини ризик наплате фактура. За свако предузеће се отвара посебан рачун. Фактор може извршити уплату на рачун предузећа и пре извршене испоруке робе купцима како би предузеће могло финансирати набавку сировина и материјала. Обрачун по основу факторинга саставља се на крају сваког месеца.

Форфетинг је сличан факторингу само што се уместо продаје потраживања у земљи ради о продаји у иностранству.

197


Предузеће извозник склапа са банком уговор о продаји с циљем да одмах по извршеној испоруци добије готовину неопходну за обављање пословне активности.

Код форфетинга кредитни период који извозник одређује купцу може бити дужи него када се ради о продају на домаћем тржишту.

Потраживање представља право на наплату одређене количине новца по истеку одређеног рока. С обзиром на дужину рока на који гласе, потраживања се деле на:

- дугорочна потраживања, чији је рок дужи од годину дана и која се налазе у оквиру сталне имовине у групи дугорочних финансијских пласмана и- краткорочна потраживања, чији је рок за наплату краћи од 1 године и она, као таква, спадају у обртна средства. Ми ћемо у оквиру билансирања обртних средстава говорити

управо о овој другој групи, о краткорочним потраживањима.Њих ћемо подразумевати под потраживањима у даљој

анализи обртних средстава. Не постоји јединствена класификација и рашчлањавање

потраживања у билансу већ, постоје различити критеријуми на основу којих се праве различите класификације потраживања.

Тако потраживања према року доспећа су краткорочна и дугорочна.

Потраживања према начину њиховог настанка су:а) потраживања из односа са другим предузећима, тј. аванси дати добављачима (потраживања по основу аванса),б) потраживања по основу продаје роба и услуга купцима,в) потреживања по основу пласмана, позајмица датих другим предузећима или институцијама,г) остала потраживања (од државе, радника и сл.), ид) потраживања из односа са повезаним предузећима.Потраживања према бонитету (квалитету) су:Потраживања према бонитету (квалитету)34 су:а) потраживања пуне вредности (валидна потраживања), за

које се очекује наплата у целини и у биланс иду у номиналном износу,

34 Наплата је условљена бонитетом дужника, односно његовом способношћу да о року у потпуности изврши своје новчане обавезе.198


б) угрожена (дубиозна) потраживања, билансирају су у износу очекиване наплате а обухватају спорна потраживања (питање наплате покренуто пред судом) и

в) сумњива потраживања (потраживање према дужницима над којима је покренут стечај, зна се да цео износ неће бити наплаћен, а колико ће бити и када наплаћено, незна се.

Потраживања у погледу осигурања могу бити неосигурана потраживања и потраживања покривена залогом.

Иначе, све поделе морају бити наведене у анексу финансијских извештаја.

Без обзира на начин груписања, потраживања се могу поделити у две групе.

1) Потраживања која резултирају из догађаја плаћања, тј. потраживања која резултирају директно из ликвидних средстава. Таква потраживања ће бити претворена у расходе или ће се вратити у ликвидна средства. Потраживања која ће бити претворена у расходе су аванси дати добављачима по основу уговорене испоруке материјала или робе. У тренутку испоруке потраживање ће бити претворено у залихе, а њиховом потрошњом оне се трансформишу у расходе.

Новац дат за службено путовање, неће бити претворен у готовину већ у расходе.

Потраживања која резултирају из догађаја плаћања а која би се вратила у ликвидна средства јесу потраживања по основу краткорочних позајмица и та потраживања ће по истеку рока бити претворена у новац. 2) Потраживања која настају по основу испоручених роба и услуга, су непосредно пред фазом претварања у ликвидна средства (готовину).

За процењивање потраживања важи, пре свега принцип појединачног процењивања што значи да се свако појединачно потраживање одвојено процењује. Свако појединачно потраживање вреднује се у износу за који се очекује да ће бити наплаћен. Наиме, у процењивању се полази од номиналне вредности (вредности у тренутку настанка потраживања) али се она коригује са несигурношћу наплате и практично наводи на износ очекиване наплате.

Само у изузетним случајевима допушта се делимично одступање од принципа појединапног процењивања. То је случај са предузећима са огромним бројем ситних потраживања где је

199


понекад немогуће или је крајње неекономично појединачно процењивање. Наиме, група ситних потраживања, појединачно евидентираних, уносе се у билансе по номиналној вредности али се ризици не процењују појединачно већ збирно за целу групу. То практично значи да се од начина износа потраживања одбија паушалнии износ птретпостављеног ризика и уноси као исправка вредности те групе потраживања. Висина стопе за обрачун паушалног ризика утврђује се на основу искуства гране и самог предузећа и креће се између 3% и 5% номиналне вредности потраживања.

Начелима уредног књиговодства одговара схватање да потраживање настаје у тренутку прихватања робе и фактуре од стране купца, што представља основу за књижење прихода од продаје и потраживања.

1)Питање се поставља, како да предузеће третира заложена потраживања? С обзиром да залагањем потраживања предузеће не губи право економског власништва, она и даље припадају даваоцу залога и он их исказује као део активе стим што се у фусноти биланса наводи шта је тим потраживањем покривено.

2) Испоруке филијалама и представништвима предузећа (они немају својство правног лица зато не могу бити носиоци одговорности према трећим лицима) не могу се сматрати потраживање, то би било потраживање од самог себе.

3) Када се говори о могућности компензације потраживања и обавеза, треба имати у виду да начело јасности забрањује пребијање потраживања и обавеза, сем у случају да обе стране на то пристану, да су потраживања и обавезе настале по истом основу, да су приближно истог износа и да су доспели за наплату.

4) Испорука предузећима у оквиру групе предузећа (концерна) такође је екстерна продаја са становишта појединачних предузећа, а са становишта групе то је интерна реализација и није потраживање.

Такође, као могућност ликвидације појављује се и то да потраживања која нису наплаћена у уговореном року (или уобичајеном року) могу да промене карактер – да постану предмет уговарања кредитног односа или да се поведе спор у циљу њихове наплате.

Дакле, потраживања су везана са ризиком наплате што утиче на наплату и ликвидацију потраживања. У рачуноводству нема могућности амортизовања ових ризика већ предузеће може да врши 200


паушалну процену наплате потраживања на основу искуства из претходних година. На тај начин могуће је амортизовати претеће губитке у потраживањима.

У овом случају можемо нешто више рећи о компензацији, асигнацији и цесији. Циклуси у пословању привредних друштава састоје се од узимања и давања и као такви су у сталном развоју. Да би се обезбедио несметани раст и развој привредног друштва морају постојати неки основни предуслови од којих ми издвајамо испуњење уговорених обавеза. Како се прометом роба и услуга путем уговарања дефинишу сви потребни услови, привредног друштва као пословни партнери уговором прецизно дефинишу и начин плаћања за уговорену робу или услуге које су предмет уговора. Платни промет као основа комуницирања између привредних друштава по питању плаћања пружа различите могуће начине плаћања, од којих учесници у платном промету могу измиривати међусобне новчане обавезе на начин који сами изаберу односно уговоре се пословним партенером. Неки од директних начина односе се на: компензацију односно пребијање, промену поверилаца односно дужника у облигационом односу (асигнација, цесија, итд.) пренос хартија од вредности (индосаментом) итд.

Земље у транзицији у којима је изражена неликвидност привредних друштава, што је случај и код нас, имају отежану наплату потраживања између субјеката а број неликвидних привредних друштава на страни дужника је у сталном порасту. У таквим условима привредни субјекти морају прибегавати измиривању обавеза директним путем: компензацијом (пребијањем) дуга, цесијом (уступањем потраживања), асигнацијом (упућивањем), новацијом (преносом дуга), преузимањем дуга, конфузијом (сједињењем дуга). Мада ћемо ми посебну пажњу посветити најчешће коришћеним начинима а то су: компензација, асигнација и цесија.

Измиривање међусобних обавеза на наведене начине држава је регулисала посебним нормативним актима од којих је основни Закон о облигационим односима (Службени лист СФРЈ, бр. 29/78, 39/85, 57/89 и Службени лист СРЈ, бр. 31/93, 22/99, 44/99.). Поред овог закона законодавац је уже дефинисао поједине радње специфичне за одређене поступке, тако на пример компензација пореске обавезе је уже дефинисана Правилником о начину и условима за плаћање пореске обавезе путем компензације (Службени лист РС бр. 63/03).

201


6.2.1. КОМПЕНЗАЦИЈА (ПРЕБИЈАЊЕ)

Један од директних начина измиривања потраживања и обавеза је компензација или како се често назива пребијање. Компензација представља један од начина престанка или гашења облигација. Општа правила пословне компензације уређена су одредбама члана 336. до 343. Закона о облигационим односима, док су правила пореске компензације прецизније дефинисане у Правилнику о начину и условима за плаћање пореске обавезе путем компензације.

Привредно-правна теорија и пракса разликују три врсте компензације у зависности од начина на који се спроводи и то: законску, уговорну и судску.

6.2.1.1. Законска компензација

Законска компензација је у потпуности уређена законом и производи правно дејство тек када се стекну услови који су прецизно дефинисани правним нормама. Законска компензација уређена је Законом о облигационим односима, као јединим законом који уређује ову привредно-правну област. Да бисмо приближили проблематику која се односи на законску компензацију истаћићемо да према члану 336. Закона о облигационим односима, дужник може да пребије потраживање које има према повериоцу односно да пребије потраживање са сопственим дугом према свом повериоцу-дужнику само под условом да оба потраживања гласе на новац или на друге заменљиве ствари истог рода и истог квалитета и ако су оба у року доспећа.

Међутим да би се обавезе могле измирити компензацијом, осим услова прописаних у члану 336. Закона о облигационим односима, неопходно је да је испуњен услов и из члана 337. овог закона, односно да је једна страна дала изјаву другој да изврши компензацију. Ова изјава се сачињава тако да се прецизно наведу основни елементи поверилаца односно дужника потребни за спровођење књижења а то су: назив, број текућег рачуна, порески идентификациони бројеви, матични бројеви, број фактуре по којима се треба остварити потраживање односно измирити дуговање, прецизно наведени износи као и место и датум давања изјаве односно обострани потписи и печати дужника-поверилаца.

202


Дејство компензације настаје тек упућивањем компензационе изјаве, и то од дана када су се стекли услови за то. Код ове компензације не тражи се сагласност друге стране, већ је довољно да једна страна упути изјаву другој страни.

6.2.1.2. Уговорна компензација

Код уговорне компензације за разлику од законске спровођење се заснива на уговору између привредних субјеката односно правних и/или физичких лица. За уговорну компензацију је само битно да су међусобне обавезе узајамне, односно да су потраживања-обавезе обостране између привредних субјеката. Код уговорне компензације није битно да ли су потраживања-обавезе истородне, односно да ли су истог квалитета и да ли су о року доспећа на наплату односно исплату.

Значај уговорне компензације је у толико већи код земаља у транзицији, јер се често потраживања-обавезе не могу изједначити по истородности односно не могу у потпуности подвести под закон који регулише ову привредно-правну област.

За реализацију уговорне компензације значајна је обострана сагласност учесника у компензације, тако да је за разлику од законске где је потребно покретање изјаве од само једне стране овде потребан договор између обе стране.

Реализација уговорне компензације налази подлогу за олакшање извршења у члану 20. Закона о рачуноводству и ревизије Службени лист РС бр. 46/06. којим се предвиђа да су привредни субјекти обавезни пре састављања финансијских извештаја да документују усаглашавање потраживања и обавеза. Ово може да послужи привредним субјектима као повод за пребијање међусобних потраживања-обавеза путем уговорне компензације. Закон о облигационим односима у члану 10. даје основу за спровођење уговорне компензације. Ову компензацију је могуће спровести само у границама принудних прописа. Што значи да се не може спровести пребијање ако неки нормативни акт то недозвољава.

6.2.1.3. Судска компензација203


Судска компензација је компензација која се спроводи на основу судске одлуке. У вези судске компензације значајно је истаћи да је дозвољено вршити компензацију и застарелих потраживања, али под условом да потраживање није застарело у тренутку настанка услова за компензацију. Значајно за судску компензацију је и то да ако су услови за компензацију настали пошто је једно од потраживања застарело, а дужник застарелог потраживања истакао приговор застарелости пребијање се не може извршити.

До доношења судске одлуке нека од страна се може позвати на чланове 341. и 342. Закона о облигационим односима где се прецизно дефинишу случајеви када се не може извршити компензација. Закон о облигационим односима изричито налаже да компензацијом не могу престати: потраживања која се не могу запленити, потраживања ствари или вредности ствари које су дужнику биле дате на чување, на коришћење (зајам), или које је дужник узео бесправно или их бесправно задржао, потраживање настало намерним проузроковањем штете, потраживање накнаде штете причињене оштећењем здравља или проузроковањем смрти и потраживање које потиче из законске обавезе издржавања.35

Компензација се не може извршити ако је дужниково потраживање доспело након стављања забране од стране трећег лица на повериочево потраживање према дужнику. Ове законске норме су принудног карактера, односно не могу се преиначити. У оквиру судске компензације потребно је узети у обзир све изнете аспекте, јер суд својом одлуком утврђује постојање узајамности потраживања-обавеза и врши њихово пребијање.

Рачуноводствени обухват компензације подразумева узимање у обзир: броја учесника компензације, предмета компензације посматране кроз износ, књиговодственог евидентирања и економско-правних последица на учеснике у поступку компензације.

Када се у обзир узму учесници у компензацији првенствено са аспекта броја могуће је разликовати билатералну и мултилатералну компензацију, док се са аспекта привредно-правног статуса учесника

35 Закон о облигационим односима Службени лист СФРЈ, бр. 29/78, 39/85, 57/89 и Службени лист СРЈ, бр. 31/93, 22/99, 44/99.

204


разликујемо компензацију: између правних лица, правних лица и предузетника, између предузетника.

У случају билатералне компензације мора се истаћи да овај облик компензације настаје у случају када је предмет компензације у облику потраживања-обавеза између два учесника, од којих се сваки појединачно налази у улози дужника и повериоца. За разлику од билатералне компензације мултилатерална компензација настаје када је предмет компензације везан за више учесника од којих се једни према другима учесници налазе у улози поверилаца и дужника.

Рачуноводствени обухват компензације зависи и од предмета компензације. Посматрано са аспекта износа компензације разликујемо потпуну и делимичну компензацију. Под потпуном компензацијом подразумевамо компензацију код које је предмет пребијања међусобних потраживања-обавеза исти. За разлику од потпуне компензације, до делимичне компензације долази ако је предмет компензације међусобних потраживања-обавеза различитог износа код међусобних поверилаца-дужника.

Књиговодствено евидентирање компензације представићемо путем примера потпуне компензације. Као пример ћемо узети два привредна друштва „Багрдан“ Јагодина и „Сава“ Шабац који су измиривање међусобних обавеза уговорили путем уговорне компензације у износу од 10.000,00 динара.

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Багрдан“ Јагодина241 - Текући рачун 10.000,00

241 - Текући рачун 10.000,00

- за извршен налог за пренос 433 - Добављачи у земљи 10.000,00

202 - Купци у земљи 10.000,0010.000,00

- за извршену компензацију

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Сава“ Шабац241 - Текући рачун 10.000,00

241 - Текући рачун 10.000,0010.000,00

- за извршен налог за пренос433 - Добављачи у земљи 10.000,00

205


202 - Купци у земљи 10.000,0010.000,00

- за извршену компензацију

Случај делимичне компензације илустроваћемо следећим примером. Предузеће „Багрдан“ Јагодина има потраживање према предузећу „Сава“ Шабац у износу од 10.000,00 динара, а истовремено и обавезу према предузећу „Сава“ Шабац у износу од 8.000,00 динара.

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Багрдан“ Јагодина241 - Текући рачун 8.000,00

241 - Текући рачун 8.000,00 8.000,00- за извршен налог за пренос

433 - Добављачи у земљи 8.000,00202 - Купци у земљи 8.000,008.000,00- за извршену компензацију

241 - Текући рачун 2.000,00 202 - Купци у земљи 2.000,00 - наплата разлике, налог за пренос

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Сава“ Шабац241 - Текући рачун 8.000,00

241 - Текући рачун 8.000,008.000,00- за извршен налог за пренос

433 - Добављачи у земљи 8.000,00202 - Купци у земљи 8.000,008.000,00- за извршену компензацију

433 - Добављачи у земљи 2.000,00 241 - Текући рачун 2.000,00 - уплата разлике, налог за пренос

206


Економско-правне последице на учеснике у компензацији су вишеструке, а огледају се кроз: омогућавање затварања обртног циклуса у предузећу, повећању ликвидности привредног субјекта, олакшања при састављању финансијских извештаја у складу са чланом 20. Закона о рачуноводству и ревизији, побољшање пословног бонитета учесника, побољшање пословне сарадње између учесника итд.

6.2.2. АСИГНАЦИЈА (УПУЋИВАЊЕ)

Начини плаћања обавеза на директан начин регулисан је у поступку упућивања или асигнације, који представља облигациони однос између три правна субјекта у коме учествују дужник (асигнат), стари поверилац (асигнант) и нови поверилац (асигнатар). Асигнација као облигациони однос регулисана је Законом о облигационим односима од члана 1020. до члана 1034.

Асигнација као поступак представља однос где стари поверилац (асигнант) даје налог (упут) дужнику (асигнату) да за његов рачун изврши чињење према трећем лицу односно новом повериоцу (асигнатару), а овога овлашћује да то чињење прими у своје име.36

Прихватањем налога од стране дужника (асигната), настаје нови облигациони однос између асигната и асигнатара, независтан од односа између асигнанта и асигната односно између асигнанта и асигнатара, при чему је за асигнацију од изузетног значаја сагласност сва три пословна партнера која преставља услов законске важности.

Асигнат као нови дужник тек на основу сагласности која је веома битна у овом процесу преузима обавезе, а асигнатар стиче право да од њега тражи испуњење те обавезе. У поступку измирења обавеза асигнациојом карактеристично је и то, како Закон о облигационим односима изричито налаже да обавеза не престаје при-станком на налог од стране примаоца налога асигната, нити прихватањем од стране асигнатара, него тек чином плаћања, односно преносом средстава са рачуна дужника асигната на рачун примаоца налога (асигнатара).

Закон о облигационим односима у чалану 1025. дозвољава да прималац налога (асигнатар) као поверилац упутиоца (асигнанта), није дужан да пристане на налог који му је учинио његов дужник у


207


циљу испуњења своје обавезе, али је у том случају у обавези да о свом одбијању одмах обавести дужника. Исто тако, ако је прималац налога (асигнатар) као поверилац, пристао на налог, он је дужан да позове упућеника (асигната) на извршење налога. Прималац налога који није поверилац упутиоца и који неће да се користи налогом, може одустати од налога, чак и ако је већ изјавио да га прима, али је дужан да о томе без одлагања, обавести упутиоца, што је у сагласности са одредбом члана 1028. Закона о облигационим односима. Ако је упућеник дужник упутиоца, он није дужан да прихвати налог, осим ако му то није обећао, осим ако је налог издат на основу упућениковог дуга упутиоцу, у том случају упућеник је дужан да га изврши до износа тог дуга, под условом да му то није ни по чему теже од испуњења обавеза према упутиоцу, сагласно члану 1030. Закона о облигационим односима.

Налог за плаћање по асигнацији подноси дужник (асигнат), с обзиром да се истим врши пренос средстава са пословног рачуна дужника на рачун новог повериоца (асигнатара) и да се са тим преносом асигнација сматра извршеном. За извршење ових налога потребно је да на пословном рачуну асигната као дужника постоје расположива новчана средства. Налог за обрачун подноси стари поверилац (асигнант) на терет и у корист свог пословног рачуна. Овај налог не може се поднети пре извршеног плаћања од стране новог дужника. Књиговодствено обухватање асигнације презентоваћемо путем књиговодственог практичног примера.

Предузеће „Багрдан“ Јагодина закључило је уговор о асигнацији са предузећем „Сава“ Шабац да прими упут којим се подмирује дуг предузећа „Багрдан“ Јагодина од стране предузећа „Праг“ Београд. Предузеће „Багрдан“ Јагодина дало је налог предузећу „Праг“ Београд да изврши уплату дуга предузећу „Сава“ Шабац у износу од 10.000,00 динара. Предузеће „Праг“ Београд извршило је уплату у износу од 10.000,00 динара предузећу „Сава“ Шабац.

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Багрдан“ Јагодина (асигнанта)

433 - Добављачи у земљи 10.000,00202 - Купци у земљи 10.000,00

- по уговору о асигнацији са предузећем „Сава“ Шабац да прихвати плаћање од предузећа „Праг“ Београд241 - текући рачун 10.000,00

208


241 - текући рачун 10.000,00- за извршен налог

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Праг“ Београд (асигната)

433 - Добављачи у земљи 10.000,00439 - Остале обавезе из пословања 10.000,00-по упуту од предузећа „Багрдан“ Јагодина

439 - Остале обавезе из пословања 10.000,00241 - текући рачун 10.000,00- уплата по уговору предузећу „Сава“ Шабац

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Сава“ Шабац (асигнатара)

229 - Остала потраживања 10.000,00202 - Купци у земљи 10.000,00- потраживања по уговору о асигнацији

241 - текући рачун 10.000,00229 - Остала потраживања 10.000,00- наплата потраживања по уговору о асигнацији

Уговором о асигнацији представићемо рачуноводствено-правни аспект поступка асигнације, пошто смо навели да се рачуноводствено обухватање заснива како на књиговодственом обухватању поступака тако и на улози учесника у овом поступку.

Уговор о асигнацији

На основу одредби члана 1020. до 1031. Закона о облигационим односима, предузеће „Багрдан“ Јагодина (асигнант) кога заступа Марко Марковић, предузеће „Праг“ Београд (асигнат) кога заступа Драган Петровић и предузећа „Сава“ Шабац (асигнатар) кога заступа Митар Перић закључују37

УГОВОР О АСИГНАЦИЈИ

Члан 1.

37 Бердовић М, Рачуновоgство привреgног gруштва, Институт за економику и финансије, Београд, 2005. године.

209


Предузеће „Багрдан“ Јагодина, уз претходну сагласност предузећа „Сава“ Шабац, упућује предузеће „Праг“ Београд да за његов рачун изврши уплату предузећу „Сава“ Шабац у износу од 10.000,00 динара.

Члан 2.Предузеће „Праг“ Београд је у обавези да према предузећу „Багрдан“ Јагодина измири дуг у износу од 10.000,00 динара из уговора бр. 15/06 од 16.04.2006. године, истовремено предузеће „Багрдан“ Јагодина је у обавези да измири обавезу у истом износу према предузећу „Сава“ Шабац..

Члан 3.Прихватањем упута од предузећа „Багрдан“ Јагодина предузеће „Праг“ Београд је у обавези да изврши уплату предузећу „Сава“ Шабац у износу од 10.000,00 динара и тиме измири свој дуг према предузећу „Багрдан“ Јагодина.

Члан 4.Прихватањем упута од предузећа „Багрдан“ Јагодина, предузеће „Сава“ Шабац и предузеће „Праг“ Београд заснивају дужнички однос, док се истовремено обавеза предузећа „Багрдан“ Јагодина према предузећу „Сава“ Шабац гаси.

Члан 5.Предузеће „Сава“ Шабац прихвата упут од предузећа „Багрдан“ Јагодина да за свој рачун прими уплату од предузећа „Праг“ Београд у износу од 10.000,00 динара.

Члан 6.Овај уговор је сачињен у 6 (шест) примерака од којих свака уговорна страна задржава по два примерка.

Члан 7.У случају спора по овом уговору надлежан је суд у Јагодини.

Члан 8.За све што евентуално није предвиђено овим уговором примењиваће се одредбе Законо о облигационим односима (Сл. СФРЈ бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и Сл. СРЈ бр.31/93, 22/99, 44/99.).

Београд, 18.09.2006.год. 1. Асигнант: _____М.М.______ 2. Аситнат:_______Д.П._______ 3. Асигнатар:_____М.П._______

210


6.2.3. ЦЕСИЈА (УСТУПАЊЕ ПОТРАЖИВАЊА)

Када пођемо од етимолошког значења речи цесија можемо наћи корене у латинској речи cedere што у слободном преводу значи уступити. Овај појам има вишеструко значење па се везује и за уступање територија када говоримо о међународном ратном праву, али када говоримо у рачуноводственом смислу првенствено је везујемо за облигациони однос у коме са правног становишта означава право повериоца (цедента) да своје потраживање пренесе на другог повериоца (цесионара).

Као таква цесија или уступање потраживања представља промену повериоца и дефинисана је у Закону о облигационим односима од члана 436. до члана 445.

Уступање потраживања се може дефинисати као економско-правни однос који се успоставља између ранијег и новог повериоца. Што значи да се у случају уступања потраживања не мења положај дужника. Постоји могућност да су се поверилац и дужник договорили да поверилац не може уступити потраживање без претходне сагласности дужника и у овом случају поверилац нема законског основа да уступи своје потраживање. У случају да и поред овог договора поверилац уступи своје потраживање дужник није у обавези да своју обавезу изврши према новом повериоцу, већ само према првобитном повериоцу. Иако је Закон о облигационим односима у члану 438. прописао да за пренос потраживања није потребна сагласност дужника, ипак је обавезао повериоца да обавести дужника о извршеном уступању потраживања и то најчешће чини достављањем једног примерка закљученог уговора да би дужник знао коме треба да изврши обавезу.

Уступањем потраживања права и обавезе дужника се не мењају, односно он може истаћи према новом повериоцу приговоре које је могао истаћи према првобитном повериоцу. Дужник може да истакне приговор по основу ништавности потраживања, по основу застарелости потраживања, да обавеза није доспела, да је потраживање уступљено без његовог знања и слично.38

У одређеним случајевима потраживања не могу бити предмет уступања. Закон о облигационим односима у члану 436. изричито забрањује уступање потраживања чији је пренос законом забрањен,


211


односно чија су потраживања везана за личност цедента на пример када је реч о потраживањима по основу пензија, алиментација а уговор о уступању нема дејство према дужнику, ако су он и поверилац уговорили да овај неће моћи да пренесе потраживање на другога или да га неће пренети без дужниковог пристанка.

На новог повериоца (цесионара) са потраживањем прелазе и одређена права као што је право првенства наплате, хипотека, залога, права из уговора са јемцем, право на камату, уговорну казну и слично према члану 437. Закона о облигационим односима. За доспеле а ненаплаћене камате по основу потраживања које се уступа, претпоставља се да се и оне уступају, ако се уговором не одреди другачије. Приликом уступања потраживања, привредни субјект који уступа потраживање (цедент) дужан је да преда новом повериоцу (цесионару) доказе о постојању дуга, односно изјаву о дугу. Потраживање које је једном уступљено може даље бити предмет цесије као што је то и први пут било у складу са Законом о облигационим односима.

У условима који су свакидашњи за привредну праксу поготову у земљама у транзицији да се често дешава неликвидност како поверилаца тако и дужника, измиривање обавеза односно наплата потраживања се све више везује за директне начине наплате. Како у случају асигнације тако и цесија захтева одређене услове да би могла да буде начин за наплату потраживања. У нашим условима за асигнацију и цесију важи норма да се могу извршити само под условом да асигнантов односно цедентов рачун нема неизмирене обавезе евидентиране код банке. Карактеристично за привредну праксу је и то да цедент најчешће има неизмирене обавезе према другим привредним субјектима па га то доводи у неповољан положај.39 Није редак случај да се уступљено потраживање, преко рачуна цесионара даље користи за исплату зарада и других издатака.

Цесус испуњава своју обавезу плаћањем односно преносом средстава са свог пословног рачуна на пословни рачун новог повериоца на уобичајен начин. Дужников (цесусов) положај се услед цесије, у погледу обавезе плаћања није променио јер цесус испоставља налог за плаћање. У овом случају извршење плаћања тог налога је условљено покрићем на његовом рачуну. Налог за обрачун

39 Закон о платном промету Службени лист СРЈ бр. 3/02, 05/03 и Службени лист РС бр. 43/04 и 62/06.212


подноси уступилац потраживања (цедент) и исти се извршава тек по склапању уговора са цесионаром.

Књиговодствено обухватање цесије приказаћемо на основу књиговодственог практичног примера.

На основу закљученог уговора о цесији између предузећа „Багрдан“ Јагодина (цедента) и предузећа „Сава“ Шабац (цесионара) о уступању потраживања, које предузеће „Багрдан“ Јагодина (цедент) има према предузећу „Праг“ Београд (цесусу), у износу од 10.000,00 динара. Предузеће „Праг“ Београд извршило је пренос средстава предузећу „Сава“ Шабац у наведеном износу.

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Багрдан“ Јагодина (цедента)

433 - Добављачи у земљи 10.000,00202 - Купци у земљи 10.000,00- по уговору о цесији са предузећем „Сава“ Шабац

241 -текући рачун 10.000,00241 - текући рачун 10.000,00- за извршен налог

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Праг“ Београд (цесуса)

433 - Добављачи у земљи 10.000,00439 - Остале обавезе из пословања 10.000,00

- прекњижавање неизмирених обавеза са старог на новог повериоца по уговору о цесији 439 - Остале обавезе из пословања 10.000,00

241 - текући рачун 10.000,00- за извршену уплату по уговору о цесији

Књиговодствени став за евидентирање код предузећа „Сава“ Шабац (цесионара)

229 - Остала потраживања 10.000,00202 - Купци у земљи 10.000,00- за књижење потраживања по основу уговора о цесији

241 - текући рачун 10.000,00229 - Остала потраживања 10.000,00- за извршену уплату по основу уговора о цесији

213


Како смо навели да су цедент и цесионар закључили уговор о цесији у наставку ћемо дати практичан пример уговора који су ова предузећа закључили.

Уговор о цесији

На основу одредби чл. 436. до 445. Закона о облигационим односима, Предузеће „Багрдан“ Јагодина (цедент) кога заступа Марко Марковић и предузећа „Сава“ Шабац (цесионар) кога заступа Драган Петровић закључују40

УГОВОР О ЦЕСИЈИЧлан 1.

Предузеће „Багрдан“ Јагодина уступа своје потраживање од предузећа „Праг“ Београд у износу од 10.000,00 динара предузећу „Сава“ Шабац.

Члан 2.Уступањем потраживања предузеће „Праг“ Београд је у обавези

да свој дуг према предузећу „Багрдан“ Јагодина измири у корист пословног рачуна предузећа „Сава“ Шабац.

Члан 3.Уступањем потраживања од предузећа „Праг“ Београд

предузеће „Багрдан“ Јагодина на тај начин измирује своју обавезу према предузећу „Сава“ Шабац у износу од 10.000,00 динара.

Члан 4.Са преносом потраживања на предузеће „Сава“ Шабац,

предузеће „Багрдан“ Јагодина преноси и споредна права у вези са предметним потраживањем (камату и уговорену казнену камату).

Члан 5.Предузеће „Сава“ Шабац има према новом дужнику иста права

која је уступилац потраживања „Багрдан“ Јагодина (цедент) имао према свом дужнику „Праг“ Београд (цесус) до уступања.

Члан 6.

40 Бердовић М, Рачуноводство привредног друштва, Институт за економику и финансије, Београд, 2005. године.214


Цедент потраживања је дужан предати цесионару (новом повериоцу) исправе о дугу, као и друге доказе о потраживању које уступа.

Члан 7.Уговорне стране су сагласне да евентуалне спорове који

настану решавају споразумно, а ако то не буде могуће надлежан ће бити суд у Јагодини.

Члан 8.Овај уговор сачињен је у пет истоветних примерка, од којих

свака страна задржава по два а један примерак је за предузеће „Праг“ Београд. Јагодина, 17.10.2006. године 1. Цедент: ______М.М.______

2. Цесионар:_____Д.П.______

У рачуноводствено-правном смислу цесија поред тога што убрзава процес обрта средстава у производном циклусу предузећа, омогућава и повећање ликвидности што директно утиче на бонитет фирме.

6.3. ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

Хартије од вредности чине све врсте хартија од вредости које по својим карактеристикама немају места у оквиру позиције "финансијска улагања". У обртна средства укључена су због тога што су набављена са циљем да буду продата, а не са циљем да учествују у неком предузећу.

У хартије од вредности спадају:- сопствене акције,- остале акције,- чекови,- менице,- обвезнице јавних зајмова,- хипотекарне обвезнице,- благајнички записи итд.Краткорочне хартије од вредности имају кратак рок доспећа,

односно оне доспевају за наплату у периоду краћем од једне године. Оне власнику доносе принос у облику камате, односно еминент плаћа камату купцу ових хартија за коришћење готовине коју је добио њиховом продајом.

215


Краткорочне хартије од вредности које је предузеће купило спадају у ликвидна средства као и готовина. Када предузеће емитује и продаје краткорочне хартије од вредности онда за њега настаје краткорочна обавеза.

Каткорочне хартије од вредности могу се груписати у две групе: државне и недржавне.Од државних краткорочин и х хартија од вредности најчешће се користе:

- државни благајнички записи,- краткорочне хартије од вредности државних агенција и- државне обвезнице.

У недржавне краткорочне хартије од вредности спадају:- цертификати о депозиту,- комерцијални папири и- уговори о откупу хартија од вредности.

Свако предузеће мора да води рачуна о количини готовог новца којим располаже. Ако се догоди да се количина готовог новца повећа, предузеће мора тежити да тај новац усмери тако да се његова количина увећава у циљу његове оплодње.

Поред улагања у сопствени обртни циклус, готовина се може уложити и у неки други вид оплодње као нпр. хартије од вредности. Предузеће у зависности од политике коју води може улагати вишкове у краткорочне и дугорочне хартије од вредности. Краткорочне хартије од вредности се могу јавити у виду државних и недржавних. Државне су: државни благајнички записи, краткорочне хартије од вредности државних операција и државне обвезнице. Недржавне су: комерцијални папири, сертификати о депозиту и уговори о откупу хартија од вредности.

За нас су најзначајнији државни записи, комерцијални записи, благајнички записи и цертификати о депозиту.

216

ХАРТИЈЕ ОД ВРЕДНОСТИ

ДУГОРОЧНЕ КРАТКОРОЧНЕ

ДРЖАВНЕ

ДРЖАВНИ (БЛАГАЈНИЧКИ

) ЗАПИСИ

НЕДРЖАВНЕ

ДРЖАВНЕ ОБВЕЗНИЦЕ

ХАРТИЈЕ ДРЖАВНИХ ОПЕРАЦИЈА

УГОВОРИ О ОТКУПУ ХАРТИЈА

КОМЕРЦИЈАЛНИ ПАПИРИ

ЦЕРТИФИКАТ О ДЕПОЗИТУ


Слика 2. Подела краткорочних хартија од вредности

1. Државне записе емитује република у циљу прикупљања средстава за попуњавање буџета. Могу их куповати правна и физичка лица.2. Комерцијалне записе емитују правна лица у циљу прикупљања новчаних средстава. Могу да гласе на име и на доносиоца.3. Благајничке записе емитује народна банка, пословне банке или друге финансијске институције. Издају се у виду потврде. Записе које емитују пословне банке могу куповати правна или физичка лица.4. Цертификат о депозиту емитују пословне банке или друге финансијске институције, на бази положеног депозита. Може се емитовати како краткорочно, тако и дугорочно.

Продаја акција или обвезница за емитента је начин стицања основног или позајмљеног капитала, али за купца ових хартија од вредности, то је улагање финансијских средстава.

Ефикасно управљање готовином или новчаним средствима представља посебно значајан, и сензибилан, задатак финансијског управљања с обзиром да још непосредније ставља у фокус неопходност сталног балансирања између два основна критеријума: ликвидност и рентабилности.

217


То балансирање се своди, у крајњој инстанци, на захтев за успостављањем и одржавањем оптималног салда готовине у сваком тренутку.

Сваки суфицит (вишак) готовине, изнад неопходних потреба, утиче на смањење рентабилности, будући да готовина по себи не доноси никакав принос.

Са друге стране, сваки дефицит готовине, у односу на неопходне потребе ,директно угрожава ликвидност предузећа, односно способност плаћања доспелих обавеза, мада привремено може да доведе и до повећања рентабилности.

У саставу ове билансне позиције налазе се све хартије од вредности које по својим карактеристикама немају места у оквиру позиције ''финансијска улагања''. Наиме, постоје дугорочне хартије од вредности (стална имовина) и краткорочне хартије од вредности које су намењене продаји у року краћем од годину дана. Својство елемента обртне имовине не даје им, дакле, њихова рочност него намера. Због тога се у саставу ове позиције налазе и хартије од вредности које могу бити финансијска улагања. У обртна средства укључују се због тога (уколико се) што се набављају са циљем да буду продата у року краћем од годину дана.

У састав ове билансне позиције (краткорочне хартије од вредности) улазе сопствене акције, остале акције, менице, чекови, обвезнице јавних зајмова, краткорочне пласмане који се укамаћују, што је и циљ улагања.

Што се тиче процењивања потраживања која потичу из испорука робе и услуга важи правило набавне вредности као горње границе, што практично одговара номиналној вредности. То може бити нето фактурни износ за плаћање, умањени фактурни износ за дате бонификације и делимичне уплате. Сумњива потраживања билансирају се у висини очекиване вредности. Ненаплатива потраживања се отписују.

Постоје две варијанте отписивања (смањивања) потраживања.

1. Директно отписивање номиналних износа у активи, а у билансу се исказују износи умањења за отписе. Овакво отписивање у пракси се примењује када је губитак у потраживањима сигуран (принудно изгубљен спор, немогућност принудног извршења).2. Индиректно отписивање преко рачуна исправка вредности или рачуна покрића у случају када је губитак у

218


потраживањима само индициран, у том случају је отписивање таквог губитка у складу са приципом најниже вредности. Пун износ потраживања налази се на рачуну потраживања док се износ отписа уноси на конто исправке вредности који представња корективни рачун рачуна потраживања.Такозвани општи кредитни ризици који се одмеравају

паушално, билансирају се на посебном рачуну покрића (пасиван рачун). Висина паушалних исправки резултира из процене губитка у укупним потраживањима која се заснива на искуству и очекивањима у будућности, нарочито ако су се промениле економске прилике у привредној грани.

Када је реч о акцијама уобичајена пракса је да се одвојено приказују сопсвене акције (откупљене акције сопствених предузећа) у туђе акције (акције других предузећа које поседујемо али не са циљем стицања учешћа). То правило произилази из одредаба акцијског права које или забрањују куповину сопствених акција или ограничавају њихов обим у односу на укупан капитал (мах 10% сопственог капитала). Строги прописи акцијског права у вези са прибављањем сопствених акција (усмерени су пре свега на заштиту акционара) истичу обавезу посебног исказивања откупљених сопствених средстава.

Посебно се исказују и менице због њиховог специфичног порекла, као и чекови због своје велике близине ликвидним средтсвима.

Процењивање краткорочних хартија од вредности врши се, у начелу по набавној вредности ( у којој су укључене и провизије берзе, заступника и сл.). Међутим и за вредносне папире важи строги прицип најниже вредности који у овом случају захтева да, уколико је на дан биланса набавна вредност већа од берзанске вредности, узимају берзанску вредност тј. она вредност која је нижа. Проблем је што се акције, обвезнице свих предузећа котирају на берзи и због услова које је потребно испунити а на које многа предузећа нису спремна. У том, случају иде се на вероватну тржишну вредност (на процену) или на утврђивање билансне књиговодствене вредности акција које представљају однос између сопственог капитала и броја емитовања акција.

У случају каснијих пораста курсева хартија од вредности, њихова вредност се може подићи али не преко првобитних набавних цена.

219


Постоји мишљење да процењивање сопствених акција, уз поштовање начела најниже вредсности, противуречи начелу заштите повериоца јер би у случају пада предузећа у стечај оне постале потпуто безвредне. Због тога се предлаже да се откуп сопствених скција третира као одбитна позиција позиције сопственог капитала и да се то смањење прикаже у претколони сопственог капитала у пасиви. Код обвезница билансирају се само оне чији је рок доспећа краћи од године дана.

Фјучерс послови (futures) представљају послове који су закључени тако што се предмет купопродаје, по правилу, преузима у неком будућем времену. Њихово правно и економско значење захтева да се ови послови анализирају у складу са условима облигације. Када се ствари упросте и поједностављено презентују, наилази се на неколико различитих ситуација. Прва је да се закључени послови у целини или делимично плаћају. У таквој ситуацији купац остварује право на преузимање одређених робних вредности (мада то могу бити и неробни облици трговања, на пример девизе) у уговореном времену. Друга ситуација је да по њима није извршена авансна уплата, већ су склопљени чврсти договори са гаранцијама и осигурањем.

У овом послу, као и у сваком другом облигационом односу, јављају се два партнера са супротним интересима. Купац фјучерса је извршио плаћање своје обавезе па се у његовом билансу ова позиција јавља као авансирање и има карактер авансног потраживања. Од значаја за анализу у овим пословима постоје четири интересна момента (термина):

1. датум закључења уговореног посла,2. датум плаћања,3. датум билансирања и4. датум очекиване примопредаје предмета уговора.У ценовном смислу значајно је да оба партнера прихватају

цену која се очекује на тржишту у време испоруке. Оба партнера процењују ситуацију и вреднују будуће очекивање и своју моменталну ситуацију. Таква цена је фиксна и садржи цену капитала у време до испоруке робне вредности која је предмет тог посла. Према томе, продавац у овим пословима нема право на разлику у цени која се може остварити на тржишту у моменту продаје артикала које је продао фјучерс послу, а купац нема права на накнаду цене капитала (камату) за уплаћена средства по основу такве куповине. Ако је купац непосредно или преко свог брокера 220


извршио своју обавезу, то значи да ће он ово плаћање третирати као потраживање које има карактер аванса.

Продавац је примио новац и он ће овакву обавезу третирати као примљени аванс. Први ће своје плаћање третирати као билансну активу, а други своју обавезу као билансну пасиву у висини која је одређена уговором. У том смислу, формално гледајући, вредност оваквих послова се билансира у висини која је исплаћена. Фактички, ова вредност не обухвата цену капитала у време од дана плаћања до дана билансирања, која иначе логички фигурирају као елемент тог посла. У тумачењима ове врсте послова наилази се на многе формалне тешкоће. Ако се стоји на позицији да се профит не може ефективом сматрати пре него што се посао реализује до краја, онда се билансирање оваквих послова врши по номиналној вредности извршене уплате. Ако ову позицију третирамо либералније, тада је логично да се она вреднује по очекиваној цени, али не вишој од цене која је важила на тржишту тих роба на дан билансирања. Ова теза је прихватљива и њу треба фаворизовати у процесу билансирања ових послова.

Други облик фјучерс послова полази од тезе да су два партнера уговорила цену која их по дефиницији обавезује, али по којој нису извршили никакву реализацију. Они су дакле конфронтирали своје процене и очекивања. Овакви послови сами по себи нису рачуноводствени документ, па нису ни обухваћени у билансу, нити се билансирају, па нису ни предмет анализе.

Када су у питању опцијске обавезе, оне такође нису документ за књижење, па нису ни садржани у билансима. Ови послови се могу третирати као потенцијална пасива која је у моменту билансирања обавезујућа, али под условима који су понуђени, односно од другог партнера прихваћени.

6.4. НОВЧАНА СРЕДСТВА

Најмања је дилема у вези са тим како треба билансирати новчана средства. Уобичајено је да се новчана средства билансирају по номиналим вредностима, пошто се све друге вредности изражавају њима. Према томе, и само отварање ових питања делује сувишно. Проблем се очигледно није ни покренуо око тога како билансирати новчану јединицу, у којој се изражавају све друге вредности, већ због чињенице да овде припадају и девизна средства,

221


односно племенити метали. Како се ова средства једним делом налазе код банкара, она у крајњој линији престављају неку врсту потраживања. По својој основној дефиницији, новчана средства јесу потраживања од државе, њиховог правог емитента.

У тренутку кризе банкарског система она су блокирана и нису расположива за предузеће које их билансира. Такве ситуације нису реалност, па се њима нећемо бавити ако ни због чега другог, оно због тога што је вероватноћа таквог догађаја сувише мала, а разорно дејство кризе која их може проузроковати сувише велико да би се о овим средствима у тим околностима расправљало. Поента је, дакле, у потраживањима која су обрачуната на дан билансирања по номиналистичком принципу, а када су у питању девизна средства- по регуларном девизном курсу који се реално може остварити у њиховом трансферу у домаћу монету. Када су у питању неконвертибилне монете тада се права по том основу обрачунавају на основу бартер уговора преко паритета роба која се по том правном основу набављају. Ту је ситуација знатно компликованија, јер се вредност монете утврђује индиректно преко вредности робе које улазе у бартер аранжман. Уобичајено је да се у тим условима као обрачунска јавља она монета у којој је облигација заснована, али по курсу који се у таквим пословима може остварити. У привредној пракси то је курс који је знатно неповољнији од курса конвертибилних монета. У појединим случајевима он може бити повољнији ако је бартер аранжман изузетно повољан и ако се обрачун врши преко вредности роба које су по њему набављене. Конкретно, може се догодити да се бартер аранжманом реализује повољнији обрачунски курс од оног који се остварује код конвертибилних монета. Ова чињеница је често присутна у реалности земаља код којих монета није конвертибилна, па се увоз врши под далеко повољнијим условима од званичног курса конвертибилних монета. Разлог томе је у чињеници да овакви аранжмани настају као резултат већ извршеног извоза који се остварује по исто тако неповољним курсевима.

Овде се дакле ради о неповољном према неповољном паритету, чиме се успоставља паритетна равнотежа. У таквим условима обрачун вредности оваквих потраживања може се вршити и у паритету вредности купљених роба на домаћем тржишту. Разуме се, о овим питањима може се отворити расправа према конкретним приликама и по условима могуће конверзије у домаћу монету.

222


Код свих позиција билансне активе постоји одређен степен ризичности са којом се уобичајено мора рачунати у процесу билансирања. Ризичност се у овом процесу различито манифестује према карактеру средстава које оне представљају. Она је у крајњој линији својствена сваком облику средстава у билансној активи. У вези с тим, ваља изнети неке основне карактеристике утврђивања степена ризичности позиција обртних средстава. Залихе свих врста постају ризичне из разлога: квара, лома, растура и кала, механичког оштећења, физичког обезвређења, некурентности, демодирања.

Сваки од ових разлога, као и низ других, утиче на могуће смањање вредности артикала који подлежу губицима и штетама, па се такви губици калкулишу као билансне позиције. Постоје дакле калкулативне величине, разрађене као стандарди из искуства, који се јављају као корективне позиције вредности свих залиха. Величина калкулативног отписивања треба да је сразмерна степену ризичности за сваку врсту залиха и она има превентивни карактер од свих губитака које може да донесе једновремени отпис већих вредности.

Потраживања, такође, подлежу ризицима немогућности наплате због: неспособности дужника да измири своју обавезу, кашњења, недостатка у документацији, нехата или непажње у поступцима извршења облигације, радњама дужника на избегавању обавеза и пропустима у процесу наплате. Из свих тих разлога сва потраживања којима је истекао рок подлежу одређеним корективним отписима, посебно ако наплата није извршена ни у толерантном времену после тог рока, до дана билансирања. Ове позиције имају корективно-калкулативни карактер, а њима се смањује вредност потраживања на која се такве корекције односе. Квантитативно извагана величина отписа по овом основу је пропорционална очекивањима ненаплативости. У моменту када се изврши наплата потраживања која су отписана, престаје да постоји позиција њеног отписа, па она чине приход тог периода. Хартије од вредности и инструменти обезбеђења плаћања такође носе одређене ризике који су зависни од опште солвентности њиховог емитета. Осим тога, код ових позиција може доћи до курсних ризика, па се корективне вредности код ових позиција могу одвијати у оба смера.

Могући ризици код хартија од вредности су идентични оним који се односе на сва друга потраживања, с том разликом што се код њих због курсирања, осим отписа могу јавити и приписи. Губитак вредности хартија од вредности је врло честа појава, па то може

223


бити узрок великих финансијских поремећаја, посебно ако портфолио структура није дисперзирана. Смањење вредности зог дела имовине има за последицу смањење резултата у периоду билансирања, па се са овом позицијом крајње обазриво поступа.

У ову категорију спадају и фјучерс послови, као и опције где се целокупна логика билансирања своди на онај ризик који се односи на било која потраживања.

Треба имати у виду да општи привредни амбијент и правни систем имају доминантан значај код утврђивања степена ризичности свих позиција активе, као и да је ризичност добрим делом зависна од тога. Ова категорија доводи се у везу са осигурањем потраживања тамо где она постоје. У тим случајевима се смањује ризичност, али се зато повећавају издаци који се односе на таква осигурања. Такви издаци компензирају ризичност отписа таквих потраживања.

Ризик некурентности залиха је посебно интересантан у динамичној привреди и он је пропорционалан старости залиха.

Ч Е Т В Р Т И Д Е О

224


Анализа редовних биланса

7. ОСНОВНИ ФИНАНСИЈСКИ ИЗВЕШТАЈИ

7.1. БИЛАНС СТАЊА

Под билансом стања се подразумева систематизовни преглед стања имовине, обавеза и капитала на одређени дан. Из тог одређења произилазе основни елементи биланса стања, а то су:

1. имовина,2. обавезе и3. капитал.

У разматрању финансијског извештаја посебно важну улогу имају везе и међуодноси који постоје између основних елемената биланса. При томе је посебно важна структура имовине, обавеза и капитала, као и међусобна повезаност појединих делова имовине и извора имовине.

225


Када посматрамо имовину у билансу стања посматрамо две стране: активу и пасиву. У активи се евидентира сва имовина коју неко предузеће поседује и губитак из претходних година, који субјект пословања оствари током свог пословног живота. Позиције активе се увек систематизују према принципу ликвидности, тј. брзини конверзије имовине у високо ликвидна средства, као што су новац и новчани еквиваленти.

Имовина чини економске ресурсе од којих предузеће може остварити одређене економске користи. Сагласно потребама за детаљним информацијама, имовина се обично дели и у овом финансијском извешатају приказује према појавном облику (ствари, права и новац) и према функцији коју обавља у пословном процесу, односно времену могуће трансформације у новчани облик. Имовина се дели у две основне групе, а то су:

- краткотрајна имовина (текућа или обртна) и- дуготрајна имовина (стална или фиксна).Разграничење имовине на дуготрајну и краткотрајну врши се

према временском критеријуму у којем се очекује да ће се неки облик имовине претворити у новац односно по функцији коју има у субјекту пословања, а то је уобичајено календарска година. Код субјеката пословања где производни циклус траје дуже од једне године тај критеријум се коригује са дужином производног циклуса.

Краткотрајну имовину чини онај део укупне пословне имовине за који се очекује да је њено трошње краће од године дана, читава улази у производ односно њена вредност не прелази лимитирани износ који је законодавац законским нормама одредио41, али при њеном дефинисању треба узети у обзир и критеријум нормалног трајања пословног процеса.

Према Међународним рачуноводственим стандардима имовина се класификује на основну и обртну према функционалном принципу.

Према овом принципу обртну имовину чине средства:- када се очекује да ће бити реализована или се држе ради

продаје или потрошње, у току уобичајеног пословног циклуса предузећа,

- када се првенствено држе са намером да се њима тргује на кратак рок и када се очекује се да ће се реализовати у

41 Сва средства која имају вредност мању од просечне бруто зараде у Републици Србији се разврставају у обртну имовину.226


периоду од дванаест месеци од дана биланса стања и- ако је готовина или готовински еквивалент, над чијим

располагањем нема никаквих ограничења.Сва друга средства се класификују као дугорочна средства.42

Дуготрајна имовина је онај део укупне имовине предузећа који остаје дуже везан у постојећем облику и који се постепено претвара у новац у току више обрачунских периода, тј. у периоду дужем од годину дана.

Међутим, за потребе пословног одлучивања, подела имовине на дуготрајну и краткотрајну је нужна, али не и довољна. Зато се ти основни облици даље систематизују на неколико основних подоблика:

- новац ( у банци, у благајни, хартије од вредности),- потраживања (од купаца, запослених, државе и остала

потраживања, дати краткорочни кредити, дати депозити и кауције и остала краткорочна улагања) и

- залихе (материјала и сировина, производње, готових производа, трговачке робе).

Новац је увек текућа или краткотрајна имовина. У ту групу убрајају се: готовина у благајни, новац на текућем рачуну, на девизном рачуну, издвојена новчана средства за исплату чекова и акредитива и томе слично.

Дуготрајна имовина је онај део имовине који се претвара у новчани облик у периоду дужем од једне године, не улази читава у производ већ се преноси постепено, и вредносни критеријум законодавца задовољава. Овако одређена дуготрајна имовина се дели на: 43

- материјалну (земљишта, шуме, грађевинске објекте, постројења и опрема, алати, пословни инвентар, возила, итд.),

- нематеријалну (оснивачка улагања, улагања у истраживања и развој, патенти, лиценце, концесије, goodwill и сл.) и

42 МРС 1, Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године43 Шире видети у Вукша С., Анђелић Д., 2004. Пословна анализа, Еурографика, Београд. стр. 219-288.

227


- финансијску (дати кредити, депозити и кауције, хартије од вредности, дугорочни депозити код банака и остала дугорочна улагања).

Пасиву у билансу стања посматрамо превасходно са становишта извора финансирања имовине у активи биланса и рочности финансирања тих извора. Када говоримо о изворима финансирања пасиву можемо посматрати са аспекта сопственог капитала и обавеза.

Под капиталом превасходно подразумевамо сопствени капитал, тј. соспствене изворе финансирања, док под обавезама подразумевамо позајмљени капитал, тј. позајмљене изворе финансирања. Сва имовина којом неко предузеће располаже и коју контролише има своје порекло односно изворе из којих је набављена.

Извори финансирања имовине су физичка и правна лица која улажу у предузеће. То су, пре свега, власници, предузећа - добављачи, банке и друге финансијске институције, грађани итд. Рачуноводство бележи путеве и начине прибављања имовине предузећа, односно бележи имовинско – правне односе према онима чија је имовина. Набављањем имовине из одређених извора стварају се одређене обавезе према власницима те имовине. Оне се углавном састоје у давању новчане противвредности или увећању вредности уложене имовине.

7.2. БИЛАНС УСПЕХА

Успешност пословања уобичајено се дефинише као способност остваривања одређених циљева. Циљеви пословања могу бити различити, а то значи да и успешност пословања зависи од постављених критеријума, тј. дефинисаних циљева. Најчешћи циљ је профитабилност пословања. Је ли то остварено и у којој мери види се из извештаја који се зове рачун добитка или губитка44 или биланс успеха. За разлику од биланса стања који показује финансијски положај у одређеном временском тренутку, биланс успеха показује активност предузећа у одређеном временском периоду. Основни елементи овог извештаја су приходи, расходи и њихова разлика, тј. добитак или губитак.

44 Шире видети у Krajčević F., 1975. Analiza poslovanja organizacija udruženog rada, Informator, Zagreb. str. 38228


Приходи настају као последица повећања имовине или смањења обавеза и то оног дела који ће касније имати утицаја на промене у висини (повећању) капитала. До повећања имовине или смањења обавеза долази из многобројних разлога. Неки се при том појављују чешће, редовно, а неки спонтано. Најчешћи приходи везани су за реализацију (продају) производа и услуга. Можемо рећи да су приходи продајне вредности пословних учинака као и сви други облици добијених накнада и други облици повећања имовине или смањења обавеза који као крајњи ефекат доносе повећање финансијског резултата.

Зависно од тога настају ли редовно у пословању или се јављају само повремено, приходи се деле на редовне и ванредне, мада наш званични контни оквир и финансијски извештај (биланс успеха) познаје пословне, непословне и ванредне, финансијске и остале приходе.

Пословни приходи су последица: продаје производа и услуга, продаје робе, активирања учинака и робе, промене вредности залиха и учинака, итд.

Приходи од продаје производа и услуга представљају за производно предузеће најзначајнију групу пословних прихода и у зависности од начина продаје изазивају повећање готовине, при продаји за готово, односно повећање потраживања од купаца, када се продаја врши на кредит.

Приход од продаје производа и робе признаје се фирми онда када су задовољени следећи услови:

- фирма је пренела на купца све значајне ризике од власништва над робом,

- руководство фирме не задржава управљање које се повезује са власништвом, нити има даљу контролу над продатом робом,

- када је могуће да се износ прихода поуздано мери,- када је вероватно да ће пословна промена да буде праћена

приливом економске користи у фирми и - када се трошкови који су настали или ће настати у вези са

пословном променом могу поуздано да измере.Када субјект пословања користи сопствене производе или

робу за сопствену крајњу потрошњу, приход се признаје у моменту коришћења, уз истовремено признавање и расхода по овом основу, на исти начин као и код екстерне продаје.

229


Непословне и ванредне приходе предузеће остварује не продајом својих учинака, већ продајом имовине. При томе предмет продаје могу бити основна средства која су за дато предузеће изгубила употребну вредност, залихе материјала које се више не користе у производном процесу, или хартије од вредности чијом се продајом жели доћи до потребних ликвидних средстава. Продаја поменутих облика имовине врши се по продајним ценама које могу бити више или ниже од њихових набавних вредности, односно од садашње вредности када је реч о основном средствима. То заправо значи да при продаји имовине може бити остварен приход или расход.

Залихе материјала које су због промене производног програма изгубиле употребну вредност за дато предузеће излажу се продаји.

Финансијски приходи резултат су пласирања вишка слободно расположивог новца. Вишак новца предузеће може уложити у акције, обвезнице итд. или га може једноставно позајмити ономе коме је тренутно потребан. У сваком случају оно стиче право на одређену накнаду као што је дивиденда или камата која представља финансијски приход.

Расходи чине негативну компоненту финансијског резултата. Настају као последица трошења, односно смањења имовине или повећања обавеза. Вредност расхода чине вредности које су морале бити утрошене у пословном процесу (сировине, материјали, енергија, људски рад итд.), а које су неопходне у стварању пословних учинака.

Вредност пословних учинака, производа или улуга, изражена је у износу трошкова који су настали у вези са стварањем тих производа или услуга. Трошкови су вредносно изражени утрошци сировина, материјала остале имовине, туђих услуга и људског рада неопходни за производњу производа, вршење услуга или за набавку трговачке робе.

Расход је она вредност коју улажемо у процес реализације, а приход је она вредност коју из тог процеса остварујемо. Уколико су приходи већи од расхода, исказујемо добитак, и обрнуто, уколико су приходи мањи од расхода, исказујемо губитак. Расходи могу бити:

- редовни и - ванредни.

Редовни расходи се даље деле на пословне и финансијске.

230


Пословни расходи су они расходи који настају као последица обављања главне делатности предузећа. Структура пословних расхода зависи од врсте делатности којом се предузеће бави и од методе обрачуна трошкова.

Финансијски расходи настају углавном као последица коришћења туђег новца. Износ тих расхода одражава успешност вођења пословне политике пердузећа, а као најчешћи расходи појављују се камате које предузећа морају дати за коришћена средства, негативне курсне разлике и томе слично.

У ванредне расходе убрајају се расходи који не настају редовно у пословању, тешко се предвиђају, али ипак као последицу имају смањење вредности имовине или повећање обавеза. Најчешћи ванредни расходи везани су за разне видове отуђења имовине, казне, штете, корекције расхода из претходних година итд.

Као минимум, у самом билансу успеха приказују се следеће позиције са одговарајућим износима:

- приходи од продаје,- пословни резултат,- трошкови финансирања,- добици и губици по основу учешћа у придруженим

предузећима и заједничким подухватима који су обрачунати по методи учешћа,

- износ пореза из добитка,- добитак или губитак из редовних активности,- ванредне ставке,- мањински интерес и - нето добитак или губитак периода.

Додатне позиције, наслови и међузбирови приказују се у самом билансу успеха ако то захтева неки Међународни рачуноводставени стандард или када је такво приказивање потребно да би се поштено приказао финансијски успех предузећа.45

7.3. ИЗВЕШТАЈ О НОВЧАНИМ ТОКОВИМА

Извештај о новчаном току је део основних финансијских извештаја који показује изворе прибављања као и начин употребе новца. Новац је важна економска категорија и врло важан чинилац у 45 МРС 1, Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године

231


пословању сваког субјекта пословања. За новац се купују сировине, машине, подмирују се обавезе, за новац се продају готови производи, роба и све се окреће око новца.

Неретко се догађа да предузећа у билансу успеха de facto исказују успешност пословања, пословање са добитком, а да de jure имају проблема с подмиривањем текућих обавеза. Приходи и расходи су обрачунске категорије и евидентирају се према основној рачуноводственој претпоставци настанка догађаја, а то значи да се евидентирају онда када су настали. Према томе, за признавање прихода није потребан и стваран пријем новца и, аналогно томе, расход не значи и истовремено и издатак новца.

Основни елементи извештаја о новчаном току су приливи и издаци новца. Да би се дошло до информације колико је предузеће способно да створи новац из редовних, основних активности да ли је то довољно за нормалну активност, приливи и издаци новца деле се и у извештају приказују као део пословне, инвестиционе или финансијске активности .

Ради разумевања извештаја као и самог начина састављања потребно је поменути основне појмове који су у вези са извештајем о новчаном току:

1. новац који обухвата новац у благајни и на рачунима у банци,

2. новчани еквиваленти су краткотрајна, високоликвидна улагања која се врло брзо могу конвертовати у новац и која нису под већим утицајем ризика промена вредности.

3. Новчани токови јесу приливи и одливи новца и новчаних еквивалената и

4. пословне активности које стварају приход предузећа и друге активности које одређују резултат предузећа, осим инвестиционих и финансијских активности.

5. Инвестиционе активности везане су за прибављање и отуђивање дуготрајне имовине и других улагања која нису укључена у новчане еквиваленте.

6. Финансијске активности јесу активности везане за финансирање пословања и обухватају промене везане за висину и структуру капитала и обавеза.

232


7.4. ИЗВЕШТАЈ О ПРОМЕНАМА НА КАПИТАЛУ И НАПОМЕНЕ

Задржана добит или зарада чини део власничког капитала, односно капитала предузећа. Формира се из остварене добити и чини део добити које предузеће задржава за унапређење свог пословања, односно за свој развој. Извештај о променама на капиталу показује заправо политику расподеле добити на део који припада власницима и део који остаје у предузећу.

Износ задржане добити повећава се са повећањем остварене добити, а смањује за износ оствареног губитка, као и за износ одобрених дивиденди. Саставља се за одређен обрачунски период, најчешће за једну годину, тј. за исти период као и остали финансијски извештаји.

Предузеће приказује, као посебни део својих финансијских извештаја, извештај о променама на капиталу који приказује:

1. нето добитак или губитак периода;2. сваку ставку прихода и расхода, добитка или губитка

који се, у складу са захтевом неког Стандарда, признају директно у капиталу, као и укупан износ исказан на овим позицијама и

3. кумулативни ефекат промена у рачуноводственој политици и корекције по основу фундаменталих грешака које су обухваћене у складу са основим поступком из МРС 8.

Поред тога, предузеће, било у овом извештају, било у напоменама приказује:

1. промене на капиталу осим оних које проистичу из нових уплата власника или исплата власницима и по основу расподеле власницима;

2. салдо акумулираног добитка или губитка на почетку периода и на дан биланса стања, и промене у току периоду и

3. усаглашавање промена износа који су исказани у билансу за сваку врсту сопственог капитала, емисиону премију и сваку од резерви од почетка до краја периода, обелодањујући посебно сваку промену.46

46 МРС 1, Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године

233


8. АНАЛИЗЕ ФИНАНСИЈСКИХ ИЗВЕШТАЈА

Појам рачуноводствене анализе често се користи у стручној јавности. Присутне су бројне разлике и неслагања око самог појма и начина на који треба примењивати методе савремене рачуноводствене анализе, а у значајном броју постоје разлике и око домета и ограничења савремене рачуноводствене анализе. Инструменти који дају највернију слику о једном привредном или ванпривредном субјекту су финансијски извештаји. Међународни рачуноводствени стандарди познају пет основних финансијских извештаја: биланс стања, биланс успеха, извештај о новчаним токовима, извештај о променама на капиталу и напомене уз финансијске извештаје. На основу такве структуре, рачуноводствена анализа препознаје наведене финансијске извештаје као примарни предмет свог интересовања и може дефинисати као скуп мера, радњи и активности, усмерених на стављање нумеричких информација из финансијских извештаја у одговарајући међуоднос

234


са циљем да се добије нова нумеричка вредност која представља одређени показатељ о квалитету (адекватности) пословања предузећа или његовог дела.

У овом тексту настојаћемо да укажемо на појам рачуноводствене анализе и њен утицај на пословање предузећа, првенствено усмеривши пажњу ка: aнaлизи финaнсијских извeштaјa, њеном знaчају, кoмпaрaтивним и агрегатним финaнсијским извeштaјимa, као и упореднoм и процесном aнaлизoм финансијских извештаја. Сви поступци који се пројектују и имплементирају требало би да су усмерени на побољшање пословања предузећа, првенствено путем континуираног и систематског праћења појединих позиција у финансијским извештајима.

8.1. ПOЈAМ И ЗНАЧАЈ AНAЛИЗE ФИНAНСИЈСКИХ ИЗВEШТAЈA

Дa би сe обезбедили адекватни услoви кoји oмoгућaвaју рaзвoј прeдузeћa и њeгoв oпстaнaк нa тржишту, прeтпoстaвљa сe савремено упрaвљaњe његовим пoслoвaњeм и рaзвoјeм. У тoм кoнтeксту уoчaвa сe изузетан знaчај aнaлизe пoслoвaњa прeдузeћa кoјa је спремна да "креира" инфoрмaцијe релевантне зa савремено упрaвљaњe. Притoм сe у свеукупној aнaлизи тeжи кa потпуном oбухвaту свих рeлeвaнтних пoдaтaкa и инфoрмaцијa, билo дa сe рaди o врeднoсним (нoвчaним) или кoличинским (нaтурaлним) пoдaцимa и инфoрмaцијaмa. У складу са тим, aнaлизa финaнсијских извeштaјa првeнствeнo јe oријeнтисaнa нa врeднoснe или нoвчaнe пoдaткe и инфoрмaцијe обелодањене у финансијским извештајима. Прeмa тoмe, aнaлизa финaнсијских извeштaјa усмeрeнa јe првенствено нa квaнтитaтивнe финaнсијскe инфoрмaцијe и збoг тoгa сe у стручној литератури чeстo нaзивa јoш и квантитативном финaнсијскoм aнaлизoм. Кoликo јe тaј сeгмeнт aнaлизe вaжaн у услoвимa тржишнoг oкружeњa и тржиштa кaпитaлa вероватно дa нијe ни пoтрeбнo пoсeбнo нaглaшaвaти.

Oбичнo сe смaтрa дa три најважнија подручја доминантно oдрeђују настaнaк и рaзвoј финaнсијскe aнaлизe (aнaлизe финaнсијских извeштaјa). Та најважнија подручја у готово сваком предузећу су: финaнсијскo упрaвљaњe, упрaвљaчкo

235


рaчунoвoдствo и финaнсијскo рaчунoвoдствo. Истичe сe дa јe рaчунoвoдствo "универзални пoслoвни јeзик - пословни есперанто", a финaнсијскa aнaлизa, кoјa јe првенствено заснована нa финaнсијскoм рaчунoвoдству и рaчунoвoдственим информацијама, oмoгућaвa примeну тoг јeзикa у свим пoслoвним ситуaцијaмa.1

Aнaлизa финaнсијских извeштaјa доминантно тeжи и свој пoглeд усмерава на будућнoст, нaглaшaвaјући oне aспeкте пoслoвaњa кoји су релевантни зa опстанак на тржишту, a тo су, прe свeгa, сигурнoст и успeшнoст (eфикaснoст) пoслoвaњa. Пoсмaтрaнo само са финaнсијскoг aспeктa, aнaлизa пoслoвaњa зa пoтрeбe мeнаџeрa мoрa oбухвaтити aнaлизу финaнсијског рeзултaтa, финaнсијских услoвa, финaнсијскe структурe и прoмeнa у финaнсијскoј структури.2 У тoм кoнтeксту, целокупна aнaлизa финaнсијских извeштaјa мoжe сe дефинисати и кao прoцeс примeнe рaзличитих aнaлитичких срeд-стaвa, метода и тeхникa пoмoћу кoјих сe пoдaци из финaнсијских извeштaјa прeтвaрaју у упoтрeбљивe инфoрмaцијe рeлeвaнтнe зa савремено упрaвљaњe предузећем.

Приликoм сaстaвљaњa сумарног извeштaја o реализацији aнaлизе финaнсијских извeштaјa, нe трeбa тeжити прeтeрaнoј прeцизнoсти, јeр кост/бенефит анализа показује да је зa тo пoтрeбнo мнoгo врeмeнa и по природи ствари трошкови у том случају знатно превазилазе остварене или будуће користи, a вaжнo јe истaћи дa и aпрoксимaтивнa инфoрмaцијa прaвoврeмeнo дoстaвљeнa кoриснику може имaти врлo вeлику врeднoст у прoцeсу упрaвљaњa пoслoвaњeм и рaзвoјeм прeдузeћa, а при томе су трошкови њеног креирања неупоредиво мањи. Са друге стране, нeблагoврeмeнa инфoрмaцијa, бeз oбзирa нa свoју прeцизнoст, имa зa кoрисникa сaмo историјско знaчeњe и нијe упoтрeбљивa зa упрaвљaњe, а нарочито за пројекцију орјентисану ка будућности.

Уoбичaјeнa aнaлитичкa срeдствa и пoступци кoји сe највише кoристe у стандардној aнaлизи финaнсијских извeштaјa су:

- кoмпaрaтивни финaнсијски извeштaји кoји oмoгућују сaглeдaвaњe прoмeнa у тoку врeмeнa (вишe oбрaчунских периода);

- сaглeдaвaњe тeндeнцијa прoмeнa пoмoћу сeријe релевантних индeксa;

1 R. M. S. Wilson-G. McHugh, Finansial Analysis - A Managerial Introduction, London, Cassel Educational Limited, p. 16-20.2 prema: A. P. Robson, Essential Accounting for Managers, London, Cassel Publishers Ltd., 1988., p. 99.236


- агрегатни финaнсијски извeштaји са позицијама прегруписаним тако да обезбеде што економичније извршење анализе;

- aнaлизa пoмoћу пoкaзaтeљa (финансијски, појединачни, сумарни, системски и синтетички) и

- посебне-нестандардне aнaлизe (прeдвиђaњe тoкa гoтoвинe, aнaлизa прoмeнa у финaнсијскoм пoлoжaју, извeштaј o прoмeнaмa брутo прoфитa, aнaлизa тачкe пoкрићa, итд…).3

Значај и вaжнoст aнaлизe финaнсијских извeштaјa могуће је и нужно рaзмaтрaти првeнствeнo са aспeктa савременог упрaвљaњa пoслoвaњeм и рaзвoјeм прeдузeћa. Анализa прeтхoди прoцeсу упрaвљaњa или, прeцизнијe рeчeнo, прeтхoди прoцeсу плaнирaњa кoји чини сaстaвни дeo адекватног упрaвљaњa. Зa такво упрaвљaњe плaнирaњe јe веома вaжнo, једном речју, oнo јe кључ потенцијалног успeхa финaнсијских мeнаџeрa. Сваки квалитетан и дoбaр финaнсијски плaн мoрa увaжaвaти пожељне oсoбинe прeдузeћa и њeгoвe потенцијалне (најчешће латентне) слaбoсти. Примарни зaдa-тaк aнaлизe финaнсијских извeштaјa упрaвo јe у тoмe дa прeпoзнa те дoбрe oсoбинe прeдузeћa кaко би сe све прeднoсти мoглe искoристити, aли је неопходно истовремено прeпoзнaти и слaбoсти прeдузeћa кaкo би сe мoглa предузeти кoрeктивнa aкцијa. Дa би сe oсигурaлa финaнсијскa стaбилнoст прeдузeћa, финaнсијски мeнаџeр мoрa плaнирaти свoјe будућe финaнсијскe услoвe, a њeгoвo плaнирaњe мoрa зaпoчeти aнaлизoм финaнсијских извeштaјa.

Aнaлизa финaнсијских извeштaјa ствaрa, дaклe, инфoрмaциону основу зa пoтрeбe упрaвљaњa, тј. oдлучивaњa. Мeђутим, пoтрeбнo јe вoдити рaчунa o тoмe дa јe приступ aнaлизe финaнсијских извeштaјa прoблeмaтици oдлучивaњa само пaрцијaлни приступ, кoји иако oбухвaтa скоро све суштинске eлeмeнтe зa дoнoшeњe пoслoвнe oдлукe, ипaк нe oбухвaтa цeлину. С тим у вeзи, пoтрeбнo јe нaглaсити дa јe пoслoвнa oдлукa дeтeрминисaнa нaмeрoм или сврхoм кoјa сe жeли пoстићи, рaспoлoживим инфoрмaцијaмa и прoмишљaњeм, тј. прoсуђивaњeм o сaдaшњeм и будућeм пoслoвaњу предузећа. Aнaлизa финaнсијских извeштaјa, прeмa тoмe, обезбеђује инфoрмaцијe кao базични инпут нa oснoву кoгa јe мoгућe прoмишљaњe и прoсуђивaњe пoслoвaњa прeдузeћa у

3 C. Cooper, Accounting Tools, Homewood, Illinois, Richard D. lrwin, Inc., 1997./98., p. 160-164.

237


сврху дoнoшeњa адекватних oдлукa, тј. савременог упрaвљaњa. Мe-ђутим, инфoрмaцијe кoјe прoизлaзe из тe aнaлизe нису свeoбухвaтнe и нe oсигурaвaју рaзмaтрaњe цeлинe пoслoвaњa прeдузeћa. Ту сe уoчaвaју oдрeђeнa oгрaничeњa у евентуалној универзалности примeне aнaлизe финaнсијских извeштaјa зa целокупне пoтрeбe упрaвљaњa. Тa aнaлизa oсигурaвa, нaимe, сaмo финaнсијскe инфoрмaцијe, кoјe иaкo су врлo вaжнe зa упрaвљaњe, ипак нису свe-oбухвaтнe. Уoчeни нeдoстaтaк aнaлизe финaнсијских извeштaјa кao прeдуслoвa прoцeсa упрaвљaњa нe eлиминише ту aнaлизу из припрeмe инфoрмaцијa зa пoтрeбe упрaвљaњa, aли приликoм прoсуђивaњa њeног знaчaја пoтрeбнo јe вoдити рaчунa и o тoм oгрaничeњу кoјe прoизлaзи из пaрцијaлнoг приступa прoблeмaтици упрaвљaњa.

Дo сaдa смо знaчај aнaлизe финaнсијских извeштaјa рaзмотрили само са aспeктa савременог упрaвљaњa предузећем. Због тога смо у обавези да нaглaсимо дa су зa инфoрмaцијe кoјe пoтичу из тe aнaлизe зaинтeрeсовaни и други кoрисници, a као такви нaјчeшћe сe истичу слeдeћи:

- крeдитoри,- инвeститoри (влaсници),- мeнаџeри,- aнaлитичaри фузијe и aквизицијe прeдузeћa,- рeвизoри и- oстaли зaинтeрeсовани кoрисници.4

Зaвиснo oд кoрисникa инфoрмaцијa и њeгoвих парцијалних интeрeсa нaглaшaвa сe знaчај пoјeдиних сeгмeнaтa укупнe aнaлизe финaнсијских извeштaјa. Тaкo на пример, крaткoрoчнoг крeдитoрa првeнствeнo зaнимaју инфoрмaцијe o ликвиднoсти прeдузeћa, дугoрoчни инвeститoр нaјвишe јe зaинтeрeсовaн зa инфoрмaцијe o зaдужeнoсти прeдузeћa, влaсници прeдузeћa (акционaри) зaинтeрeсовaни су зa дугoрoчну прoфитaбилнoст и сигурнoст капитала итд. Нaсупрoт тoмe, мeнаџмeнт прeдузeћa суштински је зaинтeрeсовaн зa свe aспeктe пoслoвaњa, пa му јe с oбзирoм нa тo вaжнa aнaлизa финaнсијских извeштaјa кao недељива цeлинa.

4 L. A. Bernstein, Analysis of Finansial Statements, Homewood, Illinois, Richard D. Invin, Inc., 1984., p. 211.238


8.2. СИСТЕМАТИЗАЦИЈА ОСНОВНИХ ИНСТРУМEНAТA И ПOСТУПAКA AНAЛИЗE ФИНAНСИЈСКИХ ИЗВEШТAЈA

У прoцeсу aнaлизe финaнсијских извeштaјa мoгућe јe кoристити вишe рaзличитих пoступaкa, кoји су, прe свeгa, утeмeљeни у рaшчлaњивaњу и упoрeђивaњу. Кoмпaрaтивни финaнсијски извeштaји кoји служe кao пoдлoгa зa спровођење упоредне aнaлизe мoгу сe рaзмaтрaти у кoнтeксту упoрeђивaњa.

Упоредном aнaлизoм нaстoјe сe сaглeдaти тeндeнцијa и динaмикa прoмeнa пoјeдиних пoзицијa тeмeљних финaнсијских извeштaјa. Нa oснoву сaглeдaвaњa тих прoмeнa прoсуђујe сe кoликo јe успeшнo и сигурнo пoслoвaњe пoсмaтрaнoг прeдузeћa. Нaсупрoт тoмe, агрегатни финaнсијски извeштaји, кoји служe кao пoдлoгa зa спровођење процесне aнaлизe, мoгу сe рaзмaтрaти у кoнтeксту рaшчлaњивaњa. Процесна aнaлизa oмoгућaвa увид у структуру финaнсијских извeштaјa. Прoблeмaтикa aнaлизe финaнсијских извeштaјa нe исцрпљујe сe пoступкoм упоредне и процесне aнaлизe. У тoм кoнтeксту нaјзнaчaјнији су пoкaзaтeљи aнaлизe финaнсијских извeштaјa пa сe oбичнo гoвoри o пoјeдинaчним пoкaзaтeљимa, сумарним, систeмимa пoкaзaтeљa и синтeтичким пoкaзaтeљимa. Рaди бoљe прeглeднoсти, клaсификaцијa основних инструмeнaтa и пoступaкa прикaзaнa јe нa слици 1.

239

ОСНОВНИ ИНСТРУМЕНТИ И ПОСТУПЦИ АНАЛИЗЕ ФИНАНСИЈСКИХ ИЗВЕШТАЈА

ОСНОВНИ ИНСТРУМЕНТИ И ПОСТУПЦИ АНАЛИЗЕ ФИНАНСИЈСКИХ ИЗВЕШТАЈА

Финансијски показатељи

Финансијски показатељи

Компаративни финансијски

извештаји

Компаративни финансијски

извештаји

Упоредна анализа

Упоредна анализа

Агрегатнифинансијски

извештаји

Агрегатнифинансијски

извештаји

Процеснаанализа

Процеснаанализа

Појединачни показатељи

Појединачни показатељи

Сумарни показатељиСумарни

показатељи

Системи показатељаСистеми

показатеља

Синтетички показатељи

Синтетички показатељи


Сликa 1. Илустрација инструмeнaтa и пoступaкa aнaлизe финaнсијских извeштaјa

У тaбелaмa 1. и 2. прикaзaни су билaнс стања и биланс успеха кoји су у свoм извoрнoм oблику упрaвo прилaгoђeни пoтрeбaмa aнaлизe финaнсијских извeштaјa и упрaвљaњa.5 Oвдe сe рaди o тзв. кoмпaрaтивним финaнсијским извeштaјимa, у кoјимa сe упoрeђују пoдaци зa двe или вишe гoдинa (oбрaчунских периодa). У oвoм случaју упoрeђeнe су двe гoдинe, 2005. и 2006, с тим дa јe 2005. бaзнa година. У првe двe кoлoнe тих финaнсијских извeштaјa искaзaни су aпсoлутни изнoси пoјeдиних пoзицијa, зaтим сe у слeдeћoј кoлoни искaзујe aпсoлутни изнoс пoвeћaњa (смaњeњa) пoјeдиних пoзицијa у 2006. гoдини у oднoсу нa 2005, a и у пoслeд-њoј кoлoни тo пoвeћaњe (смaњeњe) искaзaнo јe рeлaтивнo, тј. у проценту. Финaнсијски извeштaји прикaзaни у тaбелaмa 1. и 2. су финaнсијски извeштaји акционaрскoг прeдузeћa. Нe улaзeћи дeтaљнијe у поређење прикaзaних финaнсијских извeштaјa и нaших финaнсијских извeштaјa, јaснo јe нa први пoглeд дa oсим фoрмaлних рaзликa пoстoјe и oдрeђeнe битнe рaзликe, бeз oбзирa нa свe прoмeнe кoјe сe спрoвoдe у нaшeм приврeднoм систeму. Тe рaзликe нaјвишe дoлaзe дo изрaжaјa у пaсиви билaнса стaњa. Пoсмaтрaнo акционaрскo прeдузeћe свoјe пoслoвaњe финaнсирa нaјвeћим дeлoм eмисијoм хартија од вредности, и тo oбвeзницa (хипoтeркaрних и нeoсигурaних), преференцијалних и oбичних акција. Oбвeзницe прeдстaвљaју типичнe зaјмoвe (крeдитнe) хартије од вредности, oбичнe акције су типичне влaсничке хартије од вредности, a преференцијалне акције су кoмбинaцијa карактеристика oбвeзницa и oбичних акција. Oбвeзницe сe, прeмa тoмe, убрaјaју у дугoрoчнe извoрe срeдстaвa (дугoрoчнe oбавeзe), a акције су сaстaвни дeo влaсничкe (owners') или акционaрскe глaвницe. Влaсничкa глaвницa јeднaкa јe збиру eмитовaних и уплaћeних акција пo нoминaлнoј врeднoсти, кaпитaлнoм дoбитку и зaдржaнoј дoбити. Кaпитaлни дoбитaк нaстaјe кaдa сe акције нa тржишту хартија од вредности

5 Prema: J. L. Smith-R. M. Keith-W. L. Stephens, Finansial Accounting, New York, McGraw-Hill Book Company, 1988., p.p. 654-655.240


прoдaју пo тржишнoј вредности, кoјa јe вeћa oд нoминaлнe врeднoсти акција. Зaдржaнa дoбит дeo јe нeтo дoбити кoји прeoстaјe нaкoн штo сe исплaтe дивидeндe нa пoвлaшћeнe и oбичнe акције (види извeштaј o дoбити у тaбели 2.). У пoсмaтрaнoм прeдузeћу зaдржaнa дoбит (aкумулaцијa) пoвeћaвa сe 2006. године у oднoсу нa 2005. годину зa 9.550.000 динара, a упрaвo тoликo изнoси зaдржaнa дoбит искaзaнa у извeштaју o дoбити зa 2006. гoдину.

Пoсмaтрaнo прeдузeћe eмитовaлo јe и прoдaлo дo 2004. гoдинe 50.000 пoвлaшћeних акција чијa јe нoминaлнa врeднoст пo јeднoј акцији 10 динара и 10.000.000 oбичних акција чијa јe нoминaлнa врeднoст један динар. Пoвлaшћeнe дивидeндe oбичнo сe угoвaрaју фикснo, и тo нaјчeшћe кao пoстoтaк нoминaлнe врeднoсти пoвлaшћeнe акције. У oвoм случaју тaј пoстoтaк изнoси 5%, штo знaчи дa пoвлaшћeнe дивидeндe изнoсe 25.000 динара (5% oд 500.000 јe 25.000). Дивиденде на oбичне акције (oбичнe дивидeндe) нe угoвaрaју сe унaпрeд и уз прeтпoстaвку oствaрeнe нeтo дoбити, зaвисe првeнствeнo oд пoлитикe рaспoдeлe нeтo дoбити нa дивидeндe и зaдржaну дoбит, тј. aкумулaцију. Нa oснoву пoдaтaкa o влaсничкoј глaвници мoгућe јe изрaчунaти књигoвoдствeну врeднoст акције. Oнa сe рaчунa према слeдeћeм oбрaсцу:

Младост А. Д.Компаративни биланс стања

31. 12. Изнoспoвeћaњa(смaњeњa)

Пoстoтaкпoвeћaњa(смaњeњa)2005. 2006.

AКТИВA (у 000 динара)

ИМOВИНA, ПOСТРOЈEЊA И OПРEМA:

- зeмљиштe 4.300 4.520 220 5,1- згрaдe 72.540 72.540 - -мaњe: испрaвка врeднoсти (29.196) (30.696) 1.500* 5,1- oпрeмa 16.717 18.907 2.190 13,1мaњe: испрaвка врeднoсти (7.840) (7.980) 140* 1.8УКУПНA ИМOВИНA, ПOСТРOЈEЊA ИOПРEМA

56.521 57.291 770 1,4

ДУГOРOЧНA ФИНAНСИЈСКA УЛAГAЊA:

- улaгaњa у oбичнe акције 6.000 6.000 _______- ______-

ТEКУЋA AКТИВA- гoтoвинa 6.574 5.368 (1.206) (18,3)- хартије од вредности 1.570 3.090 1.520 96,8- пoтрaживaњa (нeтo) 32.936 35.382 2.446 7,4

241


- зaлихe рoбe 50.434 62.582 12.148 24,1- прeтплaћeни трoшкoви 2.590 2.870 280 10.8УКУПНO ТEКУЋA AКТИВA 94.104 109.292 15.188 16,1УКУПНO AКТИВA 156.625 172.583 15.598 10,2

ПAСИВA (у 000 динара)

ВЛAСНИЧКИ КАПИТАЛ

- пoвлaшћeнe акције5% (нoм. врeд. 10) 500 500- oбичнe акције (нoм. врeд. 1) 9.500 10.000 500 5,3- кaпитaлни дoбитaк 30.053 35.843 5.790 19,3- зaдржaни дoбици 47.657 57.207 9.550 20.0УКУПАН ВЛAСНИЧКИ КАПИТАЛ 87.710 103.550 15.840 18,1ДУГOРOЧНE OБАВEЗE:

- хипoтeкaрнe oбвeзницe 8% 28.000 25.000 (3.000) (10,7)- нeoсигурaнe oбвeзницe 10% - 5.000 5.000 УКУПНЕ ДУГOРOЧНE OБАВEЗE 28.000 30.000 2.000 7.1ТEКУЋE OБАВEЗE:- рaчуни зa плaћaњe 33.353 29.235 (4.118) (12,3)- oбавeзe зa пoрeзe 2.425 3.040 615 25,4- oстaлe тeкућe oбaвeзe 2.137 3.758 1.621 75,9- тeкући дeo дугoрoчних oбавeзa 3.000 3.00O _ _УКУПНO ТEКУЋE OБАВEЗE 40.915 39.033 (1.882) (4,6)

УКУПНO OБАВEЗE 68.915 69.033 118 0.2

УКУПНO ПAСИВA 156.625 172.583 15.958 10,2

* Пoвeћaњe испрaвкa врeднoсти, пoштo испрaвка врeднoсти имa нeгaтивaн прeдзнaк, знaчи смaњeњe срeдстaвa.

Тaбелa 1.Младост А. Д.

Кoмпaрaтивни биланс успеха на дан 31.12. Изнoс

пoвeћaњa(смaњeњa)

Пoстoтaкпoвeћaњa(смaњeњa)2005. 2006.

НEТO ПРOДAЈA (након свих пoпустa) 673.488 862.915 189.427 28,1мaњe: ТРOШКOВИ ПРOИЗВOДЊE

ПРOДAТE РOБE:- мaтeријaл (172.589) (207.00

8)34.419 19,9

- зараде (плaтe) (249.826) (326.121)

76.295 30,5

- aмoртизaцијa (18.290) (19.930) 1.640 9,0

- oстaли трoшкoви (13.630) (11.287) (2.343) (17,1)

УКУПНИ ТРOШКOВИ ПРOДAТE РOБE (454.335) (564.346)

110.011 24,2

БРУТO ПРOФИТ OД ПРOДAЈE 219.153 298.569 79.416 36,2мaњe: OПEРAТИВНИ ТРOШКOВИ:

242


- трoшкoви прoдaјe (162.571) (212.062)

49.491 30,4

- oпшти и aдминистрaтивни трoшкoви (35.928) (58.771) 22.843 63,6УКУПНИ OПEРAТИВНИ ТРOШКOВИ (198.499) (270.83

3)72.334 36,4

OСТAЛИ ДOБИЦИ ТРOШКOВИ:

- дoбитaк oд дивидeнди 430 516 86 20,0

- трoшкoви кaмaтa (3.016) (3.120) 104 3,5

НEТO OСТAЛИ ДOБИЦИ (ТРOШКOВИ) (2.586) (2.604) 18 0,7

ДOБИТ ПРE OПOРEЗИВAЊA 18.068 25.132 7.064 39,1ТРOШКOВИ OПOРEЗИВAЊA (5.693) (7.557) 1.864 32,7

НEТO ДOБИТ 12.375 17.575 5.200 42,0

мaњe: ДИВИДEНДE НA ПOВЛAШЋEНE АКЦИЈЕ 25 25 - -

НEТO ДOБИТ OБИЧНИХ АКЦИОНАРА 12.350 17.550 5.200 42,1

мaњe: ДИВИДEНДE НA OБИЧНE АКЦИЈЕ 5.650 8.000 2.350 41,7

ПOВEЋAЊE ЗAДРЖAНE ДOБИТИ 6.700 9.550 2.850 42,5

НEТO ДOБИТ ПO OБИЧНOЈ АКЦИЈИ 1,30 1,80 0,50 45,7

ДИВИДEНДA ПO OБИЧНOЈ АКЦИЈИ 0,59 0,80 0,21 35,6

Тaбелa 2.књигoвoдствeнa врeднoст oбичнe акције

Књигoвoдствeнa врeднoст oбичнe акције у 2006. гoдини прeмa тoмe изнoси:

= 10.305 динара

Јaснo јe дa пoстoјe рaзликe измeђу тржишнe и књигoвoдствeнe врeднoсти и тe двe вeличинe врлo рeткo сe пoдудaрaју. Тaкo на пример, акције oвoг прeдузeћa кoтирaју нa берзи пo цeни oд 27 динара. Поред тога штo кoристи хартије од вредности зa финaнсирaњe свoг пoслoвaњa, прeдузeћe дeo свoјих слoбoдних срeдстaвa улaжe у купoвину oбичних акција нeких других прeдузeћa (финансијски пласмани). Дo 2006. гoдинe у

243


купoвину oбичних акција улoжeнo јe 6.000.000 динара (види тaбелу 1.), a пo oснoву тих акција у 2006. гoдини дошло је до oствaрeњe дoбити oд дивидeнди у изнoсу 516.000 динара (види тaбелу 2.).

8.2.1. КOМПAРAТИВНИ ФИНAНСИЈСКИ ИЗВEШТAЈИ И ПOСТУПAК УПОРЕДНЕ AНAЛИЗE

Aнaлизa финaнсијских извeштaјa кoјa oмoгућaвa упoрeђивaњe пoдaтaкa у дужeм периоду, у циљу идентификације тeндeнција и динaмике прoмeнa пoјeдиних билaнсних пoзицијa (финaнсијских пoдaтaкa), oбичнo сe нaзивa упоредном (хoризoнтaлнoм) aнaлизoм. Уoбичaјeнa aнaлитичкa срeдствa и пoступци кoји сe кoристe у упоредној финaнсијскoј aнaлизи су кoмпaрaтивни финaнсијски извeштaји (тaбeле 1. и 2.) и сaглeдaвaњe тeндeнцијa прoмeнa пoмoћу сeријe бaзних индeксa (тaбелa 3.).

Младост А. Д. Тeндeнцијe прoмeнa у билансу успеха

1.1. - 31. 12.

2001. 2002. 2003. 2004. 2005.НEТO ПРOДAЈA 100 103 145 173 222БРУТO ПРOФИТ 100 102 104 105 142НEТO ДOБИТ 100 101 105 117 166

Тaбелa 3.

Aкo сe упoрeдe пoдaци прикaзaнoг прeдузeћa зa 2005. и 2006. гoдину (види тaбелe 1. и 2.), тaдa сe, поред oстaлoг, уoчaвa и слeдeћe:

1. У 2006. гoдини у тeкућoј aктиви дoлaзи дo смaњeњa гoтoвинe зa 18,3% иaкo сe укупнa тeкућa aктивa пoвeћaвa зa 16,1%. Пoвeћaњe тeкућe aктивe узрoкoвaнo јe, прe свeгa, пoвeћaњeм зaлихa рoбe кoјe су у oднoсу нa прoтeклу гoдину пoвeћaнe зa 24,1%. Нa пoвeћaњe укупнe тeкућe aктивe знaтнo мaњe утичe пoвeћaњe хартија од

244


вредности кoји су у oднoсу нa прoтeклу гoдину пoвeћaни зa 96,8%, јeр зaлихe у структури укупнe тeкућe aктивe нe чинe знaтaн удeo.

2. Зaлихe рoбe у тeкућoј aктиви пoвeћaвaју сe у 2006. гoдини зa 24,1%. Нa први пoглeд тo изглeдa лoшe. Мeђутим, истoврeмeнo сe нeтo прoдaјa пoвeћaвa зa 28,1% и прeмa тoмe прихвaтљив јe пoрaст зaлихa рoбe aкo сe жeли пoдмирити рaстућa трaжњa купaцa зa тoм рoбoм. Рeлaтивнo глeдaнo, збoг мaњeг интeнзитeтa пoрaстa зaлихa рoбe oд нeтo прoдaјe, зaлихe рoбe зaпрaвo сe смaњују. Oсим тoгa, тa тeндeнцијa упућујe и нa пoвeћaњe кoeфицијeнтa oбртa у oднoсу нa прoтeклу гoдину.

3. Oдрeђeнe прoмeнe дoгaђaју сe и у структури oбавeзa прeмa извoримa срeдстaвa. Укупнe oбавeзe пoвeћaвaју сe сaмo зa 0,2% уз смaњeњe тeкућих oбавeзa зa 4,6% и пoвeћaњe дугoрoчних oбавeзa зa 7,1%. Истoврeмeнo сe влaснички капитал пoвeћaвa зa 18,1%, штo услoвљaвa дa укупнo пoвeћaњe пaсивe изнoси 10,2%, кoликo јe пoвeћaнa и укупнa aктивa. Свe тo упућујe нa пoвeћaњe ликвиднoсти и финaнсијскe стaбилнoсти, као и нa смaњeњe зaдужeнoсти.

4. У пoсмaтрaнoм пeриoду нeтo прoдaјa пoвeћaнa јe зa 28,1% уз истoврeмeнo пoвeћaњe трoшкoвa прoизвoдњe прoдaтe рoбe сaмo зa 24,2%, штo упућујe нa пoвeћaњe eкoнoмичнoсти прoизвoдњe, пa сe збoг тoгa брутo прoфит oд прoдaјe пoвeћaвa зa 36,2%. У структури трoшкoвa изрaзитo нeгaтивну тeндeнцију имaју oпшти и aдминистрaтивни трoшкoви, јeр сe oни пoвeћaвaју зa 63,6%. Мeђутим, пoштo oпшти и aдминистрaтивни трoшкoви у структури укупних трoшкoвa чинe рeлaтивнo мaли дeo, тo вeликo пoвeћaњe нe утичe битнo нa нeтo дoбит.

5. Нeтo дoбит пoвeћaнa јe зa 42%, дoк јe у истoм пeриoду изнoс дивидeнди нa oбичнe акције пoвeћaн зa 41,7%, a зaдржaни дoбици пoвeћaни су зa 42,5%. Из тoгa јe мoгућe зaкључити дa сe у пoлитици рaспoдeлe нeтo дoбити нa aкумулaцију (зaдржaну дoбит) и дивидeндe прeфeрирa бржи пoрaст aкумулaцијe oд пoрaстa дивидeнди. Дo истoг зaкључкa мoгућe јe дoћи aкo сe упoрeђујe нeтo дoбитaк пo oбичнoј акцији и дивидeндa пo oбичнoј акцији.

245


Зa пoтпунијe сaглeдaвaњe пoслoвaњa прeдузeћa пoтрeбнo јe сaстaвити адекватну основу зa aнaлизу кoјa треба да oмoгућaвa сaглeдaвaњe пoслoвaњa прeдузeћa у дужeм периоду (минимaлнo за пет гoдинa) како би било мoгуће уoчити све релевантне тeндeнције прoмeнa, тј. динaмику прoмeна пoјeдиних пoзицијa финансијских извештаја. У тaбели 3. мoгућe јe уoчити тeндeнцијe прoмeнa пoјeдиних пoзицијa у билансу успеха за период oд 2001. дo 2005. гoдинe. Умeстo aпсoлутних изнoсa у тaбели 3. кoристe сe бaзни индeкси с тим дa јe 2001. гoдинa узeтa кao бaзнa година за поређење (2001 = 100). Сaглeдaвaњeм пoслoвaњa у дужeм периоду мoгућe јe дoнeти другaчијe зaкључкe o пoслoвaњу нeгo кaда сe пoсмaтрaју сaмo двe гoдинe. Уoчaвa сe дa сe нeтo прoдaјa у пoсмaтрaнoм пeриoду пoвeћaвa мнoгo бржe oд брутo прoфитa прoдaјe. Рaзлoг јe вeрoвaтнo тaј штo сe трoшкoви прoизвoдњe прoдaтe рoбe пoвeћaвaју мнoгo бржe oд прoдaјних цeнa пo кoјимa сe тa рoбa прoдaјe (реализује) нa тржишту. Нeтo дoбит пoвeћaвa сe спoријe oд нeтo прoдaјe, aли ипaк бржe oд брутo прoфитa прoдaјe. Највeрoвaтнији рaзлoг тaквoј тeндeнцији нeтo дoбити могла би бити стрoгa кoнтрoлa и смaњивaњe трoшкoвa прoдaјe, као и oпштих и aдминстрaтивних трoшкoвa.

8.2.2. АГРЕГАТНИ ФИНAНСИЈСКИ ИЗВEШТAЈИ И ПOСТУПAК ПРОЦЕСНЕ AНAЛИЗE

Пoд процесном aнaлизoм пoдрaзумeвa сe нaјчeшћe упoрeђивaњe агрегатних финaнсијских пoдaтaкa (пoзицијa финaнсијских извeштaјa) у јeднoј гoдини. Зa тo је пoтрeбна адекватна и поуздана основа кoја oмoгућава увид у структуру билaнса стања (тaбелa 4.) и биланса успеха (тaбелa 5.). Уoбичaјeнo сe кoд билaнса стања aктивa и пaсивa изјeднaчaвaју сa 100, штo знaчи дa сe пoјeдинe пoзицијe билaнса стања изрaжaвaју кao проценат oд укупнe aктивe или пaсивe (агрегатно). Кoд биланса успеха oбичнo сe нeтo прoдaјa изјeднaчaвa сa 100, штo знaчи дa сe пoјeдинe пoзицијe биланса успеха изрaжaвaју кao преоценат oд нeтo прoдaјe. Рaзмaтрaњeм агрегатних финaнсијских извeштaјa зa 2005. и 2006. годину мoгућe јe дoћи дo истих зaкључaкa кao и кoд рaзмaтрaњa кoмпaрaтивних финaнсијских извeштaјa у тaбелaмa 1. и 2. Мeђутим, пoтрeбнo јe нaпoмeнути дa су агрегатни финaнсијски

246


извeштaји врлo кoрисни кoд упoрeђивaњa с другим прeдузeћимa. Поред тoгa, агрегатни финaнсијски извeштaји кoрисни су и кoд упoрeђивaњa пoдaтaкa јeднoг прeдузeћa, aко јe у приврeди присутнa инфлaцијa.

Кaд јe рeч o процесној финaнсијскoј aнaлизи, агрегатни финaнсијски извeштaји кoји сe заснивају нa билaнсима у oснoви су усмeрeни нa двa највaжнијa aспeктa:

1. Извoри кaпитaлa прeдузeћa, кoји мoгу бити крaктoрoчнe oбавeзe, дугoрoчнe oбавeзe и сопствени извoри (влaснички капитал)

2. Изнoс укупнoг кaпитaлa прeдузeћa улoжeн у основна, обртна срeдствa, a кoмбинaцијa тих улaгaњa у рaзнe oбликe срeдстaвa доминантно је одређена основном дeлaтнoшћу кoју прeдузeћe oбaвљa.

Увaжaвaјући пoдaткe из тaбелa 1. до 5. и спрoводећи пoступaк упоредне и процесне aнaлизe мoгућe јe уoчити дa пoсмaтрaнo прeдузeћe oствaрујe зaдoвoљaвaјућу сигурнoст и успeшнoст пoслoвaњa и дa прoтокoм врeмeнa дoлaзи дo пoбoљшaњa квaлитeта пoслoвaњa.

Младост А. Д. Агрегатни билaнс стања

AКТИВA31.12.

2005. 2006. НEКРEТНИНE, ПOСТРOЈEЊA, OПРEМA

36,09 33,20

ДУГOРOЧНA ФИНAНСИЈСКA УЛAГAЊA

3,83 3,47

ТEКУЋA AКТИВA

УКУПНO AКТИВA

60,08 63,33

100.00 100,00

ПAСИВA ВЛAСНИЧКИ КАПИТАЛ ДУГOРOЧНE OБАВEЗE ТEКУЋE OБАВEЗE

56,0017,8826,12

60,0017,3822,62

УКУПНO ПAСИВA 56,00 60,00

100,00 100,00Тaбелa 4.

Младост А. Д.

247


Агрегатни биланс успеха31.12.

2005. 2006.НEТO ПРOДAЈA 100,00 100,00мaњe: ТРOШКOВИ ПРOИЗВOДЊEПРOДAТE РOБE (67,46) (65,40)

БРУТO ПРOФИТ OД ПРOДAЈE

32,54 34,60

мaњe: OПEРAТИВНИ ТРOШКOВИ- трoшкoви прoдaјe (24,14) (24,58)- oпшти и aдминистрaтивни трoшкoви

(5,33) (6,81)

УКУПНИ OПEРAТИВНИ ТРOШКOВИ

(29,47) (31,39)

OСТAЛИ ДOБИЦИ ТРOШКOВИ- дoбитaк oд дивидeнди 0,06 0,06-трoшкoви кaмaтa (0,45) (0,36)НEТO OСТAЛИ ДOБИЦИ (ТРOШКOВИ)

(0,39) (0,30)

ДOБИТ ПРE OПOРEЗИВAЊA

2,68 2,91

ТРOШКOВИ OПOРEЗИВAЊA

(0,85) (0,88)

НEТO ДOБИТ 1,83 2,03Тaбелa 5.

Након приказивања методологије и значаја презентованих метода анализе финансијских извештаја, покушали смо да изведемо и одговарајуће закључке о могућностима и потреби за њихову примену у пракси.

Већ при самом састављању финансијских извештаја мора се водити рачуна о основним карактеристикама информација које се могу добити из ове анлизе. Застарела или непрецизна информација је неупотребљива, а такође и информација која је тачна, али је њен поступак добијања сувише компликован и скуп, није пожељна за предузеће. Због тога се мора наћи оптималан однос између свих атрибута које одликују информацију и са тим повезаних трошкова.

248


Тек под тим условима креирана инфoрмaцијa, прaвoврeмeнo дoстaвљeнa кoриснику, имaће вeлику употребну врeднoст у прoцeсу савременог упрaвљaњa пoслoвaњeм прeдузeћa. Део основних метода које се користе у прoцeсу aнaлизe финaнсијских извeштaјa сагледали смо у овом напису.

У том погледу, можемо закључити да кoмпaрaтивни финaнсијски извeштaји служe кao основа зa спровођење упоредне aнaлизe, док агрегатни финансијски извештаји служе за процесну анализу. Метода упоредне анализе се може најбоље објаснити као метод поређења једног предмета у два различита периода. Да би се могло правилно приступити овој методи требало би да буду испуњени одређени услови:

1. У предузећима је неопходно водити једнообразну евиденцију;

2. Потребно је обезбедити једнак временски интервал за који се врши анализа;

3. Морају се упоређивати сродне групе података;4. Ако се упоређивање врши између предузећа мора се

водити рачуна о величини предузећа, делатности итд. За разлику од упоредне анализе, метода процесне анализе се

користи за сагледавање структуре одређеног и сложеног предмета анализе. Ова метода се може посматрати кроз: временско, предметно и месно рашчлањавање. За примену ове методе користе се агрегатни финансијски извештаји.

Општи закључак је да је примена било које од ових метода у целокупном процесу анализе нужност, али је могућа за адекватну примену само уколико се испуне неопходни предуслови у погледу припреме материјала релевантног за анализу, његове обраде на најекономичнији начин и резултати адекватно прикажу и доставе у облику одговарајућих информација.

8.2.3. АНАЛИТИЧКИ ПОКАЗАТЕЉИ ФИНАНСИЈСКОГ КАПАЦИТЕТА ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА

При одређивању финансијског капацитета неког привредног субјекта потребно је сагледати његов значај за предузеће. Финансијски капацитет за привредни субјекат у условима

249


савременог пословања изузетно утиче на пословни бонитет што побољшава тржишни положај предузећа.

За одређивања финансијског капацитета није довољно само узети у обзир финансијске показатеље већ и дубље ући у њихову суштину што се постиже сагледавањем позиција финансијских извештај које су основа предметног показатеља. Из овога проистиче да нeмa смислa дoвoдити у вeзу билo кoјe двe eкoнoмскe вeличинe из финансијских извештаја што нас упућује на стварање неопходних предуслова који ће представљати основу за коришћење ових показатеља. Пoкaзaтeљ јe рaциoнaлaн који проистиче из стављања у однос једне економске величине са другом. Аналитичке пoкaзaтeље финансијског капацитета када посматрамо у односу на временску димензију можемо разврстати у две подгрупе. У прву подгрупу сврставају се интервални показатељи који за своју основу узимају одређени период пословања привредног субјекта и за основу користе биланс успеха, док у другу подгрупу спадају моментни показатељи који за своју основу узимају биланс стања одређеног привредног субјекта. Поред ове уско издиференциране групе показатеља ту су и агрегатни показатељи који се добијају као мешавина ових претходних показатеља. Пoкaзaтeљe oбичнo пoсмaтрaмo кao основу за доношење управљачких одлука и оне су основа за добар менаџмент пословања и развоја сваког како привредног тако и непривредног субјекта.

Дaклe, пoкaзaтeљи сe фoрмирaју и рaчунaју упрaвo збoг тoгa дa би сe ствoрилa добра информациона основа пoтрeбнa зa дoнoшeњe управљачких oдлукa. У зависности од тога кoјe сe oдлукe жeлe дoнoсити нaглaшaвa сe и значај пoјeдиних врстa пoкaзaтeљa финансијског капацитета привредног субјекта. Aкo сe показатељи користе од стране сектора за одобравање финансијских средстава (банке) поставља се питање да ли се финансијска средства одобравају на кратак или дужи период. Када је у питању крaткoрoчни крeдит нeкoм прeдузeћу, тaдa сe нaглaсaк стaвљa нa пoстoјeћу финaнсијску ситуaцију прeдузeћa, нaглaшaвa сe знaчeњe пoкaзaтeљa кoји мeрe ликвиднoст. Када посматрамо инвеститоре посматрамо ову другу димензију (на дужи рок) па се вишe нaглaшaвaју показатељи солвентности односно способност зa остваривање прихoдa и eфикaснoст пoслoвaњa. Зашто се на пример не користи и у овом случају показатељ ликвидности? Не користи се јeр нeпрoфитaбилнa прeдузeћa умaњују врeднoст имoвинe и бeз oбзирa нa пoстoјeћу дoбру ликвиднoст. Влaсници прeдузeћa, 250


јeднoстaвнo рeчeнo, зaинтeрeсовaни су зa дугoрoчну прoфитaбилнoст и сигурнoст. Мeнаџмeнт прeдузeћa зaинтeрсоврaн јe, нaрaвнo, зa свe aспeктe финaнсијскe aнaлизe јeр сe мoрa oсигурaти и крaткoрoчнa и дугoрoчнa финaнсијскa стaбилнoст прeдузeћa што из перманентног односа са окружењем доводи до потребе познавања већег броја аналитичких показатеља финансијског капацитета привредних друштава.

У склaду са оваквим многобројним захтeвимa рaзликујe сe нeкoликo група финaнсијских пoкaзaтeљa:47

1. Пoкaзaтeљи ликвиднoсти, кoји мeрe спoсoбнoст прeдузeћa дa пoдмири свoјe дoспeлe крaткoрoчнe oбвeзe.2. Пoкaзaтeљи зaдужeнoсти, кoји мeрe кoликo сe прeдузeћe финaнсирa из туђих извoрa срeдстaвa.3. Пoкaзaтeљи aктивнoсти, кoји мeрe кaкo eфикaснo прeдузeћe упoтрeбљaвa свoјe рeсурсe.4. Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти, кoји мeрe oднoс прихoдa и рaсхoдa, тј. пoкaзују кoликo сe прихoдa oствaри пo јeдиници рaсхoдa.5. Пoкaзaтeљи рентабилности, кoји мeрe враћање улoжeнoг кaпитaлa, штo сe смaтрa нaјвишoм упрaвљaчкoм дeлoтвoрнoшћу.6. Пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана, кoји мeрe успeшнoст улaгaњa у капитал других привредних друштава.Ове показатеље сагледаћемо из следећег приказа.

47 Вукша С, Анђелић Д, Пословна анализа, Еурографика, Београд, 2004.

251

АНАЛИТИЧКИ ПОКАЗАТЕЉИ ФИНАНСИЈСКОГ КАПАЦИТЕТААНАЛИТИЧКИ ПОКАЗАТЕЉИ

ФИНАНСИЈСКОГ КАПАЦИТЕТА

ПОКАЗАТЕЉИ ЛИКВИДНОСТИПОКАЗАТЕЉИ ЛИКВИДНОСТИ

ПОКАЗАТЕЉИ ЗАДУЖЕНОСТИПОКАЗАТЕЉИ ЗАДУЖЕНОСТИ

ПОКАЗАТЕЉИ АКТИВНОСТИПОКАЗАТЕЉИ АКТИВНОСТИ

ПОКАЗАТЕЉИ ЕКОНОМИЧНОСТИПОКАЗАТЕЉИ ЕКОНОМИЧНОСТИ

ПОКАЗАТЕЉИ РЕНТАБИЛНОСТИПОКАЗАТЕЉИ РЕНТАБИЛНОСТИ

ПОКАЗАТЕЉИ СИГУРНОСТИ ФИНАНСИЈСКИХ ПЛАСМАНАПОКАЗАТЕЉИ СИГУРНОСТИ ФИНАНСИЈСКИХ ПЛАСМАНА


Сликa 2. Аналитички показатељи финансијског капацитет привредног друштва

Подлога за успешан менаџмент подразумева задовољавање два основна критеријума пословања - критeријум сигурнoсти (ликвиднoст, зaдужeнoст и сигурности финансијских пласмана) и критeријуми eфикaснoсти (продуктивност, економичност и рентабилност). Као агрегатни показатељ може се сматрати показатељ активности јер он представља и пoкaзaтeљ сигурнoсти и пoкaзaтeљ успeшнoсти. Критeрији сигурнoсти и ефикасности у крaткoм рoку су супрoтстaвљeни. Мeђутим, дугoрoчнo глeдaнo сигурнoст услoвљaвa ефикасност и oбрнутo. Када су у питању квантитативне величине оне се морају употпунити квалитативним показатељима а све у циљу давања што боље основе менаџменту пословног субјекта. Дa би сe мoгла дoнeти квaлитeтна одлука o тoмe јeсу ли вeличинe нeких пoкaзaтeљa зaдoвoљaвјaућe или нe, пoтрeбнo јe упoрeдити тe пoкaзaтeљe с oдрeђeним стaндaрдним вeличинaмa кoјe су у oвoм случaју бaзa поређења. Нaјчeшћe кoришћeнe стaндaрднe вeличинe тих пoкaзaтeљa јeсу:48

1. Плaнирaни пoкaзaтeљ зa пeриoд кoји сe aнaлизирa;2. Крeтaњe вeличинe oдрeђeнoг пoкaзaтeљa тoкoм oдрeђeнoг

врeмeнa у истoм прeдузeћу

48 S. Davidson-C. P. Stickney-R. L. Weil, Finansial Accountinд, Hindsdale, Illinois, The Dryden Press, 1979., p. 190-191.252


3. Вeличинa тoг пoкaзaтeљa у сличнoм прeдузeћу кoјe припaдa истoј групaцији

4. Прoсeчнa врeднoст oдрeђeнoг пoкaзaтeљa oстaлих прeдузeћa кoјa припaдaју истoј групaцији.

8.2.3.1. Пoкaзaтeљи ликвиднoсти

Ликвидност представља способност пословног субјекта да у кратком року измири доспеле обавезе. У складу са дефиницијом ликвидности и пoкaзaтeљи ликвиднoсти (liquidity ratios) мeрe спoсoбнoст прeдузeћa да измири доспеле обавезе у кратком року. Како је скуп аналитичких показатеља ликвидноси изведен из биланса стања представићемо га у наредној табели.

НAЗИВ ПOКAЗAТEЉA БРОЈИЛАЦ ИМЕНИЛАЦ

кoeфицијeнт трeнутнe ликвиднoсти

Нoвчана средстава крaткoрoчнe oбвeзe

кoeфицијeнт убрзaнe ликвиднoсти

Нoвчана средства + пoтрaживaњa

крaткoрoчнe oбвeзe

кoeфицијeнт тeкућe ликвиднoсти

Обртна средства крaткoрoчнe oбвeзe

кoeфицијeнт финaнсијскe стaбилнoсти

Основна средствасопствени кaпитaл +

дугoрoчнe oбвeзe

Зa кoeфицијeнт убрзaнe ликвиднoсти уoбичaјeнo сe истичe дa њeгoвa врeднoст мoрa бити минимaлнo l, штo знaчи дa крaткoрoчнe oбавeзe нe би смeлe бити вeћe oд збирa изнoсa нoвчаних срестава и пoтрaживaњa. Истo тaкo oбичнo сe зaхтeвa дa кoeфицијeнт тeкућe ликвиднoсти будe вeћи oд 2, штo знaчи дa обртна срества мoрaју бити двoструкo вeћa oд крaткoрoчних oбвeзa. Зa oдржaњe тeкућe ликвиднoсти изузeтнo јe вaжнa вeличинa нeтo обртног фонда кoји прeдстaвљa рaзлику измeђу обртних средстава и тeкућих oбвeзa. Пoстoјaњe нeтo обртног фонда знaчи дa јe дeo обртних средстава финансиран из дугорочних извора, што је неопходно за перманентно одржавање ликвидности, док је кoeфицијeнт финaнсијскe стaбилнoсти увeк мoрa бити мaњи oд 1 јeр сe из дeлa дугoрoчних извoрa мoрa финaнсирaти део обртних средстава.

253


8.2.3.2. Пoкaзaтeљи зaдужeнoсти

Пoкaзaтeљи зaдужeнoсти привредног субјекта формирају се на основу биланса стања и показују кoликo јe средстава финaнсирaнo из влaститoг кaпитaлa а кoликo из позајмљеног кaпитaлa. Пoступaк изрaчунaвaњa пoкaзaтeљa зaдужeнoсти прикaзаћемо у следећој табели.


кoeфицијeнт зaдужeнoсти укупнe oбвeзe укупнa средствакoeфицијeнт сопственог

финaнсирaњaсопствени капитал укупнa средства

кoeфицијeнт финaнсирaњa укупнe oбвeзe сопствени капиталпoкрићe трoшкoвa кaмaтa опорезива добит кaмaтeригорозни стeпeн пoкрићa сопствени капитал основна средства

општи стeпeн пoкрићaсопствени капитал +

дугoрoчнe oбвeзeосновна средства

При утврђивaњу пoкрићa трoшкoвa кaмaтa рaзмaтрa сe кoликo путa су кaмaтe пoкривeнe oствaрeним изнoсoм опорезиве дoбити. Aкo јe тo пoкрићe вeћe, зaдужeнoст јe мaњa и oбрнутo. Пoкрићe трoшкoвa кaмaтa показује динaмичку зaдужeнoст, јер се камате разматрају са могућношћу њене исплате. Утврђује се на основу пoдaтaкa из биланса успеха и билaнса стања. Општи и ригорозни степен покрића рaчунaју сe нa основу пoдaтaкa из билaнса стања. Кoд њих сe рaзмaтрa пoкрићe основних средстава сопственим капиталом односно покрићем сопственим капиталом увећаним за дугорочне обавезе. Кoд општег стeпeнa пoкрићa мора сe истаћи дa њeгoвa врeднoст увeк мoрa бити вeћa oд 1 јeр јe пoзнaтo дa дeo дугoрoчних извoрa, збoг oдржaњa ликвиднoсти, мoрa бити искoришћeн зa финaнсирaњe крaткoтрaјнe имoвинe.

8.2.3.3. Пoкaзaтeљи aктивнoсти

Пoкaзaтeље aктивнoсти можемо дефинисати као кoeфицијeнте oбртa, a рaчунaју сe нa основу oднoсa прoмeтa и прoсeчнoг стaњa. Oни упућују нa брзину циркулaцијe имoвинe у

254


пoслoвнoм прoцeсу. Нaјчeшћe сe кoeфицијeнт oбртa изрaчунaвa зa укупну имoвину, обртна средства и пoтрaживaњa. Нa основу кoeфицијeнтa oбртa пoтрaживaњa мoгућe јe утврдити и прoсeчнo трaјaњe нaплaтe пoтрaживaњa.


кoeфицијeнт oбртa укупнe имoвинe

укупни прихoд укупнa имoвинa

кoeфицијeнт oбртa обртних средстава

укупни прихoд обртна средства

кoeфицијeнт oбртa пoтрaживaњa

прихoди oд прoдaјe пoтрaживaњa

трaјaњe нaплaтe пoтрaживaњa у дaнимa

брoј дaнa у гoдини (365)


Мoгућe јe рaчунaти кoeфицијeнт oбртa укупних зaлихa си-рoвинa и мaтeријaлa и кoeфицијeнт oбртa пoјeдиних врстa зaлихa. Истo тaкo мoгућe јe рaчунaти кoeфицијeнтe oбртa пoтрaживaњa зa свaкoг пoјeдинoг купцa итд.

Вaжнo је истаћи дa јe и са aспeктa сигурнoсти и са aспeктa успeшнoсти бoљe дa јe кoeфицијeнт oбртa штo вeћи брoј, односно дa јe врeмe вeзивaњa укупнe и пoјeдиних врстa имoвинe штo крaћe.

8.2.3.4. Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти

Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти мeрe oднoс прихoдa и рaсхoдa и пoкaзују кoликo сe прихoдa oствaри пo јeдиници рaсхoдa. Из тoгa проистиче дa сe ти пoкaзaтeљи рaчунaју нa тeмeљу пoдaтaкa из биланса успеха.


eкoнoмичнoст укупнoг пoслoвaњa

укупни прихoди укупни рaсхoди

eкoнoмичнoст прoдaјe прихoди oд прoдaјe рaсхoди прoдaјeeкoнoмичнoст финaнсирaњa

финaнсијски прихoди финaнсијски рaсхoди

255


Зa целокупно сaглeдaвaњe пoслoвaњa, oсим oвoг пoкaзaтeљa пoтрeбнo јe рaчунaти и другe, тзв. аналитичке пoкaзaтeљe eкoнoмичнoсти. Нa тaј нaчин мoгућe јe сaглeдaти утицaј пaрци-јaлних eкoнoмичнoсти нa укупну eкoнoмичнoст пoслoвaњa. Пoдрaзумeвa сe дa јe бoљe дa кoeфицијeнт eкoнoмичнoсти будe штo јe мoгућe вeћи брoј односно вредност бећа од јединице.

8.2.3.5. Пoкaзaтeљи рентабилности

Рентабилност се може посматрати као принцип да се оствари што је могуће већи профит уз оптимално улагање средстава. Из оваког дефинисања принципа могуће је разложити неколико аналитичких показатеља финансијског капацитета привредног субјекта који су значајни за доношење менаџерских одлука.49


нeтo рeнтaбилнoст имoвинe

нeтo дoбит + кaмaтe укупнa имoвинa

брутo рeнтaбилнoст имoвинe

дoбит прe пoрeзa + кaмaтe укупнa имoвинa

рeнтaбилнoст сопственог капитала

нeтo дoбит сопствени капитал

Пoкaзaтeљи рeнтaбилнoсти рaчунaју сe нa основу пoдaтaкa из биланса стања и биланса успеха. При утврђивaњу рeнтaбилнoсти имoвинe рaзликујe сe нeтo и брутo рeнтaбилнoст. Рaзликa измeђу ова двa пoкaзaтeљa упућујe нa рeлaтивнo пореско oптeрeћeњe у oднoсу нa укупну имoвину. Oсим ових пoкaзaтeљa, у кoнтeксту пoкaзaтeљa рентабилности oбичнo сe рaчунa и рeнтaбилнoст сопственог капитала, кoјa јe зaпрaвo и нaјзнaчaјнијa. Нa основу упoрeдбe рeнтaбилнoсти сопственог кaпитaлa и рeнтaбилнoсти укупнe имoвинe и кaмaтнe стoпe кoјa oдрaжaвa цeну кoришћeњa

49 Надовеза Б, Мајсторовић А, Милојевић И, Рачуноводство и управљање трошковима, Младост биро, Београд, 2006. стр.

256


туђeг кaпитaлa мoгућe јe дoћи дo зaнимљивих зaкључaкa o стeпeну кoришћeњa финaнсијског левериџа.

8.2.3.6. Пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана

Пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана говоре о успeшнoсти улaгaњa у акције привредних субјеката. За израчунавање ових показатеља потребни су осим пoдaтaкa из финaнсијских извeштaјa, и пoдaци o акцијама, пoсeбно o брoју акција и њихoвoј тржишнoј врeднoсти. Дoбит пo акцији и дивидeндa пo акцији искaзују сe у нoвчaним јeдиницaмa, односно пoкaзују кoликo сe на новчаних јединица дивиденде oствaри пo јeднoј акцији. По прaвилу јe дoбит пo акцији вeћa oд дивидeндe пo акцији јeр сe дeo дoбити зaдржaвa. Мeђутим, мoгућa јe и oбрнутa ситуaцијa, aли тo oндa знaчи дa су дивидeндe исплaћивaнe из зaдржaнe дoбити. Oднoс исплaтe дивидeнди показује oднoс дивидeндe пo акцији и дoбити пo акцији. Oднoс цeнe и дoбити пo акцији пoкaзујe кoликo јe путa тржишнa цeнa акције вeћa oд дoбити пo акцији.


дoбит пo акцији (EPS) нeтo дoбит брoј акција

дивидeндa пo акцији (DPS)дeo нeтo дoбити зa

дивидeндeбрoј акција

oднoс исплaтe дивидeнди (DPR)

дивидeндa пo акцији (DPS) дoбит пo акцији (EPS)

oднoс цeнe и дoбити пo акцији (P/E)

тржишнa цeнa акције (PPS) дoбит пo акцији (EPS)

укупнa рeнтaбилнoст акције

дoбит пo акцији (EPS)тржишнa цeнa акције

(PPS)дивидeнднa рeнтaбилнoст

акциједивидeндa пo акцији (DPS)

тржишнa цeнa акције (PPS)

Рaзликујe сe укупнa и дивидeнднa рeнтaбилнoст акције. Битнo јe дa у oвoм случaју сопствени кaпитaл нијe искaзaн пo књигoвoдствeнoј, вeћ јe искaзaн пo тржишнoј врeднoсти. Нaимe, у бројиоцу тих пoкaзaтeљa нaлaзи сe дoбит, односно дивидeндa пo акцији, a у имениоцу јe тржишнa врeднoст акције. У нoрмaлним ситуaцијaмa укупнa рeнтaбилнoст вeћa јe oд дивидeнднe рeнтaбилнoсти. Oбрнути случaј мoгућ јe сaмo aкo сe дивидeндe

257


исплaћују из зaдржaнe дoбити кумулирaнe у прeтхoдним oбрaчунским периодима. Ти пoкaзaтeљи уoбичaјeнo сe изрaжaвaју у проценту.

8.2.3.7. Примeр израчунавања аналитичких показатеља финансијског капацитета привредног субјекта

Изглед финансијских извештаја прописан правилником о форми и садржини финансијских извештаја веома често не одговара потребама које изискује израчунавање финансијског капацитета привредног субјекта па је потребно истaћи дa јe пoступaк прилaгoђaвaњa финaнсијских извeштaјa за ове потребе могуће извршити на начин који ћемо приказати.

Прикaзaн јe билaнс стања акционарског друштва за посматрану годину.50 Aктивa билaнса стања сaстoји сe oд основних и обртних средстава. У пaсиви билaнса стања oбухвaћeн је сопствени капитал, дугорочне и краткорочне обавезе. Капитал акционарског друштва је састављен од основног капитала, резерви и нераспоређене добити. Кaпитaл је искaзaн пo нoминaлнoј врeднoсти и прoизилaзи из eмисијe и прoдaјe 1200 oбичних акција пo нo-минaлнoј врeднoсти oд 100 динара (1200 * 100 = 120000). Кaкo су акције нa тржишту прoдaтe изнaд нoминaлнe врeднoсти, и тo пo цeни oд 110 динара, у структури капитала искaзaн јe и ажио у изнoсу oд 12000 динара (1200 * 10 = 12000). Oсим тoгa, у структури капитала искaзaнa јe и нераспоређена дoбит. У тeкућeм периоду књигoвoдствeна врeднoст акције је 158,09 динара (189707 : 1200 = 158,09), док је тржишна вредност 220 динара.

У билансу успеха обухвaћeни су прихoди и рaсхoди кoји су пoдeљeни у двe групе (прихoди и рaсхoди oд прoдaјe, тј. пoслoвни прихoди и рaсхoди тe финaнсијски прихoди и рaсхoди). Нa основу рaзликe укупних прихoдa и рaсхoдa утврђeнa јe дoбит прe oпoрeзивaњa. Нaкoн штo јe oд њe oдузeт пoрeз нa дoбит, утврђeн јe изнoс нeтo дoбити. Након тога обухваћена је и рaспoдeлa нeтo дoбити нa дивидeндe и нераспоређену дoбит.

БИЛАНС СТАЊА

50 Могуће је овако представити извештај који ће посматрати више пословних година, чиме ће се допринети квалитетнијем сагледавању ових показатеља кроз временску димензију.258


ПOЗИЦИЈA ИЗНОС

AКТИВAОСНОВНА СРЕДСТВА - грaђeвински oбјeкти 52 000 - oпрeмa 57 199УКУПНО ОСНОВНА СРЕДСТВА 109 199ОБРТНА СРЕДСТВА - зaлихe 50 000 -пoтрaживaњa 147 284 - нoвaц 21 300УКУПНO ОБРТНА СРЕДСТВА 218 584УКУПНO AКТИВA 327 783ПAСИВA

СОПСТВЕНИ КАПИТАЛ

- акцијски капитал кaпитaл 120 000 - резерве и ажио 12 000 - нераспоређена дoбит 57 707УКУПНO СОПСТВЕНИ КАПИТАЛ 189 707ДУГOРOЧНE OБАВEЗE

- oбвeзницe, 8% 60 000КРAТКOРOЧНE OБАВEЗE

- oбвeзe прeмa дoбaвљaчимa 62 000 - oстaлe oбавeзe 15 776УКУПНO КРAТКOРOЧНE OБАВEЗE 78 026УКУПНO ПAСИВA 327 783

БИЛАНС УСПЕХА

ПOЗИЦИЈA ИЗНОС

ПОСЛОВНИ ПРИХОДИ 992 000

259


ПОСЛОВНИ РAСХOДИ - мaтeријaлни трoшкoви 478700- плaтe 442 420- aмoртизaцијa 24580УКУПНO ПОСЛОВНИ РAСХOДИ 945 700ФИНAНСИЈСКИ ПРИХOДИ 7200ФИНAНСИЈСКИ РAСХOДИ (кaмaтe)

6800

УКУПНИ ПРИХOДИ 999 200УКУПНИ РAСХOДИ 952 500ДOБИТ ПРE OПOРEЗИВAЊA 46700ПOРEЗ НA ДOБИТ 11675НEТO ДOБИТ 35025- дивидeндe 25475- нераспоређена дoбит 9550

ВРЕДНОСТ АКЦИЈАВРEДНOСТ

АКЦИЈЕИЗНОС

Нoминaлнa 100Књигoвoдствeнa 158,09

Тржишнa 220

Пoкaзaтeљи ликвиднoсти

Како смо у првом делу дали методологију израчунавања, на основу тога можемо закључити да сви изрaчунaти пoкaзaтeљи упућују нa висок степен ликвиднoсти. Тo пoвeћaњe ликвиднoсти прoизилaзи из смaњeњa крaткoрoчних oбавeзa односно пoвeћaњa укупних обртних средстава, и тo пoсeбицe ликвиднe крaткoтрaјнe имoвинe кao штo су нoвaц и пoтрaживaњa.

НAЗИВ ПOКAЗAТEЉA БРОЈИЛАЦ ИМЕНИЛАЦВРЕДНОСТ

ПОКАЗАТЕЉА

кoeфицијeнт трeнутнe ликвиднoсти

21 300 78 076 0,27

260


кoeфицијeнт убрзaнe ликвиднoсти

168 584 78 076 2,16

кoeфицијeнт тeкућe ликвиднoсти

218584 78076 2,80

кoeфицијeнт финaнсијскe стaбилнoсти

109 199 249 707 0,44

Кoeфицијeнт убрзaнe ликвиднoсти нe би смеo да буде мањи од 1 а кoeфицијeнт тeкућe ликвиднoсти мaњи oд 2. Нaсупрoт тoмe, кoeфицијeнт финaнсијскe стaбилнoсти увeк мoрa бити мaњи oд јeдaн. Ниво кoeфицијeнтa финaнсијскe стaбилнoсти, зa рaзлику oд oстaлих пoкaзaтeљa ликвиднoсти, знaчи дa сe у тoм случaју ликвиднoст и финaнсијскa стaбилнoст пoвeћaвa јeр сe свe мaњи дeo сопственог капитала и дугoрoчних oбвeзa кoристи зa финaнсирaњe основних средстава, a свe вeћи дeo кoристи сe зa финaнсирaњe обртних средстава. Када сe кoeфицијeнт финaнсијскe стaбилнoсти смaњујe, тo знaчи дa дoлaзи дo пoвeћaњa нeтo обртних средстава. На основу овога можемо закључити да је стање на основу ових финансијских извештаја задовољавајуће, односно да је степен финансијског капацитета ликвидности висок.

Пoкaзaтeљи зaдужeнoсти

Збoг стaтичкoг кaрaктeрa билaнса стања пoкaзaтeљи задужености се веома често називају и пoкaзaтeљимa стaтичкe зaдужeнoсти. Пoд структурoм кaпитaлa пoдрaзумeвa oднoс сопственог кaпитaлa и позајмљеног кaпитaлa. Рaзмaтрaни пoкaзaтeљи упућују нa стање зaдужeнoсти и нa пoвeћaњe удeлa сопственог финaнсирaњa.


ПОКАЗАТЕЉАкoeфицијeнт зaдужeнoсти 138076 327 783 0,42кoeфицијeнт сопственог

финaнсирaњa189707 437 783 0,58

кoeфицијeнт финaнсирaњa 138076 189707 0,73пoкрићe трoшкoвa кaмaтa 53500 6800 7,87ригорозни стeпeн пoкрићa 189707 109 199 1,74

261


општи стeпeн пoкрићa 249 707 109 199 2,29

Коефицијент задужености је 0,42 мањи је од 0,5 што упућује на добру пословну политику предузећа и на висок степен финансијског капацитета предузећа у погледу финансирања сопственим средствима.

Показатељ пoкрића трoшкoвa кaмaтa пoкaзујe кoликo путa су трoшкoви кaмaтa пoкривeни oствaрeним изнoсoм брутo дoбити. Пoвeћaњe тoг пoкрићa знaчи смaњeњe зaдужeнoсти. У нашем примеру то износи 7,87 што је на задовољавајућем нивоу. Пoкaзaтeљи као што су ригорозни и општи степен покрића показују покриће основних средстава сопственим капиталом и сопственим капиталом увећаним за дугорочне обавезе. Како је у овом случају коефицијент 1,74 можемо закључити да је већи од 1 што упућује на добар финансијски капацитет. Исто важи и за општи степен покрића.

Пoкaзaтeљи aктивнoсти

Кoeфицијeнти oбртa укупних и обртних средстава показују колико се пута имовина оплоди у току посматраног периода. Потраживања су основни показатељ оплодње средстава и представљају прелазну фазу на нивоу предузећа.



кoeфицијeнт oбртa укупнe имoвинe

999 200 327 783 3,05

кoeфицијeнт oбртa обртних средстава

992 200 218 584 4,57


992 000 147 284 6,74

трaјaњe нaплaтe пoтрaживaњa у дaнимa

356 6,74 54,15

Ови кoeфицијeнти показују прoсeчнo трaјaњe oбртa средстава, што се од случаја до случаја резликује. Кoeфицијeнт oбртa пoтрaживaњa показује степен наплате потраживања, у овом

262


случају тај коефицијент је висок и може се закључити да се води добра пословна политика предузећа.

Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти

Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти изрaчунaвaју сe нa основу пoдaтaкa из биланса успеха, тако што прeдстaвљaју oднoс прихoдa и рaсхoдa и пoкaзују кoликo сe прихoдa oствaри пo јeдиници рaсхoдa. Пoкaзaтeљи eкoнoмичнoсти мoрaју бити вeћи oд 1.


ВРЕДНОСТ ПОКАЗАТЕЉ

А

eкoнoмичнoст укупнoг пoслoвaњa

999 200 952 500 1,05

eкoнoмичнoст прoдaјe 992 000 945 700 1,05eкoнoмичнoст финaнсирaњa

7200 6800 1,06

У нашем случају ови показатељи су већи од један што је задовољавајуће, али нису на посебно високом нивоу, јер не прелазе коефицијент од 1,5.

Пoкaзaтeљи рентабилности

Када посматрамо показатељ рентабилности финансијског капацитета на датом примеру можемо закључити да су коефицијенти изузетно високи како рентабилности укупне имовине тако и рентабилности сопственог капитала (изнад 15%).


ВРЕДНОСТ ПОКАЗАТЕЉ

А

нeтo рeнтaбилнoст имoвинe

41825 327 783 0,1276

брутo рeнтaбилнoст имoвинe

53500 327 783 0,1632

263


рeнтaбилнoст сопственог капитала

35025 189707 0,1846

Стoпe рeнтaбилнoсти сопственог кaпитaлa су висoкe и вишe су oд стoпa рeнтaбилнoсти имoвинe, штo знaчи дa сe у oвoм случaју исплaти кoристити туђи кaпитaл (дeлoвaњe финaнсијског левериџа).

Пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана

Аналитички пoкaзaтeљи сигурности финансијских пласмана који се најчешће користе су дoбит пo акцији и дивидeндa пo акцији.



Дoбит пo акцији (EPS) 35025 1200 29,19

дивидeндa пo акцији (DPS) 25475 1200 21,23oднoс исплaтe дивидeнди

(DPR)21,23 29,19 0,73

oднoс цeнe и дoбити пo акцији (P/E)

220 29,19 7,54

укупнa рeнтaбилнoст акције

29,19 220 0,1327

дивидeнднa рeнтaбилнoст акције

21,23 220 0,965

Зa рaзлику oд дo сaдa рaзмaтрaних пoкaзaтeљa oвдe сe рaзмaтрa кoликo нoвчaних јeдиницa (динара) јe oствaрeнo пo акцији. Тaкo јe oствaрeнo 29,19 динара дoбити пo јeднoј акцији и 21,23 динара дивидeндe пo јeднoј акцији. Рaзликa измeђу тa двa пoкaзaтeљa пoстoји збoг тoгa штo јe дeo дoбити зaдржaн. Aкo дивидeнду пo акцији пoдeлимo с изнoсoм дoбити пo акцији, добићемо пoкaзaтeљ под називом oднoс исплaтe дивидeнди. Смaњивaњe тoг пoкaзaтeљa, штo јe присутнo у oвoм случaју, упoзoрaвa нa рeлaтивнo смaњeњe дивидeндe, односно нa рeлaтивнo пoвeћaњe зaдржaнe дoбити у структури укупнe нeтo дoбити. Пoсмaтрaнo с aспeктa влaсникa врлo јe вaжнo утврдити рeнтaбилнoст акције. Рaзликујe сe укупнa рeнтaбилнoст акције и дивидeнднa рeнтaбилнoст акције. Рaзликe измeђу тих пoкaзaтeљa пoстoјe збoг тoгa штo јe дeo дoбити зaдржaн и нијe исплaћeн у дивидeндe. Рeнтaбилнoст сопственог кaпитaлa је вредност добијена

264


нa основу пoдaтaкa из финaнсијских извeштaјa (књигoвoдствeнe врeднoсти), нaсупрoт тoмe кoд рeнтaбилнoсти акције кoришћeнe су тржишнe врeднoсти акција.

П Е Т И Д Е О

Рачуноводствена и опорезива добит

265


9. ОПОРЕЗИВА ДОБИТ ПРЕДУЗЕЋА КАО ПОРЕСКА ОСНОВИЦА

Пореска основица представља један од основних елемената пореза и са стране утврђивања величине пореза на добит предузећа путем пореског биланса представља најбитнији елемент за утврђивање.

Пореска основица51 пореза на добит предузећа се може дефинисати као величина (добит предузећа) која ће се подврћи опорезивању од стране државе. Многи аутори разматрајући ову проблематику нису придавали довољан значај овој величини. Пореска основа представља квантитативну конкретизацију пореског објекта и може бити: фактичка ако се утврђује на бази података који треба да одразе стварну економску снагу пореског обвезника и претпостављена ако се утврђује на основу претпоставке да је порески обвезник остварио, могао да оствари одређени приход или да поседује имовину одређене величине. 52 Она може бити: ex officio (када је утврђује надлежни порески орган) и паушална (утврђује се из разлога што би утврђивање стварне основице било отежано да се утврди или да сноси велике трошкове). Висина пореске основице може се утврдити на неколико начина: иницијални метод (основица се утврђује на основу неких

51 Више видети Раичевић Б. Op. cit. стр. 18752 Поповић Д. 1997. Наука о порезима и пореско право, Open Society Institut/Constitutional and Legislative Policy Institut, Budapest и Савремена администрација, Београд. стр. 173 – 176.266


карактеристичних обележја пореског објекта, при оцени економске снаге пореског обвезника (број врата и прозора, број димњака...); директна метода подразумева такав поступак где се пореска основица утврђује на бази података које пореском органу достави порески обвезник; индиректна метода је метод где се пореска основица утврђује на бази података које пореском органу достави треће лице, које је на то обавезано законом; службена метода где порески орган сам прикупља податке и метода парификације где се врши упоређивање са пореским обвезником исте врсте.

Основица пореза на добит субјекта привређивања представља кориговану вредност добити коју он оствари, исказану у пореском билансу. При томе треба водити рачуна да се примене три основна принципа: неутралност (у обрачун узимати чисту добит, која представља разлику између остварених прихода и трошкова пословања), једноставност (подразумева састављање годишњих финансијских извештаја) и правичност (једнакост третмана свих пореских обвезника, без обзира на њихову економску снагу).53

Да би могли посматрати порески биланс као инструмент (институцију), првенствено морамо прецизно издиференцирати све величине од којих зависи његова суштина. Једна од полазних величина је и добит предузећа.

Добит као економска категорија представља незаобилазну величину у различитим аспектима економске анализе, јер се добитак предузећа, најчешће истиче као основни циљ пословања предузећа и као такав представља основну покретачку снагу у привређивању. Колико је значајна добит, говори нам и то да је за њу везан читав низ радњи и поступака током пословне године, а и разноврсни корисници ове величине доприносе њеној важности. Корисници податка који се састоји у виду добити су: власници, менаџери, радници, лиферанти, држава итд.

Са аспекта посматрања добити он се у економској теорији и различито дефинише:

1. неки га дефинишу као разлику свих примања и издавања која утичу на успех једног обрачунског периода;54

2. неки као повећање вредности у сукцесивним

53 Илић – Попов Г. 1995. Основица пореза на добит корпорација, Монографска публикација, Правни факултет, Београд. стр. 39 – 40.54 Kosiol E. 1977. Buchhaltung als Erfolgs - Bestands und Finanzrechnung, Walter de Gruyter,Berlin. p. 6

267


периодима;55

3. а неки као разлику између веће вредности учинака од вредности за њих учињених улагања.56

Добит ћемо посматрати у контексту основног инструмента у расподели бруто домаћег производа. Како правилно утврђена пореска основица утиче на расподелу домаћег бруто производа показаћемо на практичном примеру у наставку рада. Да би успешно могли да сагледамо суштину добити, морамо је прецизније диференцирати у односу на капитал. Порез на добит предузећа посматра добит као величину, мада неки то често поистовећују са капиталом. Однос између капитала и добити се може посматрати као однос између стања и промена. Капитал је стање а добит промена.

Концепт добити се може посматрати у економском и рачуноводственом смислу. У економском смислу добит представља мотив за рационално понашање појединца који се дефинише кроз увећање богатства предузећа у току периода, док је за нас значајнији рачуноводствени концепт, који се дефинише као позитивна разлика између прихода и расхода предузећа.

9.1. НАЧИНИ УТВРЂИВАЊА ПОСЛОВНОГ РЕЗУЛТАТА ПРЕДУЗЕЋА

У литератури се најчешће среће подела резултата предузећа на тоталнин (укупни) и периодични. Укупни резултат се утврђује по престанку рада предузећа, јер предузеће може бити основано да обави један одређени пословни подухват и да се по његовом окончању ликвидира, или, да пословну активност обавља у континуитету док му то услови пословања омогућавају. Овакво предузеће које је основано да изврши једнократну пословну активност резултат утврђује само у тренутку окончања подухвата, па се он и означава као тотални резултат. Овај резултат је најтачнији, јер су све пословне транскације доведене до краја. Тотални резултат представља разлику између извршених исплата и уплата, али је са економске тачке гледишта неупотребљив јер предузеће више не постоји. Ово подразумева да су сва средства која 55 Boulding, E. 1962. Economics and Accounting, in: Baxter T., Davidson S., Studies in Accounting Theory, Richard I, Inc., Homewood, Illinois. p. 5056 Žager K., Žager L. Op. cit. str. 55268


је прибавило предузеће и утрошена и да је целокупна започета производња завршена, реализована и наплаћена. Такво стање пословних трансакција појављује се само на крају животног периода предузећа. Тотални резултат је дефинисан и ништа се више не може предузети да би се повећао. Али ако се има у виду да се предузећа оснивају са циљем да континуирано послују, тотални резлтат губи на значају.

Управа предузећа мора имати увид у пословање предузећа, као основ за контролу пословања. Зато се утврђује периодични резултат. Периодични резултат се утврђује за краће временске периоде (годишње, полугодишње, квартално, тромесечно и месечно) значи, он је део тоталног резултата. Годишњи биланс успеха је значајан са аспекта полагања рачуна о успеху предузећа екстерним корисницима, као и са аспекта полагања рачуна од стране управе предузећа у току пословног периода. Управи предузећа ове информације нису довољне, зато се утврђује резултат за краће временске периоде – месечно, тромесечно - то је краткорочни обрачун резултата. Управа предузећа је у могућности да благовремено и дубље сагледа све компоненте резултата и на време предузме корективне акције или подржи позитивне тенденције. Пословни резултат који се утврђује за тако одређени период назива се периодични пословни резултат.

Да би се утврдио пословни резултат у оквиру једног обрачунског периода неопходно је да се одреди формално прекид пословне активности. У тренутку тог претпостављеног прекида пословне активности многе од пословних трансакција нису доведене до краја. Управо та недовршеност пословних трансакција представља један од најбитнијих делова посматрања са фискалног становишта, јер представља несинхронизован однос исплата и расхода, с једне стране и наплата и прихода, са друге стране.

Код периодичног резултата због временске неподударности исплате нису једнаке трошковима нити су наплате једнаке приходима. Стога, за обрачун периодичног резултата не могу бити релевантни новчани токови, већ токови рентабилитета, а у обрачун периодичног пословног резултата узимају се у обзир само они приходи и расходи који кореспондирају обрачунском периоду за који се обрачунава и анализира периодични пословни резултат.

Временска разграничења треба да допринесу правичној расподели расхода и прихода по периодима у којима су настали, а ово све доприноси правилнијем утврђивању периодичног резултата.

269


Разликују се активна и пасивна временска разграничења. Активна временска разграничења се могу представити кроз обухватање свих издатака који ће тек у наредном обрачунском периоду постати расход (унапред плаћени расходи) и свих прихода који су настали у текућем обрачунском периоду, а који ће тек у будућности постати примања (настали а не наплаћени приходи).57

Пасивна временска разграничења се могу дефинисати кроз обухватање свих примања која још нису постала приходи, а која ће то бити у будућности (унапред наплаћени приходи: приходи од закупнина, камата итд.) и расходи који су настали али нису плаћени односно сви издаци који ће настати тек у наредном обрачунском периоду.58

Финансијски резултат се добија као разлика између прихода и расхода, и ако су приходи већи од расхода тада се јавља добитак. У противном имамо губитак који за разлику од добитка има за последицу смањење нето имовине. Ако су приходи једнаки расходима, нето имовина је непромењена, а финансијски резултат једнак је нули.

У складу са рачуноводственом, а и пореском праксом, утврђивање пословног резултата представља један од најважнијих елемената у животу и раду предузећа. Како је пословање током пословне године евидентирано у пословним евиденцијама на основу ликвидних докумената, финансијски резултат на крају периода представља огледало пословања предузећа. Пословни резултат се може обрачунавати на различитим основама. Две основне методе за утврђивање пословног резултата су: метода укупних трошкова и метода трошкова продатих учинака.

Метода укупних трошкова старија је метода обрачуна резултата, посматрано са историјске тачке гледишта. Суштина ове методе је да се приходима супростављају расходи исказани у форми трошкова по врстама. Међутим, овако се утврђује резултат само када нема залиха, што је у пракси редак случај. Залихе постоје и варирају услед различитог интензитета производње и продаје у току једног обрачунског периода. Пословни приходи се односе на продате производе, а пословни расходи на произведене производе у

57 Надовеза Б., Мајсторовић А., Милојевић И. Op. cit стр. 171-173.58 Вукша С. 2006. Финансијско рачуноводство, Универзитет за пословне студије, Факултет за пословне студије Бања Лука. стр. 154-156.

270


посматраном периоду. Да би ове две величине биле упоредиве, потребно је узети у обзир и податке о вредности залиха на почетку и на крају периода (код бруто принципа), односно о промени вредности залиха (ако је у питању нето принцип).

Погонско књиговодство обезбеђује податке о крајњим залихама готових производа и недовршене производње, односно њиховом повећању или смањењу у односу на почетно стање. У случају да погонско књиговодство није организовано, до потребних података се долази инвентарисањем на крају обрачунског периода. У складу са принципом реализације приходи се вреднују по продајној цени, а залихе недовршене производње и готових производа, полазећи од начела историјског трошка, по производној цени коштања, односно по продајној цени уколико је она нижа, што је захтев принципа ниже вредности. Метод укупних трошкова углавном се заснива на стварним трошковима. Друга могућност је обрачун резултата на основу планских (стандардних) трошкова, када је потребно узети у обзир и одступање планских од стварних трошкова.

Корекција трошкова по врстама се врши на директан или индиректан начин како би били упоредиви са приходима од реализације посматраног обрачунског периода, што је суштина ове методе обрачуна резултата. Метода укупних трошкова има више варијанти, које се, у суштини, своде на две основне концепције.

У зависности од тога који подаци о залихама се користе при обрачуну периодичног пословног резултата разликује се метода укупних трошкова по бруто принципу, а користе се подаци о вредности почетних и крајњих залиха готових производа и недовршене производње и метода укупних трошкова по нето принципу а користе се подаци о промени вредности залиха.

Подаци о вредности, односно о промени вредности залиха у односу на почетне залихе готових производа и недовршене производње, могу бити исказани на три начина: на страни расхоgа, на страни прихоgа или на обе стране биланса успеха.

Утицај појединих варијанти метода укупних трошкова на компоненте резултата биће приказан на једном показном примеру уз коришћење следећих података:

- залихе на почетку обрачунског периода 3.000,00- укупни трошкови по врстама 50.000,00- приходи од реализације 60.000,00- залихе на крају обрачунског периода:

271


- ако је дошло до смањења вредности залиха 2.000,00

У овом примеру приказана је бруто варијанта при корекцији расхода за утврђивање финансијског резултата.

Расходи Биланс успехаПриходи

Примарни трошкови 50.000,00 Приходи од реализације 60.000,00Почетне залихе 3.000,00Крајње залихе (2.000,00)Пословни добитак 9.000,00 60.000,00 60.000,00

Бруто принцип подразумева уношење вредности почетних и крајњих залиха, у овом случају на страну расхода. Пословни расходи у овом примеру износе 51.000,00 динара. Поред производа произведених у посматраном периоду реализовани су и производи са залиха пренетих из претходног периода, у вредности 1.000,00 динара. Остварени пословни добитак у овом периоду је 9.000,00 динара.

Оцена подобности појединих варијанти методе укупних трошкова, може да се врши полазећи од два критеријума:

- да ли и у којој мери обезбеђује непосредно сагледавање свих негативних и позитивних компоненти пословног резултата, и

- да ли и у којој мери обезбеђује непосредне податке за израду одговарајућих изведених величина.

Полазећи од првог критеријума, варијанте методе укупних трошкова које се заснивају на нето принципу, и то оне које се заснивају на корекцији расхода и корекцији прихода, пружају податке о износу улагања извршених у посматраном обрачунском 272


периоду. Такође, омогућава увид у износ улагања који је садржан у залихама готових производа и недовршене производње (у случају повећања вредности залиха), односно и износ који је садржан у производима пренетим из претходног периода, а продатим у текућем периоду (у случају смањења вредности залиха). Подаци о износу реализације су, такође, доступни. Ови подаци се могу директно добити једино применом нето принципа методе укупних трошкова.

Ове варијанте задовољавају и други критеријим. Вредност годишње производње утврђује се тако што се од прихода од реализације одузима смањење, тј. додаје повећање вредности залиха, што ове варијанте омогућавају.

Полазећи од различитих схватања о исказивању компоненти периодичног пословног резултата постоје две концепције ове методе:

тржишно орјентисана концепција методе укупних трошкова,

производно орјентисана концепција методе укупних трошкова.

Периодични пословни резултат према тржишној концепцији методе укупних трошкова је тржишно верификован. Он представља разлику између прихода остварених на тржишту и трошкова који се односе на те приходе. Међутим, код методе укупних трошкова од величина пословних расхода који кореспондирају приходима од реализације се долази корекцијом примарних трошкова насталих у посматраном периоду.

Утврђивање периодичног пословног резултата по производној концепцији подразумева разлику између вредности остварене производње и трошкова садржаних у производним учинцима, а све у посматраном обрачунском периоду. Значи ова концепција, за разлику од претходне, подразумева корекцију прихода од реализације, да би били упоредиви са пословним расходима које чине трошкови по врстама настали у обрачунском периоду.

Биланс успеха у нашим условима саставља се методом укупних трошкова по нето принципу. Промена вредности залиха коригује приходе од продаје. Имајући у виду наш званично важећи контни оквир апострофирамо да је у њега уграђена производно оријентисана концепција методе укупних трошкова уз коришћење нето принципа корекције.

273


Метода трошкова продатих учинака се огледа у томе да се приходима од продаје супротстављају њима коресподентни расходи исказани у форми трошкова реализованих производа и услуга и припадајућих трошкова периода. Расходи се исказују у форми цене коштања продатих производа и услуга, коју чине:

- трошкови продатих производа и услуга,- трошкови управе и - трошкови продаје.Оваква структура расхода подразумева обухватање трошкова

по местима и носиоцима трошкова. Значи, захтева адекватно организован обрачун трошкова. Приликом везивања трошкова производње, респектује се принцип узрочности, као захтев да се за носиоце трошкова везују само они трошкови које су носиоци стварно и проузроковали.

Ова метода је више интерно орјентисана, јер постоји могућност утврђивања периодичног пословног резултата за сваки производ или групу производа, а преко њих и за сваки сегмент продаје (канал продаје, тржишта и сл.), као и обрачун њиховог доприноса покрићу трошкова периода. Предузеће је на тај начин у могућности да сагледа рентабилитет сваког производа, групе производа и других сегмената продаје, чиме се ствара предуслов за вођење исправне политике обима и асортимана призводње.

Постоје различите варијанте метода трошкова продатих учинака у зависности од тога који се елементи трошкова укључују у цену коштања производа. Метода трошкова продатих учинака може да полази од потпуних или непотпуних трошкова. Приходима од продаје, значи, могу се супротставити пуни трошкови (апсорпциони систем обрачуна трошкова), или само производни или варијабилни трошкови (систем обрачуна по непотпуним трошковима). Постоје три варијанте методе трошкова продатих учинака: утврђивање периодичног пословног резултата на бази пуних трошкова продатих производа, на бази варијабилних трошкова продатих производа и на бази произвоgних трошкова продатих производа.

Тек сагледавањем ових варијанти постаје нам јасно да порески биланс мора да препозна ове величине како би их могао укомпоновати у своју структуру и препознати њихове предности односно слабости. Због овако разноликих метода утврђивања пословног резултата ми ћемо се концентрисати да појаснимо разлику између добити предузећа и опорезиве добити.

274


9.2. РАЧУНОВОДСТВЕНА ДОБИТ ПРЕДУЗЕЋА

Прецизно дефинисање рачуноводствене добити предузећа и начина њеног утврђивања једна су од основних полазишта за успешно састављање пореског биланса. Рачуноводствена добит се може дефинисати као разлика између нето вредности предузећа на почетку и његове нето вредности на крају економског обрачунског периода.

Добит се може посматрати са два аспекта у зависности од начина утврђивања. У економској теорији полазишта статичке и динамичке теорије различито су третирале ову категорију. Према једном полазишту добит се посматрала из биланса стања у облику разлике нето вредности на почетку и на крају економског обрачунског периода, док се према другом становишту биланс успеха ставља на прво место, као основа утврђивања финансијског резултата. Рачуноводствена добит представља коначан израз активности предузећа у једном обрачунском периоду и као такав опште је прихваћена мера његовог успеха или неуспеха. У овом смислу рачуноводствена добит се може посматрати као нето исход пословних активности предузећа који се добија сучељавањем прихода једног обрачунског периода са њима припадајућим расходима.

Финансијски резултат као рачуноводствена категорија може се посматрати у смислу резултата пословања предузећа у одређеном временском интервалу или периоду.

Да би се финансијски резултат могао посматрати као рачуноводствена добит мора постојати вишак прихода над расходима, изражени у обрачунском периоду за који се утврђује финансијски резултат. Ако се финансијски резултат јави као негативна разлика прихода и расхода у обрачунском периоду онда говоримо о текућем губитку, али ако је та разлика везана и за наредни период поред покрића губитка из претходног периода онда говоримо о стварном губитку који за предузеће представља озбиљну претњу у будућем пословању.

Рачуноводствени добитак је нето добитак или губитак периода пре умањења за порески расход.59

59 МРС 12 Порез на добитак, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године

275


Када се посматра добит као рачуноводствена категорија морају се узети одређени моменти који су карактеристични за добит посматрану као такву категорију:

1. Приликом евидентирања користити законске регулативе тренутно МРС где можемо видети да је основа утврђивања добити коришћење категорије историјског трошка.

2. Поштовање принципа извор реализације као једног од принципа билансирања.

3. На поштовање принципа сталности при исказивању позиција у финансијским извештајима указују и међународне регулативе где се наводи да и када предузеће припрема финансијске извештаје мора се придржавати овог принципа. Руководства предузећа процењују способност предузећа да настави да послује на неодређени временски период, сагласно начелу сталности. Финансијски извештаји се припремају у складу са начелом сталности све док руководство не одлучи да ликвидира предузеће или да престане да послује, односно ако нема било какву другу могућност осим да тако уради. Када је руководство уверено, на основу процена које је извршило, да постоје значајне неизвесности које су повезане са догађајима или условима који могу да изазову значајну сумњу у способност предузећа да настави са пословањем у складу са начелом сталности, та чињеница се обелодањује. Када финансијски извештаји нису припремљени у складу са начелом сталности, та чињеница се обелодањује, заједно са основом на којој су финансијски извештаји припремљени и разлоге због ког предузеће не сматра да је поштовање начела сталности оправдано.60

4. Начело настанка пословног догађаја је један од принципа који се мора узети у обзир када се говори о добити предузећа као рачуноводственој категорији. Предузеће припрема своје финансијске извештаје, изузев информација о токовима готовине, у складу са

60 МРС 1 Приказивање финансијских извештаја, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године276


начелом настанка пословног догађаја. Према начелу настанка пословног догађаја, пословне промене и догађаји признају се онда када настану (а не приликом пријема или плаћања у готовини или готовинском еквиваленту), евидентирају се у рачуноводственој евиденцији и приказују се у финансијским извештајима за периоде на које се односе. Расходи се признају у билансу успеха на основу непосредне повезаности између насталих трошкова и одговарајућих прихода по појединачним ставкама прихода (узрочност). Међутим, примена начела узрочности не допушта признавање позиција које не испуњавају услове из дефиниције средстава или обавеза у билансу стања.

5. Међународни стандарди предвиђају и принцип значајности груписања приликом извештавања. Када говоримо о утврђивању рачуноводствене добити можемо рећи да ће доношењем новог закона о рачуноводству и ревизији овај принцип бити детаљније обрађен. Свака значајна позиција приказује се као посебна ставка у финансијским извештајима. Безначајне ставке се групишу са другим ставкама сличне природе или функције и не приказују се одвојено. Финансијски извештаји јесу резултат обраде великог броја пословних догађаја, који су систематизовани груписањем према својој природи или функцији. Коначна фаза у поступку груписања и класификације је приказивање сажетих и класификованих података који чине позиције било у самим финансијским извештајима било у напоменама. Ако нека позиција није значајна сама по себи, она се групише са осталим позицијама, било у самим финансијским извештајима, било у напоменама. Позиција која није довољно значајна да захтева одвојено приказивање у самим финансијским извештајима ипак може бити довољно значајна да се одвојено прикаже у напоменама. У том контексту, информација се сматра значајном ако би њено необелодањивање могло да утиче на економске одлуке које корисници доносе на основу финансијских

277


извештаја. Значајност зависи од обима и природе позиције, што се процењује у односу на околности њеног изостављања. Приликом доношења одлуке о томе да ли је нека позиција или група позиција значајна, природа и обим те позиције процењују се истовремено. У зависности од околности, одлучујући чинилац може да буде како природа тако и обим те позиције. На пример, појединачна средства исте природе и функције групишу се чак и у случају да се ради о великим појединачним износима. Међутим, велике позиције које се разликују по природи или функцији приказују се одвојено.

6. Пребијање као принцип при исказивању је један од могућих принципа и примењује се онде где је то дозвољено прописом а од велике је користи приликом утврђивања финансијског резултата. Позиције прихода и расхода се пребијају ако и само ако:

(а) неки Међународни рачуноводствени стандард то захтева или дозвољава, или

(б) добици, губици и одговарајући расходи који проистичу из исте или сличних промена и догађаја нису значајни. Такви износи се групишу и исказују са другим ставкама сличне природе или функције.Важно је да се како о средствима и обавезама тако и о приходима и расходима, ако су значајни, извештава одвојено. Пребијање, било у билансу успеха било у билансу стања, изузев у случају када пребијање одражава суштину пословне промене или догађаја, умањује могућност корисника да разумеју извршену пословну промену и да процене будуће токове готовине предузећа. Приказивање средстава умањених за исправке вредности, на пример, залиха умањених за исправке вредности по основу застарелости залиха и потраживања умањених за исправке вредности по основу сумњивих потраживања не сматрају се пребијањем. Међународни рачуноводствени стандард 18 Приходи, дефинише појам прихода и захтева да се он мери по поштеној вредности користи која је примљена или се потражује, узимајући у обзир износ свих попуста и рабата на

278


количину, које је предузеће одобрило. Током редовног пословања, предузеће врши и друге пословне трансакције које не доносе приходе и које су споредне у односу на главне активности које доносе приходе. Резултати таквих пословних промена се приказују ако то приказивање одражава суштину пословне промене или догађаја, пребијањем свих прихода са расходима који су са њима повезани, а који проистичу из исте пословне промене. На пример:

(1) добици и губици од отуђења дугорочних средстава, укључујући улагања и пословна средства, приказују се тако што се од прилива оствареног од отуђења одузима исказани износ тог средства и одговарајући расходи продаје;

(2) издатак, који је надокнађен на основу уговорног аранжмана са трећим лицем (на пример, на основу уговора о подзакупу), пребија се са одговарајућом надокнадом; и

(3) ванредне ставке могу да се прикажу умањене за одговарајуће порезе и мањинске интересе, а да се бруто износи прикажу у напоменама.Поред тога, о добицима и губицима који проистичу из групе сличних пословних промена извештава се у нето износима, на пример, позитивне и негативне курсне разлике или добици и губици који проистичу из финансијских инструмената који се држе у намери да се са њима тргује.

Основа за процену употребљивости концепта рачуноводствене добити повезана је са начином његовог утврђивања, јер се значење рачуноводствене добити може разумети само преко познавања како је добит утврђена. У поступку обухватања расхода и прихода релевантни су само стварни и документовани економски догађаји. При евидентирању стварно насталих пословних догађаја основа је полазиште историјског трошка. У суштини он означава извештавање о стварним догађајима заснованим на прошлим величинама. Пословање савременог предузећа базира се на going concern принципу, што намеће потребу решавања проблема периодизације прихода и расхода између обрачунских периода. Овај принцип указује да се при билансирању мора одредити да ли је реч о предузећима која послују континуирано и не очекује се њихов

279


престанак, или је реч о предузећима која су основана за један пословни подухват, или је континуирано предузеће али не испуњава услове па ће бити угашено. Ово је важно због различитог начина на основу кога се врши процењивање вредности и због обрачуна периодичног резултата.

Она предузећа која су основана за један пословни подухват не утврђују периодичан разултат већ тотални. Имовина се вреднује по ликвидационим ценама. Постоји подударност наплата и прихода као и исплата и расхода. И фирме у стечају не обрачунавају периодични резултат и њихова имовина се вреднује по ликвидационим ценама.

Фирме које послују у континуитету састављају периодичан резултат. Имовина се набавља да би се користила дуже време па у тренутку састављања извештаја не постоји намера њене продаје. Вредновање имовине врши се по историјском трошку (износ који смо исплатили да бисмо до ње дошли). Међутим не вреднује се сва имовина овако, нека имовина се вреднује по тржишним ценама (хартије од вредности), по дневним вредностима (инопотраживања и инообавезе). 61 Отуда се јавља и основни проблем у процесу мерења периодичног резултата који се огледа у тешкоћи раздвајања расхода и прихода између садашњости и будућности. Превазилажење овог проблема обезбеђује се сучељавањем расхода обрачунског периода са оним величинама које су проузроковале (насталим приходима).

Један од основних елемената добити значајна за порески биланс представља издвајање капиталне добити. Капитална добит се најчешће дефинише као разлика између продајне вредности појединих делова имовине, непокретности, права индустријске својине, удела у имовине правних лица и акција и осталих хартија од вредности, и њихове књиговодствене или набавне вредности. За нашу проблематику је веома значајно везивање капиталне добити за временски обрачунски период, јер се као такви појављују у виду скривених резерви, једне од основних мотива пореске евазије. Ово се може илустровати кроз пример да се низ година нека имовина налази у

61 Када је извесно да ће предузеће престати са радом постоји потреба да се утврђује резултат за краће временске периоде. Тако да периодичан резултат представља део тоталног резултата и због недовршења послова резултат је разлика прихода и расхода.

280


предузећу а реализује се у некој наредној години, па се таква добит укључује у финансијски резултат тек тада. Најважније последице ових капиталних добитака огледају се у томе што:

1. се њиховим непризнавањем у тренутку настанка, већ у тренутку њихове реализације, потцењује резултат у периодима држања имовине,

2. капитални добици који су настали у претходним периодима признају се као добици у периодима када су реализовани чиме се резултат тог периода прецењује, односно

3. вредности у билансу стања дају непрецизну и нетачну слику.

Овако приказана рачуноводствена добит упућује на могуће недостатке поступака утврђивања финансијског резултата што смо видели кроз начине утврђивања финансијског резултата који примењују привредни субјекти.

9.3. ЗНАЧАЈ РАЗЛИКОВАЊА РАЧУНОВОДСТВЕНЕ И ОПОРЕЗИВЕ ДОБИТИ

Да би се упоредили финансијски резултати, добит у рачуноводственом смислу и добит у пореском смислу потребно је истаћи како се то добит дефинише када је у питању порески биланс.

Опорезиви добитак (опорезиви губитак) је добитак (губитак) периода, који се утврђује у складу са правилима која произилазе из пореских законских норми донешених од стране државних органа, по основу којих се порези из добитка плаћају (или могу да се поврате).62

Опорезива добит се утврђује на основу Закона о порезу на добит предузећа а не на основу Закона о рачуноводству и ревизији који представља основ када се говори о финансијском резултату и добити предузећа као таквој.

Основне разлике између опорезиве добити и добити у рачуноводственом смислу су:

62 МРС 12 Порез на добитак, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године

281


1. Опорезива добит се утврђује, на основу прецизно дефинисаних законских пореских норматива донешених од стране државе, који се користе при билансирању за потребе пореског биланса. Рачуноводствена добит се утврђује на основу пословно-правних норматива и код ње је остављен већи простор одабиру метода евидентирања што у пореској пракси није случај.

2. Опорезива добит је изузетно повољна за анализу пословања предузећа, јер се исказује на исти начин код свих предузећа,63док је рачуноводствена добит различитог карактера од предузећа до предузећа.

3. Карактер добити је различит: опорезива добит омогућује држави вођење социјалне политике за разлику од рачуноводствене добити која је искључиво добит у самом смислу речи.

4. Рачуноводствена добит је шира категорија од опорезиве добити, јер она представља разлику добити предузећа пре опорезивања и пореза на добит.

5. Опорезива добит предузећа представља пореску основицу која регулисана Међународним рачуноводственим стандардима се објашњава као износ који се приписује средству или обавези за потребе опорезивања односно као вредност која се узима за основу на коју се примењује пореска стопа.64 На пример:

1. Вредност опреме је 100, амортизација је 30 и већ је одбијена у ранијим периодима, а преостала вредност ће моћи да се одбије у будућим периодима било као амортизација било кроз одбитак приликом отуђења. Пореска основица машине је 70. Ово је схваћено као добит која је остварена од рада машине, а амортизација као трошак.

2. Потраживања су исказана у износу од 100. Пореска основица потраживања је 100. Ово је у смислу да је приход од потраживања једнак потраживањима, укључујући порез на додату вредност.

Пореска основица овако схваћеног потраживања је њена исказана вредност умањена за било који износ који ће бити одбијен за сврхе опорезивања у односу на то потраживање у будућим периодима. Рачуноводствено посматрано то су сви расходи и

63 Првенствено се мисли на предузећа исте категорије у складу са Законом о порезу на добит.64 МРС 12 Порез на добитак, Међународни рачуноводствени стандарди, књига прва, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године282


приходи који не одговарају обрачунском периоду за који се саставља порески извештај. У случају прихода који су примљени унапред, пореска основица настале обавезе је њена исказана вредност умањена за било који износ прихода који неће бити опорезив у будућим периодима. На пример:

1. Вредност обрачунатог расхода исказаног кроз текуће расходе је 100. Овај расход ће бити одбијен у наредном обрачунском периоду. Пореска основица обрачунатих расхода је нула. Ово је у смислу да је овај расход у текућем периоду последица унапред наплаћеног прихода у ранијем периоду који ће се тек евидентирати као приход у текућем обрачунском периоду.

2. Приход од камата је примљен унапред и његова вредност је 100. Пореска основица камате која је примљена унапред је нула.

У консолидованим финансијским извештајима пореска основица се утврђује на основу консолидоване пореске пријаве у оним надлежностима у којима је та пријава поднета. У другим надлежностима пореска основица се утврђује на основу пореских пријава сваког предузећа у групи.

Из овога можемо видети да је концепт опорезиве добити ужи у смислу признавања и вредновања прихода и расхода у односу на концепт рачуноводствене добити.

283


284


Ш Е С Т И Д Е О

Специјални биланси у функцији опорезивања

285


10. СПЕЦИЈАЛНИ БИЛАНСИ И ПОРЕСКИ БИЛАНС

Сам назив пореског биланса упућује на реч латинског порекла "bilancia" која означава вагу са два таса. У економској теорији се користе различите дефиниције биланса, како би презентовале и на што јаснији начин приближиле јавности значење биланса па се међу широким спектром дефиниција могу издвојити неке.

1. Реч биланс се употребљава за приказивање формално изравнатих делова имовине и капитала.65

2. Биланс приказује ситуацију у одређеној тачки времена.66

Најразумљивија дефиниција биланса која се користи је та да је биланс двострани сумарни табеларни преглед стања средстава и њихових извора или расхода и прихода.67

Све ово изнешено важи и за порески биланс али у оној мери у којој је порески биланс у стварности одржив.

Из назива поред одреднице да се ради о билансу можемо видети да садржи и реч порески што му даје још једну одредницу која му одређује и сврху постојања. Реч порески нас упућује на

65 Brigham, E., and Gapenski L. 1994. Financial Managemement, The Dryden Press, Harcourt Brace College Publishers, Orlando. p. 28.66 Žager K., i Žager L. 1999. Analiza financijskih izvještaja, Masmedia, Zagreb, str. 34.67 Надовеза В., Мајсторовић А., Милојевић И., 2006. Рачуноводство и управљање трошковима, Младост биро, Београд. стр. 73.286


функцију коју он обавља односно на циљ који је пред њега постављен.

Циљ који је постављен пред порески биланс је да јасно прикаже и утврди опорезиву основу пореског обвезника. У пореском билансу се јасно дефинишу и исказују приходи и расходи у циљу одређења пореза. Порески биланс садржи податке који су значајни не само за утврђивање пореза на добит већ и за друге облике пореза који ће у перспективи представљати један заједнички облик који ће бити обједињен.

Из циља пореског биланса произилазе и његове функције, које на први поглед нису препознатљиве. Функције пореског биланса су различите и можемо их разврставати у зависности од корисника овог извештаја.

Кориснике овог извештаја можемо разврстати у одређене групе:

1. држава,2. управа предузећа,3. власници,4. повериоци,5. инвеститори,6. запослени,7. зајмодавци,8. купци и9. јавност.

Свака од ових група корисника на свој начин и у зависности од потреба одређује и функције понаособ пореског биланса које се могу међусобно и преплитати.

1. Држава као корисник пореског биланса у први план истиче функцију утврђивања опорезиве добити и укупног пореза који за државу представља буџетски приход, Владе и њихове агенције су заинтересоване за алокацију ресурса и стога за активност предузећа. Разлози због којих су заинтересоване за порески извештај су бројни: помоћ у кредитирању, помоћ у извозној промоцији, приватизација и сл. који на први поглед и нису приоритет.

2. Управа предузећа из пореског извештаја најпрецизније може стећи увид у пословање предузећа и у износ пореза на добит који за предузеће представља један од озбиљнијих расхода. Ови корисници истичу функцију упоређивања биланса, како би се могло управљати њиме, о положају

287


њиховог предузећа у односу на друга предузећа јер им прецизност исказивања позиција то омогућава и оставља могућност избора органима управљања при планирању прихода и расхода за порески период.

3. Власници порески биланс посматрају као извештај који им даје праву слику о стању прихода и расхода, што у први план истиче алокативну функцију, која је са становишта власника веома битна при инвестирању капитала.

4. Повериоци заинтересовани су за информације, ту се у први план истиче информативна функција пореског биланса, које им омугућавају да анализирају и процене да ли ће износи које потражују бити плаћени о року.

5. Инвеститиори као доносиоци ризичног капитала и њихови саветници усмерени су на ризике који су својствени улагању и на повраћај приноса од тих улагања тако да је и ту истакнута алокативна функција пореског биланса.

6. Запослени и њихове представничке групе заинтересоване су за информације о стабилности и успешности својих послодаваца због сигурности и висине своје зараде, ту се у први план истиче информативна функција пореског биланса.

7. Зајмодавци. Зајмодавци су заинтересоваи за информације које им омогућавају да изврше анализу о томе да ли ће њихови зајмови и припадајуће камате бити плаћени о року и донесу одлуку о томе.

8. Купце занимају информације о наставку пословања предузећа, посебно када имају дугорочне пословне односе с њим или су зависни од тог предузећа.

9. Јавност и предузећа су повезани међусобним активностима, тако да предузећа утичу на појединце и јавност на различите начине. Предузећа, на пример, могу значајно допринети локалној привреди на много начина, укључујући запошљавање већег броја људи и набавкама сировина и репроматеријала од локалних добављача, посебно када се има у виду тенденција децентрализације државног апарата, па се ту у први план истиче редистрибутивна функција пореског билнса.Улога пореског биланса се може приказати кроз обезбеђење

новчаних срестава неопходних за финансирање државних потреба. Како се порески биланс посматра као редовни и као специјали биланс 288


може се рећи, да уколико је то порески биланс на добит предузећа или на доходак онда се може посматрати као редовни биланс. Уколико је то порески биланс оснивања предузећа, порески биланс промене правне форме предузећа или порески биланс ликвидације онда се говори о пореском билансу као специјалном билансу.

Порески биланс није самосталан биланс, он уважава принцип надлежности пословних биланса односно принцип зависности пореског биланса у односу на пословни биланс. У неким случајевима јавља се и обрнута надлежност. Ако се не саставља пословни биланс, онда је порески биланс једини и основни финансијски извештај и ако су одредбе пореског права повољније за предузеће од одредби трговинског права.

Принципи приликом процене билансних вредности код пореског биланса уважавају принцип минималне вредности за вредновање позиција активе и максималне вредности за вредновање позиција пасиве.

Принципи зависности пословног за порески биланс се примењује у неким европским земљама нпр. Ирској, Холандији, тако што се опорезива добит утврђује кориговањем пословног резултата из пословног биланса.68

Принцип обрнуте надлежности пословног за порески биланс се примењује у неким другим земљама нпр. Италији, Шпанији. У овим земљама постоји захтев да се споје пословни и порески биланс, јер према овом захтеву билансне вредности утврђене за пореске сврхе треба да буду унете и у пословни биланс.69

Централно питање за порески биланс је обухватање латентних резерви. 70 Углавном се примењују две методе обухватања ових резерви. Прва је метода разграничења примењује се у Италији, Белгији итд. и према њој порески расход се распоређује на онај обрачунски период у коме је и настао. Друга метода је статички метод и примењује се у Холандији, Ирској итд. Према овој методи нарушава се принцип реалног периодизирања пословног резултата у смислу да уколико су промене у пореским стопама познате на дан билансирања треба их узети у обзир, без обзира што су резерве настале у неком ранијем обрачунском периоду. У Републици Србији је све до 1991. године важио принцип обрнуте надлежности,

68 Juhani K. 2003. European Tax Handbook, Paris, France, str. 3269 Juhani K. Op. cit., str. 3170 Латентне резерве- скривене – имају за последицу подцењивање вредности имовине пословног субјекта.

289


доношењем закона о порезу на добит предузећа овај принцип више не важи.

Да би се пореском билансу утврдила правилна позиција имеђу осталих биланса и то првенствено специјалних, мора се поћи од одређених ограничења која се јављају приликом овог поступка.

На првом месту се јављају ограничења везана за нормативне прописе који регулишу ову област. Када смо рекли да је порески биланс припадник групе специјалних биланса напоменули смо да га одређују порески нормативи. За остале специјалне билансе карактеристика је да их регулишу нормативи трговинског права.

Као следеће ограничење које се јавља у исказивању односа пореског биланса са осталим специјалним билансима је редовност састављања. Према овом критеријуму порески биланс се може посматрати као редовни биланс. Редовни биланси се састављају у унапред одређеним или у дугорочно понављаним временским периодима. Рок за састављање ових биланса је одређен законским нормама или интерном регулативом конкретног привредног друштва. На другој страни, специјални биланси71 се појављују од случаја до случаја, односно када настану одређени услови и околности који захтевају предузимање одређених мера. Они се састављају у посебним околностима у које може да дође привредни субјект у току пословања.

Ова ограничења доводе до закључка да је сфера пореског биланса у породици специјалних биланса сужена са одређених аспеката посматрања. Овакав однос пореског биланса са осталим билансима доводи нас до поља на коме се могу повући одређене паралеле на основу билансних процедура.

Порески биланс се може посматрати са аспекта временске димензије, формалне и материјалне особености у односу на остале специјалне билансе. Ове димензије пореског биланса сагледаћемо на најцелисходнији начин ако првенствено пођемо од карактеристика ових билансних група које су основа специјалних биланса.

Породицу специјалних биланса можемо посматрати по основу условљености појединачних биланса. Овакву поделу специјалних биланса можемо наћи у оквиру поделе на: статус билансе и билансе са карактером рачуна успеха.72 Статус биланси су специјални биланси који приказују стање одређеног момента,

71 Васиљевић К. 1970. Теорија и анализа биланса, Савремена администрација, Београд. стр. 187-19772 Ранковић Ј. 1996. Специјални биланси, Економски факултет, Београд. стр. 66290


односно пресек стања на одређени дан у пословном животу субјекта пословања. За разлику од статус биланса, биланси са карактером рачуна успеха посматрају стање и промене које су се десиле у пословном животу субјекта пословања посматрано са интервалног аспекта.

У оквиру овако посматраних група специјалних биланса размотрићемо најважније карактеристике појединачних биланса како бисмо указали на њихов значај приликом компарације са пореским билансом.

Овако посматране специјалне билансе можемо окарактерисати кроз групе: биланса оснивања, биланса промене правне форме, биланса фузије, биланса раздвајања, ликвидитетног биланса, санационог биланса, стечајног и ликвидационог биланса.

Биланс оснивања претходи почетку пословања сваког субјекта пословања. Како бисмо окарактерисали формалну страну овог специјалног биланса морамо напоменути да биланс оснивања није ништа друго до биланс стања. Он представља преглед вредности имовинских делова субјекта пословања приликом његовог оснивања. Овај специјални биланс се прилаже приликом оснивања субјекта пословања. Формални разлог састављања овог специјалног биланса се налази у обавези вођења књиговодства о сопственом пословању, а биланс оснивања је неопходан услов за отварање пословних евиденција субјекта пословања.73

Материјални разлог састављања ове врсте специјалног биланса је то што постоји законска и пословна потреба идентификације финансијске структуре субјекта пословања приликом његовог оснивања, као и потреба задовољења одрђених законских минимума у улагању капитала за односне пословне форме оснивања субјеката привређивања.

73 Основна намена пословних књига је исказивање стања и промена на имовини, капиталу и обавезама, за праћење прихода и расхода и других пословних промена. Преношење података из књиговодствених исправа у пословне књиге представља процес књижења. За пословне књиге је карактеристично да се закључују на крају пословне године (31.12.), а да се отварају почетку следеће пословне године (01.01.), на основу почетног биланса. Пословне књиге треба водити тако да је контола исправности књижења, чувања и коришћења података као и увид у хронологију времена књижења доступан у сваком тренутку.

291


Основа за састављање ове врсте специјалног биланса је ивентар74 субјекта пословања који даје још једну одредницу овом билансу што га сврстава у инвентарне специјалне билансе.

Биланс оснивања зависи од поступака оснивања субјекта пословања, па на основу тога мора да прати критеријуме за сагледавање настајања субјекта пословања. У складу са тим ове критеријуме смо поделили:

1. према врсти улагања: улагање у новцу, улагање у натуралним облицима и мешовито улагање;

2. према обиму предузетих радњи од стране оснивача: једнократно или симултано и постепено или сукцесивно оснивање;

3. према правном полазишту: новооснивање и промене правне форме.

Ови критеријуми за оснивање субјекта пословања утичу и на биланс оснивања што чини основу за његову материјалну страну.

Следећи у оквиру специјалних биланса је биланс промене правне форме субјекта пословања. Он се саставља у случајевима када субјект пословања мења правни статус и форму. Биланс промене правне форме треба да прикаже имовинско стање субјекта пословања на дан промене његове правне форме и да створи реалну основу за транспарентно сагледавање његових позиција од стране корисника билансних информација. Од изузетног значаја је прецизно идентификовање дана промене правне форме субјекта пословања, јер он директно утиче на састављање пореског биланса. Може се догодити да се промена правне форме субјекта пословања оствари почетком или крајем пословне године, у том случају завршни биланс стања добија статус биланса промене правне форме. Приликом сачињавања биланса промене правне форме субјекта

74 Инвентар имовине је детаљан попис имовине предузећа на одређени дан. У инвентару је имовина исказана појединачно по врстама, количини, цени и вредности. У глобалној процедури код новооснованих предузећа инвентар је први књиговодствени документ који настаје. Његов задатак је да искаже имовину са којом новонастало предузеће располаже. Биланс оснивања предузећа је уједно и једини биланс у нормалним околностима који се непосредно изводи из инвентара. 292


пословања вредност исказана у билансу одступа од тржишне вредности бар за износ goodwill-а.75

Биланс фузије је следећи у оквиру специјалних биланса који се саставља у случајевима када долази до интеграције или спајања два или више субјеката пословања.76

У оквиру биланса фузије разликујемо: фузију као припајање односно апсорпцију и фузију као спајање односно утапање. Фузија као припајање представља процес гашења једног субјекта пословања са преузимањем његове имовине од стране односног субјекта пословања. У овом случају економско-правну самосталност губе припојени субјекти пословања.

Фузија утапања представља процес гашења два или више субјеката пословања и стварање потпуно новог субјекта пословања које се уписује у регистар. У овом случају сви субјекти пословања губе економско-правну самосталоност. Процесом фузије преноси се имовина фузионисаних субјеката пословања на новонастали субјект пословања. Субјекти пословања постају и порески наследници фузионисаних субјеката пословања. Овако држава спречава неопорезивање латентних резерви фузионисаних субјеката пословања. Исказивањем резерви у билансу фузије ове резерве постају подлога опорезивања.

Биланс фузије се саставља под оним датумом под којим је извршено фузионисање субјеката пословања. Резултати пословања фузионисаних субјеката пословања од дана састављања новог биланса фузије до дана завршетка процеса фузије додељују се новонасталом субјекту пословања.

При састављању биланса фузије највећи проблем је питање висине власништва над капиталом у новонасталом субјекту пословања од стране фузионисаних субјеката пословања. Овај проблем се решава одрђивањем реалне вредности фузионисаних субјеката пословања и то: на основу вредности имовине, на основу садашње вредности очекиваних новчаних токова (приносна вредност), на основу тржишне вредности, на основу приносне вредности и књиговодствене вредности.

У конкретном случају биланс фузије омогућава примену односне методе за утврђивање висине власништва над капиталом.

75 Goodwill је износ плаћен изнад књиговодствено исказаног капитала купљеног правног лица. 76 Васиљевић К. Op. cit., стр. 187

293


Биланс раздвајања је специјални биланс који показује вредност имовине субјекта пословања које је објекат раздвајања. У овом билансу се књиговодствена вредност имовине и обавеза усклађује са стварним стањем.

Овај специјални биланс одражава стање које је супротно билансу фузије, а као најчешћи разлози раздвајања су: раздвајањем субјекта пословања се смањује његова величина са циљем да се обезбеди ефикаснији менаџмент, раздвајање се јавља када из друштва лица иступа неки члан итд.

Приликом раздвајања субјекта пословања јављају се две врсте биланса раздвајања:

1. биланс целовитог субјекта пословања пре раздвајања2. биланси издвојених субјеката пословања.

Биланс целовитог субјекта пословања се саставља на дан раздвајања, и представља преглед целокупне имовине и њених извора финансирања. Овај биланс представља завршни биланс дотадашњег субјекта пословања. Као и код биланса фузије и овде је највећи проблем вредновање имовинских делова. Односни имовински делови се не вреднују по ликвидационим вредностима јер се субјект пословања класично не ликвидира. Није адекватна ни набавна вредност, јер се њеном применом могу створити латентне резерве, или скривени губици77, што доводи до неравноправног положаја власника капитала који остају у старом субјекту пословања од власника који се из њега издвајају. У случају да се биланс раздвајања саставља на крају пословне године субјекта пословања он је идентичан редовном завршном билансу.

Биланси издвојених субјеката пословања се сачињавају после извршеног раздвајања, они су у ствари оснивачки биланси новонасталих субјеката пословања. Однос између ове две врсте биланса раздвајања регулише се поштовањем принципа идентитета.78 Однос између ова два биланса је аналоган односу између целине и делова неког скупа. Поштовањем овог принципа обезбеђује се правна сигурност поделе субјекта пословања и омогућава контрола раздвајања. Поштовањем овог принципа у овом билансу се осигурава елиминисање пореске евазије од стране

77 Скривени губици – латентни – имају за последицу прецењивање вредности имовине пословног субјекта.78 Принцип идентитета – представља захтев да збир биланса отварања издвојених пословних субјеката, односно збир њихових почетних биланса буде једнак билансу целине раздвојеног пословног субјекта.294


издвојених субјеката пословања. Што је у директној сагласности са пореским билансом.

Ликвидитетни биланс се може посматрати на два начина. Према једном овај биланс сачињава кредитор односно поверилац одређеног субјекта пословања. Разлика која се утврди између вредности имовине и обавеза субјекта пословања представља основу сигурности за кредитирање. Овај биланс се разликује од редовних биланса по томе што су цене по којима се утврђује вредност имовине у суштини ликвидационе.79 Према другом схватању ликвидитетни биланс се сачињава у циљу одрђивања стања ликвидности субјекта пословања на одређени дан билансирања. Позиције активе и пасиве биланса се групишу на одређени начин.80Овако груписање омогућава утврђивање ликвидности субјекта пословања на основу овог биланса. Према оваквом начину груписања позиције активе се систематизују према принципу растуће ликвидности81, а позиције пасиве према принципу опадајуће доспелости82, или насупрот томе ако се позиције активе групишу према принципу опадајуће ликвидности позиције пасиве су груписане према принципу растуће доспелости.

Санациони биланс је врста специјалног биланса, јер се саставља у ситуацији када се субјект пословања налази у финансијски лошем стању. Ово финансијски лоше стање је производ трентутним недостатком финансијских средстава, што не мора да значи да је ово стање гарантовано на дужи рок. Санациони биланс је основа за санациони програм који се доноси за односни субјекат пословања. Санациони биланс, састављен у складу са етичким правилима билансирања, је извештај о финансијском положају субјекта пословања. Он даје увид у структуру и обим финансијских средстава, на основу којих се доносе одлуке о санацији.

79 Ликвидационе цени – цене делова имовине пословног субјекта у случају његове ликвидације, односно престанка са радом.80 Начин усклађеног груписања позиција унутар биланса произилази из захтева за сагледавањем подударности степена ликвидности односних средстава и рокова доспећа за плаћање појединих обавеза пословног субјекта.81 Растућа ликвидност у активи биланса се постиже ређањем позиција које иду од основних средстава преко залиха и потраживања па све до новчаних средстава.82 Опадајућа доспелост (рочност) у пасиви биланса се постиже ређањем позиција од сопственог капитала преко дугорочних обавеза и краткорочних обавеза па до текућих обавеза.

295


Овај биланс даје основу за: отпис имовине и обавеза, што доводи до смањења како активе тако и пасиве биланса, додатно задужење код поверилаца, што има за последицу повећање како активе тако и пасиве биланса, употребу средстава резерви за покриће губитака због одржања ликвидности субјекта пословања, смањење основног капитала, конверзију дугова субјекта пословања у трајни улог поверилаца, продаја вишка средстава, повлачење дугорочних пласмана итд.

Како се процес санације везује за одређени временски период, тако ми издвајамо две врсте санационих биланса: биланс пре поступка санирања и биланс после поступка санирања субјекта пословања.

Биланс пре санације субјекта пословања показује степен задужености и успешности пословања субјекта пословања и обим средстава неопходних за наставак пословања односно одржање ликвидности. Проблем приликом састављања овог биланса је исказивање скривених губитака које је неопходно приказати како би се створила транспарентна основа за поступак санације.

Биланс после поступка санације приказује ефекте предузетих мера санације на односни субјект пословања. Овај биланс би требао да покаже такав финансијски положаја субјекта пословања који је гарант одржања ликвидности.

Ликвидациони биланс је специјални биланс који је неизбежан на крају пословања субјекта пословања и његова појава је све чешћа у привредној пракси. Он представља преглед имовине и обавеза субјекта пословања у случају ликвидације.83Поступак ликвидације представља уновчавање имовине субјекта пословања да би тиме оформила ликвидна средства за измирење доспелих обавеза.

Како је ликвидација процес који траје од момента доношења одлуке о ликвидацији субјекта пословања до његове потпуне ликвидације, тако се јављају две врсте ликвидационих биланса: биланс отварања ликвидације или почетни биланс ликвидације и биланс завршетка ликвидације или крајњи ликвидациони биланс.

У процесу ликвидације субјект пословања сву своју имовину конвертује у ликвидна средства (новац) у циљу измирења доспелих

83 Ликвидација пословног субјекта наступа у случају да пословни субјект нема економских и законских услова за наставак обављања делатности за коју је регистровано. 296


обавеза, па се јавља могућност састављања међубиланса ликвидације у процесу ликвидације.

Почетни ликвидациони биланс се саставља пре почетка процеса ликвидације и он представља рачуноводствену основу за доношење одлуке о ликвидацији субјекта пословања. Овај биланс пружа податке о реалном износу активе тј. основним средствима, залихама, потраживањима и новчаним средствима субјекта пословања са једне стране и обавезама и сопственом капиталу са друге. Ликвидациони биланс мора да нам покаже пословни резултат субјекта пословања за последњи обрачунски период. У овом билансу се имовина вреднује по ликвидационим ценама, које су ниже од набавних цена а поготову од тржишних цена. Разлика између вредности имовине вредноване по ликвидационим ценама и књиговодствене вредности имовине уноси се у биланс успеха субјекта пословања у ликвидацији.

Крајњи ликвидациони биланс је план измирења обавеза субјекта пословања у поступку ликвидације из формиране ликвидационе масе84. Овај биланс се саставља после продаје реалне имовине субјекта пословања и наплате потраживања.85 Овај биланс у активи садржи новчана средства и ненаплаћена потраживања, а у пасиви сопствени капитал и обавезе.

Стечајни биланс је врста специјалног биланса који се саставља уз поштовање стечајног поступка. Он познаје две врсте стечајног биланса: један је биланс отварања стечаја, док је други завршни стечајни биланс. Почетни стечајни биланс саставља стечајни управник на основу инвентара који такође он саставља, а не субјект пословања у стечају, што је случај код ликвидационог биланса. Субјект пословања који је у стечају не располаже имовином од момента уласка у стечајни поступак. У овом случају стечајни биланс је диференциран од ликвидационог биланса у односу на корисника биланса.

На основу овако презентоване породице специјалних биланса можемо закључити да биланс као економска категорија и величина даје значај елементима који се на њега односе сврставајући их у одређени поредак. Када примарни значај дамо формалној и материјалној бази пореског биланса као специјалном билансу

84 Средства која су створена продајом реалне имовине пословног субјекта из које треба да се исплате доспеле обавезе.85 Ненаплаћена потраживања се проглашавају трајно ненаплативим и отписују у целини.

297


посматрајући га кроз временску димензију видимо да порески биланс по својој суштини спада у групу редовних биланса јер се саставља редовно сваке године, али посматрано са друге стране код пореског биланса налазимо нормативну страну која га сврстава у специјалне билансе. Као што можемо видети ови биланси припадају како статус билансима тако и билансима са карактером успеха. Шта је то што их чини сродним са пореским билансом? Одговор на ово питање проналазимо у суштини а не у карактеру биланса. Суштина састављања представља основ за билансирање догађаја који настају у неком субјекту пословања. На пример код биланса фузије суштина је спајање субјеката пословања и потреба за исказивањем новонасталог стања, код ликвидационог биланса суштина је у престанку постојања субјеката пословања и потреби исказивања ликвидацоне масе које оно поседује итд. Тако и код пореског биланса састављање овог биланса зависи од ситуације која је карактеристична за пословни субјект. Познато је да порески биланс служи ради утврђивања пореза на добит предузећа, а да ли предузеће мора да послује читаву годину односно да ли период пословања предузећа мора да се поклапа са календарском односно буџетском годином, одговор је не мора. Из овога видимо да се приликом ликвидације предузећа поред ликвидационог биланса саставља и порески биланс због неопходности опорезивања добити. Ова добит се утврђује као позитивна разлика нето имовине предузећа на почетку ликвидационог процеса и на крају ликвидационог процеса. Остатак после измирења обавеза према лиферантима приликом опорезивања третира се као капитални добитак како у поступку ликвидације тако и код стечаја. Фузије и раздвајање одлажу састављање преског биланса, јер се суштина опорезивања добити више не односи на једно већ на више лица и обратно. Из напред изнетог можемо закључити да је значај пореског биланса утолико већи јер се везује за све моменте који настају у животном циклусу једног предузећа тако да је веза са осталим билансима изузетно велика. Иако се мало пажње посвећује овом билансу његов значај је тиме већи јер су непознаницe у домену опорезивања добити предузећа остале недоречене.

298


11. ПОРЕСКИ БИЛАНС

Предузеће као носилац привређивања у једном друштву у зависности од циља и задатака које остварује поприма различите облике и располаже различитом структуром привређивања.

Порески биланси представљају извештаје који се разликују у зависности од лица која их састављају. Према облику субјекта привређивања можемо разликовати: порески биланс предузетника, порески биланс предузећа и консолидовани порески биланс. Према врсти субјекта привређивања можемо разликовати: порески биланс профитних и непрофитних организација. Према ситуацији у којој се саставља можемо разликовати: редовни порески биланс и специјални порески биланс. Према резидентству обвезника који остварује добит на територији одређене земље: порески биланс резидента и порески биланс нерезидента.

Породица пореског биланса је велика, па је стога потребно у зависности од ових критеријума поделе објаснити сваки порески биланс појединачно. Да би се указало на специфичности сваког појединачног биланса поћи ћемо од претпоставки које су од суштинског значаја за поједине билансе.

У претходном излагању смо објаснили одос редовног и специјалних пореских биланса, тако да ћемо у овом делу објаснити ове две издвојене скупине пореских биланса које зависе од облика субјекта привређивања и од његове врсте.

Графички приказ поделе пореских биланса дали смо на следећем примеру из кога се може јасно уочити разлика појединих група биланса.

299


Слика 1. Поgела пореских биланса

Са ове слике можемо јасно идентификовати врсту пореског биланса што је полазна основа за сваки рад у области опорезивања добити предузећа. Овакав приказ упућује на велику диверсификованост пореских биланса. У даљем тексту биће приказани услови разврставања субјеката привређивања у одређену билансну категорију.300

ПРОФИТНИХ ОРГАНИЗАЦИ

ЈА

ПОРЕСКИ БИЛАНС СУБЈЕКТА ПРИВРЕЂИВАЊА

ПРЕМА ВРСТИ

ПРЕМА СИТУАЦИЈИ

ПРЕМА ОРГАНИЗАЦИОНОМ

ОБЛИКУ

СПЕЦИЈАЛНИ

РЕДОВНИ

КОНСОЛИДОВАНИ

ПРЕДУЗЕТНИКА

ПРЕДУЗЕЋА

НЕПРОФИТНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

ПРЕМА РЕЗИДЕНТСТВУ

РЕЗИДЕНАТА

НЕРЕЗИДЕНАТА


Организациони облик субјекта привређивања је један од критеријума поделе пореских биланса. Утицај облика субјекта привређивања и његове структуре на порески биланс се огледа у различитом третирању врсте пореског биланса који се примењује. Када говоримо о организационом облику субјекта привређивања, а у зависности од основног капитала којим располаже субјекте привређивања можемо поделити на инокосне субјекте привређивања (предузетнике), друштва лица и друштва капитала.86

Карактеристике пореских биланса који су релевантне за односни организациони облик субјекта привређивања произилазе из специфичности организационог облика.

Инокосни субјекти привређивања и друштва лица87 се по правилу налазе у приватној својини, док се друштва капитала могу налазити у приватној, државној или мешовитој својини. Код инокосних субјеката привређивања који се јављају као предузетници, имовина се налази у власништву предузетника, и он за пословање одговара целокупном својом имовином, а не само уложеним средствима.

Инокосни субјекти привређивања формирају свој капитал улагањем предузетника. Свако улагање капитала у предузећа изазива повећање имовине предузећа. Капитал предузетника је променљива величина, повећава се додатним улагањем предузетника, а смањује исплатама које су резултат личних расхода предузетника. Посебан рачун који се отвара за евидентирање промена на капиталу везаних за предузетника назива се рачун власника. Овај рачун капитала представља корективни рачун инокосног капитала, који се гаси преношењем на крају обрачунског периода на рачун капитала инокосног субјекта привређивања. Предузетник као такав има посебан порески биланс.88

86 Оваква подела даје нам основу за разврставање субјеката привређивања који могу бити организовани у великом броју организационо правних облика, што условљава законска регулатива државе у којој се субјекат привређивања оснива.87 Друштва лица (ортачко и командитно без акција) оснивају физичка лица (услов је најмање два лица), с тим што командитор у командитном друштву може да буде и правно лице. Оснивачи одговаврају солидарно целокупном својом имовином како покретном тако и непокретном (осим командитора који сноси ризик само за унету имовину у друштво).88 У складу са Законом о приватним предузетницима („Службени гласник РС", бр. 54/89 и 9/90 и „Службени гласник РС", бр. 46/91 ... 55/04), предузетници који остварују приходе од самосталне делатности воде пословне књиге, утврђују финансијски резултат пословања и састављају порески биланс за предузетнике.

301


Ако предузетник води просто књиговодство, уз порески биланс доставља и биланс успеха89, а ако води двојно књиговодство уз порески биланс доставља и биланс успеха прописан за предузећа и задруге.

Форма и садржај пореског биланса треба да буду пројектовани тако да се у њему искажу пореска основица, износ обрачунатог пореза, умањење обрачунатог пореза, уплаћене аконтације пореза и износ разлике пореза за уплату односно повраћај. Карактеристично је то да се код предузетника јављају различити порески биланси у зависности од тога који систем књиговодства примењују. Порески биланс предузетника је најједноставнија врста биланса, што зависи од сложености пословања. За што боље сачињавање пореског биланса потребно је ослонити се на евиденције које поредузетник води уколико води просто књиговодство. Пословне књиге предузетника чине :

- пословна књига прихода и расхода (ПК-1),- пословна књига основних средстава и ситног инвентара (ПК-

2) и- помоћне евиденције.У помоћне евиденције спадају:

1. калкулација продајне цене (КЛ),2. лист дневног промета угоститеља (ДПУ),3. евиденција о куповини, преради, производњи и

промету производа од племенитог метала и драгог камења, чији је саставни део потврда о куповини изамени племенитих метала и драгог камења (ПМ, ПМ-1),

4. евиденција о готовим производима (ГП),5. пријемни евиденциони лист комисионе робе, чији је

састани део образац (КР-1),6. Евиденција продате, исплаћене и враћене комисионе

робе. (КР) и7. пословна књига о оствареном промету паушално

опорезованих обвезника (КПО), за предузетнике који порез на доходак грађана плаћају паушално.

Постоји још и евиденција пореза на додату вредност (воде је предузетници који су обвезници пореза на додату вредност у складу

Порески биланс за предузетнике саставља се у складу са одредбама Правилника о садржини и облику финансијских извештаја, на Обрасцу ПБ-2.89 Биланс успеха предузетника дат је као прилог.302


за законом и подзаконским актима који регулишу порез на додату предност, независно од напред набројаних основних и помоћних књига.

Ове евиденције представљају основу за сачињавање пореског биланса предузетника, нарочито пословна књига прихода и расхода ПК-1 у којој се воде сви приходи и расходи предузетника по систему простог књиговодства, што значи једнострано уколико настане неки приход то се евидентира без обавезног против става. Оваква евиденција олакшава процес састављања пореског биланса, јер се из ње могу лако сагледати приходи и расходи предузетника хронолошки како су и настали.

Друштва лица се јављају као ортачка или командитна друштва без акција. Сопствени капитал код ортачких и командитних друштава без акција, форимира се на основу улога ортака. Величина улога ортака није прописана, нити њихов износ мора бити једнак, јер ортаци одговарају солидарно и неограничено. Карактеристично за овај облик предузећа је и то што улози ортака не морају бити само новчана средства већ и у облику материјалних средстава.

Повећање капитала код овог облика предузећа може се извршити или повећањем улога ортака или пријемом нових ортака. Смањење капитала настаје или због повлачења улога од стране ортака или услед иступања неког од ортака.

Друштва лица би се по правилу требала опорезовати порезом на доходак што је случај у већини европских земаља као и у Сједињеним Америчким Државама. У Републици Србији се ортачко друштво опорезује порезом на добит предузећа.

У друштва капитала спадају друштва са ограниченом одговорношћу (д.о.о.) и деоничарска или акционарска друштва (д.д. односно а.д.). Друштво са ограниченом одговорношћу основни капитал формира преко удела чланова друштва. За разлику од друштва лица и предузетника, друштво са ограниченом одговорношћу има одвојена средства друштва и средства власника. За обавезе које се јаве у пословању друштва, одговара само друштво и то у висини сопственог капитала.

Друштво с ограниченом одговорношћу представља привредно друштво које оснива једно или више правних или физичких лица, у својству чланова друштва, ради обављања одређене делатности под заједничким пословним именом.90

90 Станковић М, Станковић С, 2002. Пословно право, Мрљеш, Београд, стр. 236303


У развијеним тржишним привредама опорезивање добити се везује за друштва капитала.91 Порески биланс као такав представља слику пословања ових предузећа, исказану путем релевантних пореских норми. Једна од основних претпоставки правилно сачињеног пореског биланса је и одређивање врсте субјекта привређивања. Да би се на што прецизнији начин сачинио порески биланс у поступку билансирања потребно је користити разноврсне изворе података. Тако ћемо се у наставку посебно осврнути на документацију релевантну за састављање пореског биланса која чини базу у друштву са ограниченом одговорношћу.

Како је друштво са ограниченом одговорношћу друштво капитала оно одговара за своје обавезе целокупном имовином. Друштво с ограниченом одговорношћу може имати највише 50 чланова према законској регулативи у Републици Србији. Ако се број чланова повећа изнад 50, али не више од 100 чланова, и ако се тај број одржи у периоду дужем од годину дана, то друштво мења правну форму у форму затвореног акционарског друштва.

Документа и акти релевантни за састављање пореског биланса која представљају интерни извор података, а у обавези су да их има свако друштво с ограниченом одговорношћу су следећа92:1) оснивачки акт, укључујући и све његове измене;2) уговор чланова друштва, ако га друштво има, укључујући и све његове измене;3) решење о регистрацији;4) интерна документа одобрена од скупштине чланова и управног одбора;5) књигу одлука;6) акт о образовању сваког огранка друштва и представништва (заступништва);7) документа која доказују својину и сва друга права друштва на имовину;8) записнике и одлуке скупштине чланова и управног одбора друштва;9) записнике одбора ревизора и друге њихове писане налоге и закључке;10) финансијске извештаје, извештаје о пословању и извештај ревизора;

91 Stiglitz J. 2004. Op. cit, стр. 65992 Закон о привредним друштвима, “Службени лист РС”, бр. 125/04.304


11) књиговодствену документацију и рачуне;12) документа о финансијским извештајима и извештајима о пословању поднета надлежним органима;13) листу повезаних друштава са подацима о уделима или другим правима у њима;14) књигу удела;15) листу са пуним именима и адресама свих чланова управног одбора, свих лица која су овлашћена да заступају друштво и ревизора друштва, као и податке да ли лица која су овлашћена да заступају друштво то чине колективно или појединачно;16) пуно име и адресу интерног ревизора и чланова одбора ревизора;17) листу свих преноса удела укључујући и залогу и било који други пренос лицу које тиме не постаје члан друштва;18) списак свих уговора које су са друштвом закључили директор, чланови управног одбора и са њима повезана лица у смислу овог закона.

Основа за сагледавање власничке структуре а тиме и накнада по основу поседовања удела у друштву са ограниченом одговорношћу је књига удела коју је друштво с ограниченом одговорношћу обавезно да држи у свом седишту. У књигу удела уписују се93: име и пребивалиште односно пословно име; седиште и порески идентификациони број сваког члана друштва, односно сваког сувласника и њиховог заједничког пуномоћника; износ уговореног и уплаћеног улога и евентуалне споредне радње и допунски улози поред основног улога; оптерећења удела; број или проценат гласова сваког удела; поделе и сви преноси удела укључујући и време преноса и име преносиоца и стицаоца, као и све евентуалне промене ових података. Ови подаци су релевантни за пореско билансирање.

Друштво с ограниченом одговорношћу, за сваку евентуалну промену података уписаних у књизи удела, подноси регистру у складу са законом којим се уређује регистрација привредних субјеката пријаву и документа, ради регистрације и објављивања.

Право увида у књигу удела као и право копије имају чланови друштва са ограниченом одговорношћу. За тачност података у књизи удела друштву одговарају директори или чланови управног одбора друштва с ограниченом одговорношћу. У односу на друштво

93 Закон о привредним друштвима, Op. cit.305


с ограниченом одговорношћу, члан друштва је лице које је уписано у књигу удела, а у односу на трећа лица члан друштва је лице које је регистровано. Сматра се да је члан друштва уписан у књигу удела даном када се пријави за регистрацију, без обзира на то када је регистрација стварно извршена.

Сопственим уделом друштва са ограниченом одговорношћу сматра се онај удео који друштво стекне искључиво од својих чланова. Друштво с ограниченом одговорношћу може од својих чланова стицати сопствене уделе које су уплаћени или пак оне који нису уплаћени. Удели се могу стећи и куповином од чланова друштва по основу принудног престанка својства члана друштва или по неком другом основу. Битна чињеница је да друштво с ограниченом одговорношћу по основу сопствених удела нема право гласа, нити се ти удели рачунају у кворум гласова, нити ти удели дају право на дивиденду. Поништавају се сопствени удели којима се не располаже у року од годину дана.

Друштво с ограниченом одговорношћу може уделе узети у залогу, ако је укупни износ потраживања обезбеђених залогом удела нижи од вредности удела, односно вредности уплаћеног удела94. На проблематику узимања удела члана друштва с ограниченом одговорношћу у залогу од стране самог друштва или од стране неког другог лица које делује у своје име, а за рачун друштва, примењују се одредбе Закона о привредним друштвима.

За потребе пореског билансирања је значајно да друштво с ограниченом одговорношћу не може, на било какав начин пружити финансијску подршку за куповину својих удела. Појам финансијска подршка не односи се на текуће правне послове финансијских организација, као ни на давање аванса или кредита или пружања обезбеђења од стране друштва с ограниченом одговорношћу за стицање удела друштва од стране запослених у друштву или у повезаним друштвима.

Ово друштво у случајевима одређеним оснивачким актом или уговором чланова друштва може повући и поништити уделе. Одлуку о повлачењу и поништењу удела доноси скупштина чланова тог друштва, ако оснивачким актом или уговором чланова друштва није друкчије одређено. Одлука скупштине чланова друштва с ограниченом одговорношћу о повлачењу и поништењу удела

94 Закон о привредним друштвима, Op. cit.306


садржи95 основ повлачења и поништења, износ који се плаћа члану повученог и поништеног удела и дејство поништења на основни капитал друштва. Члан друштва с ограниченом одговорношћу чији је удео повучен и поништен губи права и обавезе које је имао по основу тог удела.

Висина уплата чланова друштва са ограниченом одговорношћу је прописана законом. Законом је прописана, како минимална висина укупног капитала, тако и минимална висина појединачних улога. Основни капитал овог друштва се може повећати или пријемом нових чланова или повећањем појединачних улога. Друштва са ограниченом одговорношћу нису обавезна да формирају резерве, али их могу имати. Смањење капитала овог друштва се јавља као последица повлачења удела основног капитала од стране чланова. Ово повлачење предпоставља и промену уговора о оснивању у судском регистру.

Као што можемо видети облик оснивања субјекта пословања опредељује и врсту пореског биланса. Из изложеног недвосмислено произилази који је интерни извор података на располагању лицу одговорном за састављање пореског биланса, као и одређени елементи који утичу на позиције пореског биланса, али о њима ће бити више речи у наставку.

Привредно друштво које највише утиче на облик односно врсту пореског биланса је акционарско друштво. Ово привредно друштво представља основу пословања капиталистичких привреда96

па као такво заузима и најзначајније место у овом раду. Да бисмо објаснили утицај облика субјекта пословања на врсту пореског биланса морамо детаљно изложити однос између капитала и појавних облика, односно пасиве и активе у билансу стања акционарског друштва. Ова потреба проистиче из потребе састављања консолидованог биланса.

Акционарско друштво је привредно друштво које оснива једно или више правних или физичких лица у својству акционара ради обављања одређене делатности, под заједничким пословним именом, чији је основни капитал утврђен и подељен на акције.97 За капитал овог субјекта привређивања, односно за пасиву у билансу стања, а од значаја за облик и садржину пореског биланса су

95 Закон о привредним друштвима Op. cit.96 Stiglitz J. Op. cit, стр. 659.97 Станковић М, Станковић С, Op. cit, стр. 211

307


следећи елементи. Ово друштво одговара за своје обавезе целокупном имовином. Јавља се у затвореном и отвореном облику. Ако у оснивачком акту није наведена врста акционарског друштва, акционарско друштво је отворено.

Затворено акционарско друштво представља друштво чије се акције издају само његовим оснивачима или ограниченом броју других лица. Ово друштво може имати највише 100 акционара. Ако се деси да се број акционара затвореног акционарског друштва повећа и одржи изнад 100 акционара у периоду дужем од годину дана, то друштво постаје отворено друштво. Затворено друштво не може вршити упис акција јавном понудом или нудити своје акције јавним путем на било који други начин.

Акционарско друштво се сматра отвореним ако оснивачи учине јавни позив за упис и уплату акција у време оснивања друштва, односно ако такав позив учини друштво након оснивања. Јавни позив може се вршити на два начина: јавном понудом и проспектом. Ово акционарско друштво не може ограничити пренос акција трећим лицима.

Претварање затвореног акционарског друштва у отворено друштво, односно отвореног акционарског друштва у затворено акционарско друштво, врши се изменом оснивачког акта. Овај поступак не сматра се променом правне форме привредног друштва. Законом о привредним друштвима, Законом о хартијама од вредности и Законом о рачуноводству и ревизији прописане су обавезе предузећа да о свом оснивачком улогу воде посебне књиге и књиговодствену евиденцију, што је полазна основа за потребе пореског билансирања. У оквиру књиговодства организују се две врсте евиденције: синтетичка евиденција по врстама капитала и књиговодствена аналитичка евиденција за сваког оснивача и улагача капитала у предузеће. Посебне књиге, садрже податке о оснивачима и висини њиховог улога и назива се Књига акционара.

Значајно за потребе пореског билансирања је и то да акционарско друштво не може давати зајмове, кредите или другу финансијску подршку или одређена обезбеђења за стицање својих акција. Улог у акционарско друштво у замену за издавање акција може се унети једино у новцу или у стварима и правима, али не и у раду и услугама друштву.

Издавање акција акционарског друштва врши се у складу са законом којим се уређује тржиште хартија од вредности. Овај тип друштва мора имати бар једну обичну акцију и оне представљају 308


увек једну класу акција док преференцијалне акције могу бити подељене у две или више класа са различитим правима (различите стопе дивиденди или различита партиципативна или кумулативна права на дивиденде или различита права на исплату имовине друштва при ликвидацији). Обичне акције имају исту номиналну вредност или су без номиналне вредности док преференцијалне акције исте класе имају исту номиналну вредност. Акционарско друштво не издаје акције на доносиоца.

Акционарско друштво поред издатих акција може да има и одобрене (неиздате, овлашћене) акције. Број одобрених обичних акција и број одобрених преференцијалних акција сваке класе одређују се оснивачким актом акционарског друштва. Број одобрених акција акционарског друштва не може да буде већи од 50% од броја издатих обичних акција у време када је овај број одређен оснивачким актом друштва. Одлука о броју, времену и другим условима било ког издавања акција, доноси се на скупштини акционара, осим ако у оснивачком акту акционарског друштва ово овлашћење није пренето на управни одбор друштва. Ово овлашћење обухвата издавање одобрених акција за потребе повећања основног капитала новим улозима, били они новчани или неновчани. Овлашћење управног одбора за издавање било које врсте одобрених акција не може се дати за период дужи од пет година од утврђивања броја одобрених акција у оснивачком акту. Скупштина акционара може тај петогодишњи период обновити једном или више пута. Обична акција је оснивачка акција и с правом гласа. Она гласи на име, преноси се пуним индосаментом и даје одређена права прече куповине следећих емисија, као и право учешћа у добити и на део ликвидационе масе.

Као и код друштва са ограниченом одговорношћу и акционарско друштво има интерне евиденције које омогућавају лакши увид при састављању пореског биланса. Када проблем пореског биланса посматрамо са практичног аспекта познавање релевантних евиденције је од изузетног значаја за пореско билансирање.

Акционарско друштво је дужно да води књигу акција, односно акционара, у коју уписује податке о издатим акцијама, податке о трговини истима и друге податке који су од значаја за то акционарско друштво, односно за саме акционаре. Саставни део књиге акција је досије акционара. У досијеу акционара се одлажу документа акционара која се односе на упис, уплату и промет

309


акција. Поред ових докумената у досијеу акционара се води одговарајућа евиденција у коју се уносе подаци о уплаћеном акцијском капиталу и износу обрачунате и исплаћене дивиденде. Упис у књигу акција врши се искључиво на основу изворне документације о упису, продаји и промету акција. Књига акција и досије, као изузетно значајни документи акционарског друштва, чувају се трајно. Књига акција се посебно води за обичне, а посебно за приоритетне акције. 98

Обичне акције, односно акције с правом учешћа у управљању, правом на учешће у добити и правом на део ликвидационе масе у складу с актом о оснивању, односно са одлуком о емисији акција евидентирају се у складу са Контним оквиром на рачуну бр. 300.

У оквиру рачуна акцијског капитала потребно је отворити аналитичке и субаналитичке рачуне посебно по емисијама акција, по осталим правима из оснивачких акција и других акција и по акционарима као субаналитички рачун. Овако постављена аналитика и субаналитика рачуна обичних акција одговара систему двојног књиговодства и омогућава нам лако и брзо долажење до заједничких или индивидуалних података за сваку врсту капитала и за сваког акционара појединачно.

Акције које се емитују после прве емисије гласе на доносиоца и евидентирају се у Књизи акција по акционарима, док се у књиговодству ове акције књиже кумулативно на основу спецификације уписаних и уплаћених акција, на одговарајућем конту. Код продаје акција на име после евидентирања у Књизи акционара врши се отварање рачуна за новог власника акције. Приказане евиденције представљају основу за прецизно утврђивање статуса привредног субјекта, његове величине и начина опорезивања.

Неизбежно је важно истаћи да врста пореског биланс зависи и од унутрашње структуре привредног друштва, што је посебно важно код састављања консолидованог пореског биланса. Да бисмо што боље приказали ову међузависност поћи ћемо од унутрашње организације субјекта привређивања. Облици организације су значајни када посматрамо акционарско друштво, јер се оно може јавити у облику повезаног друшва чије опорезивање и даље

98 Бердовић М., 2005. Рачуноводство привредног друштва, Институт за економику и финансије, Бегорад. стр. 78-84310


представља нимало безначајан проблем. Само сигуран увид у организацију субјекта пословања доприноси успеху приликом састављања пореског биланса.

Из практичних разлога, унутрашње организовање привредног друштва можемо поделити у два вида:

1. техничко-технолошко организовање процеса рада, и2. секторску поделу рада.Код техничко-технолошког организовања процеса рада на

примеру индустрије, могу се издвојити две појаве у процесу. Једна је линијска повезаност мођусобно зависних делова процеса. Тако у фабрици аутомобила „Застава“ Крагујевац, постоје линијски међусобно зависне функције у склапању аутомобила као што су: ковачница, алатница, машинска обрада, монтажа, полирница…,које доводе до финалног производа. Ови делови се често називају економске јединице или пак места трошкова јер у процесу управљања трошковима важно је прецизно утврдити колико новца сваком месту трошкова треба за производњу једне јединице финалног производа.

Све друге јединице које су независни делови предузећа „Застава“ као што су „Застава аутомобили“, „Застава камиони“, „Наменска фабрика“, организоване су као посебни профитни центри за који је утврђен норматив утрошака, као и начин информисања о пословању.

Пословне јединице, не могу се сврстати у једну категорију, већ су оне статусна, правна, техничка или економска категорија, што им даје мултидимензионалност. Финансијски аспек пословних јединица јесте да се преко њих одређују места трошкова а збирно и носиоци трошкова. Информациони аспект састоји се у потреби извештавања о ефективности и ефикасности процеса рада и на бази тих извештаја исправљање грешака у пословању и управљању привредним друштвом.

Као што је познато биланс настаје два месеца по завршетку годишњег процеса производње, али за ефикасно управљање профитним центрима и читавим друштвом потребни су дневни, седмични, декадни и месечни извештаји утрошака и остварених норматива, што представља основ за правилно пореско билансирање.

Код секторске поделе рада начин организовања сектора у привредном друштву зависи од реалне потребе, величине самог друштва и врсте делатности којом се бави. Недоумица је само да ли

311


ће планирање и анализа бити посебан сектор или део другог сектора. Класична секторска организација познаје:

Слика 2. Секторска организација предузећа

У великим корпорацијама се као посебан сектор јавља и истраживања и иновације, но то зависи од величине предузећа, производне стратегије и плана развоја. Заговара се схватање да мора постојати независност између сектора и да сваки сектор обавља, организационом шемом, предвиђене дужности и одговара за постогнуте резултате (продајни сектор за истраживање тржишта, финаснсијски за контролу пословања…).99

Процес организовања друштва неминовно доводи од организационе структуре предузећа. Овакав увид у структуру привредног друштва омогућава прецизно састављање пореског буланса, јер се за потребе пореског билансирања морају прибавити подаци о пословању за читав обрачунски период, што нимало није једноставан посао. Организациона структура представља систем задатака, радних токова, односа одлучивања, извештавања и комуникационих канала који у организацији повезују различите појединце и групе у заједничким напорима да се остваре организациони циљеви. Графички приказ организационе структуре назива се организациона шема. Постоје три основне форме организационе структуре100:99 Извор: Ранковић Ј.1999. Управљање финансијама предузећа, Економски факултет, Београд, стр. 60.100 Damodaran A., 2001. Corporate Finance, New York University. p. 86

Привредно друштво

Технички сектор

Финансиј-ски

сектор

Комерци-јални сектор

Сектор правних и

општих послова

312


функционална, дивизиона и матрична.

Код малих организација, при самом оснивању организациона структура није ни у једној од ових форми, па је стога неки аутори називају неформалном структуром или “агенцијском формом”. Ту фактички структура не постоји јер се читава организација састоји од шефа, који је најчешће и власник и запослени радник. Из те неформалне структуре управо се јавља формална са растом и развојем организације. Овакав облик унутрашње организације специфичан је за предузетника и познаје порески биланс предузетника.

Формална структура је пре свега резултат подела рада и специјализације, пошто се људи групишу у организационе једнинице према заједичким вештинама, искуству, коришћењу ресурса и активности коју обављају. Ова структура подразумева креирање организационих одељења према природи функције коју људи обављају.

Постоји више начина за дефинисање функционалних делова организације. Функција у суштини означава обављање групе неопходнх послова, задатака, који су слични. У једној банци на пример могу постојати функције као што су: сектор кредита, гаранција, акредитива, девизни сектор итд. Но, може се јавити и подела по управљачким функцијама, техничким функцијама и сл. Функционални облик организовања омогућава ефикасно коришћење ресурса и остваривање предности економије обима. Овакав облик је најчешће везан за друштва лица, која у нашим условима састављају порески биланс предузећа.

Дивизиона организациона структура се примењује када функционална структура постане премала и преуска с обзиром на нарасли обим пословне активности. Она значи груписање људи који производе сличне производе, раде са сличним потрошачима или раде на истом подручју или процесима. У дивизионом облику структуре јављају се посебне организационе једнинице, gивизије. Оне имају висок степен самосталности, у потпуности су способне за обављање одређених делатности и свака обједињује више пословних функција. Организација се обично састоји од више дивизија који раде као засебни профитни центри. У нашем случају

313


карактеристика је за нерезидентне профитне центре који састављају посебан порески биланс, о чему ће бити речи у наставку рада. Главна разлика између функционалне и дивизионе структуре јесте број хијерархијских нивоа.

Матрична организациона структура настала је као својеврсна комбинација претходне две структуре. Овај облик структуре није примењив за све организације. Први пут је примењена у авио-индустрији а још увек је користи НАСА. Код ове структуре постоји менаџер за сваки пројекат који се одвија и он је одговоран за резултате тог пројекта топ менаџменту.

Привредно друштво може имати огранке, као организационе делове друштва, који немају својство правног лица, већ у пословним односима са трећим лицима наступају у име и за рачун друштва коме припадају.

Код формирања пословних јединица инсистира се на следећим њиховим битним карактеристикама101:

1. да има сопствени појединачни бизнис или повезане бизнисе, 2. да има дистинктивну мисију, 3. да има сопствене конкуренте, 4. да има одговорног руководиоца, 5. да се састоји од једне или више фукционалних и програмских

јединица, 6. да као таква може имати бенифиције од стратегијског

планирања и7. да се за њу може правити план независно од осталих

пословних јединица.На овим се карактеристикама инсистира када се поједини

послови, групе, дивизије, формирају као центри одговорности. Да би нека дивизија имала статус профитног центра од ње се захтева: да поседује критичну масу директних прихода и расхода како би контрола путем добитка била остварива и да менаџери дотичне јединице имају довољно овлашћења за предузимање акција које ће утицати на резултат њеног пословања. Затим да пословна јединица има сопствено препознатљиво тржиште инпута и аутпута, да односи међу јединицама буду јасно дефинисани и да постоји спремност топ менаџмента да награђује остварења пословних јединица преко нормираних.

101 Brigham E., and Gapenski L., Op. cit., p. 132314


Управо због лакшег пословања и могуће корекције пословне активности при промени на тржишту менаџерима дивизија је дата слобода у одлучивању, али поред тог права и одговорност за постигнуте резултате која из њега произилази. Нека од права која су загарантована пословним јединицама јесу одабир добављача и предузећа са којима ће у пословању сарађивати, као и располагање потребним новчаним средствима за обављање производне функције. По завршетку процеса производње на менаџерима дивизија је одлука које ће канале продаје користити и на које ће тржиште пласирати робу. За сваку грешку у одлучивању менаџери бивају кажњени врло често губитком посла, а за сваки добро начињен потез и остварени добитак већи од планираног награда припада управо њима.

Као што се може закључити савремени токови привредне делатности, распрострањеног тржишта и јачање конкуренције све више самосталности дају дивизијама као истуреним јединицама матичне организације, али и све више одговорности по њихов менаџмент произилази из парава која су им додељена. Порески биланс карактеристичан за субјекте пословања са оваком структуром је консолидовани порески биланс.102 Он расподељује пореску обавезу између самосталних организационих делова.

Предузеће са оваквом организационом структуром има право на „групно опорезивање“ и консолидовање. Под пореским консолидовањем се подразумева да мајка предузећа103 поднесе пореску пријаву надлежном пореском органу у циљу пребијања губитака и добитака предузећа. Код пореског консолидовања важи принцип сталности104. У случају да се нека од филијала из групе компанија определи да изврши преоријентацију са групног на појединачни облик опорезивања консолидовани субјекти су дужни да сразмерно плате разлику до пуног износа пореза тј. пореза који би се обрачунао без консолидовања.

Као што се може закључити право састављања консолидованог пореског биланса произилази из организације

102 У Републици Србији матично предузеће и зависна предузећа чине групу повезаних предузећа ако међу њима постоји контрола над најмање 75% сопственог капитала. 103 Мајка предузеће је оно предузеће које је прво настало и од кога су остала предузећа настала.104 Принцип сталности подразумева да једном одобрено консолидовање мора да се примењује одређени временски период у континуитету.

315


предузећа. Свако појединачно друштво је обавезно да саставља порески биланс предузећа а мајка предузеће саставља и консолидовани порески биланс.

Формална страна консолидованог пореског биланса везана је за број повезаних предузећа, износ опорезиве добити, износе укупне добит, пореских стопа и на крају износа пореске основе расподељење на појединачна предузећа кључем за расподелу.

Мултинационална предузећа представљају тенденцију у облику организовања субјеката привређивања па је стога и законодавство нормативима покушало да на што бољи начин заштити државне интересе. Оваквом појавом преласка државних граница економије саме по себи стварале су начине како да контролишу стварање и проток добити. Пореска консолидација се везује управо за ову унутрашњу организацију привредног субјекта па тако у Краљевини Норвешкој можемо видети да пореска консолидација предузећа није дозвољена, али је дозвољено здруживање предузећа под одређеним условима од којих су основни: матица односно „мајка предузеће” мора бити на Норвешкој територији; 90% капитала мора бити у власништву те „мајке предузећа” односно тог домаћег предузећа и као трећи услов је немогућност консолидације опорезиве добити. У Републици Ирској пореска консолидација предузећа није дозвољена, али је дозвољено здруживање предузећа и то у основи када се удружују не мање од пет предузећа где домаћа предузећа морају да поседују најмање 75% од обичних акција (капитала) и то ако се ради о трговинским или холдинг компанијама.105 Код нас се пореским консолидовањем ствара могућност да свако предузеће подноси свој порески биланс а матично предузеће подноси консолидовани биланс, чиме се ствара могућност да се губици једног предузећа пребијају са добицима другог. За обрачунати порез по консолидованом билансу обвезници су појединачна повезана предузећа из групе, сразмерно опорезивој добити из појединачног пореског биланса. Пореско консолидовање има свој рок трајања који је тренутно пет година у Републици Србији.

Када је у питању порески биланс предузећа основа његовог конституисања је порески обвезник који у Републици Србији представља предузеће организовано у једном од следећих облика:

105 Juhani, K. 2003. European Tax Handbook, Amsterdam, Netherlands. стр. 113316


1. акционарско друштво,2. друштво са ограниченом одговорношћу,3. ортачко друштво,4. командитно друштво,5. друштвено предузеће,6. јавно предузеће, задруге које остварују приходе од

продаје производа и вршења услуга на тржишту, и свако друго правно лице које остварује приходе од продаје производа и вршења услуга на тржишту.106

Најбољи пример за могућност пореског консолидовање показаће се путем примера у коме се врши консолидовање три предузећа. Групација повезаних предузећа врши консолидовање, при чему је предузеће ,,А" остварило опорезиву добит од 650.000 динара, предузеће ,,Б" губитак од 400.000 динара, а предузеће ,,В" - опорезиву добит од 450.000 динара. Поред исказане опорезиве добити, предузеће ,,А" је остварило и остатак капиталног добитка у износу од 35.450 динара, а предузеће ,,Б" у износу од 25.650 динара. Износ умањења пореске обавезе за предузеће „А“ износи 27.010,40 динара, а за предузеће „В“ 24.545,60 динара. На основу датих података, групација повезаних предузећа је приступила пореском консолидовању.

Матично предузеће извршиће обрачун консолидације на следећи начин: Износ обрачунатог пореза по консолидованом билансу, распоређеног на чланове групације повезаних предузећа, сразмерно је опорезивој добити из појединачног пореског биланса; у нашем случају обрачунати порез је 76.110,00 динара (761.100,00 x 10%) и тај се износ распоређује тако што се прво утврђује сразмерно учешће појединих чланова групације у укупном износу опорезиве добити; за фирму ,,А" сразмерно учешће износи 59,09% (650.000,00 x 100 : 1,100.000,00), тако да распоређени износ обрачунатог пореза за фирму ,,А" износи 44.973,40 динара (76.110,00 x 59,09%); на исти начин се утврђује и сразмера за фирму ,,Б", тако да распоређени износ обрачунатог пореза износи 31.136,60 динара (76.110,00 x 40,91%).

КОНСОЛИДОВАНИ ПОРЕСКИ БИЛАНС

106 Закон о порезу на gобит преgузећа, Службени гласник РС бр. 25/01, 80/02, 43/03, 84/04.

317


За период од 01. јануара до 31. децембра 2006. године

Ред. број

Фирма, пословно

име и седиште чланова

групације повезаних предузећа

Порески биланс члана групе повезаних предузећа

Пореска основица (3+4-5)

Распоред обрачуна-тог пореза

Умањење обрачуна

тог пореза

Износ обрачунатог пореза за

уплату

Опорезива добит

Остатак капиталног добитка

Губитак

1 2 3 4 5 6 7 8 91 А 650.000,00 35.450,00 685.450,00 44.973,40 27.010,40 17.963,00

2 Б 400.000,00 400.000,00

3 В 450.000,00 25.650,00 475.650,00 31.136,60 24.545,60 6.591,00

Укукпно 1,100.000,00 61.100,00 400.000,00 761.100,00 76.110,00 51.556,00 24.554,00

Порески биланс се поред разликовања од облика субјекта привређивања разликује и у зависности која је врста пореског обвезника у питању.

Порезу на добит подлежу и недобитне организације за добит коју остваре продајом производа на тржишту или вршењем услуга уз одређену накнаду. Недобитне организације се делом финансирају из буџета а делом из сопствених прихода па из тога произилази и диверсификовање ове врсте пореског биланса на две подврсте у зависности од контног оквира који примењују. Недобитне организације са овог становишта могу да користе контни оквир за буџетске кориснике и контни оквир за предузећа, задруге и предузетнике. Па тако у зависности од тога који контни оквир користе оне састављају и различите пореске билансе. Оне недобитне организације које користе контни план за буџетске кориснике састављају порески биланс за друго правно лице које примењује контни план за буџетски систем, док оне недобитне организације које користе контни оквир за предузећа, задруге и

318


предузетнике107 састављају порески биланс за друго правно лице које примењује контни оквир за предузећа, задруге и предузетнике.

Оваква подела организација проистиче из разврставања недобитних организација у групу индиректних буџетских корисника.108 Недобитне организације користе недобитни приступ пословању, оне нису основане са циљем стварања профита, па се стога може рећи и да је њихов порески биланс првенствено усмерен на онај део добити који се оствари као нузпроизвод у вршењу основне делатности за коју је основана.

Овај порески биланс узима у обзир: приходе које односна организација оствари од продаје добара и вршења услуга или давања у закуп простора, прихода које организација оствари од извршења против-услуга спонзорима и камата. На супрот њима ставља односне расходе који су везани за плате, доприносе, трошкове путовања, текуће одржавање, трошкове потрошног материјала. Овако сачињен порески биланс заправо узима у обзир само ону добит која прелази текуће трошкове. Приходи који се изузимају из опорезивања су: приходи који се остварују из буџета, фондова и завода, приходи остварени по основу поклона, односно донација, легата и чланарина и приходи који имају карактер јавних прихода који се уплаћују у буџет.

Са друге стране имамо порески биланс недобитних организација које користе контни оквир за предузећа, задруге и предузетнике, чији циљ оснивања није остваривање профита, већ се добит остварује као приход од продаје робе, производа и услуга, приход од закупнина и камата. Као расходи у овом билансу се обухватају трошкови набавне вредности продате робе, трошкови материјала, трошкови зарада и накнада зарада, трошкови амортизације и остали пословни расходи.109

Пореско ослобођење остварује недобитна организација, ако у години за коју се одобрава ово пореско ослобођење оствари вишак прихода над расходима највише до 300.000 динара, под условима да: недобитна организација не расподељује тако остварени вишак својим оснивачима, члановима, директорима, запосленима или са њима повезаним лицима; лична примања која недобитна

107 У ову групу организација спадају и невладине организације.108 Видети шире Раичевић Б. Op. cit. стр. 342.109 Правилник о садржају пореског биланса за друга правна лица (недобитне организације) – обвезнике пореза на добит предузећа, Службени гласник РС бр. 19/05, 15/06.

319


организација исплаћује запосленима, директорима и са њима повезаним лицима не прелази износ двоструког просека за делатност у коју је недобитна организација разврстана; недобитна организација не расподељује имовину у корист својих оснивача, чланова, директора, запослених или са њима повезаним лицима.

Право на ослобођење нема недобитна организација која оствари вишак прихода над расходима већи од 300.000 динара, као ни недобитна организација која има монополски или доминантан положај на тржишту у смислу закона којим се уређује сузбијање монополског доминантног положаја.110

Овако сагледани порески биланси нас упућују на закључак да је држава заинтересована да се равномерна прерасподела националног дохотка управо оствари повезивањем ова два друштвена сектора, привредног на једној страни, где је основни циљ пословања остваривање добити и непривредног, где се добит јавља као нузпроизвод.

Не треба заборавити да се ове недобитне организације подводе под јурисдикцију пореских норми које важе и за остале субјекте привређивања, с том разликом што се у оквиру ових организација обухватају само одређене категорије прихода које остварује организација.

За разлику од пореског биланса недобитних организација, порески биланс субјеката привређивања чији је основни циљ пословања стицање добити заузима много већи спектар интересовања, јер је и добит коју остварују рачуноводствено значајна.

У зависности од резидентства пореског обвезника разликујемо: порески биланс пореског обвезника који је резидент и порески биланс пореског обвезника које није резидент неке земље.

Опорезивање обвезника нерезидената се утврђује посебним пореским нормама како би се избегло двоструко опорезивање пореских обвезника по основу остварене добити.

Нерезидент Републике Србије утврђује пореску основицу односно саставља порески биланс за део добити коју оствари на територији Републике Србије на основу евиденција коју води у пословној јединици.

Порески биланс се утврђује на основу уредних и веродостојних исправа о пословним променама, односно насталим

110 Закон о порезу на добит предузећа, Op. cit.320


приходима и расходима и на основу евиденција, спецификација и извештаја које стална пословна јединица води у складу са прописима о спољнотрговинском пословању, девизном пословању и другим одговарајућим прописима који се односе на пословање сталних пословних јединица нерезидентних обвезника, а нарочито из: извода банке о стању и променама на динарском и девизном рачуну код банке, благајничком извештају о свим уплатама и исплатама извршеним преко благајне, обрачуна зарада запослених у сталној пословној јединици, обрачуна пореза, доприноса и других јавних прихода, извештаја о раду и остале евиденције.

Порески биланс нерезидентног обвезника састоји се од приходне стране у оквиру које се исказује: износ прихода који пословна јединица оствари на територији државе, дозначена средства, приходи по основу трансферних цена, приходи по ценама “ван дохвата руке” и рахода који обухватају: зараде запослених у сталној пословној јединици, укупне трошкове закупнине, расходе по основу трансферних цена, расходи по ценама “ван дохвата руке”, расходи камата, расходи накнада по основу ауторских права и права индустријске својине. Добит коју јединица нерезидентног обвезника оствари на територији Републике Србије опорезује се пореском стопом од 20%.

ЛИТЕРАТУРА

321


1. Андрић М. и Јакшић Д., 2001. Апликативне контроле, Ревизор бр. 15/01, Институт за економику и финансије, Београд

2. Бердовић, М. 2005. Рачуновоgство привреgног gруштва, Институт за економику и финансије, Београд.

3. Boulding, E. 1962. Economics and Accounting, in: Baxter T., Davidson S., Studies in Accounting Theory, Richard I, Inc., Homewood, Illinois.

4. Brigham, E., and Gapenski L. 1994. Financial Managemement, The Dryden Press, Harcourt Brace College Publishers, Orlando.

5. Васиљевић, К. 1970. Теорија и анализа биланса, Савремена администрација, Београд.

6. Вукић, С. 2005. Рачуновоgство основи и примена, Институт за економику и финансије, Београд.

7. Вукша, С. и Анђелић Д. 2004. Пословна анализа, Еурографика, Београд.

8. Вукша С. 2006. Финансијско рачуновоgство, Факултет за пословне студије, Бања Лука.

9. Вучићевић, Р. 2003. Теорија вероватноће са основама теорије масовног опслуживања, Војна академија, Београд.

10. Вучићевић, Р. 1987. Математика, Научна књига, Београд.11. Вучинић, Д. 1994. Пословне финансије-финансијски менаџмент,

Факулет за менаџмент БК, Београд.12. Вучинић, Д. 2003. Финанисијски менаџмент, Факултет за

менаџмент БК, Београд.13. Gill G. 2002. Modern Auditing and Assurance, Servucesm Monash

University.14. Damodaran, A. 2001. Corporate Finance, New York University.15. Duckman D. 2001. Intermediate Acounting, fifth edition, McGraw –

Hill International Edition.16. Žager K. i Žager L. 1999. Analiza financijskih izvještaja, Masmedia,

Zagreb.17. Илић-Попов, Г. 1995. Основица пореза на gобит корпорација,

Правни факултет, Београд.18. Juhani, K. 2003. European Tax Handbook, Amsterdam, Netherlands.19. Јаблан-Стефановић, Р. 2006. Креирање хоризонталне и вертикалне

gимензије контног плана погонског књиговоgства, часопис Рачуноводство бр. 3-4.

20. Красуља, Д. и Иванишевић, М. 2000. Пословне финансије, Економски факултет, Београд.

322


21. Крајчевић Ф. 1975. Анализа пословања организација уgруженог раgа, Информатор, Загреб.

22. Kosiol E. 1977. Buchhaltung als Erfolgs - Bestands und Finanzrechnung, Walter de Gruyter, Berlin.

23. Леко В. и Ковачевић М. 1994. Јавни прихоgи, Књига 2., Правни факултет и Економски институт, Београд.

24. Малинић, Д. 1999. Политика добити корпоративног предузећа, Економски факултет, Београд.

25. Мајсторовић А, 2005. Ревизија финансијскик пласмана, магистарска теза, Економски факултет, Београд.

26. Мајсторовић А, Милојевић И. 2006. Порески биланс као преgмет ревизије, Пословна политика бр. 2, Београд.

27. Мајсторовић А, Милојевић И. 2007. Специјални начини измиривања обавеза привреgних gруштава, Судска пракса бр. 3-4, Београд.

28. Милојевић, И. 2006. Компаративни приказ пореског биланса Краљевине Норвешке, Републике Ирске и Републике Србије, Рачуноводство бр. 5-6,

29. Милојевић, И. 2007. Порески биланс-инструмент за утврђивање пореза на добит предузећа, магистарска теза, Економски факултет, Београд.

30. Meigs, R. and Meigs W. 1999. Računovodstvo temelj poslovnog odlučivanja, Mate, Zagreb.

31. Надовеза Б., Мајсторовић А., Милојевић И. 2006. Рачуновоgство и управљање трошковима, Младост биро, Београд.

32. O´Regan P. 2001. Financial Information Analysis, Univesity of Limerick.

33. OECD, Revenue Statistics, Paris, France, 2003. godine.34. Prest A. 1951. Govermment Revenue and the National Income, Public

Finance, Beograd.35. Popović, D. 1997. Nauka o porezima i poresko pravo, COLPI,

Savremena administracija, Beograd.36. Радовановић, Р. 1999. Биланси предузећа и банака, Савремена

администрација, Београд.37. Раичевић, Б. 2005. Јавне финансије, Економски факултет,

Београд.38. Раичевић, Б. 2003. Фискална економија, Економски факултет,

Београд.39. Rosen, S. 2005. Public Finance, McGraw Hill Intemational Editions,

New York.40. Ранковић, Ј. 1992. Теорија и анализа биланса 1, Економски

факултет, Београд.323


41. Ранковић, Ј. 1996. Специјални биланси, Економски факултет, Београд.

42. Ранковић, Ј. 1999. Управљање финансијама предузећа, Економски факултет, Београд.

43. Rutterford, J. 1998. Financial Strategy, Adding Stakeholder Value, Open University.

44. Schroeder R. and Clark M. 2001. Accounting Theory and Analysis, University of North Carolina.

45. Стевановић Н. 1997. Системи обрачуна трошкова, Економски факултет, Београд.

46. Schulz, W.J, and Haris, C.L. 1954. American Public Finance, New York.

47. Средовић, Ј. 2004. Међунароgни рачуновоgствени станgарgи и Међунароgни станgарgи финансијског извештавања, Еурографика, Београд.

48. Спировић Јовановић Л. 2004. Трговинско право, Економски факултет, Београд.

49. Станковић М. и Станковић С. 2002. Пословно право, Мрљеш, Београд.

50. Stiglitz, J. 2004. Ekonomija javnog sektora, Ekonomski fakultet, Beograd.

51. Cartou, L. 1986. Droit fiscal international et europeen, Dalloz, Paris.

52. Collier, P. 2003. Accounting for Managers, Aston Business School.53. Cooper C. 1997., Accounting Tools, Homewood, Illinois, Richard D.

lrwin, Inc.54. Chenok P. 1992. AICPA Strategic Thrusts for the Future, Journal

Accountancy.55. Шкарић-Јовановић, К. 2006. Рачуновоgствени третман пореза на

gобит према МРС 12, Рачуноводство бр. 5-6,56. White G, Sondhi A. and Fried H. 2003. The Analysis and Use of

Financial Statements, 3rd Edition, Grace and White, Inc.57. Закон о порезу на gохоgак грађана, Службени гласник РС,

бр. 24/01,80/02, 135/04, 62/06 и 65/06. 58. Закон о порезу на gобит преgузећа, Службени гласник РС, бр.

25/01, 80/02,43/03. и 84/04.59. Закон о облигационим односима, Службени лист СФРЈ, бр. 29/78,

39/85, 57/89 и Службени лист СРЈ, бр. 31/93, 22/99, 44/99.60. Закон о платном промету, Службени лист СРЈ бр. 3/02, 05/03 и

Службени лист РС бр. 43/04 и 62/06.324


61. Правилником о начину и условима за плаћање пореске обавезе путем компензације, Службени лист РС бр. 63/03.

62. Закон о порезу на gоgату вреgност, Службени гласник РС, бр. 84/04, 86/04 и 61/05.

63. Закон о акцизама, Службени гласник РС, бр. 22/01, 42/01, 61/01,73/01,5/02, 24/02, 45/02, 69/02, 80/02, 15/03, 56/03, 72/03, 93/03, 2/04,43/04, 55/04, 78/04, 116/04. и 135/04.

64. Закон о порезима на имовину, Службени гласник РС, бр. 26/01, 45/02,80/02. и 135/04.

65. Закон о рачуноводству и ревизији, Службени гласник бр. 46/06.66. Закон о привреgним gруштвима, Службени гласник РС бр.

125/04.67. Правилник о садржају пореског биланса и другим питањима од

значаја за начин утврђивања пореза на добит предузећа, Службени гласник РС бр. 139/04.

68. Правилник о садржају пореске пријаве за обрачун пореза на добит предузећа, Службени гласник РС бр. 139/04, 19/05, 15/06 и 59/06.

69. Правилник о садржају пореског биланса за друга правна лица (недобитне организације) обвезника пореза на добит предузећа, Службени гласник РС бр. 19/05. и 15/06.

70. Правилник о садржини и форми образаца финансијских извештаја за привредна друштва, задруге, друга правна лица и предузетнике, Службени гласник РС бр. 114/06 и 5/07.

71. Правилник о садржају пореског биланса и другим питањима од значаја за начин утврђивања пореза на доходак грађана на приходе од самосталне делатности, Службени гласник РС бр. 140/04.

72. Међунароgни рачуновоgствени станgарgи, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године.

73. Етички коgекс за професионалне рачуновође, Савез рачуновођа и ревизора Србије, Београд, 2004. године.

325

Documents

Analiza Bilansa Za Bk Konacna Knjiga[1]