Ivica Mladenovi

ANTITOTALITARIZAM KAO IDEOLOGIJA: KRITIKA PERSPEKTIVAApstrakt Termin totalitarizam, i pored toga to se njegova politika i nauna upotreba moe pronai jo u periodu od 1920. do 1930. (pa i ranije), naroito postaje popularan poevi od 1950ih godina pod uticajem filozofkinje i istoriarke Hane Arent. Njime se oznaava nova forma politikog nasilja, koja je u prvoj polovini XX veka zapoela pojavom faistikih, nacistikih i nominalno socijalistikih reima. U radu dekonstruiemo antitotalitarizam kao izrazito idoeloki koncept koji u svojoj najrazvijenijoj formi prenaglaava organizacone i institucionalne slinosti faizma i nominalnog socijalizma. Reeni koncept ignorie i skriva sutinske razlike izmeu ovih sistema, bavei se formalnim analogijama, umesto kauzalnog objanjenja. U tom kljuu, antitotalitarna ideologija predstavlja ogoljeno sredstvo u borbi protiv nominalnog socijalizma i radikalne levice, to je u skladu s potrebama i interesima hegemonih drutvenih snaga.Kljune rei totalitarizam, stigma, ideologija, nominalni socijalizam, faizam.UMESTO UVODAPoput drugih brojnih ideologija koje se zavravaju na -izam, i totalitarizam se koristi kao stigma za obeleavanje nacionalnih drava, politikih partija ili pak drugih ideologija, kao i individua: komunista, faista, liberala (ili, jednostavno, politikih protivnika koji zastupaju ekstremno drugaije stavove). Naravno, stigmatizacija ne mora nuno da bude neto loe po sebi, pogotovo ako je sama stigma rezultat kompleksne, vieslojne i nijansirano izvedene kritike analize. Meutim, ukoliko se ona koristi kao polazna osnova u (dis)kvalifikaciji neke socijalne/politike pojave ili procesa, uz pokuaj da se isti, kroz prenapregnutu argumentaciju, nekreativno, paualno i kockasto uklope u prethodno iscrtan imaginarni okvir, onda iz toga neminovno proizilazi nauni i politiki trivijalizam i ideoloka karikaturalizacija drutvene stvarnosti. Totalitarna stigma se upravo moe promatrati kao produkt jednog ovakvog vulgarno dedukcijskog pristupa stigmatizaciji, kojim se nastoji vetako uspostavljanje istorijske i politike vertikale u isticanju esencijalne srodnosti tzv. opresivnih reima kratkog XX stolea (Erik Hobsbaum) od 1917. do 1991, tj. od Lenjina, preko Musolonija, Staljina i Hitlera, pa sve do Hruova, Mao Cedunga i Gorbaova. Zamisao o kriminalnoj i totalitarnoj prirodi nominalnog socijalizma (up. Kurtoa, 1997), dakle, ideja je vodilja u razumevanju koje svaku radikalno leviarsku kritiku vladajueg poretka predstavlja kao pandan faistikoj diktaturi desnice. Koncept antitotalitarizama, tako, uprkos razliitim upotrebama (od kojih neke marginalne imaju ak i leviarski karakter), u svom najpotentnijem i najuticajnijem obliku, predstavlja glavni politiki instrument savremene antileviarske histerije kojom se stavlja znak jednakosti izmeu faizma i socijalizma. Faizam se u tom kljuu vidi prvenstveno kao produkt levice, ogranak socijalizma, socijalizam za itavu naciju. Neprijateljstvo prema otvorenom drutvu (Karl Poper) tako otkriva krajnju srodnost ovih antiliberalnih projekata, koja je najbolje izraena tvrdnjom Eugena Vebera da faizam i komunizam nisu suprotstavljeni oni su bratski neprijatelji (Landa, 2014). Desnica je na taj nain ostvarila punu kulturnu hegemoniju u gramijevskom smislu te rei nad razumevanjem i implementacijom antitotalitarne paradigme u procesu delegitimacije svake postkapitalistike alternative. Naravno, s obzirom da drutvo predstavlja dinamiku mreu raznih svojih sastavnih elemenata koji su podloni izmenama, kretanju, kritikom preispitivanju, osporavanju, fetiizacijama itd, ni jedna komparacija u istraivanju kompleksnih drutvenih fenomena ne moe biti nelegitimna per se. U tom smislu, miljenja smo da bi bilo pogreno beati od uporedne vieslojne analize socijalistikih i faistikih reima, niti se pak slaemo sa shvatanjem da treba ignorisati eventualne slinosti izmeu njih, ma koliko one formalne bile. Ipak, u skladu s prethodno izneenim stavom i preliminarnim saznanjima, glavna teza od koje polazimo (koju emo pokuati da odbranimo) u ovom radu je da antitotalitarizam predstavlja relativno konzistentnu ideologiju protiv socijalizma, iji propagatori koriste dato aistorijsko orue: antitotalitarnu paradigmu, koja zbog fluidnosti svoje apstrakcije i rastegljivosti pojma totalitarizam deformie realnost i gui analizu, tj. analitiki je potpuno sterilna, iako je, kako iskustva pokazuju, politiki izuzetno plodna. Da bismo potvrdili navedenu tezu, pokuaemo da odgovorimo na pitanje da li, u kontekstu upotrebe koncepta totalitarizma kroz poistoveivanje nominalnog socijalizma i faizma, moemo da kaemo komunisti na isti nain na koji koristimo re faisti. Odnosno, da li je vanije ono to ove koncepte spaja (pa pojam totalitarizam u ta dva sluaja ima naunog opravdanja) ili ono to ih razdvaja (pa se ove dve substancijalno razliite pojave ne mogu oznaavati istim terminom)? Takoe, na je stav da je insistiranje na suprostavljanju totalitarizma i demokratije, na emu svoju argumentaciju grade svetenici antitotalitarne analize, daleko od toga da nam objasni sutinu stvari. Ali onda se, na ovom mestu, postavlja pitanje emu uopte ono slui? Upravo to, ali i prethodno pomenute dileme, bie neka od temeljnih pitanja na koja emo nastojati da ponudimo odgovor u nastavku teksta.

KAKO JE SVE POELO?Poeci razvoja antitotalitarne paradigme se mogu primetiti jo krajem druge decenije XX veka u Austriji i Nemakoj (Gleason, 1995), pre svega u urnalistikim i politikim krugovima, gde se moe videti nakana nekih leviarskih krugova koji su se opirali boljevizmu, da stigmom totalitarizma delegitimiu tek uspostavljeni politiki reim u Sovjetskom savezu. Ipak, u strunoj javnosti se obino smatra da je re totalitarizam italijanskog porekla (totalitario), osmiljen upravo u italijanskim krugovima koji su bili neprijateljski orijentisani prema faizmu i koji su ovim terminom nastojali da definiu autoritarni reim novoga tipa. Italijanski antifaista ovani Amendola je tako, koristei se jednom dosetkom, sainio jeziku kovanicu sistema totalitario u tekstu publikovanom 1923. godine u dnevniku Il Mondo, insistirajui na tome da oni (faisti, pr. I.M) hoe da uvedu totalitarni sistem (Wippermann, 2010: 39). On je tim izrazom pokuao da, na primeru jedne lokalne zajednice, gde su faisti predstavili dve identine liste i na silu zabranili konkurentske izborne liste, opie farsinost izbornog sistema o kome se u tim trenucima raspravljalo u italijanskoj Narodnoj skuptini. Iz perspektive ovog liberalnog demokrate, neologizam totalitarni ciljao je samo na to da demaskira pravo lice takvog izbornog sistema i faistike propagande. Amendola nikada nee saznati da je on lino priloio politikoj leksici jedan od najpriznatijih i najkorienijih termina XX veka, ali takoe i najkontroverznijih. Dakle, nesumnjivo je da je za popularizaciju i razvoj antitotalitarizma kao ideologije u prvim godinama bilo najznaajnije upravo italijansko iskustvo, iako e tek ekspanzija engleskog jezika nakon drugog svetskog rata oznaiti poetak njegove svetske difuzije.Nakon Amendolinog izuma, lansiranje nove idelogije u politiku i naunu orbitu vie niko nije mo gao da zaustavi: u tekstu objavljenom 2. januara 1925. godine, dan pre uvenog Mussolinijevog tzv. govora-cenzure, Lelio Baso je sa svoje strane u La Rovoluzione liberale osmislio imenicu totalitarizam, ime je semantiki krug ovog koncepta definitivno zatvoren. Izvorno, ovaj termin je upuivao na diktatorski pokuaj Mussolinija koji, snadbeven monopolom nad silom, prisvaja sve poluge vlasti i podreuje ih sopstvenoj partiji koja se predstavlja kao tuma zajednike volje celog drutva. Nakon to Amendola 15. juna u faizmu prepoznaje zabrinjavajuu totalitarnu volju, faisti najedenom postaju zainteresovani za re totalitarizam, tako da na etvrtom kongresu faistike nacionalne partije 22. juna 1925. godine sam Due insistira na tome da e oni sprovesti ono to se naziva naom neobuzdanom totalitarnom voljom (la nostra feroce volonta totalitaria), te da e sledestveno Italija biti totalno transformisana, tako da e Italijani i faisti postati sinonimni termini (Gleason, 1995: 19). Faistiki ideolog entile pak svoju totalitarnu viziju drutva definie kroz opoziciju totalitarizam liberalna dmeokratija, odnosno, totalne drave sprema slabostima demokratije koja je minirana unutranjim podelama izmeu drave i drutva. Dakle, iz agresivne zvunosti termina koji je pritom bio u slogu i rimi: to-ta-li-ta-rio proizai e itava doktrina italijanskog faizma. Ona naravno nikada nije predstavljala istorijski razvijen koncept, i to je vanije, nikada nije bila stvarno i iz temelja elaborirana. Zanimljivo je da, izgleda uveren da je totalitarizam faistika kovanica, Antonio Grami na Kongresu u Lionu 1926. godine koristi ovaj pojam u cilju osporavanja pretenzije faistikom reimu da u totalitarnom drutvu sve drutvene protivurenosti mogu bile prevaziene. Godinu dana nakon dolaska Hitlera na vlast, zahvaljujui rubrici State koju je Dord Sabin uredio u Encyclopedia of Social Sciences, termin totalitarizam postaje izuzetno popularan u anglosaksonskim zemljama, doivljava veliku novinsku ekspanziju i konano ulazi u akademsko naslee nauke o politici. Ipak, treba istai da nacisti nisu voleli ovaj pojam i da su, za razliku od nekih intelektualaca (Karl mit i Ernst Junger) koji su podravali njihovu konzervativnu revoluciju i koji su se zalagali za totalnu dravu po uzoru na italijanski model, Hitler i Gebels davali prvenstvo konceptu rasne drave (vlkisch state). Ipak, ovo nije spreilo istaknutog nemakog generala Hadlera da u avgustu 1941. godine, u vreme estoke kampanje protiv SSSR-a, pred neoekivanim i estokim otporom na koji je naiao, verbalno denuncira protivnika totalitarnom stigmom, objanjavajui kako su se Sovjeti briljivo pripremili za rat s potpunim odsustvom skrupula, kako i dolii jednoj totalitarnoj dravi (Ruge-Schumann, cit. pr. Losurdo, 2004: 118). U meuvremenu, antitotalitarna paradigma je zbog svoje vieznanosti, postala neizbeno oruje za politiko obraunavanje u repertoaru gotovo svih relevantnih politikih i intelektualnih struja: od faizma, preko antifaizma, marksizma, liberalizma, pa sve do anarahizma i konzervatizma. Neki od leviarskih predstavnika koji koriste antitotalitarni diskurs, poput Viktora Sera, Daniela Gerana, Herberta Markuzea, Sigmunda Nojmana i Lava Trockog, nesumnjivo se zalau za ukidanje kapitalizma, a nominalni socijalizam kritikuju s levih pozcija, to je u koliziji s desniarskim i liberalnim predstavnicima antitotalitarne idelogije, ija kritika ima potpuno drugaiju drutvenu funkciju i ciljeve. U sutini, ovakvo usiljeno korienje antitotalitarne paradigme svakako je utemeljeno u istorijskoj i socijalnoj realnosti koja nam kazuje da je malo termina u istoriji koji su u tolikoj meri elastini, poliformni i u krajnjem dvosmisleni. Dok su jedni akteri gledali u totalitarizmu iskljuivo negativnu suprotnost stanju laissez faire, drugi su neodreeno priali o apsolutnom zlu, a trei su se, pokuavajui da iskoriste pojam o teoriji razvoja, alili da je u toj meri proizvoljno korien da je postao besmislen u saoptavanju bilo kakvog osobenijeg smisla (Kulji, 1983: 11). Upravo zbog toga to je od samog poetka odreen svojim ideolokim karakterom, totalitarizam je u pojedinim periodima u zavisnosti od konkretnih interesa pojedinih politikih i akademskih grupa i duha vremena same epohe nailazio na neoekivano snanu recepciju, kao i na kontradiktorne i fanatine reakcije. ANTITOTALITARIZAM KAO IDEOLOGIJA PER SE?Kovanicu ideologija (od gr. rei: idea pojava, svojstvo, predstava; logos re, govor, nauka) osmislio je Antoan Desti de Trasi, nastojei da tim jedinstvenim izrazom oznai novu nauku o idejama. Iako je pojam ideologija u prvo vreme korien u pozitivno vrednovanom, ili bar u vrednosno neutralnom znaenju, nakon Napoleonovog obrauna s ideolozima koji su inae bili pristalice Francuske revolucije, ovaj oznaitelj poinje da se koristi i u negativnom i diskreditujuem znaenju kao skup iluzornih i nenaunih doktrina i politikih programa (Vratua-unji, 2007: 181). Ve tada je, dakle, re ideologija dobila znaenje neega to je irealno, kvaziidealistiko ili metafiziko, i to se rado dodeljivalo neistomiljenicima. Ovakvo znaenje se delimino i danas pridaje ideologiji, iako je u pojedinim dosadanjim fazama razvitka, idelogija bila ne samo kritikovana i osporavana, nego i glorifikovana. Uprkos tome to spada u najspornije i najneodreenije pojmove u oblasti moderne politike nauke i sociologije saznanja, Mihajlo uri tvrdi da se, kada je re o ideologiji, istovremeno radi o jednom od najplodnijih pojmova ije je mesto izmeu mita, s jedne, i moderne nauke, s druge strane (Stanovi, 2006; uri, 1997). Osobenih definicija ideologije ima gotovo isto onoliko koliki je broj onih koji pokuavaju da je definiu (pri emu se najvee razlike primeuju kod intelektualaca koji se pozivaju na razliite intelektualne kole). Mi se na ovom mestu neemo, meutim, zadravati na pitanje oprenih shvatanja i definicija, ve emo poi od relativno objektivnog, opteg i konsenzualno prihvaenog stava da je sutina ideologije bitno odreena njenim programsko-propagandno-politikim karakterom kojim se nastoji da se misao same u parolu i uini maksimalno mobilizatorskim, a ne nauno diferenciranim (Ili, 1999: 511). Naravno, po sadraju, ima razliitih oblika ideologija: od progresivnih, preko konzervativnih, do reakcionarnih. U skladu sa Marksovim shvatanjem da drutvena formacija koja ne reprodukuje uslove proizvodnje istovremeno sa proizvodnjom, ne bi postojala ni godinu dana, naa teza je, nadovezujui se na alitiserovsku tradiciju (up. Altiser: 2009), da idelogija predstavlja substancijalan deo u procesu proizvodnje tih uslova, odnosno drutvene nadgradnje, koji je nuan za legitimaciju odreenog materijalnog stanja stvari. Na taj nain, ideologija nije iskljuivo sistem ideja, nego ona sama poseduje i materijalnu egzistenciju s obzirom da putem ideolokih aparata daje smisao ili upravlja materijalnim praksama drutvenih subjekata. Posledino: ideologija je sveprisutna, a to to pojedinci ne vide sebe kao eksponente ili objekte ideologije i veruju da su izvan nje, samo po sebi predstavlja jednu ideoloku floskulu.U najkraem, est je glavnih karakteristika svake ideologije: 1. nenauna, tj. politiko propagandna usmerenost, 2. predstavlja kvintesecijalan element drutvene nadgradnje u procesu legitimacije i reprodukcije postojeih ili eljenih materijalnih praksi, 3. vrednosna nehomogenost: moe biti okrenuta ovekovom oslobaanju, ali moe sluiti i njegovom porobljavanju, 4. omniprisutnost, kako u vrhu dravnog aparata i u druvu generalno, tako i u manjim kontrakulturalnim i antisistemski jasno usmerenim grupama 5. utemeljenost i/ili neutemeljenost na injenicama: moe biti zasnovana na objektivnim i diferenciranim analizama drutvene stvarnosti, ali i na potpuno pristrasnim, pa i lanim indikatorima, i 6. tenja ka uspostavljanju drutvene hegemonije. U daljem radu emo nastojati da pokaemo izrazito ideoloko-regresivni karakter antitotalitarne paradigme kao jedne od podparadigmi/podideologija vladajue liberalno-demokratske ideologije. ANTITOTALITARIZAM U FUNKCIJI DELEGITIMACIJE NOMINALNOG SOCIJALIZMA

Antitotalitarizam je od svoga pojavljivanja bio centriran mnogo vie na politike, nego na intelektualne izazove i kontroverze. U samoj osnovi promiljanja ove teme je pre svega pitanje o primerenosti korienja pojma totalitarizam. U okrilju savremene nauke o politici koja se, izmeu ostalog, bavi i pokuajem definisanja raznih oblika moi, te nastoji i da elaborira tipologiju politikih reima, reeni pojam je u veoj ili manjoj meri gotovo jedinstveno prihvaen, pre svega pod uticajem Hane Arent. Njime je oznaivan novi tip opresivnog reima koji nije mogao da se podvede pod tradicionalne kategorije: diktatura, despotizam i tiranija: dakle, oblika vlasti ve prisutnih u politikoj leksici zahvaljujui pojeidnim klasicima u oblasti folozofije, sociologije i politikologije, od Aristotela do Maksa Vebera. Recimo, Monteskjeovo shvatanje despotizma izloeno i Duhu zakona, kao apsolutne i arbitrarne moi, utemeljene na strahu, a ne na zakonima, teko je bilo primenjivo u objanjenju faizma, nacizma ili nominalnog socijalizma (Aron, 1965). Naime, ovi reimi su nastali kao osobeni politiki reimi XX veka, sutinski odreeni specifinom fuzijom, kako tvrdi Hana Arent u svom klasinom delu Poreklo totalitarizma, ideologije i terora i namerom da se drutvo remodelira putem nasilja. Uoljivo je mali broj politologa koji su pokuali da ospore dominantne tendencije u njihovoj disciplini, kada govorimo o popularizovanju koncepta antitotalitarne paradigme. Nasuprot tome, u okvirima istoriografije i sociologije politike ovaj koncept je oduvek bio daleko od toga da bude jedinstveno prihvaen. U najkraem, on se pokazao nauno vrlo ogranienim, dvosmislenim, da ne kaemo potpuno beskorisnim u kontekstu onoga to je trebalo da objasni: socijalnu prirodu, genezu, poreklo, globalnu dinamiku i krajni produkt tzv. totalitarnih sitema. Takoe, nesumnjiva je njegova drutvena i politika uslovljenost: antihitlerovska koalicija, Hruovljeve reforme i optimizam perestrojke povremeno su slabili aktuelnost Teorija o totalitarizmu, a Staljinove istke, pakt Ribentrop-Molotov i Hladni rat aktuelizovali su Teorije o totaliutarizmu. (...) Slom realnog socijalizma iznova je oiveo Teorije o totalitarizmu (Kulji, 2001: 30).Uprkos tome to je navedena knjiga Hane Arent najvie uticala na ire popularizovanje antitotalitaristike ideologije, nesumnjivo najautoritativnija knjiga meu samim ideolozima ikada napisana u ovoj oblasti, jeste klasino delo amerikih sociologa Karla Fridriha i Zbignjeva Beinskog Totalitarna diktatura i autokratija. Ova knjiga, koja sadri tipoloku analizu obilja nespornih i formalnih analogija izmeu faizma, nacizma i nominalnog socijalizma, dugo vremena e biti teorijski najznaajnije i najmerodavnije delo za razumevanje i tumaenje antitotalitarne paradigme (Hejvud, 2004). Koje su osnovne karakteristike totalitarnih sistema, prema miljenju ovih autora? 1. zvanina ideologija koja saima sve vane aspekte ovekove egzistencije u drutvu;2. apsolutna vlast jedne masovne partije, voene jednom linou, tj. diktatorom;

3. razvijen sistem teroristike policijske kontrole koju podrava i nadgleda vladajua partija;

4. gotovo apsolutni monopol vladajue partije nad radom svih sredstava masovnog optenja, tampe, filma i radija;

5. gotovo potpun monopol partije nad svim oblicima oruane sile;

6. centralizovano partijsko-dravno rukovoenje svim vanijim aktivnostima u privredi, ukljuujui i njihovu stalnu kontrolu (Friedrich & Brzeznski, 1956: 9-10).Za Fridriha i Beinskog totalitarni sistemi su potpuno monolitni. Odluke se donose na vrhu i sprovode se preko podreenih efova, kako na nivou drave, tako i na nivou partije. tavie, ovi autori tvrde da su totalitarna ureenja nepopravljiva, tj. da se ne mogu transformisati, ni u smislu racionalizacije, ni u smislu liberalizacije, odnosno da mogu da budu samo jo vie totalna (isto: 293-303). I pored toga to izvesnih razlika u delima Beinskog i Fridriha, s jedne strane, i Hane Arent s druge strane, svakako ima (u pogledu pristupa i u pogledu itanja moi u totalitarnim sistemima, pre svega), njihove analize se pribliavaju na karakteristian nain. Naime, oba dela se naslanjaju na traganje za sutinom totalitarnih reima, usresreujui se uglavnom na nacistiku Nemaku i SSSR, i zapostavljajui faistiku Italiju. Ove analize koje naglasak stavljaju na zajednikim i oiglednim elementima izmeu dva sistema, gotovo da potpuno zanemaruju razlike meu njima. Takoe, slinost u pristupima se ogleda i u tome to se u oba dela rezervie vema vano mesto ideologiji i shvatanju da je totalitarizam esencijalno rezultat volje da se pomire istorija i utopija. Ovoliki naglasak na ideologiji kod autora zahteva da se posebna panja usmerava na arbitrarni i masovni teror koji se samo iri s protokom vremena. Dakle, radije nego da se bave zatitom interesa naroda, totalitarni reimi prema ovakvom shvatanju naslanjaju se iskljuivo na teror i propagandu koja je svepristna. Oni unitavaju svu opoziciju, atomizuju stanovnitvo, sprovode reforme bez otpora, i na kraju: odravaju se na osnovu isfabrikovane masovne podrke. to se tie spoljne politike, totalitarni reimi su prirodno ekspanzionistiki i njihova ideologija cilja iskljuivo na svetsku dominaciju. Ovo su, dakle, neki od kljunih elemenata na kojima insistiraju glavni antitotalitarni ideolozi (Arent, 2002; Friedrich & Brzeznski, 1956). Ono to je najzanimljivije, u trenutku kada antitotalitarna ideologija dostie svoj vrhunac tokom Hladnog rata, stvarna epoha onoga to se kolokvijalno naziva realnim totalitarizmom je ve bila gotova: faizam i nacizam su zavrili na ubrite istorije; smrt Staljina 1953. godine obeleila je kraj masovnog terora; dogaa se relativno oslobaanje kulturnog ivota pod Hruovim; disidentstvo dostie svoj vrhunac 1964. godine; zatim, imamo Brenjeva, ideoloku transformaciju boljevistike ideologije, a na kraju i sam raspad sovjetskog sistema koji je uzrokovan unutranjim faktorima. Sve je ovo kontradiktorno, na jedan ogoljen nain, interpretaciji totalitarizma kao reima nuno fondiranog na teroru, ideolgiji i nepostojanju opozicije. Da ne pominjemo u tom kontekstu sistem u SFR Jugoslaviji, koji je istovremeno bio nominalno socijalistiki, ali jedva da je imao nekakve obrise totalitarizma i u najrigidnijem razumevanju toga koncepta. U isto vreme, poputanje u odnosima izmeu SSSR, SAD i kapitalistikog sveta generalno, demantuju navode o imanentno ekspanzionistikom karakteru SSSR. Ve poetkom 1960. godina, poinje se sa kritikama moralizatorskog tona antitotalitarne ideologije, a zatim se ona i otvoreno denuncira uz argument da slui iskljuivo pravdanju spoljne amerike politike tokom vijetnamskog rata (Christofferson, 2009).Istoriari su posebno invalidirali mogunost bilo kakve naune primene pojma totalitarizam ukoliko se pod njim podrazumeva nadprisutan etatistiki aparat sposoban da potpuno podredi svoje graane (u smislu da upravlja svim dimenzijama njihovog postojanja). Na primer, u Nemakoj, nacistiki teror nije bio ni totalan ni nadprisutan, niti nediskriminatoran. U stavri, veina pravih Nemaca nije imala ega da se boji u takvom poretku. Teror je ciljao politike, rasne i socijalne neprijatelje reima, ali, uprkos nekim ekscesima, nasilje nije upereno na populaciju u globalu. Osim toga, veina stanovnitva je, iz raznih razloga, podravala taj isti teror jer su bili uvereni da on slui njihovom interesu. tavie, teror sprovoen prema jasno obeleenim neprijateljima koji su inili izrazitu manjinu drutva, u velikoj meri se oslanjao i bio toliko efikasan zahvaljujui denuncijacijama samih graana. Prema brojnim istoriarima, uspeh nacistikog reima se upravo moe i objasniti tim aktivnim substancijalnim konsenzusom, koji nije bio oslonjen iskljuivo na ispiranje mozga kroz propagandu i strah od terora.

Situacija je u tom pogledu bila slina i u SSSR. Naime, iako je teror prema politikim protivnicima bio jedna od sutinskih karakteristika reima, on nije preterano dovoen u pitanje od strane stanovnitva (moda zato to je pre svega bio usmeren na elite), a prisustvo Partije na dnevnom nivou na terenu je bilo relativno slabo. Jedino je tokom velikih istki od 1937. do 1938. godine, kada su optube, utamnienja i egzekucije dostigle vrhunac, stvarana situacija totalnog haosa koja je doprinele tome da i obini graani budu uplaeni da e zavriti iza reetaka. Meutim, kada su se velike istke primirile, krajem jeseni 1938. godine, kasnije sovjetske vlade su javno kritikovale ekscese i preteranost, to ne moe da bude odlika reima koji je utemeljen na istom teroru. Takoe, u prilog ovoj tvrdnji idu i iskustva sa sela u SSSR, koja su u tom periodu bila vrlo dinamina, tokom kolektivizacije i nakon nje: seljaci su se naime estoko borili kako bi odbranili svoje interese, a ponekad bi i uspevali da dobiju koncesije od strane vlasti (isto: 14). Dakle, ni nacistika Nemaka, a ni sovjetska Rusija nisu bile totalitarne drave, na nain kako to tvrde antitotalitarni ideolozi, jer su politike njihovih politikih oligarhija imale manje-vie veinsku i aktivnu podrku masa. Ovo je istovremeno i ohrabrujua i zabrinjavajua vest: ohrabrujua, jer pokazuje da ni jedna politika u savremenom svetu ne moe biti hegemona bez optije podrke stanovnitva, u irem i uem smislu; zabrinjujua, jer to znai da totalitarizam injenino ne prestavlja neki tip teroristike drava koja se prostom prisilom namee nevinoj populaciji. Drugim reima, obini graani su bili na svoj nain vana karika tih sistema. S druge strane, ak i jednostavan pogled na poreklo, evoluciju i sadrajni okvir nacistikog i nominalno socijalistikog reima, otkriva sutinske razlike meu njima i ideoloki karakter toga prenaglaavanja organizaconih i institucionalnih slinosti dva sistema od strane antitotalitarista. Na ovom mestu emo ukratko navesti samo neke od kljunih razlika izmeu nominalnog socijalizma i nacizma (up. Traverso, 2008):

1. TRAJNOST

S jedne strane, pad nacionalsocijalistikog reima, ijih su 12 godina postojanja (od 1933 do 1945) obeleeni kumulativnom i regresivnom radikalizacijom, izgleda skoro apokaliptino i deava se tokom i nakon velikog rata koji je ovaj reim isprovocirao. S druge strane, nominalni socijalizam je postojao vie od 70 godina. On je roen tokom socijalne i politike revolucije, a nakon Staljinove smrti, proiveo je dugu posttotalitarnu fazu i doiveo svoj kraj 1991. godine, ne zbog vojnog gubitka, ve zbog unutranje krize koja je isprovocirana unutranjim kontradiktornostima samog sistema. 2. IDEOLOGIJA

Iako i kod nominalnog socijalizma i kod nacizma primeujemo bezrezervnu uverenost u istinitost prihvaene ideologije, tako da su svi oni koji je odbaciju ne samo politiki neprijatelji, nego i neprijatelji naroda, s jedne strane imamo rasistiku viziju sveta, baziranu na hibridnoj sintezi anti-prosvetiteljstva, kulta moderne tehnike, nemakog mita i biolokog nacionalizma. S druge strane je pak nominalni socijalizam, koji se, oslonjen na sholastikoj koncepciji i dogmatskom marksizmu, poziva se na prosvetiteljstvo i proklamuje se kao humanistika, univerzalistika i emancipatorska filozofija. Takoe, nacistika ideologija je bila krajnje heterogena u klasno-socijalnom smislu, a moemo je smestiti u desno-populistiki okvir s obzirom na njenu optenarodnu usmerenost. Marksistika pak ideologija, kao oficijelna ideologija SSSR-a, bila je po svom sadraju daleko koherentnija, usmerena prema jednoj klasi, proleterijatu, a protiv buroazije. U najkraem, socijalistika ideologija je bila proeta humanim idejama, programom za osloboenje radnike klase i oveka generalno, dok je Hitlerov ideoloki program bio izrazito antihuman, baziran na ideji rasne dominacije i mrnje prema drugaijem (Popovi, 1997: 25-26). 3. POLITIKA FORMA I SOCIJALNI SADRAJ

S jedne strane, nacistiki reim preuzima vlast 1933. godine na legalno odranim izborima, nakon politike smene. On se etablira nakon to je efektivno dobio podrku veinskog dela nemakog drutva i zahvaljujui direktnoj, ili bar pasivnoj, podrci starih tradicionalnih ekonomskih elita iz industrije, finansija, kao i vlasnika velikih zemljinih poseda (up. Kulji, 1983). S druge strane, sovjetski reim, produkt je revolucije i, na osnovu kriterija buroaskog prava, nelegalnog preuzimanja vlasti, koji je potpuno eksproprisao stare eksploatatorske klase, i koji je radikalno transformisao socijalno-ekonomsku bazu drave: najpre kroz etatizaciju i planifikaciju ekonomije, ali i kroz stvaranje novih dominantnih klasa ija je osnova reprodukcije potpuno izmenjena u odnosu na kapitalistiki period. Na ovu razliku upuuje ak i jedan od najistaknutijih predstavnika Teorija o totalitarizmu Rejmon Aron. U najkraem, prema njegovom miljenju, razlike se, svode na tri faktora: 1. socijalna baza reima: proleterska u SSSR malograanska kod nacista; 2. drutveni poloaj i uloga buroazije i tradicionalnih elita: u SSSR su im oduzete sve privilegije u nacistikoj Nemakoj su ove grupe uvale i podravale reim; 3. (i)racionalna osnova sistema: racionalizam s univerzalistikim aspiracijama kod sovjeta rasistiki iracionalizam kod nacionalsocijalista (up. Aron, 1965).4. DEMOKRATIJA

Faizam i nominalni socijalizam nisu nita drugo do ekstremnih formi buroaskog drutva na prvom mestu, ali i njegova puna negacija na drugom. Drugim reima, oni su u stvari specifine reakcije na razvoj kapitalizma XX veka, njegove sukobe i protivurenosti, odnosno rezultat elje za modernitetom i ispravljanjem nekompletnosti istoga u tada poznatoj liberalnoj formi. Dakle, paralela je sledea: dva sistema nemaju nita zajedniko, osim to se i u jednom i u drugom sluaju radi o perverzijama sistema koji je postojao pre njih. Demokratija? Demokratija je sve do 1917. godine dominantno shvatana kao transfer moi jedne drutvene elite ka drugoj. Iz tog nedostatka, dolaze dva tipa potpuno suprotstavljenih kritika: naci-faistika, koja kae da nije dobra elita, t koja je trenutno izabrana, i s druge strane komunistika, koja tvrdi da ne treba birati samo u sutini jednu te istu elitu. Dalje, faizam ne dovodi u pitanje umesnost konkurencije i trita, ali smara da se logika kapitala mora odvojiti od demokratske forme, koja dovodi na vlast mediokritete. Boljevizam se pak upisuje u marksistiu idejnu tradiciju koja tvrdi da demokratija ostaje nekonzistetntna ili formalna od trenutka kada slojevi, pa i elite u kontekstu socijalne alijenacije proizlaze iz kapitala (Maritelli, 2012). Dakle, poetna pozicija (kritika liberalne demokratije) je ista, ali su posledice suprotstavljene u svemu.5. TIP NASILJA

Nacizam i nominalni socijalizam takoe duboko razlikuje i funkcija nasilja koje sprovode ovi reimi. U sovjetskom socijalizmu nasilje je esencijalno unutranje, okrenuto prema sopstvenom drutvu koje eli da se podredi, disciplinuje, ali takoe i transfromie i modernizuje putem autoritarnih, korektivnih i nasilnih metoda. Gotovo sve rtve nominalnog socijalizma su sovjetski graani, i to uglavnom Rusi kao najbrojnija populacija. Ovo vai kako za rtve procesa politikih ienja (aktivisti i funkcioneri partije i drave, oficiri i vojni kadrovi), tako i za rtve iz neprijateljskih klasa (kulaci deportovani tokom kolektivizacije i tokom kampanja, kao i drugi nedrutveni elementi). U svojoj biti, sovjetski politiki program nikada nije podrazumevao osvajanje tuih teritorija i porobljavanje drugih naroda. Sam Staljin se ak odrie i ideje da je za konanu pobedu socijalizma neophodna uspeno izvedena revolucija u drugim zemljama (to je u praksi podrazumevalo uskraivanje podrke revolucionarnim pokretima u insotranstvu i prihvatanje strategije miroljubive kooegzistncije s kapitalistikim dravama). Nacistiko nasilje, s druge strane, fundamentalno je projektovano prema spolja. Naime, nakon prve faze instalacije reima kroz represiju nad nemakim graanima (koja je bila intenzivna i brza), nacistiko nasilje je sve vreme voeno rasnom logikom i usmereno prema odreenim kategorijama (najpre, Jevreji, Romi, a zatim i slovensko stanovnitvo i antifaisti: pri emu je tretman antifaista bio direktno odreen etnikom i rasnom logikom). Tek sa ovim zmanjem moemo da razumemo zato Hitler nakon prvih ratnih osvajanja ehoslovake i Poljske nije mogaoi da se zaustavi i nastavi mirnu koegzistenciju s drugim evropskim zemljama. Faizam nije mogao prestati sa svojom spoljanjom agresijom, jer je to bio jedini nain njegovog postojanja. Na kraju, faizam je mogao biti pobeen samo u jednom svestkom ratu (Popovi, 1997: 29). 6. TIPOVI RACIONALNOSTINominalno socijalistiki drutveni projekat je utemeljen na istoj racionalnosti jer je modernizacija ekonomije i sovjetskog drutva, praena intenzivnom industrijalizacijom i kolektivizacijom poljoprivrede, predstavljala njegovu glavnu strategiju. Naravno, koriena sredstva su bila ne samo autoritarna i nehumana, ve i duboko iracionalna: prisilni rad (skoro robovski), gulazi, vojno-feudalna eksploatacija (Buharin), eliminacija celokupne administrativne i vojne elite, a najzad i masovna deportacija. Rezultati ovoga su manje-vie katastrofalni: pad poljoprivredne proizvdnje, glad, demografska stagnacija itd., ime su u velikoj meri kompromitovani i zacrtani ciljevi. S druge strane, u nacizmu, dijametralno suprotno u odnosu na sovjetski model, kontradikcija se ogleda u racionalnosti korienih sredstava i duboke iracionalnosti postavljenih ciljeva: dominacija arijevske rase, remodeliranje Evrope na bazi hijerarhije rasnog tipa itd. Upravo su nacistiki koncentracioni logori bili najbolja ilustracija tog kontrasta. Naime, metode industrijske proizvodnje, pravila birokratskog administriranja, principi podele rada i drugi rezultati moderne nauke, korieni su u cilju eliminacije itavog jednog naroda shvaenog kao inkompatibilnog sa arijevskim poretkom i nedostojnog da ivi na ovoj planeti. Tokom samog rata, nacistika politika istrebljenja Jevreja i Roma pokazuje se kao potpuno iracionalna, ak i na ekonomskom i vojnom planu, jer je realizovana putem mobilizacije ljudskih resursa i otetih materijalnih sredstava u korist ratnih ciljeva i kroz unitavanje jednog dela radne snage u logorima.

7. LOGORI ZA KANJAVANJEU SSSR deportovani su bili korieni za krenje ume u regionima, vaenje rude, pravljenje voznih pruga, a ponekad i za graenje pravih urbanih centara. Ovi varvarski naini kanjavanja, kao korektivna sredstva u cilju disciplinovanja drutva, koji su esto u praksi podrazumevali oblik istrebljenja putem rada, bili su prihvaeni od strane sovjetske birokratije kako bi se modernizovala zemlja i konstruisao socijalizam. U nacistikoj Nemakoj, nasuprot tome, najnapredniji nauni metodi, tehnike i industrije, bili su korieni za unitavanje ljudskih ivota. Kako je pokazala Sonja Komb (Combe, 1991), ova razlika izmeu sovjetskog socijalizma i nacizma, najbolje je prikazana preko dve kobne ili nesrene figure: Sergeja Evstigneva, glavnog zapovednika Ozerlaga (sibirskog gulaga koji se nalazi na obali jezera Baikal), i Rudolfa Hesea, najpoznatijeg komandanta Auvica, koji je stigao da napie i memoare pre nego to je osuen na smrt. U intervjuu koji je vodila pomenuta autorka poetkom 1990-ih, Evstignev se predstavlja kao gordi izvrilac zadatka. Njegova misija je podrazumeala reedukaciju kaenjenika i, pre svega, konstrukciju jedne eleznike pruge. Da bi osvario cilj, on je imao ovlaenja da raspolae radnom snagom zarobjenika, ekonomizujui je, ili eksplotiui je, prema zacrtanim potrebama. Nekoliko hiljada deportovanih su ak i umrli u Ozerlagu, radei u veoma loim uslovima. Smrt je bila posledica klime, loih uslova i surovog rada. Drugim reima, smrt je bila pojmljena kao nus pojava radnih logora, iji su pak doprinos i produktivnost procenjivani na osnovu kriterija kilemetara izgraene pruge. Hese je, s druge strane, bio komandant kompleksnog koncentracionog logora koji je bio kompleksan, i ije je glavno jezgro, Auvic, bio klasian logor industrijskog istrebljenja. U njegovom centru su ljudi, koji su deportovani iz razliitih zemalja, eliminisani u gasnim komorama, a zatim pretvarani u pepeo u peima za kremiranje. Glavni kriterij u procenjivanju produktivnosti ovog logora je bio broj mrtvih. U Auvicu, dakle, istrebljenje nije bio nusprodukt, ve kvintesencijalna osobenost datog mehanizma kaanjavanja. Naravno da su oba ova modela i nacistiki logori za istrebljenje i staljinistiki gulazi bili nesporno nehumani, kriminalni i neprihvatljivi, i kao takvi, njihovo postojanje mora d abude osueno. Meutim, bilo bi potpuno apsurdno da slinosti izmeu dva drutvena sistema analiziramo na bazi neke etike hijerarije jer je substancijalno drugaija logika njihovog funkcionisanja mnogo znaajnija za njihovom nauno definisanje. 8. SMRTIako se i u naci-faizmu i u nominalnom socijalizmu krv prolivena za ideju lake harizmatizuje nego u sistemima liberalne demokratije i u pluralistikim reimima generalno, te je smrt ovde vana ne samo zbog integracije drave, nego i za vrstinu partije i legitimnost jedine prihvatljive i monopolske ideologije, poeljna vizija drutva i uloga smrti kod faista i komunista je potpuno drugaija. Osim toga, dok je kod komunista rat bio simbol besmisla, porobljavanja i osvajanja (nikad rat meu narodima, nikad mir meu klasama!), kod faista je rat uzviena vrednost, a ratni front najbolje sredstvo za obezbeivanje monolitnosti nacije. U tom kontekstu, razlike u poimanju smrti kod faista i komunista su mnogo dublje nego slinosti. Nije dovoljno kazati da je faistiki ratnik ivot dao za rasnu i prostornu, a komunistiki za klasnu revoluciju. S obzirom da je cilj faizma bila zajednica istokrvne etnije, a komunizma drutvo zasnovano na klasnoj jednakosti, u faizmu se neprijatelj ne moe ubediti, nego samo likvidirati, dok je u komunistikim logorima, uprkos svoj njihovoj brutalnosti, politika propaganda bila vano sredstvo preobraenja zatvorenika, a samokritika ih je uglavnom spaavala od smrti. Kod faista vrline zatvorenika lee u kvalitetu krvi, a kod komunista u klasnoj svesti, odnosno, kod drugih nema nedostojnog ivota koji treba unititi zbog nieg kvaliteta krvi ili drugaijeg porekla. Takoe, prilikom suoavanja sa smru faisti su umirali sa uzvikom Bog sa nama, dok komunisti nikada nisu prizivali onostrano. Uprkos svim slinostima, dakle, odnos prema smrti u dubljim slojevima faistikog i nominalno socijalistikog sitema je bio dijametralno oprean. Svakako da je likvidiranim neprijateljima potpuno svejedno da li su stradali zbog klasnih ili rasnih razloga, meutim, to je etiki, a ne socioloki argument (Kulji, 2011).9. CILJEVI I SREDSTVANa osnovu reenog, nije neobino to je diskrapanca izmeu ciljeva i sredstava u nominalnom socijalizmu mnogo uoljivija nego u sistemu naci-faizma. U ovom drugom sluaju, sredstva su u direktnoj vezi s cljevima, koji su, s druge strane, takoe u apsolutnoj sprezi sa politikom praksom: fiziko unitavanje neprijatelja na osnovu rasne logike ne predstavlja odstupanje od ideologije, ve njena puna realizacija. Kod nominalnog socijalizma, razorna sredstva se ne mogu ideoloki legitimisati, osim kao nunost u nekom kratkom periodu radi napretka i ostvarenja emancipatorksog i pacfistikog cilja. Radikalizacija destruktivnog nasilja je jednostavno unutranja dimenzija naci-faizma, dok njegovo instaliranje na dui rok u sistemu nominalnog socijalizma nuno vodi kontradikciji koja je smrtonosna za sam taj sistem. Kako primeuje Todor Kulji, kod faizma su se doktrina i realnost potpuno slagali, kod komunista ne. Otuda i kritika komunistikog terora izgleda samorazumljivije, nego to je moralisanje faistima (isto: 119). Otuda, velika enigma XX veka nije da se razume zato je faizam doao na taj nivo neljudskosti: faisti su radili manje-vie tano ono to je bilo zacrtano u njihovom programu. Misterija se nalazi na drugoj strani: kako je nominalni socijalizam doao do stadijuma da u praksi promovie apsolutno suprotne stavari u odnosu na svoj emancipatorski projekat?...Na ovom mestu se postavlja pitanje koliko su navedene razlike izmeu ova dva oigledno autoritarna i u pojedinim sferama drutvene stvarnosti (kada govorimo o nominalnom socijalizmu) ili u celini (faizam) nepravedna sistmema vane s obzirom na masovna ubijanja koja su praktikovana i u jednom i u drugom? Na epistemolokom planu, date razlike nisu nimalo marginalne, jer (...) ako se ne uoe konkretni uzroci terora, izostaje objanjenje, pa ostaje samo nediferencirana moralizovana istorija uasa (isto: 114). Koncept antitotalitarizma upravo ignorie i skriva sutinske diferencijacije, bavei se formalnim analogijama, umesto kauzalnog objanjenja (Khnl, 1999: 87, pr. Molnar, 2000). U sutini, cilj ovakvog nastojanja je da se sve to se poidrazumeva pod pojmom totalitarizam izjednai kako bi se, s jedne strane, sam naci-faizam normalizovao kao ideologija iji je jedini nedostatak bio ekstremizam, a sa druge, kako bi se njegovi najvei neprijatelji koji se zalau za njegovu zabranu, izjednaili sa njim. Takva normalizacija naci-faizma predstavlja direktnu rehabilitaciju istoga, ak i kada paralelno ide sa nominalnim distanciranjem od njega. Teza o totalitarizmu podrazumeva prikrivanje na kvazineutralno stanovite koje, kada je o naci-faizmu re, ne postoji. Po toj logici su svi predratni radikalni antifaisti, posebno najpoznatiji evropski levi intelektualci, i sami bili nacisti, pa su i svi pokreti porobljenih naroda za slobodu i svi ustanci eksploatisanih bili naci-faistiki jer su u svojoj borbi koristili nasilje. Po istoj takvoj logici je i meuratna evropska demokratija bila nacistika jer je ak i ona, posle svih demokratskih poputanja Hitleru konano shvatila da uspon faizma od marginalne pojave u masovan pokret nee nikada biti zaustavljen ako mu se orujem ne stane na put (Milosavljevi, 2010).ANTITOTALITARIZAM U FRANCUSKOJ

U ovom odeljku emo videti kako se antitotalitarna ideologija operacionalizuje i koje su njene drutvene i politike funkcije na konkretnom primeru Francuke. Naime, istorija francuskog antitotalitarizma je izuzetno sadrajna i interesantna. Generalno, u ovoj zemlji mogue je uoiti tri vane faze u razvoju i korienju antitotalitarne paradigme: 1. 1930 1945, 2. 1947 1990, 3. 1991 2002. Tokom prve faze, antitotalitarna paradigma je bila u funkciji drutveno-politike kritike dominantnih reima u Italiji, Nemakoj i SSSR-u. Drugu fazu pak karakterie poistoveivanje totalitarizma sa nominalnim socijalizmom, koji postaju sinonimi, to ima za cilj rastereivanje kapitalistikih reima od faistikog iskustva i odbranu tzv. slobodnog zapadnog sveta. I na kraju, antitotalitarna paradigma tree faze koristi se u procesu konzervativno-liberalnog prevladavanja prolosti i delegitimizacije svake postkapitalistike alternative.U meuratnom periodu, Francuska, zbog prisustva velikog broja intelektualnih iseljenika iz istonoevropskih zemalja i zbog specifinog geografskog poloaja izmeu nacistike Nemake i faistike Italije, postala je centar antitotalitarnog promiljanja. Pitanje totalitarizma je zaokupilo francusku politiku i ideoloku scenu, ukljuujue i sve njene najvanije delove, od hriana (Jacques Martin), koji su bili relativno slabana struja, preko mnogo uticajnijih liberala (Eli Halevi, Hoze Gase, Rejmon Aron), do vrlo uticajnih leviara (Lav Trocki, Boris Suvarin, Viktor Ser).

U ovom periodu se dakle totalitarna stigma u Francuskoj koristi kao kritiko orue protiv, ne samo faizma, nego i nominalnog socijalizma, ali i sistema liberalne demokratije. Takoe, on slui i za procenu politikih mogunosti i potencijalnih evolucija, kako u okviru tzv. totalitarnog sveta koji nikada nije shvatan kao neka homogena celina socijalistikih i naci-faistikih zemlja tako i u okviru samih liberalnih drava. Na taj nain, pridev totalitarni je oznaavao pre svega jednu od faza kritikovanih reima u njihovoj evoluciji ka diktaturi. Takoe, treba naglasiti da je antitotalitarna idelogija u meuratnom vremenu, i to ne samo u Francuskoj, zauzimala potpuno marginalno mesto u intelektualnim i politikim raspravama, a na jedan fundamentalniji nain, bila je sasvim ignorisana od velike veine komunistikih i socijaldemokratskih politikih aktivista, kao i ireg kruga ljudi koji su pripadali kulturi levice (osim kod ekstremne antistaljinistike levice koja nije imala nikakvog ireg drutvenog uticaja). Isto tako, vano je rei da je re totalitarizam u ovim krugovima oznaavao je skoro uvek faizam, a mnogo ree sovjetski reim ili demokratske drave. tavie, odnos prema SSSR-u u francuskom mainstreamu nije bio uslovljen pozicijom levih disidenata, nego se u znaajnoj meri francuskog poklapao sa manje-vie pozitivnim stanovitima socijaldemokrataskog premijera Leona Bluma, ili pak engleskih fabijanskih socijalista Sidni i Beatris Veb, kojima je boljevizam bio potpuno stran, ali su i pored toga 1935. objavili svoj poprilino apologetski spis o tom sistemu, koji je bio naslovljen: Da li je sovjetski komunizam jedna nova civilizacija.Staljinove kriminalne istke, a naroito nemako-sovjetski pakt, ipak daju novi ton antitotalitaranoj ideologiji, kako na meunarodnom planu, tako i u Francuskoj, dok se istovremeno konceptualna i teorijska promiljanja ove problematike produbljuju. Ipak, s obzirom da SSSR na kraju postaje deo saveznikog bloka, za vreme Drugog svetskog rata je nacizam glavna meta antitotalitarne kritike, a to je posebno vidljivo u Italiji i Francuskoj gde su komunisti inili vaan element antifaistikog Pokreta otpora. Meutim, nakon zavretka pravog rata, ulazi se u razdoblje Hladnog rata, koje u velikoj meri menja prioritete kritike, sadraj koncepta, ali i karakter antitotalitarne paradigme na globalnom planu. S obzirom da su je u prvom talasu koristili na prvom mestu evropski intelektualci, u godinama nakon rata ona doivljava procvat u SAD i veliki preobraaj od insistiranja na vanost antifaizma i borbe protiv nacistike opasnosti, do podsticanja neposredovane i estoke antikomunistike histerije u Hladnom ratu. Zapadna Nemaka je sada saveznik demokratskog sveta, dok je bivi saveznik i novi kljuni protivnik SSSR, ta nova glavna totalitarna opasnost. Dakle, suprotno utemeljivaima pojma totalitarizam iz 1920-ih i 1930-ih, kod kojih se upotrebna vrednost antitotalitarne paradigme uglavnom ograniava na faizam i nacizam, i samo povremeno na Sovjteski savez, hladnoratovski ideolozi gotovo celokupnu energiju troe na dokzivanje totalitarnog karaktera nominalnog socijalizma. Tokom hladnog rata, kako kae Todor Kulji, isticanje totalitarnog karaktera socijalizma bilo je u funkciji isticanja abnormalnosti nerijateljske drave (Kulji, 2001: 31). Tako u stvari nominalni socijalizam postaje sintagma za totalitarizam. Ipak, situacija u Francuskoj je bila posve drugaija u odnosu na ne samo SAD, nego i druge evropske zemlje. Dok se Hladni rat u SAD i u Zapadnoj Nemakoj polako pretvarao u krstaki rat protiv nominalnog socijalizma, u Francuskoj su iskljuivo nacionalni faktori uslovljavali uspeh antitotalitarne ideologije. Dakle, s obzirom da je francuska politika elita, nezadovoljna bipolarnom podelom sveta i slabim globalnim uticajem ove drave, nastojala da vodi relativno autonomnu meunarodnu politiku, antitotalitarna paradigma koja su predstavljala vano orue ove bipolarne logike nije mogla da bude vaan servis u cilju ostvarivanja interesa spoljnje politike Francuske. U tom smislu, lokalna istraivanja SSSR-a voena u posleratnom periodu, nisu se na prvom mestu orijentisala na pitanja nacionalne bezbednosti, kako je to bilo u SAD-u, ve su imala pre svega akademski karakter, dok su istraivai uglavnom bili ili lanovi Komunistike partije Francuske (PCF) ili njeni saputnici.Dakle, vladajua u SAD i zatim u Zapadnoj Nemakoj, antitotalitarna ideologija je drutveno i politiki marginalna u Francuskoj gde je PCF, kao najvea partija levice, nastavila da ima veliki uticaj na drutvo, politiku, pa i kulturu. Rejmon Aron, koji je najznaajniji predstavnik antitotalitarne ideologije na desnici u Francuskoj, nije uspeo da ubedi svoje kolege da ga u tome prate, uprkos tome to znaajan deo predavanja na Sorboni krajem 1950-ih, pod uticajem Fridriha i Beinskog, posvetio razvijanju teorija o totalitarizmu. Ipak, treba rei da je za razliku od amerikih naunika, Aronova analiza znatno nijansiranija i prilagoena kriterijima nauke. Na primer, ovaj francuski sociolog, za razliku od amerikih antitotalitarnih ideologa, nije gledao na nominalni socijalizam kao na hermetiki zatvoren sistem koji je iscrpeo svaki unutranji potencijal za promenu, tako da je nuno pobediti ga golom silom (to mu je, u krajenjem, kasniji razvoj dogaaja i dao za pravo). Kritika totalitarizma ovog francuskog sociologa u delu Demokratija i totalitarizam, uprkos izraene pristrasnosti, nesumnjivo je jedna od najrazvijenijih akademskih analiza sovjetskog i nacistikog reima.

Interesantno je pomenuti da klasino delo Fridriha i Beinskog nikada nije prevedeno na francuski jezik, a izvorno izdanje knjige Hane Arent, uprkos ogromnim naporima koje je uloila u traenju izdavaa, u Francuskoj je tampano tek 1984. Takoe, pojam totalitarizam se uvodi u udbenike francuskih srednjih kola tek 1995. godine (Martelli, 2012). Preovladajue insistiranje na miroljubivoj koegzistenciji i relativna apologija Pokreta nesvrstanih, u prvi plan stavljaju koncept imperijalizama, dok antitotalitarna ideologija, i pored napora krugova bliskih Aronu, gotovo da je nestala iz javnosti. Naravno, razlog takve situacije je politika i drutvena snaga PCF. Intelektualci levice, koji su u posleratnom periodu uspeli d aostavre potpunu kulturnu hegemoniju u Francuskoj, gledali su na ovu partiju, bez obzira na sve kritike, kao na neizbenog politikog subjekta u transformaciji ka socijalizmu, tako da nisu eleli da upadnu u zamku antitotalitarne paraadigme.Meutim, sramna uloga PCF tokom guenja maarske revolucije 1956, a onda i: rata u Aliru, izneverenih nada u socijalizam s ljudskim likom nakon Prakog prolea, te najzad studentske pobune 1968, definitivno udaljuju intelektualce levice od ove partije i pripremaju teren za nikad snaniji proboj antitotalitarne ideologije u Francuskoj i pojavu novog fenomena: rata intelektualaca levice protiv partija levice, a naroito protiv komunista. U tom smislu, povratak antitotalitarne ideologije na glavnu scenu u Parizu je bio direktno posredovan napadom bivih i aktuelnih ekstremnih leviara na PCF i sve izvesniji dolazak na vlast Unije levice koju bi inili komunisti i socijalisti. Razoarani u nominalni socijalizam na Istoku, u strahu da e komunisti imati prevagu u Uniji levice i kasnije u dravi, ovi intelektualci, koji se u najveem jo uvek izdaju za leviare, poinju da dijabolizuju glavne partije levice antitotalitarnom paradigmom, i na taj nain se prikljuuju antitotalitarnom kampu koji je do tada uglavnom bio rezervisan za drutveno nevidljive intelektualce desnice. Nominalni razlog za ovo skretanje i napad na s PCF je bilo objavljivanje knjige Aleksandra Solenjicina Arhipelag gulag 1974. godine. Naravno, pravi povod antitotalitarnog rata protiv komunista nije bilo otkrie staljinistikih zloina u tom delu (oni su ve bili odavno poznati), ve na prvom mestu, kako smo ve podvukli, strah od dolaska PCF na vlast. Novi antitotalitarni ideolozi su pre svega trockisti i, posebno, maoisti, lanovi npr. ultra leve grupe Proleterska levica, poput Andre Gluksmana i Kloda Lefora, kojima se kasnije pridruuju an Pol Sartr i Miel Fuko (Christofferson, 2009). Meu vienije antitotalitariste treba svakako i neke bive lanove PCF i drugih evropskih komunistikih partija, poput Andrea Gorca, Kornelijusa Kastorijadisa i Edgara Morana. Vrhunac i definitivni trijumf antitotalitarne ideologije svakako dolazi krajem 1970-ih i poetkom 1980-ih s novim filozofima (Bernar Anri Levi Andre Gluksman) i njihovom aktivnom propagandom u masmedijima, a naroito u novinama poput Esprita, Liberationa i Nouvel Observateura. Stigma totalitarizma u ovom periodu u Francuskoj je tako iskljuivo usmerena na nominalno socijalistiki sistem i ima vrlo preciznu lokalnu partijsko-politiku metu, a njeni protagonisti, iako se esencijalno radi o izrazito globalnom fenomenu, nisu zainteresovani za debate voene na tu temu u svetu, niti pak nameravaju da teorijski razviju sam koncept totalitarizma. Na taj nain, totalitarizam kao nikada pre postaje ogoljena ideologija per se koja se iz akademske sfere prebacuje u politiko i iredrutveno polje.Najzad, trei i poslednji period u razvoju antitotalitarne ideologije u Francuskoj je nastupio nakon uruavanja SSSR-a i celog sovjetksog bloka 1991. godine. U njemu se kulturom seanja i podseanjem na totalitarne sisteme, kao i na njihove glavne linosti (Musolini, Hitler, Staljin, Mao itd) nastoji oiveti negativna prolost nominalnog socijalizma kao dijametralna suprotnost aktuelnoj i bezalternativnoj budunosti liberalnog kapitalizma. U tom kontekstu, fabrikuje se predstava da je svet najzad pronaao svoj ekvilibrijum, te da se postepeno vraa na put s koga su ga privremeno udaljili totalitarni reimi. S obzirom da antitotalitarni ideolozi nisu uspeli da osmisle nove teorijske temelje u iju pomo bi se legitimisao novi poredak, iz rukava izvlae stari i dokazani antitotalitarni koncept. Oni sada tvrde da je istorija napokon zavrena, totalitarizam je izgubio bitku od strane najboljeg od svih sistema, odnosno liberalnog kapitalizma. Dakle, naivna apologetska promocija vrednosti i dostgnua zapadne civilizacije prosto nije dovoljna. S obzirom da uspeh svakog politikog poretka u pravdanju pobede nad protivnikom zavisi i od njegove sposobnosti da protivnika pokae u to gorem svetlu, nije neobino to to je nakon 1991. godine pojaan tempo moralnog urnisanja nominalnog socijalizma, iako je on ve bio stvar prolosti. Dakle, raspad SSSR nije rezultirao objektivnijim tumaenjima propalog sistema, nego upravo suprotno: dogaaj je simbolizovao nezaustavljivo i enormno poveavanje atraktivnosti (Molnar, 2000) starih istoriografskih paradigmi iz perioda Hladnog rata za koje se verovalo da su prevaziene. Dok je u Nemakoj kritika totalitarne prolosti nacizma i socijalizma imala vanu ulogu u procesu reujedinjenja nacije, u Francuskoj, pre svega Fransoa Fure i Stefan Kurtoa, bivi leviari, nastoje da definitivno demaskiraju komunistiku iluziju i antifaistike tabue (pa i mit Francuske buroaske revolucije), uz pomo kojih je, po njihovom miljenju, rezistirao komunistiki totalitarizam u ovoj zemlji. Naravno, cilj toga je osopravanje bilo kakve postkapitalistike alternative. Kako su komunisti bili vaan raf Pokreta otpora, to im je u velikoj meri davalo politiki legitimitet u posleratovskom razdoblju, francuski antitotalitaristi tree faze su putem obnove konzervativnih teorija o totalitarizmu eleli da na prvom mestu demitologizuju upravo komunistiki antifaizam. Summa summarum: Drutveni uticaj antitotalitarne ideologije u Francuskoj je bio izrazito nestabilan i direktno uslovljen instrumentalizacijom koncepta antitotalitarizma u razliitim periodima i od strane razliitih politikih i intelektualnih grupa. Reena instrumentalizacija i njena socijalna upotreba su bile direktno usklaene s potrebama i interesima odreenih politikih grupacija. U tom kljuu, antitotalitarna ideologija u Francuskoj je u najveem oduvek bila ogoljeno sredstvo u borbi protiv nominalnog socijalizma i radikalne etatistike levice. ZAKLJUNA RAZMATRANJA

Totalitarizam je, posebno nakon sloma nominalnog socijalizma, jedna od onih esto korienih rei koja se samopodrazumeva i u vezi s kojom se ne podstie interesovanje za stvarnom diskusijom. Na osnovu svega reenog, jasno je da centralno mesto polemike o antitotalitarizmu zauzima neizbeno pitanje poreenja nemakog faizma i nominalnog socijalizma. Iako nije teko uoiti neke zajednike karakteristike nacizma i nominalnog socijalizma (kao to bismo formalnih slinosti mogli da traimo i naemo u uporednoj analizi nominalnog socijalizma i liberalnih demokratija, ili pak izmeu liberalnih demokratija i naci-faizma), moramo da konstatujemo da je totalitarni reim koji se redukuje na elemente o kojima govore svetenici antitotalitaristike ideologije, u najmanju ruku statian i osakaen od stvarnih sadraja. Iz do sada navedenog, jasno je da se on, kao idealno-tipski model, na emu insistiraju brojni antitotalitaristi suoeni s nijansiranim kritikama, ograniava na jednu ispraznu, apstraktnu i bezsadrajnu formu koja ima malo ili nimalo dodira sa realnim ivotom u targetiranim sistemima. Upravo je to jedan od razloga zato su svi ozbiljni analitiari, pogotovo socijalni istoriari i sociolozi, koji su eleli da razumeju sovjetsko i nemako drutvo izvan totalitarne fasade, morali da iskorae iz tog ivog blata spoljnih slinosti izmeu dva sistema. Kako pokazuju brojna istraivanja iz oblasiti istoriografije, pokuaji da se dokae totalna kontrolu drutva i individua od strane vlasti (to je i glavni argument zato se uopte reeni sistemi nazivaju totalitarnim), vie su u duhu literarnih fantazija koje se mogu pronai u beletristici Dorda Orvela, nego to imaju bilo kakvih dodirnih taaka s realnim funkcionisanjem socijalistikih, pa ak i faistikih/nacistikih reima.

Upravo zbog neistorinosti i ideolokog karaktera koncepta antitotalitarizma, meu reimima koji su obeleavani totalitarnom stigomom, u teoriji se ne pominju samo SSSR, nacistika Nemaka i faistika Italija, nego i Peru za vladavine Inka, Persijsko carstvo, Vizantija i Rimska imperija za vladavine Dioklecijana, Platonova drava, Kina ne samo socijalistika ve i u doba dinastije in, SAD kako 1960. tako i 1840, spartanska drava, Hobsov Levijatan, Japan iz perioda Tokugava ogunata, eneva pod Kalvinom (Kulji, 1983: 11), Francuska pod Lujem XIV, ali i posleratna vedska drava blagostanja. Osim toga, koncept antitotalitarizma je zbog svoje popularnosti na globalnom planu jedan od razloga brojnih zabluda koje su obeleile savremenu istoriju. Nije da je on potpuno neupotrebljiv za razumevanje pojedinih segmenata i perioda razliitih drutveno-ekonomskih formacija, pa tako i naci-faizma i nominalnog socijalizma, ali njegova upotreba je ograniena, a njegovo korienje zahteva i neke preduslove. Ukratko, rastrzan na ovaj nain, a s obzirom da ne vredi nita kod svojih najgorljivijih liberalnih zastupnika ako ne predstavlja antagonistiki deo para sa liberalizmom, moemo samo da konstatujemo izrazito beskoristan i tetan karakter analiziranog koncepta antitotalitarizma. Zbog svega toga, treba potpuno odbaciti saznajno sterilni antitotalitarni moralizam i antitotalitarnu ideologiju kao beskorisna i tetna orua za razumevanje i objanjenje kompleksne drutvene stvarnosti XX veka, te definitivno zavriti s konceptom antitotalitarizma kao kvazi-naunom kategorijom par excellence. LITERATURAAltiser, Luj. 2009. Ideologija i dravni ideoloki aparati. Loznica: Karpos.

Arendt, Hannah. 2002. Les origines du totalitarisme. Paris: Gallimard.Aron, Raymond.1965. Dmocratie et Totalitarisme. Paris: Gallimard.Bongiovanni, Bruno. 2008. Le totalitarisme: le mot et les choses. In: Prezioso, Stfanie et all. Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan. 27-41 p. Chambarlhac, Vincent et all. 2005. Histoire documentaire du parti socialiste. Tome II: la maison socialiste. Dijon: EUD.

Christofferson, Michael. 2009. Les intellectuels contra la gauche: lidologie antitotalitaire en France, 1968-1981. Marseille: Agone.Combe, Sonia (en coll.). 1991. Ozerlag 1937-1964. Li systeme du Goulag. Paris: Autrement. Courtois, Stphane (ed.). 1997. Le livre noire du communiusme. Crimes, terreur, rpression. Paris: Robert Laffont.

uri, Mihajlo. 1997. Preobraaji pojma ideologije, u: Mit, nauka, ideologija. Izabrana dela. Beograd: Slubeni list i TersitFlere, Sergej. 2012. Da li je Titova drava bila totalitarna? Politike perspektive, 5(1), str. 1-21.

Furet, Franois. 1995. Le Pass dune illusion. Essai sur lide communiste au XXe sicle. Paris: Calmann-Lvy / Robert Laffont.

Gleason, Abbott. 1995. Totalitarianism. The Inner History of the Cold War, New York i Oxford: Oxford University Press. Ili, Vladimir. 1996. MARXISMUSSTREIT: Rekapitulacija. Sociologija, Vol. XLI, N4. 499-530 p. Hejvud, Endru. 2004. Politika. Beograd: Clio. Huntford, Roland. 1975. Le nouveau totalitarisme, Paris: Fayard.Kulji, Todor. 1983. Teorije o totalitarizmu. Beograd: IIC SSO.

Kulji, Todor. 2001. Istorijsko-drutvena kritika TOT. Sociologija, Vol. XLIII, N1. 27-58 p.

Kulji, Todor. 2002. Prevladavanje prolosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji. Kulji, Todor. 2011. Smrt kod levice i desnice: prilog kritici antitotalitarne tanatologije. Filozofija i drutvo, Vol. 22, N4.

Landa, Iaj. 2014. Uvod u egrtov arobnjak: Liberalna tradicija i faizam (online). http://drustvenaanaliza.blogspot.fr/2014/06/uvod-u-slugin-carobnjak-liberalna.html

Losurdo, Domenico. 2004. Pour une critique de la catgorie de totalitarisme. Actuel Marx, Vol. I, N 35. 115-147 p.Martelli, Roger. 2012. Pour en finir avec le totalitarisme. Paris: La ville brule.Milosavljevi, Olivera. 2010. Savremenici faizma. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji.

Mladenovi, Ivica. 2014. Drutvena funkcija antitotalitarnog diskursa u Francuskoj: istorijsko-socioloka perspektiva (online). https://www.academia.edu/6950059/Drustvena_funkcija_antitotalitarnog_diskursa_u_Francuskoj_istorijsko-socioloska_perspektiva Molnar, Aleksandar. 2000. Totalitarna vlast i modernizacija, Sociologija, Vol. XLII, N1.Popovi, Mihajlo. 1997. Totalitarni sistemi: zato se raspao socijalizam?. Beograd: Plato.Prezioso, Stfanie et al. 2008. Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan. Stanovi, Vojislav. 2006. Politika teorija, Tom I, Beograd: Slubeni glasnik.

Sarti, Roberto. 2011. Proces privatizacije u Italiji, u: eljko Popovi i Zoran Gaji (pr.) Kroz tranziciju. Prilozi teoriji privatizacije, Novi Sad: AKO.Traverso, Enzo. 2008. Le totalitarisme. Usages et tabus dun concept. In: Prezioso, Stfanie et al. (dir.) Le Totalitarisme en question. Paris: L'Harmattan. 11-27 p.Vratua-unji, Vera. 2007. Ideologija, U: Aljoa Mimica i Marija Bogdanovi (pr.) Socioloki renik, str. 181-183.

Wippermann, Wolfgang. 2010. Sistema totalitario, In: Total extrem. Die (neue) Funktion der Totalitarismus und Extremismus Ideologien, Berlin: ALB. 39-46 p. (prevod na srpski: http://www.csi-platforma.org/sites/csi-platforma.org/files/tekstovi/wippermann-wolfgang-totalitarni%20sistem.pdf) IvicaMladenovi je doktorant sociologije, glavni urednik regionalnog asopisa demokratske levice Novi Plamen i lan urednitva britanskog akademskog asopisa Debatte: Journal of Contemporary Central and Eastern Europe. Takoe, jedan je od pokretaa levog think-tanka Laboratorija progresivnih ideja Dimitrije Tucovi, kourednik dva zbornika naunih radova i autor desetak tekstova i prikaza u asopisima akademskog i popularnog karaktera.

U junu 1924. godine, malo pre fizikog napada koji e dovesti do njegove smrti u jendoj klinici u Kanu 7. aprila 1926, Amendola koristi termin totalitarizam kako bi poredio faizam i boljevizam, pri emu poreenja zasniva na totalnoj osnovi na kojoj je se temelji ivot u drutvu u ovim evropskim nacijama. Ovo poreenje e u narednom periodu initi centralno jezgro semantike budunosti totalitarizma, iji razvoj svakako nee nikada biti linearan, a naroito ne jednolinearan, ali je svakako prisutna tendencija da se u toj jednoj rei konsoliduje itav jedan koncept sa svojim konturama, esto haotinim i nepreciznim, koje dakle uglavnom ostaju nezaokruene i nestabilne (Bongiovanni, 2008).

Uprkos tome, nakon sloma nominalnog socijalizma, u bivoj Jugoslaviji, i posebno u Srbiji, dolo je do izraenog priklanjanja antitotalitarnoj ideologiji, koja je okupljala i homogenizovala razliite liberalne i konzervativne struje. U skladu s tim, nije neobino to, u kontekstu globalne hegemonije antitotalitarne paradigme, kako pokazuje Vladimir Ili, zajednika primena pojma totalitarizam naim analitiarima drutvene stvarnosti obezbeuje drutvenu prihvatljivost njihove kritike, medijsku prohodnost, a kod nekih autora i distancu od vlasitite marksistike prolosti. U sociologiji pak, primena Teorija o totalitarizmu slui kao oznaka zatitnika nacije od totalitarnog marksizma i militantnog internacionalizma, ili pak, s druge strane, kao simbol lojalnog prihvatanja neoliberalne ideologije (Ili, 1999: 516-517). O argumentima zato Jugoslavija nije bila totalitarna drava, videti veoma nijansiranu analizu profesora iz Slovenije liberalnog usmerenja, Sergeja Flerea (Flere, 2012).

Naime, nakon nacionalizacije u industriji elika, rudarstvu, brodogradnji, borodskom prevozu i eleznici koju su tokom Vajmarske Republike sproveli socijaldemokrati, prva moderna masovna privatizacija javnog dobra u istriji oveanstva se moe nai upravo u nacistikoj Nemakoj od 1933. do 1937. godine, kada su nacisti privatizovali dravnu svojinu (Sarti, 2011).

Nacionalne manjine nad kojima je vrena represija (one koji se uglavnom nazivaju kanjenim narodom jer su nadproporcionalno saraivali s neprijateljem tokom rata) predstavljaju marginalnu manjinu ukoliko posmatramo represije sovjetskog reima u celini.

Francuski sociolog Rejmon Aron na temelju ovih razlika podvlai ekstremne produkte dva sistema: za prvi, sovjetski sistem, karakteristian je radni kamp, tj. nasilje je povezano sa projektom korektivne i autoritarne transformacije drutva; prirodu drugog, pak, nacistikog sistema, odreuju gasne komore, tj. unitenje kao cilj po sebi, inspirisano idejom rasnog ienja (Aron 1965).

Ovde se referiramo na rezultate jednog naeg prethodnog istraivanja fenomena antitotalitarizma u specifinom kontekstu Republike Francuke (vid. Mladenovi, 2014).

veani su pioniri novog totalitarizma. Oni predstavljaju primer onoga to nas eka ako se odluno ne opiremo kontroli i centralizaciji, i ako zaboravimo da politika mo nikako ne moe biti delegirana (...). Novi totalitaristi koji se oslanjaju na ubeivanje i manipulaciju su ak efikasniji od starih, koji su koristili snagu (Huntford, 1975: 251).