Borislav Radovi: Pesme
Borislav Radovi: Pesme
Sopstvenoj misli dalek
Moda nam ne bi izgledali isto da smo sa njima sedeli sredinom
pedesetih, da smo iz dana u dan pratili njihove odnose i ta govore
kada su najgori, kao to ih itamo i volimo po onome u emu su
najbolji. Moda e neki dananji pisci vremenom stei tu odmerenost
skoro nalik na uzvienost, negovanje svoga lika skoro kao
obrazovanje kulta u antici, ili barem to je najvanije obnoviti
izvorni oseaj i pravu bliskost sa velikom knjievnou. Sve se to moe
desiti, ali vernost Borislava Radovia svom pesnikom projektu i
dvojici velikana Vasku Popi i Sen-Donu Persu uz koje je sebe na
neodoljiv nain pripisao, nee zadugo biti nadmaena. Osim ako neki
srpski profesor zainteresovan za modernizam i postmoderno doba ne
otvori, ili samo pronae, neku pukotinu i u toj vernosti.
Odbacivali su i najbolje pesme kao nedovoljno dobre Lali "Male
ljubavi", Radovi itavu pregrt svojih ranih "poetinosti", a uz
Hristia je jo tuga gusta kao najbolja grka smola... Za razliku od
njih moji knjievni drugovi i mlai savremenici obino objavljuju sve,
a esto i vie nego to su napisali. Izmeu ostalog zato jer veliki
pisci doba kojem pripada i Radovi, zaokupljeni uvek sami sobom,
nikada nisu troili vreme itajui ih pa su odrasli u lanom utisku da
sve moe da proe. Da vide ta e od njih ostati kad sklope oi a bie i
to, skorije no to se misli, oekuje i nada veoma bi se iznenadili.
Za to vreme, surova ruka Bore Radovia dopisuje svoje odabrane
stihove, cinino, sa nekom jetkom grozom da jednoga dana osim onoga
to je on hteo ne bude vie nita.
Radovi malo popravlja neke ranije pesme i dodaje petnaest novih
koje je od prethodnog izdanja iste knjige odabranih stihova
objavio. Nove pesme su rasporeene izmeu ranijih stihova kao da
dopevava prole trenutke svoje poezije. Stihovi iz razliitih vremena
ivi su u pesniku, ali i mnogi odbaeni jo uvek bi mogli da nau snaan
odjek, makar u ovom kritiaru. Najvei greh je taj da je za to vreme
iilela dra ponora koji je Rastko Petrovi irom otvorio i koji su
modernisti pedestih godina imali pred sobom kao najbolji zdenac
vrhunski odgovorne pesnike slobode. Posle sloma ukusa i
civilizacijske podloge na kojoj se on gradi, taj procep se
neprestano suavao i napokon je zasut kvazitradicionalnim
trabunjanjem. Pesnici te epohe koju svi volimo skoro nita nisu
preduzeli da se to ne dogodi. Oni su bili zaokupljeni sobom.
Radovi, meutim, jo vodi dijalog izmeu dobre versifikacije i
velike gustine u slobodnome stihu, ali ko proita u ovo izdanje
unete pesme moe uprkos razlici oblika da prati fini cinizam koji se
jednako razvija. Da je Radoviu pedesetih godina neko rekao da e
braniti Duievu lepezu, da li bi on u to ikada poverovao? On
potvruje vrednost i smisao pesama i velikog pesnika, a usput i
nekih obinih, malih stvari, i stihova o njima. Nema toga to ne moe
biti velika poezija, daleka od svake politike, medijske ili poetike
estrade, a uronjena u svoje vreme i bremenita komentarima koje bi
neko drugo doba moda umelo bolje da uje i vie da ceni. To je ohola
vrlina stiha: njime Borislav Radovi svemu o emu govori i to govori
podaruje znaaj i vrednost. Male ljubavi, opta mesta, pesme kao
zapisi...
Radovieva poezija paradoksalnim apatom ipak hoe da kae: sve tu
pie. itav raspon koji pesnitvo moe da obuhvati tu je na dohvat ruke
i dok se prebire po mogunostima stiha i pokazuje kako se izvrsnost
ogleda u svemu, pesnik Borislav Radovi jedino zaboravlja da
nezadovoljstvo razvojem pesnikih stvari ispotiha uzima svoj danak.
Ko jo razume koliko se i kako ruga Borislav Radovi? A ko to ne vidi
u kusim rimama i pomalo gadnim temama, u dijalozima i posvetama,
tome je uzalud da se nadahnjuje usmenom poezijom i oduevljava
intertekstualnou. Nije vrlina u svoenju pesnika na prolo i bive, ve
u itanju onoga to on jeste i u emu se pesniki ogledaju raskol i
teina njegove savremenosti. Tek u rani zadatoj duboko iznutra
modernistika sloboda postoji kao maem razrezano klupko vezanog
stiha. I posle svega takav "ma" viri iz stihova Borislava Radovia,
ali nema ko da ga, kao iz kamena, izvue. Ovo je doba jedne drugaije
puste zemlje...
Ali dok rea svoje stihove, kao gospodar njihovog izbora, konanog
oblika i poretka, da li je Radovi sasvim zadovoljan? Da li je
dovoljno pisati odlinu poeziju, ili je onaj cinizam u narastanju
plod nekog pritajenog nezadovoljstva? Da nije ispod svilene marame
i uz au vina, izmeu francuskih simbolista i uspomena, pomalo oajan
ukus dostojanstva? Moda je uprkos svim vrednostima, i priznanjima
koja stiu, negde u dubini due traak paklene svesti da je jedan
projekat izgubljen? Pa je zato bolje ostati "dalek i sopstvenoj
misli", to je stih kojim Radovieva poezija zavrava.
Da mu srce nije sasvim na mestu, pomislie i paljiv italac
Radovievih eseja i finih zapisa. U senci Vaska Pope i Sen-Dona
Persa, govorei dosta o drugima a pomalo o sebi, Radovieva odbrana
poezije hoe da na poseban nain kae kako se pie "da bi se ivelo
bolje". Ali, ne moe se to tako lako, jer eto gde sila tee vue
strmoglavo nadole: ko posle sebe vidi jedino potop, taj u potopu
nita ne vidi. I ako on nema poverenja da bi poneko mogao bolje od
amerikih profesora da (mu) poneto objasni o stanju duha i savremene
knjievnosti, zato bi se iko njegovim zabludama i nelagodnou u
modernistikom stihu uopte bavio? Potovanje je uzajamno, ili ga
uopte nema, a pisci epohe kojoj pripada Borislav Radovi brinui o
sebi nastojali su da nadmudre sve okolnosti i prilike, pa su na
kraju nadmudrili sami sebe. Lali se, dodue, posvetio od pisma do
kanona, a Hristi ne brinui mnogo o svome stihu; Popa je legenda, a
u Miljkovia niko ne sme da dirne, ali je nesvrena stvar modernizma
ostala uzaludna bitka. Ovo je doba restauracije, koga je briga
kakvo je stanje imaginacije i slobodnoga stiha. Bora Radovi je
bolji pesnik od ovog doba koje je doekao, ali nije bez krivice to
je ono ovako. To ne smanjuje umetnike vrednosti poezije, niti
remeti lepotu eseja, ali baca senku na celinu jednog projekta i
knjievnog razdoblja.
Aleksandar Jerkov
