±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±

CAR IZ DOMADAVIDOVA

P i s m a A d i n e

Rev. J. H. Ingraham(1809−1860)

±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±±

SadržajI. PISMO................................................................................................1

II. PISMO...............................................................................................6

III. PISMO............................................................................................13

IV. PISMO............................................................................................20

V. PISMO.............................................................................................29

VI. PISMO............................................................................................40

VII. PISMO...........................................................................................48

VIII. PISMO..........................................................................................55

IX. PISMO............................................................................................62

X. PISMO.............................................................................................68

XI. PISMO............................................................................................73

XII. PISMO...........................................................................................79

XIII. PISMO..........................................................................................85

XIV. PISMO..........................................................................................91

XV. PISMO...........................................................................................97

i

SadržajXVI. PISMO........................................................................................103

XVII. PISMO.......................................................................................110

XVIII. PISMO......................................................................................118

XIX. PISMO........................................................................................127

XX. PISMO.........................................................................................136

XXI. PISMO........................................................................................144

XXII. PISMO.......................................................................................152

XXIII. PISMO......................................................................................162

XXIV. PISMO.....................................................................................167

XXV. PISMO......................................................................................173

XXVI. PISMO.....................................................................................176

XXVII. PISMO....................................................................................180

XXVIII. PISMO...................................................................................190

XXIX. PISMO.....................................................................................195

XXX. PISMO......................................................................................208

ii

SadržajXXXI. PISMO.....................................................................................215

XXXII. PISMO....................................................................................226

XXXIII. PISMO...................................................................................236

XXXIV. PISMO...................................................................................243

XXXV. PISMO....................................................................................251

XXXVI. PISMO...................................................................................259

XXXVII. PISMO..................................................................................266

XXXVIII. PISMO.................................................................................274

XXXIX. PISMO...................................................................................282

iii

I. PISMO

I. PISMO

Ljubezni oče!

Prva mi je dužnost i najveće zadovoljstvo nalazim u tome, da ispunimtvoju želju i da tebi odmah no mom dolasku u Jerusalim pišem. To ćepismo tebi biti još jedan dokaz moje detinjske posdušnosti. Ja ću tebisa svakim karavanom pisati, koji odavde svakog meseca u Kajiroodlazi, a ako se još drugi kakvi slučajevi dogode, ja ću moju ljubav iodsustvo od tebe, potruditi se i tebi što više u tome poslužiti.

Moje je putovanje mnogo dana trajalo. Učitelj (ravi) Ben Izrailj, kaže 17,a ja sam brojala za 10 dana, po čemu sam tog računa sita bila. Tridana putovali smo uz primorje, čija me je veličanstvenost obalaradošću i divljenjem ispunila; tako mi se učinilo, kao da je nebo prekozemlje prostrveno. Ja sam imala zadovoljstvo svakojake stvari videti,za koje mi je učitelj govorio i koje su gotovo moju želju i poukuzadovoljile, a to su rimske galerije, koje su za Sidon i za Nil upućenebile; na jednoj od njih, koje su k tebi putovale, poslala sam željeblagoslova. Baš kad smo mi obalu napustili i ka pustoselini se obratili,ugledala sam razvalinu od jedne lađe sa njenim velikim crnim trupom,koji je iz vode virio. Tako mi je izgledala, kao da je neko morskostrašilo, kao da se jedan morski konj davi i tako se porodilo sažaljenjeu meni. Učitelj mi je pričao, da je ta lađa, natovarena žitom, izAleksandrije za Italiju spremljena bila, i od jednog burnog vetra naobalu izbačena.

Dobri učitelj, koji mnogo zna, dokazivao mi je, da se tako zverije samou srednjem moru, a po najviše od one strane Herkulesa nalaze. UGazu smo proveli dva dana. Mi smo odjahali kroz onu kapiju, od koje je

1

Samson jedno krilo odneo; pokazali su mi jednu humku, koja je posahata daleko, gde ga je odneo od varoši, a tako su nam isto i mnogadruga mesta pokazivana. Tu je bila poljana, kroz koju nas je put vodio,to je ono mesto, gde je Samson vojsku filistejsku, posle Jednog jakogkrvoprolića u begstvo naterao. Pokazali su mi šupljinu jednog lava, izkojeg je izišao znak, na kome je Samson znamenitu zagonetkuizmislio. Arapski vođa mi je pokazao onu jamu, u koju su 10 sinovaJakovljevih, svoga rođenog brata Josifa spustili, tako isto i onu stenu,na kojoj su Ismailovci srebrenjake za njega brojali, ali učitelj kaže, dase ta jama nalazi na severnoj strani Jerusalima blizu bregova Gilboa.

Govor Arapa je dirljiv. Ja sam primetila, da stari Arapin pojedinoobestojateljstvo mnogo više proizvodi, nego što je potrebno, kao daneko zadovoljstvo u povesnici nalazi, kad kaže, da je naš prethodnikJosif, rob svom plemenu bio. A to sam više puta primetila, da suIsmailci iz Edoma u našoj lađi, svaku priliku upotrebili, da bi njin narodna trošak sinova izrailjskih uzvisili. Ali Hisuf, poglavar od lađe, hteo je ujednom razgovoru sa učiteljem Ben Izrailjem na Isakovom kladencu,gde smo malo počinuli, potvrditi, da je Isak sin robinje a Ismail pravinaslednik bio, ali je on zbog lukavstva robinje, koja je htela svoga sinaza naslednika nametnuti, od nasledstva isključen i izagnan bio. Meni jeiz priča mojih otaca vrlo dobro poznato bilo i tako sam sve višepažljivosti na tu propoved bacala. Ali da su se svi Arapi sa njinimpoglavarem sjedinili u istinu − potvrdu − toga i tako su se vatreno borilii branili, ali je ipak nevin učitelj (ravi) istinu svoje stvari dokazao i njih utome nadvladao.

U jutru, pred poslednji dan našeg otputovanja, kada smo mi naš putpofalili i više sati na istok putovali, primetimo na istočnoj strani u jednojdaljini, jezero od Sodoma i Gomora. Kako je moje srce udaralo, kadsam to strahovito mesto ugledala, koje je Bog kroz svoj gnjevnaznačio. I sada verujem, da gledam nebo u vatri, kao na onomstrašnom danu, kada su gradovi sa njihovim vrlo lepim predelima sazemljom iščeznuli. Kako je mirno i tiho sada ležalo njihovo jezero pod

2

jednim bez oblačka nebom. Tu smo tri sata posmatrali i tada smotrimood jedan put severni Jordan, koji se kao jedna srebrna žica produžuje inapreduje; i ako nam se blizu činilo, razabrala sam, da jedan danputovanja do obale njegove ima.

Tek što smo to mutno jezero − taj providni grob cvetajućih gradova sanjinim nebrojenim žiteljima − iz očiju izgubili, okrenu se naš put krozjednu usku dolinu. Na njegovom izlasku nalazi se jedan brežuljak adole Jerusalim, kao da je nenadno iz zemlje pred naše oči iznikao.

Ne bi ni bilo moguće tebi, ljubazni oče, moje osećaje pri ugledu svetevaroši opisati. Milioni našeg naroda to su osetili ujednačeni tvojimmislima, kao što si meni opisivao. Prošlost sa njihovim visokimmuževima, koji su na božijim putovima hodili, ostavila je dovoljnoznakova pred moju dušu. Celi događaji svetog mesta raširili su se predmojim opomenama i ponizno spuštali moju glavu. Bila sam u molitvi,kad sam opazila crkvu (templo), gde je Bog nekad u predikaonici svojuvolju na znanje objavljivao. Ah! on ne stupa više na zemlju i svoj svetidom! Gledala sam dim od žrtve paljenice, koji se k nebu dizao i moljahse Bogu, da se za nas brine. Kada smo se varoši približili, pokazivalisu mi najznamenitija mesta i ja bejah jako pobuđena od pogleda svetihmesta, koja sam ja do sada iz svetih proročkih pisama saznala. Ja samtako verovala, da ja u vreme Isaije i Jeremije živim, a ne u sadanjevreme, kad sam videla mesta, na kojima se njihovo ime nalazi.

Veruj mi, da sam ova tri dana, od kako samu Jerusalimu, sve samo uprošlosti živela, pošto sam jednako naša istorijska pisma izjednačavalai potvrđivala mesta i dokaze sa njihovom izvesnošću istrahopoštovanju, i sa radošću pregledala ono, što samo onaj možerazumeti, koji je sam to osetio, ti pak, ljubezni oče, i sam ćeš torazumeti.

Mi smo varoš u 6 časova u veče nastupili i stigli u kuću našeg rođakaAmosa Levita. Kao svoju ćer mene su dočekali i primili, i lepim

3

nameštajem sobu ukrasili, samo da bi lakše očev dom zaboravila.

Ravi Amos i porodica, šalju ti svoj pozdrav. Pošto ga ja ne viđam zbogbogosluženja često, jer je na njega red; ali mi izgleda, da je pobožan idobrodušan čovek, koji svoju decu iskreno ljubi. Bila sam jednom i ucrkvi, njina je porta bila puna kao košnica, jer je prepuna naroda, kojimarvu za žrtve prodaju. Na jednoj strani prodaju golubove u velikimkrletkama, a na drugoj strani bile su štale za jaganjce, ovce, teoce ivolove. Njihova rika i bleka od komešanja i narodnog razgovora,napravila je taku bunu, da mislimo da smo na nekom drugom mestu ane u gospodnjem domu. Meni se tako čini, da je to neosvećena crkva inema onog strahopoštovanja, kojim su naši praoci bili nadahnuti. Jasam se radovala, kad sam iz tog kruga izišla. Moj je izgovor bio, kao daću marvu onima, koji žrtvu prinose, prodavati i svaku prodajupotpomagati. Kad sam u žensku portu stupila, poznala sam da sam ucrkvi bila. Sa strahopoštovanjem priklonila sam glavu pred sve svetim,nikad nisam osetila, da sam tako blizu Bogu bila. Oblaci od tamnjanadizali su se više naše glave i veliki tok krvi prolio se od žrtve paljenicena oltarskim stepenima. Ah! koliko li se nevinih žrtvi kolju jutrom ivečerom za prestupe i grehe izrailjske, koliko je more krvi za tolikostoleća. Kakva je užasna i strahovita pomisao, da krv jednog nevinogjagnjeta mora osetiti grehe, koje sam ja učinila! Tu mora jedna dubokarazgovetnost tih žrtava na temelju ležati, ljubezni oče, koje su našimočima sada sakrivene.

U povratku iz crkve, spazila sam gomilu ljudi, koji pešice i jašući izkapije izilaze, da jednu vanrednu predstavu vide. Posle toga samdočula, da je tu jedan porodični čovek − jedan istiniti prorok najvišegakao što mnogi veruju, koji u pustinji − tri milje daleko, istočno blizuJordana uživa, i tako jasno i silovito reči božje propoveda, kao da se odvremena Ilije i Jelisija nije čulo.

Vredno je njega čuti i videti, jer toliki narod svakog dana iz Jerusalimak njemu putuje. Njegovo obitalište je pećina. Njegova rana zelje i divlji

4

med, odelo kamiljska koža, piće samo voda. Ja verujem, da je on praviprorok Božiji, jer se Bog opet seća Izrailja, ali vreme proroka odavno jeprošlo, pa se bojim, da taj čovek ne bude kakav, koji ide na mišljenje,kao varalica. Tevda ili onaj Juda Galilejac, koji je mnoge od našegnaroda prevario i na posletku besčovečno propao; ali je govor ovogproroka, koji ga slušaju, tako čudnovat, da izgleda da veruju, da je onod istinitog duha proročkog darovan.

Ostaj mi zdravo, ljubezni oče, i molimo se za spasenje Izrailja.

Tvoja ponizna,Adina.

5

II. PISMO

II. PISMO

Ljubezni oče!

Poštovani učitelj Ben Izrailj rekao mi je, da će sutra u Misir natrag dase vrati i mene ujedno za nameru pitao, da li imadem što na mojeprijatelje u Aleksandriju, na znanje dati. Mesto ovog pisma koje ti ondonosi, ja bih bila radija, da ga sama tebi u ruke predam, ali sam,ljubezni oče; uvidela, da kada ti on ovo pismo u mesto mene preda, daće on tvoje dete na očinsko srce preporučiti, pošto je tvoja želja da jaovde ostanem. Stoga hoću u odsustvu mom da u miru budeš, jerznam, da će moje nezadovoljstvo tvoju sedu glavu tugom ispuniti.

Ja imam svega, što ćerku koja od svoje domovine udaljena živi, možesrećnom činiti. Dobri učitelj Amde opominje me sa blagošću, njegovaplemenita žena, moja tetka, ona mi je prava mati. Marija njena kći,prema meni je tako nežna, što kažu, kao rođena sestra. To je jednaljubavna kućevnost, za to zahvaljujem Bogu ocu, što sam − od kakosam se odvojila od svoje domovine − na blagoslovenim obalamanilskim pribežište u tako jednoj mirnoj i svetoj kući našla.

Ulica, u kojoj je naš stan, nalazi se na vrlo lepom mestu. Sa krova odkuće, na kojim u veče ja nalazim zadovoljstva i zvezde posmatram,koje preko Misira vise, naslađavam sebe sa duševnim izgledom prekosvete varoši. Velelepna crkva sa svojim jedno na drugo ležećimterasama od sjajnog mramora, sa njenim vodoskocima, koji svojubistru vodu u vazduh bacaju, sa nekim strahovitim ali lepim zidovima,leži neprestano pred mojim očima. Zlatan svod više vrata svetog sija,blista se kao jutarnje sunce nebeskog venca od zemaljske svetlosti.Kad god na ono osvećeno mesto pogled bacim, zamišljam na

6

zasenjavajuću unutrašnju sjajnost, vidim prisustvo Gospoda Jehova,koji je nekada tamo živeo. Juče u jutru rano bila sam na najvišemspratu od kuće, da bi mogla prvi oblak od žrtve paljenice, koji se izcrkve podiže, videti kada sam ja moj pogled na sveti vršak bacila,uhvatila me je jeza od tišine, koja se preko mnogog zdanja prostirala,Još se sunce nije bilo rodilo, a od Istoka počelo je porfirno bojadisanje,a svetlost od zvezde Danice je izčeznula. Ni jedan zvuk nije tišinumnogih ulica u unutrašljosti Jerusalima uznemirivao. Noćna tišinaprostrla se preko zaroši i oltara božijega. Strahopoštovanje me jepretrnulo: sa skrštenim rukama i podignutom glavom k nebu stojalasam, jer osustvovanje naroda i njihovog glasa, dovelo me je daverujem, da su me okružila nebeska jata kao duhovna zaštita gradaDavidova.

Pruge zlatne svetlosti videla sam na blistajućem moru i lake oblake nakojima su barke i lađe plivale i zrak od još nevidimog sunca prihvatale ivatren izgled dobile. U tom trenutku iščezao je mrak i svetlost zorevidela se. Baš onda kad sam u nadu bila, da će sunce preko visokihkula, toronja i brega Morije de izađe, užasnuo me je glas crkvenihtruba; hiljade takovih truba na mah, kao talasi iz crkve, odjeknuli su ičini se, kao da je se temelj varoši od njihovih gromovitih glasovapotresao. Od jedanput se napuniše krovovi bogomoljcima. Jerusalimse prenu iz svog sna kao jedan čovek i nebrojeni broj narodaizrailjskog stojao je sa okrenutim licem k crkvi sa očekivanjem. Drugitrubni glas bistar i umilan, kao da je nebesni glas, koji je sa našimpraocem Mojsijem na bregu Horivu govorio, prikleknuo je svako kolenoi oslobodio svaki jezik na jutrenju molitvu, žubor glasova izjednačio kaobijenje talasa o strmenite obale morske i visoke zidine od templabapale su otpor kao neka stena iz gore pojavljenog običaja, jer minemamo tako sličnog u Aleksandriji. Stojala sam i posmatrala sam tihučesnika, kao što se tvojoj kćeri priličilo. Ujedno sa glasom zahvalnihpesama videla sam crn oblak od dima, koji se iz crkve podizao i višeporte raširio. Za tim je nastupio kao jedan stub od plave boje, koji se saprvim umeša, kao kad bi se jedna srebrena pantljika oko jedne crvene

7

obvila, te poslednje bilo je od pare i tamnjana, koji žrtve paljenice prati.Kad sam taj dim, sve više i više penjajući, dok se nije u oblak pretvorio,gledala, koji se od mnoštva guste pare i izgorelih žrtava umnožava itako polako u vazduhu isčeznuo, pala sam i ja na moja kolena, jer sammislila, da se u tom tamnjanskom dimu molitve k nebu dižu i lete, i jošdok dim nije bio isčezao poslala sam, ljubezni oče, molitve za tebe imene.

Kako je čudnovata naša veroispovest! Kako je tajna ta dnevna žrtvasada od stoljetnih za greh naših otaca i za sve naše koji se prenose.Kako sam tako više puta pitala, može li krv jednog jagnjeta, teleta ilijareta greh naplatiti? Kako može jedno marvinče čoveka pred Bogomzastupiti? Što sam više o tom predmetu razmišljala, sve se više gubimu nekom čudovištu. Ja sam o tome sa učiteljem Amosom razgovarala.Moram ti reći, da tetka Marija i ja na jednom zlatnom vezu za spomeniduće nove godine radimo. Koja je to tajna, koja nas sa timnerazumnim marvinčetom spaja, večernja žrtva je još čudnovatija negoona jutarnja. Kako sunce iza brežuljka Gibeon, koji dolinu Ajalon Ivltaddeli, zađe, čuje se dugo držeći zvuk trube, od koje zvuk u jednom odzapadnih tornja Siona u najdalje uva u unutrašnjosti varoši doseže,svaka radnja napušta se za odmor, svaki baca alat iz svojih ruku iokreće svoje lice k domu Jehova. Za tim nastupi tišina kao da svi svojuzdah od jednom uzdržavaju. Na jedan put izgleda, kao da se rastvorisvod ne besni, kad započne gromovna truba da se sa najvišeg vrhatempla dole valja, veliki oblak ožertvenog dima pušta se veličanstvenodole, više puta teže nego večernji vazduh, širi se kao neka zavesa okobrega, koji pogled od očiju odvuče; ali posle toga podiže se svetliji dimod tamnjana gore k nevidimom Bogu, koje mu nebrojene oči i molitvenaroda prate. Kad sjajnost dana isčezne zasvetljavaju sveće oltar, kojije zaklonjen od visokih zidova, a spolja od crkvene porte obasjavatoronje i vrhove od morija tako vatreno, da čine jednu divnuizvanrednost.

Još jedno, ljubezni oče, uznemirilo je juče sveto zvanje posvećenih

8

časova, pošto se glas od srebrenih svirala utiša i sva srca sauzvišavajućim dimom k Bogu dižu. Do čije se iz rimskog dvora, kadana grad Davida udara jedan nemiran zvuk iz svakojakih surovihmuzičkih sprava, i tako neki dim kao do sada žrtve paljenice od visokehumke Davidove podiže. Dokazano je, da Rimljani prinose svome idoluJupiteru žrtvu! O, kada će sveta varoš biti slobodna od tako grubihdošljaka! Teško Izrailju! Sionovo nasledstvo dato je strancima a njihovekuće tuđozemcima. Dobro je prorok Jeremija kazao: "Knezovi zemlje ižitelji sveta nisu nikad verovali, da će neirijatelji i protivnici ući u kapijeJerusalimske." Kako su se istinite premudrosti tužnim pesmamaispunile: "Gospod je svoj oltar odbacio i svoju svetinju izagnao, on jezidove svojih velelepnih zdanja u ruke neprijatelja predao, da su oni ukući Gospodnjoj vikali kao na jednom svečanom danu." Ja sam moralaplakati i sada pošto to pišem, padaju mi suze na pergament artiju. Zašto to tako biva? Zašto Bog dopušta protivniku i svoje svete zidine daživi i dim od svoje gadne žrtve sa njihovim darima osvećenihsveštenika najvišeg sjediniti.

Istinito Izrailj je grešio a nas kara Bog za naše grehove. Svet treba datraži put e da bi se vratio k Bogu i ne bi li se on smilovao i izrailjskuslavu povratio. Naši su kraljevi sluge neznabožačke, naši zakoni nevrede više, naši proroci odvraćeni su od nas, Bog ih je u svom gnjevuodvratio od nas, ne govori više svom izabranom narodu. Pak i dim oddnevnih žrtava izgleda preko templa kao da jedan gnjevan pogledgospodnji na tom oblaku lebdi. Blizu su trista ljeta od poslednjihproroka božanstvenog mladosnog Masahije prošlo! Učitelj Amosdopušta, da od tog vremena Gospod ni u kakvoj vezi s njegovimnarodom i u kuću stupio nije, nije ni jedan znak pokazao, da on molitveuslišava ili one prinešene žrtve nagrađuje Ja sam pitala razumnogučitelja, da li će to tako do veka ostati? On je na to odgovorio, da će podolasku mesije jedno sretno stanje svih stvari opet nastati, da će slavaJerusalimska i sva zemlja sunčanom sjajnošću ispunjena biti i svinarodi od krajeva zemaljskih u Gospodnjoj crkvi Gospodu služiti − onuverava, da ima jedan oblak preko nas za naše grehe, ali će doći jedan

9

sjajan dan i Sion će radost cele zemlje biti. Još veli, da ima jedna vestda je se pre 31 godine jedan anđeo svešteniku jednom tu pojavio, kadaje u crkvi služio i žrtvu prinosio i da je taj od tog lica omutavio. Mojrazgovor sa učiteljem Amosom, preko nameštaja grada Davidovogkroz Rimljane, koji svoje neznabožačke žrtve pored naših parovitiholtara donese, − doveo me na jedno ispitivanje pisama prorokaMalahije. Ja mislim, da je na bistroj propovedi i ponašanjem sadašnjemponiženju i po ukorivanju svešteničkom, jer oni narod varaju i sapleću ikroz tu gadnu i nečasnu radnju, svom narodu pravdu proricao.

"Evo ja ću poslati anđela svojeg, koji će pripraviti put preda mnom iiznenada će doći u crkvu svoju Gospod, koga vi tražite i anđeo zavjetnikoga vi želite evo doći će, veli Gospod nad vojskama. I sešće kao onajkoji lije i čisti srebro i očistiće sinove Levijeve i pretopiće ih kao zlato isrebro i ona će prinositi žrtve Gospodu u pravdi." Evo, dodaje svetigledaoc, ja ću vam poslati proroka Iliju pre nego što dođe strašni dangospodnji. Ove sam reči danas čitala učitelju Amosu, na to stupi iučitelj Ben Izrailj unutra, da mi svoje sutrašnje putovanje javi.

Poštovani i vrsni Amos izgledao je tako ozbiljan, da ga nisam takovidela. Ja sam se bojala, da ga nisam u tome uvredila i kad sam gahtela zagrliti, primetila sam u njegovim očima suze. To me je tolikoražalilo, da sam htela za oproštaj moliti, premda sam ja njemu te svepredmete pre− stavila, on mi smešeći se moju ruku prihvati i tada sejedna sjajna suza preko njegove sede brade skotrlja i na moju ruku kaojedan svetli dijamant pala, pa mi reče: "Ti meni nisi nikakvo zlo učinila,sedi i umirise." Istina je, reče Ben Izrailj učitelj, sveštenici od templajesu pokvareni izuzimajući njih nekoliko. Prorok mora da je sve reči zasadanje dane preobratio. Isključujemo spoljašnje obrazovanje, jer većideo Levista malo imaju prave ispovesti i istinitog poznanja Gospoda.kao rimski sveštenici Idolopoklonstva! Ah! Ja se bojim, da Bog negleda i naše žrtve kao i njihove povoljno.

Danas kad sam ja sa onim drugim sveštenicima pri oltaru bila,

10

opomenula sam se reči proroka Isaije: "šta će mene ta gomila vašihžrtava za jelo?, govori Gospod, ja sam sit žrtve paljenice od ovna ipretiline i nije mi milo za krv od jaganjaca i jarića. Ne donosite višežrtve za jelo zaludne i žrtve paljenice gadim se, za mladine i subote,kada se skupite i trud i strah imate, za takovo ne marim. Moja je dušaneprijatelj vašim novinama, godišnjim vremenima dodijalo mi, ja samumoran takovo da trpim. I kad vi vaše ruke raširite, krijem moj lik odvas i da se vi mnogo molite ne čujem vas, jer su vaše ruke pune krvi,operite se i očistite se: ostavite zlo, učite dobro tvoriti." Ove užasne rečiproročke, dodade učitelj Amos, pošto se ka začuđenom Ben Izrailjuokrenuo, nisu iz moje duše izišle dok sam u crkvi bio i verujem, da mije nebeski glas u uvo vikao. Mnogi mladi sveštenici, na čije samlakoumstvo omrznuo, pitaju me za uzrok moje žalosti. Kao odgovorpovtorio sam im one gore već izgovorene reči prorokove, na to suprebledeli i drhtali i ja otidem.

Meni je čudno, reče Ben Izrailj, da sada malo strahopoštovanje vlada,kad sam ja kao mlad čovek U Jerusalimu bio, bilo je krasota u obredu.Da, odgovori Ben Amos, sa žalosnim pogledom pošta mu dušapobožnosti unutra izumire, pozlaćuje se spoljašnost, sa umnoženjemkrasota bogosluženja, od Rimljana je na zajam uzeta. Tako smo miduboko pali! Naše bogosluženje je sa svom slavom kao jedan okrečengrob gde se mrtvačke kosti sakrivaju. Možeš pomisliti, ljubezni oče, dato pripoznanje iz takovih usta, mene je duboko dirnulo. Kad mi Boga nepoštujemo, pa koga poštujemo? Kad Gospod vojske ne besne, Bognaših otaca: Avrama, Isaka i Jakova svoj pogled od naših žrtava krije isit je dima i tamnjana, što Izrailj poštuje! Ništa, mi smo od− bačeni kaoneznabožci, koji su nas osvojili, jer mi nemamo Boga, a oni ponjihovom mnjenju, mnoge Bogove i Gospoda imaju. Ah, ah, vremesuda preko Jerusalima približilo se! Gospod mora brzo u svoju crkvudoći, da je prečisti. Ja sam uverena, da će taj dan skoro doći, možebiti, oče, mi ćemo ga još za života videti.

Kako sam poslednje reči pisala, bila sam od Marije zadržana, koja mi

11

jednog mladog čoveka predstavi, sina jednog Judejskog sudijePtolomeusa Elipsafa, ko;i je zarad ljubavi svog otačastva pao kao žrtvaRimljana. On stanuje blizu kod kapije Gaza, kod svoje udove matere,jedne plemenite i štovane gospođe. Između mladića i Marije postojinježan odnošaj čistog prijateljstva. On se sada iz blizine Jerihonanatrag vratio, gde je nekoliko dana boravio, koji je iz ljubopitnosti, davidi i da čuje toga novog proroka, koga sam ja u mom pređašnjempismu pomenula, taj pohvalan glas u blizini i u danima raširen je i kojihiljadama naroda u pustinju vuče za njegov govor iz njegovih usta dačuju. Taj mladić pripovedao je Mariji, što je prorok poučljivo pričao, kojuću moliti, da ona meni o tom proroku što je čula pripoveda, pa ću ti umom drugom pismu sve što budem čula pisati. Ja sam u svakomslučaju strpljiva, pa verujem da ću ljubopitstvo istraživati i za topoznanje Boga našeg oca Avrama ljubim.

Tvoja tebe ljubeći i poniznaAdina.

12

III. PISMO

III. PISMO

Ljubezni oče!

Kak sam se vratila iz templa, gde sam danas bila i tu svetkovnnu −prinos žrtve videla, spazila sam mnogo zdanja, koja onu stenu s onestrane ležeću krunišu, doznala sam da je to dvor Antonija bio, na komese više rimskih orlova nalaze. Ja sam više puta od tebe čula, da si ti otim istorijskim događajima govorio i ja sam to sa osobitom pažljivošćuposmatrala i tako sam se osećala, kao da ti kraj mene stojiš. Kao što simi ti pričao p sada stoji na svakom roglju jedan toronj, kao i onda, kadasi ti jednog od Severa sproću Rimljana branio. Ali se sada utiskujuvarvari na njihove dvorove i njihove rogove, koji na zidovima svihzemalja zveču, prodiru u dušu stanovnika Jerusalimskih; nepravda inasilje rimske vojske, gotovo su upropastili šetalište na putu ka dvoru.Meni nije bilo to poznato i dugo sam setu zabavila, praćena samo odmoje etiopske robinje Onije, samo da bih mogla divni hodnik međustubovima, koji je nekada nadležateljstvo bio, videti, kao i onaj od 15lakata visoki i beo mramorni stub videti i diviti se. U jedan mah spazimdva rimska vojnika, koji dolaze od gradske ka lije i meni se približuju.

Kad sam spazila, da se sama tu nalazim, pošto je društvo, s kojim samtemplo ostavila, već u napred otišlo, ja sam se maramom zavila i te bivojnike ubrzo prošla, da nije jedan od njih stupio i za maramu uhvatio;ja sam maramu ostavila u njegove ruke i utekla, ali me onaj drugivojnik zadrža. Taj se događaj primetio iz vojničkog zdanja i ja čuh,kako se ti surovi varvari unutra preko moje vike smeju. U tom trenutkupokazao se jedan mlad centurija (oficir), koji je na konju strmenimputem, koji ka Sionu vodi, k meni došao. On poviknu na vojnike izvadisablju i rastera ih i tako mene oslobodi. Za tim se okrete sa učtivošću k

13

meni i zamoli me za oproštenje za takvu surovost, koju sam odnjegovih vojnika pretrpila i reče mi, da će oni za to kažnjeni biti.

Iznenadila sam se njegovom lepotom i njegovim prijateljstvom, anjegovim plemenitim pogledom izgledao mi je, da ima najviše 28godina.

Da bi me bez opasnosti u varoš doveo, siđe s konja i vodeći ga zauzdu, išao je pored mene. Ja verujem, ljubezni oče, da.se mojemišljenje o Rimljanima promenilo pre nego što sam u moj stan stupila,jer sam u tom čoveku našla svoga najboljeg prijatelja.

Uz put mi je govorio i uzvisivao svoju domovinu, lepotu rimskihdevojaka, njihove premudre muževe i hrabre vojskovođe i njihove sile.

Dok je on to govorio, ja sam uzdisala, što Juda mora po proroštvu svuzemlju da zauzme, a ovamo su Rimljani oblast (vlast) na sebe navukli,koja po pravu našem narodu treba da pripadne. Kako je to, ljubeznioče? otkuda dolazi, da je Gospod ovima varvarima dopustio da noseskiptar, što je nasledstvo lavova od plemena Judina? Koliko sam seputa dnevno setila, od kako sam u Jerusalimu, na poniženje našegnaroda! Odkuda dolazi, da ovi idolopoklonici na svetom mestu stoje isebi silu pribavljaju, koju je Gospod nama odredio?

Takova pitanja, pošto sam se vratila, stavila sam dobrom sveštenikuAmosu, jer je mene taj čudni događaj prirodno zanimao i potsećao narimske svetske sile. Taj plemeniti oficir izgleda da je Amosu dobropoznat jer ga on kao jednog dobrog rimskog oficira opisuje. Mene jeobradovala njegova hvala, ali me Amos opomenu, da se više nikad nepribližujem tim vojničkim zdanjima, jer vojnici na. laze zadovoljstvo, dažitelje uvrede. Kad sam ovo pisala, povuče me neka pojava dapogledam na polje, kao da nešto neobično prolazi. Sa prozora, sakojega se na ulicu gleda, videla sam zaista jednu pojavu neobičnu,koja ispuni moje srce sa dubokim sažaljenjem, jer je to bio jedan

14

toržestveni pohod s vračarima, orlovima, trompetama i zlatnim kolima;ali nije pohod jednog kralja Izrailjskog, koji se izjednačiti mogao, kakoje nekad David i Solomon proveo u Jerusalimu.

Napred konjanici za njima pozlaćena kola, gde je gradonačelnikopružen, pod jednim plavo−svilenim sa zlatom izvezenim nebom(baldahin), sedeo. Kao sneg beli konji vukli su kola. Za njima je išladruga četa konjanika, koji su bili mladi i skupocenim odelom obučeni ina posletku jedan, koji je izgledao kao da je knez, lenji Pilat. Tada samugledana onog oficira, koji me je iz ruku vojničkih spasao i on je menespazio i pozdravio. Istina, ljubezni oče, taj je mladi1g plemenit i dostaizobražen, da može i Judejac biti. I ako slučaj donese, te se s njimenađem, ja ću gledati, da ga odvratim od idolopoklonstva, da bi onživom Bogu služio. Meni se nije dopao pohod gradonačelnikov. On jecrnomanjast lep čovek, ali je jako debeo a njegovo lice pokazuje, da sepredao vinu, pored toga rekoše mi, da je lenj, slastoljubiv, nepostojan usvojim zaključcima. On je rimskom caru bližnji prijatelj i može njemusamo zahvaliti za njegovo sadašnje zvanje, ali je ipak bolje jednogvrtoglavicu i neradnika za gospodara imati, nego jednog svirepog,žestokog i marljivog mučitelja, kao što je njegov prethodnik bio, koji jepri jednoj pobuni, prilikom odlikovanja oca Jovanovog, strica Marijina,kojeg sam u mom poslednjem pismu spomenula, ubio bio.

Sećam se, da imam nešto da ti pripovedam. Ti ćeš sam znati da se ja,ljubezni oče, svakog dana oduševljavam, da ti o jednom novomproroku govorim, koji živi u pustinji jerihonskoj. Njegovo je življenjestrogo, kao što je Ilijino bilo. Za tri nedelje mnogo je naroda k njemuodlazilo u dolini jordanskoj, da ga čuju i vide, i oni su od njega − poštosu svoje grehe priznali − kršteni. Između ovih bio je i Jovan, stric izaručnik Marije koji je, pošto je mnogo za tog čoveka bio čuo, otišao dabi svoju ljubopitljivost zadovoljio i kao što ok kaže, s tajnom nadom,Bog se opet Izrailja setio i jednog proroka za pomirenje poslao. Upovratku njegovom, videli smo na njegovom licu izvanrednu radost,pošto je on krotak i blag, ali sada svetle njegove oči od radosne nade,

15

koja se kao novorođena u njegovoj duši pojavila. On nam je o toj posetiproročkoj na Jordanu ovo pripovedao:

"Pošto sam prošao kroz kapiju i u dolinu Kidron došao, udarim najedno mnogobrojno društvo, koji su se penjali pravcem južne strane odmaslinovog brega. Tu su bili ljudi, žene, deca i svi su nosili za jelo ukorpama, kao da se taj narod za pashu krenuo. Ja sam uvideo, da se ioni pustinji žure, da bi tog velikog proroka čuli i njegovo ime sva suusta pominjala. Između njih bilo je sveštenika, sudija, sadukeja, farisejai još ljudi bez vere, jer i u Izrailju ima mnogo hiljada ljudi, koji u Boga neveruju, od kada se Gospod svom narodu ne pokazuje. Ja sam se brzonjima pridružio, jer sam ja jahao a množina se kretala lagano. Kad samse popeo na vrh brega, odakle se varoš videti može, okrenem senatrag, da mogu Jerusalim ponovo pregledati. Kako su se krunisalikrasni brežuljci nad Božjom varoši. Sva njeia prošla slava stupila jepred moju dušu i uzdačuo sam, setivši se njegove prošle svetlosti, nešto su razorena mnoga zdanja, jer su ona još krasna i velelepna, negozbog pada sile njegove. I ako sam bio udaljen, ipak sam čuo zvukrimskih rogova, koji su u dolini odjekivali, gde proroci, sveštenici ikraljevi počivaju i na zidovima od hrama svetu stražu odzivali, što senekad kroz glas Božiji budilo. Gecimanija, Solomunov prekrasni vrt,gde je on drugi raj nameravao napraviti, ležala je pod mojim nogamasa razorenim zidovima i korovom izraslim hodnicima. Ovde onde samoopominje putnika po neka palma, masline ili smokve, da je ovde "vrtzadovoljstva" bio. Stan uživanja, zadovoljstva i miline, odakle su svi,koji su žalili, isključeni bili, da ne bi njihove suze na to prekrasnozemljište pale, koje je radosnima osvećeno bilo. Oni. od naših pesnikasastavljeni opisi, pali su na moju dušu, jer se tu bori žalost sa radošću,ujedno kao kad bi hteo one žalosne u svoje hlade pozvati, da bi tamoplakali, još manje one lake igrače.

Stigao sam u radosnu varoš Vitfagu, gde sam u gostionici svakojakogsveta video, koji su na svoju marvu sedali da idu u Jerihon. Pošto samse s njima upoznao, udružim se i ja s tom četom i doznam, da su oni

16

samo iz ljubopitstva iz Jerusalima izazvani. Jedan od njih plemenit ibogat mladić iz Arimateje, osećao je kao i ja toplu želju, da vidi togprorola od Boga poslanog i koji se Jovan zove. Ostali su jedni trgovineradi a jedni iz ljubopitstva naterani, da vide onoga, o kome sva Judejagovori. Josif iz Arimateje i ja jahali smo jedan pored drugog i zabavljalismo se tim čovekom, koga mi očekujemo da vidimo. Pored onih raznihpriča, koje su se u okolini raznosile, moj saputnik držao ga je zaistinitog proroka, jer pošto je on dobro pismen bio reče, da su oni"sedamdeset nedelja" Danilovih svom svršetku blizu i onda će semesija pokazati! Ja ga upitam, da li on veruje, da će mesija, koji će biti"knez i kralj, imati carstvo od mora pa do na kraj zemlje," iz pustinjedoći obučen u kožu od divlje marve? Na to on odgovori, da on ovogproroka za mesiju ne može držata, jer Hristos bi se "odmah u crkvupojavio" i on ne dvoumi, da će ga on tamo prvo videti. U proroku, komemi idemo, nadam se, da ćemo u njemu samo preteču naći. koga jeMalahija predskazao. Pošto ja knjigu proroka Danila kod sebe imam,jer sam ja sva proročka pisma samnom poneo, da bi naukupropovednika na Jordanu sravnio. Uvideo sam na moje čudo, da nisusamo tih sedamdeset nedelja nego i onih hiljadu dvesta devedesetdana njihovom izlasku blizu bili. Mi smo oboje bili iznenađeni timdogađajem i pojavom tog novog proroka. Radost i strah drhtala je unašem srcu, ali utjehom jedne nade, koju se mi nismo smeli usuditi daobjavimo, da su oni, koji su ga čuli reče Josif, kada smo u selo Vitanijudošli, govorili, da se on za javnog preteču Mesije iskazao. Mnjenje jeneznalica, koji je s neba sišao a drugi opet za Isajiju i mi u toj zabavipređosmo breg od Vitanije, gde kažu, da onde stoji još onaj grm"poznanja dobra i zla" i gde se noga od nebesnih stubica nalazi, nakoje će se, kao što mnogi veruju, svi dobri ljudi posle vaskresenja, nanebo penjati, jer se tron (presto) gospodnji više njih nalazi.

Posle jednog dana stigli smo mnoge, koji su išli da proroka vide, adrugi se natrag vraćaju i čudnovate glase od njegove premudrosti ugovoru pripovedaju, i pri tom dođosmo pred Jerihon. Varoš se pokazasa rimskim tornjima i palatama, to je zimsko stanovište gradonačelnika,

17

i ima lep izgled. Posle dužeg žalosnog jahanja preko suvih, bezrodnihbrežuljaka, varoš je u Jednoj zelenoj dolji i za oko lep izgled dala. Levood varoši nedaleko, videli smo ruševinu od tornja i stana Hila, koji jesazidao Jerihon u vreme kraljeva. Desno je bojno polje, na kome sunaši pretci vojsku haldejsku potukli i kralja Sedekiju uhvatili. Njihovezelene vrtove pokriva splet kao večni mir u njihovom hladu uživa. Najednom brežuljku severno od našeg puta jedan sat daleko, pokazao mije Josif, koji je po tim predelima više puta putovao; ruine Aie, tako ihumku i zasedu, gde su Josua sina Navina bojni vojnici ležali, kada suna varoš napali i oteli. Kad smo ušli u Jerihon, setio sam se na vreme,kada je Izrailj 100.000 obuvenih u sandale (opanke), koje su oni 40godina u pustinji nosili. 7 puta varoš obhodili. U mojoj duši gledao samnjihovo ratno koračanje, koje je zemlju potresalo i spazih na jednombrežuljku kneza Josua da stoji, koji je vojsku vodio. 7 puta sam čuogromovnu trubu Božiju i video sam, kako ponositi zidovi padahu i prahu vazduh se diže. Ali ah, kako je to bilo drukče u istini! Sunce nazahodu spustilo svoje vlatne zrake na zdanje varoši, koja svetlost dušumi u divljenje odvukla. Preko varoši prostrlo se plavo nebo, a krivadolina, u kojoj su nekada odlični Rimljani vojevali, ispunjeno je sajednom četom belo obučenih devojaka, koje su cveće pred njima brale,i svete pesme pevale i putovale na mesto gde su grobnice, jer je tajdan bio kada su kćeri jerihonske spomen ljubavnoj i nesretnoj kćeriJeftaja svetkovale. Tu se one rodile i ukopane, gde je njihov otac dugovreme živeo, pre nego što se u Mispu preselio. Njino žrtvovano telopoloženo je u kosturnici svojih otaca.

Na varoškoj kapiji potraži od nas vojnik putnu ispravu. Pošto smo mi toizvršili odsednemo u varoši, gde smo namerni tu noć provesti i u jutrorano na obale Jordanske otići, gde, kao što su nam kazali, prorok uči ikrštava.

Na svršetku ove propovedi od strica Mirijinog svršavam moje pismo,ljubezni oče! Mi smo svi pažljivo slušali ovo što nam je pričao i pri tomenjegovo je lice izgledalo umilno, oči krotke, govor milozvučan i njegov

18

pogled razuman. U mom budućem pismu produžiću propoved, jer kadati budem sve ispričala, onda ću te za to nešto pitati, što je u meniizazvalo. Neka se blagoslov Izrailja na tebe izlije, ljubezni oče!

Tvoja Adina.

19

IV. PISMO

IV. PISMO

Ljubezni oče!

Danas sam se obradovala, što sam vest o tvom zdravlju dobila.Očinski ljubavni izrazi tvog pisma, obradovali su moje srce i oniskupoceni dari, koje je tvoja ljubav s pismom poslala, stigli su neizlomljeni u moje ruke i biće od mene visoko poštujući nošeni. Smrtučitelja Izrailja veoma me je užasnula, ali opet izveštaje, da je njegovvisoka čin od prokonzula tebi predat, živom radošću ispunilo me je, jerako ti, ljubezni oče, sa tim činom obavezni prihod ne potrebuješ, topokazuje tvoj izbor i visoko poštovanje u kom ti kod gradonačalnikastojiš. Tvoja bojazan, ljubezni oče, da se ja u izrailjskoj veri nepokolebam, nije temeljna. Tvoja mudrost neka mi bude savetnik primom ispitivanju na svetom mestu. Ja sam te svojevoljno za savetpitala i u nadi sam, da ćeš mi ti na pitanja moja bez sumnje odgovoriti iza trud držati i istinu priznati.

U mom poslednjem pismu, koje će kroz nekoliko dana u tvoje rukedoći, počela sam pričom o Jovanu, stricu Marijinom, koji je u pustinjuotišao, da proroka na Jordanu vidi i čuje. Ja neću ljubezni oče, napredmoje mnjenje davati, dok ti stvar ne ispričam, pa onda, neka me tvojamudrost o toj istini pouči. Jedno mesto tvog pisma vrlo me jeobradovalo i poverenjem ispunilo; to su reči: "Ne boj se, da će sečistota Mojsijevog zakona ili bogosluženje u templu ili prepisi proročkikroz ispitivanje ljudsko zamutiti. One su u istini utvrđene i ostaće doveka. Poštovanje Izrailjevo ne boji se od ispitivanja, ali pošto ti ispituješsveta dela, nemoj zaboraviti, da su ona Božija i da ih sa svetimpoštovanjem u najvećoj poniznosti ispituješ. Svako umovanje upremudrosti za dane ispunjenja dobro je i potrebno i pošto je naše

20

vreme pre ispunjenja kao i oni što predskazuju izgleda, da su tvojaistraživanja od Božije premudrosti probuđena i upućena i da tonjihovom pravom svršetku vodi. Pošto sam ja od tebe udaljena, ja timoram dati svoje mnjenje o onom proroku u pustinji, koga sam ti utvom prošlom pismu pomenula, i ne treba da te iznenadi onoobjavljenje Isaija, da je blizu vreme, kada će ovi događaji, koje ti brojiš,kao sumorno poštovanje u templu, rimskim kipovima, na Sionu služiti, iizgleda, da je se približio neosvećenje oltara i sila neznabožačka ucarstvu Davidovom, da se iz dubine Bogu molimo, ljubezno dete, zaispunjenje premudrih predskazanja, koja su našem ugnjetenomnarodu, mesiju obećali, i da molimo, da se rodi zvezda Jakovljeva,knez mira, koji će svoj presto na sionskoj visini postaviti a njegovskiptar pravde doneće dane pod kojim će Izrailj vladati i njegova glavapodignuti. Moja dnevna molitva, pri kojoj ja glavu na Jerusalimokrenem, ta je da doživim nadu Izrailjevu i svetlost, i slavu Hristovu sasvojim očima." Ove reči, ljubezni oče, daju mi hrabrosti, da verujemkao i ti, da će dan obećanja uskoro doći i da je bliže nego što miverujemo. Kada ti celo putovanje Jovanovo do svršetka ispričam,uvidećeš, da sam ja potpuno uverena, a i ti ćeš to potpuno priznati.(ovo nekoliko reči slaže se Jevanđelje po Jovanu 10. gl. st. 8) da seovaj propovednik kajanja ne može uvrstiti u onaj red lažljivih proroka, ikao što me tvoje pismo opominje, njegova se nauka ne može uporeditisa lažnom naukom prošlih proroka.

Mi smo se pre zore digli, poče Jovan da pripoveda, pošto smo našenoćište napustili, išli smo kroz istočnu kapiju od varoši, koju smo lakonašli, pošto pola varoši tim putem ide. Tu nas je neznabožačka stražapo sata zadržala, gde se behu mnogi skupili da nisi mogao glave dići iceo su put napunili. Pri svem tom mi smo morali čekati dok dođepoglavar od straže i on nađe za dobro, pošto je u njegovom jutarnjemodmoru uznemiren, da. prvo mora da se okupa i da ruča i pošto je tosa svim mirno izvršio, zapovedi dase kapija otvori. Takvih gospodarami smo robovi! O, kada će doći dan, kao što Isaija kaže "naše kapijeneka neprestano otvorene stoje i danju i noću, da se ne zatvaraju, da

21

ljudi, koji mnoštvo neznabožaca k tebi vode i njihove kraljeve kao robljenašim nogama." Pošto smo kapiju prešli, ja i Josif iz Arimateje odvojilismo se od te množine i prođosmo dolinu k Jordanu, koja je od prilikejedan sat daleko bila. Bilo je vrlo lepo jutro. Sunce probudi sve naradost, hiljadu sunašca zasjaše se u rosi i zemlja je izgledala kao da jesa dijamantima posuta. Jedno vreme je put nas vodio kroz žita i bašte,posle tog kroz livade, na kojima čopori divljih magaraca pasu, koji, kadsu nas spazili, podignu svoje male glave i posle počeše da skaku1gupo ravnom mestu.

Pošto je veliki deo naroda ravnicu bio preprečio zaključismo, da jeprorok u tom pravcu i nismo se prevarili, jer smo ga na obali Jordananašli, mali deo puta do sela Furta, koje sproću Jerihona leži na velikomdrumu Balbek i Asirije, onim velikim putem, kojim su naši očevi, kadasu u ropstvo odvedeni bili, putovali, onim putem, koji su mnogi kraljevisvojim suzama kvasili. Mi smo sa žalosnim srcem i toplom molitvomobratili se Gospodu, što je nam oprostio grehe i poslao spasitelja. Kadsmo se Jordanu približili, videli smo veliki skup naroda, koji krajpustinje proroka čekaše. Mi smo išli pored obale i dođemo do jednegomile kamenja, koja je bila pola kodom pokrivena. "Ovo je, rečesaputnik, breg dvanajest kamena, koje je Izrailj za spomen prelazaJordana bacio, tu su po suvim prešli na drugu stranu".

Ja sam brojao kamenje i nađoh samo sedam. Kakve promene,pomislim u sebi. Izrailj je pretrpeo od kad su naši oci ovo kamenje ovdemetuli, dosta veliku izmenu u plemenima, sudijama, kraljevima,ropstvu, ratovima i na posletku je morao pasti pod jaram od jednogakralja, čiji je skiptar varljiv − jednog Iroda, koji nosi svoju krunu zbognaklonosti rimskog cara. − Ah, na svršetku vlade takvog kralja, skiptarće za svagda od Jude se odvojiti, reče on gordeljivo. "Onda će mesijadoći viknu Marija duševno. "Jest Juda će morati u najvećoj poniznosti,pre nego što dođe, da se povisi i kao kralj biti i zemlja će se sjajnošćuispuniti", odgovori Jovan u nadi sa svetlim očima. Na posletkustigosmo onu množinu, koja je jednu malu humku blizu reke opkolila.

22

Na vrhu te humke videsmo jednog čoveka, čije reči svako pažljivosluša. Njegov bistri i pun istine glas, prodreo je do nas pre. nego štosmo mogli reč razumeti. On je čovek od 30 godina i njegovo lice liči naono, kao što su Misirci sliku Josifovu, kneza našega naroda nanjihovom novcu za spomen napravili Njegova kosa bila je dugačka inevezana visila je dole po vratu. Haljina mu je od kamilske dlake, adesna ruka bila je do ramena gola. Njegova pojava bila je slobodna izapovedna, kao jednog bojnog kavkaskog vojnika, ali je svaki okretnjegov bio ljubazan i hrabar. U njegovom vatrenom govoru osećala senajveća pobožnost. Narod ga je sa pažljivošću slušao, jer je on govoriokao stari proroci sa njihovim proročkim rečima. On je govorio o Mesiji:

"O, Izrailju, obrati se ka Gospodu, tvom Bogu, jer si mnogo zgrešio,reče on baš onda, kada smo mi stupili, − primite reč i okrenite se kaGospodu i govorite mu: "uzmi sve naše grehe od nas i primi nasmilostivo. Gle, on dolazi da te od tog neverstva izleči i tebe ljubi! On ćebiti kao ne− besna rosa za Izrailja i rastiće kao krin, a žile će pustiti kaokedri livanski! Njegove grančice neka se rašire i njegova lepota nekabude kao ma slina, a njegov rod neka narod leči! Oni, koji podnjegovim ladom žive, živeće do veka i doći će vreme, da će se onispasti, koji u njegovo ime Gospoda prizivlju, jer osim toga drugogspasa neće biti." "Za koga govori prorok ovo?" pitaše jedan čovek, kojije do mene stajao. Ali po čemu smo mi mesto blizu proroka zauzeli inisam rad, da jednu reč takvog čoveka izgubim. "Za mesiju govori on."Čuj", odgovori mu jedan književnik, koji je tu stojao i tim nemiromnepovoljan bio. "Njegove su reči razgovetne, slušaj." "Svirajte trube uSionu, jer se dan Gospodnji približio," poče prorok s njegovim glasom,koji je umilno zvonio, jer gle, dan je tu, kad ću ropstvo preko Judedovesti. Uzmite srp u ruke, jer je žetva zrela! Došao je dan, kad će seglas Gospodnji iz Siona i iz Jerusalima gromovito razlegati." "Nisi li tiIlija?" pitaše ga neko jasno. "Ja sam onaj, za koga je pisano: glas jejednog propovednika u pustinji, priugotovite put Gospodu i njegovestaze prave načinite. Dan je Gospodnji došao i ja sam poslat samo daGospodu put priu gotovim." "Nisi li ti mesija?" reče jedna gospođa u

23

njegovoj blizini, koja je sa poštovaljem njegove usne posmatrala."Onaj, koji za mnom ide, on je jači od mene, kome ja nisam dostojan niremen od obuće odrešiti," odgovori on u najvećoj poniznosti. "Onaj, kojiide za mnom, ima lopatu u rukama i on će gumno čistiti i žito u žitniceskupiti, a plevu će sa večnim ognjem sažeći. Za to se pokajte i obratitese Bogu i molite se za oproštenje vaših greha, jer će doći danGospodnji kao užarena peć, zato se brinite da ne izgorete! Sikira jegrmu na žilama metuta, i koje drvo ne rodi dobrog roda, odsećiće se i uoganj baciti." "Gospode", reče jedan Levit, "govoriš ti to namaIzrailjcima ili neznabožcima i Samarjanima?" jer su tu bili mnogi rimskivojnici, koji su iz ljubopitstva došli, i mnoštvo žitelja Samarijskih pa i izDamaska u tom mnoštvu bilo je. "Idi i viči u uši Jerusalimaca, govoriGospod, jer je moj narod dve zloće učinio, oni su mene ostavili: izvoržive vode i iskopali bunare, koji ne može vodu držati. Gospod mi jedanas gvozdenim stubom načinio u jednom putniku od tuča protiv celezemlje, − protiv kraljeva judejskih, protiv njegovih knezova, protivsveštenika i svog naroda zemaljskog. Pri svem tom kažem ti: Izrailj nijezgrešio! Tvoj greh neka te popravi i tvoja zloća neka te preobrati. Gle,donesite dostojni rod pokajanja svaki od vas, jer ste zemlju opoganili;ne govorite gde je Gospod, koji je nas iz Misira izveo? Moj se gnjevsve većma raspiruje zarad vaših tvrdih srca i tvrdoglavosti. Pokajte se ine oslanjajte se na lažne reči što govorite: crkva Gospodnja; jer ste jeza hajdučku pećinu napravili! Vaše su žrtve postale nesnosneGospodu." "Ovo se nas tiče, brate," reče jedan sveštenik gnjevno. "Minismo hajduci". "Tako govori Gospod, odgovara mladi prorok, kao da jesam Bog odozgo govorio, tako, da smo svi od njegovih reči drhtali:"Teško pasti" rima, koji ste moje stado rasprštali; ja ću vas za greheposetiti. Kako poblede zlato, to skupoceno zlato promeni! Najboljisinovi Sionski izjednačeni su sa skupocenim zlatom, kako se poštuju?Sionovi sveštenici bili su čistiji od snega; bili belji od mleka, bili sucrveniji od rubina; sjajili su kao Safirji! Njihovo je lice crnje od ugljena;hrane decu mog naroda mesto lebom sa pepelom! Teško Sionu zagrehe njegovih proroka i za nepravde svojih pastira! Idite po ulicamaJerusalimskim i tražite njihova mesta, veli Gospod, da li bi koga našli

24

koji pravdu čini i istinu traži! Ako i govore tako da je živ Gospod, ipakse zaklinju lažno! Čujte mene, vi pastiri i ti dome izrailjev! Teško vamapastiri, jer ste zlo činili. Ja sam video u proroka jerusalimskih strašnanedela, i za to Gospod kaže, vi činite preljubu i oslanjate se na laž, mojnarod greši u neznanju! Zato ću te odbaciti, govori Gospod; ti nećešmoj pastir biti pošto si zaboravio zakon tvog Boga, kako narod tako isveštenik, za to tuži zemlja i svaki koji tu živi. Za to će biti zakletve,laži, ubistva, krađe i preljube u narodu, jer nema istine niti priznanjaGospodnjeg, teško vama pastiri!" Na to pođe mnoštvo Levita od njega ioni bi mu nešto žalosno učinili, da se nisu bojali od one množine, kojaje govorila, da je on istinu za njih kazao. "Ali starešine u Izrailju, kojinisu pastiri i od kolena Avramova su, biće kroz Avrama spasena,učitelju?" pitaše ga jedan bogat sudija naše varoši, pošto se bunautišala po odlasku Levita. Mladoliki prorok upre svoje svetle oči na licetog starog čoveka i reče silno: "Ne mislite u sebi: mi imamo Avrama zaoca, kažem vam, Bog može Avramu od ovog kamenja decu probuditi,koji pravdu čini od Avrama je; zato se obratite i donesite dostojni rodpokajanja."

Pri ovim rečima podiže se žagor od nekoliko fariseja i sadukeja, ali improrok vatrenim očima, koje je na njih bio upravio iz dubine srcapodviknu: "O, vi porod aspidin, ko vam je dao znak da begate odidućeg gnjeva. Dan se bliži po čemu onaj, koji dolazi, biće koji čisti usvojoj peći. Zato donesite dostojni rod pokajanja. Operite vaša srcačisto od bezbožništva da se spasti možete. I vi kćeri Judine, viknu on,pošto se za nekim bogato obučenim gospojama sa opletenom kosom,okrenu "odbacite nepostojane misli vašeg srca, opašite se kostretom,plačite i jaučite, odgonite gad ispred mog pogleda i bojte se Gospoda.Ako se ti u zlato izvezenim haljinama kitiš i ako ti tvoje lice bojadišešopet ćeš se zalud krasiti, jer ja čujem tužan glas ćeri izrailjeve i gledamnjene ruke raširene na onom danu, kada će biti odbačene za njihovunepravdu. Pokajte se, jer se približuje carstvo nebesno! Čuj, o Izrailju!Nisam ja daleko, nego sam blizu; govori Gospod. Čuj poslan glasnajvišega, jer je došao dan, kad će Gospod na zemlju sići i govoriti od

25

lica do lica sa njegovim stvorenjem. Gle, došao je dan, veli Gospod, dapodignem prut za pravdu u kolenu Davidovu i jednom kralju, da vlada ida je srećan, koji će pravdu i istinu na zemlji tvoriti. "Gle, došao je danda se Juda spase i Izrailj u miru da živi, pošto ću postaviti pastire zamoj narod, kome neće ništa nedostati! Čuj, o Izrailju, zarad Siona nećuumuknuti; neću se smiriti, dok pravda ne izađe kao podne i blaženstvokao goreći žižak! Ustani, svetli, jer se tvoja svetlost pojavila i silaGospodnja preko tebe došla! Tama je pokrila zemlju i pomračilanarode, kao što Isaija kaže; ali Gospodnja slava na tebe će doći injegov sjaj na tebi treba da se vidi. Neznabožci neka dođu do svogvidela i kraljevi do sjajnosti ishoda svoga. On će biti nazvan Gospodpravde i biće kruna slave u narodu Gospodnjem i kraljevski nakit u rucitvog Boga. Duh je Gospodnji na meni, da pripovedam plodnu godinunjegovog pojavljenja. On me je za stražara na tvoje zidove postavio, oIzrailju, neću mirovati ni dan ni noć, ni ćutanje, ni odmor tražiti, dok nedođe onaj, koji me je poslao kao svog poslanika pred njegovim licem.Kako mogu moj jezik zauzdati kao poslanik te radosti? Kako da negovorim o njegovoj slavi? Narod će zemaljski kao golubovi na njegoveprizore hitati i sletati, da ga vide, pred njim da padnu i da ga obožavaju.Ostrova njegove će zakone čuvati i kraljevi mu služiti pod svetimIzrailjem. On govori; "ja sam Gospod, tvoj izbavitelj, iskupitelj, svesilniJakovljev. Kažite kćeri Sionskoj, gle, tvoje se spasenje približuje; gle,njegova nagrada dolazi s njim i njegova građevina pred njim. Svi, kojisu žedni, povika on iz glasa kao jedan vojskovođa, podignuvši se da jei najdalji mogao čuti, svi neka dođu na vodu, neka kupe mleka i vinabez novaca i plate. Priklonite vaše uvo i dođite k njemu. Slušajte i vašaće duša živiti, pokajte se, činite pravdu i istinu i predajte srce pokajnonjemu, kad on dođe; tako govori visoki i uzvišeni, koji je večno na tronujer je njegovo ime sveto: Ja živim na visokom i svetom mestu i kodonoga, koji se pokajao, koji je čistog srca i poniznog duha. Mir! Mirnjemu, koji je u daljini i blizini, govori Gospod. "Pevajte Gospodu novupesmu i njegova hvala neka je do na kraj zemlje, jer tako govoriGospod Bog koji je nebo stvorio i prostro, On koji je i zemlju sa svimostalim što iz nje dolazi postavio; On, koji duh i život daje; gle moga

26

slugu, koga sam podigao − mog izbranika, na kome moja duša radostima; ja sam njemu moj duh dao, da sudi neznabožcima; jednuprelomljenu trsku da ne prekrši i pušeći lan da ne ugasi. Ja, govoriGospod, svome jednorodnom, ja sam te za pravdu pozvao i tebe ću iza tvoju ruku držati, i daću te za zavet narodu, kao sveslost daprosvetliš neznabožce, slepima oči da otvoriš, zatvorine da oslobodiš.Moje je ime Gospod, i moju silu neću drugom dati; ja sam mogjedinorodnog više podigao nego zemaljske kraljeve. Pogledajte nanjega i biće oni izbavljeni, koji žive na zemlji; jer pred njim se morajusva kolena prikloniti, i svaka usta pred njim zatisnuti − naš spasitelj,Gospod nad vojskama sveti u Izrailju njegovo je ime!" Sve je ovo saoduševljenjem vatreno govorio, i svako je oko nepomično na njegaupravljeno bilo. "Tako", produži Jovan dalje, "pripoveda siloviti prorok, ionima, koji slušahu i pisma proročka čitaše, svaka je reč bila kaosunce jasna. Tako mi se činilo, da mi je trebalo samo da se okrenem,mogao bih mesiju videti. Ceo skup naroda stojao je nepokoleban iumuknut, kada je on ovo svršio. Ja sam ga u najvećemstrahopoštovanju gledao. Moje je srce bilo svetom radošću ispunjeno;Jer sam ja osetio i upoznao, da se Bog setio Siona i svoja čudesa iznamenja hoće jasnije na zemlji da razvije nego ikada. S bregaspuštajući se, reče on, i tako mi je izgledalo, kao da je njegove oči namene upro: "Vi, koji hoćete da se krstite za oproštenje vaših greha, dase vaša srca prečiste za posjetu Božije svetinje, izvolite sa mnom dovode ići!" Hiljadama njih navališe, ali ja sam bio među prvima. Drhtaosam od radosti, kad me je za ruku uhvatio i pita me, da li verujem ja uonoga, koji treba da dođe i moje srce za njegov stan krštenjempripraviti želim; što će biti znak zavjeta i obećanja, da ćeš ti njegapriznati. Gotovo hiljadu njih bilo je toga dana u Jordanu kršteno, poštosu oni svoje grehe priznali i za oproštenje njega, u ime onog koji ćedoći, molili. Između ovih bilo je fariseja i sadukeja, sudija i savetnika ijedan sedi rimski vojnik. Josif iz Arimateje nije kršten, pošto on to nijeza važno držao i hteo je zrelo o tome razmisliti pre nego što poveruje.

Posle krštenja se narod raziđe i prorok sam ode u pustinju, a kad

27

nastupi glad, on u toj pustinji jagode i med iz kamenitih pećina sebi zaranu nabavlja. Kad je opet izašao govoraše još većoj množini. U ovojdrugoj predici govorio je još bistrijom upotrebom tih sjajnih obećanja,koja je on jutros zarad mesija izgovorio, i doveo me do jasnijeg stanja,da sam jedva očekivao mesiju videti i upoznati pre nego što sammislio.

Sa ovim njegovim primedbama završujem, ljubezni oče, moje dugačkopismo. Ja neću pre izjašnjenje dati, nego što dodam ovo, da je mojeočekivanje jako uvećano − nestrpeljivo, da mislim da je hiljadamasprečeno, taj predstojeći dolazak mesije, koje ja unapred gledam.

Tvoja Adina.

28

V. PISMO

V. PISMO

Ljubezni oče!

U ovom mom poslednjem pismu, kao dodatku prošlih pisama, ja samželjna da čujem tvoj savet m presudu o ovom čudnovatom događaju,koji dušu .našeg naroda ispunjava i koji se odnosi na posetu, koju jeJovan, stric Marijin, pobožnom proroku na Jordanu učinio. Pošto sudubok upečatak njegove reči u meni ostavile, da ja kao i on u prorokaverujem, to sam ja našla za potrebno. da tebi u pojedinosti iznesemsve ono, što je meni on pri− povedao; da bi imao potpunu cenu onoga,što sam ja čula; ali budi uveren, da se ja skloniti dam na svako delotvojom mudrošću. Čuj, dakle, sa tvojom običajnom dobrotom svršetakpripovetke tog mladog čoveka:

"Pošto je prorok svoj drugi govor dovršio i još nekoliko stotina u reciJordanu krstio", droduži Marijin stric sa krasnorečivim jezikom, "poslaih da idu u varoš, − po čemu su bez hrane i pokrivača; jer je njih većmalo bilo koji su ga željno slušali. Mnogi su pri rastanku molili zanjegov blagoslov, bilo je tronuto gledati, kako se starci sa sedomkosom poštapaju i svoje glave pred mladim prorokom pognuše. Materedonošahu decu, da ih blagoslovi, momci i devojke padahu na svojakolena pred njegove noge sa suzama ljubavi za .pokajanje. Prorokstojaše mirno na zelenoj obali, kao jedan na zemlju poslat anđeo, iblagoslovi ih sa rečima, koje su našim ušima nove bile, ali sa tajnomsilom kroz srca naša provlačahu se." "U ime jagnjeta Božijegblagosiljam te". "Šta je hteo reći tim rečima?" pitaše Marija tihimglasom, na to joj njen zaručnik odgovori, da ne zna. Na posletkumnožina se raziđe; samo njih nekoliko tražahu prenoćište predgrmovima kraj rečne obale. Ja i Josif iz Arimateje ostadosmo sami kod

29

proroka. Sunce zapažaše iza toronja Jerihonskih i rasu svoje zrake nabrežuljke između reke i Davidove varoši sa bogatim porfirom. Jordanse sjajio kao u vatri. Prorokovo čelo obasjali su sunčani zraci krozgrane jednog granatog grma, izgledalo je kao Mojsijevo u onomtrenutku, kada je obasjan svetlošću silazio sa Sionske Gore. Izgledaoje, kao da se dao u duboko razmišljanje, a mi stojeći pored njega, neusudismo se ništa ga zapitati. Konačno okrenu se k nama, i nasmešise na nas, uhvativši se za palicu, na koju je naslonjen bio, − jer je biosumoran i bled od dnevnog rada − k pođe polako niz obalu u pustinju.Nije bio daleko otišao, a ja dobijem neuzdržimu volju za njim da idem.Vatrena želja plamtila je u meni, s njim da govorim, kod njegovih noguda sedim, njega za one visoke stvari da pitam, koje je on u svojimdvema pripovetkama naznačio! Ja sam hteo da mi razjasni onu tajnu usvojim rečima. Ja sam čeznuo za svetlošću − za poznanje, i želeo samda mi on proročestvo istumači i da mi razloži i rasvetli onu mudrost,koju je on imao; zato rekoh mom saputniku: "Hajde da idemo za njim,da bih mogli više čuti odnosno onih velikih stvari, koje smo danas čuli.""Josif, koji je tako isto imao volju, da se s njime dalje zanima, što sam ija hteo; putovasmo lagano po pustinjskoj stazi za prorokom koji je bioduboko zamišljen. Sunce je već bilo zašlo; a mesec se na onoj straniobale podizao. Prorok stade, kao da je hteo noćnu lepotu da razgleda.Mi pristupismo bliže njemu; on nas spazi, ali ne skloni se od nas. Sastrahom stupim pred njega i rekoh:

"Sveti proroče, najvišeg Boga, dopusti dvoma žladim ljudima iz izrailjas tobom govoriti, jer njihova srca žude za tobom i tvojom ljubavi." "Mi bihteli rado kod tebe u pustinji ostati, ravi, jer nije dobro da ti sam ovdeobitavaš", dodade Josif. "Ali pre svega", rekoh ja, "mi bi te pitali zadolazak one silne osobe, za koju si rekao da će skoro doći". "Prijatelji",odgovori prorok mirno i veselo. "ja sam žitelj pustinje i živim zasebnood svojevoljnog izbora. Ja idem samo za ljudima da vest objavim,zemaljske radosti nisu za mene. Moje poslanstvo samo je kratkodržanje i ta je celj za najvećeg proroka Božijeg; ali sam ja poslednji, nevredi mi da se prorok nazivam i pred slavom onoga, koga ja narodu

30

objavljujem, ja sam samo prah. Kad si ti k meni došao priznanje datražiš, da sednemo na ovu stenu i daj da čujem šta me pitaš, da timogu kazati, i da idem svojim putem." Te reči izgovorio je on lagano itiho, gotovo žalosno, koje ga još većma ljubavnog načiniše. Ja bihmogao pasti na njegove prsi i plakati, jer sam ja bio duboko uzbuđen,da on, koga je Gospod za proroka na zemlji odredio toliko mudrosti iponiznosti ima. − Mi smo seli jedan pored drugog, jer on nije hteo damu mi kod nogu sednemo, već reče prebacivajući, kao što je kod onihkazao, koji su pred njim pali: "I ja sam samo čovek!" Mesto i vreme bilisu zgodni za razgovor, koji ćemo početi. Blistavi mesečni zrak pao jena ras, koji je mladom proroku nebeski oblik pridodao. Jordan podnašim nogama tamne boje, žuborio je polako u svom kamenitomkoritu. Nad nama se sklopio svod nebesni sa bezbrojnim oltarskimsvećama. Na levoj strani ležaše Jerihon, silom se vidio kao jedna crnastena i samo ga jedna sveća na najvišem tornju osvetljavala. Iza nasse raširila pustinja, tužna, ali ipak uzvišena u tamnoj visini. Iz daljine serazležu pesme ptičije, koje je večernji vetrić po kad−kad k namadonosio, a pored nas na jednom bagremu obitavao je jedan usamljenslavuj, koji je neprestano svoje pesme na mesečnoj svetlosti razvijao.

"Sve što diše hvali Boga, − zar mi da ćutimo? reče prorok; dazapevamo crkvenu večernju pesmu"! Po tom on zapeva sa umilnimglasom iz naše svete psalme za stvorenja Božija, koju nikad nisam odnaših sveštenika čuo. "Mi smo sjedinili naš glas s njegovim i zahvalnapesma razlegala se preko vode na drugoj strani obale i odzivala kao daobala, reka, humka i nebo istu pesmu pevaju, kao i mi:

"Hvalite, hvalite, hvalite Boga! Hvalte njega u visini, hvalte u dubini! jeron podiže visoko njegov narod i vlada do veka!...

"Hvalite anđeli, hvalite ga sve sile!Hvalite ga sunce, mesec i vi svetle zvezde!Hvalite vatra grad, hvalite bura i sneg!Jer on sudi zemlji u pravdi m vlada do veka."

31

"Hvalite, hvalite, hvalite Boga!Hvalite ga leteće ptice, vi stada i svi zveri!Hvalite ga kraljevi i narodi, pastiri i sudije!Hvalite ga mladići i devojke, starci i deca!Hvalite Gospoda, hvalite njegovo ime!Hvalite ime Gospodnje i čete vojske!

Jer je samo njegovo ime uzvišeno, njegova sila viša preko nebesa.Izrailj je njegov prvorođen, ljubazan narod. Hvali Izrailju, hvaliGospoda, hvali ga do veka.

"Nikad ne mogu zaboraviti takav glas, u takvom vremenu, na takvommestu i u takvom društvu. Prorok pevaše kao da ga je pevnicaanđelska pratila. Srce mi se u grudima nadimalo, kao da je htelo probitida poleti i ovu zemlju napusti! Kao da smo vetrovima i pticamapodvikivali da s nama Gospoda hvale − tako mi se učinilo − ali, nekaobmana bude − jer se začu glas slavuja i radosno pevanje, a vetargrane nija, te se to sa našom pesmom smešalo. Zaista, u sebi sammislio, da se u raju nalazim! Posle male počivke poče prorok: "Vitražite mene, braćo Izrailjci, mogu li nešto za vas učiniti?" "Mi bi radohteli veliki proroče, što više o tom silnom čoveku čuti, ako ga smemočovekom nazvati, koji će posle tebe doći", reče Josif.

"Ja mogu samo malo da vam kažem, odnosno onoga što ste već čuli,moja braćo, budućnost je pokrivena. Ja nosim moje poslanstvo ali nesmem pečat da prelomim ni da pročitam. Ja sam samo poslanik Božji,a vama će se na znanje dati što je meni još nepoznato. Vi ste sretni, jerće te lično gledati božanstvo, kad je samo iz daleka ako i meni budedato, da ga vidim to će vrlo kratko biti; jer kad on dođe, moje jeposlanstvo svršeno i ja idem, blaženi su oni, koji živi budu i mogunjegovu slavu videti i milostiv glas Božji da čuju, koji će iz njegovihsvetih usta izaći."

32

"Kad će doći i u kakvom obliku i sa kakvom snagom dolazi tobožanstvo?" zapitam ja. "Kao čovek ni u čem odličniji, kao što čovekmože da ga želi, ali ponizan, mali i nježan." Ti si ravi, danas rekao, daće njegova slika bezgranična biti i njegova država bez kraja. Ti sigovorio o slavi njegove oblasti i o podpadanju neznabožačkih kraljevapod njegov skiptar." To vam ne mogu razložiti jer mi je Bog zapovedio.Ja znam, da je onaj, koji posle mene dolazi, veći nego ja, komeremena na obući nisam dostojan odrešiti!"

"Ti nam reče sinoć da je on Gospod neba, kao što Isaija kaže, od ljudiodbačen i za naše zločinstvo ranjen i da će mučen biti." "Duh me Božjiuči, da te reči za mesiju upotrebim ali ih ne mogu opisati," odgovori onsa dubokom žalošću. "Smem li te opomenuti, dobri učitelju," reče Josif,"ti si nas učio, da će ta sveta osoba umreti morati, ako je on Gospodživota, i u njegovoj smrti među zločince da će se brojati, ako je onSvetac Božji?" "Tako će i biti, ali ne traži da doznaš ono, što je svakompokriveno to će samo mesija objasniti. Blagoslovene su oči, koje gavide, blagosloveni, koji budu premudrost iz njegovih usta čuli i držalizakon, koji iz njegovih usta izlazi." "Smem li pitati, sveti proroče Božji",reče Josif, "od kuda dolazi, da će onaj biti izbavitelj Izrailja, za koga si tiod Boga poslat, da daš svedočanstvo, kad ti o njemu tako žalosnusudbu objavljuješ? Ilija i Jeremija kažu, da će mesija Jerusalimu slavucrkvenu i obrede bogosluženja opet povratiti; on će biti silan knez,jedan kralj, osloboditelj Izrailja. Njegova će se država prostirati od morado mora, od reke do reke i do kraja zemlje! Mi smo u mesiji jednogsilnog proroka očekivali, koji će u Jerusalimu i svoj zemlji gospodariti,sav narod pokoriti i njihove kraljeve pod podnožje svojih nogu i njihoveknezove u verige će metati, pred njime će se pokloniti sva kolena ineće biti ni jedne neznabožačke države, koja neće njemu učestvovati,gde se sada idoli uzvisuju."

"Njegova država nije od ovoga sveta," odgovori prorok vrlo živo; kakomožemo mi Davida razumeti, koji gospodu kaže: "Ja sam moga carana svetoj Sionskoj Gori postavio. Kako ćemo reči Isaijine dalje

33

protumačiti koji od pomazanika Božijeg predskazuje i koji govori:"Rastenju njegove sile i njegovom miru da ne bude kraja naDavidovom pre stolu, i njegovoj državi gde on vlada u pravdi za svagdai do veka?" "To ne znam ja, to su Božije tajne, ne mogu ih otkriti, jasam rog, kroz koji Gospod govori; ja ne poznajem reči kad govorim,sako to znam, da će najmanje dete i najniži sluga, koji u dane mesiježivi, veći biti nego ja. Ja stojim na pragu one slavne države, čiju visinu isjajnost svi iz daljine viditi mogu. Neopisana nebesna pojava to jeblizu, jer je ona meni pripisana, varnice njegove slave da prihvatim i jošmi je više ostavljeno da vidim, ali ne znam zacelo. Ja moram poslednjavrata otvoriti, koja iz tamnog predskazivanja u mračnom danu usavršenje vodi; ali ne smem prag prekoračiti ili blagoslove podeliti. Svi,koji za mnom dolaze biće sretniji nego ja; ali neka bude volja Božija! Jasam njegovo stvorenje i moj glas ne pristoji prahu. Ja ću se radovati,kada se zvezda Danica rodi, ma da njeni zraci celu zemlju, samo menene obasjavaju." To reče prorok veoma tronut. Mi smo oboje takođetronuti bili, a ja do suza u očima. Srce moje imalo je njegove osećaje;ja padoh na kolena, celivam njegovu ruku i poškropim je suzama. Onme poliže ljubazno i reče mi sa prijatnim glasom: "Ljubezni brate, titrebaš onog videti, za koga ja posvedočavam; on će te ljubiti, i ti ćeš nanjegovom srcu ležati!" Pri tim rečima, dodade Marijin stric i njegovgovor drhtaše u živom uzbuđenju, a meni usled uzbuđenosti udarišesuze na oči, posle sam ustao i pođoh nekoliko koraka na stranu,podignem moje oči k nebu i molio sam Boga naših otaca, da metakovom milošću nagradi.

"Da li ću ja toga silnog Sina Božjeg viditi?" zapita Josif željno. Prorokuhvati njegovu ruku, upravi svoj pogled sa proročkom sjajnošću nanjega i polako sa žalosnim glasom reče: "Ti ćeš ga nekada na tvojimrukama nositi n na jedno mirno mesto položiti, koje si ti sam za sebepripravio. Sad još ne razumeš, što sam rekao, ali ćeš se ti na to setiti,kad se bude zbilo!

Posle ovih reči dade znak rukom i pođe brzo k pustinji i izgubi se u

34

mraku iz naših očiju. "Da li si čuo njegove reči", reče Josif posle toga,"šta mogu značiti? One objavljuju jedan strahovit događaj. U njegovimočima video se znak plašljivosti, da je blagosloven ovaj čas njegovogdolaska!... "Raduješ li se ti na dolazak jednog stradalnika?" pitašejedan iz naše blizine, tako da smo se veoma uplašili, kad na jedan mahugledasmo pred nama jednog nepoznatog mladog čoveka, s kojimsam se docnije vrlo dobro oprijateljio u hladu jedne masline! Njegovolice bilo je duhovito ali bledo; njegov stas nježan ali u najlepšimravnomernostima. Njegovo me je pitanje ožalostilo, jer sam seopomenuo na žalosne priče Isaije. "On će biti i jedan svetski car ivladalac", rekoj ja. Ako si u blizini onda si spazio, šta je prorok slavno onjemu predskazivao". Ja sam bio blizu naslonjen na jedan grm, kadaste vi tamo mesto zauzeli. Ne varajte se; bogo−čovek, koji će doći, bićečovek tuge i brige. Izrailj neće da ga primi i Juda će ga prezreti. Oni,koje hoće da usreći, neće ga primiti zarad njegove poniznosti i stanja.Njegov život biće bogat u suzama, nužde i brige i na posletku odvućićega od živih sa ruženjem kao Jednog zločinca." "Ali, od kuda ti to znaš?Jesi li ti prorok?" pitao sam ga ja iznenadno i čudno. "Ne, brate, ali jasam čitao proročka pisma. Ja sam slušao reči toga bogoposlanika, jsrje on govorio više o poniznosti Hristovoj nego o njegovoj carskoj slavi.Veruj mi, mesijina država nije od ovoga sveta. On ne može od ovogsveta biti, kad njegov život i smrt na takav način bude, kao što prorocikažu; ali da će njegov život takav biti, govori Isaija bistro i jasno. Ja ćuti njegove reči pročitati. Izvuče jedan savijutak od pergamenta iznjegovih nedara i čitao je pri mesečnom zraku ono nejasno mesto, kojepočinje ovim rečima: "Ko je našim rečima verovao?" pročitav to,primetio je nama dubok znak tih reči i reče dalje: "Ovo nije propovedjednog sretnog zemaljskog kralja, nego žalostan opis jednog životaponiznosti, srama i prezrenja?" "Ali ti ne misliš, brate", dodade Josifživo, "da će sveta osoba, od koje prorok posvedočava prezrena stvarbiti?" "Ne kaže li Isaija, da ne biti prezren, sa prutom šiban i od ljudiodbačen, uapšen i kao zločinac ubijen biti?" "Ne potpada ni pod kojusumnju", viknuh ja, "da Isaija ovde od tog proroka govori!" "Ovaj prorokna Jordanu osvedočava istinu toga, što Isaija kaže i odnosi svoje reči

35

na onoga, koji ga je poslao da objavi", odgovori taj mladi čovek sajednim osobitim govorom u svemu, što reče. "Mi, koji smo danas zaoproštenje naših grehova kršteni, mi hoćemo mesiju stradanja a nevladajućega kneza dočekati. Mi ćemo takog mesiju u njemu videti, kojije ponizan pod jaram čovečije slabosti, da se on može podignuti i savnarod u jednu nebesnu državu za sobom povuče". "A Davidov presto?"presrete ga Josif. "On je s desne strane Boga, ali Jerusalim i njegovavlada preko svoga naroda?" "Gornji Jerusalim vlada preko sviju." "Alinjegovo večno kraljevstvo?" "Tu je, gde je večni život. Kako može onovde večnu državu navladati, bez da večno živi i njegovi podanici snjim?" Prorok nije način naglasio. Kako je Adam pao i svoj raj izgubio,tako mora mesija sravnjen drugom Adamu, kao što se čovek ponizi učovečijem spasu, da bi za naše grehe kažnjen bio; i pošto je on svojživot i smrt za nas potpuno žrtvovao, on će čovečanstvu rajsku državuopet povratiti, ali ne na zemlji više nego na nebu, gde su anđeli čuvariBožiji. Tu državu objavljuje prorok, da će skoro doći i kroz taku stazumože se u nju ući, kojom će sam naš vođa i kralj ići kroz oskvrnjenjeAdamovo − a on prečist i bez mane; po čemu je on nosioc našihprestupa i grehova, to ćemo mi od kazne oslobođeni biti, kroz udarcekoje on prima, mi ćemo se popraviti, koje su naši gresi zaslužili,oslobođeni biti. Na njemu će svetski greh stojati; i on će žrtvujućisamog sebe, narod od greha Adamovog oprostiti i s Bogom pomiriti.Takav će taj očekivani mesija biti. Ah, dok mi tako njega čekamo, dasvoje suze sa radošću pomešamo u poniženju, koje je svecunaznačeno, takovo za nas da podnese. Kada ga budemo videli, dapadnemo pred njim i da mu zahvalimo i njegovoj ljubavi i milosrđu injegovom požrtvovanju za nas; jer od te žrtve na ovom svetuskupocenije i više nema, tako se on po rečima proročkim žrtvovao,koje se na ovu žrtvu odnose!

"Gle, ja izvršavam tvoju volju, o Gospode!" Posle ovih reči otide tajmladić od jedne neuzdržljive sile nateran, ja pođoh za njim i zagrlih gau naručije i rekoh: "Zaista ti si prorok. Tvoje su reči prodrle u moje srce,kao odziv jednog predskazivanja mudrosti!" "ja sam tako iz pisma

36

učio", odgovori on sa anđelskom poniznošću, ali meni to tolikopomaže, da ja rečima iskazati ne mogu. Onaj, koji je mojih godina,njegova je mudrost veća nego celog naroda, koga ja srećom kaosvojeg prijatelja nazvati mogu. Kako mu ime? zapitam ja, "da i ja knjemu idem i od njega učiti mogu." "On se odvaja od naroda samo sesa pojedinim meša i izbegava svako uživanje. Bez njegovogdopuštenja ne mogu te k njemu voditi, ali 1zu ga pitati, ako ti želiš.""Kako izgleda on, i gde živi?" upitam ja sa uzvišenjem. "On živi sada uVitaniji, mom rođenom mestu. Mi njega tako ljubimo, da ga kao gostakod nas zadržavamo. Ali posle toga živi on kod svoje matere, jednesmirene i pobožne udovice od velike svetlosti i zvanja, koja u Nazaretuu potrebnom stanju živi. Svojim radom potpomaže on nju sa najvećomdetinjskom ljubavlju i daje primera judejskim mladim ljudima, koji sadaroditelje ne poštuju, ismevaju i zanemaruju i zločinstvo izvršuju počemu njima i njihov zakon to dopušta, da ništa za roditelje dobro nečini. Niko ne dođe k njemu a da ne otide od Njega mudriji i bolji."

"Istinito", reče Josif zajedno sa mnom, "ti sv samo u nama željuuzbudio, njega da vidimo i s njime da govorimo, njegov pogled mora daje plemenit."

"On nije lepog struka, koji oko zasenjava; ali na njegovom čelu počivajedan miran čin, spojen dobrotom, koja dolikuje njegovoj starosti iljubav u mladeži pobuđuje. Njegove oči sjaje se kao čista i mirnasvetlost, kao da počivaju na unutrašnjosti svetih pomisli onih, kojima ongovori. Njegov je pogled nježan. On se nikada ne smeši i šta više,njegovo lice je blago kao sunčani zrak prožmano nekim znacimažalosti, što označava život pun brige i patnje. Kad on čita proročkeknjige i kad ih sa premudrošćuu, koju on samo s neba dobije, tumači,izgleda nam da verujemo, da je taj dugo očekivani pravi mesija došao iDuhom Božijim govori, mirno i prirodno sa glasom, koji uši čovečije jošnikad nisu čule". "Onda mora da je on drugi prorok", reče Josif ozbiljno."On ne pretskazuje i ne prorokuje", odgovori mladić. "Kako mu je ime",zapitam ja. "Isus iz Nazareta". Mi smo to ime zapamtili i pošto će nas

37

put za Jerusalim kroz Vitaniju voditi, bili smo željni videti ga, ali nam tajmladić ozbiljno zabrani, dokle on našu želju ne bude njemu izjavio islučajno, ako vas on želi videti, on će poslati u Jerusalim i vas uVitaniju pozvati. Tek što se taj mladić hteo udaliti, zapitam ga ja za imei on me privuče k sebi. Ja mu tada rekoh, da ja drugu želju ne bi imao,no biti prijatelj njegov a tako isto i tog mladog čoveka iz Nazareta.Samo da doživim mesiju da vidim i moju glavu na njegove svete grudipoložim. "Moje je ime Lazar, književnik", odgovori on, pošto smo serastavili. "Kako", upita Marija, pošto je njen stric to ime izrekao, "ondapoznajem ja njega, on je brat Marije i Marte, moje prijateljice u Vitaniji.Lane sam nedelju dana Pashu kod njih provela." "To mi je milo čuti"reče Jovan, "to će biti sveza našeg bližeg prijateljstva." Sutra dan smoponovili naše poznanstvo i posle tri dana odputovali smo svi svojimkućama. Kad smo stigli u Vitaniju dočuo je on, da je njegov prijatelj snjegovom materom u Kanu Galilejsku u posetu u kuću jednog srodnikaotišao, jer će njegova kći još za nedelju dana svadbu imati."

Pošto sam ti, ljubezni oče, ispričala sve što je nama Jovan pripovedao,možeš uvideti ima li kakvog smisla odnosno toga proroka na Jordanukao jednog poslanika Božijeg ili se za pravog Iliju može držati, jerMalahija objavljuje, a i kao što književnici kažu, on mora doći da objavidolazak kneza mira, onog iz Izrailja očekivanog mesiju.

Ja nemam hrabrosti, da iznesem protivu toga svoje mišljenje i mnjenje,s jedne strane sam gotova da budem Jovanova učenica, i da sedadem krstiti, i da verujem u onoga, koji će za njim doći. S druge pakstrane bojim se, da ne bude to kakva varancija, jer mi nemogućeizgleda, da mogu doživeti da mojim očima vidim mesiju, što su mnogipraoci i proroci želeli videti i njegovo obećanje izdaleka gledati. Tonjegovo veličanstvo i ta sreća dovode me u dvoumlje. Pouči me,ljubezni oče, otvori mi blago tvoje mudrosti, ti si od proročestva učen.Upravlja li mladi prorok iz pustinje svoje reči upravo na mesiju? Da li jenama velikodušni Lazar žalosnu sliku njegove sudbine ovde na zemljidobro opisao? Kako se može na drugi način izvesti to prepirajući

38

predskazivanje, nego što ga taj mladi čovek iz Vitanije otkriva. Daj miizjašnjenje, kako može on kralj i rob biti! Kako on može kao gospodarživota, ipak smrti podleći! Kako će on, koji večno carstvo ima, od ljudiodbačen i osuđen biti. Propovedanje Jovanovo sklonilo je ravi Amosana čitanje proročkih pisama i svaki ih sada čita, jer mnoštvo naroda,koji se od proroka vraća, raznose njegove mudre propovedi po celomsvetu.

Gospod Bog neka zaista blagoslovi sav narod, i da se svoga naslestvaseti!

Tvoja Adina.

39

VI. PISMO

VI. PISMO

Ljubezni oče!

Zdravlje i mir tebi i svima ljubeznim prijateljima u Aleksakdriji! Ja samplemenitog Ben Izrailja opet videla, s kojim sam pre četiri meseca izMisira u Jerusalim putovala. Izvan tvojih ljubeznih pisama i skupocenihdarova, koje je on meni dao, rekao mi je, da se ti u povoljnom zdravljunalaziš. Sada se on u Damasku nalazi, gde kupuje svakojaku robu,koju će on u Misiru opet po dobru, cenu prodavati. Njegova molba, daja idem s njim u Aleksandriju htede me privoleti, da se nisam setilatvoje zapovesti ovde u Jerusalimu da ostanem, radi svoje koristi i svogvaspitanja a naročito radi želje, da vidim svršetak tog visokog dočekaza Izrailja. Tvoje mi pismo, ljubezni oče, zapoveda, tu "novost" iz mojeduše da izgonim i Gospoda poštujem onako, kao što su naši praocičinili. Ubeđena sam, da ću svagda tako činiti, ali ako ja u tom prorokuotkrijem neku novu celj, ja ću uvesti neku novu veru suprotnu verenaših praotaca, od koje bi morala drhtati samo kad bi je ja u jednomtrenutku primila. Ti kažeš, taj čovek mora da je "lažljiv i sramanprorok", inače on ne bi takog niskog i prezrenog Gospoda prethodio,kao što on misli za Hrista, za koga on svedočanstvo daje. "Bili sumnogi lažni Hristosi i lažni proroci, moje dete", dodajem ti, "i Izrailj je zanjima trčao, kao što tom Jovanu na Jordanu trče, i kakva je posledicabila? Propali su u pustinji, isečeni sa njihovim predvodnicima odrimskih nametnika, koji su takav skup kao nemir i bunu uvideli.Ljubezno dete, drži se nauke naših otaca, i ne daj se odvući, kao štose već u opasnosti nalazili, od tog divljeg propovednika na Jordanu.Država mesije nije pokajanja i poniznosti, nego država pobede, slave isile. Pretskazivanje o poniznosti, koje taj prorok na Jordanu na mesijupoziva, ne slaže se sa mišljenjem o pravom mesiji; ono je više

40

upravljeno ili na jednog niskog proroka, kao preteču pravom Hristu (jerda će on preteču imati, govori Sv. Pismo razgovetno, da ne trebadvoumiti); ili kao što neki veruju i kažu, a osobito fariseji, da će dvemesije doći; jedan u poniznosti i patnji, koji će neznabožcima poslanbiti; a drugi, koji će u kraljevskoj sili, obmotan u slavi i zraku, kako sejoš ni jedan vladaoc pokazao nije, koji će Jerusalim za glavnu varošsveta a kraljeve zemaljske za svoje podnožje postaviti. To je našmesija, koga će Gospod kad vojskama nama poslati, da Judeju izpraha i poniznosti podigne. Ako je ta malovažna slika, kao što tajprorok iz pustinje propoveda, jedan mesija, onda je on za neznabožce,čija je zloća ograničena samo na žrtvu jednog Božijeg poslanika zanjihov otkup; ali on nije mesija za Izrailja, niti silan knez, koji naDavidovom tronu od Siona sedi. Ti, dakle, moje dete, kao Izrailjeva kći,nemaš udela u toj "novosti", koja iz pustinje dolazi, i u kojoj se ugleda uvećoj meri budalaština. Počekaj, strpi se, dan izrailjske slave jamačnoće sjaju svanuti i svi narodi treba da ga vide i njemu se raduju. Ne mislina to, što ti je tvoj stric kazivao. Kad mesija dođe, pred njim će jednaotmenija osoba doći, a ne jedan mlad čovek od 30 godina u kožiobučen i koji se skakavcima i divljim medom hrani, od kuda on dolaziniko ne zna. Pošto ja verujem, moja Adina, da će te tvoja čista savest imudra presuda moći dotle dovesti, da ti moje razloge primiš, to nećuviše o toj stvari dalje razlagati, jer se bojim, da ćeš ti biti takolakoumna, da veru svojih otaca napustiš, što će moju sedu kosu sasrčanom boljom u grob oterati. Ja verujem, da taj prorok samo samsebe pretskazuje i pod jednom tajnom i varljivom pretskazivanju zajednog, koji će tek za njim doći, propoveda, i kada mi opet budešpisala, očekujem od tebe da čujem, da on sam sebe za mesiju izdaje,ili da je on i oni koji se daju zavesti, − mačem rimskih legijona uništeni."

Kako ti mogu, ljubezni oče, posle ovakog tvog iskaza u izvodu ovom iztvoga pisma, to opisati, jer se mnogo što u mojoj pameti o tome vrze?Ja znam ipak, da si ti mudar i da se nećeš lako od istine skloniti i ukakvom se god obliku tebi hoću da prestavim; za to hoću da sepoverim tvojoj mudrosti i pravdi, da ti verno ispričam stvar i odnošaje

41

toga proroka, koji su poznati i u Judeji kao i oni, koji će se tek desitisamo u koliko budem mogla. Čuj me sa poniznošću i presuđujbespristrasno; jer je naše vreme puno čudnovatog otkrovenja. Jauobražavam sebi, da gledam tvoje namršteno čelo i čujem te kakokažeš: "Dosta o tome i hoćemo li još više čuti o tom novom proroku?"Da, ljubezni oče, ja ću tebi mnoge izvanredne okolnosti ispričati višenego što sam ti do sad učinila; jer i sami pastiri zbornice veruju na togamladog vidioca. Možeš da se setiš, da je Jovan, Marijin stric,spomenuo, da su pastiri i drugi ljudi, koji su išli da vide i čuju proroka,bili od njega uvređeni. Kada su se u Jerusalim natrag vratili, kazivali sudrugarima i sveštenim članovima šta je upotrebljivanjem reči Isaije,Jeremije i drugih proroka, protiv njih upotrebio, podiže se opšta vikaprotiv njega. Mnogi od Levita zaboraviše svoju dužnost u templu idržahu savet sa književnicima, farisejima i drugim u raznim mestima, otom novom proroku i njegovom drskom okrivljenju, protiv njih i bili susrditi, jer su za svoj bedni i razuzdan život, na žalost, samo to zasluži.Posle tog posla Ana, poglavar sveštenički i Kajafa, dva najučenijaLevita od pripoznatog karaktera, da pozovu proroka da dođe uJerusalim; jer je Ana mudar čovek koji se neće lako u javnom mišljenjupokolebati i, kao što mi je ravi Amos kazao, on je naklonjen, da togapropovednika Jovana, sa svojim očima vidi. Poslanici se vratiše petidan natrag i objaviše, kakav su odgovor od Jovana, sina Zaharina,proroka na Jordanu, doneli i da je njegov počestivi odgovor na pozivsvešteničkog poglavara glasio:

"Idite i kažite plemenitom poglavaru svešteničkom, da sam ja glasjednog proroka u pustinji, kao što u knjizi proroka Isaije stoji napisano,koji je onaj dan u duhu napred video i kazao: 'Glas je od propovednikau pustinji, pripravite put Gospodnji i poravnite staze njegove'. Svakotelo videće milost Božiju. Moje izaslanstvo ne ide u gradove, pocrkvama i školama niti ću stupiti u kuće izrailjske, koji će mojesvedočanstvo čuti za onoga, koji će za mnom doći, neka me potraži upustinji, gde ću moj glas podići dok se mesija ne pojavi.

42

Kad su sveštenici ovaj odgovor čuli, jako su se rasrdili i jedni vikašeovo drugi ono; jedni da ga dovedu i da ga s kamenjem pospu, pošto onpoglavara svešteničkog ismejava; a drugi da ga Pontiju Pilatu kaobunitelju optuže, što čini neslogu. Kajafa je namislio ovo poslednje inapisao na svom stolu jednu poslanicu rimskom zapovedniku, da se nebi dalje, ta nesreća širila i još dodade, da kad car Tiberije tu stvar čuje,da će ceo judejski narod pokrenuti i rimsku silu pod vladu drugog stavitii vojsku poslati. Ali tih Ana tu stvar u drugom smislu shvati i reče: "Ljudii braćo, ne činite tako naglo, ako je taj čovek neistiniti prorok, onda ćeon skoro za rad svoje laži propasti i mi nećemo od njega ništa čuti, aako je on, kao što se pokazuje, od Boga poslan, onda ne treba da takonaglo njemu škodimo, da ne bi mi protiv Gospoda nad vojskamaratovali." Ta umerenost nađe kod njih malo odziva a među njima bio jei ravi Amos. Sveštenici Melhi i Eli rekoše, da oni hoće mir, jer seizjasniše, da su oni uvereni u istinitost njegovih božanskih reči i da suod njega, pošto su priznali svoje grehe, na Jordanu kršteni.

Samo svetinja hrama zadržala je tih 500 sveštenika, koji su na njih htelinapasti i ubiti, pošto su ove reči izgovorili. Oni su po zapovestisveštenika, poglavara i Kajafe u zatvor odvedeni bili, jer je njihovoponašanje kao sveštenika pred Bogom nedostojno bilo. Ti odpadnicida se ispitaju i po našem zakonu presude i pogube. Narod koji jepropovedi Jovanove slušao, mogao je samo sa vojničkom stražom, zakoju je Kajafa poslao inače bk ta dva sveštenika od naroda oslobođenibili.

Posle ovog izvešća, ljubezni oče, možeš sebi predstaviti pobude, kojeje propoved tog novog proroka izazvala. Sirotinja iz naroda njemu sepredala, a odlični, bogati i sudije bili su protiv njega, izuzimajućipojedine mudrace. Kod te manjine nalazi se ravi Amos, koji čim uhramu rada nema, odmah istražuje u pismu da vidi, da li to mora takobiti i tako se sve više u tom uverava, da je dan mesije blizu i da je tajprorok bez sumnje od Boga poslat "u duhu i sili Ilijinoj", da put prednjim pripravi. Svako se veče skupe u našoj kući 12−18 Judejaca i

43

provedu pola noći u razgovoru o tim velikim stvarima i oni, koji suslušali Jovana namerni su da mu dadu počast kao preteči mesije.Među tim je i Stefan, jedan čovek, čiji je otac sveštenički poglavar bio,koji je veliki naučenjak on nije proroka Jovana slušao, ali poslebrižljivog ispitivanja u prorocima uveren, da jedan obećanja blizu i da jevoljan da proroka na Jordanu kao pravog glasnika mesije pozdravi.Tome se pridružiše dve trećine mišljenja; ali se oni drugi još dvoumepa zamoliše, da ovi tako ne nagle, ima dosta vremena verovati omesiji, dok on lično ne bude došao.

To je, ljubezni oče, sadašnje stanje u duhu naroda u Jerusalimu, kaddođe jednom taj knez sile, onda više pobune neće biti. U tome ležiuzvišenost jednog mladog čoveka, koji u pustinji živi sirotan i nepoznat,a da veliko srce naroda uzbudi. Zaista njegova sila mora s neba dadolazi! Ti me pitaš, a tako pitaju i književnici, fariseji, pastiri đaciJovanovi: "Čini li on čudesa? Pokaži mi jedno čudo, onda mogu unjega verovati; jer je to jedino svedočanstvo za poslanost jednogpravog proroka Božijeg." Ne, ljubezni oče, on nije čudesa činio; ali onje neprekidno čudo, kojim on u pustinju dnevno bezbojni narod vuče,koji iz kapija svake judejske varoši izilaze, samo njegove reči da čuju isvoje glave zagnjure u svetu vodu svojeg pokajanja. Ovo je pravokrštenje naroda Božijeg koji se pokaju vodom potopljeni duhomizbavljeni t.j. s duhom.

Premda je ravi Amos iduće nedelje od službe oslobođen i ima neki radu Galgali da dovrši, gde on ima usejanih zemalja, koja je za žetvuzrela, s toga je po želji njegove kćeri Marije i mojoj dozvoli, da ga mi naputu pratimo, jer on ne krije ništa od nas, ujedno namerava proroka naJordanu da vidi i da čuje, pošto je to mesto od Galgala samo dva sataudaljeno. Ti ćeš, bojim se, sa tim mojim putovanjem nezadovoljan biti;ali kad nauka naših otaca nema da se boji od neistine, za to ne treba niod istine da se boji, i tako ja nemam prava kao kći izrailjeva ništa da sebojim. Ako prorok uči laži, ostaću verna, a uči li on istinu, zar neću jaonda time dobiti? Ja čujem kako ti u tvojim rečima govoriš, da je to

44

samo slabost i ženski način mišljenja; ti si meni dokaza dao, jer tiveruješ, da se ja stara i razumna dosta nalazim, da mogu dela samarasuđivati, za to te molim dozvoli mi, da mogu proroka sa mojim ušimaslušati, da mogu rešiti i njegovom mudrom kazivanju poverenjepokloniti. Jasno je, da će mesija, − koga Jovan pretskazuje, pravi SinNajvišega, koji će se skoro pojaviti u poniznosti i krotosti, biti odpoglavara svešteničkih i bogatih i silnih Judejaca odbačen. Neka Bogslepoću naših očiju oduzme da Izrailj, ako je on pravi mesija, svogakralja prizna i tako veliko zlo ne učini i njega javno odbaci. Ko će ondaizmeđu Boga i našeg nesretnog naroda stojati. Za to, ljubezni oče,priliči svakom Izrailju sa čistim i poniznim duhom ovaj predmet ispitati injemu na susret stupiti, jer će se on kao najdragocenija nada našegnaroda dokazati. Čim se budem iz pustinje vratila pisaću ti o svemu štosam čula. Ti se možeš setiti onog mladog oficira, kome ja imamzahvaliti za moje oslobođenje iz ruku vojničkih. Od toga doba upoznase ravi Amos s njim i veoma ga hvali, jer mu je on izjavio želju, dadozna, kojim se naukama toliko zabavlja ravi i radi toga mu je on jedanprepis iz proroka doneo, kad ga je jednom prilikom posetio. Ali poštoon nije bio dobro vičan jevrejskom jeziku, to je ravi nastojavao da ganauči, ne bi li ga mogao posle u veru izrailjsku preobratiti. Ravi dade topismo na latinskom jeziku, što je taj mladi oficir doneo, svojoj kćeriMariji da ga protumači; ali kako ona u tome nije bila vična, zovnušemene da dođem tamo, gde su oni u avliji kod jednog bunara u hladupod jednom bagremom sedeli, koji si ti, kao što Amos kaže, sa grobaIsaija pre nekoliko godina posadio, zato ga ja "grm moga oca" zovem."Dođi ovamo, Adina," reče moj ujak, "ovde vidim jednog plemenitogrimskog mladića, čiju uslugu ne možeš zaboraviti." Ja sam pognulaglavu i jedva podigoh moje oči od patosa; jer iz pogleda tog mladićaizilaziše vatren zrak, kome nije moguće na suprot stati. On je izgovorionekoliko pozdravnih reči; ali ja sam samo čula glas, koji je munjevitomsilom prodirao moje srce, kao zvuk muzike.

Zaista ti varvari iz Italije imaju od sviju naroda najlepši razgovor, kad binaš jevrejski govor sa njihovim uporedili, naš je rapav i grub. "Rimski

45

oficir, poče Amos, želi da upozna nešto iz naših svetih knjiga, od kojihje on mnogo slušao, tako isto i pretskazanja, od kojih su po njegovommnjenju, sibilske knjige sastavljene."

"Ja sam čitao, reče učtivo oficir, svete knjige od Etrurije, Galije, koje sugotske i druidske, a tako isto misirske i persijske i u svima nalazimneke naredbe i obrede, pouke i zakone, koji ne zaslužuju njihovpočetak od Jupitera, najvišeg gospodara sveta, da izvedem. Mi,Rimljani, koji svaku stvar obožavamo, poštujemo veće čislo našihBogova ali u istini ništa. Sve nazivamo Bogom, ali ga u istini nigdenema". "Onda si u ovoj knjizi istinu našao", odgovori Amos sa toplimpogledom poštovanja na mladog Rimljanina, "ovde nalaziš pravo ijedino otkrivenje Božije ljudima. Ovde nalaziš božansko svojstvootkriveno, koje je stvoritelju sveta zaslužio. Tu su zakoni, običaji,pouke, zapovesti i prepisi izloženi, koje su postale od Boga oca i začoveka vrlo važne. Slušaj i presuđuj posle i sam. Ja nisam vičan urimskom govoru; ali ovde ima jedna devojka iz Misira, koja može stobom govoriti grčki i rimski; ja ću njoj dati svetu knjigu i slušati. DođiAdina, otvori i pročitaj početak knjige Mojsijeve." Ja sam ga poslušala,kao kad bi tebe slušala, ljubezni oče, sela sam kraj Amosa, čitala iprevodila na grčki, s kojim je, kao što reče rimski mladić, bolje poznat(kao što je svuda kod mogutnog naroda). On je grčki bolje znao negosvoj maternji jezik. Prvih pet stotina redi, one nam daju, kao što i samznaš, onu propoved o stvorenju sveta i čoveka i njegovo izgnanje izraja radi prestupa i greha, a po obećanju mesije, da će mu se toizgubljeno opet povratiti, prokletstvo koje je za svet izgovorio od smrtiAvelja i bezbožnih prepotopskih ljudi. Mladi oficir je ovo sa velikompažljivošću slušao i pošto mi je zahvalio i za slobodu molio, da ubuduće kad dođe može iz pisma još više naučiti, koje je kao što onkaže, zaista od ruke najvišeg Gospoda napisano, upita on, da li jedošao mesija, koji će to sve popraviti ili kada može se dočekati ? Topitanje vodilo je propovedi Jovanovoj u pustinji i njegovapretskazavanja o skorom dolasku Hristovom. Ravi Amos dao mi je.dapročitam proroštvo Danilovo, Isaijino, Davidovo i drugih, kao i onih, koji

46

su zlatnim rečima svoju slavu i silu opisivali a tako isto i one, koji suopisivali Hrista kao mučenog i odbačenog čoveka. Pošto sam sve topročitala, koje mi je ravi kazao, mladi čovek osta neko vreme sedećiduboko zamišljen; na svršetku reče toplo: "Sad mogu shvatiti za štoljudi u pustinju žure, i ja bi hteo tog proroka čuti". Amos naznači, da ćeon iduću nedelju ići u Galgal i tada namerava u pustinju ići i prorokačuti, a mladić ga zamoli, da mu dozvoli, da može on njegov saputnikbiti; ali kad sam ja kazala, da ćemo ja i Marija još ići, zasijaše senjegove crne oči i odmah reče: "Ja ću vas sa četom konjanika pratiti,pošto niste na putu sigurni; jer smo juče dobili vest, da se hajdučkapoglavica Varava opet sa svojom četom lupeža na humci izmeđuEfraima i Jerihona pokazao i mnoge opljačkao, koji su proroku išli. Ja upoteru za njim da preduzmem, kad samo znam, gde ću vas u Jerihonunaći".

Tom njegovom primedbom bili smo uplašeni i htedosmo našeputovanje odložiti; ali kad je mladi Rimljanin nas ponudio, zahvali muAmos i reče, da ga on rado prima za saputnika i smešeći se dodade:"Ja znam, vi konjanici nemate nikakvog provoda i smatrate zazadovoljstvo takav izlet da pravite; pored toga, ti si kazao, da ćeš jednučetu konjanika protiv tih lupeža izvesti, mi dakle ne padamo na terettvojoj dobroti nego tražimo obranu tvoje dužnosti". Dakle ja izvesnoznam, ljubezni oče, da ćemo mi iduće nedelje Jerihon i Galgal a takoisto i u pustinju putovati, da vidimo i čujemo proroka. Kad se vratimodmah ću ti pisati. U duševnoj nadi za pojavu države Davidove ipopravku svoga prestola u Sionu ostajem sa detinjskom ljubavi,

Adina.

47

VII. PISMO

VII. PISMO

Ljubezni moj oče!

Moji drhćući prsti nemaju moći da drže trsku, s kojom hoću da tiopišem izvanredne stvari, koje sam videla i čula. O, moj oče! Mojljubezni, ljubezni oče! mesija se pojavio! Ja sam ga videla! ja samnjegov glas čula! On se zaista pokazao! O, radosti, radosti. Moje očividele su onoga, o kome su Mojsije i proroci pisali! Ipak ja neću posvojoj volji sebi što prisvojiti, da i ti možeš verovati ono, i ako nisi video,što ja verujem, za to hoću da ti ispričam sve one događaje, o kojimasam ti na završetku poslednjeg pisma govorila. Ja ću se potruditi dapišem bez uzbuđenja, moje radosno srce da umirim i moju ruku daučvrstim i posle svega toga, ja ostsvljam tvom razumu, da rasudiš oonoj pojavi i premudrosti, za koju te ljudi za najmudrijeg Izrailja u Misirudrže.

Možeš se setiti, da sam u mom poslednjem pismu pomenula, da ćeravi Amos za vreme kada izvan službe bude ići da pregleda svoju njivuzasejanu žitom, kojom on upravlja; a ona je ne daleko od Jerihona iona nije njegova, nego mu je za nasledstvo Manasije od kolenaVenijamina predana, koji je ubijen, kad su pokušavali da Jerihon odRimljana oslobode. Tako isto ravi je bio radoznao, da čuje prorokaJovana na Jordanu, tako ga nazivaju, jer je njegova hvala na dalekoprodrla. Na molbu moju i Marijinu dopustio je, da i mi idemo s njim.Jovan zaručnik moje tetke, koji je na galilejsko more otišao bio, daneke lađe vidi, koje su tamo pod zaštitom njegovog brata Jakova injegovog oca bile, trebao je da nas u Galgalu nađe i na Jordan otprati;jer on ne govori ništa drugo nego samo o proroku u pustinji i smatra zaveliku štetu samo jedan dan da se odvoji od njega.

48

Put iz Jerusalima u Jerihon bio je u poslednje vreme, zarad nemirnogpoglavice Varave nesiguran. Pre jedne godine ustao je bio protivRimljana; ali je nadbijen i sa njegovim društvom u južne bregove i MoreSodomsko rasteran, ali sada, počem ga glad pretegla, napada nakaravane i od kad se veći broj putnika između Jerusalima i Jordanaumnožio, da vide i čuju Jovana i od njega da se krste, mnoge jenapadao i njihovo imanje i novce oteo. Radi toga ravi Amos uzeprijateljsku ponudu jedne čete vojnika od mladog oficira sazahvalnošću. Ovaj je bio dobio zapovest od prokuratora Pontija Pilatada put između Jerusalima i Jerihona u opsadi drži, jer su i rimskepoštonoše od tog opasnog lupeža bili zaustavljani i pobijeni. U početkune htede Amos tu odbranu od strane rimske da primi, pošto on mirnoputovanje kroz svoje zemlje preduzima; ali, ah ljubezni oče, upotomaka Avramovih nema ni jednog, koji hoće svoju pravicu daupotrebi. Mi moramo naše glave prikloniti pod jaram, koji je Gospod nanaš vrat položio. Čim je svanulo, digli smo se i pripravili za našeputovanje. Mazge, na kojima ćemo jahati, koje su dve crne gibeonskesluge Amosove doveli, osedlani i sa jednim persijskim zlatomizvezenim pokrovcem pokrivene bile, dva teretna marvinčeta bila su upripravnosti, koji će Marijino i moje ruho nositi, na to ravi Amossmešeći se reče, da je taj tovar veći nego jednog trgovca sa robom izDamaska. Kad se sunce rađalo siđosmo u avliju i popesmo se na našemarve, pošto smo se prethodno Bogu pomolili. Za ravi Amosa bila jejedna jaka mazga pripravljena, ma da je za njega mladi oficir, jednoglepog persijskog konja bio ponudio. Moj ujak reče, da se ni u svojojmladosti nije tako nesigurnom marvinčetu poverovao, zato se u svojojstarosti boji da taku ponudu uzme i tako osta pri svojoj mazgi. Poštosmo mi da naša meka sedla posedali i čekasmo da dođe oficir snjegovom četom; ali u tom trenutku dođe jedan midski rob trčeći padepred Amosa i reče, da je oficir napred iza varoši na onom putu nedaleko od Vitanije otišao i nas čeka. Svi odmah posedasmo iotputovasmo. Bilo je nas pet osoba: ravi, Marija, ja i dva gibeonita, dvamlada čoveka, čiji su očevi od 100 godina sluge u porodici Amosovojbili, jer je to pleme od vremena Isusa Navina radi nekog zločinstva na

49

vek prokleto bilo. Lice je njihovo crno, nos povijen, oči crne i stas tanakali ne visok. Oni izgledaju lukavi i nepoverljivi, ali vidi se, da su lenji ibojažljivi veoma, i naklonost i zahvalnost od njih ne možemo tražiti. Jasam slušala od Levita, koji kod ravi dolazi, da su oni od slugu Nojevih,koji su se s njim u kovčegu spasli, a pošto su od niskog roda bili, nisubili zapisani u rodoslov Nojeve porodice, bez sumnje, ti si tu povest većčuo. Bio je lep, vedar dan; sunce je spustilo svoje zrake na tornje odkule, zidine, brežuljke, dolje i reke; − sve se zasijalo u svom jutarnjemzraku. Prošli smo pored dvora Kajafe poglavara svešteničkog i videlasam ga gde stoji pod glavnim dverima od zdanja; nije bio u krasnomodelu sa znakom na grudima od blistajućih kamena i kraljevskomkapom, kao što sam ga u templu videla, nego u širokoj crnoj mantiji sabelim pojasom i njegovu snežnu belu kosu pokrivala je jedna crvenašepica, kao što svi pastiri nose. Ja sam ga poznala po njegovomvisokom stasu; govorio je sa ravi Amosom, koji ga je pozdravio i ja samse duboko poklonila pred zastupnikom Božijim na zemlji. Posle togasreli smo jednu četu koja od strane Kidrona dolazi n nose velikesanduke sa mladim golubovima, da ih u templu za žrtvu prodadu. Mojesrce osećalo je sažaljenje prema tim nevinim stvorenjima, koji su svojelepe glavice kroz prutove od krletke promolili i svoje tihe očice k menipodigle kao da traže oslobođenje iz svog zatvora; i što sam višemislila, da oni svoj život gube zarad grehova izrailjskih; sve sam višecrvenila od stida, da je naš greh tako veliki kod Gospoda, da morajunevini da stradaju. Tu sam videla kako je jedan golub izleteo, ja sam seradovala za tog nevinog stvora, što je utekao i sretno se povratio usvoje gnjezdo i domovinu. Kada smo na ovčija vrata stigli, koja nadrum od Jerihona vode, nađemo jednog slepog čoveka, koji je vođenod jednog jagnjeta i on imađaše dva golupčeta u ruci. Ravi ga poznadei upita, gde ide, a on reče u templu da tu marvu žrtvuje. "Šta", rečeAmos začuđeno, "valjda nećeš tvoje jagnje da žrtvuješ Vartomeju?" "Jasam ga Gospodu zavetovao, pa ne mogu zavet ne ispuniti".

"Ali to te jagnje vodi svuda, ono je tvoje oko i ti ne možeš bez njegaživeti."

50

"Bog će mi drugo jagnje dati", odgovori on i njegovo se lice zasija izaradova nadom.

"Ali tvoji golubovi? Ti dobivaš s njima po neku milostinju, oni rade lepodelo, koje se deci dopada: kad hoćeš tvoj zavet da održiš, poštedi njih isvo ti novaca da možeš druge golubove i drugo jagnje kupiti", reče mojdobri ujak.

"Počuj me", odgovori Vartomej. "Moj otac je bio bolestan i tek da umre,ja učinim zavet Gospodu jednog od mojih golubova da žrtvujem akomog starog oca ozdravi. Drugog dana se razbole moja mati, koja me jepazila i od srca volela i ako sam se slep rodio. Ja zavetujem i drugoggoluba. Iduću noć razbole se moja mala ćerka, čije lice ja nisam video iona lice svog oca, jer je i ona bila slepa. Onda sam žrtvovao sve što mije ostalo i jagnje moga srca, koje sam kao dete voleo! Moj otac, mati ikći ozdravili su i u toj radosti sada se na putu ka templu nahodim, damogu dar Gospodu prineti. Teško će mi pasti, gospodaru, ako mojzavet ne ispunim? Ne mogu ih ni prodati jer ih više neću imati, ali Bogneće dati da slep Vartomej nuždu trpi, kad vidi, da on žrtvuje sve štoima." Pri tim rečima koračaše dalje, jer je jagnje uzicu drmalo za koju jebilo vezano. Iz očiju dobrog sina i oca potekoše suze, pošto jegolubove na svojim grudima ljubio. Taj događaj jako me je uzbudio;ipak poštujem tu poštenu smirenost tog sirotog čoveka, čije oči, akoljude ne vide, Boga vide i njegovo prisustvo osećaju. Još imapobožnosti u svetu, ljubezni oče, i pošto mi taku pobožnost međupremudrim i bogatim sveštenicima naći ne možemo, moramo taku usrcima sirota i ponizna tražiti kao kod Vartomeja.

Kada smo na ovčoj kapiji bili, zadržao je nas rimski poglavica kao iostale i pasoše pregledao, ili danak uzimao, kad pasoše nisu imali; jerako su pešaci besplatno ulazili i izlazili, opet su od onih, koji su konje ilimazge jahali, platu iskali, koji pasoše potpisane od namesnika nisuimali. Čim je nas kapetan spazio, načini nam mesta sa počastvom predsvima da možemo proći, pošto reče, da je mladi oficir − njegovo je ime

51

Emilijus − njemu zapovedio, da nas ne zadržava. Drski i oružjemokićeni rimski vojnici; koji na kapiji stoje, iznenadiše me, jer oni takavizgled i ugled imaju da svet osloboditi mogu. Kad se setim da nema nijedne varoši, kod čijih kapija ovaki ljudi ne stoje, onda ne mogupropustiti a da se ne divim neograničenoj sili rimske države. Kad smoprošli kapiju, dunu vetrić sa mirisom od maslinovog drveta. Pošto samse dugo među zidovima i ulicama nalazila, činilo mi se, da sam saddobila krila, kao onaj golub što je iz zatvora izleteo, tako sam i jaželela, da sam na krilma golubovim koje je nekad car David želeo dadobije, da odletim u pustinju. Ne daleko na desnoj strani, pokaza miravi baru od vitezda i kad sam moj pogled tamo bacila, spazila sampozorje, koje me je u srce dirnulo. Svi pet tremova bili su bolnima islabima ispunjeni; hromi, sakati, uzeti, iznemogli, slepi, svi očekivahu,kao što ujak reče, da se zanija voda; jer s vremena na vreme, dodadeon, šalje Bog anđela na baru, da vodu uzmuti, i onda onaj koji se prvizagnjuri od svakojake bolesti ozdravi. Ja sam svoju mazgu zaustavila,da vidim retkost tolikih nevoljnih ljudi, kojih je zaista bilo na pet stotina.Jedni od njih ležali su bledi i u rite uvijeni kraj stubova, drugi miliše kaomarva bez pomoći tamo amo, da bi se mogli bari približiti, koje oni, kojisu jači, opet otisnu, jedni su ležali strpeljivo na njihovom krevetu uponiznom očekivanju dolazak anđela; a drugi su bili na ramena odnajmljenih ljudi na vodu nošeni. U trenutku, kad sam htela svoje živinčepoterati, da se od takvog mučenja oslobodim, dogodi se veštoizvanredno, što čovečije oči samo primetiti mogu. Površina vode, kojaje bila mirna, pokretala se kao da vri, šuštela i narasla je čudnovatimnačinom. Čim se to pojavilo, diže se vika od radosti i čuda iz množinetih nevoljnika, koji su obalu opkolili i koji su bili blizu vode skočiše u njua oni su bili udaljeni, ljutiše se, što nisu mogli u vodu skočiti. Najslabiji inemoćni, koji su udaljeni bili, trudiše se da dođu do bare, bacajući sena noge i ruke i preko vrata onih drugih koji su pred njima penjali se,da opet ne budu nogama onih, što za njima odu zgaženi. Neki jaki ljudi,koji su bolesnika nosili, da bi mogli napraviti put, potegoše noževe i nataj način raskrčili put od one množine poderanih i plačnih nesretnika,koji su put bili zatvorili. To nasilje opazila je straža na kapiji, koja je sa

52

golim sabljama otrčala da tu larmu umiri: jer je oko cele bare bilapobuna. Premda nismo mogli to dalje gledati, otidemo brzo dalje; posletoga doznala sam ja, da su više ljudi ubijeni i da se pet udavilo, jer subez obzira jedan drugog gurali i gazili. "Da li je moguće", zapitam jaAmosa, kada smo na obalu Kidrona stigli, "da jedan anđeo svu tupobunu i početak rđavih ljudskih strasti prouzrokovati može?" "Nemasumnje", odgovori on, "da jedan anđeo zaista vodu zanija. Delo anđeladobro je; njegov dodir daje jednu lekovitu snagu, i možeš njegovojdobroti to čudnovato sledstvo, koje smo mi videli, za ukor staviti?" Jasam ćutala ali uzdahnula radi bezbožnih ljudi, koji dar Božiji u jednupsovku pretvaraju nepristojnim načinom. Naš put okrete se malodesno; počem je ćuprija preko koje se obično prelazilo, da se može nadrum Jerihona stići, od Rimljana novo napravljena, zato smo moralipokraj potoka ići dok nismo kod Avesalomovi stubova stigli. Pri ugledunjihovom, stupila mi je cela povesnica tog zavodnog mladog knezatako živo pred moju dušu. Kako je čudnovato, da je ona njegovagospodska glava sa bogato zlatnom kosom, sa kojom se on dičio, ikoju pesnici onog vremena više puta pominju − delo svoje smrti moralabiti! Pojedini stari rastovi, koji naokolo stoje, prestavljaju još po mnjenjuAmosa jedan deo od gore, kroz koju je do svoje smrti jakao. Pokazaomi je jamu, u koju su Avesalomovo telo, onih deset mladih ljudi, koji suga ubili bacili, a preko tela kamenje do jedne humke nabacali. Taj knezmora kao što je Junak, tako da je lep bio po čemu je trebalo deset ljudida ga nadvladaju i ubiju; ili može biti, kao što ravi Amos misli, da se tačeta sakupila ujedno da pred cara Davida tu krivicu na sebe uzmu,koju ni jedan od njih sam nije hteo uzeti! Kako je primamljivo svakomesto oko Jerusalima! Još verujem da živim u onim starom vremenu,kad vidim ta mesta gde su se nekada veliki događaji zbili, koje povest islavu našeg naroda otkriva. Čim smo na ovo mesto stigli gde se obaputa sastaju, opazili smo sa zapada neku veću gomilu trčajućihkonjanika i mi videsmo mladog centurija na putu, jer je on vođa te četebio. Emilijus imao je izgled jednog kneza i njegovo se oružje svetlilokao vatra, On nas pozdravi milokrvno, što svaki njegov pokret odlikuje irazdeli četu u pola, jedna polovina napred, druga nazad a on sam ili

53

pored Amosa ili u našoj blizini bio je, ali nikad nije na svoju dužnostzaboravio kao četovođa, jer je on sa velikom strogošću postupao.Ostani zdravo, ljubezni oče, do prvog pisma, u kom ću moju pripovedopet sa događajima početi, koji su se dogodili od kako sam izJerusalima otišla. Bog našeg oca Avrama neka bude tvoja zaštita.Tvoja ljubeći te kći,

Adina.

54

VIII. PISMO

VIII. PISMO

Ljubezni oče!

Moje ljubezno napredujuće stanje, koje je moje izvešće, o tomznamenitom proroku, koji svu Judeju u pustinju vuče, kod tebe našlo, ipoznavanje, što će meni tvoja mudrost, tvoja pouka i blagostanje, sveteškoće olakšati i meni kao veran vođa biti, nateruje me, da ti dragevolje i izvesne događaje dalje pripovedam, pri kojima sam prisutna bila.U mom izvešću o toj čudnovatoj pojavi, kojoj sam ja svedok, ja ću tebinavesti ne samo ono, što je na mene uticalo, nego što je i na srcedrugih mudrih, učenih velikana uplivisalo, koji su tu stvar čuli i vidili.Tim načinom dobićeš mnogo dokaza, koje ćeš ti bez sumnje s obziromna razumnost osobe, od koje oni dolaze sa poštovanjem primiti. Mojeposlednje pismo dovršila sam sa izvešćem. kako je nas rimska četavojnika pod zapovedništvom mladog oficira pratila, koji se sam ponudioda nas pod svoju zaštitu uzme. Ujutru rano sunce je bilo tek iza arapskibregova, a vazduh je na mene tako dejstvovao, kao da je neki osobitiblagoslov naših otaca na mene pao. U Misiru ne vlada u ovo dobagodine taka prijatnost kao ovde. Ja sam htela biti brza, kao da bi želelaletiti i u pustinju kroz edomske peskove stići, koje su mi na pametpadali, kad sam videla decu da u pustinji jašu Njih trideset takovihdođoše, kad smo se Vitaniji približili, iz jednog tesnaca među brdima,motriše nas nekoliko trenutaka i utekoše kao vetar u njihove budžakeizmeđu bregova natrag, kada su vojnike opazili, koji su za njima počelida jašu. Posle tog događaja, ravi Amos izjavi radost za jaku našuzaštitu; jer da nam ona taka nije, nas bi deca Isavova zaustavili ioplenili, kao što rade sa svima izrailjcima, koji u njihove ruke padnu.Rimski oficir reče, da je njih izazvala množina naroda, koji iz okolinejerusalimske pa Jordan ide da opljene. Tako se ta nesloga, koja je

55

između patrijarha Isava i Jakova počela, još i danas ne može ugasiti,nego pušta žile u srca svog potomstva "zlobi Isav Jakova zaradblagoslova, koji mu je otac dao." Rimljani se čude, kako deca Isavovavrlo dobro jašu i bilo bi kušanje uzaludno na njima teškim konjima zanjima u okuke da jašemo.

Brzo smo stigli u Vitaniju, odakle smo bacili jedan pogled na svetuvaroš, čiji se visoki hramovi u sunčanom zraku zasijaše kao neki bregsrebrom obasut. Antolinovo zdanje na protiv beše mračno i dvorDavidov, koji se visoko preko ostalih zidova beše pokazao, učinilo jena mene velik utisak. Mi bi mogli tako pozorište bez strahopoštovanja,čuđenja i blagodarnosti gledati I Ja sam uzdu stegla i viknuh Amosu,da neki trenutak stanemo, dok moj pogled preko Jerusalima bacim.Amos nije čuo, jer je bio napred odjahao; ali kad je centurija primetio,dojahao je sa jednom malom četom i reče, on će me pričekati. Ja samblagodarila na njegovoj učtivosti i bacim svoj pogled na svetu varoš ukoju sam sa strahopoštovanjem gledala. Činilo mi se, kad sam takodugo gledala, da se moj duh vinu u prošla vremena, gde je naš otacAvram pred kapijama sa Melhisedekom njihovim kraljem sukobio idokaz odanosti prineo. Posle mi se činilo da vidim Davida, gde iznjegove visoke porte izlazi, da one okolne narode osvoji. Spazila samsjajni vojni pohod orijentalskih knezova, kraljeva od juga i kraljeva odsevera i Šeba, kraljicu sretne arapske, kako svi kroz lepu dolinu putuju,da svoja kolena priklone pred Solomona, knjaza mudrosti, sile, slave,čiju visinu i mudrost sva zemlja slavi! Ah, a sada je sva zemljaispunjena od srama i ropstva izrailja! Ali će doći dan, ljubezni oče, kadaće Sion svoje lice iz praha podići i kraljevsko odelo obući i za tim ćeGospod krunu na njegovu glavu staviti i njegovoj slavi i državi neće bitikraja. Ta nada zadrža mi suze, koje su mi silno htele poteći kad samizjednačila prošlost i sadašnjost. U duhu gledala sam vojsku haldejsku,asirsku, persijsku, misirsku i grčku, kako one jedna za drugom svetuvaroš opsedaju i najposle zauzimlju. Ako je Bog u njoj tajnim žrtvamaživeo, ali neće se ona od njenih neprijatelja odbraniti, jer znamo krozproročestva, da su srca naših otaca daleko od Boga bila, za to su oni

56

svojim neprijateljima na popravljanje predati. O, moj oče, neka našnarod danas tu strašnu pouku prizna, koju nam prošlost objavljuje!

"Kad bi ti Rim videla", reče centurio koji je moju misao bio skrozprimetio, to je jedna varoš nesravnjene veličine; šest puta je veća negoova varoš i ima 365 templa a Jerusalim samo jedan pokazuje." "Samojedan Bog ima", odgovorim ja. Mi verujemo da je samo jedan Bog, kojije stvorio mnoge nejake Bogove i svakom podižemo mi po jednutemplu." Dirnuta sažaljenjem da takav jedan plemenit čovek nastranomisli, počeh ja njemu iz proroštva pokazivati, da ima samo jedan Bog ida je on svemu tvorac; ali on, pošto je obrao jedan cvet od jednogdrveta koje je blizu bilo, reče: "Ispod dostojanstva bi bilo, da se Bogotac, veliki Jupiter, toliko ponizi da stvori jedan cvet i rubin nacrtabojom, kao ovaj što je ili da zlatno bojadisanu pčelu napravi, koja nadcvetićima leti. On je samo stvorio sunce, mesec, zvezde i zemlju; aliove male stvari predao je nižim bogovima. Govori ti samnom o tvomjednom Bogu i dokaži mi, devojko, da je on sve stvari stvorio i da je onsam, onda će tvoj Bog i moj biti". Ma da nije bilo vreme da pokušam danjegovu pogrešnost savladam, ipak sam preduzela jednom prilikom daga u istini poučim, koju je Bog našem narodu objavio. On je mnogo zanašu svetu veru istraživao i ravi Amos učio ga je mnogo iz Mojsijevihknjiga, ali nije bilo moguće njega iz svoga neznaboštva odvratiti.Njegovo plemenito mišljenje, zdrava presuda, prostodušnost i prirodaulivala je u mene nade, da će se on nekada od svog bluda osvedočiti iveru izrailjevu moći primiti. Putovali smo kroz glavnu ulicu u Vitaniji istigli smo u kuću tvoga prijatelja, ravi Avelja, koji je pre nekoliko godinau Aleksandriji sa robom bio i tamo umro, i za njegovu decu raspitalasam. Oni su sada kao što zamisliti možeš; svi poodrasli i žive u Vitaniji,a pošto su Marijini srodnici zaključismo, da se mi u njihovoj kući dopola sata odmorimo pre nego što dalje otputujemo. Bila je prosta kuća,pred kojom smo se skinuli; ali ima izgled kućevnog mira tako, da samto mesto zavolela pre nego što sam ukućane videla, koji su pred nasizašli i Mariju unutra uveli; ali kad su čuli za moj dolazak, stupi jednalepa devojka od 22 godine sa ljubaznim izrazom dobrodošlosti pred

57

nas, približi se ljubazno k meni i zagrli me, po čemu je nas ravi Amosprestavio. Tako mi se činilo, kao da sam u naručju svoje se" streležala, koju do veka ljubiti moram. Njeno je ime Marija. Posle tog dođejedan mlad čovek od prilike 30 godina sa veoma oštroumnim govorom iotvorenim licem. Izgledao je bled i zamišljen, ali prijatna svetlost sijalase u njegovim lepim crnim očima, on pruži ruku, da me sadobrodošlicom pozdravi. Ti si već u jednom mom pređašnjem pismupotpun opis njegovog karaktera dobio, s toga ti ne moram više o njemukazivati, da je on Lazar, sin tvoga prijatelja. Na pragu iziđe Martastarija sestra, ali se sa običajnim redom izvinjavala, da ona bogatunaslednicu iz Aleksandrije, kako ona mene nazva, u jednu nisku kućuprimiti može; ja sam je tako srdačno zagrlila, da je svako snebivanjekod nje iščezlo. Cela porodica je jako uplivisala na mene. Svaki član odnjih imao je primamljive sile i u njima sam našla dve sestre i brata.Marta se nađe odmah u poslu, da pribavi za naše okrepljenje i u brzopostavi jednu prostu, ali prijatnu trpezu pred nas više nego što smoželili, jer mi rekosmo, da ničega nismo željni. pošto tako kratko vremeputujemo. Marija i Lazar sedoše do mene, pitaše za novost uAleksandriji a osobito, da li sam kad god grob njihovog oca videla.Pošto sam ja njima na to odgovorila, da sam ja po želji mog oca, cvećena grobu posadila i neprestano nadgledala, zahvališe mi srdačno tako,da su suze u mojim očima njihovim suzama odgovarale.

Kako ću ljubaznost Marijinu da ti opišem?! Nije tako lepa, ali duša, kojaje oživljava, daje joj taku prijatnost, koju ti ne umem sa rečima opisati.Njene oči po boji retko da se mogu naći u našem narodu. Ako se kad inađu, to su zagasito plave, više nego kod njih plavookih žitelja naseveru. Njena meka zlatno−žuta kosa lepo opletena, visila je niz leđa.Fizionomija njenog obraza vesela i iskrena, i u njoj se ne ogleda nimalo pritvornosti, da možemo potpuno sve tajne njene čiste duše, ubistrom nebu njenih lepih očiju čitati. Marta, starija sestra, ima prijatnunarav. Njena pojava je dostojanstvena. Oči i kosa crna ali su joj očiblage i punodušne, kao što su i njinog brata Lazara, na koga ona sasvim liči. Ona ima umilni glas i njena struktura tela uliva poverenje i

58

prijateljstvo. Ona je uzela na sebe da nas ugosti, koje je krotka Marijanjoj ustupila, da se ona samnom razgovara o Misiru, u kome su našistari dugo u ropstvu živili. Marija me zapita: Zar se ja ne bojim da tamoživim, da li sam grobove Faraonove videla i da li nisu oni 70 piramidaod Nila, tvorevina naših otaca bili? Lazar govoraše sa ravi Amosom,koga je ljubopitljivo o proroku Jovanu u pustinji ispitao, koga je Lazar,kao što se možeš setiti, jednom pohodio. Posle ručka pokaza mi Martatri lepe vezene pantljike, koje ona za nove zavese u templu radi, kojeće iduće godine nameštene biti, jer od toga sestre i žive, a Lazarprepisuje zakone i psalme za sveštenike. On mi pokaza pisaću trpezu ikoturje na njemu. Tako isto donese mi jedan prepis knjige Isaijine, kojije on za 107 dana svršio. Vrlo lepo je bio izrađen, drugi su bilinedovršeni i zabačeni, koji će da se izgoru, jer ako se pri prepisivanjukakova pogreška uvukla ili jedna titla odviše, takav se izgore; tako subili strogi ti sveštenici, da se samo mogu naći prepisi zakona bezpogreške. Marija mi pokaza jednu lepu vezenu podnožnu stolicu, kojuje gospa Pilatova, pri njenom poslednjem stanovanju u Cesariji bilanaručila. "Neću da je prodajem, reče ona, već hoću da je poklonim; jerje ona uvek prema nama milostiva bila, i kad je pretprošle godine saPilatom, svojim mužem, iz Cesarnje u Jerusalim putovala, u vremepashe, posla svog kućevnog lekara da leči Lazara, koji se beše odrada razboleo. Ona nas poznaje samo otuda, što je pitala: "Ko veze zaoltar potrebno odelo", što se njoj vrlo dopalo. Na jednoj trpezi krajmene leži jedan skupocen u svili i somotu izrađen obložaj za knjigu sanaslovom J. N., koji je u listovima vezen bio. Na pitanje moje, da li je taprekrasna izrada za poglavara svešteničkog naznačena, odgovoriMarta brzo sa vatrenim očima, pre nego što bi njena sestra reč uzetimogla:

"Ne, ono je za našeg prijatelja i brata Lazareva". "Kako mu je ime?",zapitam. "Isus iz Nazareta". "Jovan je za njega nama pripovedao", rečeMarija živo i okrete se k meni, da me potseti da nam je Jovan zaprijatelja Lazareva iz Nazareta govorio, o čemu sam ti u prošlom pismupisala. "Ja bi bila sretna", dodade Marija, "kad bi i ja njega poznati

59

mogla." "Jer prema tome što smo o njemu čuli, bilo bi zaista dobronjega videti", rekoh ja. Obe sestre slušaše nas zadovoljno i Marta reče:"Da ste pre nekoliko dana došli, vi bi ga vidili, jer se tri nedelje bavio iotišao opet u Nazaret a zamolio Lazara posle tri dana u Vitavari, dadođe zbog potrebnih stvari i moj brat hoće da ide, jer on njega takovoli, da bi i preko mora prebrodio, samo da ga vidi". "Onda", reče raviAmos Lazaru, "učinio bi najbolje, kad bi ti hteo da ideš na Jordan itvoga prijatelja da posetiš i da s nama pod zaštitom putuješ." Poslekratkog razgovora sa sestrama Lazar pristane. O, kako je sretna taporodica! Mislila sam ja u sebi, jer su u uzajamnoj ljubavi sretne. Svi setroje sjedinili u jednoj čistoj odanosti i opet primaju četvrtog u svoj krug,čija ljubav posredstvom ljubavi ovih tvojih odmah dolazi. I ako su siroti izavise od svojih ruku da dnevni hleb zarade, opet ova porodica imajedno blago, koje kraljevi za zlatno i drago kamenje ne mogu kupiti!Bez protivljenja ostavila sam obitalište bratskog prijateljstva, jer samosećala da ću ja kao peti deo u krugu te zajedničke ljubavi potpunosrećna biti. I na mladog oficira uticalo je takođe to spokojstvo i on je uputu jednako o tome govorio. Posle podne smo svratili u jednukaravansku mehanu koja je bila na pola puta između Jerihona oVitanije. Tu smo našli jednog prijatelja Amosovog, velikodostojnognaučenjaka i sudiju Gamalila. I on je, kao što kaže, putovao na Jordan,da se sa prorokom sastane radi jednog osobitog sna, koji je on Amosu,bez znanja našeg ispričao. U pratnji Gamalilevoj bio je jedan mladčovek, jedan od njegovih učenika, koji se zvao Savle. Moja je pažnja knjemu bila upravljena, da sam iz usta velikodostojnog sudije čula, da jeovo najznatniji mladić, koji je do sada kod njegovih nogu sedeo i da jemogao zakon naučiti. Taj đak i Lazar jahali su jedan pored drugog igovorili su mnogo putem, jer je jedan govorio, da će iz nauke togaproroka prava nesreća postati moći, a ovaj je tu osobu i Božijeposlanstvo živo branio. Rimski centurio poklonio je veliku pažnjunjihovoj zabavi; jer je Savle u pismu proroštva učen i tražaše mnogamesta da posvedoči, da pravi mesija neće takog niskog preteču imati,kao ovaj propovednik za pokajanje u pustinji. Savle iznosi jednu krasnui sjajnu pojavu o dolasku mesije i divote njegove države i potvrđivaše,

60

da anđeli i nebesni znaci, a ne jedan divlji čovek u pustinji sa vodom ikrštenjem njemu put da pripravi. U veče opazismo zidove i tornjeJerihonske i kad smo stigli na kapije varoške, oke su bile zatvorene.Prisustvo mladog oficira učinilo je, da su se opet otvorila i tako mnogi,koji su dotle pred kapijom stojali, dobili su dopuštenje da s nama uvaroš uđu. Sutra dan putovali smo mi sami u Galgal, pošto put nije bioopasan, uslužni oficir ostavio je rano ujutru varoš, da bi mogao bržetog lupeža Varavu goniti, koji je prošle noći jedan karavan ne daleko odJordana zaustavio, popljenio i mnoge potukao. Ove redove pišem tipod letnjim krovom ravi Amosovim. "Sutra rano", tako kaže jednomesto u mom dnevniku, koje sam ja ovde pisala, "putujemo u Vitavarumalo seoce s one strane Jordana, gde, kao što čujemo, Jovan sadakrštava, jer je brod na Jordanu ostavio, gde ga je Jovan zaručnikMarije video i od njega kršten bio. Lazar, Savle i dr. naučenjaci pošli subili da čuju i vide proroka u pustinji". Zaista, ljubezni oče, pojava jeproroka redak događaj za nas. Misao, da li je Jovan Krstitelj praviprorok Božiji, pokrenula je i uzbudila veliko srce izrailja u velikomstepenu. Svaki pita svog suseda: "Da li si čuo ili video tog novogproroka? Da li je on mesija ili Ilija?" Moje iduće pismo, ljubezni oče,opisaće što sam u Vitavari videla i čula i imaće veću važnost za tebe,nego sve ovo do sada pisano. U molitvi, da će se izrailjska nada nadolazak mesije brzo ispuniti i da ćemo mi njega kad on dođe u veri ičistoj ljubavi primiti, ostajem tebi ponizna kći.

Adina.

61

IX. PISMO

IX. PISMO

Ljubezni oče!

U nadi sam, da ti sa oproštajem primaš one mnoge pojedinosti, kojesam ti u dosadanjim pismima o mom putovanju sa ravi Amosom,opisivala. Ali kako ja imam želju, da ti savesno i podrobno opišem sveono, što sam ja mojim očima videla, kako bi i ako si daleko o tomčudnovatom događaju mogao presuđivati, to ja moram biti i suvišeprostrana sa pismima. Ja se nadam, da ćeš ti pre pročitati sve ono, štosam ti pisala, nego što ćeš o tome, što ti ja sa detinjskom ljubavi ipoštovanjem tvom rasuđivanju dostavljam, presudu izreći.

Pošto je ravi Amos kuću na svom zemljištu, gde je on mislio dvenedelje da provede, uselio i svakom sluzi posao odredio, to nam reče,da je spreman, da mene i Mariju na Jordan prati, da čujemo proroka.Sa velikom radošću popnemo se opet na naše mazge i pođemo kaonom mestu, gde, kao što kažu, prorok krštava. Nismo dugo putovalistigli smo dva pešaka sa štapom u ruci i torbom o ramenu. Kad smopored njih prošli jedan od njih skide šešir s glave pred Amosom sadubokom počašću.

"Kuda ćeš tako brzo, prijatelju Mateja?" pitaše ravi Amos, svoj pozdravvraćajući, jer ga je poznavao. "Hoćeš li da pristaneš carinar biti u ovomradnom vremenu i da ideš u pustinju?" Taj tako pitani čovek bio jejakog stasa, crne kose i brade i razboritog pogleda, a odelo mu je bilosasvim prosto, on se nasmeši i reče: "Koji može sada naći čoveka, kojiće carinu da plati, kad ne sme kući niko ostati već sve mora u pustinjuna Jordan ići, gde sva svetina ide. Zaista taj novi prorok uči u našojvaroši, a mi činovnici moramo u svojim carinskim kućama besplatno

62

sediti, ili da sa množinom moramo tegliti." "Tvoje su reči opravdane,prijatelju Mateja", odgovori moj ujak; "ali zar nemaš drugo ubeđenje utvom srcu, nego to, da rimske novce kupiš, za to ti u Jerihon i ideš?""Ljubopitstvo," odgovori on, "natera me da vidim jednog čoveka, kakome sav narod iz Galileje, Jerusalima, Dekapolije i cele Judeje ide, i sone strane Jordana."

"Držiš li ti, da je taj prorok zaista proročki sin ?" produži moj ujak. "Onne čini čudesa; ali mu je propoved čudnovata", odgovori Mateja.

"Taj čovek je varalica, jer koji hoće da bude prorok, on mora svojeposlanstvo kroz čuda da objavi", reče saputnik Matijev sa silnim inepovoljnim glasom. Na mene i Mariju, lice je tog čoveka u početkunepovoljno uticalo. On je bio niskog stasa, sa neprijatnim pogledom ihrđavim haljinama; ali je njegov rudnik bio sumnjiv skopčan sa jednomniskom podanošću prema Amosu, što mi zasvedoči, da je taj čoveklicemeran. Kad se nasmeja, iz njegovih očiju viri zloba i podmuklost.On se ravna sa takim čovekom, koji hoće druge lukavo da prevari, dabi do svog cilja došao i pred njim klečio a posle bi ga ubio. Zvuknjegovog glasa, koji je on na mene bio upravio, bio je neprijatan. RaviAmosu nije bilo povoljno, što se i on u taj razgovor umešao, i baci svojnepovoljan pogled na njega. "Kako se zove tvoj pratioc, prijateljuMateja?" pita Amos polako, jer je ovaj drugi otišao malo napred."Njegovo je ime Juda Iskariotski; ja sam ga u službu najmio da novcenosi, koje ja po selima kupim, i kad imam porez po Galganu i Vitavarida uterujem, ok me prati." Sada spazismo Jordan ali bez naroda naobali; dok smo se mi čudili tome, što nismo ni traga od ljudi spazili,sretosmo jednog konjanika, koji nas ponizno upita, jer je primetio našuplašnju, da li mi Jovana proroka tražimo? Na što mu ravi odgovori, da.Onda nam on pripovedi, da je prorok otišao dva sata dalje nuz reku ikod jednog malog sela Vitavare na istočnom brodu od Jordana krštavai još dodade da ima gotovo na 8000 ljudi, koji se na obali tiskaju."Poznaješ ti toga stranca, Mateja?" upita ravi, pošto je onom zaprijateljsku vest zahvalio i još jedan put za njim pogleda, kad je ovaj

63

odjahao. "Ja sam spazio, da si ga ti pozdravio." "On je činovnik u kućiIrodovoj Tetraha, Jevrejin velikog imanja, plaća caru više poreza odsvoga dobra nego i jedan čovek između Jerusalima i Jerihona", bio jeodgovor. Najposle, ljubezni oče, posle dva sata hoda, na zelenoj obalijordanskoj opazismo četvorouglast kamenit toronj, koji se video prekogrmova, koji su Vitavaru okružili, "Taj toronj", reče Amos, "stoji prekojedne pećine u kojoj je Ilija dugo vreme živeo i gde se Isaija nekada odsvojih neprijatelja krio. Sada se zove Ilijin toronj. Na vrh toga brega nalevo, odvezao se prorok na vatrenim holima k nebu, i tamo, gde onasama stena stoji, razdelio je Jelesije sa padnuvšim plaštom od Božijegproroka vodu jordansku." Sva ta mesta i mnoga druga, koja je mudriravi nama pokazao, bila su za mene od velike koristi; jer me to ništanije uzbudilo, nego me uputiše na događaje starih vremena proroka ikraljeva izrailjskih. Pošto su moje oči k nebu bile uprte a mojeuobraženje naslikalo je Iliju, kako je on na nebeskim kolima u oblakiščeznuo, stigosmo mi na jednu isečenu šumu i smotrismo jedno novo ičudnovato pozorje, pri kome srce prestade kucati. Tako novo ičudnovato bilo je, reka proticaše u velikom okuku u kojoj na onoj straniobale selo Vitavara leži. Ta je duga okuka obale sa narodom bilapokrivena i svako oko tog bezbrojnog naroda bilo je na prorokaupravljeno, kao u Aleksandriji u pozorištu. Prorok se nahodio s onestrane broda, (jer reka nije ovde široka i može da se pregazi) igovoraše skupljenom narodu, koji je prema njemu stajao i pola gaokružio. U njegovoj blizini, pored i iza njega sedeli su njegovi učenici,do stotina na broju, najviše mladi ljudi. Iza njega se podigao toronj Ilijin,a dalje od obale ležalo je umilno selo Vitavara sa njenim zelenimvrtovima i snežno belim zidovima. Glas mladog proroka pustinjskog,čisto je stigao do naših ušiju; tako je bila tišina od velikog skupa. Čimnaše mazge nemogoše bliže ići, skidosmo se i predasmo slugama a mipohitamo na ono mesto, gde je prorok stojao, što je moglo bliže biti.Mnogi od naroda, koji su ravi Amosa poznavali, načiniše mesta kad ondođe tako, da smo proroku blizu bili i njega mogli dobro viditi. Na moječudo, tu sam spazila Jovana, Marijinog strica, blizu pored proroka, kojije njegove reči sa velikim strahopoštovanjem pazio. Predmet, o kome

64

je prorok govorio, bio je, kao i obično, dolazak mesije. O, ljubezni oče,da mi je da ti mogu pretstaviti razboritost njegovih reči! "Nemaoproštenja greha bez krvoprolića," reče on istinito. "Krštenje u vodi, sakojom ja vas krstim, biva za pokajanje; ali treba da se krv prolije prenego što greh opran može biti. Vi me pitate, da li krv koza i jaraca odgreha čisti? Ja vam kažem, da je Gospod kazao, ne nalaziblagovolenije na proliv krvi". "Na što", pitaše jedan otmen Levit koju jeu njegovoj blizini stojao, "služi ona zakonom Mojsijevim zapoveđenažrtva? Na što onda oltar i templo i dnevna žrtva jagnjeća." "Na što",povtori prorok i njegove se oči zasijaše svetom vatrom od oduševljenja,"na što one služe?" za vidimi znak i sen od prave krvi, ozbiljne žrtve,koju je Bog označio od stvorenja sveta! Verujete li vi, da čovek možezaklati jedno jagnje od svoga stada za greh njegove duše ? Kad Bogvaš život ište, hoće li on onda od onog marvinčeta uzeti? Ne, ljudiizrailjci, došao je dan da se vaše oči otvore. Čas je tu, da ćete pravumisao dnevne žrtve razumeti. Gle, mesija dolazi, i vi treba da vidite iverujete!" Sad stupiše više ljudi k njemu, da se krste i dok je on oveosobe, ljude i žene, krstio, spazila sam na maloj humci blizu tornja skojega je nekada Ilija po pričanju Amosa, k nebu otišao, Lazara, brataMarte praćen od jednog čoveka njegovih godina starosti; njegovneopisani visoki čin prijatnost skopčana sa rudnikom blagovolenja,mene je odmah k njemu povuklo. "To mora da je prijatelj Lazarev",reče Marija meni; jer ga je i ona opazila. "Gle, kako mirno i dobre voljeposmatra skup i opet se po njegovom načinu natrag trza, kao da bihteo odstu− piti od tih prostih očiju?" On je imao zagasitu plavu haljinu,gologlav i njegova crna kosa niz leđa spuštena. On izgleda visokoučeni blag, što njegov stas pričinjava, da nisam mogla od njega oči odvojiti.U tom trenutku okrete prorok svoje oči k njemu i opazila sam nekupromenu na njegovom licu, kao da je anđela spazio. Njegov pogledsvetlio je nadzemnim sjajem; njegove usne deliše se kao da je hteozboriti, i za jedan trenut on stojaše kao kip, njegovu ruku je naplemenitog stranca pružio. Svi pogledi odoše onamo gde je on rukupružio bio, iznenadno viknu on, zvečećim glasom kao truba: "Vidite". Nijedan pogled od tog mnoštva nije bio, koji se nije humci okrenuo, gde

65

se Lazar odmah pokazao pored svog prijatelja stojeći. "Vi ste ženepitali, za što se dnevno jagnje kolje", reče prorok. "dan je došao kadane treba jagnjeća žrtva da bude, koja grehe ne može zbrisati. Vidite! (ipruži obe ruke na poštovanog stranca.) Gle! jagnje Božije, koje nosisvetske grehe. On je, koji za mnom dolazi, veći je od mene. On je onaj,koga sam pretstavljao kao mesiju, Sina Najvišega! Ovde stoji HristosBožji! Vidite, ovo je jedino pravo jagnje, čija krv nas može očistiti odovih greha. On je u vašu sredinu stupio, on je putovao po vašimstazama; on je živeo u vašim kućama i ja ga poznavao nisam, doknisam znak mesije razgovetno poznao da je on, koji treba izrailja daspase! Pošto je ove reči prorok izgovorio sa glasom, koji se u svačijesrce utisnuo, videsmo gde onaj blagorodni stranac ka prorokukoračaše. On je bio sam, Lazar je pao na zemlju, kad je opazio, da jeonaj s kojim je prijateljstvo sklopio mesija bio. Nebrojena množinanema je stajala kad je on napred stupio; uprla svoj pogled k njemu damože u njegovo lice videti, koje je, kao što sam spazila, nježno alibledo i istinito bilo. Jovan Marijin stric, pade na kolena kada se onpribliži i prikloni svoju glavu sa strahopoštovanjem ljubavi i počašću.Oni, koji su između proroka i mesije stojali trgoše se natrag i otvorišeput k vodi. On je lagano koračao sa rudnikom od poniznosti, koja jenjegov urođen čin svog stasa okruživao. Prorok ga je gledao sa većimstrahopoštovanjem nego mi svi kada je bliže dolazio. "Šta hoćeš ti odtvoga sluge, o mesija, proroče Božiji, koji imaš silu da spaseš?", rečeon drhtajući, pošto je mesija nekoliko koraka k njemu u vodu stupio."Mene od tebe krstiti dati", odgovori Spasitelj sa tihim glasom, koji susvi čuli. Nikad, o nikad neću zaboraviti, kako je glas od ovog govora umoje uši utisnut! "Ja trebam od tebe da se krstim dati a ti dolaziš kodmene," odgovori prorok sa dubokom poniznošću i strahopoštovanjem ipogledom u kome se divljenje izražava. "Tako se pristoji nama, sveiskreno da ispunimo", odgovori nježno mesija i tako pred našim očimaizvrši prorok krštenje na njemu malo drhtavo ali sa punostrahopoštovanja u takvom istom načinu, kao što je kod svojih učenikadovršivao. I sada, ljubezni oče, moram ti nešto otmeno pričati, koje seu izrailju nije zbilo, ni čovečije oči vidile. To koje će tebi milo biti da

66

istinu čuješ, da je Isus iz Nazareta, taj plemeniti u Jordanu krštenstarac, o kome je Jovan posvedočavao, da je mesija istiniti Sin Božiji.Tek što je kršteni iz vode izišao, čusmo nad našom glavom praskanje igrmljenje, kako je nebo bez oblaka vedro bilo, i kad mi pogled gorebacismo, videsmo svetlost sjajniju nego sunce, i iz tog nebesnog sjajaspusti se svetli zrak kao munja na glavu Hristovu. Neki misliše dasevaju munje, neki da grmi, ali nas naročito začudi, kad se u sred togasjaja mogao videti vod jednog vatrenog goluba preko glave mesijine,koji se nama sa raširenim krilima prestavi i zakloni glavu mesijinu i izgrmljavine preokrete se glas Gospodnji: "Ovo je moj ljubezni Sin, koji jepo mojoj volji, slušajte ga." Kad taj glas jeknu pade veći deo množinena svoja lica. Svaki je pobledeo n sa čuđenjem i strahom jedan drugog, posmatrahu. Pošto je taj strahovit glas te reči izgovorio, iščeznusvetlost i golub se vinu k nebu i izgubi se iz naših očiju u nebesnevisine. mesija, koji je jedini nepotrešen bio u tom velikom prizoru, iziđena obalu reke i nestade ga, pošto se množina stišala i svi gledalionamo, gde je Hristos bio otišao, ali nikako ga nisu mogli naći, jer seon tako brzo od sviju uklonio. Tvoja ponizna,

Adina.

67

X. PISMO

X. PISMO

Ljubezni oče!

Pre svega molim te, moje poslednje pismo mirnom ispitu podvrgni n nijednoj tvojoj mudrosti i svetlosti i nezaslužnoj predrasudi ne daj mesta,da te može odvratiti od pažljivog ispitivanja o uverenju ovog događaja,koje sam ti ja u prošlom pismu pripovedala. Molim te, dragi oče,presudi i pregledaj to delo: propoved Jovanovu, krštenje Isusovo, kogaje prorok pred mnogo hiljada ljudi za mesiju proglasio, o kome jedokazivao, i kao što je glas Božji jasno svakom uvu rekao, kao onda naHorivu kada se s neba čuo, ove reči izgovorio: "Ovo je moj ljubezni Sin!− Ispitaj rasmatraj sve i sebe istinito: nije li to Hristos? Ovo je pitanje umom srcu našlo odgovora; da je on Hristos i ja hoću njega da verujem.Ja uviđam, da se tvoje lice, ljubezni oče, svakom mom priznanju mršti!Ja vidim, kako tvoj pogled tužan i nezadovoljan postaje; ali ti ne trebada se bojiš, da ću ja činiti nešto, što tvoju sedu kosu može osramotiti.Kao što se ti hvališ, da si ponosit Judejac i od predaka, koji su predGospodom putovali, tako se i ja hvalim za moju narodnost i veru. Krozveru Isusa iz Nazareta, kao pravog mesiju Božijeg, ja ne prestajem idalje biti Judejka; ali bez ovoga priznanja, ljubezni oče, ne bi bila pravakći izrailjeva. Zar nije mesija od više stotina godina judejska i izrailjskamolitva bio? Ne sadržava li u veri jednu veliku važnost dolazak mesijeJevrejskom plemenu? Očekuju li neznabošci Hrista? Za to, kad samomi njega očekujemo, kad svaka mati izrailjska drhti od radosti, bezsumnje, nada se, da će on prvorođeni biti, − zar ja kao prava jevrejka,da ne verujem, da je Isus taj mesija, što se na njemu potvrđava, jer jesve o njemu pouzdano što je na njega upućeno i sam glas Božiji svojeposlanstvo osvedočava? Ali sam ja potpuno uverena, da ćeš se ti,pošto to sve budeš ispitao i ocenio, samnom zajedno radovati, da se

68

Bog seća izrailja i njegov sram u narodu biće uništen.

Ja hitno tvoje pismo očekujem, da mogu tvoje mnjenje čuti o novomdogađaju, koji se sad desi. Ti nećeš samo kroz moja pisma o tomeizvešten biti, jer se taj događao po celoj zemlji raščuo i mnogi, koji supri krštenju Isusovom bili, oni će u Misiru pripovedati, kako se Božijiglas kao grmljavina iz vedrog neba čuo i vatren golub na glavu tognovog proroka sišao. Trgovci iz Damaska i Kajira bili su prisutni. Arapina konjima pridružili su se toj množini, rimski vojnici, stranci iz Persije iEdoma pa i midski trgovci i mnogo naroda bez vere, pa i Judejaca biloje u velikom skupu pomešano. To čudo se nije u tišini zbilo, nego javnopred svima. Ja sam glas razgovetno čula i svaku reč razumela i učinilomi se, da je iz visini plavog neba dolazio, svetlost je bila sjajna koju jeikada čovečije oko videlo i kao da je munja dole silazila u oblakuvodenog brzog kopna i kad je Isus iz vode izlazio u vidu goluba neštoje na njegovoj glavi počivalo i njegovo lice postade kao sunce sjajno.To je jedan minut trajalo, da je svaki mogao videti i posle tog dođe glass neba! Zraci, koji su od goluba izilazili, bili su tako sjajni, da se nijemoglo gledati, a kada sam opet gore pogledala, bila je iščezla, ali jeIsusova glava bila svetlošću obasjana. I od njegovog lica izlazaše kaonekada iz Mojsijevog zračni venac. I mnoštvo naroda od straha i čudadole je palo, dok se on nije iz sveta uklonio, da ga niko nije video,samo dve osobe, koje oni nisu od njega oduzeli, ti dvoje su Jovan,Marijin stric i Lazar brat Marte i Marije. Kad se narod od straha i čudaoporavio, okrenuše se za njim i pitaše, gde je; jedni zavirivaše u vodu,jedni gledaše u pustinju, a neki među kojima sam bila i ja, gledasmo nanebo, kao da očekujemo, da se on na sjasnim oblacima na prestosvoga Oca popeo, koji ga je za svoga Sina objavio. Svi su verovali, dare on na nebo uzneo; jedni plakahu što je njegovo pojavljenje takokratko bilo, drugi se radovahu, što Bog nije prestao domu izrailjevumilostiv biti, a drugi pak dvoumiše i držaše sve za obmanu; abezbožnici rugahu se i rekoše, glas je grmljavina a svetlost munja bila.Ali njima mnogi stadoše u protiv i vikahu: "Nebo je bilo bez oblaka; odkuda može grmeti i munje sevati?" A ponajviše njih verovaše i

69

radovahu se, što su to čuli i videli. Izgledaše mi kao da se prorok Jovannajviše tome čudio i divio, Jer njegov pogled tražaše neprestano Isusa;posle se sa skrštenim rukama okrete k nebu kao da se raduje sa onimhiljadama, da je Isus na nebo otišao. Pobudom, koju je to brzoiščezavanje mesije. prouzrokovalo kod množine, koja se podeli na višedelova; jedni htedoše da ga traže, drugi opet htedoše da objave ono,što su videli, ni jedan pak ne uzima na um Jovana, za kojim su do sadišli, pošto se nov prorok pojavio, čiji je dolazak kroz vatru i glas nebatako čudnovato praćen bio. Ravi Amos sa još nekolicinom zadrža sena obali reke, da se ne bi u toj gunguli izgubili; on je želeo sa Jovanomda govori, koji je još u sred reke stojao gde je Isusa krstio. Ni jedan odnjegovih učenika nije ostao kod njega. Ravi Amos približi se k njemu ireče:

"Sveti proroče, poznaješ ti tog čoveka, ako ga čovekom nazvatismemo, koji je od tebe sada kršten bio?" Prorok, čije su oči ukočene knebu gledale, okrete se k Amosu i reče tihim glasom: "On je, o komesam govorio: posle mene dolazi jedan, koji je veći od mene, jer je onbio pre nego ja, i ja ga nisam poznavao; ali onaj, koji me posla, da savodom krstim, reče mi: da će onaj, na koga ćeš ti videti da silazi duhsveti, krstiti svetim duhom. I ja videh duha gde silazi u vidu jednoggoluba i svedočim, da je on Sin Božiji." "A kuda je otišao on", pitašeravi sa dubokim i svetim učestvovanjem, "o sveti proroče od Jordana?""To ja ne znam! On mora da raste a ja se smanjujem ma on na zemljibio ili se na nebo vozneo! Moje se poslanstvo svršilo, jer je došao onaj,o kome sam ja govorio." "Da li je on došao da se tako brzo odvoji",zapitah ja duboko dirnuta, "i nećemo li ga više videti?" "Tajna je Božija!Ja ne znam od kuda je došao − jer ga ja ne poznadoh, dok ne siđeDuh na njega − i ne znam, kud ode. Vi ste čuli moje svedočanstvo daje on mesija, Hristos Sin Božiji?" Tako govoreći izađe on iz vode i pođeprema Vitavari i izgubi se među vrbama, koje su kraj vode bile. Sadpogledah na Amosa, na koga je Marija pala i plače; jer se ona jošnalazila u onom užasu od događaja kojeg su očevidci bili. LiceAmosovo bilo je istinito i zamišljeno. "Ujko", rekoh ja njemu, "veruješ

70

sve što su oči tvoje videle i uši čule?" "Ne mogu ti drugog odgovoradati", odgovori on, "no to, da ovo delo, koje sam ovog dana video,jasno posvedočava, da Bog nije svoj izrailjski narod zaboravio!" Daljene reče ništa. Mi ostavismo ćutajući zamišljeno jordansku obalu,sedosmo na naše mazge i odosmo kući moga ujaka, u Galgan natrag.Na putu smo stizali više gomila naroda, koji su samo o tom događaju,koji se na vodi dogodio govorili, a najviše su verovali, da se Isus nanebo uzneo.

Sa velikom radošću mogu ti reći, ljubezni oče, da se ta divna osobabavi još na zemlji, da jednu važnu nameru izvrši. Ja sam pomenula dasu Jovan n Lazar, koji za književnike piše, odmah svoje oči na njegaobratili; posle su ga videli, da je pored reke išao gde se on međuvrbama njihovim očima zagubio, ali su ga posle opazili da je on obaluostavio i otišao među dve humke, koje su ga opet od njih zaklonile i daje u pustinju otišao. Jedan od njih dvoje reče drugom, jer su oboje učudu i ljubavi goreli: "Daj da ga stignemo i za njim idemo kuda on ide;jer kod njega mora da je izvor života, pošto je on ljubimac Božji". Takoprodužiše oni svoje putovanje i opaziše ga udaljini da ide severno kaJerihonu gde se pustinja raširila. Oni se požuriše, stigoše ga i viknuše:"Učitelju, dobri učitelju, počekaj nas, jer mi imamo volju s tobom ići i odtebe učiti." On stade, baci jedan žalostan pogled i jadom ispunjen nanjih tako, da su oboje stali i sa čudom na taku promenu gledali.Njegova zračna lepota bila je isčezla i sjaj se njegovog lica nije viševideo, to je njihovo srce ranilo i Lazar, koji je dugo njegov prijatelj bio,jako je plakao.

"Ne plači", reče mesija, "ti ćeš mene uskoro videti opet, prijatelju! Sadaidem u pustinju pokoran Duhu, koji me vodi tamo. Vi će te me u skorovideti a sad je potrebno da idem gde sam pošao." "Ne, mi hoćemo stobom, da idemo reče Lazar istinito, kad ti moraš trpeti muke, mihoćemo da smo kod tebe." "Niko mene ne sme pomoći ni potpomagati,ja moram pred iskušenika sam da stupim", reče mesija čvrstim aližalosnim glasom. Sad on napusti ta dva čoveka, manu rukom da se

71

natrag vrate, što su ovi žalosnim srcem i učinili u neprestanommišljenju o njegovim rečima, da on sam mora u pustinju ići, gde gatajna iskušenja čekaju. Najviše čuđahu se čudnovatoj promeni nanjegovom licu, koje je, kao što Lazar kaže, mesto da je ukrašeno sasjajem nebesne svetlosti, sada "ružnije nego ljudskih deca" bilo. Višesu se puta za njim okretali i najposle ga izgubiše iz vida. Ta dvaprijatelja dođoše u veče u kuću Amosovu u Galgal i ovde nasupoznade Lazar sa onim, o kome sam ti pripovedala. Te priče potreslesu nas jako i dugo smo te noći sedeli i o tim događajima, koji se togdana dogodiše razgovarali i ako smo svi o njegovom dolasku na zemljibili radosni, ipak smo plakali, što ga je sudbina, koja je namanepoznata u pustinju odvukla, da tamo sam živi. Čudnovato je, ljubeznioče, da se jedan prorok među nama pojavi, ne može niko poricati.Sunce slave Jovana Krstitelja, pretopilo se u zvezdu pred Sina Božijeg!I nema sumnje, da će on sav narod u pustinju mamiti samo ako tamosvoje stanovanje nađe. Svuda vlada tajanstvenost, sveta bojaznost,ljubopitstvo, divljenje i pobuna. Ni jedan nije siguran u svom mnjenju otome, što se zbilo. Ravi Amos svakog savetuje, da mirno na svršetakčekaju; jer kad je Bog jednog proroka poslao, mora taj svojeposlanstvo imati, sa kojim će se on posle nekog vremena iz pustinjevratiti. Možda ću ti u idućem pismu opširnije pisati o tome, jer je sadadubokom tajnošću obmotano. Neka Bog naših otaca zaista s nebadođe, da iskupi svoj narod. Tvoja ponizna i ljubeći te,

Adina.

72

XI. PISMO

XI. PISMO

Ljubezni oče!

U mom poslednjem pismu pričala sam ti, kako smo se natrag vratili saJordana u Gapgal u kuću ravi Amosa, gde on radi žetve već 14 danaobitava. U toj kući bili su ne samo Jovan, stric moje tetke Marije iplemeniti Lazar, nego i Gamalilo i njegov učenik Savle, o kome sam tiveć pre pisala, kojima je moj ujak sklonište za tu noć ponudio.

Avlija je bila puna stranaca i sirotnnje, koji su ugošćeni od mog ujakabili, pošto su od kuće bili udaljeni. Kad smo tako dugo te noći govorili otom događaju, pomenu Jovan o promeni na licu Isusovom, po čemu jenjegovo lice ružnije bilo, nego čovečijih deca; na to časni Gamaliloodgovori: "To su reči Isaijine, koje su upravljene na mesiju koji ćedoći." "Dozvoli da pročitamo Isaiju, šta on kaže". vinku ravi Amos."Marnja, pruži mi kotur proročki". Tetka Marija donese i metu ga na stolpred njega; jer kao što sam naznačila, sedeli smo na čardaku, poštosmo žižak doneli, držala sam ga ja u ruki, a moj ujak tražaše onomesto u proroštvu, koje je one reči sadržavalo. "Čitaj jasno časni ravi",reče plemeniti Gamalilo, "mi ćemo slušati, jer ako ja tog mladogčoveka, koji je danas kršten bio, za mesiju ne mogu smatrati koji ćeone u svačemu pomoći, opet sam naklonjen njega za proroka držati." "Ida li ćeš ti, časni oče onda verovati, kad mi nađemo da svapretskazivanja, koja nas na mesiju potsećaju, nalikuju na njega?"odgovori ravi Amos. "Tada ću i njega sa strahopoštovanjemobožavati", odgovori plemeniti Gamalilo i saže glavu tako da je njegovabela brada kolena dahvatila. "Čitaj, Adina, jer su tvoje oči mlade", rečemoj ujak. Kako sam ja poslušna bila, čitala sam ali dosta uplašenopred svima slušačima ovo što sleduje:

73

"Gle, moj sluga radiće mudro i biće podignut i visoko uzvišen, da će semnogi o njega postaći. jer je njegov obraz ružniji nego drugih ljudi, apogled drukčiji od ostalih ljudi." "Kako potpuno", viknu Jovan, "opisujuove reči njegov pogled na ivici pustinje i opet sam ih ja upotrebio uneznanju"! "Ali", reče Savle, Gamalilov učenik, "kad ovo o Hristugovori, onda ćemo mi jednog Hrista od poruge a ne od časti i slavedobiti. Čitaj onaj deo što si ostavila, pa će te videti da se tu nahodereči, koje sa svim drugo značenje imaju prema ovome, koje ovanepoznata osoba zauzima, za koju sam Jovan Krstitelj kaže, da je nepoznaje n da je nikad nije video." Sada sam čitala ovo: "Ali će onmnoge neznabošce raspršteti i da će kraljevska usta umuknuti. On ćenjegovu ruku na neznabošce i njegovu zastavu među narode podići, akraljevi će se pred njih klanjati i prah sa njegovih nogu ljubiti!" "Vidite,to je naš mesija", viknu Savle živo: "Da će Hristos slave m sile bitiizrailjev spasitelj", dodade Gamalilo "a ne nepoznat mlad čovek od 30godina, koga niko ne zna od kuda je došao i kud otide. Kad Hristosdođe, znaćemo mi, od kuda dolazi." Kad sam čula tog velikog dobrogčoveka tako da govori, ljubezni oče, palo mi je na srce teško; jer sammorala priznati, da ova predskazanja o slavi i sili na ovu usamljenuosobu, koju je Jovan krstio, ne možemo upotrebiti; jer nam je Lazar većna znanje dao, da je njegov prijatelj Isus od niskog porekla, jednogdrvodelje sin, i da je njegova mati udovica; da on njega od mladostipoznaje i odmah ga je zavoleo. Sada upravih moj pogled na njega imoja se snaga opet povrati, kad sam videla, da nisu Gamalilove reči ninajmanje svetlost vere pomutile i da se u njegovim očima ogledalo, daon svog prijatelja Isusa za pravog od Boga poslatog mesiju drži. Sad imoje oko pade na sledujuće reči i moje pouzdalje rastijaše, jer sam janjih čitala. "Njegov stas nije lep, i kad mi njega budemo videli on nećekrasan biti da bi se načuditi mogli." "Kad ovaj prvi deo proroštva oHristu pretskazuje, što si ti dopustio, dopusti da je i ovaj drugi deo onjemu prava istina što odbacujem, jer se ovaj iz onog prvog delapretskazuje", reče Lazar sa zasijanim očima, pošto se Savlu okrenuo.

Sada se pojavi velika prepirka s jedne strane između Gamalila i Savla,

74

a s druge strane Amosa, Jovana i Lazara. Oni tvrđahu, da proroštvaprestavljaju dve nejednake mesije, od kojih će jedan nizak i stradalac,a drugi visok i spasitelj biti. Ovi pet misliše da razna pretskazanja oHristu pretstavljaju dva različita položaja njegovog života prema raznimodnošajima. "Ajde neka bude kako vi hoćete", reče Jovan pošto su svigovori iscrpljeni bili, "ali kako će te vi, o Gamalilo i Savle, čudesni glas ivatrenu svetlost prestaviti, koja je krštenje uveličavala i proslavila?" "Tohora da je od prirode ili delo nekog čarodelca bilo, koje sam međumnožinom opazio", odgovori mudri Galalilo. "Ti nisi reči čuo", zapitaAmos. "Zaista, ravi, ali i reči može u vazduhu vračar vikati; jer ti ljudigrade čudesa u takoj stvari." "Veruješ ti, da svete reči Gospodnje možejedan vračar da upotrebi?" pitaše Jovan istinito. "Nikad više", odgovoriovaj sa strahopoštovanjem. "Ako mi ravi dopusti, ja ću te iste reči uproroštvu Davidovu o mesiji pokazati", reče Jovan. Svi pogledašepažljivo na mladića, kad je on jedan kotur iz nedara izvadio sapsalmima. On čitaše po čemu je Gamalilo pogledao ovo sljedujuće: "Zašto se bune narodi i plemena, pomišljajući zaludne stvari, ustaju protivGospoda i pomazanika njegova? reče meni: "ti si Sin moj, ja te danasrodih". Gamalilo se zamisli pri ovim rečima; ali ravi Amos viknu:"Zaista, mi Judejci verujemo, da su te reči od Gospoda našeg Boga zaHrista govorene. Zar mi nismo čuli danas našim ušima, da seispunilo?" − "Čudnovato je", odgovori Gamalilo. "Ja ću da ispitivam upismu, kad se u Jerusalim vratim, da vidim, da li se u istini to delo takosadržava." "I svetlost u vidu jednog goluba! Nalaziš li ti za to jednogdokaza?" pitaše ravi Amos. "Ne, ja hoću za sada svaki ugled dazadržim", bio je njegov odgovor. "Tebi pripada, o Gamalilo", povtori raviAmos, "koji si kao otac i učitelj u izrailju da izvidiš, da li je ovo deloistinito, kao što izgleda. da bi ti tvoje učenike poučavati mogao". "Ali",reče Savle nešto silovito, "poslušajte i mene, da ja neka pretskazivanjačitam." Otvori proroštvo i čitaše ove reči:

"I ti Vitlejeme Efrato, koji si manji od hiljade u Judeji, iz tebe će doćionaj koji je u izrailju gospodar; čiji je izlazak od početka do večnostibio." Sad ćeš priznati, ravi Amos", dodade sa radosnim pogledom, "da

75

se te reči na našeg očekivanog mesiju odnose." "Bez sumnje",odgovori moj ujak. "Ali slušaj dalje", reče Savle i čitaše drugopretskazanje: "Ja sam zavet sa Davidom načinio: tvoje seme i tvojpresto hoću do veka da utvrdim za sva plemena. Njegovo seme nekadoveka traje i njegov presto neka kao sunce sjaje preda mnom. Gle,dođe dan, govori Gospod, da ću postaviti u Davidu prut za pravdu.""Sada će te svi priznati braćo, da se sva ta pretskazanja na mesijuodnose. On mora dakle iz Davidovog plemena doći i u Vitlejemu rođenbiti. Dokažite mi, da taj Isus Nazarećanin obadva uslova ispunjava i jaću na njega verovati." Ove su reči tako izgovorene, da nije nikoodgovor dao. Odmah ustade Lazar i reče: "Pošto ja ne poznajempretskazanja, da će se Hristos u Vitlejemu roditi, ipak sam radostan štosam našao, da su se oba uslova za Isusa ispunila. On se u VitlejemuJudinom rodio, to znam odavno", i u taj mah po čemu je moje srce odradosti igralo, reče Gamalilo istinito: "Ja sam mislio, da se taj čovek uNazaretu rodio". "On je u Nazaretu živio", odgovori Lazar, "kao detedok je bio. U vreme cara Avgusta izađe zapovest da se sav narodpopiše i njegova mati i Josif njen muž, morali su ići u Davidovu varoš,Vitlejem da se tamo upišu. Ovde se rodi Isus, kao što sam više puta izusta njegove majke čuo. To sve stoji zapisano u crkvenim knjigama imože da se posvedoči." "Priznajem da je on u Vitlejemu rođen",naznači Savle, koji je rado hteo da se svađa, "onda ti imaš da dokažeš,da je on od kolena Davidova". Za što su išli njegovi roditelji u Vitlejem,varoš Davidovu, kad oni nisu bili kraljevskog roda?" pitaše Amos, "jerniko nije išao da se u drugu varoš upiše nego kod svoje porodice. Ustvari je da su oni tamo išli ima dosta jasnog svedočanstva, da su oniiz Davidovog plemena," "Nije istina, da mora svaki biti od plemenaDavidovog, koji se u varoši Davidovoj rodio", reče Gamalilo; "ali je ipakčudnovato, da se taj Isus u Vitlejemu rodio." "Zar se ne može jasnodokazati njegovo pleme iz rodoslova njegove porodice, koji se pozakonu u crkvi voditi moraju?" upitam |a mog ujaka. "Bez sumnje, timrodoslovima naše narodnosti možemo poverenje dati", odgovori on."Zaista" dodade Gamalilo, "oni se po zapovesti Božijoj, najtačnije vode,da možemo zaključiti, kad se mesija pokaže, da li je on iz plemena

76

Davidova ili ne. Ja ću pročitati rodoslovlje, da vidim, da li su njegovotac i mati od plemena i semena Davndova." "I kad nađeš, da je tako",zapita Jovan uzbuđeno, možeš onda dugo dvoumiti, da je Isus mesija?Neće ni biti on u Vitlejemu rođen i od plemena Davidova, − da li dagovorim o istinitosti glasa Božijeg, − koji smo sa našim ušima čuli −neće li sva ta predskazanja tebe skloniti, da je on Hristos?" "Oni ćemene da zadrže da ga odmah zabacim", odgovori promišljeno mudri,"ali svako dete, koje se u Vitlejemu rodi i od plemena Davidova je −takovih ima mnogo − koji oba uslova ispunjavaju, zato nisu mesije.""Šta tražiš ti još više?" pitaše Marija vatreno; jer je i ona tako tvrdoverovala, kao i ja, da je taj Isus mesija i nju je jako cvelilo to njegovodvoumljenje, koji su u proročestvu učeni bili, ali ljudi traže i ispituju, ažene samo veruju. "Čudo", odgovori Gamalilov učenik i pogleda u svogučitelja. "Da, čudo!" potvrdi mudrac. "mesija će bolne lečiti sa jednomreči, slepima vid dati; on će đavole isterivati i mrtve u život pozvati", itako zamoli on Savla, to pretskazanje da čita, koje daje Hristu silu, dačini čudesa. "Kad slepima vid dade a mrtve u život pozove, onda nećuviše dvoumiti", odgovori Savle. U tom se trenutku pojavi kavga u avlijimeđu učenicima Jovana Krstitelja, od kojih se jedni prepirahu, jer suneki bili naklonjeni, da doznadu znamenitost Isusovu, a drugi ispunjenioduševljenjem prvog obećanja, braniše postepeno iščeznutu veličinuprorokovu kojega su za njihovog proroka smatrali. Ravi Amos kaogazda otide u avliju, da tu zabunu utiša; a Gamalilo otide u svoju sobu.

Ti vidiš dakle, ljubezni oče, da su već prvoga dana između onih, koji suprisutni onom događaju bili, postojala različna mišljenja za Isusa, za tose ne mogu nadati, da ćeš ti udaljen od onoga i koje si samo popričanju čuo, možeš verovati u ovo, kao što ja verujem. Hoćeš li mitvoje mišljenje o ovom predmetu izneti i ona mesta iz Pisma navesti,koja mogu dokazati, da mesija još nije došao? Ujutru rano ode savnarod i pošto se sudce rodilo, otputovali smo u Jerihon, koji smo danproveli kod Mirjama, kćeri Jojla, strica moje matere. Lazar se vratio uVitaniju, gde ga posao čekaše, a njegov prijatelj Jovan ostao je kodnas, jer se sa Lazarom dogovorio, da će ići u pustinju, da Božijeg

77

proroka, Isusa traži, dok ga ne nađe jer su oba mlada čoveka takožalosni, kao da su ljubljenog i časnog brata izgubili. Tvoja kći,

Adina.

78

XII. PISMO

XII. PISMO

Ljubezni oče!

Kako ću da ti zahvalim za vest, koju si mi dao i za dobre odgovore svijumojih pisama, koja su sa mnogim pitanjem i mnjenjem ispunjena bila,što je kod tebe moralo veliko iznenađenje pričiniti! Ti kažeš, da si tačnoispitao i nisi začuđen, kad jedna mlada devojka, kao ja, sa živimuobraženjem i osetljivošću može biti uzbuđena onim, što se sada uJudeji zbiva. Ali ti sam, ljubezni oče, ne obraćaš ni malo vere naizvanrednu pojavu, o kojoj sam ti govorila. Ti smatraš pojavu glasa naJordanu, u obliku i vatrenog goluba, kao i mnogi drugi što su prisutnibili, kao obmanu naše svesti. Ti dodaješ "da se Isus u Vitlejemu roditimogao, jer su mnogi od tvojih poznatih, koji nisu proroci niti sinoviproroka, tu rođeni." I to hoćeš da priznaš, "da on može biti izDavidovog kolena, − jer je Davidovo potomstvo veliko, kao siroto inepoznato, − i ipak nisu mesija." Ti se zadovoljavaš time, što se možešopomenuti matere Lazareve, u odnosu na pojavljenje u templu ako timisliš, da su Simeon Ana ono od nje označeno vreme videli; ali glavnoje što se svedočanstvo Jovanovo o Isusu tiče to: "da je siroma, niskogporekla, bez uticaja i od čoveka krštenje primio, pošto je on kao mesija,to treba da je od Boga kršten." "Ko", pitaš ti, "od mudrih i časnih ljudi,od naučenjaka i starešina, od književnika, sveštenika i fariseja, aosobito od prvaka u Izrailju, koji hoće da smatraju za onakog, od kogaje Mojsije i proroci opisivali, za sunce, oko koga se sva krasnapretskazanja Isaijina okreću, za svršetak i venac zakona, za lava odkolena Judina, za spasitelja naroda, za čudesnog i silovitog Boga ikneza pomirenja, za slavu izrailjevu i radost cele zemlje − njega,jednog mladog čoveka od 30 godina, nepismenog, sin jednog drvodeljeiz Nazareta, jedne prezrene varoši, bez imena karaktera, bogatstva,

79

znanja, o kome na posletku dalje ništa ne znamo, no samo da je upustinju otišao." Ti pri tom primećavaš, ljubezni oče, da je to nabrajanjedosta, što ti navodiš da pravi Hristos treba da ima, da me možešuveriti, da sam moju naklonost i veru poklonila jednom čoveku, koji natakovo nema prava. Ti još naznačuješ, da nemožeš mesiju kao jednogvaralicu smatrati, jer on sam za sebe, ništa nije ni pretskazao, ni otkrio;ćutajući je došao, ćutajući se izgubio; niko ne zna gde je, koliko je topoznato, i na svršetku veliš, da si željan da daljno očekivanje vidiš, prenego što o samom predmetu pristupiš rasuđivati. U tvom poslednjempismu dolaziš na isti predmet i veliš, da, kad se taj prorok opet pokaže isam sebe čudesima oglasi za Božijeg poslanika, da ćeš ti na njegaverovati i da se sva proroštva o njemu saglašavaju i da su istinugovorili. Sa tim sam i Ja saglasna, ljubezni oče, što ti otvoreno veliš, dase nećeš ustezati, da jednog čoveka za Hrista priznaš, kad se ispunena njemu sva ona pretskazanja što su o mesiji govorena; a ti sadadvoumiš u svojim ispitivanjima o pretskazivanju za mesiju, dok se uistini ne ispune sve one znatne žice pretskazanja, koje se na Hristaodnose. To priznanje me dotpuno umiruje, jer sam osvedočena, da ćese taj mladi čovek, i ako se on u nizini i mraku pokazao, ipak će se onsvetu kao mesija od Boga poslat otkriti. Sada, ljubezni oče, hoću da ti oprošlom predmetu, kojim su sva moja pisma ispunjena bila, jer je to imoja želja, što više pišem i izvestim o svemu što se Isusa vz Nazaretatiče. Za to hoću da ti ispričam sve, šta se posle mog poslednjeg pismadogodilo. Prošlo je 8 nedelja od kako smo iz Galgala kući došli i kadsmo već pet nedelja u Jerusalimu bili, bez da smo što o Isusu čuli, doknije Jovan došao. On i Lazar dođoše zajedno u varoš kod Amosa.Naše prvo pitanje bilo je: "Da li ste ga videli ili što god o njemu čuli?""Jovan ga je video", odgovori Lazar istinito, "pitajte njega i on će vamsve pripovedati." Mi pogledamo na Jovana, koji je žalostan i dubokozamišljen sedeo, kao da su njegove misli upućene jednom ucveljenomali opet umilnom predmetu. Oči tetka Marije bile su ispunjene jednimispitnim pogledom, koje su inače vatreno gledale. "Tebi nije dobro,bojim se", reče ona i spusti mu lepu ruku na njegovo belo čelo, pošto jemalo njegovu kosu podigla. "Ti si dugo na polju bio i sada si umoran i

80

bodan." "Umoran, Marija! Ja neću nikad od umora tužiti za ono što samvideo." "Kao šta si ti video?" upitam ja. "Isusa u pustinji; i kad na njegapomislim, ne mogu se nasmešiti." "Ti si ga dakle našao?" upitam jabrzo. "Da, posle nekoliko dana tražeći, nađoh ga u sred pustinje naonakom mestu, gde nije čovečija noga nikad stupila. Ja ga opazih nakolenima i čuh njegov glas u molitvi. Ja spustih moju torbu s lebom iribom i mešinu s vodom, što sam njemu doneo na zemlju i približih sesa strahom onom mestu, gde se on nalazi." "Pa kako si ga tamonašao?", upitam ja sa takim učešćem, koje se ljubopistvo opažalo nalicu sviju. "Po njegovim stopama u pesku i prahu; ja videh mesto gdese on bio spustio da se odmori, gde je dve noći na zemlji spavao. Jasam se bojao, da ga ne nađem ukrućenog; ali svakog dana ujutru jasam stope nalazio i za njima išao. Kad sam se njemu približio, čuo samga gde uzdiše i izgledao je kao da se nekom strašnom unutarnjom,borbom borio i tako mi se učinilo, kao da sa nekim nevidimim zlimduhom govori, koji ga goni." "Učitelju, dobri učitelju", rekoh ja njemu, "jasam tebi ranu i piće doneo. Oprosti mi, ako te ja u tajni i usamljenostitvojoj uznemirivam, koja je velikoj brizi tvojoj posvećena; ali ja plačem stobom radi tvoje žalosti i tvoj bol i mene pritešnjuje. Jedi, da se okrepiši duboke bolove da možeš snositi." On se okrete licem k meni i pruživšimi njegove oslabljene suve ruke i skromno smešeći se blagoslovi me ireče: "Sine, ti si mi ljubazan, ti ćeš nekada za mene mnogo tuge imati,ali ne sada, nego ćeš nekada razumeti, za što ja moram u pustinjipatnju da trpim." "Ostavi me da ostanem kod tebe Božji mesija", rekohja. "Zar tako ti veruješ, da sam baš ja taj?" odgovori mi on i ljubaznome pogleda. Ja padoh pred njegove od peska u pustinji izgorele noge ipoškropih ih suzama. On me podiže i reče: "Idi sad tvojim putem; kadbude prošlo vreme moga posta i iskušenja, opet ću te videti." "Ne, janeću da te napustim," rekoh ja. "Ako me ljubiš, Jovane, bićeš mi ipokoran", odgovori on tiho prebacujući, "ali prvo jedi od leba i pi vode,što sam ti doneo", zamolim ga ja. "Ti ne znaš, kakvom me iskušenjuvodiš," odgovori on žalostivo, "ti nemaš sam za sebe dosta. Idi, ostavime, da nadvladam sotonu, za koje sam od Duha i poslan." Opet padohnjemu pred noge i on me podiže, celiva me i posla da idem. Vi ga ne bi

81

poznali; kroz dugi post tako je oslabio kao senka, jer je već pet nedeljau pustinji bez jela proveo − kada sam ga našao bilo je čudo i dokaz, daje sila Božija s njim bila." "Za kakvo potrebno delo pripravlja Bog njegaza čovečanstvo?" upita ravi Amos duboko tronut. "Zaista, on je prorokBOŽIJI." "Veruješ ti, da on još živi?" upitam ja uplašeno i polako, jernisam smela jasno da pitam. "Da", bio je odgovor Jovanov; "ja samdošao. da vama kažem, da je on sve pobedio, posle 40 dana pustinjuje napustio, pa se odmah na nekoj obali Jordana među Jovanovimučenicima pojavio. Ja sam pored Jovana stojao i govorio o Hristu, kadće njegovo čudnovato zatočenje u pustinji proći. U taj mah prorokpodiže oči sa radošću i punim glasom viknu: "Gle, jagnje Božije nakoga je Duh sišao", došlo je iz peći kao zlato, koje je sedam puta uvatri prečišćeno! On je, koji će grehe sveta uzeti. Ja se okrenem i videhIsusa dolazeći bliže. On je bio bled i njegovo lice izgledalo je iznureno,njegov miran, patnjom iskušan stas, koji pravu istinu i mir u svompogledu ispunjava i sa strahopoštovanjem podiže moju ljubav premanjemu; pođem njemu na susret i pun radosti padnem pred njegovenoge. Ali me on podiže, zagrli kao brata i reče: "Hoćeš li za mnom ićiveran u veri i ljubavi?" "Gde god ti hoćeš", odgovorim ja. "Gde obitavašti učitelju", upita ga posle toga Andrija, jedan od učenika Jovanovih,koji je pored mene stojao. "Dođi i vidi", odgovori on, i pođosmo s njimsa neopisanom radošću, što smo ga našli. "Šta se dogodilo izmeđunjega i Krstitelja", upita ravi Amos, "kad su se oni na obali rekesukobili?" "Oni nisu govorili ništa, nego se razdvojiše kao nepoznati;Jovan ode preko Jordana u pustinju, a Isus u selo Vitavaru. Kad smose približili kući jedne udovice, gde on življaše, uđe on unutra a mi zanjim i tu naš stan nađosmo. O, kako ću vam ljubaznost njegove zabaveopisati?" dodade Jovan pri tom. Jedan dan u njegovom društvu napravime mudra; njegove reči oživljavaju dušu kao mlado vino i načini srceradosnim. Drugi dan htede u Galileju ići a posle toga u Nazaret, gdemu mati živi; a pošto sam se zarekao kao učenik sa njim ići, za to samdošao, da Mariji moju nameru kažem V. moje stvari u varoši da uredim.Sutra idem opet, da se sa mojim ljubeznim Gospodom u KaniGalilejskoj nađem." "O, sretni i vredni prijatelju i brate", reče Lazar,

82

"kako bi i ja rado njegov učenik hteo biti, ali ja moram za moju mater isestre da se brinem, pa se moram te sreće odreći, da bi tombožanskom učitelju svagda blizu bio i nebesne mudrosti mogao slušati,koje iz njegovih usta teku. Kako sam slep bio, da nisam iz njegovihljubaznih i kratkih reč uvideo njegovu mudrost, da on na mesiju naliči,istina, on je bio među nama, a nismo ga poznali." "Možeš li njegovunameru pogoditi?" zapita Amos Jovana. "Da li će on jednu školupremudrosti ustanoviti i pretskazivati kao proroci, ili će kao Davidvladati ili jedan osloboditelj biti kao njegov imenjak Isus Navin?" "Ja neznam ništa, jer je on kazao, da je on došao radi spasenja, što jeizgubljeno i jednu kraljevsku državu bez kraja da utvrdi." Kad smo točuli, naša su srca silno kucala od radosti i naši se glasovi sjediniše uzahvalnom pojanju: "Pevajte Gospodu novu pesmu, jer čini čudesa sasvojom desnicom, svetom rukom!" Gospod objavljuje spasenije; prednarodima svoju pravdu otkriva. "On se seća milosti i istine za domizrailjski, i svi krajevi zemlje vide spasenje našeg Boga." "PevajteGospodu sva zemlja; pevajte, slavite i hvalite Gospoda u harfe ipsaltire, sa guslima i bubnjima, more nek huči i sve što je u njemu,zemlja i svi koji na njoj žive. Potoci nek se raduju i svi bregovi nek suradosni pred Gospodom, jer on dolazi zemlji da sudi i narodima će popravdi platiti." Danas ujutru bila je velika pobuna među sveštenicima,što je Pilat pitao Kajafu, glavara svešteničkog, jer je hteo da zna, da liće taj novi prorok kod Judejaca kao mesija priznat biti, jer je njegovadužnost, po čemu je čuo, da će se on na prestolu Judejskom za kraljaproglasiti, s toga da zapovedi, da se uhvati. Onde se jedna nemirnaskupština sveštenička u porti držala i posle dugog prepiranja zaključišePilatu da odgovore, da nećedu Isusa iz Nazareta za mesiju priznati i satim zaključkom brzo otrčaše, jer su se bojali, da metanje Isusa podzatvor Rimljanima izgovor dati može, da još više Judejaca u zatvormetu. kao što je pre nekoliko godina bilo, jer se jedan varalica podigaoi za Hrista objavio i Rimljani nisu se zadovoljnli sa zatvorom i kaznomtoga, nego su i svaku varoš judejsku sa novcem kaznili. Iz tog uzrokaodbiše sveštenici svako priznanje Isusovo i zamoliše namesnika, da gane uzima na um donde, dok on ne postavlja oružane čete. Šta će sada

83

Pilat zaključiti, nije mi poznato. Ravi Amos dade nam na znanje da jenamesnik ono jutro dobio vest od jednog poslanika, da je za Isusom naputu u Kani više od hiljade ljudi išlo, koji su ga, kad je on na Jordanuod Jovana kršten, kao mesiju pozdravili. Tako vidiš, da je ta božanskaosoba stanište u srce naroda našla i već ljubomorstvo svojihneprijatelja uzbudila. Veruj mi, da će doći kada će podići zastavuprema neznabožcima i sav narod oko sebe skupiti. Njegova sila razvijase dnevno javno, koja je sada još nepoznata i da tebi dadu dokaza, daon kod tebe u Božijem poslanstvu mora važiti, u šta ja ni malo nesumnjam, da će on svoj dokaz u svoje vreme dati, da je on pomazanikBožji. Tvoja ponizna,

Adina,

84

XIII. PISMO

XIII. PISMO

Ljubezni oče!

Trgovac Heber iz Kajira, sin Malheala, predao mi je tvoje pismo; ja samga ravi Amosu pročitala, koji pošto je dublje razmislio sa tvojimmnjenjem o nepomućenoj visini mesijinoj: "da će on kao jedan kraljdoći, jedan silan gospodar, koji će vladati zemljom − car na carevima",ne može da se slaže. Moj me ujak moli da te pitam, šta razumeš urečima: "mesija će biti čovek brige i patnje", kao što se na njegapredskazuje u kakvom izreku mudrost proroka Danila izriče: "poslešest i dve nedelje Hristos će biti uništen", još te molim da to vreme odDanila označeno, tačno ispitaš, jer će mesija, doći, pa da pazimo, da limi na svršetku tuh 62 nedelje živimo, o kojama prorok piše i govori:tako znaj i pamtio od ovog vremena kad izađe zapovest, da seJerusalim ponovo sazida, do Hrista, kneza biće 7 nedelja i 62 nedelje".Ravi Amos kaže da je vreme za dolazak Hrista prispelo kao i svi štoproročestvo čitadu priznati moraju, i da je jedini uzrok za što u Hristane veruju to, što je on sirotan niskog porekla i kao patnik došao. Ali,ljubezni oče, može da je sama taka naredba, da on u poniznosti dođea u slavi otide? O, kamo sreća da ti u Isusa iz Nazareta kao mesijuprema onome što sam ti pisala. možeš verovati! Ti si pisao: "Daj dačujem, da on čini za potrebu svog božanskog poslanstva taka čuda,koja su proroci pretskazivali: da će on bolne jednom reči izlečiti,slepima vid dati, mrtve oživeti, probuditi, onda ću na njega verovati."On je jedno čudo dovršio, ljubezni oče, i njegovo pravo niko ne odriče.Ja ti mogu na znanje dati pojedinosti iz pisma Jovanovog koje je on prenekoliko dana, posle svog dolaska u Nazaret, Mariji pisao; jer je Jovanotišao kod Isusa i njegov učenik postao. "Kad sam u Nazaret stigao,"tako stoji u pismu, pokazaše mi malu kuću u kojoj mati Isusova živi, od

85

jedne množine naroda naznačena, oko koje su skupljeni stojali da biživot proroka videli." "Kakvog novog proroka?" pitah ja, da bih doznatimogao šta narod o Isusu misli. "Onoga, koga je Jovan u pustinjipretskazivao". "Tako kažu da je on mesija", reče drugi. "On je Hristos,"reče treći. Na to podsmešljivo reče jedan Levut, koji je tu stojao: "Zarće Hristos iz Galileja doći? Šta vam pomaže što čitate proroka, kad viverujete, da u njemu za Hrista pretskazuje, koji iz Nazareta u Galilejutreba doći?" Kada sam primetio, da se kod mnogih vera počinjekolebati, rekoh ja: "Braćo Hristos dolazi zaista iz Vitlejema, i Isus, akoon ovde živi, zaista u Vitlejemu je rođen." "To ne možeš posvedočiti,čoveče," reče Levit srdito. "Ovaj stranac ima pravo," odgovori jedanstarac i jedna žena sa sedom kosom iz te množine. "Mi znamo, da seon ovde nije rodio, i da kad su njegovi roditelji ovde došli, pošto je ondete bio, oni su nam kazivali, da se on u Vitlejemu rodio. Mi se svisećasmo toga doba". Tada Levit ode svojim putem, pošto je video, dataj narod nije s njim bio i ja uđem u kuću, u kojoj Isus sa svojommaterom živi. Bila su dvoja vrata, jedna su vodila u djelaonicu gde samja klupu i alat njegovog zanata video, s kojim on zarađuje dnevni hlebza sebe i svoju mater. Taj pogled pobudi u meni dvoumljenje, da li jeon zaista prost radenik bio, čije sam rukodelje pred sobom video iliposlanik Božiji, na koga su praoci i proroci sa pouzdanjem gledali dadočekaju njegov dan, ili je trebalo da se setim čudesnog događaja prinjegovom krštenju i glas Božiji koji se onda pojavio i obdržaj u pustinji,s tim sam moje pouzdanje utvrdio. Kad sam ja pri tom ulasku u kućunjega i one koje je učio video, koji su njegov umilni glas slušali iblagorodnost njegove nauke opazio i kad sam visoki čin njegovogpojava i nebesnu milost njegovog suštastva vidio, onda sam zaboraviona drvodelju i u njemu sam samo mesiju, kneza Sina Božijeg gledao.Kad je on mene opazio, pruži on svoju ruku meni, primi me ljubazno ireče, pošto je petorici ljudima znak dao, koji su pored njega stojali injega sa ljubavlju i počašću gledali: "Ovo su tvoja braća, koja suostavila svet da bi mogli za mnom ići". Jedan je bio od njih Andrija,učenik Jovanov kao i ja sa kime sam govorio kad je Isus iz pustinjedošao, onaj drugi bio je Andrijin brat, Simon, koji, pošto je čuo od svog

86

brata da on o Isusu kao mesiji govori, otišao je s njime da ga vidi; aIsus kad je video jačinu h stalnost njegovog karaktera, nazove gaPetrom idi kamen vere, četvrti učenik bio je iz Vitsaide iz varoši Andrijai Petra. Njegovo je ime bilo Filip i on je pošao za Isusom pošto ga jeJovan Krstitelj za dolazak bio spremio. On se tako radovao da nađeHrista, da je u kuću svog brata Natanaila otrčao i kad je ovog u baštipod smokovim drvetom u molitvi našao, viknu ga: "Mi smo onoga našlio kome su Mojsije i proroci pisali − mesiju Božijeg!" "Gde je on, da gaja vidim?" upita njegov brat i ustane. "On je Isus iz Nazareta, sinJosifov" odgovori Filip. Pri ovom odgovoru uplaši se Natanailo i reče:"Šta može iz Nazareta dobro doći?" "Dođi i vidi sam", reče Filip.Natanailo otide s njim gde je Isus bio. Kad ih Isus vide gde dolaze,reče onima, koji su oko njega stojali: "Pogledajte jednog izrailjca, ukome zaista nema pritvornosti." "Otkuda me poznaješ?" zapitaNatanailo iznenadno, jer je on te reči čuo, koje je Isus govorio Isusodgovori i reče: "Ja sam te video pre nego što te je Filip pozvao podjednom smokvom." Kad je Natanailo to čuo, znajući da je on sam ubašti bio, zagleda on ispitljivim pogledom u umilno lice Isusovo i vikneza tim pred svim narodom, kao da je odmah izraz božanstvenostiopazio: "Učitelju, ti si Božji sin1 Ti si kralj izrailjev?" Isus ga pogleda,kao da se raduje tim priznanjem i reče: "Sad ti veruješ, pošto sam tikazao, da sam te pod smokvom video? Ti treba još veće stvari od oveda vidiš. Zaista vam kažem, vi će te posle otvoreno nebo i anđeleBožije gore i dole da se penju videti od Sina Božija!" Ova četvorica:Andraja, Petar, Filip n Natanailo bili su u kući i na moju najveću radost,opazim mog brata Jakova među njima, koga je Isus na moru u svomčunu k sebi pozvao, na koje je sve on napustio i za njim pošao. Takosmo nas šest učenika opasani u ljubavi i poverenju sajedinjeni bili. MatiIsusova plemenita i dostojna žena sa licem na kom sveti pokoj počiva,bila je u prisustvu i gledala je nježno i s ljubavi u svog sina slušajućinjegove reči, kao da bi i ona njegovu premudrost učiti htela, koja je sneba na njega došla. Sutra dan ja i Jakov odosmo na tibersko more,koje je odavde dva sata daleko, da našeg oca Zavedeja posetimo i minjemu od našeg rada pripovedamo. Posle podne otide Isus na svoj put

87

u Kanu pored obale; na njegov poziv ostavismo mi naše lađe da čuvanaš otac i požurimo k njemu. Njegova mati i mnoga rodbina bili su kodnjega, koji su svi na jednu svadbu kod strica hteli ići Kad smo stigli uKanu odvedoše nas u sobu gde su gosti bili, i Isus je bio sa osobitomvisokočašću od jevrejskog gazde primljen, i ako je on u rimskoj službistojao. Tu nađosmo Jelisavetu mater Jovana Krstitelja, koja je tetkaMarijina, majke Isusove. Taj sastanak te dve žene bio je tronut. "Ah",reče mati prorokova kad je Isusa spazila, koji je sa ugostiteljemgovorio, "kako si sretna ti, o Marijo, da ti tvog sina kod sebe imaš! Ali jajesam mati i opet ne. Sina, koga mi Bog dade uze mi ga opet, da ga zasvojeg proroka postavi a ja od njega nikakve koristi nemam! Odnjegove dvanaeste godine bio je u pustinji i niko ga nije poznavao dopre šest meseci, kada je opet došao da dolazak tvog svetog sinaobjavi!" Sada započe svadbeno veselje. Vino, koje je iz Damaskaporučeno, zadržano je bilo radi neke pobune u Cesariji. Učasnici imalisu samo malo vina i poglavar varoši, koji je u začelju sedeo, zapovedislugama da donesu više. Mati Isusova, koja je znala da vina nemaviše, okrete se svom sinu i reče: "Nemaju vina više!" Ona je izgledalakao da u njemu sakrivenu silu poznaje, koju on još narodu nije otkrio.Ja sam sedeo pored njega i čuo sam te reči, koje je ona Isusušaputala. On je istinito pogleda i sa jednim glasom, koji kod nas uJudeji nečasno važi reče: "Ženo, šta imam ja sa tvojom željom dazapovedam, da bi moju silu pokazao? Ti išteš da ja pokažem jedanznak pred ovim skupom da mene veruje. Moj čas da se moja sila trebaotkriti nije došao; ali se pokoravam tvojoj želji, čestita mati, hoću dauradim što ti želiš." Ona na to zahvali osetno, okrete se onda na sluge,manu im rukom i njeno lice od radosti porumeni i oči zasijaše, što jedošao čas, da se vidi sila, koja samo dar Božiji može biti i koja ga morakao proroka pred očima judejskim u neznabožaca potvrditi. Što semene ticalo, Marija, ja sam čudnovato gledao na onu od radostopobuđenu mater, jer nikako nisam mogao pojmiti, šta će se zbiti. Kadse k njoj približiše dva ili tri sluge, reče ona njima, po čemu je na Isusapokazala: "Šta vam on kaže, to činite." Ovi njega gledaše sada spunom nadom, jer i oni nisu znali šta će on reći kao i ja. Lice Isusovo

88

postade tiho i dostojanstveno. Za tim reče slugama, pošto je upraviooči na nekoliko praznih vodenih krčaga, koji su tu stojali: "Napunite ovesudove vodom." U avliji nalazio se bunar, koji se iz sobe video, odošetamo i napuniše te sudove vodom, za tim nosiše na njihovim glavama isipaše u boce, dok se nisu napunile. Dok se ovo zbilo, pripovedao jeugostitelj svojim gostima o tome, kako su Irod i Pilat neprijatelji postali;a ovo je bio uzrok njihovog neprijateljstva. Pilat je išao nekad izCesarije Filipove u Jerusalim da u vreme Pashe s jednom četomvojske tamo bude. U putu dođe on jednog večera u jedan stankaravanski, koji je od Iroda i njegove telesne straže već bio zauzet. Alinjih Rimljani isteraše napolje, jer su kazali da je rimski namesnik većaličnost nego judejski kralj iz Galileje. "To će dugo trajati", rečepropovednik pošto je poslednja boca napunjena bila, "dok oni opetprijateljstvo sklope, a mi govorimo o njima, a ne mislimo na pojnicu"."Napunite čaše i metite pred goste," reče Isus slugama. Ovi poslušašei napuniše čaše sa bistrim crvenim vinom iz bokala, koje sam ja i onidrugi videli da su vodom iz bunara bili napunjeni. Začuđene slugedoneše ugostitelju vino i pošto je on svoju čašu ispio viknu on naženika, koji je u sredini na trpezi sedeo i reče: "Svaki daje prvo dobrovino a kad se gosti malo podnapiju, onda se donese ono loše; ali ti siono bolje vino za docnije zadržao." "Ko je ovo vino doneo?" zapitaženik i napi se od te vode, koja je vino postala. "Ja ne znam od kuda jedonešeno". Onda rekoše sluge i oni drugi da su oni te vodene krčagena zapovest Isusovu napunili i kad su sipali čisto je vino teklo. Na topostade opšte čudo i ugostitelj podviknu: "Jedan prorok beše međunama i mi ne znadosmo". On ustade da izjavi svoju zahvalnost Isusu; aovaj je već bio otišao i usamnjenost u bašti tražio. Tamo sam i ja otišaoi seo kod njegovih nogu i u molitvi slušao njegove reči, kojima ončudne stvari otkrivaše, koje se njega tiču i meni dokazao, da je onzaista Sin Božiji Hristos. Ali ja ne mogu ove stvari po drugi put da tipripovedam jer ih ja nisam razumevao šta će biti; ali to znam, da je onodređen, da pati, da bi bio uzvišen. "Za to ne dvoumite", tako sesvršava pismo na Mariju, "da je Isus mesija. Njegovo čudo u Kani, gdeje vodu u vino pretvorio, javni je dokaz za njegovu božansku silu. Svi,

89

koji su pri gozbi bili, verovali su na njega, i njegova se slavarasprostrani po svoj Galileji i Samariji. On mi je pouzdani kazao, da ćeskoro u Jerusalim doći i tamo njegovo izaslanstvo kao pomaznik Božijijavno objaviti." Tako, ljubezni oče, piše zaručnik moje tetke Marije i jasam taj izvod iz pisma dostavila, da ti mogu posvedočiti, da Isus većveliku pažljivost privlači, da on učenike ima i da se ovaj ne možesiromah nazvati, kad bunarsku vodu u vino može pretvoriti. Iz ovogpisma možeš uvideti, da je Isus prorok kao Ilija koji nije krčag udoviceu Sareptu nikad dao da prazan bude. Kad ovo doznaš, onda ćeš rećida je on pobožan čovek, jer ne može lagati i Isus, a jedan pobožančovek kazao Jovanu da je on Hristos! Kako može sada koji ne smatratiga više nego jednog proroka, da je Hristos, kad je on njega već pre zajednog proroka priznao!

Oprosti tvojoj kćeri, koja se usuđuje da se s tobom prepire, ali ja želimstrasno da te uverim, da sam ja po nekad kći i učenica Isusova u duhubila. Što se moga ujaka tiče, dobrog i učenog ravi Amosa, on je većpola njegov učenik postao i ne sumnjam, da će on, kad Isus uJerusalim dođe i on njega viditi i njegovu božansku nauku čuti, svakupredrasudu odbaciti i za njim poći. Život od čuda u Kani došao je doJerusalima i kao što ja čujem, on je veliku pobunu na Tazarima i uportama crkvenim podigao. Ravi Amos pripoveda nam o povratkusvom iz templa, da je on više od 30 sveštenika sa proročkim pismima urukama video, koji traže predskazanja o Hristu. Tako vidiš, ljubeznioče, da taj mlad čovek, o kome si ti kazao: "on dođe, niko ne znađašeod kuda, i ode, niko ne znađaše kuda", već pažljivost izrailjevu uvisokom stepenu prošenije uzelo, i duh sviju uzbudi, njegovozahtevanje na ime mesije da ispitamo. Tvoja tebe ljubeća,

Adina.

90

XIV. PISMO

XIV. PISMO

Ljubezni oče!

Ti ne potrebuješ dokaza više od mojih pisama. da te uverim o slavi ičudesu mladog čoveka iz Nazareta, Isusa, koji se dnevno kao prorok isilan pred svim narodom pokazuje, da je Bog s njime. Ni jedan stranacu Jerusalim nije došao koji nije uverenje njegove sile objavio.

On još neće u Jerusalim da ide, ali on uči o državi Davidovoj i Božijojna zemlji u školama i iz proroštva pokazuje, da je on istiniti mesija.Glas njegove premudrosti i nauke u pismu, njegove sile da uči i čudesačini, rasprostreo se po svoj Siriji tako, da bolne k njemu donose,bogate kao i siromahe baš iz Damaska da ih leči sve, koje njemudonesu ma da su od đavola besomučni, uzeti i pomamni. Hiljade idu zanjim gde on ide i namesnik od Filibe umešao se u tu gungulu i moljašega klečeći, za pomoć svog bolnog sina, i njegovog sina je Isus izlečiojednom reči i ako je on više sati daleko bio. Kad sam ja ovo pisala,narod je pored mog otvorenog prozora prolazio i dva bogata čoveka,koji su od svih lekara napušteni bili, na krevetima − nosilima nošeni su,da bi mogli k njemu doći da ih ozdravi, jer ceo Jerusalim govori samo očudesima Isusovim. Jedan kotaričar, koji je preko puta naše kuće imaodućan i dugo vremena bio uzet u nogama, kad je za Isusa čuo, bio jejako oduševljen, da i njega ozdravi. Radi toga on isprosi para odsveštenika kad su oni u crkvu išli. Jedni mu dadoše nešto; ali mu se svismejahu i rekoše, da on ne može biti izlečen, jer mu je jedna noga saovim obamrla bila. Ali taj čovek imađaše vere i pošto je skupio dostanovaca, najmio je dva čoveka, koji će ga pet dana putovanja u Galilejunositi.

91

Posle tri nedelje vratio se sa zdravim nogama! Cela se varoš skupilada ga vidi, a on pripovedaše, kad je u Kapernaum došao bila je velikamnožina ljudi, da su njegovi nosači morali dugo čekati, dok su ga doIsusa mogli doneti. Na svršetku ostavi ovaj njegovo mesto i lečašebolesne jednom rečju: "Kad me je video", tako pripoveda taj čovek,"pogleda me i pošto me je po imenu pozvao reče: "Tvoja je vera velika;tebi neka bude kao što si verovao." "Odmah sam osetio moć u mojimuvenutim nogama; ja se digoh s nosila, skočih na zemlju i nađoh sezdrav. Ja sam u mojoj radosti hteo pred njegove noge pasti, ali nas jemnožina, koja je međutim išla odvojila; ali sam ja uzdahnuo sa jaukomi aliluja za sina Davidova." Toga čoveka, ljubezni oče, ja sada dnevnoviđam, kako sa svojim zdravim nogama hoda; ali je taj primer jedan odhiljade. Jovan, koji Isusa svuda prati, piše Mariji "da se bolesni inemoćni k njemu donose sa sviju strana iz Galileje, Dekapolije,Jerusalima i preko Jordana i iz Male Azije." "Kad moj ljubezni učitelj",tako piše on, iz škole dođe, gde on narodu, koji ga sa radošću sluša,proroštvo objašnjava, video sam mnogo puta po dvesta osoba: uzete,slepe, besomučne, gluve i svakojakom nemoću opterećeni, koji udugačkom redu pored školskih vrata leže i njegov izlazak očekivaju.Tada je bio veličanstven ali opet mučan prizor od uprtih očiju tihnesretnika, koji su gledali da ga vide, kad napolje pođe i narod veselopodvikne: "On dolazi, on dolazi!" Jauk od besomučnih i bolnih prestajei nastane ćutanje. Po tom dođe Isus i kad oni njegovo lice opaze,podignu viku za pomoć i njihova je vika uvek s uspehom. Pošto onprođe među redove nosila, izrekne nekoliko reči, dirne oči slepima i ušigluvima, metne na neke ruku na glavu pomamnih i visokim glasomzapovedi: "Đavole, da tela besomučna napustaš". To je najznamenitijeproduži Jovan, da đavoli kad se on približi podignu viku i pošto izmučečoveka, onda ga ostave, i Isusa za sina Davidova, Sina Božija priznajui ponizno mole, da ih sa svim ne uništi, Množina, koja ga prati uvek,tako je velika, da ga primorava da neki put tajno napusti, da možedobiti mirno mesto, gde bi svoju umorenu snagu za nekoliko danaodmorio i sebe potkrepio. U tom vremenu mi imamo sreću, da nas onpoučava, ali se on od naroda ne može dugo zadržati; jer ga nađu i on

92

njihovu molbu ne može da odbije sa njegovom čudesnom silom. da imne pomogne. Kako je on uzvišen, da je njemu božanstvena sila data!Kraljevske sile isčeznu pred njom, koju on ima; naše grehe prašta i punje trpljivosti. On se moli neprestano Bogu, koga on svagda ocemnaziva. Nikad nije takav čovek bio na zemlji, mi ga sastrahopoštovanjem a ujedno sa čistom ljubavlju poznajemo. Ja gapoštujem kao svog Gospodara i kao brata ljubim, a tako je mišljenje isviju. Njegova strpljivost o našem neznanju, njegova dragovoljnost danam oprosti pre nego što se mi i sami izvinjavamo, sve je to nas zanjega privuklo i nikad se ne možemo od njega odvojiti. Kada ti drugi putbudem pisao, nastavi Jovan dalje, ja ću ti sve pripovedati, šta je onnama za sebe i svoje poslanstvo otkrio u koliko ja i oni drugi možemorazumeti. Nama je mnogo još mračno, ali nam je on obećao, da će nasu tome obavestiti da razumemo šta nam je sakriveno." Ovo je ljubeznioče, sadržina onih pisama, Koja je tetka Marija od Jovana, učenikaIsusova, dobila. Ona su puna izvešća o njegovim čudesima i poukama.Kad Isus u Jerusalim dođe, ja ću ti mojim smotrenjem moći višepojedinosti o njegovoj nauci i čudesima dati. Da je on mesija, vrlomnogi veruju; jer oni s pravom pitaju: "Kako bi on mogao ovaka delačiniti, kad ne bi Bog s njim bio!" Potrebni su dokazi i istrage književnika,koji dokazuju da je on zaista u Vitlejemu rođen, i da je kako Marija,njegova mati tako i otac Josif njen muž od plemena Davidova. Prekosvega toga sveštenik Pinehas, koga ti poznaješ, u stvari potvrdio da sukada je Isus još kao dete bio, u vreme kralja Iroda tri silna kneza,mudra i učena u Jerusalim došli. Jedan dođe iz Perije, drugi iz Medije,a treći iz Arapske i doneše velike dare i zlata n smirne i bili su odmnogih praćeni. Ta tri kneza uđoše u Jerusalim onog dana sa tri straneputa kroz kapije, jer oni jedan za drugog nisu ništa znali, dok nisu uvaroš pred dvor Irodov došli, Jedan se izdavao kao potomak Simov,drugi Jafetov a treći Hamov pri izaslanstvu i kao što nam kažu, oni sutajne svih plemena na zemlji prestavljali, koje su oni od spasitelja svetau detetu Isusa poznali i u molitvi bili. Kada je Irod za dolazak ova tristranca u Jerusalim čuo, posla on po njih, da čuje za što su oninjegovu državu posetili. Njihov odgovor bio je kao što Pinehas glavnom

93

svešteniku Kajafi i mnogim književnicima i farisejima pripoveda, "da onihoće mladom knezu podaničku vernost da ukažu, koji će kralj judejskjibiti." A kad je Irod upitao, za koga kneza oni misle, odgovoriše: "Mismo videli njegovu zvezdu na Istoku i došli smo da ga obožavamo.""Kako vi možete znati, da zvezda, koju ste vi videli rođenje Jednogkneza u Judeji objavljuje?" zapita Irod uznemiren tim što je čuo. "Onaje putovala ka ovoj varoši", odgovoriše oni, i "po zapovesti Božijoj pošlismo za njom i gle, ona nas u Jerusalim dovela. Da je sad noć mogli bida vide zvezdu više nas, gde sija kao planeta i nama je ta zvezdapokazala, da ta zvezda rođenje jednog kralja judejskog objavljuje. Kažinam dakle o, care, gde ćemo mi toga blagorodnog kneza naći, da muse pokloiiti možemo." Na to, Pinehas pripoveda dalje, izdao ]e carzapovest na sve sveštenike i književnike svog dvora, da se na zborskupe, i tako im reče:

"Vi, čija je dužnost da čitate knjige zakona i proroka i vi razumete, štapretskazanja naznačuju, istražujte u njima i kažite meni, gde se Hristosroditi mora. Vidite ove blagorodne i mudre ljude, koji su iz daljineovamo došli, njemu da se zavere i da ga obožavaju, kao što oni kažu,kao Boga. Pustite da smo s njima u prijateljstvu i da im izvešće damo,da možedu tražiti, i nemojte nas ostaviti u neznanju o toj stvari, kaoone, koji u tuđoj zemlji žive." Više se sveštenika podigoše od svogasedišta i rekoše: "Svima je poznato, o Care, Judejci veruju u proročkapisma, učidu, da će mesija iz Davidovog doma iz varoši Vitlijema doći,jer ovako stoji napisano: "I ti Vitlijeme u judejskoj zemlji, nisi najmanjameđu judejskim varošima; jer će iz tebe doći knez, koji će mojimnarodom gospodariti." "Pošto je to pitanje rešeno", produži Pinehas,"Irod raspusti skupštinu, povuče se u svoju sobu i dade pitati ta triistočnjaka, u koje se vreme pojavila zvezda; i kad su za nju saznali igde su je prvi put videli", da je mogao car od prilike starost detinjusaznati. Nato reče im: "Vama se dopušta, plemenita gospodo, uVitlejem da idete, kažite i meni da i ja idem i da mu se poklonim; jer jedobro da se zaverimo jednom knezu naše države, čije se rođenje nataki jedan način objavljuje, da i istočna zemlja svoje mudrace šalje."

94

Sada ostaviše ti ljudi Iroda i kako je bilo veče, kad su iz dvora izišliradovahu se, da se zvezda već beše pojavila i oni pođoše za njom.Ona napusti Jerusalim na vitlejemskoj kapiji i odvede ih u varošVitlejem, gde je ona više Jedne male kuće stala. Pri ulasku opazišejedan zrak od zvezde, koji se na glavi jednog deteta zasija, koje je urukama Marije, njegove matere, žene Josifove ležalo. Sada onipoznaše i pozdraviše kneza i kralja izrailjskog i padoše pred njim nakolena u molitvi. Otvoriše njihovo blago i pokloniše njemu zlato,tamnjan i izmirnu, dare, koji se na oltaru Božjim žrtvuju." Kad jePinehas od Kajafe zapitan bio, od kuda on to sve zna, propoveda on,da je njega ljubopitstvo teralo i za mudracima je išao, da kralja vidi,onoga, koga će oni da obožavaju. On je iz dvora Irodova do Vitlejemaza njima išao, gde je on njihovo obožavanje i donešeni dar za deteMarijino video. "Ako ko sumnja, reče on dalje, ono žive još mnogiJudejci u Jerusalimu i neki judejski kapetan sada već star, koji moguposvedočiti krvoproliće, koje je, na zapovest Irodovu, nad decom uVitlejemu dao učiniti; taj kapetan bio je onda vođa vojnika." ,A zašto tokrvoproliće?" pitaše Kajafa; "to nije nigde zabeleženo." "Car ne beležinjihove svireposti", reče Pinehas; "Irod je držao tajno, kad je našao, danije ništa drugo nego samo zlobu prouzrokovao. On je ubijao decu, dabi i Isusa ubio; jer su se oni mudraci drugim putem u njihovo otočestvopovratili i njemu ništa nisu javili, gde su dete našli. Kad je Irod čuo, dasu oni otišli tako je bio razgljevljen, da je odmah poslao četu vojnika i snjom kapetana Jeremiju koji još živi, i to posvedočiti može i njimazapovedio, da svako dete u Vitlejemu ispod dve godine pogube, Jer senadao da će tim i Isusa pogubiti. Ali se dete Božijom pomoću spaslo idanas se, po čemu je do čoveka narastlo i njegova se slava i sila uizrailju veliča. Obožavanje ta tri mudraca, koji su sinovi Sima, Hama iJafeta bili, pretstavljaju sva čovečanska plemena, koja će mu u deopasti, ako je on pravi mesija. "Zar veruješ i ti na njega?" s pretnjompitaše Kajafa Pinehasa i pogleda ga strogo. "Ja hoću prvo da ga vidim is njim govorim", odgovori ovaj, "i kad ja na njemu mesiju nađem, ja ćuga radosno obožavati." "Onda postade velika buna", reče ravi Amos,koji je ovo pričao u prisustvu Kajafe i Pinehasa, "pošto su neki vikali da

95

je Isus mesija a drugi pak da Pinehas s kamenjem zasut bude." Izovog, ljubezni oče, vidiš da ima dovoljno dokaza, da je Isus mesija.Njegova kolevka, njegov božanstven znak, njegova čudesa sve su tojemstva, za dokaz njegovog neobičnog stanja, koje je njegovodetinjstvo pratilo, pa i kapetan Jeremija na kog su se obratili tvrdi. da jeon takovu zapovest dobio od Iroda i posle tri dana, pošto su mudraciod Istoka Jerusalim napustili i iz Vitlejema otišli − izvršio. Sad, ljubeznioče, dopusti da izbrojim sve dokaze da je Isus mesija: prvo sam navelanjegovo prestavljanje u crkvi, gde su sv. Simeon i Ana njega obožavalii njemu pretskazivali; drugo zvezdu, koja je mudrace u Vitlejem vodila;treće obožavanje na kolevki; četvrto svedočanstvo Jovana Krstitelja;peto glas Božji pri krštenju; šesto silazak Duha Svetoga na njega uvidu jednog goluba; sedmo čudesa u Kani Galilejskoj; i na posletkusjajan venac od čudesa, koji njegovu glavu okružava i svetlost nanjegovu stazu baca, koji oko zasenjava, što je na njega dugo obitavala,kaži mi, ljubezni oče, da li nije ovaj Isus mesija?

Tvoja tebe ljubeća kći,Adina.

96

XV. PISMO

XV. PISMO

Ljubezni oče!

Na tvoje pitanje o sudbini Jovana Krstitelja, koje si ti u tvomposlednjem pismu na mene uputio, da je njegova slava, od kako seIsus pokazao, pomračena, mogu samo sa žalosnim srcem odgovoriti,ovo pitanje izgleda kao zavist sili i čudesima onoga, koja njegovognaslednika odlikuju. Jovan je svagda govorio, da on nije dostojanonome remen na obući odrešiti koji za njim ide. I svagda je svojimslušaocima govorio: "Onaj, o kome ja govorim, mora da raste, a ja dapadam". Jovanovo poslanstvo ispunilo se kad je Isus došao. Za timostavi on pustinju i otide u Jerihon, gde je narod živeo. Tu jepripovedao po putovima i pazarima i na basamacima od dvora, da jesud Božji preko zemlje došao i da se ljudi pokazuju, da mogu odgnjeva uteći i da će Hristos ljudima suditi. Pošto je on tako narodu,vojnicima i drugima govorio, dođe ovaj sam da ga čuje i vidi, jer je onmnogo o Jovanu slušao i imao želju da ga vidi. Čim ga je prorokopazio, pošto mu je za greh prebacio što se udovicom, ženom svogabrata protiv zakona bio oženio. Javno se govorilo da Iroda ta slobodnabeseda ni najmanje nije uvredila, nego proroka u dvor pozove i dugose s njim zabavio i obećao mu poklon dati, koji Jovan nije primio. Drugidan posla on opet po njega da ga nešto o mesiji pita. Irodijada segnjevila jer je čula, da je on njenu udadbu za Iroda ukoravao i kad onaču, da on opet kod Iroda milosti ima, reče ona njemu, da kad on njuljubi, proroka od Jordana u zatvor metuti mora. Irod ga htede braniti, jergovoraše da je on Božiji čovek ali ona od toga ne odustaje. Posle togadade Irod zapovest, da se Jovan u tamnicu baci, koji je još te noći uzatvor bačen. Kad su Jovanovi učenici čuli, postaše žalosni i odoše knjemu da govore s njim. Jer je kazivao njima da oni ne trebaju više na

97

njega da misle, jer se njegov kratak put kraju približio, nego neka višeoči ka Hristu obrate, sunce pravde koje večni dan objavljuje "Ne rekohli ja vama", tako on njih pitaše, "da on mora rastiti i ja opadati?" Takoosta taj sveti čovek još u zatvoru iz uzroka, što se usudio da najvišojosobi za greh prebaci. Ali je Irod neprestano mislio na koji će način daga oslobodi i da ne uvredi svoju ženu Irodijadu, od koje se on bojao, jerje bio rob njene ljubavi.

Posle toga dođe rođen dan Irodov i on reče Jovanu, da će ga prisvetkovini toga dana pustiti iz zatvora, ako dobije dopuštenje odnjegove žene, koje će ona sigurno na taj svečan dan dati. Pri veseljustupi kći Irodijadina i njenog prvog muža Filipa, u sobu i igraše predIrodom; po čem je to bila devojka lepog stasa, dopade se njenomočuhu i on joj se zakle, premda je s gostima više vina pio, da će on njojdati sve što zatraži ma i pola kraljevstva. Na to mati je zovnu i nekolikotihi reči prošapta. "Daj meni," reče devojka, po čemu je natrag došla,okrenuvši se k Irodu: "Daj meni glavu Jovana Krstitelja na tanjiru." Kadje kralj čuo ove reči postade bled i gnjevno odgovori: "Tvoja ti je mati toprošaptala, devojko". Ali Irodijada seđaše nepomično. Nekolikotrenutaka Irod se uzdržavao od toga, kao što pričaju oni, koji su nagozbi bili, a na svršetku reče: "Išti pola kraljevstva daću ti, nemoj misamo krvoproliće na moj rođen dan praviti". Hoćeš ti tvoju zakletvulomiti?" zapita ga žena prezrivo. "Zarad moje zakletve i onih, koji sučuli, neka se želja tvoja ispuni," odgovori on veoma ožalošćen iuzbuđen. Za tim se okrete na kapetana svoje telesne straže i zapovedi,da Jovana Krstitelja u tamnici pogube i glavu njegovu na tanjirudonesu. Posle četvrt sata, koje je vreme Irod veoma uzbuđen proveo,šetajući se gore dole po sobi a gosti očekivahu i u tišini seđahu,otvoriše se vrata i kapetan stupi unutra noseći na jednom zlatnomtanjiru krvavu glavu pretečinu: "Podaj njoj glavu!" viknu Irod i pokazana lepu ali svirepu devojku, koja je blizu vrata stojala. Dželat joj pružitanjir i bez ikakvog straha smešući se odnese je njenoj materi, koja seu drugu sobu bila povukla. Kad je ona glavu spazila ona je pljuvaše irugaše se. Kad su učenici Jovanovi za smrt njegovu čuli dođoše Irodu i

98

moliše ga za telo svog učitelja i kad su ga dobili ukopaše ga. Ali kad suza glavu molili, dobiše odgovor, da su je psima dali da pojedu. Tako jestrašna osveta jedne žene, koja se Boga ne boji. Tada odoše sviučenici ka Isusu i pripovedaše mu, šta se s prorokom dogodilo.

Kad je Isus za smrt Jovanovu doznao, postade žalostan, tako pišeJovan njegov učenik, i ode u pustinju na usamljeno mesto, da bi svogasilnog i svetog preteču žaliti mogao. Na to utekoše Jovanovi učenici,jer su mislili, da je smrt njihovog proroka samo početak opštegkrvoprolića, i u pustinji tražiše zaklon i savet kod Isusa. Uskoro bi Isusod jednog velikog broja naroda opkoljen, koji su bili učenici Jovanovi a idrugi ljudi, da čuju propoved i da budu izlečeni. To mesto bilo je pusto idaleko od varoši, ali samo da Isusa čuju bili su svi bez jela. "Kad sunjegovi učenici videli," piše Jovan ravi Amosu, "zamoliše Isusa, daotpusti narod u okolna sela da kupe što za jelo." Ali im Isus odgovori ireče: "Oni ne treba da idu već im vi dajte za jelo." A Simon odgovori:"Učitelju, odakle da uzmemo leba za toliki narod? To je velika množina,koja hoće da se narani, a mi imamo samo pet hlebova i dve ribe." Kadje Isus to čuo reče on: "Dosta je, donesite sve ovamo." "Mi uzesmo lebi ribe i ja sam ih metnuo na stenu, koja je predamnom ležala. Ondareče on nama: "Kažite neka poseda narod po travi." Kad su sviposedali, uze on tih 5 hlebova i dve ribe, metnu ruke na njih, pogleda knebu, podigne ih i blagoslovi ih; i dade nama da ih narodu podelimo.Koliko god smo se puta natrag vraćali da hleba uzmemo, našli smo lebne smanjen, i za čudo videh u koliko god odlomi parče leba ili ribe utoliko taj deo opet naraste, kao da nije odlomio bio. Tako je neprestanolomio i delio, dok nisu svi jeli i siti bili. Kad niko više nije hteo jesti,zapovedi nam, da komade pokupimo, koji su oko njega bili, i minapunismo 12 kotarica. Broj tih, koji su nataj čudesan način bilinaranjeni, iznosio je do 5000 ljudi i blizu toliko žena i deca. I taj silanprorok, koji može toliko narod da narani, otrpe svojevoljno 40 dana inoći muku od gladi u pustinji! Izgleda da je on čovek u trpljenju i Bog ustvaranju!" Ta čudesa, ljubezni oče, imaju odviše svedočanstva, da sene može lagati. Koji 5000 ljudi može nasititi, taj može sve ljude naraniti;

99

i onaj koji sve ljude naraniti može, mora da ima božansku silu? Zaista,on mora da je Sin Božji! Kad bih htela sva njegova čudesa da tiopišem, koje je on činio, sva bi pisma njima ispunila. Ni jedan dan neprođe a da mi ne dobijemo vest o njegovoj sili, od koje su svečudesnija dela nego prva. Svako jutro, kad se ljudi na putu sretnu,pitaju jedan drugo: "Kakvo je novo čudo učinio? jeste li čuli za nekonovo čudo od tog silnog proroka?" Zaista je želja da se čudesa Isusovavide, tako velika, da na jednog, koji je išao u pustinju na Jordan daJovana čuje, deset srazmerno idu u Galileju da Isusa vide. Samo susveštenici gnjevni i govore zlo za njega. Oni kažu, on odvaja narod ožrtve, on propoveda drugi zakon, nego što je Mojsijev, on jede sagrešnicima i carinicima, stupa u kuće samarjaiske i ljubi Galilejce višenego Jerusalim, što oni drže za dokaz, da on nije Hristos, "koji treba ucrkvu da dođe i svoj zakon iz Jerusalima da izda". Oni su toliko dalekoišli, da su tvrdili, da op svoja čudesa vračanjem svršava i pomoćupoglavara đavola. Kad mi njemu dopustimo, srca čovečija k sebi daprivuče, kao on što radi", reče Kajafa juče ravi Amosu, kad je čuo, da jeIsus preko vode k njegovim učenicima otišao i buru sa jednom rečiutišao, "onda je crkvena služba na kraj, on sav narod vuče k sebi." Kadje Irod, koji, kao što sam ti pričala, Jovana pogubio, za visoki čin Isusovčuo reče svojoj ženi Irodijadi: "Jovan je iz mrtvih voskresao i čini silnadela." "I ako on 70 puta iz mrtvih ustane, toliko puta hoću njegovuglavu da imam", odgovori Irodijada; posle toga Irod posla tajno zaIsusa, jer je on njega za Jovana Krstitelja držao, da u Galilejskoj okoliniostane, gde je i bio. Leviti i književnici tvrđahu, da je on Ilija, koji će poproroštvu pre mesije doći, da sve stvari izmiri, drugi ga drže za Isaiju iliJeremiju, a neki za drugog proroka. Oni hoće Isusa za drugog držati,samo ne za Hrista Sina Najvišeg. Ti pitaš u tvom pismu, ljubezni oče,"gde je Ilija, koji će preteča mesije biti, kao što prorok Malahija piše?"Na to pitanje je sam Isus odgovorio, kaže Jovan, kad su ga nekolikoravi pitali: on je odgovorio njima: "Ilija je već bio došao i vi ste njemutako učinili kao što ste želeli." "Govoriš li ti za Jovana Krstitelja?" pitahuslušači, kad su ovo čuli.

100

"Jovan dođe u duhu i sili Ilijinoj i zato se tako u prorocima i kaže",odgovori Isus. Ja sam ti do sada razgovetno za njegova čudesa pisala,jer ona istinske dokaze imaju za njegovu silu i visinu da izrailja uče ipodignu. Ja sam samo malo od njegove nauke kazala, jer ga još nisamčula; ali sam više puta od onih, koji su ga čuli. njegove reči, povtornoslušala. Takve premudre reči, tako bistru nauku, tako svete prepise iBožija upustva nisu nikako sa usana čovečijih došla. O, kada ću sretnabiti, sa mojim ušima njegov glas da čujem i njegov govor da slušam! Jazavidim svima, koji su ga slušali. Ja ti nisam još rekla, da je on semonih šest učenika, koje sam ti pre naznačila, još drugih šest izabrao, itu dvanaestoricu on sve oko sebe ima, kao svoje naklonjene slušaoce,koje on dnevno u nauci nastavlja, za što je on s neba i poslat. Međuonih u hiljade, koji su neprestano za njim išli, on je odabrao 70 otmenihljudi, koje je on s vremena na vreme u svaku varoš i svako selo slao,da carstvo Božije objavljuju, i da je vreme pokajanja došlo. Ti vidišdakle, ljubezni oče, da taj nepoznati mlad čovek. koji se još nemagodina dana u Jordanu krstio bio, već više upliva u narodu zadobio,nego rimski namesnik Pilat ili Irod. Pre nekada, kada je opet jedanskup naroda čudesnim načinom naranio, narod ga je hteo silom zakralja izvikati; ali se on iz te gungule izvuče i ode na jedan breg, da odtakove časti utekne, on ne gramzi za predvoditeljstvo. Njegovokraljevstvo ako on treba kralj da bude neće čovečija ruka dati. Da ćeon car biti, to je tako verovatno, kao što je on Hristos; jer proroštvokaže, da mesija na prestolu svog oca Davida sedeti treba. Ko može ubudućnost pregledati i svršetak njegove sile izmeriti?! U duhu ga ja većvidim krunisanog od silnog Boga, koji ga je s neba kao svog sinaobjavio, krunisan kao car nad carevima, kao Gospod nadgospodarima, sa njegovim prestolom na Sijonu, narod zemaljski je podnjegov skiptar pravde u svom bezgraničnom carstvu podvrgnut. On jetaj iz stene bez čovečije ruke isečen kamen, koji će svu zemlju ispuniti.Može biti da ti mene za jednu buncaru držiš, ljubezni oče; ali kad jeIsus zaista Hristos, onda zemlja nema govor, koja sjaj njegove državeiskazati može. Sada se pouzdano veruje, da će on na pashu doći;onda ću ja njega videti i odmah mudrost našeg naroda, ja ću ga sa

101

strahopoštovanjem i ljubavlju počitovati. Ja ću ti opet pisati, ljubeznioče, čim ga budem videla i čula; a donde ostaj zdravo.

Tvoja tebe ljubeća Adina.

102

XVI. PISMO

XVI. PISMO

Ljubezni oče!

Cela je varoš u pobuni kao talasi na moru. Jasni glasovi od množine poulicama i iz daljnih mesta dostižu moje uplašene uši! Jedna rimskačeta dođe trkom pred templo, gde je najveća pobuna bila; jer je glas odpobune među narod bio stigao i do Pilata, ali ta pobuna nije protivrimske sile, ljubezni oče; ah, naš narod, koji je nekada narod Božji bio igospodar istoka, sada je rob i podanik njegovih bezbožnih gospodara,Rimljana. Samo da bi jedan prst dignuli da taj besčasni jaram otresu!Daj Bože, da je jedan pokret za oslobođenje Izrailja! Povod pobune,koja sve veća biva, to je izvanredno dejstvo Isusovo, koje je ime tebikroz moje pero povereno − jedno ime, pred kojim će se kolena judejskai neznabožačka prikloniti! Ja ću tebi sve ispričati, jer je ovo delo jedannov dokaz njegovog božanskog poslanstva. U mom poslednjem pismupomenula sam ti, da će Isus ovde na pashu doći i o ovomepretstojećem slučaju više govore ljudi nego o pashi. Govori se i to, daće mnogi, koji u Jerusalim nisu dolazili, ali će doći samo da Isusa vide,i ravi Amos veli, da broj stranaca u varoši nikad nije toliki bio. Jučedođe Marijin stric Jovan, iznenada u kupatilo u stražnjoj kući, gde smomi u hladu od visokih loza sedeli. Ravi Amos hteo nam je jednupretskazu iz proroka Jeremije za dolazak − ne već došlog − mesijupročitati, baš kad je Jovan unutra stupio. Marija pocrveni kad ga jevidela i dokaza, kako je dragocen on njoj bio. Ujak Amos zagrli i poljubiga i dade mu mesta da sedne; posle toga moraše mu jedan rob nogeprati, koje su od putovanja prašne bile. Od njega smo doznali, da jenjegov ljubezni učitelj u Vitaniju stigao i odmarao se od umora u kućiLazarevoj, Marte i Marije. Ta je novost nas veoma obradovala i raviAmos izgledao je veoma raspoložen. "Kad on u Jerusalim dođe", reče

103

on vatreno, "neka bude moj gost. Pozovi ga pod moj krov, Jovane, dabi moja kuća bila blagoslovena dolaskom jednog proroka Božijeg". "O,nemoj zaboraviti da ga zamoliš, da u vreme pashe kod nas ostane",viknu Marija, i ljubezno pogleda u mladićevo lice, pošto je u njegovuruku poverljivo svoju ruku spustila. Ja hoću mom ljubeznom učiteljutvoju želju na znanje dati, ravi Amosu", odgovori Jovan, "i on će bezsumnje pod tvojim krovom stanovati, jer on nema ni kuće ni prijatelja uovoj varoši." "Nemoj kazati, nema prijatelja; viknuh ja, mi smo svinjegovi prijatelji i želimo rado njegovi učenici biti." "Kako, i ravi Amos?"viknu Jovan sa radošću onim pogledom na poštovanog sveštenikaBožijeg. "Da, po svemu, što sam video i čuo, gotov sam, da njega zajednog od Boga poslatog proroka držim." "On je više od proroka, o raviAmosu!" odgovori Jovan. "Nikad nije ni jedan prorok ovako dela činiokao Isus, izgleda kao da mu sve sile pri zapovesti stoje. Da ti vidiš, štaon redovno čini, što ja vidim, ti bi kazao, on je Jehova u liku čovečjem sneba dole sišao." "Ne ruži, mladi čoveče!" reče ravi Amos saprebacivajućim glasom. Jovan spusti svoju glavu od tog ukora, ali opetodgovori on sa poštovanjem tvrdo: "Nikad nije jedan čovek ovaka delačinio; kad nije Bog u mesu onda je on anđeo u mesu, obdaren Božijomsilom." "Kad je on mesija", rekoh ja, "ne može on anđeo biti, zar nekaže proroštvo otvoreno, da će mesija jedan čovek od patnje biti?Dakle čovek a nije anđeo?" "Da", odgovori Jovan, "ti poznaješ dobroproroštva, za to ga ja za mesiju i Sina Božijeg držim. Šta je on višenego jedan čovek a manji od Boga, meni i onima drugim učenicima jenepojmljivo. Mi se divimo, ljubimo i poštujemo njega! U jednomtrenutku mi bi ga kao svoga brata zagrlili a za tim smo gotovi prednoge mu pasti i obožavati ga!" "Ja sam ga video da plače radi potrebebolesnih ljudi, koji su k njemu dovedeni i sa jednom rečju, jednimdodirom njegovih ruku bili su izlečeni i stojaše pred njim u lepoti i usnazi zdravi! Ja sam ga video da jednim preko čovečnim glasom isterađavola i čuo sam kako ga podajnički moli, da ih ne otera u njihovuotadžbinu, nego da dopusti u želji svojeg bića da vlada, dok njihovapresuda sa usana Božjih izrečena bude. Dakle su i đavoli podanicinjegovi; tako je njegova sila velika i sve bolesti od njegovog pogleda

104

isčeznu kao isparenje u barama pred sunčanim zrakom." "I opet", rečeNikodim, jedan bogat farisej, koji je baš kad je Jovan govorio, ušao injega mirno slušao, "on može kod nas da dolazi i odlazi, kad hoćepošto je prijatelj mog tetka − "i opet, mladi čoveče, čuo sam te gde sikazao da Isus od koga. ti i sav svet tako silno delo propoveda, u Vitanijiostao da se odmori. Kako može čovek, koji sve bolesti u svojoj sili ima,jedan umor telesni imati ili u takav pasti? Ja bih mu kazao: "Lekaru,pomozi sam sebi." Ove su reči bile u pritvornosti izgovorene od ovogučenog čoveka, koji je svoju sedu bradu gladio i očekivao Jovanovodgovor; on se kao i drugi otmeni ljudi prepirao za ono da veruje, što jeIsusa čuo. On ga još nije video i teško će ga tražiti kad on u Jerusalimdođe od straha, da ne bi svoju čast među Judejcima izgubio; jer je biočastoljubiv, m za to se bojim, da on Isusa za mesiju neće priznati, mada se tačno osvedoči.

To je moje mnjenje o tom prijatelju moga tetka, tog bogatog i silnogfariseja. Ali Jovan odgovori i reče: "Koliko ja čin i silu Isusovupoznajem, on ima silu bolesti da leči, ne za svoje dobro, nego za dobronaroda. On upotrebljava njegovu silu da čudesa čini, nekima za ljubavn sažaljenje dobro učini i svoju božansku silu da otkrije. Njegovačudesa treba da dokažu, da je on zaista mesija. Pošto je on za nasčovek sa božanskom silom, on je kao čovek slabostima podvrgnut; ongladuje, žeđ trpi i muči se kao čovek. Ja sam ga video kad je sinajednog otmenog čoveka izlečio kome je moć i zdravlje jednom rečjudao, i u tom trenutku video sam ga, da je od umora seo, jer je svojuumornu glavu na ruke naslonio, da je bledo i iznemoglo izgledao; jer sunjegova dela i suviše ljubezna i on od toga bude savladan, jer oni, kojiza njim idu, ne dadu mu vremena noću da se odmara. Simon Petarvideo ga je jednom od umora klonutog, jer je ceo dan bolne lečio izapita ga: "Učitelju, ti daješ drugima moć, zašto snosnš ti sam umor,kad je svo zdravlje i sila u tebi kao u jednom živom bunaru?" "Ja nesmem čovečije slabosti nikakvom silom obići, koju mi je otac moj zablago čovečje dao. I ako u patnji, ja mogu ipak sve ljude k menipozvati!" Jovan izgovori ove reči tako snuždeno, kao da ponavlja onaj

105

glas, kojim je Isus izgovorio tako, da smo mi nekoliko minuti ćutali. Jasam osetila suze u mojim očima, a tako isto k gordi farisej Nikodimizgledao je dirnut. Posle dugog ćutanja reče on: "Zaista taj čovek nijejedan običan prorok. Kad on u Jerusalim dođe, radujem se, što ću iznjegovih usta njegovu nauku da čujem i svedok jednog pravarednogčuda da budem."

"Istina", reče Amos, "ako on zaista jedan prorok bude da ga mi neodbacimo. Mi treba njegovo pravo tačno da ispitamo, da li je on odBoga našem narodu poslat?"

"Zaista, odgovori Nikodim, mi fariseji trebamo jedan tačan ispit s njimda stavimo. Izgleda da on ima nameru, da ga sav narod upozna injegov proročki čin za što on i dolazi u Jerusalim, jer je on do sada uokolini pripovedao i čudesa činio." "On je jedan prorok bez sumnje,"dodade Amos, "i ne tiče se da ispitamo, je li on prorok ili ne, jer onestotine koje je on izlečio, jedno je živo svedočanstvo, da je on duhom isilom starih proroka obdaren i tako je zaista prorok. Pitanje je, koje miimamo da stavimo: da li je on mesija ili ne?" Nikodim, lagano vrtećiglavom odgovori: "mesija ne dolazi iz Galileje." "On će se svojom silomkao mesija pokazati," odgovori moj stric Jovan vatreno. "Kad ti njegovgovor budeš čuo, ravi Nikodime, tebe će njegova čarobna reč u dubinunjegove premudrosti, u veru uvući a i da ne vidiš njegova čudesa, tićeš ga za Hrista držati." U tom trenutku uplaši nas jedan divni radostanglas Marijin, i kada smo se k vratima okrenuli, ugledasmo mi nju unaručju jednog mladog čoveka, koga još nikad nisam videla. Mojaiznenadnost nije imala vremena, da pomislim šta sam videla, kada jetaj mlad čovek, koji je lep i zdrav bio od Marije bio zagrljen, on se odnje odvoji i u naručja Amosova pade i viknu: "Moj otac, moj ljubezniotac!" Moj ujak koji je začuđen iznenada stojao, kao da svojim očimane veruje, viknu radosno i jasno, pošto je tog mladog čoveka na svojesrce priglio i njegove suze lile su od radosti, njegov glas umukne,poviknu on: "Moj sin, moj izgubljen i opet nađen sin! Gospod je čudopred mojim očima učinio!" Sada zagrli i Jovan tog stranca, a farisej

106

ćutajući tu je stojao. Koji je taj kladi čovek bio, čiji je dolazak takuuzbunu izazvao i za što je on kao sin i brat pozdravljen, to mi je bilonepoznato, i dok sam ja začuđeno gledala, reče mi Marija sa radosnimsuzama u njenim divnim očima: "On je Venijamin, ljubezna Adina, mojodavno izgubljeni brat!" "Ja nisam znala da si imala brata," odgovorimja začuđeno. "Mi smo ga odavno za mrtvog smatrali", reče ona; "presedam godina postade on obezumljen i obitavaše u grobnicama varoši,gde se on sa onim drugima, koji su od đavola mučeni, obdržavao.Drugih godina on nas nije poznavao ni govorio, tako smo hteli da gazaboravimo, kao da je umro, jer misao na njega čini nas nesretnim inismo se nadali da će on ozdraviti, ali sada pogledaj ga! Sve izgledakao da je san bio! Vidi, kako plemenit izgleda sa slatko smešećimočima." Sad ga uze za ruku i dovede ga kod mene, pošto su sve oči nanjega bile upravljene, kao da je duh, kada je on njihovo čuđenjeprimetio reče: "Ja sam vaš sin i brat, moji ljubezni i moj je duh bistar izdrav." "Ko je tu čudesnu promenu učinio, o moj sine?" zapita Amosdrhćućim glasom, svoju ruku metajući na pleće Venijaminova, kao dase boji, da ovog nestane, "Isus prorok najvišega", odgovori on savatrenim glasom. "Isus" povikaše svi u jedan mah. "Ja sam pre njegato mogao kazati", odgovori Jovan mirno. "Ja nisam morao pitati, ko jeto veliko delo na njemu učinio. Nikodime, ti poznaješ ovog mladogčoveka dobro, ti si ga od mladosti poznavao i kao bezumnog nagrobovima video, da li još i sada sumnjaš da je Isus mesija?" Nikodimćutaše, ali mu se na licu videlo da veruje. "Kako se zbilo to čudo natebi mladi čoveče?" zapita on sa velikim učešćem i osećanjem.

"Ja sam ovo jutro lutao oko Vitanije," odgovori izgubljeni i pametnonađeni. "Kad spaziv jednu množinu naroda, za kojom sam bezsamovolje išao. Kad sam došao blizu, opazim u njihovoj sredini jednogčoveka, na koga nisam odmah pažnju obratio i osećao samneuzdržimu silu, njega da pogubim, tako besnilo imadoše još njihsedam, pomamnih kao ja i odmah potrčasmo sa velikim kamenjimanoževima u našim rukama na njega. Mnoštvo se razbeže i povikanjemu da se spase, ali se on ne pokrete, nego nas mirno dočeka. Kad

107

smo još nekoliko koraka od njega udaljeni bili, pošto sam ja njemunajbliži bio, htedoh da ga na zemlju tresnem, ali on mirno jedan prstpodiže i reče: "Mir." Mi stojasmo nepomični, bez moći da možemonogu pokrenuti, a među tim se naša zloba i besnilo, njemu današkodimo, sve više umnožavalo. Mi rikasmo i penismo od besnila, jersmo sada znali, da je on Sin Božiji, bio došao da nas uništi. "Iziđite izovog čoveka!" reče on sa zapovednim glasom, kao da nama govori, alion je u istini đavolima koji su u nama govorio. Pri ovoj reči ja padoh nakolena pred njim u strašnom bacakanju i moje celo telo drhtaše, kao daje u najvećoj borbi sa jednim nevidimim duhom. Sada Isus stupinapred, metu njegovu ruku na moje čelo i reče: "Sine, ustani, ti sizdrav!" Pri toj reči tako mi se učinilo, kao da je neki crni oblak iz mojegduha otišao. Slava novog života razgalila se u mojoj duši, kad je glasIsusov sa neopisanom radošću moje srce ispunio. U potoku suza,prve, koje sam za onih 7 godina prolio padoh pred njegove noge,zagrlih i celivah ih, pošto je u mene nov život i neopisano spasenjeprodrlo." "Idi tvojim putem i boj se Boga, da ne bi po drugi put u siluđavola upao," reče on i podiže me ljubezno. Za tim sam išao za njimpodvikivajući i Boga slaveći, dok on ne uđe u kuću jednog oficira, (ublizini Vitanije) i posle toga ovamo pohitah da vaša srca obradujempogledom moga zdravog duha." Pošto je Venijamin propoved svršio,zahvalismo mi svi Bogu, koji ga je opet k nama povratio i tako velikogproroka k ljudima poslao. Kad je Nikodim otišao, ja sam čula, pošto jeon ujki sreću želeo, gde mu reče, da je on voljan prvom prilikom saIsusom govoriti, a kad je moj ujak nadu izrekao, da će silnog prorokakao gosta u svojoj kući pozvati, to ga farisej za dopuštenje zamoli, danjega pri njegovom dolasku ali u tajnosti, koje je ravi Amosu šaputaoposetiti može.

Ja sam moje pismo, ljubezni oče, sa napomenom jednog velikogpokreta u varoši počela, koji je izvavrednim delom Isusovimprouzrokovan, kad je on jutros u varoš došao n odmah u crkvu otišao,gde je jednom neizbrojnom množinom, koja se taka nikad nije videla,praćen bio. Pošto sam u ovom pismu mnogo pripovedala, što se juče u

108

kupatilu dogodilo, to ću ti o tom pokretu u drugom pismu pisati, koje ćudanas u veče pisati; jer sada kad se ovako velikih događaja ovogproroka tiče, koji su tako izvanredno poučljivi, ja ću ti gotovo svakogdana o svemu tome pisati, šta se ovde događa i tebi na znanjestavljati, kao što je tvoja želja. Ta me je želja tvoja veoma obradovala,jer u njoj imam jednog dokaza, da ti veliki događaji, koji se na mesijuodnose, nisu.bez uticaja i nadam se, da ćeš ti na njega verovati i njegakao pomazanika Božijeg smatrati, koji je bez sumnje, kao što njegovereči i silna dela svedoče. Kako budem koje pismo dovršila, poslaću gapo Izrailj−Ben−Judi sa karavanom, koji Jerusalim osam dana poslepashe napušta. Neka Bog naših oceva s tobom bude i tebe i njegovizabran narod blagoslovi!

Tvoja ponizna kćiAdina.

109

XVII. PISMO

XVII. PISMO

Ljubezni oče!

Poslednje pismo pisala sam ti povodom jedne izvanredne pobune uvaroši, o kojoj ću ti u ovom pismu pisati. Pošto je poznato bilo, da ćena dan svetkovine prorok iz Galileje kroz Jerihonsku kapiju u Jerusalimući, uzbuni se varoš i iz kuća i dućana pođoše nebrojene gomilenaroda u tom pravcu. Marija i ja popesmo se na gornji kat naše kuće, unadi, da što god vidimo, ali ni od kuda ništa nismo videli do samo moreod samih glava, od kojih se jedno duboko mrmotanje podiglo, kao dase uznemiren okean o kamenite obale bije.

Gornji deo kapije videli smo dobro, ali je bio crn od ljudi, koji su ga uzasedu držali, da bi mogli dole gledati. Na svršetku dočusmo jednuviku kao iz jednog glasa i odmah po tom opazimo mi kao talase odmnožine.

"Prorok je kroz kapiju prošao," reče Marija ushićeno. Kakvu počastukazuju njemu! To je ulazak jednog kralja!"

Mi smo se nadali da će on pored naše kuće proći, jer ona na jednojglavnoj ulici leži; ali smo se prevarili, jer on uze njegov put na bregSiona i pope se na humku Moriju, po tom u crkvu.

Jedan se deo puta ka crkvi od naše kuće vidi, bili smo radosni, daproroka iz daljine vidimo. Mi smo ga samo na to poznali, pošto je onpred svima išao, i narod iza njega malo natrag zaostao. Najbliži njemubio je Jovan, kao što Marija reče, jer ja nisam na tolikoj daljini nikogapoznati mogla. Prvi redovi naroda izgubiše se pod svodom hrama, a

110

hiljade iđahu za njim. Na kraju bio je mladi centurio (oficir), koga samveć mnogo puta spomenula kao predvoditelja jahaćih vojnika, da bi tugungulu mogao u redu održati. Marija ga nije mogla poznati; jer reče,premda je daleko bilo za nju; a ja ga poznadoh ne samo po licu, nego ipo držanju njegovoga crveno−zagasitog barjačića, jednom poklonu odmene, koga je vetar lepršao. On je meni pripovedio, da je barjačić kojije od sestre dobavio, izgubio, i tako sam ja njemu od moje rukenapravljen barjačić poslala, po čemu je to samo dokaz pripoznanjaprema jednom strancu bio, za to nećeš ti zaista tvoju pažnjuodobravati, ljubezni oče, ako je ono jednom idolo pokloniku ukazano; jase nadam da će taj plemeniti mladić jedan Judejac biti; jer naukaproročka ima veliku primamljivost za njega, još prošle nedelje priznaoje, da ne će on nikad sumoran biti, da će mene iz knjiga Mojsijevih ipsalama Davidovih čitati, slušati, koje, kao što on kaže, svako rimsko igrčko stihotvorstvo prevazilaze. Za to tvrdo verujem, da će on napažljivost i odlaganje za odustajanje svoje bezbožne vere i za počastGospoda od vojske upućen biti.

Pošto se hram napuni postade tišina u tom mnoštvu i Marija reče: "Onje u molitvi ili u žrtvi." "Može biti", odgovorih ja, "da on narodu govori,koji sluša reči njegove."

Kad smo tako govorili, postade u hramu divlja vika iz hiljade grla, koji jeu najvećem stepenu uzbuđen bio; narod koji je napolju stojao,povtoravao je tu viku i videli smo, gde mnogi počeše u zabuni dabegaju, a da ne bi se još veća graja podigla, odoše rimski jahači irasturiše tu množinu. Ja sam se tako uplašila, da nisam ni disala inisam znala kakav je to prizor i šta to znači. Marija, otac, brat i zaručnikbehu otišli u crkvu i našli se u mislima u velikoj opasnosti i bila jebrigom savladana; lice je pokrila rukama i onesvestila se; ja je uzeh iodvedoh u sobu i tako više nisam ništa videla, od onoga šta se daljedogodilo. Posle četvrt časa dođe Ben Acem, koji je dan pre s njegovommaterom došao, koja je daljni rad ravi Amosu iz Naina donela, u sobustupi, koji je nama taj događaj pripovedio, od koga sam očevidni

111

svedok bila, i Marija se o sigurnosti svojih umiri. On nam je sljedujućepripovedio: Pošto je Isus sa mnoštvom u hram ušao, koje je saljubopitstvom čekalo, šta e on tu učiniti, nađe on sve porte satrgovcima, menjačima i prodavcima marvene žrtve napunjene.

Svakojake pregrade bile su tu, u kojima su se hiljade ovaca i teocanahodili i gotovo kod svakog stuba od trema seđahu ljudi kod trpeza,čiji je posao bio menjanje stranog novca, koji su judejci iz Grčke,Misira, Afrike na pashu doneli, za rimske crkvene novce da promene,koji samo prodavci marve primahu.

Kada je unutra ušao, nađe prorok tako uzak put, jer su bile mnogetrpeze za menjače nameštene, da je silom njih obišao i natrag sepovukao, da bi mogao širi put naći; kada je on na svešteničkim vratimadošao, nađe tu jednog sveštenika za jednom trpezom sedeći, koji je umenjanju zbunjen bio, i pored njega jednog Levita, koji je golube ivrapce za žrtvu prodavao, stade i okrete se, upravi svoj miran pogledmalo strahovito na taj prizor. Svi pogledi behu upravljeni na njega. Svetrgovine prestaše; kupci i prodavci okretoše se i upraviše svoj pogleduplašeno i sa strahopoštovaljem k njemu. Oni, koji su se u njegovojblizini tiskali, malo po malo izmakoše se tako, da je mnogo prostoraizmeđu njih i njega bilo. Oni nisu znali, kakvom je to silom bilo, dok nijeon usamljen stojao; samo Jovan, njegov učenik, ostade blizu njega. −Vika prodavaoca i kupaca prestade, i presta rika volova i bleka ovaca,kao da je u njih neki vanredni strah ušao, samo gukanje golubovamoglo se čuti, dakle, najveća tišina postade; ćutanje postade tako, kaoda je krv u žilama prestala. Svačije oko bilo je upravljeno i očekivahujedan strahovit događaj. Basamaci od templa, na kojima je on stojao,izgledalo je tako, kao da se on na nekom prestolu nahodi, od kojegnarod svoju presudu očekivaše. U jedan mah bila je ta tišina, koja je dosada vladala, od jednog mladog čoveka, koji je pored mene stojaouznemirena, koji je jasno viknuo i na pod u nesvest pao, ali posle togaposta opet tišina kao da je sve mrtvo. Posle začusmo glas proroka,zapovedno, jasno i bistro, kao truba koja je Sion Goru potresla, kad je

112

zapovest izdata, i sav narod zadrhta:

"Ono stoji napisano, dom oca moga, on je dom molitve, vi ste ga uhajdučku pećinu pretvorili!"

"Onda se sagnu i podiže jednu podvezicu, koja je od nekog ispala kodnjegovih nogu bila, udvostruči je kao jedan bič i stupi napred. Prednjime su begali menjači, sveštenici, Leviti i prodavci u takoj brzini, da biu tom trenutku od njegovog strahovitog dogleda uteći mogli, počeli susvoju trgovinu napuštati i samo da bi mogli sebe spasti, trudiše se."Uzmite ove stvari odavde," viknu onda on, "i ne pravite dom mog ocatrgovačkom kućom."

"Nikad nisam takovi strašan prizor smutnje i beganja video, posle ovihreči. Sva množina pokrete se, i tako sam i ja od njih odvučen bio, kaoda me je neka silna voda odnela; trpeze menjačke bile su sa svim štoje na njima ležalo, prevrnute, zlato i srebro bilo je od tog mnogognaroda pogaženo. Nismo mi od onog biča od podvezice begali, jer onnije nikog dirnuo, nego od njegovog prisustva! Mi begasmo, kao plevapred njime. Tako je svima izgledalo, kao da varnice iz njegovog bičapreko naših glava lete, kao ognjen mač aranđelov. U kratkom vremenubila je porta prazna i mi besmo terani kroz portu izrailjsku ineznabožačku na južnu kapiju. Ja se okrenem i opazih da prorok neide za nama nego sam stoji, kao gosa i učitelj crkovni. Bič nije bio višeu njegovim rukama i njegovo se lice u neizmerno sažaljenje pretvorilou kad je za nama gledao, koji smo još od njega begali.

"Ja nisam imao vremena, preko te izvanredne promene da razmišljam,jer me množina s njima odvukla koja je begala. Na kapiji bili smo odjedne rimske straže u templo uterani, i tu posta veliki strah Rimljanipred nama a prorok za nama, ne usudismo sa ni napred ni natrag dastupimo. Tu su mnogi slabi nogama gaženi i taka se strahovita vika odbola i straha podiže, kako sam utekao, sam ne znam", dodadeSamuilo; "kad sam se izvan kapije video, gledao sam što brže u varoš

113

da dođem, i tako sam sretno ovo sigurno mesto zadobio, jer Rimljanirasteruju narod sa ulica u njihove kuće".

Kad je Samuilo njegovu propoved dovršio, i mi preko tog događaja odvelike sile proroka Isusa čudili, napuni se sokak pred našom kućomljudi koji su u njihove kuće hitali. Jedni bežeći vikahu: "Strahovitiprorok!" drugi: "Rimljani!" i tako je izgledalo, da su neki od strahaobojeg begali. Sred te pobune, ljubezni oče, sedoh da ti pišem, počemu su događaji novi bili, da bi drugi ove iz mog pamtenja izagnali.

Da, ljubezni oče, Isus iz Nazareta mora da je sa božanskom silomnaoružan! On, koji sa jednim pogledom, jednom reči − jer bič unjegovoj ruki, kao što ravi Amos kaže, ne bi ni detetu žalosti prinetimogao − hiljade naroda pred sobom terata može, mogao je sav svet ubegstvo da obrati od strahovite svetlosti njegovog prisustva! Moj ujakravi Amos, koji je posle povratka iz templa, propoved Samuilovupotvrdio, dodade još, da, kad je Isus sam, kao pritježatelj onog sazlatom posutog poda stojao, poglavar sveštenički sa strahom i gnjevnostupi k njemu i pita, na čiju zapovest on to čini, po čemu je video, da jeIsus preduzeo da templo očisti, njegov odgovor beše: "Mog oca domne treba da bude trgovačka kuća, revnost za uzvišenje templa dalo mije povod to da činim".

"Jesi ti Hristos?" pitaše poglavar sveštenički i stojaše još daleko odnjega.

"Kad ti ja kažem, ja sam, nećeš ipak verovati".

"Kad Hristos dođe, hoće li on sve u red dovesti", odgovori poglavarsveštenički.

"Ja sam sa tom popravkom započeo, pošto sam one iz hrama izagnao,koji ga besčaste, da ga u dom molitve opet obratim, kao što je moj otaczapovedio."

114

"A ko je tvoj otac?" upita Kajafa. "Bog je moj otac i ja sam u svetposlan, da ispunim njegovu volju. ja ne dolazim od svoje volje, negome je moj otac poslao. Za mene stoji napisano: "On će odmah u svojucrkvu doći i biće čistitelj srebra."

"Kakvim znakom možeš dokazati, da si poslan m da imaš silu da činiš,što si danas u hramu učinio?"

"Zar nisi još uvideo dokaz moje nebesne sile", odgovori Isus i pružiruku na mnoštvo, koje je begalo. "Razori ovaj hram, i za tri dana ja ćuga opet sazidati! Neka je ovo tebi i svima Judejcima za znak, da sam jaod mog oca s neba poslat. Kako mi je on zapovedio, tako ja radim".

"Onda postade veliko mrmljanje", pripoveda ravi Amos dalje, "jer mnogiod sveštenika a između njih i Ana, postaše slobodniji i stupiše bliže."On ne može biti pravedan čovek i poštovati Boga, kad on namazapoveda, hram da razorimo".

"Ali od kuda on ima silu preko naroda, kad nije od Boga poslan?"odgovori jedan drugi.

"On to radi pomoću Velzevula, poglavara đavola, sigurno je on njegovprorok", reče Ana jasnim glasom: "Jer jedan pravi prorok ne bi svetinjuBožju razoriti hteo."

"Na to postade mešovita vika raznih glasova; pošto jedni jedno, a drugidrugo vikahu; ali ponajviše od njih držaše i beše uvereni, da je Isusjedan Bogobojažljiv čovek i prorok Božiji. Kajafa zapovedi njima daćute, i reče Isusu: "Kaži nam iskreno, da li si ti Hristos, Sin Svetoga, damožemo u tebe verovati!"

"Ja sam," odgovori mirno i potvrdno prorok, pogledavši k nebu i jošreče pri tom: "Ja sam od Boga dole sišao."

115

"Kada je", tako dodade, moj ujak, "Ana ove reči čuo, povika jasno ignusno i svoje haljine podera:

"Čujte, on Boga huli! Daj da ga iz hrama isteramo, koga on pogani!"

"Niko se ne usudi da se proroku približi, pošto se njegova moćna silapri isterivanju prodavaca i kupaca iz svetog mesta otkrila."

"Slušajte", reče on na to više žalosno nego gnjevno: "Ja sam u svojeimanje došao i vi me niste primili. Ovaj hram moga oca ne treba višeda je mesto oltara. Doći će dan, kada će se od vas sveštenstvo uzeti idrugima dati, i među neznabošce može se crkva u ime moga oca nasvakoj humci i svakoj dolji na zemlji podići, u kojima će on radoobitavati i narod ne treba više Bogu da služi samo na Sionu, negosvuda neka se hvala, slava i počitanije najvisočajšem ukaže. Ovacrkva, koju vi beščastite, neka se razori donde, dok kamen na kamenune bude i vi da budete rastureni po svoj zemlji, premda niste priznaličas pohođenja."

"Sa ovim rečima iziđe prorok na polje, a poglavar sveštenički,sveštenici i Leviti stojahu nemi bez snage, da su samo jednu reč mogliprogovoriti. Ravi Amos, koji je to sve sam video i čuo, reče, da nijeništa čudnovato moglo biti, nego ta suprotnost, ta dva čoveka,poglavara svešteničkog i Isusa − kada ga možemo čovekom nazvati,ljubezni oče − pošto su oni zajedno govorili; jedan u krasnim haljinamasa blistajućom šepicom na glavi, visokog zapovednog stasa sa sedombradom i kosom, koji je veličestvo pokazivao − a drugi, još mlad uprostom odelu u jednom surom galilejskom plaštu, koga je oko sebeumotao, u starim opancima na nogama i pun prašine od putovanja izVitanije, ali njegovo istinito žalosno lice, kroz molitvu i patnju izgledaloje umilno, sproću onog visokoumnog, strogog lica Kajafe, na kojemu jerumenilo od gnjeva i zlobe ležalo. i odveć žestok protiv položajpredstavio."

116

"Isus pođe lagano napolje, neobazrevši se na svoje neprijatelje ali odnjih ispraćen. Ja videh kako Jovan k njemu priđe i brzo upita, hoće li onpashu u mojoj kući svetkovati i tu obitavati; ali njega nestade i ja gaizgubih iz vida. Na kapiji nađoh jednoga čoveka da skače i peva, kogaje prorok na izlazu iz hrama samo dirnuo i izlečio, i ako je taj čovektrideset i jednu godinu kostobolju imao. Tako ne prestaje ta silovitaosoba, dobra činiti."

Ovo ti dajem na znanje, što je ravi Amos što se zbilo pripovedio, da jeIsus mesija, postoji sad bez svake sumnje, jer se on javno poglavaruizjasnio.

Budi voljan, ljubezni oče! Sluge donose grane za kolebe, i ja moramovo pismo da dovršim sa molitvom Bogu, za tvoj mir i zdravlje.

Adina.

117

XVIII. PISMO

XVIII. PISMO

Ljubezni oče!

Tvoje poslednje pismo, koje je meni jedan rimski skoroteča doneo, jakome je obradovalo u kome sam za tvoje zdravlje čula, jer sam ja od BenIzrailja tvoje nepovoljstvo čula, rado bi na krilima kao golub do tebedoletela i tebe kao moga dobrotvora nadgledala i ponudila.

Bog naših otaca neka bude hvaljen, koji te izlečio, i da te još duže menizdrava održi, neka bude moja dnevna molitva.

Ti kažeš u tvom pismu, ljubezni oče, da si sa osobitim zadovoljstvomone događaje iz mojih pisama čitao, koje se Isusa iz Galileje, silnog uIzrailju, poslanog proroka, tiču. Ti kažeš, da si gotov, njega kao prorokaBožjeg pripoznati; jer zaista ne može niko takova dela činiti, da nijeBog s njime; ali ti dodaješ pri tom: "Pošto sam ja gotov, moje dete,njega kao proroka od najvišega pripoznati, ja sam vrlo udaljen, damogu u njemu mesiju videti koji je našem narodu obećan! Ako je odnižih roditelja i niskog položaja, po čemu on peške i bez pratnje putuje− ali mesija treba knez i kralj da bude − ne može zahtevati da jeHristos, pošto iz Galileje dolazi? Zar će mesija iz Galileje doći? Nekaravi Amos, koji je, kao što ja primećujem, gotov njega za mesiju dopripozna, u proročkim pismima istražuje! Zar ne kaže pismo, da ćeHristos iz Davidovog plemena i varoši Vitlejema doći, odakle je Davidbio? Ispitaj i istražuj; jer ni jedan prorok, a još manje mesija, ne može izGalileje doći."

Na to prigovaranje, ljubezni oče, koje ti, ako se ne varam, već ujednom pređašnjem pismu učini, moli me ravi Amos, tebi da kažem, da

118

je on u rodoslovnim knjigama pročitao, i kao što sam ti već pre pisala,uvideo, da je Isus u Vitlejemu rođen. Posle toga otišli su njegoviroditelji u Misir, i odande se u Judeju natrag vratili i naselili se u Galileji,gde je on odrastao. Od tih samo dela u njegovoj istoriji nije samo raviAmos, nego i Nikodim namiren, njegovu nauku nećeš ti zaista udvoumlje povući, i juče dodade on još na moju radost, kada smo otome predmetu na večeri govorili. "Ima jedno proročanstvo, o raviAmosu, koje pravo ovog silnog proroka na ime mesije potvrđava."

"Ko je to? Daj da sve čujem, šta ovo potvrđavati može", primetim jaistinito. "Ne, ljubezni oče, što moje poverenje takvu potvrdu potrebuje,nego što ja želim, da i drugi verovati mogu."

"Pretskazivanje stoji u proroku Osiji," odgovori Nikodim, i tako posadržaju: "Ja sam moga sina iz Misira pozvao", ove reči pozivaju sebez sumnje na mesiju, kao što svi književnici priznaju.

"Onda je jedan nov dokazni temelj za Isusa," odgovori ravi Amos.

Moje srce lupaše od radosti, ljubezni oče, kada je ovo proročanstvopomenuto bilo; ali pretstavi sebi moje radosne osećaje, kad je Nikodimpismo proroka Isaije u ruke uzeo, i sledujuće reči čitao i njih na Isusaupotrebio: "Sa one strane Jordana, u Galileji neznabožačkoj, narodikoji su u tami sedeli, videli su veliku svetlost!" To pretvara pregovaranjeprotiv njegovog postanka iz Misira u Galileji u jasne dokaze svogazahtevanja na ime mesije.

Ali za celo, ljubezni oče, sada ćeš ti pitati, koliko drugih imućnih i odvelikog upliva ljudi u Jerusalimu kažu: "Da li književnici u njegaveruju?" Da, Nikodim počinje da veruje, da je Isus mesija, i on se sveviše utvrđava i čvršće osvedočava, što više božanska pisma istražuje.O, ljubezni oče, kada bi ti mogao Isusa videti i razgovor iz njegovihusta čuti, kao što ja mogu! Sva tvoja dvoumljena iščeznula bi, i ti bi krajnjegovih nogu sedeo, da bi mogao reči života učiti. Kako ću ti njega

119

opisati? Kako da počnem, da ga ti čuješ i vidiš, kako sam ga ja slušalai gledala!

U mome poslednjem pismu naznačila sam, da ga je ravi Amos pozvaoo prazniku pashe u njegovoj kući da prebiva. Jovan, Marijin stric, daomu je tu pozivnicu mojega ujaka na znanje, koju je on strpljivo primio, ijuče dođe ovamo, pošto je hram napustio, iz koga je on saizdržajemom silom isterao menjače i trgovce.

Kada sam ja viku iz mnogobrojnih grla na sokaku čula: "Prorok dolazi!Prorok dolazi!" potrčim na krov kućni, odakle sam na daleko gledatimogla; put je mnoštvom naroda zakrčen bio i kolebao se kao talas namoru.

Marija stojaše kraj mene. Mi pokušasmo da li bi mogle u tom mnoštvuonu osobu poznati, koja je mnogobrojnim glavama opkoljena bila, i toputovanje beše silno pokrenuto.

Ali grančice, koje je svaki u ruci nosio, ne dadoše nam ništa poznati;kada sam ja moj pogled pooštrila, da proroka mogu videti, gurnu meMarija i zamoli na drugu stranu da pogledam. Kada sam se okrenula,tada primetim Emilija Tulija, koga sam pre pomenula, koji jezapovednik čete Pilatove od dvesta konjanika, koji je mnoštvo natragrasterivao.

Kada je on preko puta od naše kuće bio, pogleda gore, i kada nasopazi, pozdravi nas golom sabljom i htede napred jahati, ali Marijaviknu:

"Plemeniti gospodine, to nije pobuna, kao što su ti, bez sumnje nekikazali, nego to mnoštvo koje se tu kreće samo je pratnja proroka izNazareta, koji ovamo dolazi, i biće gost mog oca,"

"Ja sam zapovest od Pilata, lepa devojko, dobio, njega kao bunitelja

120

varoši, u zatvor da uzmem."

"Zar treba prorok da strada, plemeniti Rimljanine, što njegova silnadela prouzrokuju, da hiljade za njim hode? Kad tvoja vojska napredpođe, biće bitka sa narodom; a kada se malo natrag povuče, videćeš,da, kada prorok u mog oca kuću uđe, svaki će mirno svojim putem ići."

Mladić ne odgovori ništa, već gledaše me kao da je očekivao, da ja jošnešto kažem; primećujući to, zamolim ga da proroku nikakvo zlo nečini.

"Pošto ti to želiš, plemenita devojko, hoću moju četu ovde u red staviti,jer vidim, da narod nije naoružan".

Centurio dade onda zapovest, da se konjanici preko od kuće stave; nato se mnoštvo približi; ali mnogi od njih koji su napred išli vratiše se,pošto su vojnike videli, tako da sam Isusa opaziti mogla, koji je mirnoišao, praćen od Jovana i Amosa. Kada su prema našoj kući bili, dadeJovan znak, prorok podiže glavu i pogleda je jedan trenutak; tu samnjegovo lice jasno videla. Njegov izgled nije bio mladoga čoveka, negojedne osobe, koja je već polovinu veka preživela, i ako je on tektrideset godina imao. Njegova mrka kosa bila je sedim vlasimaizmešana, i na njegovom lepo stvorenom licu videla se briga i žalost ibrada crna ali proseda, koja je na njegove grudi pala. Njegove velikecrne oči gledale su na nas, kao dobro želeće i mir obitavajući. Unjegovom stasu ležao je čovečiji čin kao u jednom kralju, odmah jestupio opkoljen svojim pratiocima; ali njegova poniznost pratila je tuurođenu razgovetnu svetlost, on je poštovanje i ljubav pokazivaoprema onima, koji su ga gledali.

Kada je prorok blizu rimskog zapovednika bio, prekloni sa neopisanomponiznosti svoju glavu pred mladoga vođu, koji se duboko do sedlanjemu kao pred jednim kraljem, pokloni. Na to smo se iznenadno jakoradovali rimskome vitezu, koji je veliku počast proroku ukazao.

121

Jovan i ravi Amos provedoše posle toga Isusa pored konjanika k našimvratima; ali pre nego što su do njih stigli, povikaše surovi glasoviRimljanima, da proroka zatoče. Kada sam se okrenula, da mogudoznati od kuda je ta vika došla, smotrila sam, da su sveštenici bili apred njima Ana, koji se kroz mnoštvo tiskao da prodre.

"Mi te pozivamo, o, nastojatelju, ovoga čoveka da zatočiš. Sram te bilo,ravi Amose! Veruješ i ti u toga varalicu! Mi optužavamo toga Galilejca,o Rimljani, kao jednog buntovnika On je prisvojio hram, i ako se viRimljani ne obazrete, on će vam dvor oteti. Kad ti njega ne uhapsiš, nestojimo dobri za ono što će slediti, šta će za varoš i narod proizaći."

"Ja ne vidim ništa strašno na ovom čoveku, o Judejci" susrete ihEmilijus. "On je nenaoružan i bez vojnika. Natrag; ostanite u našimhramovima! Kroz vašu viku postaje sva pobuna! Natrag u vaše oltare!Kad pobuna u varoši postane, Pilat će vas na odgovor pozvati. Savnarod je miran, samo vi ne."

"Mi ćemo našu tužbu namesniku predati", povika Ana, koji je na čelubio i praćen velikim brojem besnih sveštenika i Levita s palicama uruci, uputi se dvoru rimskog gradonačelnika.

Ja sam sa zahvalnošću uprla moj pogled na Emilijusa za tadobrotvorstva prema proroku.

Mnoštvo se povuče nazad, kad su konjanici polako otišli i pošto je Isusu kuću Marijinu prihvaćen bio, vladaše kratak mir; posle toga dođošeneki ljudi pred kuću, čiji su astali isprevrtani bili, da se tuže za svojuštetu, i oni bi nasilje učinili, da nije ravi Amos izišao i s njima prijateljskigovorio, jer im dokaza, da je svaka trgovina u hramu zabranjena, i da,kada je Isus sam iz hrama njih oterati mogao, on mora biti prorok, jersamo prorok može hiljade ljudi pred sobom terati. "Kada je On prorok,o moji prijatelji", produži moj ujak, "Kada je On to samo po zapovestiBožijoj izvršio; zato čuvajte se, da se u vašem gnjevu protiv njega i

122

protiv Boga svađate."

Sa ovim rečima zadovolji on to mnoštvo, koje je njima povod dalo daodlaze; ali jedan skup hromih, slepih, bolesnih i pomamnih stojaše jošdugo pred vratima, bez da su proroka molili da k njima napolje izađe ida njih dotakne da ih izleči.

Isusa uvedoše unutra, doneše vode, i sam ravi Amos odreši mu remensa sandale i opra mu noge; a Marija, da bi gosta visoko počitovala,ubrisa mu noge skupocenim burundžukom, (ubrusom) koji je tek svršilabila i koji je burundžuk pri venčanju namenila. U tom trenutku uđoh jaunutra.

Kao što sam željna bila sa prorokom da govorim, tako me učini sada,pošto ga videh lice k licu, strahopoštovanje i čudo da sam umuknula.On podiže njegove oči, pogleda me, pa reče: "Dođi i ti kćeri, i pozdravime, kao i ostale cenjene prijatelje; jer ja znam, da ti u mene veruješ iželiš, da i tvoj otac veruje. Budi trpeljiva i nadaj se; jer ti trebaš onoga,koga ti ljubiš, kao moga učenika videti."

Kad je on to govorio, pruži mi ruku, na koju sam radosne suze prolila.Ja sam znala, da on moje srce i moje pomisli poznaje i da će senjegove reči ispuniti.

Da, dragi oče, i ti ćeš verovati, kao što svi verujemo, i ti ćeš njega zamesiju priznati.

U sobi nalazio se ne samo Amos, Jovan i Marija, nego još sveštenikIlija, sinovac Kajafe, koji je ljubopitljiv bio, božanstvenu nauku sa usanaproročkih da čuje, u kuću stupi. Još je bilo pet ljudi u prisustvu, kojenikad nisam videla, koji su, kao što Jovan kaže, Isusovi učenici bili.Jedan od njih bio je visok, jakoga sastava, sa odvažnim jakim iotkrivenim crtama lica, visokog čela, orlovskog pogleda, i rudniku retkeodvažnosti kao vojnik; to je bio Simon Petar. Drugi je bio po izgledu

123

razborit, mirnog zamišljenog pogleda, koji je svaku reč slušao, koju jenjegov učitelj govorio kao da sluša zahtev Božiji; to je Andrija bratSimonov. Ali ja sam samo Isusa gledala i slušala. Ja sam primetila, daje on bled i umoran izgledao, i sad tek uvideh, da je on za patnjustvoren, pošto on s vremena na vreme svoju ruku na čelo mećaše.

Željna sam bila takoj svetoj osobi uslugu da učinim, pohitam ponududa pripravim, ali me sveštenik Ilija natrag otera i reče: "Stoj devojko,dopusti da smo svedoci jednog čuda!" Onda se okrete proroku i reče:"Učitelju, mi smo mnogo o tvojoj sili slušali čudesa da činiš, ali nismovideli da ih izvršuješ! Kad ti meni sada jedno čudo pokažeš, ondaćemo i ja i sva moja kuća verovati. Ti imaš bolove na tvojoj glavi; izlečije dodirom tvoje ruke i ja ću tebe za mesiju i Sina Svetoga priznati,"

Isus ga pogleda i reče: "Ilija, ti čitaš proroštvo i treba da znaš, da li jeonaj, koji s tobom govori, Hristos ili ne. Traži u pismu, pa ćeš videti, damožeš priznati, da je vreme njegovom dolasku došlo, i da sam ja jednoispunjeno predskazivanje bolje je, nego mnoga čudesa. Ja ne činimčudesa, da svoje bolove ublažim; ja dođoh u svet da se mučim. Isaijame nazva čovekom stradanja i muke! Blaženi su oni, koji ne vide averuju. Vi verujete, da sam prorok i od Boga poslan. To je dobro. Moželi prorok lagati? Kada sam ja prorok − o čemu ne sumnjate − i jakažem, da sam Hristos, zašto mi onda ne verujete? Kada sam ja praviprorok od Boga poslan, onda ne mogu lagati. Vi verujete, kad jakažem, ja sam prorok, ali se gnjevite, kad kažem da sam Hristos. Kadhoćete u mene da verujete, verujte, kada ja vama kažem, da samHristos!

"Ali, učitelju", reče stari Levit Ašer, "mi znamo, da si ti iz Galileje; alikad Hristos dođe, neće niko znati, od kuda je on!"

"Istina je, o, čoveče izrailjev, vi obadva znate, koji sam ja i od kudadolazim; ali vi ne poznajete onoga, koji me je poslao. Vi ne razumetepismo, inače bi zaista znali, od kuda sam i koji me je poslao. Ali vi ne

124

poznajete ni mene, ni onoga, koji je me poslao; jer sam od Bogadošao. Da ste vi njega poznavali, vi bi i mene poznali; ali će doćivreme, kad će te me poznati i u mene verovati, a sada su vaša srcapomračena neznanjem i neverstvom. Ja sam vam razgovetno kazao,da sam Hristos."

Kada je Isus ove reči gromko izgovorio, nađoše se neki prisutniuvređeni, i ču se mrmljanje. Na to ga ravi Amos odvede u drugu sobu,koja je za njega pripravljena bila; a prisutni produžiše svoj govor i svakije mislio različno, pošto su jedni kazali, da je on Hristos, a oni drugi sujasno vikali, da on čini čudesa pomoću Velzevula, kneza đavola.

"Tako biva", reče moj stric Jovan gordo, "tako biva, ma gde da mojljubezni učitelj dođe. Opadanje, nenavist, zloba i neverstvo idu za njim,i njegov život je dnevno u opasnosti, nema mesta gde bi svoju umornuglavu sklonio."

Da bi u svoju sobu mogao doći, prorok je morao preko avlije preći, ipošto sam za njim gledala, smotrila sam četiri čoveka, koji su se sasokaka na krov zatvorene kuće popeli bili i jednog petog u ponjavizavijenog pred noge Isusove spustili. Taj čovek imao je kostobolju, imnogo je patio; a to je bio otac te četvorice.

Kada je Isus dečiju ljubav video, stade on i reče prijatno: "Šta hoćete vimladi ljudi, da učinim?"

"Našeg starog oca da izlečiš, sveti učitelju!"

"Verujete li vi, da ja to mogu učiniti?" zapita Isus i upravi svoje očiistinito na njih.

"Da, Gospode, mi verujemo, da si ti Hristos, Sin živoga Boga, komesve stvari služe!"

125

Isus ih pogleda umiljato i uhvativši starca za ruku reče on njemu jasnimglasom: "Stari oče, tebi kažem, digni se i hodi!"

Na to bolni čovek odmah ustade na svoje noge izlečen i moćan,obazre se i pade pred noge proroku, koje suzama pokvasi; i sinovi toisto učiniše; i sav narod, koji je svedok tog čuda bio, povika jasno iuskliknu: "Hvala i čast Bogu, koji je tom čoveku toliku silu dao!"

Na to se Isus od tog zahvalnog skupa povuče natrag, koji su svog ocazagrlili i plakahu; zatim ga praćahu ta četvorica: dvojica s jedne,dvojica s druge strane, i držahu ga zagrljenog na sokaku, gde su odmnožine sa čestitkom prihvaćeni bili; jer je celoj varoši poznato bilo, daje on trideset godina ležao od kostobolje i nije mogao da hodi.

Ovo je, ljubezni oče, što se dnevno umnožavaju čudotvorstva isvedodžbe, da je Isus mesija.

Ostani zdrav! Tvoja tebe ljubeća kći

Adina.

126

XIX. PISMO

XIX. PISMO

Ljubezni oče!

Poseta proroka Isusa u Jerusalimu, imala je čudesnih posledica.Mnoga čudesa, koja je on jednom reči, dodirom i zapovešću učinio,neopisanoj nauci, što je očevidno od Boga, tvrd je dokaz, da je onHristos. Sve je to do toga dovelo, da su najotmeniji ljudi izrailjski,naučenjaci, a tako isto i narod verovali u njega. Ona četiri dana, odkako će u kući moga ujaka Amosa obitavao, dolazili su najotmeniji ljudiu varoši, da ga vide i čuju i da svedoci njegovih čudesa. Sveštenici suu ovom pogledu razdvojeni. Kajafa ga je javno za proroka priznao aAna za varalicu. Na taj način imaju dve stranke, koje podpredvođenjem dva sveštenička poglavara stoje; tako se i narod razdeli.Ali po najviše iz naroda naklonjeni su Isusu i drže ga za Hrista. Većideo fariseja neprijatelji su mu, premda on njima javno grehe i dvoličje,licemerstvo prebacuje; i ako se oni njega boje, zavide mu i radi bi bilida ga umore; jer on silno predikuje protiv njihovog bezbožnog delatako, da je narod prestao da ih poštuje. Sam Nikodim, koji je isprvanaklonjen bio da prizna Isusa za proroka, uzdržavao se danju od našekuće u kojoj je Isus bio, pošto je doznao da fariseji neprijateljski oproroku misle, i bojao se, da kod njih nebi ugled izgubio; ali njegovoljubopitstvo, da može više od Isusa da dočuje, natera ga, da noćuposeti svetoga proroka. To je dva put učinio, jer je u sumraku, pošto jeod svoga prijatelja Amosa unutra pušten bio, došao. Svršetak togaskupa, mogu samo što mi je Marija pripovedala tebi na znanje dati.Ona je slušala, jer je njen prozor otvoren bio gde se Isus nalazio, Kadje ravi Amos k njemu stupio i zapitao da li književnik Nikodim e njimmože govoriti".

127

"Pusti ga neka k meni dođe, kada ima nešto da mi kaže", odgovoriprorok, okrenuvši se.

"Na to" kaže Marija, "stupi Nikodim unutra uvijen u plaštu i obazre se,da ga nije ko spazio; načini svoje lice slobodno, pokloni se sastrahopoštovanjem i reče proroku:

"Oprosti, o, ravi, što ja k tebi noću dolazim jer ti danju tvoje vreme zalečenje i nauku trošiš. Ja se radujem da tebe samog nađem, velikiproroče, jer imam da te pitam za mnogo šta".

"Govori Nikodime, ja ću te slušati," odgovori prorok.

"Ravi", reče poglavar farisejski "Ja znam da si ti učitelju od Bogadošao; jer niko ne može tako delo učiniti ako nije Bog s njim. Javerujem kao svi, da si ti silan prorok; ali da li si ti Hristos? Kaži miotvoreno!"

"Kada ja tebi kažem, Nikodime, nećeš ipak verovati," ponovi Isus tiho.

"Ja ću tebi jedno pitanje staviti, od kuda treba mesija da dođe!"

"On je sin Davidov i dolazi iz Vitlejema."

"Ti si dobro odgovorio! ravi Amos će ti kazati, pošto je on knjigerodoslovlja pažljivo pregledao, pitaj njega, čiji je to sin što s tobomgovori."

"Sin Josifov i Marijin, iz plemena Davidova", odgovori Amos.

"Ja sam njegovo rodoslovlje video, o Nikodime, i Kajafa i još mnogidrugi. Ti sam možeš videti, ako sutra sa mnom u hram hoćeš da ideš."

"Tvoje reči zadovoljavaju mene, o ravi Amose; jer kada su tvoja usta

128

neistinu kazivala?"

"To rodoslovlje dokazuje nam, da je taj veliki prorok u Vitlejemu u daneprepisa rođen", dodade Amos.

"Ali od kuda to proroče, da ti iz Nazareta u Galileju dolaziš?" zapitaNikodim sumnjivo.

"Ja ću ti kazati Nikodime", reče Isus. "Moji roditelji živeli su u Nazaretu,ikada su u Vitlejem putovali, da bi u varoši svog plemena popisani bili,rodio sam se ja! Ja sam dakle iz doma Davidova i varoši Vitlejema, ikao što napisano stoji, jedan Nazarećanin. Pitaš li još? Veruješ li ti?"

"Da, Gospode! Ali zar ne kažu proroci, da će mesija kralj biti, koji ćecelom zemljom vladati?"

"Moja država, o poglavaru farisejski nije od ovog sveta! Ja sam zaistakralj, ali kralj duhovnog carstva. Moja država ne liči na zemaljskudržavu, ona nema svršetka, i oni koji hoće da ga zadobiju, moraju senanovo roditi, inače ne mogu ga videti."

"Na novo roditi?" zapita Nikodim iznenađen. "Kako se može čovek nanovo roditi, kad je već u čovečijoj starosti? O učitelju, ti zagonetaš."

"Ti si mudar čovek u farisejima i učitelj u Izrailju i ne razumeš, šta jakažem?" odgovori prorok. "Zaista, zaista ti ja kažem: Ako se ko ne rodivodom i duhom ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela,telo je; a što je rođeno od duha, duh je, jer ja sam došao da nazidamcarstvo na sataninim razvalinama. Nemoj se dakle čuditi, što sam tikazao. Ti se moraš ponovo roditi. Koji želi da bude u mome carstvu,mora se nanovo roditi iz vode i duha."

Nikodim odgovori: "Kako može to biti? Molim te, učitelju, razjasni mi,da ja mogu tu tajnost uvideti. Kako se može čovek nanovo roditi, koji je

129

star?"

"Kako? Ti posrćeš na pragu nauke moga carstva, o fariseju? Kad vi uzemaljske stvari verovati ne možete, kako možete onda nebesnerazumeti, koje vi želite znati? Koji želi da bude moj učenik, mora se nanovoroditi! Vaše prvo rođenje potpada pod vlast satane, koji svetomupravlja, i u njegovom zatočenju leži; vaše drugo rođenje pod vladomje onoga, koji je došao da silu satane smrvi i svoje carstvo podigne. Toje duhovno rođenje."

Na to ustade Nikodim vrteći glavom.

"Ja moram tebe još jednom čuti o novorođenju, o kome ti govoriš, oravi!"

Kada je Nikodim otišao, reče Amos:

"Da li je istina, o učitelju, da ćeš ti jednu državu podignuti?"

"Da, ravi Amose, državu u kojoj će pravda obitavati," odgovori prorok.

"A da li će nama sve narodnosti danak plaćati?"

"Ti ne znaš šta govoriš, o ravi Amose. Ali treba zavesa s tvoji očiju dase skine, kada budeš vidio sina čovečijeg na svome prestolupodignutog, kao što Mojsije zmiju u pustinji podiže."

"Gde će tvoj presto biti, o mesija? Hoćeš li Rimljane iz grada Davidovaizgnati i tu vladati?" zapita ravi Amos.

"Ti ćeš me još na mome prestolu videti, O Amose, podignut iznadzemlje i gde ću sve ljude k meni vikati", odgovori Isus.

"Da li će tvoj presto u oblaku nebesnome biti, o učitelju, da ćeš se ti sa

130

zemlje na njega vozneti?" zapita ravi Amos.

"Moj presto biće na bregu Kalvarije, i svi krajevi zemlje gledaće me imoje carstvo priznati."

Nato ustade Isus, pozdravi ga i ode u svoju sobu da spava; a Marija sečuđaše onome, što je kazivao.

Tako je istina po njegovim rečima, da je on Isus Hristos; da će oncarstvo utvrditi i sedeti na "visokom i veličanstvenom prestolu", kao štosam prorok kaže, i da će sva zemlja u njega verovati.

Ali da će njegov presto na Kalvariji, mesto na bregu Sionu biti, veomase ravi Amos čudi, kao što nam on danas reče. Jer Kalvarija je mestojavnog gubilišta i nahode se rimski krstovi, na kojima svake nedeljekrvnici zarad zločinstva prikovani bivaju! Još je čudnije, da nam setreba na novo roditi, ali primeti Jovan da je Isus svojim učenicimamnoge stvari objašnjavao, za koje on kaže, da ih oni sad još ne mogurazumeti, na koje će on njih kat kad opominjati, da, kada se ono zbude,oni se mogu opomenuti, da je on njima pretskazivao, i da oni za to nanjega veruju, i da mogu u njemu imati poverenja, da će se i one drugenjegove reči i predskazanja makar docnije ispuniti.

Isus osvedočava u svemu, što kaže i radi, da je on sveznajući inajsilniji; on radi što god hoće. Ni jedan čovek nema toliku silu kakvase u njemu otkriva.

Jutros, kada je od nas otišao, jedan čovek, koji je od skore mladostiuzet bio i na pragu naše kuće sedeo, uhvati ga za njegovu haljinu ireče: "Učitelju, izleči me!"

"Sine moj, tvoji su gresi oprošteni", odgovori Isus i ode dalje; aliknjiževnici i fariseji, koji su u prisustvu bili, i te reči čuli, vikahu:

131

"Ma da je ovaj čovek prorok ili ne, on huli Boga, jer niko ne može greheoprostiti do samo Bog!"

Isus stade, okrete se k njima i reče:

"Šta je lakše reći ovom čoveku, koji od dvanaest godina ne ide, injegove su noge i ruke mrtve kao što vidite: "Tvoji gresi su oprošteni",ili "ustani i hodi?"

"Kad mogu da mu zapovedam, da se digne i hodi, kao što je predvašim očima i činio, nije dokaz za vas, da ja i silu imam, da mu greheoprostim? Kakva druga sila može ga podići i dati mu hod, nego SinaBožija, koja ljudima i grehe oprašta? Ali da vidite, da Sin Božiji silu imana zemlji, da grehe prašta, to pogledajte ovamo!"

Na to reče prorok gromkim glasom uzetome čoveku: "Digni se, uzmiovaj krevet i idi doma!"

Odmah čovek ustade i zahvaljivaše Gospodu, uze svoj odar, na komesu ga do vrata doneli, i ode brzo kući, da se svojoj rodbini pokaže,zatim sav narod klicaše i Boga hvaljaše!

Tako pokaza Isus ljudima javno, da on može grehe oprostiti, kad imasilu bolne da leči; jer je to imanje, koje od Boga dolazi. Zar ne dokazujeovaj slučaj, da samo Božiji Sin tako što činiti može?

Da si video Isusa, dragi oče, kada je iz naše kuće otišao u Galileju.Marija i ja padosmo pred noge njegove i pokvasismo ih suzama svojim.Ravi Amos i sam Nikodim i još mnogi drugi kleknuše pred njim imoljahu za njegov blagoslov; majke donašahu decu, da on ruke na njihpoloži; bolni i nemoćni behu od svojih prijatelja na njegovom putupoloženi, da njegova senka pri prolazu njih ozdravi; stotine narodaimadoše marame amajlije i drugo u rukama, da njegove haljine s njimadodirnu. Put je sa bolesnicima jerusalimskim zakrčen bio; i kad je on

132

kroz redove tih nevoljnika prolazio, koje su upadnute oči i mršave rukeplačući k njemu okrenuli, on ih izleči samo jednom reči koje je njimagovorio; tako, gde je nevoljnik na krevetu opružen ležao, ozdravi iprazna nosila ostaše. Mi smo svi plakali pri njegovom rastanku iispratismo ga do Damask−kapije. Tu je bilo mnoštvo Levita isveštenika sakupljeno, među kojima su bili najgori ljudi iz Jerusalima.To je dočuo ravi Amos, koji je odmah svome prijatelju Emiliju, rimskomcenturiju, poslao i njemu kazao, da nameravaju Isusa pri izlasku nakapiji ubiti, pošto su njega beskorisno hteli kao jednog bolesnika voditi.

Emilije uze pedeset konjanika, i pošto je na kapiju stigao, rastera tugomilu i obezbedi izlazak. Kada je Isus kroz redove naoružanihkonjanika stupao, ponudi mu mladi Rimljanin jednu četu, da ga doprvog sela prati. Isus ga pogleda prijateljski i reče!

"Mladiću, nije mi potrebna tvoja pomoć; moj čas nije još prispeo; dokmoj čas ne dođe; još me moj otac u njihove ruke nije predao! Primi mojblagoslov, i nekada ćeš doznati, kome si pomoć vojnika svojihponudio."

Sada navališe Leviti i njihovi najmljeni krvnici i prodreše kroz stražu, damogu do Isusa doći, na koje su oni strahovito viknuli. Emilije nasrnukonjem na njih primora ih na begstvo i pri tom nekoliko njih sabljomsmrtno rani. Posle toga odjaha proroku i ponudi mu najboljega konja izsvoje čete; Isus odbi tu ponudu, ali je išao pored rimskog vojnika, kojise ponudi da ga prati, i tako se prijateljski s njime zabavljaše, pošto muje čudnovate stvari o carstvu nebeskome kazivao.

Emilije, koji mi je to sve pripovedao, pratio ga je do Efraima i htede gaostaviti i u Jerusalim vratiti, na to dođoše iz groblja četvoricabesomučnih blizu varoši i počeše još iz daleka vikati:

"Sveti mesija, pomiluj nas!" Isus stade i ako je njegov učenik Petarbesomučnima hteo zapovediti, da ćute, pošto je dockan, jer je njegov

133

učitelj umoran bio. Ali Isus, koji se nikad ne umori, da dobro čini, pozvabesomučne. Kada su oni tim pozivu poslušni bili, povuče se sav narod irimski pratioci natrag i groziše se pri pogledu ovih živo−mrtvih. Onidođoše pojedince na dvadeset koraka pred Isusa, i drhćući, stašemirno.

"Ne bojte se ništa", reče on. "Ja ću vas izlečiti!"

Sada stupi on k njima i, metnuvši svoje ruke na svakog od njih,preobrati ih dodirom ruke u zdrave ljude jakog stasa, bistrih očiju ipovoljnog zdravlja!

Kada je Emilije to čudo video, skoči s konja i pade pred noge Isusove ipovika obožavajući ga:

"Ti si Jupiter ili Merkur, o silni Bože! Pokloni mi mudrosti i silenebesne!"

"Ustani, mladiću," odgovori Isus i gledaše ga žalosno; "treba da dobiješmudrost i milost, ali ne od tvojih bogova; jer je samo jedan Bog otac;njemu se moli i on će te nagraditi!

Emilije priznade meni, da je i njegovo srce drhtalo kao i onima drugimsa kojima je Isus govorio i da će on svoje bogove zanemariti i samo uBoga Izrailjevog i u Isusa, njegovog svetog proroka, verovati."

Zar nisu to radosne vesti? Gle, on predskazuje, kao što prorok samkaže "slobodu od neznaboštva." Sada, ljubezni oče, pripovedila sam tipo tvojoj želji sve ono što se Isusa tiče, što sam čula i mojim očimavidela, ti moraš priznati, da je on uzvišeniji od proroka, da je Hristos,Sin Svetoga, drži, održi i tvrdo veruj, i ne sumnjaj više! Hiljade ga ljube,poštuju i veruju u njega kao i mesiju. Neprestano raste njegova sila usrca i duše naroda. Prost narod poštuje i prah njegovih sandala(opanaka). Sveštenici veruju i drhću, ali su ipak radi, da ga unište, kao

134

što je Irod u Vitlejemu pokušavao, dok je Isus dete bio jer se boje, daće ih on proterati. Oni pridikuju, da će prestati dnevna žrtva te će setako hram razoriti, i da odbace veru Izrailjevu, kada se dopušta da Isusdalje živi, pripoveda i taka čudesa u narodu čini, to sve potvrđujenjegova prava. Zar ne predskazuje David od mesijinog dolaska, da ćese pri njegovom dolasku kraljevi zemaljski buniti, i knezovi da seskupljaju protivu Gospoda i njegovog pomazanika?" Ali onaj, koji nanebu živi smeje se; Gospod će im se podsmevati.

Tako, ljubezni oče, obistinjava se sve više i više, da je Isus iz Nazaretapomazanik Božji.

Tvoja tebe jako ljubećaAdina.

135

XX. PISMO

XX. PISMO

Ljubezni oče!

Više meseci je prošlo, kako od mene nisi pismo dobio. Radujem se, štosam ozdravila da mogu bez opasnosti s tobom pismo menjati. Nemareči, kojom bi mogla hvaliti nježnu brižljivost, koju su mi moj ujak Amosi tetka Marija u bolesti ukazali. Njihovim trudom i ponudama a Božjompomoću sasvim sam i ozdravila. Pošto su mi čist vazduh bregagalilejskog preporučili, to su naši srodnici samnom u taj predeootputovali, i tamo, na bregu Tabor, u umilnom selu Nain više samnedelja provela, i osetila sam kako mi se moć svakog dana vraćala.

Živeli smo u kućici jedne udovice, koje se muž putujući morem kaolađar u Cesariji udavio. Kuća je u sred bašte, iz koje imamo lep izgledna visoki Tabor.

Jednog dana, kada sam po bašti hodala, stadoše dva prahompokrivena umorna čoveka na otvorenoj kapiji i pošto nas od baštepozdraviše, rekoše oni:

"Mir ovoj kući, vama devojkama i svima koji u njoj živite!"

"Stupite unutra," reče udovica, koja je njine reči čula. "Dođite, ja ćuvam vode za vaše noge i hleba za vašu glad dati."

Obojica uđoše u kuću, sedoše, i pošto su od te sirote ali gostoljubivežene potkrepljeni bili, ustade jedan od njih i reče:

"Danas dođe ovoj kući spasenje! Mi smo poslanici Isusa kz Nazareta,

136

idemo od grada do grada, propovedamo skoro dolazeći dan Gospodnjijer se mesija pojavio!"

Na ove reči povikasmo Marija i ja radosno, da smo obadve Isusa izNazareta videle i čule,− i da mi u njega verujemo. Na to se ti ljudiveoma obradovaše i na naše pitanje za proroka pripovediše nam, da jeIsus u Samariji, tamo propoveda, čudesa čini i svoje carstvopredskazuje. Ta novina nas je veoma obradovala, jer dugo vremenanismo od njega ništa čuli. Onda smo doznali od naših prijatelja, da jeIsus sebi 12 apostola izabrao, koji neprestano i dnevno od njega naukuprimaju a takvih je on pre sedamdeset pridružio, od kojih on dva i dvašalje u sva mesta te njegov dolazak objavljuje.

"Da li će on i u Nain doći?" zapita udovica, pobudno. "Ja bih radoumrla, kad bi moje oči tog velikog svetog čoveka videle!"

"Da, on će ovamo doći", odgovori jedan od njih, "i kada mu budemopripovedili o gostoljublju, koje si nama ukazala, on će u tvoju kuću doći;jer on nikada neće zaboraviti kaplju vode, koju si njegovim učenicimapružila."

Ti ljudi preporučiše se, pošto su mir za našom kolebom isprosili. Poslekratkog vremena ču se neki nemir u narodu na maloj pijaci. Mi sepopesmo na krov i videsmo ona dva čoveka, koji su na jednombrežuljku stojali, o carstvu Hristovu propovedali i sve, koji su njihslušali, pozvaše oni da se pokaju za njina zla dela i opomenuše ih, daBogu ugodan život provode; jer će im nekada Isus suditi po njinimdelima, koja su na zemlji činili. jedni se podsmevahu, a drugi bacahukamenje na njih i od našeg visokog mesta gde smo stojali, mogli smovideti, jedan od njih skide svoje sandale i s njih prah otrese i po tomjasno vikne, tako da smo njegove reči jasno primetili:

"Po čemu vi reči života odbacujete, onda neka vaši gresi na vasostanu, kao što ja prah vašeg grada vama ostavljam."

137

Za tim odoše, praćeni od Levita i ljudi nižeg staleža, koji su ih zaista izgrada isterali. To neprijateljstvo bilo je, kao što smo doznali, pozapovesti velikog Sanhedrina na svima sinagogama i sveštenicima uzemlji, sa zapovešću, da se svi takovi pred sud dovedu, koji Isusa izNazareta kao Hrista objavljivali budu.

Nama je za to neprijateljstvo protiv poslanog proroka od Boga vrlo žaobilo; kojega je život samo niz dobrih dela, odmah dođe k nama jednalepa mlada devojka, po imenu Ruta. Ona držaše jedno otvoreno pismou ruci, i njeno krasno lice zažari se od potajne radosti, koja nas maloobradova. Mi poznajemo Rutu dobro i ljubimo je, kao da je naša sestra.Ona je bez roditelja, siroče, a živi kod ujaka Elihaca, Levita, koji je vrlouvažen u gradu. Ona je otvorena, bezazlena i privlačljiva u svomsloženom telu.

"Kakvo dobro donosiš, Ruto?'" zapita Marija. "Jedno pismo", odgovoriona, veselo smešeći se. "A od koga?" "Za Saru", odgovori lepadevojka i porumeni pri tom plašljivo i tako svesno, da smo mi poluistinesaznali.

"Ali sa tim nisi nama kazala od koga", presrete je Marija šaljivo.

"Vi možete da pogodite", odgovori ona, okrete se od nas, i odepodskakujući iz kuće brzo.

Posle kratkog vremena stupismo u našu kuću m dočusmo, kako onapri predavanju pisma udovici reče:

"Od Samuila!"

"Bog neka je hvaljen", odgovori žena, "moj sin je živ i zdrav;"

"Čitaj, ljubezna Saro", viknu ta mlada devojka. "On je bio u Aleksandriji,kada je ovo pisao, i skoro će ovamo doći."

138

"O, sretni danče!" dodade vrlo obradovana devojka, pri tom i zaboravisasvim na naše prisustvo. Mi smo od dugog vremena o njenoj čistojljubavi za sinom udovice doznali; jer je ona nama sva njegova pismačitala koja je ona od skora dobivala; jer Samuilo je kao i njegov otac,trgovao na moru. Iz tih pisama smo doznali, mladi putnik Rutu vatrenotako isto ljubi, kao što je ona njemu odana bila, i naša se srcaradovahu toj pravoj naklonosti.

"Ne", reče udovica, "moje su oči pune suza od radosti, ja ne vidim sadda čitam! Čitaj ti jasno. Dopusti, da i Adina i Marija saznadu, šta onpiše. Da l' je pismo na me ili na te, dete moje?"

"Na mene, ljubezna Saro", odgovori devojka zbunjeno.

"Pravo, pravo; to se razume, da ti veći deo pisama primaš. Ali ako jasamo čujem i znam, da je on zdrav, onda mi je sve jedno, da l' on name ili na te piše!"

Ruta baci zračan pogled na nas i čitaše jasno pismo od one stranemora:

"Draga Ruto!

"Bojim se, da te moje dugo ćutanje nije dovelo u nestrpljenje; ali mojaljubav nije oslabela, i ako ne dobivaš često vest od mene. Sada, poštose siguran osećam, pišem ti, šta bi radio neznam. Slušaj dakle, kada jenaša lađa Cesariju ostavila i u Kretu plovila, duvao je severozapadnivetar, i, kada smo pokušali da se na istočno ostrvo izvezemo,izgubismo put i bismo donešeni do Afrike, gde nam se razbi lađa, i našsav tovar potonu u more, a mnogi se lađari podaviše. Tu su mene i jošdruge varvari uhvatili i u neki kameniti predeo odveli, gde sam ja robkod jednog narodnog poglavara bio, koji me je zarobio. Sećajući setebe i moje drage matere a obuzet dugim ćutanjem, zaključim, dabegstvo pokušam. Posle svakojakih opasnosti dohvatim se morske

139

obale, i, pošto sam više dana primorjem putovao, na sreću ugledamjednu malu lađu, koja je plovila sa Kipra ostrva, ja uđem u tu lađu, kojaotplovi u Aleksandriju. Ta je lađa jednog bogatog trgovca našenarodnosti po imenu Manasija ben Izrailja bila, koji, kada je menebolnog video i doznao da sam svoje imanje izgubio, primio me je ukuću kao svoga gosta i kao sina smatrao, dok sam ozdravio i potkrepiose. Na moje srdačno zahvaljivanje odgovori, da on jednu ćerku dalekou Judeji ima, i da se nada, da će mu Bog za to nadoknaditi, da ona usvojoj potrebi dobre ljude nađe."

Marija i ja pogledasmo se dirnuto i začuđeno.

"To je bio moj otac!" povikah ja pokretno; "radujem se što je njegovakuća bila pribežište tvoga sina. O, ženo, neka je blagosloven otac moj!"

Kada je Sara čula, da je njen sin u tvoju kuću primljen i počašćen bio,ljubezni oče, zagrli me ona i zamoli, da ti njene srdačne zahvalnostipošljem, što sada i činim. Pošto si, ljubezni oče, tog mladog čoveka,koga si u zaštitu primio, dobro poznao i po volji ti bio, to hoću da titačno pripovedim, šta se dalje s njime dogodilo.

Ruta čitaše do svršetka pismo i mi doznadosmo, da će Samuilo naprvoj lađi, koja u Sidon ili Cesariju ide, nadajući se natrag vratiti i svojumater obradovati i devojku, koju je na srcu nosio, kao svoju zaručnicupozdravi. Sara i Ruta većma mene ljube, od kako su saznali, da samkći plemenetog Judejca, koji je mnoga dobra Samuilu u tuđoj zemljiučinio.

Kada je došlo vreme, da se u Jerusalim vratim, pošto sam dovoljnoozdravila, bili smo dolaskom sina i ljubavnika u našu sredinu radosnoiznenađeni.

Marija i ja videli smo njega jedanput i začudismo se preko njegovogčovečijeg izgleda. On ti predade jedan zavezak (paket), koga si

140

zamolio da preda u Jerusalimu, i tako se svi radovasmo njegovomdolasku. Ali, ah, ljubezni oče, naša je radost na kratko trajala!

Nikad nismo ni pomisliti mogli, da će naša radost skoro žalosno da sesvrši. Još te noći kako je došao, uhvati ga zlokobna groznica, koju je izAfrike sa sobom doneo, i mi se zabrinusmo.

Beskorisno bi bilo, kad bi ja tebi strah materinu i srce cepajući žalostzaručnice opisivala, kad se one na njegovo legalo naslone i vide, kakota divlja groznica njega pali, kao da ne leži u bolovima, ne znajući ništao sebi, upadajući u divlje sanove; tako je buncao, da on za vodomčezne u vrućem pesku Afrike i opet da se bori sa varvarima. Sveupotrebe lekarske i rodbine − jer je on zarad svoje matere i za ljubavRutinu ljubljen − bile su uzaludne. Jutros trećeg dana po povratku,umre posle teških muka. Sirota Ruta! pala je plačno na mrtvo telo, ikada smo je odatle odveli, glasno je vikala i jaukala. Mati sedi kraj svogmrtvog sina, držeći njegovu hladnu ruku; tužila je, da bi i varvarskosrce pući moralo:

"Moj sine! Moj sine! Ti si bio izgubljen i opet nađen a sada meni navekotet! Zašto ne dade Bog, da sam ja mesto tebe umrla. O, moj Samuilo,jedini sine! Tako je nekada tužio David za Avesalomom!

Ovu žalosnu vest javljam ti, jer ja znam, ljubezni oče, kako ćeš žalitismrt mladog čoveka; jer sam iz tvojih pisama uvidela, da si ti njemuočinskom ljubavlju naklonjen bio, jer si mu obećao posle svadbe saRutom jednu lađu dati, da može po Misiru trgovati. Ah! Mesto svadbevidi se ovde pogreb mrtvog tela! Za nekoliko trenutaka metuće ga nanosila, da ga sahrane.

"O!" uzdisaše Marija pored mene, kada sam ovo pisala. "O, da je ovdebio Isus, silni prorok, mogao bi Samuila izlečiti! Jovan mi je na znanjedao, da će Isus ovamo doći i tu da leči i uči i da će u veče tu biti. Ali štamože nama pomoći? Sam Isus mrtvaca oživeti nemože: još niko nije

141

video, da on i mrtve podiže! Plemeniti mladić je mrtav a ustaće ovaskrsenju pravednih." Već čujem hod nosača u avliji; vika i žalosnatužba njegove majke ispuni dušu moju sa strahom. Rutin glas jeumuknuo, jer je pre jednog sata u nesvest pala i leži bleda sa svetlećimočima kao od stakla; samo njene žile još biju što dokazuje, da je jošživa? Sirota devojka, to je veliki udarac za nju da ga može nositi!

Tetka Marija dobila je pismo, i na njenom rumenom obrazu primetilasam, da je od njenog zaručnika došlo. Ona se osmenu žalosno isuznim očima predade mi pismo.

Ja sam pismo čitala, ljubezni oče; ono glasi, ako imadem vremena daga prepišem, pre no što oglas saranjivanja dat bude;

Gadara, od one strane Judeje.

"Donositelj, ljubezna, on je učenik Isusov; ime mu je Vartimej. On je biosiroma i slep, a živeo je od milostinje; sada je, kao što vidiš, njegovooko progledalo, i on se prihvatio da ide od grada do grada, gde je onslep hodio, da objavi, šta je Isus na njemu učinio. On ti predaje ovopismo. Ja ti želim da si sretna n očajanje tvog zdravlja nađeš, za što sis tvojom tetkom Adinom vazduh brega Tavora potražila? Nema za meveće radosti, no kad čujem, da si ti zdrava. Imao bih još mnogo štoštada ti pišem, ali pošto mislim sutra ili prekosutra k tebi doći i s tobomlično govoriti, to je za sada dosta. Ostani zdrava, Marija, neka je mirBožji s tobom i sa svima koji su u tvojoj kući. Pozdravi svoje prijatelje smoje strane i kaži im, da ćemo uskoro kod vas biti, pozdravi moga,tvoga oca, našeg ljubeznog brata u Gospodu. Mnogo sam video i čuoo našem svetom učitelju Isusu i o izaslanstvu u svet: sve ću ti o momdolasku pripovediti, da možeš i ti zajednicu s nama imati u timstvarima, koje mi o njemu znamo i verujemo. Moj učitelj pozdravljatebe i tvoju celu kuću; i ravi Amos šalje tebi cjelivo. Ovo je drugopismo, koje ti iz ovog mesta pišem."

142

"O da je taj silni prorok dan pre došao", povika Marija. "Kakav bol ikakva žalost bi bila otklonjena Ruti i materi Samuilovoj! Ali neka je voljaBožija!"

U tom trenutku zamoliše nas, da idemo na pratnju. Ostani zdrav,ljubezni oče. Ja znam, da ćeš suze proliti, kad se setiš tog plemenitogmladića, čijom je smrću ceo Nain sa žalosti ispunjen. Sa moga prozoravidela sam veliki skup naroda, koji je drum ispunio. Gospod Bog našegoca Avrama neka nas zakrili i sačuva i nas opet u miru i radostisastavi.

Tvoja tebe ljubeća kćiAdina.

143

XXI. PISMO

XXI. PISMO

Ljubezni oče!

Uzimam opet pero u ruku, koje sam pre pola sata ostavila, da možemosina naše gostiteljke do groba ispratiti, u toj nameri, da ti jedanizvanredan događaj pripovedim, koji se nije do sad događao, koji nasje veoma začudio i obradovao tako, da se bojim da će moja drhćućaruka biti u stanju da napiše ono, što sam mojim očima videla.

U poslednjem skoro dovršenom pismu na svršetku sam ti pripovedila,da su nas pozvali dasa ožalošćenom majkom do groba ispratimoplemenitog mladića. Kada sam u avliju sišla, gde je pokojnik bio nanosilima i koga su nosači na ramena podigli, bila je Ruta tugom i jadomsavladana tako. da smo je u sobu morali odvesti, gde je obeznanjenaležala. U takom stanju nisam je mogla ostaviti samu. Marija je pratilaneutešenu u crno zavijenu majku.

Kada je pratnja kroz kapiju pored kuće prošla, tako je mnoštvo svetabilo, da sam mislila, da ni jedna duša tog grada nije kod kuće ostala;jer je svaki udovicu u izrailju poštovao. Ja sam sa Rutom sama bila.Izgledala je kao da spava, i ako je svaki čas ime mrtvaca šaputala Jasam kraj nje sedela i razmišljala preko tajnih putova Božijih, koji je sinate udovice iz mnogih opasnosti na lađi i u ropstvu izbavio i domadoveo, i nju njegovim prisustvom za nekoliko sati obradovao, i na timučini, da u njenom naručju umre! Dok sam bledo lice žalosne devojkegledala, želela sam da se ne budi i opet u gorki i čemerni jad povrati.Na mah čujem neku viku. Ja se. uplašim i priđem k prozoru, da vidimod kuda dolazi ta vika. Ta se vika sve više podizala radosnim glasom,koju sam primetiti mogla i tako mi je izgledala, kao da se izvan grada iz

144

hiljade grla prostirala. Najzad primetih gomilu naroda, koja se sve bližepribližavala; pogledah bolje iz ljubopitstva i videh Eleka, našeg roba,koji je našoj kući trčao. On je pljeskao rukama i vikao nešto, što janisam mogla razumeti. Iza njega spazila sam dva mladića, koji su seisto tako žurili i koji su bili donositelji jedne novosti. Meni bi jasnije, dase moralo neko čudo dogoditi, koje nisam pogoditi mogla, šta je bilo.

Kad sam bolje pogledala, od kuda je ta vika sve bliže dolazila, spazilasam na jednoj humci, gde je groblje, množinu naroda, koja jeokružavala jednu osobu; jer je sav red pratnje prekinut bio. Sanduknisam mogla spaziti i nisam mogla shvatiti, kako se ta pratnja u jednuneured preobrazila, koji vazduh sa vikom ispunjava. Ta množinaprimicaše se sve bliže gradu.

"On je živ! On je živ!" jecaše Elek. "On je iz mrtvih ustao!" vikašemladić, koje je njemu najbliži bio.

"On je živ i ide u grad natrag!" vikaše treći.

"Ko − ko je živ?" upitam hitro Eleka, kada se približi. "Šta znači taradosna vika, Eleče?"

On me pogleda radosno sa poštovanjem i reče:

"Mladi ravi Samuilo oživeo je, on nije više mrtav. Ti ćeš ga videti, jer gamnoštvo naroda u grad prati i svaki je veoma sa radošću ispunjen. Gdeje devojka Ruta? Ja ću joj tu radosnu vest doneti."

Ovim što sam čula, bila sam tako potresena, da ti to opisati ne mogu;tako radosna otrčih u sobu k Ruti, da je o toj radosnoj vesti obavestim.Kad sam u sobu ušla, nađem Eleka, koji je događaj Ruti već biopripovedio. Ona ga blago gledaše, kao da nije njegove reči razumela.Ja otrčim k njoj zagrlih je i rekoh:

145

"Draga Ruto, mi smo vest − jednu dobru vest dobili! Mora da je istinita!Čuj radosnu viku, koja se po ulici razleže!

"On je živ!" ponovi ona, mašući glavom. "Ne! ne! ne! da, tamo!" dodadeona, i pogleda njenim lepim svetlim očima k nebu i pokaza rukom gore.

"Ali i na zemlji," povika glasno Elek. "Ja sam ga video, kako sedi, i čuo,kako govori, tako dobro, kao što je on svagda činio!"

"Kako je to bilo? Pripovedi!" rekoh ja.

Kako? Koji bi drugi tako čudo učiniti mogao, do onaj silni prorok kogasmo u Jerusalimu videli?" odgovori on.

"Isus?" povikah ja, obuzeta radošću.

"Koji drugi mogao bi biti? On susrete pratnju na polju na − alipogledajte, oni dolaze!

Eleka je ta vika u ćutanje primorala. Za trenutak dom je bio punsvakojakih osoba; jedni plakahu, drugi se smejahu, kao da su vansebe. U njihovoj sredini ugledah Samuila, živog i zdravog; mati ga jezagrlila, kao kad se loza za kakav rast obmota.

"Gde je Ruta?" zapita on. "O, gde je ona? Dopustite mi, da je mojimprisustvom obradujem!"

Ja ga uplašeno pogledah kao kakvog duha.

Kad je Ruta njegov glas poznala, povika radosno: "On je živ, − on jezaista živ!" I kada je k njemu poletela pala bi na pod, da je on neprihvati i na svoje grudi ne pritište.

"Dopusti da kleknemo i da Gospodu Bogu zahvalimo i blagodarimo!"

146

povika on. Nekoliko trenutaka gledali smo vanredan prizor: Mladić, kojije iz mrtvih ustao, klečaše na sred sobe; njegova mati, koja bešespustila svoju glavu na njegovo rame, desno; levom rukom on držašeRutu; izgledaše, kao da je on anđeo, i da se oni boje, da će om svojakrila raširiti i odleteti a njih napustiti. Marija i ja klečasmo prema njima,a sav narod oko nas u molitvi spusti glavu, kada se Samuilo izzahvalnosti Bogu molio za život i zdravlje, koje mu je oba Gospodpodario.

Pošto je Samuilo svršio molitvenu svetu dužnost, podiže se i grljašesvakoga. Stotine njih dolažahu, da ga lično vidu, i svaki govoraše ozahvalnosti sile Isusove.

"Pa gde je taj sveti prorok?" zapitam ja Mariju. "Zar da zaboravimonjega u svojoj radosti?"

"Mi mu tamo zahvalismo iz sveg srca i polismo njegove ruke radosnimsuzama," odgovori ona; "ali kad ga htedosmo svečano u grad pratiti,nestade ga u toj zabuni, i niko ga ne mogaše naći. Ali Jovan, koji jekod njega bio, kaza mi, da će on docnije, kada se zabuna utiša, u graddoći i nas posetiti."

"O, onda ću ga i ja videti i moći ću mu zahvaliti," povikah ja. "Pripovedimi sve pojedinosti toga događaja," jer i ako ja Samuila preda mnom usobi sada vidim da sedi, da jede i pije, a njegova srećna mati ivelikodušna Ruta služe ga, a svi drugi gledaju ga, da li on zaista jede iako tvrdo u silu Isusovu verujem; ipak jedva mogu priznati da je onaj,koga sam na mrtvačkim nosilima videla da ga nosu, sada živ, zdrav,ovde sedi i jede."

"Ja ću ti sve pripovediti," odgovori Marija, koje je lice od svete vatre iunutrašnje sreće gorelo, povede me na stranu i reče:

"Mi smo plačući, za sandukom išli i kada smo izišli na gradsku kapiju,

147

videsmo na stazi, koja kroz dolinu k bregu Tavoru vodi, četu od 12−13ljudi, koja k nama peške iđaše. Mnoštvo ljudi, žena i dece iđaše zanjima, i tako se nama približiše, da su naš sprovod na onoj kamenitojćupriji susreli. Kada ja čuh, da neki rekoše: "To je prorok iz Nazaretasa svojim učenicima, brzo pogledah i sa radošću poznadoh Isusa kaoprvoga i Jovana, koji je pored njega išao."

"O, da je Isus iz Nazareta ovde bio, kada je tvoj sin bolovao!" rekoh jaudovici, pokazujući na proroka, kada je on sa svojim pratiocima predćupriju stao, i na stranu se sklonio jer je staza uzana bila, da bi obestranke u jedan mah preko ćuprije preći mogli. Sirota žena kad videIsusa, kako je blago i milostivo izgledao, i ona pomisli, da bi on njenogsina od smrti sačuvati mogao, da je u Nainu bio, ne mogaše više svojutugu savladati koja je sa novom snagom nastupila, pokri lice ubrusomjecaše jako, da joj je svaki svoj pogled na nju žalostivo obratio."

Ja sam primetila, kako je i prorok smućen bio, kada je udovica premanjemu bila, priđe on k nama i reče sa osetnim glasom:

"Ne plači, majko, tvoj sin treba da oživi!" "Znam ja, o učitelju, uposlednjem danu", odgovori ona, "on je meni bio plemenit, mlad, on mije bio sve, bio je dugo odvojen od mene u dalekim zemljama i došaonatrag da umre. Ja znam da si ti od Boga poslan prorok i da sva dobradela s tobom jesu. O, da si ti ovde bio, ne bi moj sin umro; tvoja bi gareč izlečila ali sada je mrtav; mrtav! mrtav!" Neutešna mati nanovo bijadom savladana i suze proli.

"Majko, ne plači; ja ću ti sina povratiti!"

"Šta reče on?" povikaše neki fariseji, koji su u pratnji bili. "On hoćemrtva čoveka da probudi? To je suviše!" I oni ga ismevahu ipodsmevahu se.

Ali Isus metnu svoju ruku na mrtvački pokrov m reče nosačima:

148

"Spustite nosila na zemlju!"

Nosači stadoše i poslušaše ga. Posle toga stupi Isus, pošto nastamirna tišina, otkri lice, uhvati za ruku mladića i reče jasnim zapovednimglasom:

"Mladiću! Tebi ja kažem ustani!" Jedan trenutak vladaše mrtva tišina umnoštvu naroda. Svi upreše pogled na mrtvaca. Prorokov glas ču duhmrtvaca i opet dođe u telo njegovo, no mi primetismo neku živost,drkćuće kretanje u telu, koje je do tada ukočeno bila! Rumenilo dođe ublede obraze, trepavice se otvoriše, i mladić upre oči svoje na Isusa.On podiže svoju ruku; usne se pokrenuše: on sede u sanduk i rečesvojim prirodnim glasom: "Gle, ovde sam ja!"

Onda ga Isus uze za ruku, pomože mu da ustane na svoje noge,odvede ga pred njegovu mater sa rečima: "Ženo, gledaj ovde tvogasina!"

Na to čudotvorstvo klicaše narod od radosti i čuđenja. I sve obuzeveliki strah; i oni, koji su sa mrtvacem plakali, slavljahu Boga ipovikaše:

"Bog je zaista svoj narod, izrailja, posetio. Veliki se prorok među namapodigao, mesija je došao i Isus je Hristos s ključevima smrti i pakla!"

Na ove reči i veliku radost, opkoli mnoštvo iz mrtvih dignutog mladića ipovede ga natrag u grad, jer se oni osećaše više tim podignutim, negoonoj svetoj osobi naklonjeni, kroz koga je čudo izvršeno.

"Ja potražih Isusa, da padnem pred noge njegove; ali on se skloni odukazivanja predanosti i zahvalnosti, koju je njegova milost u namaučinila. Prava sila svagda je u zajednici sa poniznošću." Tako je,ljubezni oče, teklo vaskrsenje Samuila, sina Sarina u Nainu. Ja tijavljam opštu prirodnu predstavu, ti ćeš mu zaista pokloniti poverenje

149

svoje, jer se to čudo dogodilo danju pred hiljadama prisutnih. Ineprijatelji Isusovi književnici v fariseji ne poriču no veruju, pošto su seoni o smrti tog mladića osvedočili, jer je on od kuge umro, i njegovotelo bilo je grozno onima, koji su ga videli; ipak, na čudnovat načinsedeo je posle vaskrsenja bez spoljašnjih znakova, koji su njegovo telou trulež kroz tu bolest pretvorili. Koža mu je bila čista; i potpuno zdrava,na njegovoj čovečijoj lepoti ništa nije bilo promenjeno. Niko, nije mogaoza to dvoumiti, da se jedno čudo, i to izvanredno, zbilo; jer pre toga nijeniko čuo da je Isus mrtve u životu pozvao. Za to su taj dan mnogiIsusovo ime priznali i u njega kao mesiju u Izrailju verovali. Kad samovo pisala, ja sam sa Samuilom preko njegovog čuvstva za vremesmrti govorila. On mi pripovedi, tako mu se činilo, kao da je u dubokomsnu bio, koje su se sveze sada pokidale i ne može ništa javno znati. Aliumilno stanje sjaja, visine i sreće, nekakve nečuvene trube i neopisanidogađaji prolazili su kraj mog duha, kad sam opet na moje noge stao;to je sve brzo isčeznulo, i sada samo to znam, da je tako bilo! Kad samse na nosilima video, po čemu su hteli da me sarane, nije me ništaiznenadilo."

Mnogi lekari posećivali su ga i stavljali mu važna pitanja o stanjunjegove duše van tela; ali im on ne mogaše naodgovarati, pošto mu jesve kao u sanu kao neke sjajne stvari došlo.

Isus je u veče u grad došao i kod nas zanoćio. Da si bio, da vidiš,kakvu je zahvalnost srećna mati i obradovana Ruta ukazala. Svaku sumu želju ispunjavali i radi su bili, da on izreče hiljadu zahteva, sve bimu učinili. Ali njegovo življenje je osobito i njegovih zahtevanja imamalo. On malo pomišlja na ugodnost, i kad on onima, koji su okonjega, o carstvu Božijem govoriti može, onda on na jelo i ne misli. I mizaboravimo na sve, kad on govori, i stojimo ili sedimo oko njega ipotkrepljujemo se rečima usana njegovih; što ga više vidim, sve gaviše čestvujem i ljubim.

Marija će od sutra supruga Jovanova biti, i Isus će na svadbi prisutan

150

biti; jer pošto on grehe i budalaštine ukorava, posvećuje rado svojeprisustvo nevinim gozbama i svetim delima, koja je Bog zapovedio.Sedmi dan idućeg meseca i Ruta će pružiti ruku svoju plemenitommladiću, koga je ona na tako čudan način iz mrtvih živog dobila.

U veče sedmog dana ići ću sa Jovanom i Marijom u Jerusalim, odakleću ti opet pisati.

Tvoja tebe ljubeća kćiAdina.

151

XXII. PISMO

XXII. PISMO

Ljubezni oče!

Opet ti pišem iz našega svetog grada Jerusalima. Kad sam se jutrosod trube probudila, koje su sveštenici sa vrha brega Morije sviratizapovedili, koje na vrhu brega Morije blagoglasno sviraju, iznova meobuze strahopoštovanje, koje deca Avramova svagda u Božijem graduu prisustvu svojih svetih hramova osećati moraju. Kada sam se nagornji krov popela, gde sam svoju molitvu svršavala, podiže segromada iz hramova na visini brega Morije u svome sjaju i svojojnedostižnoj lepoti k nebu. Već uzletahu plavi oblaci od tamjana k nebu,a mrki dim od izgorelih žrtava više krova se vukao i tako hram zasenio.Kada se on lagano vukao i preko doline Kidrona visio, rodi . se sunce iobasja zlaćane kule, kao da su od suvog zlata sazidane. jasnije i čistijeodavahu glas trube, i tako povrve narod po sokacima, terajući jaganjcei koze ili golubove u rukama držeći, da ih sveštenici Gospodu na žrtvuprinesu.

Radosno je to jutro za me bilo, jer Emilijusa, onaj plemeniti rimski oficir,htede tog dana svoJevoljno u hramu primiti svetu veru izrailjevu.

Ja ti neću dosađivati navedenim uzrokom, kojim on za dokaz svogidolopoklonstva želi da postane judejac! Pilat, poverenik, u mesto da jeprotivan bio tom preduzeću, bio je još većma naklonjen, pošto on tuveru potpomaže, da će judejcima biti više naklonjen nego Rimljanima, ijoš je rešio da to sveto delo svojim prisustvom proslavi.

Ja sam gledala, kako je on ponosito u svojim pozlaćenim kolima uhram otišao, a pratili su ga dvadeset konjanika. Njihovo grčko oružje

152

blistalo se od sjaja sunčanoga. Uzalud sam Emilija izgledala, pošto ondrugim sokakom hramu ode.

To jutro bilo je za mene vrlo divno tako mi je izgledalo, kao da nisuvrtovi masline na brežuljku kraljevske bašte nikada tako zeleni bili i rodtako zlatan, kao što je u tom jutarnjem času bilo. Ptice po lugovima idvorovima veselo pevahu; i Jerusalim izgledaše lepši no ikada.

Prestavljajući tako sebi taj prizor, i za obraćanje Emilijusa zahvaljujućiBogu, dođe ravi Amos i reče, da će s nama, pošto je to jutro od službeslobodan u hram ići. Časom se nađosmo na kamenitom putu na breguMorije.

O, kako divno blistahu božanstveni hramovi nad glavama našim;visoke kapije, koje se otvaraju sa istoka, zapada, juga i severa, bile supune naroda; a sa galerija više svake kapije odjeknuše trube.

Moj ujak pokaza mi visoke i jake kapije, koje su zlatnim pločamaobložene bile, tako isto patos od zelenog mramora, po kome iđasmo iopomenu me na šare na zidu sa sitnih bojadisanih kamičaka,velelepne grčke izrade i osobito krov od srebra, koji je na skupocenomkamenju: ofir, safir, belur karbunkel i jaspis, umetnički namešten bio.

Tim veleljepljem zasenuše mi oči i sa strahopoštovanjem obradovah setim okolnostima, koje su me okružavale. Videh, kako se silan narodžrtveničkom oltaru stiska. Iz te velelepne porte odvedoše me u jedantrem koji je do stotinu lakata dug bio, koji je skupoceno zastrt i koji jemnoštvo stubova od belog mramora krasio.

Taku lepotu nikad nisam videla ni zamislila, da može tako što ipostojati. Kad mi ravi Amos reče, da je sve to prema nebu udešeno,zanemih od čuda i želela sam samo, da u nebesno obitalište dođem,koje, kao što nas je Isus učio, nije umetnička ljudska ruka načinila, kojeće do veka trajati i samo je dobrima i bogobojažljim namenjeno.

153

Ja se nisam usudila, da se približim svetoj sobi, gde je 4000 zlatnihsudova od ofira stojalo, koji su za žrtvenu službu na blage daneupotrebljavani. Pošto je toga dana svetkovina bila, videla sam nemanje 600 sveštenika, koji su bili u oltaru i svaki je držao po zlatnukadionicu u ruci.

Pozadi stojaše sveti kovčeg zaveta, više koga lebde heruvimi uvazduhu; njihova krila sastavljena su, a između njih se stol milostivonahodio. Pošta je to najsvetije mesto, nisam to mogla videti, nisamsmela Ja videti, nego mi to samo pokazaše, jer je zavesom zaklonjeno.To mesto poglavar sveštenički samo jedan put u godini zauzima, gdepresto Božji na zemlji stoji, koji je ah, sada napušten, od kako je slavaGospodnja od svetosti odvojena!

Odatle je dim od tamjana vijao u vazduh. Kad će dim od krvave žrtvepoče dizati, pade sav narod licem na pod i hvaljaše Boga. To Jakodirnu moje srce i očekivah glas Gospodnji, jer nasta mrtva tišina. Ali ujedan mah, posle kratke tišine zasvira truba, koja je svako srcepoplašila, za tim ču se pevanje od 2000 pevača i pevačica − sinova ikćeri Levijevi koji u domu Gospodnjem služahu − koja je vazduhpotresla.

Pošto su kroz kapiju od Juga u portu stupili, išli su u dugom redu (litija)i pevali svete pesme, uz harfe, psaltire, bubnjeve, kišvale, gusle iorganj svirajući, pošto su se na koroš popeli ispuniše njihovi glasovihram Božiji. Nikad nisam pre toga čula tako, složno pevanje i sviranje,kojima su se i Leviti pridružili, pevajući slavne psalme Davidove. Mojemisli plivahu u jednom moru od radosti, ja sam mislila, da anđelskuslavu i pevanje čujem; srce mi lupaše, da iskoči, i samo mi tok suzaolakšaše.

Na posletku pođoše sveštenici za poglavarem svešteničkim, po čemuje tri put oko oltara obišao. U tom prolazu spazila sam više poverenika,koje su 12 starih sveštenika duge sede brade a u belim haljinama

154

obučeni vođeni. Među tim poverenicima, koji sam dvadeset nabrojala,koji su iz raznih narodnosti bili, spazih vitki stas Rimljanina Emilija. Onje od glave do pete u crno odelo obučen bio; kada se on krstionicipribliži, skidoše mu dva mlada sveštenika crno odelo i obukoše ga ubelo. Onda je on krštenjem u porodicu Avramovu primljen i dato muime Eleazar. Ja začuh trubu, koja objavljuje radosno primanje tihpoverenih! O svršetku te svetkovine ne znam ništa, premda sam poslekrštenja Emilijusa radosna bila i zato drugo mislila.

Sada nam, ljubezni oče, našem sjedinjenju ništa ne smeta; Emilije jeJudejac postao, i od sada će Boga naših otaca poštovati! Ja znam, dati u tvom poslednjem pismu sumnjaš, da je plemeniti mladi Rimljanin izljubavi prema meni od svoje veroispovesti odustao a ne iz časnogubeđenja o svojoj istinitosti ili zabluđenju. Ja sam uverena, ljubeznioče, da je on to iz ubeđenja učinio. Dogovor, koji je on samnom, saravi Amosom i drugim književnicima našeg naroda, koje je on u našojkući zatekao, imao, kao i brižljivo istraživanje u pismima proročkim,uverili su ga, da je izrailjev Bog sveti Gospod cele zemlje, i da suidolopoklonici sotonini poštovaoci, koji je njihovoj religiji (nauka o veri)od pravog Boga suprutan. Dok sam se radovala poverenju Emilijevom idok su Judejci k njemu navaljivali, da mu kao bratu pruže ruku, što jetako plemenita ličnost našu veru primila, uzbudila je moja pažljivostujaka mi Amosa, jer on radosno viknu:

"Gle, tamo je Isus!"

"Gde?" upitam ja i zagledam, da bi kako god u tom mnoštvu videlasvetog proroka.

"Tamo kod jednog porfirnog stuba stoji on; Jovan mu je s jedne a Petars druge strane. On pokazuje na oltar i objašnjava im nešto; hajde dapokušamo, da možemo do njega doći!"

Mi se odma uputismo k njemu, ali ne bez muke. Vest, da je Hristos u

155

hramu, raširi se brzo kao munja, i svo mnoštvo naže na ono mesto knjemu. Na posletku dođosmo do celi, da smo samo nekoliko koraka odIsusa udaljeni bili. Tu je jedan veliki, lepo obučen Grk, Amosa sledećeupitao:

"Gospodine, kaži mi, koji je ono onaj mladi Judejac, čije lice istinitost idobrotu pokazuje i izražava prijatne crte; njegovo lice objavljuje velikičin i premudrost, njegovo plemenito oko izgleda, da je ispunjenosvetom žalošću i njegov pogled je tako blag i nevin; izgleda, da je za torođen, ljude da ljubi i njima da vlada. Svaki tražaše da mu se približi.Molim vas, gospodine, ko je to?"

"To je, o stranče, Isus iz Nazareta, prorok u izrailju'", viknu moj ujak,radostan preko toga, što je Isusa jednom strancu pokazati mogao.

"Onda sam ja za moje putovanje, svraćajući u Jerusalim, veomanagrađen", odgovori Grk. "Njegovo je ime meni poznato i u Makedoniji,i ja sam veoma rad, toga čoveka da vidim. Veruješ li, da će on gdeveliko čudo činiti?"

"On ne čini čudesa, radi namire ljubopitstva, no da osvedoči istinusvoje nauke, i da pokaže, da ona od Boga dolazi. Slušaj, on govori!"reče moj ujak.

Nasta mrtva tišina, kada se Isusov glas jasno čuo, jer je ljubazan i mio iodjeknu kao nebeska truba. Ali njegova propoved, ljubezni oče,sadržava toliko premudrosti, toliko ljubavi k Bogu i ljudima, tolikoznanja naših srca i toliko božanstvene i očevidne sile, da hiljade plaču;hiljade postaše od strahopoštovanja i radosti na svojim mestimaukočeni, i svi su osećali, kao da anđeo njima govori. Svi kliknuše:"Nikada nije tako jedan čovek govorio kao ovaj!" I u istini nikadačovečija usta nisu taku premudrost propovedala.

Kada je on govor dovršio, primetismo, da je sveštenicima ovladala

156

bezgranična pakost, jer je on sva srca za se pridobio, i, pošto mudrukčije nisu mogli nauditi, jer je u njih bezgranična vučija pakost ušla,potkupiše jednog zločinca, po imenu Gazaela, lupeža koji je veliki nožuzeo pa iza stuba htede se prikriti, da Isusa potajno pogubi. Lupež sepotajno Isusu približio, podiže ruku, da proroka sastrag probode, kadase Isus okrete, pogledom ukoči ruku ubice, koju je podignutu držao.Nesposoban, da mrdne, stojaše Gazael pred svima kao kakva stena.

Pošto ga je Isus na taj način nekoliko trenutaka ukočenog držao, odvojiga od ostalih, i reče mu:

"Vrati se k onima, koji te potkupiše. Moj čas još nije došao, i jedančovek ne može nada mnom silu imati, dok se volja moga oca neispuni."

Ubica obori glavu u dubokoj poniznosti, nož mu pade iz ruku namramorni pod; za tim pade pred noge Isusove i moljaše ga za oproštaj.Narod htede Gazaela rastrgnuti, ali Isus povika:

"Ostavite ga da ide na miru; doći će dan kada bi on svoj život žrtvovatihteo, da moj otkupi. Vi sveštenici, imate nameru, da me pogubite",dodade on i okrete svoj bistar pogled na one, koji su ubicu poslali."Zašto hoćete da me ubijete? Što posvedočavam vašu bezbožnost. Vitovarite na narod veliko i teško breme, a neće te jednim prstom svojimda im pomognete. Ja sam u moje sopstveno dobro i moju crkvu došao,i vi me ne primiste. Doći će dan, kada će se ovaj hram srušiti i od njeganeće ostati ni kamen na kamenu; i neki, koji me sada vide, tužićedu tajdan. O, Jerusalime, koji ubijaš svoje proroke i kamenjem zasiplješ one,koji su tebi poslani, koliko puta htedoh tvoju decu oko mene skupiti,kao što kokoš svoje piliće skuplja pod krila svoja i ona ne hteše. Ti ćešopusteti i biti odvojen od ostalih gradova, jer ti ne hte poznati dan svojeposete! Ali vi, koji propast predusretate, gledate, da moje carstvorazorite, koje neće kraja imati; bežite u gornji Jerusalim, čiji temeljvečito stoji; njegova je crkva, svetlost i slava najviši Bog."

157

Posle ovih reči podiže se velika vika iz mnogobrojnih grla:

"Spasenje Isusu, kralju izrailjevom i Judinom; osana sinu Davidovu. Minećemo drugog kralja osim Isusa!"

Na tu viku i pobunu, koja se pred hramom čula i dalje širila, povikašesveštenici jasno, da se narod u pobuni nahodi.

Pilat, koji je sa svojom stražom portu neznabožačku napustio i čuoviku, vrati se natrag, da dozna uzrok vike. Jedan od sveštenika, koji jesmrtno mrzeo na Isusa, reče Pilatu:

"Narod je Isusa iz Nazareta za kralja izabrao, i on se na čelo narodastavio."

Kad to ču Pilat, posla slugu u grad Davidov, da dovede vojsku; on samsa svojom telesnom stražom nasrnu na narod mačem u ruci.

Tu bi mnogo krvi bilo prolivene, da nije Isus pred Pilata izišao − niko neznade; kako je on do njega došao i njemu kazao:

"Nije nikakva pobuna, o, Rimljanine! Ja sam Isus. Ja ne tražim drugocarstvo do ono, koje mi je moj otac dao. Niti je tvojoj sili niti tvomegospodaru kakova opasnost. Moje carstvo nije od ovog sveta!"

Mi videsmo, kako Pilat njegovu oholu glavu u poniznosti obori predprorokom i tiho reče:

"Tebi neću ništa učiniti; tvoja reč o, proroče, zadovolji me. Ja sam većo tebi slušao. Hoćeš li sa mnom u moj dvor ići, tamo sa mnom govoriti ineko čudo da vidim učiniti.

"Ti ćeš me u tvome dvoru videti, ali ne danas, i ti ćeš čudo primetiti aline sada."

158

Posle ovih reči povuče se Isus od Pilata natrag, i oni, koji ga tražahu,da ga za kralja izviču, ne mogoše ga nigde naći.

Kraj te namere, da proroka za kralja izaberu i pod njegovimpredvođenjem da unište silu rimsku, bio je taj, da je rimska vlast krozAna i sveštenika namešteno, da je pažljivo na Isusa motriti počela, itoga jutra obeća Pilat izaslanim sveštenicima, koji su ga molili, daproroka u zatvor metne, dokazujući, da je Isus neprijatelj cesaru, da ćevojnike poslati i Isusa zatvoriti. Danas je Isus u našoj kući obedovao;na to dođoše neki književnici i fariseji te uđoše unutra. Ja sam uvidelanjihove zlobne namere, za to sam odmah Eleka Emiliju a sadaEleazaru poslala, da ga moli, da se pobrine za Isusovu sigurnost; jermu je Eleazar ponizan kao i mi, a Isus je voljan, da njemu o carstvuBožijem propoveda.

Isus, koji je nameru tih rđavih ljudi dobro znao, pogađajući reče im,pošto su seli i poduže ćutali:

"Za što ste došli?"

"Učitelju", reče Jehoram, jedan od otmenih književnika, "mi znamo, dasi ti učitelj od Boga došao i ne gledaš ko je ko, no učiš pravi putGospodnji".

"Da," dodade Cadok, Levit, priznat kod naroda, "mi smo čuli, da ti usvako vreme slobodno govoriš, ne bojeći se sile ljudske; ni Pilata nitiIroda; ni sam car ne bi ti mogao zabraniti da govoriš, što hoćeš. Da li jezakonito, da mi Judejci, koji smo izabran narod Božji, caru, koji jeidolopoklonik, danak dajemo? Da li je zakonito. da mi pre poslušamozapovest Pilatovu no Mojsijevu? Mi stavljamo ova pitanja kao JudejciJudi. Kaži nam izvesno tvoje mišljenje; jer se ti nikog ne bojiš."

"Stavih pitanje, odnosno danka Rimljanima", uze Jehoram reč."Učitelju, da li mi sveti narod treba da cesaru danak dajemo?"

159

Isus pogleda njih ozbiljno, kao da čita bezbožne misli njihove, i rečeposle toga: "Pokažite mi jedan novac."

Cadok mu pruži groš, rimski novac, koji je od cara u Judeju poslan kaonaš obični novac, koji mi opet kao danak Rimljanima šaljemo. Pošto jeIsus novac uzeo, pogleda natpis i sliku Avgusta, koja je na jednoj straninaštampana bila, okrete se pitaocima, koji su, ne dišući, na odgovoročekivali, reče im ozbiljno:

"Čiji je lik i ime ovde naštampano?"

"Cesarov", odgovoriše svi brzo.

"Za to podajte caru, što je carevo, a Bogu što je Božije," bio je njegovmiran odgovor.

Ja počeh opet da dišem; jer sam se bojala,da će im slobodno kazati,da se danak ne mora davati, koji su odgovor i oni očekivali, na koje biga odmah Pilatu tužili, da on svojom naukom podgovara narod, daporez Rimljanima ne plaćaju, dakle da je on bunitelj. Ali božanstvenapremudrost njegovog odgovora laknu nam srca naša; a Leviti bacahučudnovat pogled među sobom i na to napustiše našu kuću.

Njegova premudrost je, ljubezni oče, tako velika, da mu neprijatelji nemogu dosaditi. O, kad bi ga ti mogao videti i čuti! Vredno je putovanjeiz Misira do Jerusalima, da Isusa vidiš, i čuješ njegove reči i svedoknjegovih čudesa da budeš, koja on svaki dan čini jedno ili više, dokbolest, nemoć i drugi bolovi iz Jerusalima i sviju Judeja ne isčeznu.

Kada je Emilije došao i Isusa samog u krugu naše porodice našao,izreče veoma svoju radost:

"Emilije", reče Isus njemu, "ti si sad postao Judejac; još jedan koraknapred, pa ćeš ući u nebesko carstvo."

160

"Koji je korak to, dragi mesija", zapita on ozbiljno.

"Ti se moraš krstiti Svetim Duhom, pa ćeš večni život naslediti."

"Učitelju", presrete ga Emilije, "ja verujem da sam kroz krštenjepoverenik tvoga naroda i učenik Mojsijev postao i pečat za večni životdobio; moram još nešto učiniti?"

"Da, da, možeš moj učenik biti, Emilije. Ja sam izvršitelj zakona. Koji umene veruje, živeće, ako i umre; ja dajem večni život svima, koji umene veruju. Ali ti ne razumeš još što ti kažem; tv ćeš to docnijesaznati."

Emilije ga htede još nešto pitati, ali Isus diže se i ode u vrt, gde je doponoći u molitvi i mislima udubljen ostao.

Veoma mi je milo, ljubezni oče, što mi dopuštaš da sa ujakom Amosomu Cesariju idem; mi ćemo posle mene meseca da otputujemo. Tvrdosam uverena, da sve ovo što sam ti za Isusa pisala, neće biti bezuspeha i da ćeš ti sa mnom i hiljadom drugih u izrailju njega za HristaSpasitelja smatrati.

Ostaje tvoja kćiAdina.

161

XXIII. PISMO

XXIII. PISMO

Ljubezni oče!

Tvoja vest u tvom pismu, u kome si pisao da ćeš posle pashe sa prvimkaravanom Misir ostaviti i u Jerusalim doći, veoma me je obradovala.Ti ćeš se na putu nalaziti i u blizini Gaze biti, gde će, kao što ujakAmos kaže, karavani sutra uveče stati. Moje srce čezne tebe da zagrlia moje oči pune su suza radosnica, kad pomislim, da ću tvojeplemenito lice opet videti i umilni glas tvojih očinskih reči čuti. Moja jeradost zato još veća, po čemu ćeš baš u ono vreme ovde biti u kojemse i Isus u gradu nalazi; jer se govori − i Jovan i Marijin stric tvrde − daće sigurno o pashi ovde doći. Ja od sveg srca želim, da ga ti vidiš i dase uveriš, da je on onaj mesija Božji, o kome su Mojsije i drugi prorocipisali; ako te njegove reči i božanstveni govor svojih svetih usta neosvedoče, onda će čudesa, koje on vrši za svedočanstvo svogbožanstvenog poslanstva, osigurati, da bi on istinu svojih rečiosvedočio, da je od Boga poslan, da bolesti leči i mrtve podiže, činidnevno svakojaka čudesa; tako što čovek još nije učinio. On je vodu uvino pretvorio; jednom reči je samrtnog sina Husina, poglavara Irodovaizlečio, i ako je od njega nekoliko sati daleko bio; on je utišao silnu buruna moru Tiveriju; u Gadari isterao je iz mnogih zle duhove, pošto sutela, u kojima su se nahodali, napustili, jer su njegovu silu osetili, i zaHrista, sina Davidova priznali. On je sina udovice u Nainu, kao što samti pisala i kćer Jaira, školskog poglavara iz mrtvih digao. Mnogiribolovci pripovedaju, kako je morem kao suvim išao. Slepima je očiotvorio, i hromima, koji su dugo godina bolovali ruke i noge povratio.Prošle nedelje potraži ga Levit Eli, koga dobro poznaješ, kome je većdeveta godina ruka uzeta, i koji živi od milostinje, koju prosi predhramom, u našoj kući, pošto je o njegovoj sili mnogo slušao, mi smo se

162

veoma radovali, što je Isus naš gost bio; jer Jovan, njegov ljubezniučenik, dovodi uvek proroka u dom mog ujaka Amosa, oca njegoveljubezne Marije.

Taj dan u veče kojega sam ti moje poslednje pismo pisala, kada je ipobuna u hramu bila, bio je Isus s našom porodicom tri večeri. Na mahuđe Eli, stade kod vrata i žalosno pogleda Isusa drhćućim kolenima, aliništa ne progovori. ja sam se odmah setila, zašto je taj nevoljnik došao,priđem mu i rekoh: "Ne boj se Eli, moli ga i on 1ge te izlečiti!"

"Ah, mlada devojko, za me bi to bila prevelika sreća, ali se bojim, da mise pomoći ne može, ali opet u nadi sam ovamo došao;" govorašedrhćućim glasom, roneći suze, kada se on na svoju nevolju, propaluporodicu i svoju nemoć seti. "Kako ću, kćeri, da govorim proroku, ja,prosijak na vratima hrama? Govori ti za me, pa će te Gospodblagosloviti, dete moje. Moj se jezik za nepce prilepio!"

Izgledalo je, da Isus nije primetio tog sirotana, jer je ravi Amosuokrenut bio i o žrtvi Aveljevoj raspravljao. Prekide razgovor i, okrenuvse, reče umilnim glasom:

"Stupi bliže Eli, i moli, šta tvoje srce ište, i ne boj se, jer ako veruješ,sve ćeš, što želiš dobiti!"

Na te reči priđe Eli bliže, i pade pred noge Isusu, celiva ih i reče:"Učitelju, ja sam siromah, grešan čovek, ja verujem, da si ti Hristos, SinSvetoga!"

"Veruješ li ti, Eli, da ja imam silu, da te izlečim?" zapita Isus, uprevšioči u njega.

"Verujem, Gospode!" reče Eli, i oboriv glavu k zemlji.

"Onda, neka su ti gresi oprošteni. Digni se, idi doma i ne greši više, da

163

ne bi preko tebe što gore došlo".

"Zar i grehe prašta ovaj čovek?" reče sveštenik Manasije, koji je zatrpezom bio.

"On huli Boga; jer samo Bog može oprostiti grehe. Hoće li on Bog biti?"podiže se i podera haljine i pljuvaše na zemlju grozeći se.

"Manasije" reče tiho Isus, "kaži mi, šta je lakše, ovome što predamnom kleči kazati: "Gresi su ti oprošteni", ili: da kažem: "Pruži ruku;neka je zdrava kao i ona druga?"

"Ono poslednje teže je", odgovori Manasije iznenađen na to pitanje.

"Ko samo ovo poslednje učiniti može, o, svešteniče?"

"Samo Bog, koji je ruku stvorio", odgovori Manasije, gledajući uzeturuku, koja je nemoćna i suva na kostima visila.

"Kad samo Bog leči i grehe prašta, onda oboje od Boga mora doći! Zato, okrete se Isus uzetome, tebi kažem, Eli, pruži tvoju ruku, neka jezdrava!"

Čovek, koji je u Isusu nadu i izreku sile gledao poče mu ruka puniti semesom, žile počeše da rade i ruka postade vruća kao i ona druga. Tose u trenutku dogodi, da nismo mogli primetiti u čudu i radostiispunjeni. Eli odvi svoj lakat, otvori prste, osećajući, da je zdrava ruka;onda zahvali Gospodu i pade na noge prorokove:

"Moj Gospod i moj Bog!"

"Ti si sada zdrav, Eli", reče Isus; "idi m ne greši više!"

"Učitelju, ti znaš sve! Gle1 moji gresi nisu od tebe sakriveni bili, i ako

164

sam znao, da nije niko video. Ljudi i braćo," produži on i okrete seskupljenima, "prvo mi prorok reče pravu istinu, da se meni praštajugresi, u mesto da zapovedi, da pružim ruku, jer radi greha, bi mi rukakažnjena i uzeta. Ja sam pisao kod Levita Pinehaza koji porez u hramukupi, računske knjige prepisuje i bezbožno nekoliko brojeva u novcusebi zadrži, od kojeg mu je jedan dobitak od četiri kese srebra pripao,pa baš kad sam poslednju cifru pisao, osetio sam nemoć u mojoj ruci,to je bila kazna Božija, to je bilo pre osam godina, niko nije video,samo oko Božije i moje videlo; ali ja sam se veoma kajao, jer samonda bio samo oslobođen kazne i ja sam još, dok je on govorio, osetioda se krv u moć mojim suvim žilama povratila."

Za tim svojevoljnim priznanjem povika Manasije začuđeno: "Zaista,Bog je izrailju milostiv! jer je čas obećanja nastupio; zaista, o, Isuse izNazareta, ti si Sin Najvišega! Oprosti crvu u prahu i oprosti mi mojegrehe!" I taj oholi sveštenik pade Isusu pred noge i pokloni se sastrahopoštovanjem.

Kada su, dakle, ljubezni oče, najtajniji čovečiji gresi poznati Isusu; kadon grehe prašta i bolne leči, a privremene Božije kazne oduzima,kakvo ime, kakvu silu, kakvu čast treba da mu damo? Zar da ga nenazovemo Isaijom čudesnim, poučljivim, silnim Bogom i pomiriteljnimknezom, koji će na Davidovom prestolu sedeti? Koji će za pravdupravdom obdariti doveka? Ko, zapitam ja i Manasije, ko može oprostitigrehe, no samo Bog?

Kako bi ja bila u stanju, sva druga čudesa da nabrojim, koja je Isus zadokaz svoje božanske sile učinio! Mora da ti je do ušiju došlo, ljubeznioče, kako je Isus iz jedne kotarice hleba − koju je jedan dečak svojojmajci i bratu u šumu nosio − ne manje no pet hiljada ljudi nahranio. Tamnožina išla je za njime, da čuje njegovu nauku: tu je bilo ljudi iz raznihsela i gradova i različnoga govora a i nekih rimskih poglavara. Kada jetaj silan narod glad morila, zapovedio je Isus, da posedaju po travi, idavaše hleb sam svojom rukom svakome; hleb je u njegovim rukama

165

rastao kada je delio; te pošto su svi dovoljno jeli, nakupili su 12 putatoliko komadi kao što je mala kotarica bila. Ko bi drugi do mesijamogao tako čudo učiniti? Nije li on, što leb daje, kad on hoće Gospodneba i zemlje da bude? Moja je duša uzbuđeća, ljubezni oče, ja sedivim sa strahopoštovanjem, kad o sili Isusovoj pomislim, i neusuđujem se da sebi stavim pitanje: "Ko je on, pošto nije čovek? Nije lion zaista silni Gospod sa Siona u obliku čoveka? O, čudesna inedoključiva tajno; Gospod nebeske vojske ide sada po zemlji, govorisa ljudima, živi u njihovim domovima, jede i pije i spava s njima kaonemoćno dete pod njihovim krovom! Njegov ljubezni učenik Jovankaže, da je Isus pretskazao, da je blizu dan, kada će ss zavesa s našihočiju skinuti i mi ćemo doznati, uzrok njegovog izaslanstva u svet iposledice za ljude, Pasha je blizu, kada ćemo se njegovom prisustvuradovati. Sada sam baš čula, da se Lazar razboleo, ljubi te brat mojetetke Marije i Marte, i ja dovršavam pismo, da ispratim tetka Mariju injenog oca u Vitaniju, od kuda smo žurnu pozivnicu poslatu dobili.

Gospod neka tvoj život sačuva.Tvoja nježna kćiAdina.

166

XXIV. PISMO

XXIV. PISMO

Ljubezni oče!

Pri svršetku mog poslednjeg pisma, spomenula sam, da je Lazar,ljubezni brat Marije i Marte opasno bolan, što je moj ujak Amos odMeleka, našeg starog roba čuo. Ja i tetka Marija otputovali smo odmahu Vitaniju i moj ujak Amos obe1hao je, kako bude svoj redbogosluženja dovršio, da će i on u Vitaniju doći, ako Lazaru ne budebolje.

Stari rob nam neprestano govoraše da brže idemo; kad i kad podizašeon oči i ruke k nebu, žaleći mladoga čoveka, jer kada bi on slučajnoumro, ne bi imao ko njegove sestre potpomagati. Ti se možešopomenuti, ljubezni oče, da je Lazar jedina potpora njihova, jer seproročkim prepisima za sinagoge zanima.

Ako mi nismo kroz našu hitnju dokazali, da bi našem prijatelju u nevoljipomoći mogli, opet smo u nadi bili, da će sa našim prisustvom brigasestrama za bratom nešto olakšana biti.

"Poznaješ li bolest, Meleku, od koje on boluje?" zapita Marija.

"Ah, čestita devojko, . nije mi poznata", reče Melek, mašući glavom;"on je tek iz grada došao, gde je sedam dana i noći na prepisima Petknjiga Mojsijevih žurno radio, koje su za kapetana prokuratorovognaznačene, za koje mu je prilična svota novaca obećana bila."

"Kako se zove taj kapetan, koji hoće naše svete knjige da ima?"zapitam ja čezneći za odgovorom u mom srcu.

167

"Emilije, hrabri vitez, koji je na poslednjoj svetkovini našu veru primio",rekoše.

Ta neprestana želja tog rimskog viteza, naše svete zakone da pozna,ispuni me velikom radošću, ljubezni oče, a za tim produži Melek:"Žurenjem i usiljavanjem pri pisanju da dovrši tu radnju, razboleo se;jer niti je spavao niti se odmarao, dok nije dovršio rad; i kada je tusrebrom uvezanu knjigu u ruci kući doneo i na sto pred sestre metuo, utom trenutku par je u nesvest. Kada su ga sestre digle, bio je u jakojgroznici, tako, da je buncao i nikoga nije poznavao.

"O, siromah Lazar!" povikasmo mi i poterasmo mazge da brže idu, jerje naše srce u brigi tih sestara bilo. Ja sam ti već u jednom pređašnjempismu pripovedala, kako je Lazar plemenit i brat Marte i Marije i da jeod poznanika vrlo ljubljen i od svojih starešina poštovan; on je sestre imater izdržavao. Napomenula sam ti i to, da ga je prorok jako voleo irado je u njinu kuću išao. Oni su bili jedne starosti, hođahu i govorahuzajedno, kao David sa Jonatanom u zlatnim vremenima našegotačastva. On i prorok bili su gotovo jednaki.

Kada smo blizu Vitanije stigli, poznadoh da je Marija nama izašla nasusret; tu se zagrlismo i pozdravismo; i pomeša suze moje s njenim.Da l' je živ? usudih se to pitanje da stavim.

"Da, on je još živ; ali s časa na čas sve je slabiji", odgovori teškoMarija. "Bog neka vas blagoslovi", u tom trenutku dođe i Marta koja jebleda bila i pozdravi nas: "Bog neka vas blagoslovi!" i reče: "Vi stedošle, ljubezne prijateljice, da vidite, kako umire moj brat!"

Uvedoše nas u sobu, gde bolesnik ležaše. Čim smo ušle, upre on oči unas i tako izgledaše, kao da nas je poznao, jer smo zahvalan osmejakna njegovim usnama spazile. U zdravim danima beše to lep i plemenitčovek a sada izgledaše kao da nisu obrazi čovečiji.

168

"On je malo spavao", reče Marta, tiho meni "ali ga groznica cepa.Njegove oči su opet zatvorene i izgleda da je umoran; ali je nemiran,kao što vidite, i on misli, da je njegov prijatelj Isus prorok kod njega, iligovori o Rahili, kao da ona nije u prisustvu."

"Ah, za Rahilinu srdačnu ljubav leži on ovde", odgovori, ona; "tamokleči ljubezna deva na onoj drugoj strani, držeći lice na knjige njegove,ona ga nikako ne napušta i kod njega sedi, pa ipak Lazar kako sepromeškolji, odmah spominje njeno ime; i ona k njemu ode, kao da bimu pomoći htela."

Ja se okretoh i spazih devicu, koja se kod kreveta približila ibolesnikovu ruku drži; ona pogleda sa suznim očima umilno i ljubeznou mene.

"Koja je to divna devica?" upitam Martu, kada smo u avliju izašli.

"Zaručnica našeg ljubeznog brata", odgovori ona: "Sedi do mene u ladove vinove loze, pa ću ti njenu žalosnu povesnicu pripovedati.

Lazar, kao što ti je poznato, draga Adina, piše u hramu i pri svojojradnji prosto je živeo; jer sve, što imamo, naša mati i mi, zahvaljujemonjegovoj detinjoj i bratskoj ljubavi. Njegova ljubav prema nama odvojiga od svakog propoveda u društvu; jer, kao što je kazao, on nalazi unašoj sestrinskoj svezi svaku ljubav koju portrebuje, da bi srećan bio;on se nije sa mladim devicama naše prijateljice mešao, i pre nekolikomeseci, kada je naša majka s njime kod njene rodbine bila, izjasnio se,da on svoj život za našu sreću posvećuje. Uzalud smo pokušavali daon sebi para uzme; kad god smo o tome govorili, on se samo smešio išalio i rekao, da je njegovo srce vrlo malo; dakle samo mesta za nassestre ima.

Pre nekoliko nedelja dobi on da prepiše knjige Mojsijeve Emiliju, koji

169

mu je i dan za svršetak naznačio i za koje mu je on veliku svotunovaca obećao. Tako radeći, uđe k njemu mlada uplašena devojka,koja je gonjena. Kada je on pogleda, poskoči k njemu i pade mu prednoge, plačući i moleći za odbranu. Tek što joj on to obeća, stupi Anaunutra i pođe k njoj. Njegovo lice gorelo je od pakosti, a govor mu bešejasan i ohol, kad je on iz ruke mog brata zahtevaše.

"Ne, gospodaru", odgovori Lazar drsko; "kad golub od grabljive zverkezaštitu na mojim prsima traži, za to ću je i braniti, tim više, što jegonjena devica kći Avramova!" i sa tim rečima stade on pred nju.

"Smeš li je ti zadržati? Ona je moje dete, bezbožna i nepokorna kćiBeliala! Daj mi je napolje, mladi književniče, inače ćeš biti bačen unajdublju tamnicu Davidova grada!"

"O, brani me, brani me", vikaše mlada deva, kada je Ana napredstupao da je otme. − "Ja nisam njegovo dete! Ja sam sirotica raviLevia. koji je mene i moje imanje ovom lukavom svešteniku kao svetizalog poverio, i pošto je on moje nasledstvo prisvojio, ne znam štohoće da me u besčasni brak jednom grčkom kapetanu rimske vladeproda, koji mu je veliku svotu novaca obećao.

Kada me on htede predati, utekla sam u oltar Božiji, da zaštitu nađem,koju mi ljudi otkazuju. Premda su mi ovi putovi nepoznati, zalutala samu ovim ćelijama i stigla ovde, pre no šta ću pasti u ruke ovom oholomstrahovitom Grku; ja bih volela s tornja skočiti, no se njemu predati!"

I na čudo i strahotu Lazarevu skoči ona s prozora na jednu stenu, kojaje bila 300 stopa visoka!

Ti vidiš, o, Ana, kuda tvoja neumerena strast za novcem ove devojkevodi. Zar je izrailjeva država tako pala, da njen poglavar sveštenički,kćeri naroda za novac neznabošcima za nasladu i blud prodaje? Da lije to zaštita, koju sirotima daješ? Mani je i dok joj čuvara nađem, neka

170

bude sveti gost u mome domu kod mojih sestara."

"Ti moraš svojim životom za nepravedno za" htevanje jamčiti, mladičoveče!" odgcgovori sveštenik. "Ja imam silu protivu vas oboje i hoćuda je dovršim."

"Ti nemaš silu za mučenje i nepravdu protiv ove devojke, Ana, koju ćeBog zakriliti, pošto ona zaštitu pod krilima njegovim u oltaru traži!"viknu moj brat neustrašivo. "Ako je ti dalje goniš, ja ću sudskim putempostupiti protiv tebe kod prokuratora Poncija Pilata. Tebi je poznato, darimska pravedna vlast judejske krivce strahovito kazniti zna."

"Svršetak prepirke bi", reče Marta, "da se bezbožni sveštenik te pretnjeuplašio i tako iz sobe izišao. Još tog dana posla Lazar tu devicu koju sikao Rahilu poznala u naš dom. Od toga doba je ona naša gošća izadobila je naše i našeg brata srce. Pilat, na koga se Lazar obratio,dopustio je zaštitu njenu kod nas. I da bi se Lazar što pre oženio saRahilom, žurio se da što skorije knjige dovrši i novac dobije; eto gasada na ivici groba."

"Zar nema više nade za njega?" zapitam ja, pošto sam njenu osetnupripoved saslušala.

"Nema! Lekari kažu, da se on više neće dići!"

"Ima još jedna nada", rekoh ja brzo.

"Koja je to?" zapita Marta.

"Isus!" odgovorih ja; "pošlji po njega, o Marta, i on će ga izlečiti i život izdravlje opet njemu pokloniti.

Tek što sam dovršila, a Marta, koja je naš govor slušala ispusti jednuradosnu viku.

171

"Da, Isus ima tu silu, da ga izleči, on ga i veoma voli! On će doći injemu pomoći, čim čuje o opasnosti, u kojoj se Lazar nahodi."

Marija sede i napisa ovo nekoliko tronutih reči: "Gospode, gle, koga tiljubiš, opasno je bolestan! Pohitaj i dođi k nama, da bi on ostao živ; jerkod tebe je sve moguće!"

Ovo je pismo odma jedan naš mladi prijatelj u Vitaniju s one straneJordana odneo, gde, kao što smo čuli, Isus onda prebivaše. Mi imamonadu samo još u silu prorokovu za našeg rođaka. Ja ću ti opet, čimdobijemo vest, odmah pisati. ja sam, ljubezni oče, tvoja, tebe ljubećakći,

Adina.

172

XXV. PISMO

XXV. PISMO

Mili i poštovani oče!

S tužnim srcem javljam ti smrt Lazarevu. Isčeznu potpora, onaj rast, uzkoji se puzahu nježne loze vinove, satrunuo je: koje je Lazar svojimsestrama bio. Ja sam ti sve za Lazara i za njegov dom u pređašnjimsvojim pismima pisala, kako je on sa prepisivanjem sv. knjiga njegovumater i sestre hranio, a one su vrlo lepe radnje u vezu dovršivale. Odstarešina u izrailju držan je Lazar za ugled svima drugim mladićima; atako i devojkama bile su ugled Marta i Marija, njihov smiren dom bio jeobitalište od gostoljubivosti, i tu je prorok Božiji, Isus hitao, kad god jevreme zadobio, da dođe. ja sam ti već na znanje dala kakvu samsretnu porodicu videla, koju je Isus ispunjavao; Marija dokazivaše saučtivošću naklonost, premda je ona njemu srebrne vezove zaprorokove knjige dovršivala, koje je Lazar prepisivao i svom ljubeznomprijatelju poklanjao, a Marta je uslugu u kućevnosti vajbrižljivijespremala. Ali kad je Isus Božanske reči govorio, Marija je, − rado kodnjegovih nogu sedela i nauku slušala, koja je iz njegovih usta izlazila −da se nije jela i pića sećala. Jednog dana, kada sam s Marijom iLazarom slušala Isusove nebesne reči, stupi Marta, koja je ručakgotovila u sobu, i moljaše Mariju, da joj pomogne i postavi trpezu, alipobožna devojka ne slušaše je, jer se naslađivaše Isusovim rečima,nebesnom hranom, i na sve drugo zaboravljaše. Na posletku okrete seMarta Isusu, pošto je Marija ne slušaše i reče malo oštrije:

"Gospode, vidiš, kako me moja sestra samu ostavila da radim? Reci jojda mi pomogne!" Mi se začuđeno okretosmo k njoj, koja je obično tiha idobra bila i sada zaboravi, šta je u prisustvu proroka dužna bila. Lazar,porumenivši, htede govoriti i sestru da izvini, koja je izgledala da je od

173

kućevne radnje umorna bila; ali Isus joj odgovori prijateljski:

"Marta, Marta, ti se trudiš i mučiš za svakojake poslove; tvoje kućenjeoduzima ti vreme; ovoga sveta potrebno je da se brinemo za dušu, jertelo umre. Marija je bolje i mudrije izabrala. Pošto se ti za telesnepotrebe brineš a ona za duševne, to je ona bolji deo izabrala, što joj senikada oduzeti neće; ne staraj se ljubezna Marta, o mome ugošćenjurazličnih jela; jer ja nemam zemaljskih dobara a nemam gde svojuglavu spustiti!"

"O, ne govori tako, ljubezni Gospode", viknu Marta, na Isusove ganutereči i pade plačući na njegove noge; "ova je kuća tvoj dom svagda, dasi pod mojim krovom, dokle ga imam nada mnom, gde ćeš ti svojuglavu spustiti! Nemoj tako govoriti Gospode!"

Mi smo svi od Martine tronute ozbiljnosti dirnuti bili. Isus joj dodade ireče prijateljski:

"Ja znam, da te ljubav prema meni postiče, da se brineš i posluješ, damožemo izobiljan obed imati. Ja se ranim jelom, koje vi ne znate. IstinuBožiju da učim kao što si videla da radim, to je jelo i piće moje; jer utime vršim volju Oca mog, koji me je poslao."

Ja sam htela tebi ove pojedinosti, ljubezni oče, o Lazarevom domuobjasniti, u kojem sva srca kod Isusa obitavaju.

Zašto smo pri bolesti Lazarevoj, koja je od nespavanja prouzrokovana,− kada je prepisivao knjige za rimskog centuria, ti ćeš shvatiti zaštosmo, odma poslali po Isusa, premda su i lekari, koje je Kajafa izJerusalima, kada je za njegovu bolest čuo, poslao − jer je Lazara jako.voleo − da mora umreti, kazali! Zašto dakle, možeš ti pitati, ljubeznioče poslaše po Isusa, po čemu je smrt sigurna bila? "Isus", dodade"nije bio lekar, ili ako bi on takav bio, ne bi mogao umrlom mladićupomoći!"

174

Njegove su sestre pismo Isusu s toga poslale, što su znale, da je ončudotvorni prorok Božiji kao lekar čovečiji; jer svi su verovali, da on ipreko smrti ima silu, i da će on iz ljubavi, svoju moć upotrebiti.

Moje poslednje pismo dovršila sam i napomenula, da je pismonošaotišao. Za tim uđem u sobu, u kojoj je Lazar ležao; on je bio bled;njegove velike crne oči bile su sjajne, veće nego pre, on je disao teškoi svakog minuta moradoše njegovu glavu podizati da ne bi se od krviugušio. Tu mu Marija i Rahila potpomagahu u poslednjim časovima.

U početku ovog pisma pisah ti o smrti Lazarevoj. On zaspa, kao detena grudima svoje matere kad se uspava, po čemu je, od tečene krvisve slabiji bivao, dok se njegove oči ne zatvoriše, njegove žile i srcečupati prestade.

Kasno smo po Isusa poslali. Lazar je umro i sutra ćemo ga saraniti. Ah,kako je brzo plemeniti mladić u Judeji uvenuo!

Ostani mi zdrav, ljubezni oče, srce mi se steglo; ne mogu više dapišem. Preksustra vraćam se u Jerusalim, i opet ću ti pisati. U tvomeposlednjem pismu rekao si, da ćeš amo što skorije doći, da me u mojerođeno mesto, moj omiljeni nilski predeo odvedeš. Bog Avramov nekate prati zdrava u naručja tvoje tebe ljubeće ćerke

Adine.

175

XXVI. PISMO

XXVI. PISMO

Ljubezni oče!

Moje poslednje pismo donelo ti je vest o smrti Lazarevoj! Taj je mrtvacoživeo! Lazar živi! Onaj, koga sam videla mrtvog u grobnicu metnutog,ustao je iz mrtvih, i u trenutku, kada ti o tome pišem, čujem njegov glasu predvorju, gde se mnogi svet iz Jerusalima skupio, a on mipripoveda, šta se s njime zbilo. Sam Pilat, rimski namesnik, stao jejutros sa svojim kolima pred našu kuću, da Lazara vidi i s njime govori.

Kako ću ljubezni oče, naći reči, da ti mogu sve pripovedati, šta se ovihposlednjih 24 sata dogodilo! Bog se u istini svoga izabranog narodaopet setio i svoju silu nama otkrio!

Ja sam ti već pisala, kako se Lazar opasno razboleo, i kako su njegovesestre pisale Isusu, da dođe i da njihovog brata izleči. Vitavara je danhoda udaljena od Vitanije; i pre nego što je poslani k Isusu stigao,njegov prijatelj je dušu ispustio. Drugi dan bio je saranjen, pri pogrebubilo je vrlo mnogo naroda iz Vitanije i Jerusalima, jer ga u opšteljubljahu. I žena Pilatova, plemenita Lucija Metela bila je u kolima; da bipratnji prisustvovala. Tako je velika pratnja bila, da su stranci, koji sutuda prolazili, stali i pitali: "Kakvog velikog učitelja ili otmena čoveka uizrailju saranjuju?"

Jedni iz naroda odgovarahu: "To je Lazar, onaj vredni književnik!" adrugi rekoše: − "To je Lazar, prijatelj Isusov!" Ah, to je znamenita reč, iu smrti ne bi mogao bolje želeti.

Mesto gde smo ga položili, pećina je izdubljena jama, gde su mu otac i

176

mati saranjeni. Dok smo još kod groba stojali, začu se truba; mividesmo da je i centurio Emilije tu, koji je za znak žalosti na rukavuimao belu pantljiku, jer je Lazara veoma voleo. Za tog plemenitogmladića nisam odavno ništa pisala, ljubezni oče. Ja znam, kada bi onjemu pisala, da u mom pismu nikakav drugi predmet ne bi mestaimao. Ti ćeš ga skoro videti i ocenićeš ga. Ja želim da tebe ljubeznioče, ubrzo vidim i zagrlim i plemenitog centurija predstavim, koji jepoštovalac našeg Boga i zahvaljujem tebi oče, što nisi dugo na dozvolučekati dao, da me može on isprositi i pre si o tome pisao, nego što ćešlično u Jerusalim doći.

Kada su Lazara u grobnicu spustili, plakale su kako njegove sestre,tako i prisutni. Marija vikaše:

"O, ne oduzimajte mi ga od mog pogleda za navek! O, moj brate, mojbrate, zašto nije dao Bog, da sam je mesto tebe umrla: rado, rado bi jakod crvi počivala i braćom ih nazivala i u naručja smrti zaspala kaodete u nedrima svoje matere! Kako ću bez tebe živeti, brate!" Emilijedođe k njoj, odvede i predade je Mariji u naručja. Pošto mrtvaca ugrobnicu spustiše, pokriše ga belim platnom; samo lice golo ostadeposle, toga pet ljudi metnuše jednu veliku ploču na vrata grobnice; ja iMarija, koja se plačući na moje rame naslonila, uzesmo mesto isedosmo na jednu stenu ne daleko od groba; mi smo bile same, samoEmilije obitavaše u našoj okolini na konju; Marta i moj stric Jovan bilisu se kući vratili.

"Ja sam sada mirnija," reče Marija, pogledav u mene. "Osećam sebolje! Mir nebesni vlada mojim srcem! Ja neću više da plačem. On jesrećan, i ja hoću da se trudim, sveta da budem, da mogu k njemu doći,jer on k meni ne može doći."

Kada se Emilije vratio, susreo ga je jedan arambaša, po imenu Varavas golim mačem, tu su se rvali i Emilije je Varavu više puta ranio; naposletku ga je uhvatio i za jedan grobni kamen sa pojasom vezao;

177

posle toga predao ga je vojnicima, da ga odvedu u zatvor u Jerusalim.Opasnost između Jerusalima i Jerihona, sada je otklonjena. Ondadođe on kod mene i Marije i otprati nas kući kod obe sestre. Emilijeveruje, da će Varava razapet biti, po čemu je mnogi narod potukao iimanje oteo. Kakva je to strahovita kazna za jednog čoveka, kao što jetaj mladi lupež, koji će više sati na sunčanom zraku sa probušenimrukama i nogama, dok smrt ne nastupi i sva snaga isčezne na krstu davisi! Čudim se, da takav otmen narod, kao što su Rimljani, tako strašnui dugotrajnu smrt ma i na takovim zločincima upotrebe.

Pre sam išla sa Amosom u šetnju i vidila sam na bregu Kalvariji dvakrsta, na kome su još živa telesa nekakovih Samarjana visila i koji suna zapovest prokuratorovu osuđeni bili. Ti nesretnici trzahu sestrahovito i njihovi smrtni uzdisaji probiše mi srce, ja pokrih oči i lice iodoh brzo od tog mesta; ja sam htela, ljubezni oče, da ti pripovedim opodignutom Lazaru; ali ću ti to u drugom pismu pripovediti; ti ćeš bitiuveren, da je Lazar živ i da je zdrav i hiljade stranaca idu u Vitaniju daga posete, da se o istinitosti tog događaja uvere. Ovde ću samo dodati,da je Isus Lazara iz mrtvih digao, Isus, prorok Božji, koga ti još zamesiju ne priznaješ! Koji je, kao što sam ti već sva pojedina čudesapisala, učinio. Pa sad, ljubezni oče, može li on kao i drugi ljudi ilivaralica biti? Zar nije on Sin Božiji mesija, prorok, zračni venacplemena Judina − spasitelj i slava izrailjeva? Zar nije on taj svetli dan,koga je Avram iz daleka gledao i radovao mu se? Zar nije on silni SinBožiji, za koga je plameno pero proroka Isaije svojim premudrimrečima opisao:

"Jer nam se rodi dete, sin nam se dade, koje mu je vlast na ramenu, iime će mu biti: divni savetnik, Bog silni, otac večna, knez pomirenja;njegova će bez kraja rastiti vlast i mir prestolu Davidovu i u carstvunjegovom da se uredi i utvrdi sudom od sad pa do veća."

Pomišljaj preko toga, ljubezni oče, i veruj, da je Isus mesija; da jeLazara iz mrtvih podigao, to je već jedini dokaz, da je on Sin Božiji.

178

Tvoja, tebe ljubeća kći

Adina.

179

XXVII. PISMO

XXVII. PISMO

Ljubezni oče!

Tvoje poslednje pismo jako me je sa radošću ispunilo, što ti moje peroopisati ne može, ujedno sam dobila i paket, devet dana docnije, kakosu ga tvoje ruke poslale, ja sam pismo i paket više puta u mišljenjupoljubila, po čemu se nedavno u tvojim rukama nahodilo. Ti mi daješna znanje, da ćeš idućeg meseca u Razu otputovati i tamo se kratkovreme baviti, pa onda ovamo doći. Za to ti šaljem ovo pismo, da tetamo nađe.

Tri su godine, tri dugačke godine protekle su, kako te nisam videla. O,kako ću da te ljubim, kad dođeš. Istina je, da je ujak Amos kao otacprema meni, ali očinsku ljubav ne može ispuniti.

Pošto sam ovde lepe predele, svakojake događaje i čudesa videla, tomi nije žao, što sam tri godine od tebe odvojena, jer to su patrijarsi ipraoci, Avram i proroci Božji očekivali i želeli da vide. U tom vremenupojavio se mesija na zemlji odeven sa Božijom silom, pred očima svijuu Jerusalim ulazio i izilazio i svakojaka čuda i znake dovršivao što nikodonde takovo nije vidio.

Ja sam tog svetog proroka kao Sina Najvišega i pomazanikaGospodnjeg, ljubiti učila, i kod njegovih nogu sedela i božansku naukuslušala i premudrost, koja je preko njegovih usana došla m umudrilame.

Sada ću da ti redom pripovedim, kako je Isus podigao Lazara iz mrtvih.Kao što sam ti pisala, Marija i Marta poslale su po Isusa, ta ih je nada u

180

nekoliko tešila jer rekoše: "Kada nam dragoceni učitelj, sveti prorokdođe, on će ga jednom reči izlečiti, kao što je sa mnogim bolnimučnnio."

"Da, mnoge, koje on i poznavao nije, on je izlečio," dodade Marta; "timpre će Lazara izlečiti, koga kao brata voli!"

"I ako Lazar pre umre, no što on dođe," reče tetka Marija, zaručnicaJovanova, može ga opet Isus u život pozvati, kao što je sa udovičinimsinom u Nainu uradio."

"Da, zaista bi tako bilo, samo da ne bude dockan," reče Marta i zgrozise misleći na smrt svog brata; "jer ako on bude dugo mrtav to nećemoguće biti".

"Kod Isusa je sve moguće", viknu Marija i njene oči zasvetliše tvrdimuverenjem.

Tako prolažahu časovi nade i strahovanja, i pre no što Isus dođe,Lazar umre i drugi dan bi saranjen, kao što sam ti u mom poslednjempismu propovedila.

Treći dan vrati se pismonoša i javi, da je proroka našao s one straneJordana, gde je nekada Jovan kršćavao. On živi u jednoj maloj kući uVitavari i o carstvu Božijem propoveda i mnogima, koji se njemu obratilipremudrosti tumači. Kad predadoh pismo, ja pismonoša rekoh:

"Gospode, gle, koga ti ljubiš bolestan je!" "Šta ti on odgovori? Kakav siznak na njegovom licu primetio?" zapita Marta tog čoveka. "On nijeiznenađen bio nego mi tiho reče: "Sine moj, ja znam! Ta bolest nije nasmrt no na slavu Božiju, da se zarad nje proslavi Sin Božji!"

"Šta reče posle?" zapita Marta tužno u dvoumstvu.

181

"Ništa više, devojko," i ja se vratih natrag reče poslan čovek.

"Ah, on nije znao, kako je njegov prijatelj opasno bolan bio, rečeMarija; inače ne bi on kazao, da ta bolest nije na smrt i s tobom bidošao."

"Tvoj mesija treba sve da zna, kćeri," reče jedan sveštenik, koji jepored nje stojao. "Neznanje opasnosti, u kojoj je Lazar bio, i obećanjeda on neće umreti svedoči da je Isus varalica. Zar nije Lazar umro ipogreben?"

Na te reči poče Marta da sumnja; ali Marija uze reč i branjaše proroka iprijatelja svoga brata, jer reče: "Kad Isus dođe, ispuniće svojeobećanje i osvedočiće, da je premudrost govorio." Kako su jako sestreza bratom žalile, i kako su mnogo suza u mišljenju prolile, da bi on krozprisustvo Isusovo mogao biti spašen! Njina nada i pouzdanje na njega,bilo je na iskušenje metuto, jer je dan za danom prolazio, bez da suvest on njega dobili.

"Ne, sestro, nemoj što zlo misliti o prijatelju našeg brata Lazara", rečeMarija tiho, zagrliv je. "Ja sam tvrdo uverena, da bi on našeg brataizlečiti mogao, ma da je reč svoju u Vitavari izrekao, samo da je hteo;nije trebalo ovamo doći da ga izleči, jer možeš se setiti, da je on Luciju,sina centurija izlečio, a od njega je bio udaljen dan hoda?"

"Pa zašto, o, zašto ne izleči on Lazara!" viknu Marta gorko.

"Kad nije učinio, sestro", odgovori Marija. "onda mora ovako dobro biti.Zar ne reče on poslaniku: "Ova je bolest na slavu Božiju, da se SinBožiji kroz nju proslavi?"

"Ali ne njegova smrt! Već četiri dana mrtav je Lazar, pa kako možegrob Isusa proslaviti? Hoće li ga on još podići, kad je počeo već datruli, pre nego što smo ga u hladan grob položili? O, ne govori o tom

182

svirepom proroku. On nije ljubio Lazara, ili nije imao sile, da ga spase.Ne, Marija, ostavi me u gorčini moga jada."

"Ah, ljubezna Marta, kako je tvoja vera u Isusa kada je pokušana, uništa pala?" odgovori Marija i upravi prebacivajući joj njene istiniti očina nju. "Zar jedan dan tvojih godina sveto prijateljstvo za njega dauništi! Pošto on na našu molbu nije amo došao, zar misliš, da on našegbrata nije ljubio i da mu je tuga naša ravnodušna? Ti mu činišnepravdu prebacivanjem, i tvoje oskudno poverenje na njegovu ljubav ibrižljivost za nas."

"On je izlečio sina bogatog i oholog poglavara i ne seća se potrebenevolje sirotih", odgovori Marta gorko.

"Ah, sestro, Bog neka ti oprosti i neka ti tuga za izgovor tvojih reči važi,i kad bi ga on ubio, opet bi se njemu poverila!" viknu Marija i metnuruku na sestrino rame.

Dok su one tako govorile, protrča neko pored kuće i viknu sestrama iJudejcima, koji su kod njih bili i tešili ih: "Prorok iz Nazareta došao je!"

Za tim stupi rob Melek unutra i reče:

"Isus pomazanik Božji u blizini je! Već je sa svojim učenicima u našupalanku stupio."

Čim su to čuli, odmah se Marta diže i ode pred Isusa, a Marija, koja jetajni nad u srcu imala, u mesto pred njega da iziđe, spremila je sobu zaučitelja i tako Martin rad dovrši. Kada je sve gotovo bilo, sede do menei njeno srce ispunjavaše tiha radost, koja se na njenom licu primetila.

"Ja sam znala, da će doći, da on nas u našoj, tuzi neće ostaviti, Adina,"reče ona dva tri puta, i kad je dočula da je on već blizu, igralo je njenosrce i njeno lice goraše kao vatra i nisam je nikad tako krasnu videla.

183

Kada je Marta kod Isusa došla, koji je još na kraju sela bio, idućilagano sa svojih pet do šest učenika, pade ona kod nogu njegovih iviknu:

"Gospode, da si ti ovde bio, moj brat ne bi bio umro."

Isus je uhvati za ruku, dižući je iz praha i reče osetno:

"Lazar spava Marta. Ja sam došao, da ga iz dremeža probudim"

"Gospode, kad bi moj brat samo spavao, ne bi ga mi sahranili. On jemrtav i već je četiri dana, kako je umro!"

"Ja govorim o njegovoj smrti, Marta! Lazar je mrtav; ali smrt je san zaone, koje moj otac ljubi. Dobri ne umiru. Ja ti kažem, Lazar nije mrtav,nego samo spava i treba da ustane."

"Ja znam dobro, Gospode, da će on u poslednji dan ustati."

Onda reče Isus njoj i podiže svoj nebesni pogled k Bogu:

"Ja sam vaskresenije i život. Ko u mene veruje, živiće i ako umre. I kojiovde živi i veruje u mene neće nikada umreti! Veruješ ti to kćeri?"

"Gospode, ja verujem, da si ti Hristos, Sin Božiji, koji si u svet poslat.Ja znam, da štogod od Boga zamoliš, daće Bog, da ti sada i Lazarapodignuti možeš."

"On je već u trulež prešao i crvi su svoje delo započeli", reče jedanvisokoumni i neverni farisej, koji beše prisutan. "Kako je stanje kćerikapetanove i sina udovice u Nainu bilo ne znam, ali Lazar je mrtav!"

Na to Isus ništa ne odgovori, no okrete se Marti i reče blago:

184

"Ja se radujem, da se tvoja vera u mene u tvoje srce povratila, jer sidvoumila, a kćeri, bila si maloverna, što nisam na tvoju želju došao.Potrebno je bilo, da tvoj brat umre, da bi mogao silu Božiju pokazati,koja je u meni, i da svet prizna, da sam zaista od onoga došao, koji ježivot i život daje. Idi kaži tvojoj sestri da sam ovde i želim s njomgovoriti."

Marta, presrećna, ali ujedno i začuđena da je Isus njene misli znao iprebacio joj za njeno maloverstvo, brzo ode k sestri i viknu, kad je ušlau kuću:

"Ja sam Gospoda videla! On te zove, Marija idi k njemu kod bunaraIsaijinog, na pazaru, jer on reče, da neće sam u našu kuću doći no sLazarem zajedno!"

Njene reči jago su dirnule moje srce sa neopisanim osećajima: daLazar živ sa Isusom u ovu kuću dođe. Pokrih lice ubrusom; jer radost,strah, čudo i strahopoštovanje savladaše me. Marića odmah ustade iode radosno nadajući se i trčajući, jer ne znađaše, kakva je srećačeka.

Neke Judejke, njene prijateljice iz Jerusalima nađoše je na putu. Poštoone o dolasku Isusovu u Vitaniju ništa nisu znale, počeše je tešiti ihtedoše je do groba da prate i tamo s njom da plaču; jer rekoše međusobom:

"Ona ide na grob, da tamo plače!" "Ona ide k Isusu, prijateljuLazarevom; on je zove!" reče Marta radosno, nasmenuvši se.

Marija ode brzo k Isusu, koji je na bunaru Isaijinom prašljive nogebrisao i okolo stojećem narodu o vaskrsenju mrtvih govorio. Kako jeMariju opazio, pruži joj ruku, ona pade pred noge njegove i pokvasi ihsuzama svojim.

185

"Gospode!" reče te iste reči kao i sestra. "Gospode, da si ti ovde bio,moj brat ne bi umro!" Nasloni glavu na osek od mramora i plakašegorko. Judejci, ljudi i žene, kada su okolo stojali, plakahu, jer ih jeMarijina tuga dirnula, i Jovanu učeniku Isusovom kotrljahu se suze nizobraz.

Kada ih je Isus video da plaču, smuči mu se u duši i ožalosti se sam.

"Digni se i hajdemo na njegov grob, gde ste ga metnuli?"'

"Gospode, dođi i vidi," odgovori Marija, uhvativ ga za rukav i odvede gana grob.

Marta je očistila i cvećem koje je iz njene žale bašte nabrala, okitilasobu Lazarevu s najvećom radošću.

"Za koga nameštaš sobu, draga Marta? Zar za Isusa?" upitah ja.

"O, ne! Gospodnja soba je gotova, Marija je namestila. Ovo je sobaLazareva; ja je za njega spremam i kitim!"

"Veruješ li ti zaista da će Lazar iz mrtvih ustati?" zapitah ja u sumnji istrahu.

"Da li ja verujem ? Da! Ja znam, da kod njega ništa nije nemoguće.Moje dvoumlje je iščezlo, moja vera ne koleba se više. On će mogabrata podi1š, i danas će on za trpezom s nama biti i na svoju posteljuleći, koju sam sa cvećem okitila. Nikad nije ova kuća imala takova dvagosta, kakove danas očekujemo. mesiju Božijeg i jednog iz mrtvihdignutog.

U tom trenutku čusmo viku mnogih, koji su prelazili i kada rekoše Marti,da Isus na grob ide, zagrli me ona i povuče, da za prorokom na grob

186

idemo. Sav narod iz Vitanije pošao je za njim, svi su u čudu iljubopitstvu tu čekali sa najvećom tišinom.

Kako ću da ti opišem Isusa, kako se sada pokazao, imao je plavuhaljinu bez šava, to je poklon od tih sestara. Njegovo lice beše bledo ižalosno, njegove velike istinite oči pokrivahu obrve, kao da je unajdubljoj žalosti. On je lagano hodio i kad je na grob stigao, stade kodgroba.

Ćuteći, stojaše nekoliko trenutaka i bacaše oči na kamen od groba i nanarod u kome najveća tišina vladaše. Marija klečaše kod nogu Isusovihi gledaše u njega poverljivo, nadajući se. Marta se približi lagano svojojsestri i pade na kolena, Isus ih pogleda umiljato za tim opet na grob iplakaše gorko. Krupne bistre suze kotrljahu mu se niz obraze, padajućina zemlju. jedna od tih vrućih suza pade na moju ruku, jer sam i japored tih sestara klečala.

"Gle, kako ga ljubljaše!" šaputahu Judejci koji su prisutni bili a drugirekoše:

"Zar nije mogao on koji je slepima oči otvorio, da učini da ovaj neumre?"

Isus uzdahnu, stupajući bliže grobu i reče:

"Dignite kamen!"

"Gospode", reče Marta, "on smrdi, jer je četiri dana u grobu!"

"Kćeri", odgovori Isus, pogledav je oštro, "zar ti nisam kazao, akoveruješ, da ćeš slavu Božiju videti?"

Nekoliko ljudi podigoše kamen od groba i metnuše ga na stranu. Ovajvazduh iz groba učini te prisutni stuknuše nekoliko koraka nazad, samo

187

Isus i Marija ostaše.

Isus stojaše na ivici groba, gledajući Lazara. Sada Isus podiže svojeruke i suzne oči k nebu n reče:

"Oče, hvala ti, što si me poslušao; a ja znam, da me svagda slušaš;nego naroda radi, koji ovde okolo stoji, velim ja, da oni veruju, da svme ti poslao. I sada, Sveti Oče, mogu te proslaviti na zemlji silom kojusi mi dao."

Za tim se okrete grobu, pruži ruku i viknu jasno, da je svako srcedrktalo: "Lazare, iziđi na polje!"

Moje srce prestade lupati pri ovim rečima; i usudih se da pogledam ivideh, što svi videše, kako mrtvac usta i izađe na polje; njegove očibejahu sjajne i vatrene; svi povikaše iz glasa i povukoše se natragprestravljeni; a Marta, kada je čula ime bratovo da se viknu, padeobeznanjena licem na zemlju.

"Skinite mu ogrtač i pustite ga nek ide," reče Isus tiho.

Marija se prva približi, da mu ubrus s lica skine, a oni drugi noge i rukeoslobodiše. Kada ok Isusa spazi, htede se iz zahvalnosti njegovimnogama pokloniti, ali silni prorok prihvati ga u zagrljaj i poljubi. Marija,koja se od straha beše natrag povukla, pade na njega sa radosnimsuzama, a Martu diže on sam sa zemlje na njegove grudi.

Lazar, vaskrsnut iz mrtvih, hođaše u najlepšem cvetu, u potpunomzdravlju pored Isusa k domu. Mnogi hvaljahu Boga i padahu pred Isusau molitvi.

Ovim ti završavam silno čudo, ljubezni oče, sa pojedinostima što je usvoj jerusalimskoj okolini poznato. Sveštenici i narod priznaju, da jeIsus mesija Božiji, za koga je Mojsije i proroci pretskazivao. Da li

188

sumnjaš još duže, ljubezni oče?

Ovo pismo dobićeš u Gazi, s tom nadom, da ću te uskoro u mojemnaručju zagrliti.

Ostajem tvoja kći

Adina.

189

XXVIII. PISMO

XXVIII. PISMO

Ljubezni oče!

Tvoje pismo iz Gaze dobila sam jutros i doznala, da imaš još nekutrgovinu da dovršiš, pa ćeš onda ovamo doći.

Ti pišeš u poslednjem pismu ono, čemu se moje srce veoma raduje:

"Ja bi rado bio svedok onog čuda, koje je Isus na podignutom iz mrtvihLazaru učinio, ali se bojim, da ne idem protivu Boga; jer ko možemrtvima život dati, do sami Bog! Tu vest o podignutom Lazaru i omnogim drugim čudesima čuo sam od mnogih kao i iz tvojih pisama, isve se potvrđava, što si mi pisala. Sada obitava ovde u Gazi mojprijatelj Avram Gahasi, trgovac svile, koji je iz Damaska u Aleksandrijui kroz Vitaniju putovao, kada je Lazara podigao i s njime govorio, kojiga je uverio da je Isus zaista silan prorok, od Boga poslan! To je i mojavera, Adina; i kad ja Isusa vidim, gotov, sam da ga poštujem, kao štoDanila i Isaiju poštujem. Da je on Hristos, još ne mogu da verujem; jerće Hristos knez i kralj na Davidovom prestolu biti i narodom vladati;kome će se krunisane glave i svako koleno pred njegovim nogama iskiptrom klanjati! jednog drvodeljinog sina, i ako je prorok, ne mogukao mesiju smatrati! Čitaj Isaiju i razgledaj, kako se njegov govor svetlipremudrošću, što on silu, visinu i slavu pripisuje sinu Davidovu! Kakose ta predskazivanja mogu odnositi na tog proroka, koga ti ljubiš ipoštuješ? Da je ruka Gospodnja s njime, da silna čudesa tvori, nikosumnjati ne može; da je on Gospod Jakovljev, lavić iz plemena Judina,ne mogu za sada primiti jer ako ga za mesiju držimo, onda smo mi i svidrugi književnici koji su u Jerusalimu proroštva čitali sa slepoćomudareni bili, i nismo u knjigama Mojsijevim i u proročkim psalmima što

190

je o Hristu kazano shvatili."

Tako, ljubezni oče, glasi jedan deo tvoga pisma. No kad je Bog sIsusom, kad je Bog, tako da kažem, njemu svoju silu darovao, da onkao Bog leči, mrtve da podiže, i.t.d., onda to dolazi otuda, što je Bognjega iz ljudi izabrao i silnim, božanstvenim svojstvom obdario. A da.može taj izabrani i duhom svetim naoružan i sposoban biti, trebašeIsus dobar, svet, krotak, biti, koje vrline svesilnoga obraduju, sajednom reči, Bog je njega izabrao i njegova dela za dobro prima.

U Vitaniji u sabornici, gde je sam sebe Mesijom nazvao, čuli smo mi,moj ujak Amos i ja, dva dana posle vaskresenja Lazareva, kako je rečiIsaijine čitao i na sebe pokazivao, kao što je u Nazaretu činio:

"Duh je Gospoda Boga na meni, jer me je Gospod pomazao da javljamdobre glase krotkima i da propovedam evanđelje siromasima, da lečimtužna srca, da objavim zarobljenima, da će oslobođeni biti i sužnjima,da će se tamnice osloboditi; i da propovedam povoljnu godinu milostiGospodnje i dan osvete Boga našega."

Pošto je ovo pročitao, što se Mesiji pripisuje, zatvori knjigu i dade jeslužbenom književniku, pa sede. Zbornica je bila puna naroda. Svi sugledali u njega i svaki je bio gotov da sluša njegove reči. On se diže ireče:

"Danas se pismo ispuni pred vašim ušima. Vi zahtevate o književnici iljudi u Izrailju, da vam otvoreno kažem, da li sam ja Hristos ili ne. Kadaće mesija po ovim rečima doći? Vi ste ih sada primetili. Ako se te reči,koje prorok izriče, na mene odnese, onda znate vi ko sam ja."

Tu povika jedan: "Kaži nam otvoreno, da li si ti Hristos, Sin najvišega?"

Kada Isus htede govoriti, poče jedan čovek koji je blizu njega bio i unjemu nečist duh bio, u strahu vikati:

191

"Mani me! Mani me kao što jesam, Isuse iz Nazareta! Zar si ti ovamodošao da me upropastiš! Ja znam, ko si ti, svetac Božiji!"

Onda zapreti Isus đavolu glasom, kao kad gospodar svom robuzapoveda: "Umukni sotonu! Sinu čovečijem ne treba tvojesvedočanstvo, umukni i iziđi iz toga čoveka!" Na te reči viknu taj čovek,pade na zemlju i zapenuši ustima, gde je posle kratkog borenja kaomrtav ležao. Isus ga uhvati za ruku i taj nemoćnik ustade, gledajućičudnovato proroka poče plakati, vičući:

"Ja sam utekao kao ptica iz vigova; vigov se prodre i ja sam slobodan.Bog me izbavi iz ruku neprijatelja!" Posle toga sede on mirno, srećan izdrav kod Isusovih nogu, a prisutni se čuđahu i vikahu:

"Ovaj nije drugi do Hristos sin Davidov! On je kralj u Izrailju!" U jedanmah začu se vika iz mnogobrojnih grla: "Osana! Osana! Osana našemkralju!"

Pošto se ta vika utiša, prebacivahu fariseji i književnici Isusu i korahuga vičući:

"Ko sme, da se kao kralj pozdravljati dade? To je izdajstvo za cara!" Utom trenutku dođe Emilije praćen sa jednom malom četom konjanikana vrata od zbornice i ču šta tu beše (jedna službena stvar slučajno gau to vreme u blizinu dovela), čim su Judejci njega spazili, povikaše naEmilija gledajući:

"Mi nemamo kralja, no samo ćesara! Dole s njime, s tim izdajnikom!Koji se za kralja protiv našeg cara podiže, dole s njim! Odvedi gaplemeniti Rimljaninu, Pilatu!" Ali Emilije, koji te zlokobne Judejcepoznaje i zna šta Isus uči, a preko svega toga kao brata i kao ocapočituje, ostade miran i ništa ne učini po volji tih bezbožnih neprijateljaprorokovih.

192

Isus reče jasnim glasom:

"Moja država nije od ovoga sveta! Ja ne tražim presto na zemlji. Mojadržava je gore na nebu. Vi dobro kažete, da nisam kralj", i još dodade:

"Nekad ćete mene na prestolu nebesnom, uzvišenog videti, a zemljaće biti moje podnožje; i preda mnom će se svako koleno kako na nebutako i na zemlji pokloniti."

Kada je ove reči izgovorio, ne mogoše više govoriti jer nasta velikavika. Jedni vikahu: "Osana!", a drugi govorahu: "On huli Boga!" jedniiskahu rimsku stražu, drugi sveštenici, da bi Isusa sa predikaoniceodvukli; a neki odoše k njemu, da pred njegove noge padnu, a mnogizapušiše uši i s vikom iz zbornice odoše: "Njegovo bogohulenje srušićedom i nas će pobiti!" Na to se Isus izgubi i niko ne znađaše kuda; kadsam Marti otišla, videh Isusa u sobi, kako se tiho i istinito moli Bogu. −Bilo je veče kada je izišao iz sobe; Marta ga pozove na večeru, kada jekod nas stupio, bio je bled i plačan, ali nas je ipak prijateljski pogledao ikao što svagda biva, nasmenu se! Emilije udruži se s nama, dok smojoš večerali, i tako provedosmo sa Lazarom i ujak Amosom blaženečase, jer prorok ništa drugo ne govoraše no samo o ljubavi Božijoj, ami svi slušasmo njegove reči i zaboravismo na jelo koje pred namabeše; mi se hranismo nebesnom hranom, hlebom života, koja je kaomana od njegovih božanskih usana dolazila.

Šta ćemo reći? Da li je on Hristos? To ne možemo poreći. Ili je onmesija, kao što on dokazuje i njegova čudesa osvedočavaju, ili nije.Ako nije, onda je on varalica, laža i Bogohulnik! Ako je on ovo troje,onda Bog predaje jednom varalici svoju silu, jer mu je moć dao, dađavole istera, vetru da stane i mrtve da podiže! To bi bilo svedočanstvoza istinu jednoga, koga on nije poslao i silu predao, da dokaže, da jeon njegov Hristos, u kome istine nema. Ali on je Isus Hristos i moradaje mesija. Ne istražuj više dalje! Isus je Šilah, ili pravimo Boga kao

193

proroka za lažu! Isus je naš Hristos, i kod Boga je istina, ma da svi ljudikao lažovi pronađeni budu.

Jovan, učenik Isusov rekao nam je, da ćemo slavu Isusovu docnijevideti, mi moramo prvo kroz ovu mračnu dolinu groba da prođemo, jernjegova država nije na zemlji nego na nebu. Ja se bojim, da on nepretrpi velika stradanja i brige a može biti i smrt; jer je on meni kazao,da je poslat, da strada i umre, i da samo svojom krvlju državu zadobitimože, kojom će večno vladati. Za to, moji ljubezni prijatelji, priugotovitesvoja srca za patnju i svoje oči za suze. On mi je izvesno kazao:

"Ja moram mnogo da stradam od ruku ljudskih pre no što dođem usvoju nebesnu državu. Judejci će da gledaju, da me ubiju, i ja ću se svama rastati; ali se time ne žalostite. Smrt može onda silu na meniimati, kada joj ja dam. Kroz patnju i stradanje mora Sin Božiji skiptarove zemlje, onome oteti, koji ima snagu nad narodom đavolju, knezuovoga sveta; nemojte se bojati! Ja ću smrt u raj za vas pretvoriti."

Ja svagda njega kao spasitelja, kao kralja i kao svetog Sina Božijempoštujem.

Tvoja ponizna kći

Adina.

194

XXIX. PISMO

XXIX. PISMO

Dragi oče!

Ne mogu ti moju brigu i čudo opisati. Isus, prorok Božiji uhvaćen je inalazi se u rukama rimskim! Optužiše ga, da će on car biti i carstvoDavidovo povratiti. A ko ga je za to optužio? Niko drugi do Judejci,njegov narod! Ljudi, koji bi trebali da se raduju svršetku cesarovevlade. Ti besčasni književnici i sveštenici, koje ja samo stidno kao mojnarod nazvati mogu, oni su toga silom Božijom naoružanog Isusa zapobunu i izdajstvo optužili! I sada ga u zatočenju drže.

O svršetku toga ne brinem se! Isus može od svoje volje od neprijateljazatvoren biti; on može jednom reči svoje okove u prah i stražare umrtvace jednim pogledom pretvoriti! Oni ne mogu nad njim nikakvu siluizvršiti. Zar neće taj gospodar nad gospodarima naš narod za prestupei neprijateljstvo protiv svoga poslanika kazniti? Ali ti, ljubezni oče, možebiti da ćeš zapitati, zašto se on, kad taku silu ima dade uhvatiti ? Na topitanje ne mogu odgovoriti; to me u dvoumlje stavlja; ja se čudim inalazim se čisto izvan sebe. Mnogi dolaze i pitaju, da li je to istina. Petnjegovih učenika su u dvorištu mog ujaka Amosa, koji pripovedaju,kako su ga uhvatili, što ću ti redom pisati.

Izgledalo je, da je Isus neko drugo jelo za Pashu sa svojih 12 učenika,jednu večeru sa hlebom i vinom uveo, koju on poslednjom večeromzove s njima na maslinov breg otišao, i pošto su u jedan hlad seli, gdeim je žalosnu vest kazivao, da je njegov čas došao i da je rad svojdovršio i da ću u ruke grešnih ljudi predan biti.

Marija moljaše Jovana da dalje pripoveda, koji nastavi:

195

"Bilo je veče i južna strana maslinovog brega ležala je u debelomhladu. Naša srca se ožalostiše i svi smo tu nesreću očekivali. Njegovglas dirnu nas u srce i počesmo suze liti. Svi smo učenici sem Iskariotatu bili, koji je bio ostao u gradu, da isplati večeru i kiriju za sobu, poštaje kesa s novci u njega bila. Na toj večeri reče Isus bistro, da će gajedan od našeg broja sveštenicima u ruke predati, koji su ga, od kakoje u grad došao, i narod sa "osana" pozdravio, mrzeli i gledali, da gaubiju. Kada je on te reči izgovorio, svi smo se zaprepastili; Petar i onidrugi učenici, pitahu, da li on njih misli? Ja metuh moju glavu na grudiIsusove i zapitah: "Gospode! koji će te izdati? Odmah ću ga ukloniti, dati ne može škoditi!" Isus mahnu glavom i odgovori tiho osmehnuvši se:

"Ljubezni brate, ti ne znaš, šta radiš. Sin čovečiji mora od svojihprijatelja izdan biti, ali teško tome čoveku ko ga izda! Gle, taj je koji samnom u so umače!"

Ja pogledah i videh Judu, koji u taj mah pruži ruku, da zalogaj umoči;njegova ruka drhtaše tako, da je slanik prevrnuo, a zalogaj mu iz rukeispade. Na to mu Isus žalosno reče: "Juda! Šta hoćeš da činiš, činibrže!" Te reči su nas u čudo stavile, mi smo mislili, da se ta opomenana službu Judinu obraća, a nismo ni na umu mislili šta će on da izvrši.

Odmah ustade Juda od trpeze, ne progovori ni jedne reči i ode. Mi seuplašismo, jer ne znađasmo uzrok tome; mi smo jedan drugogpogledali i posle u našeg ljubeznog učitelja, kao da očekivamo jedanstrahovit događaj. Njegovo lice beše mirno i nježno nas pogleda.

"Kakva je to tajna večera bila, što je on ustanovio?" zapita Marija.

"Zaista, treba da se tajna nazove", reče Jovan, "Kad smo Pashu jeli,uze Isus hleb, blagoslovi ga i vatreno osvešta, prelomi njegovimrukama i pruži svima nama po jedan deo, po čemu reče: "Uzmite ijedite; ovo je moje tijelo!"

196

"Sa strahopoštovanjem uzesmo i jedosmo svi, kao što nam onzapovedi, (jer ko ne bi tu svoga Gospoda poslušao?) sa poštovanjem,kao da su sveti hlebovi hrama, koji su Bogu posvećeni. Ćutećijedosmo, što smo mi kao neku novu svetkovinu ustanovili. Isus uzečašu s vinom, osvešta, zahvali Bogu i blagoslovi i pruži čašu namasvima. Mi pismo svi iz nje sa skromnošću, jer on reče:

"Ja neću od sada više od ploda vinove loze piti, do onog dana, kada ćunovo piti s vama u državi moga Oca!"

Za vino reče on: "Ovo je krv moja!"

"I kako razumeš ti te reči, da je taj blagosloveni hleb njegovo tijelo, avino njegova krv?" zapitam ja učenika.

"To je pitanje na koje ja ne mogu odgovoriti", reče Jovan; "to je tajna,ali naš Gospod kaže, da ćemo posle doznati".

Posle otpevasmo pesmu Pashe i odosmo na njegovu zapovest naMaslinov breg (maslinova gora). Putem nam govoraše:

"Deco", reče on, "ja ću samo još za kratko vreme s vama biti. Čas, dase rastanemo, nastupio je, opomenite se mojih reči: Ljubite jedandrugog! Neka svaki zna, da ste moji učenici."

"Gospode", viknu Petar, "mi ćemo s tobom ići. Ne treba da nasnapustiš ili da bez nas ideš!"

"Sveštenici gledaju, da te ubiju i paze na svake tvoje staze!" rečeAndrija istinito.

"Da, dragi ravi, ti ne treba sam da ideš!" viknu Jakov vatreno. "Našasrca i ruke neka te brane!"

197

"Kuda ćeš da ideš, o, Gospode", zapitam ja potresen. "Ti ne možešJudejcima verovati."

Tako se tiskasmo oko njega, pošto je one reči izgovorio, on nasljubezno gledaše, pa reče:

"Deco, ja vas napustiti moram; kuda ja idem, vi za mnom ne možete."

"Makar na kraj sveta da ideš, moj Gospode i Bože, ja ću za tobom ići,"viknu Petar. "Kuda ideš ti, da mi za tobom ići ne možemo? Ja ću mojživot za te žrtvovati i svi tvoji učenici sa mnom!"

Mi ga svi jednoglasno i ponizno zapitasmo, gde on namerava ići i zaštonas neće sa sobom da vodi?

"Kao što je Avram svoga sina Isaka za drva vezao, tako mene moj otacdade, da me za drvo prikuju i ubiju, kao žrtvu za greh svoga naroda!"

"Ne, moj Gospode!" reče Petar; "ja ću za tebe umreti, pre no što jednovlakno s tvoje glave padne", i izvadi svoj mač i stade do Isusa, kao daga htede braniti.

"Hoćeš li ti za me umreti, Petre?" zapita Isus i pogleda ga žalosno iblago, pa nastavi: "Zaista, zaista ti kažem, Petre ti sam sebe malopoznaješ. Dok petao dva put zapeva, da pretskaže novo jutro, ti ćeš setri put mene odreći!"

"Tebe odreći. Gospode!" ponovi Petar začuđeno.

"Da, Petre," dodade Isus potvrdno ali milostivo, "ti ćeš odricati, da sime ikada poznavao! Jer se približilo vreme, da će sigurnost za sva"koga priznata biti: da je Isus Nazarećanim svakome stran bio. I vi svi,"dodade on po čemu njegov glas drhtaše i oči se suza napuniše, "vi svi

198

bićete ogorčeni mene radi ove noći i sa sramom ćete priznati, da stemoji učenici, jer ćete žene za varalicu smatrati i sablaznićete se omeni. Svaki od vas napustiće me. kao što napisano stoji: "Udarićupastira i stado će se razbeći!"

Na te reči ne mogosmo ništa odgovoriti; ja poljubih ruhu mogaljubeznog učitelja i rekoh, da kad bude opasnost pretila, kao štoizgleda, ja ću je s njime deliti!

Kada Isus vide da su naša srca potresena i da smo žalosni i da verniFilip jecaše, po čemu se on u stanju držaše, svog ljubeznog Gospodada napusti, dodade on još: "Ne primite to tako jako k srcu; ja idemnapred da vam pripravim mesta u domu oca mojega!"

"Tvog oca kuća u Nazaretu ima samo dve male sobe", odgovori Toma;"kako možemo mi svi u njoj mesta naći?"

"Tomo, ti razumeš samo ono, što očima vidiš. Ja govorim o nebesnomOcu. U njegovoj kući ima mnogo stanova."

"Tu nam je Isus otvoreno kazao, da umreti mora i da ćemo njegovomsmrću večni život u nebesnom carstvu dobiti, a na posletku reče:"Hajdemo preko Kidrona u vrt, gde rado obitavamo." Mi smo porednjega, kao telesna straža išli; Petar i Jakov napred sa golim mačevima.

Kada smo prešli preko reke Kidrona i na stazu masliiova breganastupili, tu sedosmo pod neke grmove, gde je nekada Avram sedeo itu reče Isus, okrenuvši se nama:

"Prijatelji, čas moga iskušelja nastupio je! Moj rad je dovršen. Ja bihrado bio sam! Ostanite vi ovde i stražarate, jer će da nas traže. Ti,Petre i Jakove, hajdete sa mnom; idem da se molim Bogu."

"Zar nećeš i mene sa sobom povesti, Gospode?" upitah ja žalosno.

199

"Ljubezni, ti sa svagda sa mnom bio, pa ni sada ne treba da menapustiš."

Pošto je on onih osam prijatelja napustio, koji su nas od napadajaneprijatelja čuvali, okrete se iz tajnih uzroka bašti. Tu stade on naonom mestu gde se, po kazivanju, Adam od Jehove sakrio bio i okretese na nas i reče tužnim glasom:

"Ostanite tu, ja idem na stranu, da se mome ocu pomolim." On odeJedno sto koraka od nas, pa kleče, gde ga je jedna grana, koja jevisila, od naših očiju zakloni. Ja sam se bojao da nas ne ostavi, zatosam se polako onom mestu približio i video, gde kleči i uzdiše; čuosam šaputanje, ali reči nisam razumeti mogao.

Dok je on u dubokoj duševnoj molitvi bio, videh jednu jasnu svećupored mene proći, kao da je s neba došla i jedan anđeo stojaše sIsusove strane; pokloni se i podiže ga od zemlje. Tu sjajaše tiho jednasvetlost, gde je anđeo stojao, tako, da je Petar, koji je to opazio, k menidošao, jer mišljaše. da je neko s fenjerom u vrt ušao. Ja dadoh znakPetru, da se ne miče. I mi gledasmo anđelski lik, koji je sijao; odnjegove svetlosti bilo je mesto, gde je Isus klečao, obasjano. Kada jeanđeo Isusa podigao, opazismo na licu našeg učitelja duboki samrtnistrah; na njegovom čelu behu sjajne s krvlju pomešane znojave kaplje.Nikad nismo tako žalosno lice njegovo videli na kome je tuga i duševnažalost ležala.

Anđeo mu neke utešne reči govoraše i pokazivaše sa njegovomsjajnom rukom k nebu, kao da bi hteo Isusa nadom potkrepiti. Isusovose lice poče vedriti, podiže oči sa svetom podanošću i reče jasnimglasom:

"Tvoja volja, a ne moja, o Bože, neka bude!" Posle toga anđeo gazagrli i poljubi, podiže se u vazduh i izgubi se kao jedna zvezda u

200

nebesne plave visine; Petar i ja stojasmo začuđeni i sastrahopoštovanjem obuzeti.

"Kako je izgledao anđeo?" zapitam ja moga strica Jovana, predusrevšiga u pripovedanju.

"Kao plemenit mladić, sjajnog lika, da moje oči njegovu sjajnost nemogaše podneti. Izgledaše, da je u srebrno belu haljinu obučen bio ipri dolasku njegovu širiše se prijatan miris u svoj bašti."

"Da li je anđeo imao krila?" zapita Marija. "To nisam mogao primetiti",odgovori Jovan. "Njegova raširena haljina pri voznesenju od zemljeizgledala je kao krila, a kada je mirno stojao, pokrivaše to božanstvenostvorenje. Po odlasku anđela bio je Isus mirniji, i pošto ga ne htedosmouznemirivati, povukosmo se na naše mesto, gde je Jakov zaspao bio.To nas je potvrdno uverilo, da je Isus od Boga poslani mesija, koji je usvet doći morao. Pošto smo umorni bila, zaspasmo; ali nas glas našegučitelja probudi, jer nam on reče:

"Zašto spavate vi deco? Ali čas stražarenja prošao je, sada možetespavati; jer ako je vaše telo slabo, ipak je vaš duh voljan. Ja ne trebamviše vaše pomoći!" Mi ne htedosmo više spavati, no odosmo na onomesto, gde su se drugi učenici nahodili i njih je san savladao.

"Dignite se da idemo!" povika Isus, na što se svi digoše; "oni, što menetraže, ovde su!"

Dok je on tako govorio, videsmo mi mnoge sveće i čusmo korake; iprimetismo usred vrta mnoštvo naroda, gde brzo k nama korača imeđu sobom govori; mi rekosmo Isusu:

"Beži, dragi učitelju! Daj da idemo preko brega u Vitaniju, jer su tvojineprijatelji došli."

201

"Ne", odgovori naš ljubezni učitelj, ja moram volju moga oca ispuniti. Jase moram u ruke ovim ljudima predati; kako će se pismo drukčijeispuniti! Tražite vi skloništa; ja moram ići, kuda me oni vode."

"Ne tako, Gospode", susrete ga Petar, "ti imaš još dosta vremena dapobegneš; a kad hoćeš ovde da ostaneš, onda te nećemo napustiti noćemo te braniti!"

Svi drugi tako rekoše. Isus, mašući glavom, reče sa tužnim osmehom:"Vi ne znate, šta govorite i šta radite; moj čas je došao!"

Dok je on govorio, dođe mnoštvo naroda m predvoditelji njegovi, kojifenjere visoko nad glavom digli bejahu, opaziše nas i Isusa u našojsredini. Na veliko čudo videh Judu na čelu tog mnoštva; on ih bešedoveo, jer je samo on ovo mesto znao, gde se Isus ovoga časa naćimože. Čim Isusa vide, stupi pred njega, pokazujući ljubav; poljubi ga uobraz i reče:

"Da si zdravo, učitelju! Radujem se, što te nađoh!"

Juda", odgovori Isus, "jednim poljupcem izdaješ Sina čovečjeg?"

Kada Juda te reči ču, okrete se sveštenicima i književnicima i povika:

"On je! Uhvatite ga i vežite!"

Posle tih reči napade to mnoštvo, oko dvesta na broju, u kome su bilinajpokvareniji ljudi iz naroda i digoše ruke na njega.

Petar i Jakov napadoše s golim mačevima na to mnoštvo, koje jekoljem i budžama naoružano bilo i branjahu Isusa; a ja, nemajućioružja, pao sam na njegove grudi, da bi mojim telom njega zaklonio.Pošto su se nekoliko njih približili i jedan od njih Isusa za rame uhvatio,udari Petar jednog od njih i otseče mu mačem uho. Posle toga navali

202

celo mnoštvo s divljom vikom na nas; ali Isus podiže ruku i reče mirno:

"Koga tražite vi?" Odmah se mnoštvo naroda natrag povuče i svipadoše obeznanjeni na zemlju. Samo nas 12 stojasmo, jer i Juda nebeše na zemlju pao i gledasmo začuđeno i uplašeno one neprijateljeIsusove koji pred našim nogama ležahu.

"Gospode", viknu Petar, uprepašćen, "kad ti tako od tvojih neprijateljauraditi možeš, onda nemaš od njih da se bojiš. Da li i Judu mačem daudarim?"

"Ne, ostavi tvoj mač! Mani ga, neka je svedok moje sile, da vidi, da nion ni njegovi, više sile nada mnom nemaju, no do koliko im ja dam."

Dok je on ovo govorio, digoše se ljudi opet i u mesto da beže, postašejoš bešnji. Poglavar sveštenički viknu još jače, da su oni njegovomčarobnošću na zemlju pali, i tako navale na Isusa i na nas svi. Badavasam se borio protiv toga mnoštva, da Isusa oslobodim; uzalud je sevaomač hrabrog Petra prema svećama, koji je na neprijateljske glavepadao; pošto besmo savladani, ostavismo Isusa, koji su ga uhvatili unjine ruke, jer nas rasteraše!"

Dok je Jovan ovo pripovedao komešaše se naše suze sa njegovim,ljubezni oče! Ne možemo da pojmimo, zašto se Isus uhvatiti dao,znajući, da je njegova smrt u njinim rukama! Ovo nas baci u očajanje igubimo svo poverenje i sa mnogim drugima verovasmo, da smo zajednim varalicom išli, jer smo mislili, da će on njegove neprijatelje danadvlada. Svaki korak, koji smo kod naših vrata čuli, potera krv krozžile, jer mi mislimo da će naš ljubezni Gospod iz ruku njegovihneprijatelja uteći i k nama doći. Mi moramo svršetak u nadi i veriočekivati! Sutrašnji dan će valjda sve otkriti. Tajna prorokova ne možese doznati. Mi treba sa njegovim rečima za obećanje da se tešimo:

"Sada vi još ništa ne znate, ali vi ćete doznati i verovati, da sam ja

203

zaista od Boga poslan! Što vam tajno izgleda, biće vam jasno kao sjajsunca. Čekajte i verujte; sve će te doznati, što sad ne razumete. Neispitujte i ne ponižavajte, što vidite ka meki, da bi se vaša verakolebala. Ja sam na svet došao, da nadvladam, ali moram da senajpre ponizim. Kad se ja pokorim; onda to biva što ću svet sa mnompodići, kada kanovo ustanem!"

Zaista je poniženje, kad se taj knez i prorok svojim neprijateljima dadevezati i odvesti! Naša nada je sa strahom pomešana, ljubezni oče, kadse njegovih reči setimo! − Svršetak Jovanovog pripovedanja ne moguprećutati. Kada su sveštenici Isusa vezali i na njega ruke digli, ču se uvazduhu neki šum od hiljade krila i glas trube, koja na nebu grmljaše.Na taj strahoviti šum podigoše svi svoje glave k nebu, ali ništa nevideše. Isus reče sa zapovednim pogledom, koji kod njega nikad nisamdotle primetio:

"Vi čujete, da ja bez nebesne pomoći nisam! Ja treba samo moga ocaka nebu da molim, pa bi ok 12 legiona anđela, koji su sada mačevimanaoružani i više meće lebde, pa me zakriljuju, koji bi za mojeoslobođenje dole poslani bili. Ali ja ne trebam moju silu samo za meneda upotrebim. Ja sam na zemlju došao da stradam. Kao čovek moramu svačem da se predam, što preko mene dolazi i samo mije onopotrebno, što jedan čovek upotrebiti treba. Pođite, ja ću za vama ići!Zato sam došao na zemlju da stradam. Kao čovek moram u svemu dase predam, zato sam na svet došao!"

Tako su Isusa ti divlji ljudi u grad rugajući mu se odveli; tu su se jošmnogi pridružili, podsmevajući mu se, što on sam sebi pomoći nemože, rekoše, neka 12 legiona anđela u pomoć prizove a drugi pakrekoše, da su žedni pa neka vodu u vino pretvori i hranu kroz čudesnihleb dade.

Jovan, obučen u odelo rimskog vojnika išao je za Isusom i čuo je sveove reči.

204

Isus ne odgovaraše ništa i iđaše dalje mirno, snoseći sve trpeljivo, štoje mnoštvo govorilo ili činilo.

Kada su na Damask−kapiju stigli, tu je kapetan zapovedio da stanu ipitao za uzrok te bune.

"Mi imamo ovde jednog izdajnika, kapetane", odgovori Eli, poglavarsveštenički, "jednog otpadnika i pokvarenog čoveka, koji se za Hrista,kralja oglasio. Mi smo ga pomoću ovih vojnika uhvatili, kada je on sasvojih 12 drugara bio, da svoju nameru ostvari, silu carsku da obori isebe za kralja Judeje oglasi."

"Da dugo živi Cesar!" vikahu rimski vojnici. "Mi nemamo kralja izvancara!"

Na to vikahu mnogi vojnici:

"Vodite ga načelniku! On će mu za to naplatiti, kome je namesništvohteo oteti. K Pilatu! K Pilatu!"

"K Ani! vikahu Judejci, "prvo k Ani!"

I tako odvedoše proroka kući Ane, koga je narod voleo, jer je bionarodnjak. Kada su u velikoj viki sa svećama i fenjerima domu zetaAne stigli, vikahu da iziđe napolje, koji je brzo u spavaćem odeluizišao, jer je ponoć bila.

Kada je Ana dočuo, da je Isus uhvaćen, uzviknuo je od radosti ibezbožnog zadovoljstva i kada je u dvor sišao, zapovedi, dauhvaćenog preda nj dovedu. On ga koješta pitaše, ali Isus ne dadenikakva odgovora; onda Ana zapovedi, da ga još jače vežu i vodeKajafi, pa reče:

205

"Kajafa će naći sredstvo da ti odreši jezik, o, proroče! Ti hoćeš crkvuda srušiš i nazivaš sebe Jehova! Idite s njime, s tim Bogohulnikom!Idite jer će moj dom da se sruši od prisustva tog bezbožnog čoveka.Pilat će tebe za pravog kralja namestiti i jedan rimski presto dati, nakoji će te on, da ne bi s neba pao i ruke i noge prikovati!" Na te rečiklicaše mnoštvo i vikaše:

"Na krst, na krst s njime!" Drugi rekoše:

"Ne vodite ga Kajafi!" Ali rimski oficiri iskahu da ga Pilatu vode.

Sa ponovljenom vikom vođahu Isusa dalje; pošto su sveće i fenjerisvetlili. Jovan iđaše i dalje za njim; ali ga jedan rimski vojnik poznade,da je učenik Isusov i uhvati, i mogao se samo tako spasti, da je svojuvojničku haljinu u ruke toga divljeg Rimljanina ostavio; jer su tako Isusamrzeli, da su gledali i njegove učenike da uhvate samo ako bi mogućebilo.

Pet učenika, koji su utekli, nahode se u ovoj kući, gde je i Jovan došao.

Mi smo svi žalosni; žao mi je što ti moram pisati, da dva ili tri učenikanjegova, počinju da sumnjaju, pošto je on, mesto da ustanovi svojudržavu. sada uhvaćen i sa smrću mu prete!

Ali opet, ljubezni oče! Tvrdo verujem u njegovu silu, pošto sam videla,da je Lazara iz mrtvih digao i mnogi veruju, da će se on iz ruku svojihneprijatelja spasti. Samo kada ga više ne vidim i on od svojihneprijatelja umre, onda će moja vera isčeznuti; s njegovom smrću,neće samo moja nada izgubljena biti, no i njegovih učenika. Tako ćeisto naše očekivanje za obnovljenje Judino za navek isčeznuti; zaistami smo verovali, da će on Izrailja spasti!

Moje oči su pomračene suzama i jedva mogu da se potpišem.

206

Tvoja tužna tebe ljubeća kći

Adina.

207

XXX. PISMO

XXX. PISMO

Ljubezni oče!

Ne znam kako ću pismo početi i šta ću pisati. Strah i briga ispunjuju misrce i veoma mi je teško. Nada je moja poremećena. On, u koga samse uzdala − on, koji trebaše Izrailja da oslobodi, kao što su njegovi sadtužni učenici verovali − Isus je jutros od rimskog namesnika predat i onisu ga razapeli!

Suze neiskazanog bola neprekidno kaplju na ovo pismo, što jasnopotvrđuje ove reči! Isus − onaj plemeniti, blagi, prijateljski i mudriprorok, koji s velikom mudrošću i visokim činom učaše, koga smo, zaod Boga poslanog smatrali i za spasitelja i kneza našega naroda da ćebiti držali, koji na Davidovom prestolu trebaše sesti i slavu Izrailjevuopet da obnovi, on je mrtav; a s njime je sva naša nada propala!

"Zar je toga čoveka − toga silnog proroka, koga su ljudi SinomNajvišega, Mesijom Božjim, knezom Davidovim − mudrošću i radošćuzemlje nazivali, za tvoju bezbožnost kazna stigla, o, kćeri Sionova!"Tako tužim i plačem ja, jer onaj u koga sam se uzdala, kao slab čovek,dopustio je da pretrpi smrt. Onaj, koji je druge oslobodio, nije mogaona krstu rimskom smrt izbeći!

Dok sam ovo pisala, čuh u dvoru, kako sveštenici Abner ismejavamoga ujaka Amosa i reče:

"Vaš mesija je mrtav! Zaista veliki prorok, koga ste vi, Nazarećaniizabrali! Njegovo mesta rođenja bila je štala, a umro je kao lupež! Zarnisam ja kazao, da je onaj, koji hoće crkvu da razori, mora da je od

208

đavola poslat?"

Ravi Amos ne odgovori ništa. Svi, koji su pre dva dana kod noguIsusovih sedeli, boje se, da priznadu, da su ga ikad poznavali.

Kada se njegovih čudesa setim, ne mogu ga za lažnog prorokasmatrati, ali šta ću ti o tome pisati? Taj iznenadni događaj i strašnisvršetak, žene i sve druge je opčinio. I Jovan, njegov najljubeznijiučenik, tuži i jeca, da mu srce hoće da iskoči, tako isto i Marija; ali gaona teši, Jer je njena kao i moja vera u Isusa jaka bila.

Večeras plakasmo svi gorko; Marija ublažavaše Jovana, koji sumnjivoreče:

"Nemoj me tešiti, Marija! Nade nema više! On je mrtav, mrtav! Sve jeizgubljeno! Mi, koji smo mu se poverili, da bi život sačuvali, moramo uGalileju natrag ići i naše se mreže latiti! Ja sam ga jako ljubiti morao,ali sad vidim, da sam se prevario, jer on nije onaj za koga sam ga jadržao. O, kako je mogao da izgleda kao Sin Božji i opet da nije? Jasam ga video, kako je umro kao čovek i moje oči videše njegovo mrtvotelo, video sam duboku ranu od rimskog koplja, kojim prabodoše srcenjegovo.

"On može opet ustati", dodade Marija tiho otegnutim glasom, kao da iona više nade nema. "On je, kao što znaš, podigao iz mrtvih Lazara!"

"Da, Isus je za života to uradio!" Dodade Jovan; "kako može mrtvacmrtvaca podignuti?"

Tako, ljubezni oče, tužimo za našom izgubljenom nadom, priznajem dasam bila vrlo lakomislena, te sam Isusa za mesiju Božijeg smatrala. Aliah, zar nisam morala onoga verovati koji je kao nebesni anđeoizgledao! Jedna strahovita i duboka tajnost leži u tome.

209

"Njegova smrt", kaže njegov učenik Petar, koji je danas kod nas bio iJovana pitao, šta da se radi, "njegova je sramota!"

U mom poslednjem pismu pisala sam ti, kako su ga uhvatili; a sada ćuda ti opišem o njegovu ispitu i presudi, jer znam da si ljubopitljiv dadoznaš, kako jedan takav čovek tako može da se ponizi, da ga kaorazbojnika na smrt osuditi mogu! Za to ću pisati Marijino izvešće, kojeje ona u Vitaniji Marti poslala.

"Videla sam jedan skup naroda sa upaljenim svećama i fenjerima prednašom kućom. U tom skupu bilo je od prilike 200 na broju izdrpanih,divljih ljudi; među njima videla sam po nekog Levita, koji su ih još višepodbuljivali i primetila sam sveštevika Abora, koji je tu bunupotpomagao. Tu je bilo pet rimskih konjanika sa kopljima, koji vođahujednog mladog čoveka; to je bio Isus. Njegova kosa i brada behuzamršine, njegovo lice promenjeno a haljine poderane. U licu bešebled i žalostan ali u hodu istinit. Ja se zaplakah kao i Adina, kad je kodmene došla, da vidi šta se zbiva. Isus pogleda u nas gore i reče tiho:"Nemojte za mnom plakati, vi, kćeri jerusalimske, no plačite za sebesame!"

"On bi još hteo da govori; ali ga sveštenik udari po ustima i narod bi gabio, da ga nisu vojnici rimski branili; jer po zapovesti centurijevoj, otešega iz judejskih ruku i vođahu ga Pilatu.

"Tako praćen od naroda, koji beše žedan krvi njegove, bi odveden predpilatovu kuću. Malo po malo odoše konjanici, Judejci, sveštenici i onisa fenjerima i beše tišina. Ja se okretoh i pogledah Adinu, koja se bešena jedan stub naslonila."

"Šta sve to može biti", zapita ona uzbuđeno; "da li je moguće, da seon, koji jednom reči mrtvace podiže, uhvatiti dade?" Na to reče Adina:

"Njemu ne mogu ništa učiniti! On je silni prorok, on će silom svoje

210

neprijatelje uništiti! Ne treba da se bojimo, što će Pilat i sveštenici činiti!Oni pomazaniku ništa ne mogu nauditi!"

"Dok smo mi tako govorile, draga Marta, lagano nam se približi nekamračna senka; u tom trenutku otvori moj otac Amos spoljna vrata,noseći sveću u ruci; mi ga moljasmo, da nas ostavi, da vidimo, šta ćedalje sa Isusom biti. Svetlost pade na tu visoku osobu a to beše Petar,ribar iz Galileje, koji u ruci go mač držaše, na kome krv opazismo."

"Jesi l' ti Petre!" viknu moj otac. "Šta ovo znači? Ko je to tako za Isusazapovedio? Šta je skrivio?"

"Onaj zlobni i zavidljivi Kajafa, traži da ga pogubi; potplatio je rđavejudejske ljude da to izvrše. Hajde samnom ravi, da i mi pomremo snjime! I Galilejac koračaše tako brzo, da moj otac ne mogaše za njimići."

Jedan sat je već prošao, a nismo nikakovu vest dobili, samo čusmojaku viku od tih divljih ljudi; to je strahovita noć u očekivanju.

Adina htede u svome neznanju, da je ne zadržah, tamo otići, da bimogla svršetak videti. Ja se samo time umiriti mogu, što tebi pisatimogu; i Adina piše to isto svome ocu i više puta pero iz ruke upustizarad te vike. Kada će ta strahovita noć proći i šta će novo jutrodoneti?

Adina je u tom uverenju, da se proroku nikakvo zlo ne može učiniti; jeronaj, koji je tvoga brata Lazara iz mrtvih digao, ne treba da se smrtiboji, Zar nije on izrekao, da je od Boga poslan, da kralj u Izrailju bude?Što je on uhvaćen i vezan, znači, da će on rimski presto preuzeti iPilata u lance kod svojih nogu metnuti! Ja ti ovo pismo šaljem po Elekurano u jutru, da bi ti s Lazarem k nama ubrzo došla.

Sahat prođe posle ovih poslednjih redova pisma i čusmo strašnu vest,

211

da sveštenici nastojavaju, da Pilat Isusa na smrt osudi. Vika: "Raspniga raspni", dopre do nas, u tim i Jovan dođe. Posle pola sata, poštoIsusa provedoše, dođe on u našu kuću, gotovo bez haljina, jer su muJudejci poderali. On je miran i uveren, pošto kaže, da se njegovljubezni učitelj ne boji svojih neprijatelja, da će se za nekoliko sati iznjinih ruku izbaviti i za kralja se u Izrailju proglasiti sa silom, koju jošniko nije imao! Jovan je obukao svešteničko odelo moga oca i otišao,da vidi, šta će dalje sa Isusom biti.

* * *

Emilije, zaručnik Adinin, poslao je po jednom konjaniku vest, da jeLucija Metela, Pilatova mlada i lepa žena, njemu pisala i molila ga, daproroku ništa ne naškodi i da ga pusti, jer je ona snila, da on sedi naprestolu svega sveta, krunisan nebesnim zvezdama, a Zemlja da mu jepodnožje bila, da su svi narodi oko njega skupljeni predanost mupokazivali, da su sve nebesne sile pred noge njegove svoje krunepoložile i njega kao Boga pozdravile!"

Ta nas je vest veoma obradovala, uvereni, da je Isus Sin Božji.

Sada je tri sata posle ponoći i jutro je hladno i nepovoljno, da pero višedržati ne mogu.

Ovo tu ti pismo poslati, čim se otvore gradske kapije. Dođi radi našeutehe brzo amo, jer za prijatelje Isusove sada nije vreme, da su vangrada.

Moj se otac vratio; svanulo je. Po njegovim rečima, Isusa može samonjegova božanstvena sila izbaviti. Hiljade Judejaca ištu njegovu krv.Pilat ima malu četu vojnika i boji se, da narod kakvo nasilje ne učini."On drhće", kaže moj otac, misleći o presudi jednog pravednika, a odJudejaca se boji, da ga pusti. Niko ne može proroka osloboditi, nosamo Božija čudna sila. On, koji je drugima pomagao, pomoćiće i sam

212

sebi.

Dok je tako moj otac pripovedio, upade u našu sobu jedan čovek:omalen, širokih pleća, oštra nepovoljna pogleda, crvenkaste brade,poderan i prost; u desnoj ruci nosaše kesu s novcima; drhtaše kaoprut; i uhvati moga oca kao izvan sebe za ruku i poče jako vikati:

"Hoće li on to dopustiti? Hoće li? Hoće li?''

"Šta, hoće li on, Juda? O kome govoriš ti? Zar si poludeo? Ono jemoguće posle onoga, što si ove noći učinio!"

"Zar će on dopustiti, da ga ubiju? Zar će on umreti? Veruješ li ti, da ganeće pustiti? On može kad hoće, špange su kod njega kao konci!"

"Ne, ne, vezane su mu i ruke i noge", reče moj otac žalostivo. "On sene brani! Ja se bojim, da će se on njinoj volji predati. On ništa ne radi,da svoj život spase!"

Gruvaše se Juda − on beše taj bezbožnik kao besomučan s punomkesom novaca − drhtaše s glavom i gledaše strašno, ne znajući šta daradi i tako istrča na polje i mi ga čusmo gde viče:

"Ja ću da ga izbavim! Sveštenici neka uzmu svoj novac natrag; on netreba da umre. Da sam znao da on neće čudesa činiti, ne bi ga ja njimaprodao. Ja sam se nadao, da im izmamim novac i poverovao sam usilu njegovu, koja će ga iz zatočenja izbaviti. Nisam ni pomislio, da onza svoje oslobođenje neće ništa da radi. Ja ću da te izbavim, neviničoveče Božji, jer nisi ti no ja sam kriv! O, da sam ja to predvideo − alion ne sme umreti!"

"Da", reče moj otac, "sad shvaćam; Juda se nadao, da novce primi isveštenike prevari, pošto je on u silu Isusovu verovao, da će se on izruku svojih neprijatelja osloboditi. Vidite silu savesti! On je sada od

213

straha i griže savesti van sebe; jer on zna, da je onaj, koga je izdao,Božji čovek bez greha i prevare!"

* * *

Svanjiva se; Isusova sudba je rešena! Namesnik je smrtnu presudupotpisao i danas će raspeće biti! Ali sa Judom verujem (a unemogućstvo smrti njegove i predviđam njegovo sjajno oslobođenje.Tako mi čekamo tu stvar, drhćući u nadi, koja će doći.

Ovde, ljubezni oče, svršava moja tetka vest, koju je ona Marti i Lazarupisala; ono je jasno, za to te molim da ga primiš, kao da sam ga japisala, jer sam preko noći jako uzbuđena bila. Ali sada, pošto je sveprošlo, sada, pošto je Isus mrtav k u grobu leži, opet sam u stanju uzetipero u ruku.

U drugom pismu pisaću ti o Isusovu ispitu, kako nam je ujak Amos iJovan pripovedio, koji su do svršetka prisustvovali; večeras ćemopohoditi njegov grob, jer nas njegova ljubav privlači i ako on nije onaj,za koga smo ga smatrali.

Nikad ga ne mogu zaboraviti. Istina je, ljubezni oče, nikad nije čovekkao on govorio! I kad sam mesija dođe, ne može činiti što je on činio.Po svačemu, samo ne po smrti, bio je on Sin Božji. Ovaj događaj odbioje za svagda sva naša nadanja i našu veru na njemu.

Tvoja tužna ali tebe ljubeća kći

Adina.

214

XXXI. PISMO

XXXI. PISMO

Ljubezni oče!

I ako sam ti jedno pismo malo čas dovršila, uzimam opet pero u ruke,da ti drugo pišem, jer samo pisanjem olakšana mi je u srcu teška tuga.Ne mogu dosta da se načudim smrti Isusovoj. Oprosti mi oče, tvojamudrost i znanje o prorocima, prevazišla je moje mnjenje. Ali ko bimogao verovati, da on nije Sin i mesija Božji!

O, nikada čovečijem stvorenju verovati neću. S Isusom je moja vera učovečije vrline sahranjena, ma da je sjajnim čudesima praćena.

Ja sam doznala, da čovek božanstvenu istinu uči i na njegovom licubeše anđelski čin, da bolne sa dodirom leči, po moru kao po suvomhodi, mrtve da podiže, đavole da istera i opet da varalica biti može.

Teško čovečijem znanju! Teško Izrailju! Kako je opčinjen bio! On jesvoje božanstvo na krst neznabožački prikovano video, jer ne imadesile, da to od sebe otkloni.

Ja ću sada sve na stranu da ostavim i hoću da ti pišem o ispituIsusovu, jer znam da si radoznao, da doznaš, po kakvoj je optužbinjegova presuda bila.

Danas je prvi dan njegovog raspeća i ja sam mirnija no juče, te sam ustanju da pišem opširnije. 24 sata je već prošlo, od kako je na krstprikovan bio, njegovi učenici bivaju kao divlja marva progonjeni. Ana jebeščasne ljude najmio, koje je vinom opio i svuda šalje, da te ubegstvo naterane Nazarene pohvataju. Jovana traže ponajviše, i juče u

215

po noći, došle su sluge k nama, da bi ga uhvatili, ali našom pomoću,pobegao je pod zemne hodnike u hram. Marija iz Nazareta, matiIsusova otišla je s njime i srećno su u Vitaniju k Marti stigli i namišljaju,odakle će u domovinu Jovanovu blizu mora u Genezaret da idu.

I Lazar, koga je Isus iz mrtvih digao, bio je zatvoren, ali s pomoćuEmilija je oslobođen i kod nas došao, gde je sada bezbrižan, pošto jeEmilije stražu pred našu kuću postavio, da nas brani od napadaJudejaca. Za to ti mogu mirno pisati.

Emilije je jedini, koji svoju nadu u Isusovo obećanje i ako je umro, nijeizgubio, jer on reče, da je Isus svoju smrt bistrim rečima predskazao iobećao, da će tri dana posle svoga ukopa opet ustati! I Petar se tih rečiseća, moj ujak Amos nema nade i kaže:

"Ni jednom čoveku nije teško da predskaže da umreti mora, a još mu jelakše reći, da će ustati! Za to da pričekamo na njegovo vaskrsenje, paćemo onda zaista u njega verovati!"

Emilije i ako je tek skoro iz neznabožstva istupio, stoji čvrsto u veri, daće Isus da ustane i u mesto da s nama svu nadu izgubi, izjavi nam, daon neće iznenađen biti kad vojnici, koje će on na straži kod grobapostaviti, doznaju, da je Isus iz mrtvih ustao i iz groba izišao!

Na te reči opet se moja nada povratila; ali, ljubezni oče, ja sam Isusaprobodena videla i iz rana mu je krv i voda potekla i videla sam, kako jeglavu na grudi spustio, da ga nisu sa kopljem proboli, mogla bi nanjegovo vaskrsenje verovati!

Isus je pet smrtonosnih rana dobio na krstu, jedna je bila kroz srce.Sada ću pojedinosti da ti opišem.

Pošto tamo nisam lično prisustvovala, za to zahvaljujem Jovanu i raviAmosu, koji su svu noć tamo proveli; Petar i drugi učenici kao i Emilije,

216

njihove nedostatke u pripovedanju su dopunjavali.

"Kako je to mnoštvo Isusa k Ani dovelo," pitaše Ana s prozora. "Kakavje to zatočnik?" I kada su oni povikali, da je prorok iz Nazareta,podviknu ushićeno:

"Dovedite ga u malu avliju, da bi ga mogao videti kod štapa Aronova.Neka veliko čudo pred mojim očima učini!"

Tako govoreći pohita starac sa sedom bradom dole u avliju k Isusu,oko koga stojaše straža i mnoštvo naroda zapita ga ljubopitljivo ipodrugljivo:

"Da li si ti kralj Judejski? Ti si došao na presto Davidov da sedneš? Dajmi znak s neba i ja ću te obožavati, o Nazarjanine!"

Isus, miran ništa ne odgovori.

Na to mu Ana čupaše bradu s najvećom pakošću. Na jedan mah dođezapovest, da Isusa odvedu Kajafi, poglavaru svešteničkom, koji je lepui visokoumnu Mirjanu, kćer Aninu, za ženu uzeo; to viknu Ana jasno:

"Vodite ga Kajafi, mom zetu, on želi da ga vidi, jer on hoće da crkvusruši i za tri dana opet da je sazida".

Na to je svo mnoštvo strahovito vikalo, da ga tamo vode, ali rimskivojnici behu dobili zapovest, da ga brane i čuvaju, jer Isusa htedoše datuku. Na to se podiže vika" "Dole s rimskim vojnicima! Dole sa rimskimorlovima! Dole s varvarima! Smrt neznabožcima!" Navališe na vojnike,jer ih malo beše i tako Isus dođe u ruke tome mnoštvu! Na to skočiEmilije sa svojom stražom i oslobodi proroka, pošto je on dvojicu ilitrojicu, koji su napred bili od naroda ubio.

"Učitelju", reče Emilije tiho proroku, "ja znam, da ti je Bog silu dao, da

217

ovu četu svojih neprijatelja kao plevu uništiti možeš! Reci i neka sva natvoju božansku zapovest izginu!"

"Ne, sine moj! Ja sam za taj čas u svet i došao," odgovori Isus; "i on jejedan deo mog poslanstva od oca; meni pristoji sve i samu smrt dapretrpim!"

"Ti ne možeš umreti, Gospode!" odgovori Emilije vatreno. "Zar nisam javideo, kad si Lazara iz mrtvih podigao?"

"Ja sam na svet došao da umrem; ali ne od svoje volje. Ja predajemmoj život i mogu ga opet uzeti. Ovi ljudi ne bi imali silu nada mnom, daim nije moj otac dao; i što moj otac radi, to i ja radim. Ne pokušavaj dame oslobodiš, sine moj. Ovaj je dan Isaija predvideo u duhu ipretskazao za mene. Ja moram pismo da ispunim. Ništa ne ostaje, noda se sudu predam i smrti podlegnjem!"

Dok su oni to govorili povika mnoštvo:

"Kod poglavara svešteničkog s njime; jer ko se Bogom nazvati daje, onje po našem zakonu smrt zaslužio. Kod Kajafe sa tim Bogohulnikom!"

"Ja mogu da te oslobodim, silni proroče!" reče Emilije. "Kaži samojednu reč, da hoćeš slobodan da budeš, ja ću te na mog konja uzeti iodvešću te u vojnički stan Davidov."

"Poglavar sveštenički hoće da me vidi i ja moram da se povinujem",odgovori Isus i tako odvedoše ga tamo. Prozori su od fenjera osvetljenibili i dvor Aronov unutra je bio osvetljen.

Kajafa je sedeo za svojim prestolom i ako je ponoć bila; ali iz želje davidi Isusa pred sobom, premda su mu pre jednog sata javili, da ćeIsusa da zatoče, pokrenulo ga je, da izvanrednu sednicu obdrži.

218

Oko 20 sveštenika i narodne starešine stajaše pored njega i očekivahudolazak prorokov. Kajafa je rado čekao, da toga razgovornogNazarena pred njega dovedu, jer je davno želeo, da ga uništi.

Kada je Isus od Emilija vođen sa vojnicima unutra stupio, pogleda gaKajafa oštro. Isus, koji se približi, stojaše između njih mirno kodpodnožiju Kajafe, bez straha! Podigne ruku i zapovedi, da su mirni, tese okrete k Isusu:

"Ti si, dakle, Isus", reče podrugljivo, "koji je na daleko kao prorok izGalileja čuven; jer kažu, da ti možeš mrtve da digneš! Mi bi radi bilivideti, jedno čudo. Veruješ li ti, da, kada te mi ubijemo, iz mrtvih seopet podići možeš?"

"Isus", tako propoveda ravi Amos, koji je u tom trenutku unutra stupio iblizu kod proroka stao i dakle, sve je video, šta se zbilo i videti mogao."Isus ne odgovori ništa. Beše miran, njegov pogled beše svetepokornosti i podajnosti. Kajafa uvide to i povika sa ponovljenim glasom:

"Vi ste ovoga čoveka k meni doveli, ljudi Jerusalimci; zašto ga tužite?Neka tužioci napred stupe. On je Judejac i neka po našem zakonukažnjen bude!"

"Vi Judejci, nemate pravo o čovečijoj smrti i životu da sudite, poštovaniKajafa!" reče Emilije" "Život svog naroda stoji u rukama Cesarovim injegovih sudija. Vi ne možete na smrt nikoga osuditi."

To reče Emilije, nadajući se, da Isusa pred Pilata odvedu, gde bi našaosredstvo da ga oslobodi."

"Ti pravo govoriš, plemeniti Rimljanine", odgovori Kajafa; "ali što sehule na Boga tiče, car nam je dao pravo, da naš narod po zakonuMojsijevu kaznimo i ovaj čovek, kao što sam izvešten, krivicu za huluna Boga nosi. Ali daj svedoke da ispitamo."

219

Na to pozvaše sveštenici neke ljude, koji su iz najnižeg staleža bili, danapred stupe. Jedan od njih reče, da je on Isusa čuo, da je kazao, daće on crkvu razoriti i za tri dana je podignuti."

Na to vikahu sveštenici: "On huli na Boga!" i htedoše kamenjem da gaubiju."

Drugog svedoka dovede Abijah, koji reče: "Isus je u Samariji učio ljude,da ne služe Bogu u hramu, no sva zemlja je hram za Judejce ineznabožce."

Sada stupi treći svedok, koji reče, da se Isus izjasnio, da će skoro doćidan, kada ni kamen na kamenu u lepoj građevini neće ostati, da jehram "pećina hajdučka", da su sveštenici "vođe slepih i varalice", aknjiževnici "lisice" i fariseji "licemeri"!

Četvrti reče, da se Isus za "Sina Božijeg" proglasio, a peti reče, da je ugovoru kazao, da je on "Sin Božji", a Jedni, da je kazao: "On i Bog to jejedno isto", a jedan reče da je kazao, da je "Bog veći od njega". Takvanesložna dokazivanja staviše Kajafu u gnjev i behu književnici iodabrani sveštenici zbunjeni. Poglavar sveštenički uvide, da će Isusa,bez jasnoga dokaza, na slobodnu nogu pustiti. Za sve to vreme stojašezatočeni sa vezanim rukama pred njime; njegov izgled beše miran iviteški, pokazivaše tvoju nevinost u trpljenju i očekivanju, kao štoEmilije kazaše.

"Šta, Galilejče i hulo na Boga i na svoj hram, ta ne odgovaraš ništa?viknu sveštenički poglavar. "Zar ne čuješ, šta svedoci protiv tebegovore?"

Ali Isus stojaše ćutajući. Dalje pripoveda Amos, da je video Petra kodjedne vatre gde stoji, koji je s njime i Jovanom tamo otišao. Jovan je,kao što sam već pisala, u svešteničkom odelu bio i blizu Isusa stojao, a

220

Petar stojaše malo dalje kraj vatre.

"Ti si jedan od učenika Nazarećanskih!" povika jedna sluškinja, koja jedrva na vatru metala. Ti ne možeš da se odrekneš; ja sam iz Galileje iznam da si tamo ribar bio. Uhvatite ga, on je jedan od učenika."

"Ženo, ja se na pločama zaveta i u oltaru zaklinjem, da toga čoveka nepoznajem! Ja nisam nikad Galileju video!"

"Govor te tvoj izdaje sada, premda si govorio! Ti si iz Galileje i ime ti jeSimon Bar Jona. Ja se dobro poznajem i znam kako si ti i tvoj bratAndreja mreže pre tri godine napustili i za ovim Nazarećaninom pošli!"

"Neka me grom skruši i prokletstvo Božije snađe, ako je to što ti kažeš,istina. Ženo ti me držiš za drugog čoveka! Ja se zaklinjem glavommojih otaca, vi ljudi i braćo, da ovoga čoveka pre nikada nisampoznavao!"

"Dok je on tako govorio", pripovedi Jovan, "okrete gnjevno pogled naono mesto gde Isus stojaše. Isus ga pogleda tužno tako, da je njegovpogled kao grom dirnuo Petra. On pokri svoje lice rukama i izgubi se umraku. U taj mah zapeva petao, koga je treći svedok u ruku držao,dvaput tako jasno, da se više ljudi u tom mnoštvu nasmejahu ikukurikahu, za veću gnjev Kajafi, koji je opet posle toga mir i red uvestimogao. Sada se setih Isusovih reči, koje je Petru pre 12 sati govorio:"Ove noći, pre no što petao oglasi zoru, tri puta ćeš me se odreći." Pretoga dodade Jovan, "obrati se moje poverenje potpuno i jako momeučitelju i ja osetih, da mu se nikako zlo učiniti ne može, pošto on svenapred zna, to od smrti uteći može."

Posle toga, pošto je nesloga među starešinama i književnicima bila, nanjihovo zahtevanje, dade Kajafa Isusa pred savet dovesti; tu gazapitaše oni i Kajafa više iz poštovanja:

221

"Jesi li ti Hristos, Sin Svetoga? Zaklinjem te živim Bogom, da namotvoreno kažeš!"

"Onda se Isus uspravi, i, bacajući oči s mebesnim izgledom nasvešteničkog poglavara, da je oči k zemlji oboriti morao i odgovorio:

"Kada vam kažem, o, Kajafa, opet mi nećete verovati! Ako bi vamproroštvom i mojim delima dokazao, ne bi ste me slušali! Kad kažem,Da sam Hristos, nećete me priznati i pustiti. Ja sam javno pred celimsvetom u zbornicama i školama govorio i ništa nisam tajio. Pitaj one,koji su me slušali, šta sam govorio; ali ću vam opet kazati, što sam preučio: da sam Hristos, Sin Svetoga; i posle ovog vremena vi ćete mevideti, gde sedim s desne strane Boga Oca u nebeskim oblacima."

"Dakle ti si Sin Božji?" povikaše mnogi sveštenici, a Kajafa pun mrzostipodiže obe ruke.

"Vi izgovarate ono što sam ja," ponovi prorok i njegovo lice onakobeše, kaže Jovan, kao na bregu, kad se pred njim preobrazio.

"Ljudi iz Izrailja i Judejci, vi čujete njegove reči!" viknu poglavarsveštenički, pošto je haljine poderao. "Vi čujete njegovo huljenje naBoga!"

"Zar ti ne kazah, ja, sine Aronov, da ti nećeš verovati niti me osloboditi,kad ti kažem, ko sam ja?" odgovori Isus oštro. "Ja ti istinu govorim, a "tije huljenjem na Boga nazivaš!"

"Tako odgovaraš poglavaru svešteničkom, najvišem sluzi hrama?"viknu Abner srdito i sa tim rečima udari ga po obrazu.

Isus odgovori mirno, pošto je krv s njegovih usana potekla:

"Ako sam što zlo govorio, dokaži da je zlo, ako sam pravo govorio,

222

zašto me biješ?"

"Vi ste huljenje na Boga čuli," reče Kajafa i pruži ruku na narod. "Štamislite? Treba li nam još drugih svedoka, do ovo iz njegovih usta?"

"On je smrt zaslužio!" viknu Abner ozlojeđen, približivši se onom mestugde Isus stojaše i pljunu mu tri put u lice.

Posle toga svi čekahu njegovu smrt, tu ga pljuvaše i bradu mu čupaše iubili bi ga, da Emilije nije tu sa svojom četom bio.

"Je li to Judejska pravda!" viknu Emilije srdito Kajafi. "Osuđujete iubijate čoveka bez dokaza? Natrag vi krvoloci, jer Rimljani nemajuobičaj, da jedan čovek pred njinim očima nepravedno umire. Natrag, viskitnice, ili će vaša krv pre poteći no njegova, za kojom žednite.

Na ove reči skloni se mnoštvo i ostavi Isusa samog, koji je žalosno alimirno stojao.

Jovan mu priđe i obrisa krv i pljuvotine sa njegovih usana, brade iobraza, i dade mu vode, koju je sluškinja, što je Petra poznala, izsažaljenja donela.

"Učitelju upotrebi tvoju silu i pobegni!" prošapnu Jovan Isusu na uho.

"Ne iskušavaj me, ljubezni, odgovori Isus, "moja sila nije za mojeoslobođenje no za izbavljenje sveta. Za vas mogu velika čuda činiti, aliza mene ne radim ništa. Ja nisam na svet došao, da moj život spasem,no da ga dam! Moj čas prispe!"

"Ne dajte se od jedne šake ljudi rasterati, ljudi, Jerusalimci!" viknuAbner. "Ovde smo mi gospodari, kad hoćemo! Napred! Dopustite mi dačujem tog Judejskog lafa, da riče od sile svoje i rimski orao od njega ćepobeći. Napred!"

223

"Stanite ljudi i braćo!" viknu Kajafa, misleći da je to pobuna i da ćerimska vojska iz Sirije u Jerusalim doći i narod ugnječiti. "Stanite, ludeljudske!"

Emilije je nastojavao da Isusa Pilatu predadu i on da reši. Posle dužegsavetovanja sveštenici, starešine i književnici rešiše, da Isusa Pilatuvode. Ali Kajafa znajući, da Pilat kao neznabožac, protiv optužbe radihuljenja na Boga, ne bi ništa uradio, dogovoriše se, da Isusa optužezarad pobune, pošto je on voljan bio, da jednu državu, protivu svetske,carske države, osnuje.

Dok je Emilije s Kajafom Isusa našao, vezali su mu bili oči, udarahu gapo obrazu i pitahu, da li svojom božanstvenom silom pogoditi može, koga udara? Držahu novac i pitahu ga za vrednost, ili čiji je natpis i poštoje ćutao, udarahu ga pesnicama i batinama, da bi ga na odgovorprimorali.

"Mi ćemo te pustiti, Nazarjanine", reče jedan čovek, "ako pogodiš,koliko kose u mojoj bradi imam?"

"Ne pusti ga, neka pogodi", reče drugi, "koliko sam za pashalno jagnjeplatio i kako se taj Samarjanin zove od koga sam kupio!"

"Id' odatle s tvojim jagnjetom, Kišu" viknu treći i guraše se napred."Neka proriče! Retko se jedan prorok u ovom zlom vremenu nađe. Šta,Galilejac ćuti i umuknuo je? Ja ću da te naučim da govoriš i pevaš!" iudari ga štapom, da u malo ne pade na zemlju, na to Kajafa viknu:

"Ljudi u Izrailju! Da je ovaj odbačeni Nazarjamin hula na Boga, čuli smonašim ušima i po našem zakonu morao bi umreti, pošto se za SinaBožijeg izdao. Ali car ima silu na život i smrt; jer nam je on ta pravaoduzeo. Mi ne smemo nikoga pogubiti, samo Rimljani imaju to pravo.Ali može da se jasno dokaže, da je onaj protiv cara govorio i da je

224

bunio. Da ga pošljemo Pilatu, pa kad ga za krivca nađu, o čemu nemasumnje, − mi ćemo Nazarjanina videti kako na krstu visi, pre no štosunce podne označi."

Taj se govor narodu dopade i pošto Isusa tvrđe vezaše, vikaše narod:"K Pilatu! K Pilatu!"

S teškom mukom mogao je Emilije proroka k Pilatu da dovede i tobeše u prozorije.

U sledećem pismu, ljubezni oče, pisaću ti produženje ispita. Vera inada opet me oživljava; jer ko drugi osim Bog, koji je tog čovekanaoružao tako trpljiva, da psovku i porugu snositi može?

Adina.

225

XXXII. PISMO

XXXII. PISMO

Ljubezni oče!

Danas pred veče toga dana i drugog dana posle gadnog osuđenjaonoga, koga smo mi smatrali za od Boga poslatog proroka − više no zaproroka, za Hrista Sina Svetoga, još leži on mirno u grobu i njegovesvetle premudrosti o predskazivanju svogi budućeg carstva kao kraljua u Izrailju, propale su s njime. Ah, kako bi mogao tako plemenit npremudar čovek jedan varalica biti! Od sada neću nikome verovati; jasam plakala dok nisam mogla više plakati.

Sada ću da ti pišem dalje o njegovu ispitu i označavam ti, da se onpred sudijama kao istiniti prorok prestavio.

Blagi dan prođe i sunce zalazi, povrh grada Jerusalima prostro sejedan crn oblak od tamjana i glasovi od pesme levitske dopiru do mojihušiju. Nikad nisam takovu svetkovinu osetila.

Preko hrama leži, od kako je raspjatije juče bilo, oblak od žrtvenogdima i mirise preko celog grada kao jedna ponjava. Svetlost sunčanane može da prodre kroz nju i ako je izvan grada vidno; sam Jerusalimleži u mraku i samo sunčani zraci koji zailaze, visoke vrhove tornjaobasjavaju.

Taj oblak izgleda strašan, jer senka, koju taj oblak baca, nadprirodnaje, jer svaka motri i govori gnusno o njoj i predskazuje pomračenjesunca i izgledaše, kao da su dva crna krila preko Jerusalima raširena.

To me podseća, ljubezni oče, na nešto, što se na moje pero nameće,

226

što bi ti zaboravila kazati, i što je strašno, kad ne bi uzeli, da je narod uIsusu Sina Božijeg razapeo.

Tako visi on tu i ja sam ga sa mojih prozora videti mogla; ali mi smo sesvačemu navikli i ne osećamo nikakovu stravu od nje; no samo nasčudo obuzima! Kad se tog jutra jedan istočni vetar od mora podigao,verovao je svaki, da će taj oblak u pustinju odnesen biti; ali on ostadepreko varoši ipak rasprostrt.

Za vreme smrti njegove zađe sunce za taj oblak i smrači se, kao sredponoći, i zvezde na nebu videsmo; brežuljci na kojima Jerusalim ležizaljuljahu se, kao da je zemljotresenije i mnoge kuće survaše se.

U groblju pored varoši razvališe se stene i na zemlji se pojavepukotine; grobovi se otvoriše i mrtvace izbaci zemlja tako, da je tosvako oko videlo i neki mrtvaci oživeše i odoše u varoš, gde su ihmnogi ljudi videli i uplašivši se od njih, utekli. Oni drugi mrtvaci ostašeceo dan na polju, jer ih Judejci ne smedoše dirnuti da ih sahrane, jer sebojahu, da se ne opogane.

Ti događaji su strašni i neopisani. Istina je i svima je poznato, da sezavese od templa poderaše, kad je Isus ispustio dušu, tako, da je ovasvetinja svima očima otkrivena bila. Kako će se to svršiti, samo jeBogu, Avramovu ocu, poznato. Još nikad nije tako strahovitu Pashudoživeo; ljudi su pobledeli i na svima se opazi nekakva strahota, kaoda je na naš narod nesreća stupila.

Da li je smrt Isusova uzrok tih događaja? Ako je tako, onda je on SinBožiji i ljudi samo učiniše njemu ono, što želeše. Ako je on sveti mesijabio, koga su Kajafa i sveštenici razapeli, onda je spasenje Božije zanarod započelo. Ali ako je on Hristos bio, zašto nije sebe spasao?

Poslednje moje pismo dovršila sam sa ispitom Isusovim pred Kajafom,koji ga je Pilatu zarad pobune i izdajstva careva optužio, da bi na taj

227

način život izgubio.

Da nisu Rimljani Judejcima silu na smrt i život oduzeli, onda bi on nazapovest Kajafe zarad bogohulenja, na smrt da ga sa kamenjemzaspu, osuđen bio; ali kroz zakon od Rimljana bila je presuda zapobunu i izdajstvo još strožija. Od Emilija praćen, koji mu je dosvršetka veran prijatelj bio, za kojim su Kajafa i Abner, poglavarisveštenički, književnici, fariseji, sadukeji i svakojaki Judejci, stranci,lupeži, prosjaci i nevaljalci svakojake narodnosti, koji su za vremePashe u grad došli, bio je on u kuću Pilata odveden.

Emilije javi kapetanu od straže, da Judejci Isusa iz Nazareta za pobunuPilatu optužuju, za tim se otvori kapija i oni bijahu u avliju Antiohijeuvedeni; i na njihovu molbu izađe Pilat na polje.

Kad je video Kajafu, sveštenike i druge otmene ljude, a među njima usredini vezanog Isusa među vojnicima, stojaše on nekoliko trenutakaposmatrajući taj prizor kao nem.

"Šta znači to sve, Emilije?" zapita on mladog centuriju. "Koji je tajzatočnik?"

"To je Isus iz Nazareta, nazvani Hristos, Gospod, prorok iz Galileje.Judejci traže njemu smrt, jer ga oni kao hulitelja Božijeg optužuju i −"

"Ali ja sa njinom veroispovešću i počašću njihovog Boga nemam šta dazapovedam, neka ga oni osude", odgovori Pilat ravnodušno ibezvoljno.

"Ali visokoplemeniti Rimljaninu," reče Kajafa, pošto se približio bio, gdeje Pilat stojao, "po našem zakonu on je smrt zaslužio, i ti dobro znaš,da kad mi možemo presuditi, kao što je već bilo sa tim Galilejcem, miipak nemamo prava, da smrtnu presudu dovršimo".

228

"Ti si pravo govorio, ali zar vi hoćete da ja dam ubiti jednog čoveka, štoje si hulio na vašeg Boga?"

"Što se takve hule tiče, o svešteniče," dodade Pilat smešljivo, "miRimljani imamo je svakog dana. Jer mi ne poštujemo vašeg Boga inećemo za vašu veru da znamo; pustite tog čoveka! Ja ne nalazihkrivicu na njemu!"

Posle toga govoraše s Emilijem i zamoli ga, da dovede Isusa k njemu;na to pogleda Pilat žalosno na Isusa, kao da je on na njegovimmukama djel imao. Pošto ga je nekoliko trenutaka gledao, okrete se najednog svog poglavara i reče polagano: "Božanstven struk, čin Apolovili nekog od drugih viših Bogova! Njegov je izgled jednog heroja, on jelepog struka, čovečije visine i lika".

Isus stojaše nepomičan pred svojim sudijom i spustio je svoje očizemlji; njegovo lice izgledalo je žalosno i usne stisnute. Onda se Pilatokrete i reče:

"Ti si dakle Isus, o kome se u najdaljnjim mestima toliko govori; ja samte davno želeo videti", i zahvali Kajafi. "Govori se, o Isuse, da si timudriji od drugih ljudi, ti možeš duhovima da zapovedaš i znašnajdublje tajne. Ja bih te preko tih stvari upitao, pa ako mi dobroodgovoriš, biću ti prijatelj i oslobodiću te od tvojih neprijatelja, koji sutvoje krvi žedni".

"Gospodaru, ti ne smeš ovoga čoveka pustiti," reče Kajafa srdito, "on jevaralica i izdajnik carev. Ja ga optužujem, što je kazao, da će se zakralja u Judeji podići!" U tome se svi saglasiše i vikahu jasno.

"Šta ti na to odgovaraš?" − zapita Pilat. "Jesi li ti kralj? U tom slučajune treba Judejci ni malo da se boje", i ponositi Rimljanin baci žalostanpogled na poderano odelo i polu golog trupa proročkog.

229

Pre no što htede Isus govoriti, za koje je pripravan bio, jer su senjegove usne za govor micale, od jedan put ču se glas, koji je vikao:"Napravite mi mesta da prođem! On je nevin!"

Svi pogledaju na tu stranu, otkuda jedan čovek gurajući se uđe unutra.

"Šta će ta budala ?" − viknu Pilat, "zatvorite ga!"

"Ja nisam lud − on je nevin! Ja sam nevinu krv izdao", viknu Iskariot idođe napred. "Kajafa, ja sam te svuda tražio!" viknu on, kad je ugledaopoglavara svešteničkog. "Uzmi tvoje novce natrag i otpusti tog svetogproroka! Ja se zaklinjem, da je on nevin i kad mu kakvo zlo učiniš, tebeće kazna Božija zgoditi! Uzmi tvoje srebro natrag, jer je on nevin!

"Šta se to nas tiče! Gledaj samo!" odgovori Abner gordo; jer se Kajafaprepanuo za to okrivljenje, što je Judu podmitio i tako ništa nije mogaoodgovoriti.

"Zar nećeš da njega oslobodiš, kad ti ja srsbrnjake vratim?" povičeJuda očajno, pošto je Kajafu za haljinu očepao i plakajući pred njimklekao.

Kajafa ga gurnu od sebe, a tako isto i svi drugi; naposletku pade predIsusove noge i viknu srdačno i žalosno: "O učitelju, učitelju, oslobodisam sebe, jer ti imaš taku silu!"

"Ne Judo," odgovori prorok, pošto je mahnuo glavom i pogleda nanjega prebacujući, što ga je izdao dole. "Moj je čas nastupio. Ja nesmem da se oslobodim, jer sam zato na svet došao"

"Ja sam tako verovao učitelju, da se ti nećeš dati vezati, kad su teneprijatelji na maslinovoj gori našli, inače ja ne bih nikad njihove novceuzeo. Moja lakomost doneće tebi smrt! O Bože, o Bože! sad je docne!"Tako razgovarajući podiže se i ode brzo, zavi lice u svoju haljinu i svaki

230

se od njega plašio, kada je na vrata izlazio. Na to Pilat začuđenostojaše, gledajući nekoliko trenutaka i poče opet Isusa ispitivati,govoreći: "Zar si ti kralj?"

"Ti reče šta sam ja − kralj!" − odgovori Isus Hristos sa svetlim licem i tajsvetao pogled ne ostavi ga za svo vreme, i ako je vezan predneprijateljima stojao, bled od bola i nespavanja, i oko njegove glavevidela se svetlost, kao da ga sunce obasjava; ali sunčani zraci nemogoše taj dan kroz onaj gusti oblak, koji je preko grada raširen ležao,prodreti.

"Ti ga sam čuješ!" viknu Kajafa, jer on ne htede prekoračiti pragneznabožačkog sudije, da se ne bi opoganio.

"On je i narod odvraćao, da danak caru ne plaća!" viknu Abner krozotvoren prozor, jer i on ne htede radi tog praznika u neznabožačkukuću da stupi, da se ne bi opoganio.

"On je svuda javno govorio, da je on od Boga poslat, da državu Judinuopet postavi i silu cara da obori", dodade poglavar hrama, sa takimglasom, da je književnike, i sveštenike preklonio, koji su svi u jedanmah Isusa optuživali, koje on nije učinio i ako su to svi znali.

Na posletku Pilat utiša tu bunu i reče Isusu: "Čuješ li ti ovo optuženje?Nemaš li odgovora na to? Čime ćeš sebe da opravdaš, proroče? Zarne odgovaraš baš ništa? Gle za kolike krivice oni tebe tuže!"

Pilatov glas bio je takav, da se videlo, da je on Isusa sažaljevao idavao mu priliku da se može braniti.

"Taj sramotan i opasan čovek", viknu Kajafa, "podgovarao je svet. Onje najveći bogohulitelj!"

"Sa tom vašom verom nemam ja ništa da zapovedam; kad je on vaše

231

Bogove hulio, uzmite ga i sudite mu po vašem zakonu", odgovori Pilat.

"Tebi je poznato, o plemeniti rimljaninu, da mi nemamo pravo smrtnupresudu da izvršimo; za to ga tebi tužimo".

"Ja nisam sveštenik, Judo! Šta se mene tiču vaše kućevne iveroispovedne svađe. On nije ništa učinio u koliko ja uviđam, da bi mumogao po mom carskom i rimskom zakonu presudu na smrt izreći. Jazapovedam da se odpusti, pošto nije kaznu zaslužio. Emilije, odrešitom uhvaćenom ruke i pusti ga neka ide. Ja ne nalazim nikakvu krivicuna njemu, da ga i dalje u zatvoru držim."

Na to vikahu Judejci osvetno a Kajafa zaboravivši na opoganjenje,stupi nekoliko koraka u sudnicu sa sklopljenim rukama pred Pilata iviknu on: "Kad ti ovoga čoveka oslobodiš, onda nisi carev prijatelj;nego si s njime u dogovoru. Ko se protiv kralja podiže u carskoj širokojdržavi, protivi se samom caru, kako u Jerusalimu tako i u Rimu. Kad titoga čoveka pustiš, ja i moj narod tužićemo te kod tvoga gospodaraTiberija, za izdajstvo toga Galilejca. On je sve Judejce Galileje doJerusalima podbadao i ti ne nalaziš na njemu krivice!" Kad je Pilat zaGalileju čuo zapita! "Zar je on Galilejac?" Kad su svi povikali i potvrdilireče on Emiliju: "Stoj ne odrešuj ga! Irod četvorovlasnik iz Galileje,sinoć je na Pashu došao i u starom dvoru Makabeje stanuje. Voditeuhvaćenog k njemu; neka Irod njegovim podanicima sudi, i to mu jeznak mog prijateljstva. Kaži mu da ja neću u njegovo pravo da semešam, neka on ovom čoveku sudi, kao da je u svojoj vlasti."

Sveštenici i kljiževnici odobravahu i davahu za pravo njegovim rečima,jer im je poznato, da će im taj nepostojani i lakoumni Irod, sve učiniti,samo da se kod naroda omili.

"Kad nas on k Irodu šalje", reče Abner, "onda je njegova presudapotpisana; njegova krv je naša", i to mnoštvo pozdravljaše Emilija, kojise opet sa zatočenim ukazao, te je za njim išlo i vikalo: "Kod Iroda,

232

četvorovlasnika s njime!"

Kajafa je bio ljutit i nezadovoljan i ostade natrag; a Pilat se obradovao,što se jednog nevinog čoveka − koga su zlobni Jevreji doveli pred sud,da ga ne bi osudio − oslobodio, stupi smešeći se na polje i reče Kajafi:"Ti si nešto nepokoran prema meni bio, Kajafo, taj Isus nije učinioništa, što bi smrt zaslužio, pa ma ga i pred samog cara na sud odveli."

"Plemeniti načalniče," reče Kajafa, "ti zaboravljaš, da sam ja togačoveka ne samo za bogohulu nego i za pobunu pred tebe dovesti daokod oltara Božijeg! Ja znam da njegovi prestupi, tvojem zakonu poznatijesu."

"Zaista, ti optužuješ jednog mladog, mirnog, besilnog sirotog čovekabez prijateljstva i oružja jednog prostog ribara ili drvodelju iz Galileje zapobunu protiv cara Tiberija, gospodara Zemlje! Ta je misao posebna,zato moram da se smejem. I Irod će tako kazati, kad tu stvar razgleda."

"Ali ne car, gospodaru", susrete ga Kajafa smešeći se, "ako ti togčoveka otpustiš, jer sigurno Irod tvoju poniznost neće da primi i njega usred tvoga sudbenog stola da presudi, onda će judejski narod tebe kodcara za izdajstvo da optuži i ti ćeš morati odgovarati i možeš lako svojenačalništvo drugom ustupiti i tako za života od cara odbačen biti."

"Posle tih reči," tako kaže moj ujak Amosu koji je taj razgovor slušao,"gledaše Kajafa sa nepovoljnošću Pilata, koji je pobledeo i u ljutinigrizao je svoje usne."

"Svešteniče, meni je jasno da si ti nastajao, da se taj nevin čovek nasmrt osudi. Ja nisam Judejac, da mogu shvatiti, kako je on gnjev tvoj itvoga naroda na sebe navući mogao. Ja ću pričekati, šta Irod budekazao, kome su vaši običaji dobro poznati. Ali meni se čini, osvešteniče, da je svedočanstvo toga plemenitog čoveka, koga si ti kaošto ja vidim, podmitio, da on svoga gospodara u tvoje ruke preda,

233

dovoljno, da bi Isusa trebalo otpustiti!"

Pilat sede opet na sudsku stojicu i dok oni tako govorahu skoči jedanmladić na kapiju s konja i približi se k Pilatu.

"Šta ti fali, Aleksandre?" zapita Pilat, kad ga je krvavog u licu opazio.

"Malenkost, gospodaru! Moj se konj od jedne buktinje (fakle) koja je nazemlji ležala uplašio i ja sam pao. Ja sam opet useo na konja i ovamodošao, oprosti ako sam zadocnio."

"Pa zašto ti dolaziš? Kakovu mi novinu šalje moja žena, da ona takorano tebe iz Vitanije pošlje? Ali ništa nepovoljno, derane."

"Ne, gospodaru, no samo jedno pismo," onda predade sluga savijutakpergamenta, koji je sa crvenom pantljikom vezan bio, on otvori i počečitati i postade bled. Kajafa ga gledaše oštro, kao da je on to iz pismačitao.

"Kajafo," reče Pilat, "taj uhvaćeni mora pušten biti."

"Tiče se njegove ili tvoje propasti, ponositi Rimljanu," odgovori Kajafa iode ponosno.

Pilat pogleda zbunjeno za njim, sede za sto i poče opet jasno čitati overeči: − "Nemoj ništa da preduzimaš protiv toga pravednika, ja samdanas mnogo stradala u sanu za njega!" − "I Bogovi uzimaju deo nanjemu," povika on. "Daj Bože, da Irod njega pusti, da bi me od tenepovoljne stvari oslobodio. Moj bi čin izgubljen bio, kad ne bi po njinojtužbi ispalo, oni bi me optužili!" Dok je on te reči sa sobom govoriotako, da su okolo stojeći reči čuli od kojih je jednom, Eli Nethan, bratMirca, koji u našoj kući sedi, jedan deo propovedi doznale, dočusmojednu veliku larmu, koja se od dvora Makabeja k nama približivaše akad su njihovi glasovi jasniji postali, Pilat ustade i reče: "Ono je kako se

234

bojim, Irod nije njih zadovoljio i oni opet k meni dolaze! O neka mi Bogmudrost i pomoć za ovaj čas dade, da ne bi tog nevinog osudio i damene bezbožni Judejci caru ne tuže."

U tom trenutku dođe to mnoštvo i teraše Isusa pred sobom bez Emilija,jer se tamo od njega odvojio. On nije bio vezan i oko njegove glavebeše venac od trnja spleten, koji mu je kožu na čelu ogulio, tako da muje krv s lica kapala; preko ramena visaše jedna stara kabanica Irodova,u ruci držaše jednu trsku, koju su mu iz podsmeha kao skiptar dali danosi. Pred njim se sveštenici i narod na kolena spustio pošto supodsmešljivo vikali:

"Osana Isusu kralju! Spasenje Nazarjaninu!" Jedni nošahu barjačiće adrugi vikahu:

"Pravite mesta kralju judejskom." Poštujte svi cara? To je visokiTiverije, car iz Nazareta! Gledajte njegovu sjajnu krunu! Vidite njegovokraljevsko odelo i njegov blistajući skiptar! Priklonite vaša kolena, viljudi iz Judeje, pred novim kraljem!"

Kad je Pilat taj prizor video i te reči primetio, on drhtaše i mi ga čusmogde reče:

"Ili ovaj čovek ili ja moram umreti! Ovi su Judejci pobesneli i ištu žrtvu.Jedan od nas mora da pogine!"

O, kad bih mogla sve moje osećaje da napišem, ali moram ovde dadovršim.

Tvoje tebe ljubeći dete

Adina.

235

XXXIII. PISMO

XXXIII. PISMO

Ljubezni oče!

U ovom pismu, koje ja u samoći u svojoj sobi pišem, pošto su svipospali, hoću da ti produžim vest o Isusovoj presudi, ako je takonazvati možemo. Ja sam ti već pisala, da je prvo kod Ane doveden,posle kod Kajafe odvučen, koji nije mogao na smrt presudu dovršiti,zato ga je kod Pilata poslao, gde ga za pobunu tužaše. Pilat se opetustezao, da jednog nevinog čoveka osudi i bez volje da ga pusti, jer sebojao od judejske tužbe caru, te gledaše da baci odgovornost na Iroda,jer je Nazaret, odakle je Isus, pod njegovom vlašću bio. Jovan, verniučenik, koga je Isus ljubio, nalazio se svagda u blizini svoga ljubeznogučitelja. Više puta je bio od Judejaca na stranu otisnut i od više ljudi biobi kao Isusov učenik uhvaćen, da ga nije Kajafa, njegov rođahodbranio i tako je mogao svagda pokraj Isusa ostati. Marija, matiIsusova bila je u našoj kući i mi smo se starali našim utehama njenobrižno i nevoljno srce da ublažimo. Mi smo je silom zadržali, da ne ideka Pilatu i da se pred njegove noge baci i plačući da moli, zaizbavljenje svoga Sina − iz ruku svojih zemljaka. Tako se tu zbivalo ukući ravi Amosa. Marija, Marta i Lazar bili su kod nas u grad došli, čimsu pismo moje tetke dobili. Pored njih bilo je još pet učenika, koji sujedan po jedan u kući dolazili, da ne bi bili uhvaćeno i da bi moglisvršetak videti. Svi živiše u tvrdoj veri, da će se Isus svojom silomspasti. Irod, četvorovlastnik iz Galileje, koji je u starom dvoru Makabejeobitavao, koga je Makedonac Aleksandar za Seleikis nazidao, iz kogaje kroz prozor na sokak videti mogao i viku čuo, da hiljade naroda,Isusa k njemu vode, diže se na noge i viknu: "Zacelo je narod u pobuniprema Pilatu!"

236

"Nije, visoki kneže," odgovori dečak Avelj poslužitelj, koji je rođakJovanov, od koga sam te događaje čula; "vode uhvaćenog proroka,Isusa iz Nazareta i tuže ga za izdajstvo."

"Ta vika ne dolazi od jedne tužbe nego od jedne pobune," bio jeodgovor Irodov i dok je tako govorio, stupi k prozoru i opazi rimskevojnike, sveštenike i druge ljude − i jednog vezanog krvlju oblivenogbledog čoveka! "Kako, vi gospodo, je li, to taj veliki prorok, čija je slavado mene doprla?" i okrete se svojim činovnicima; "iz kakvog uzroka gadovodite ovamo? Ja se radujem da vidim takove Bogove!"

Samo trudom mogaše Emilije Isusa u avliju uvesti, tako se narod guraoi navaljivao, na posletku stade s njim pred Iroda, gde se njegovsudbeni sto nahodio.

"Milostivi kneže", reče Emilije, pošto je pred Iroda na jedno kolenokleknuo, "njegova ekselencija Poncije Pilat, rimski načalnik od Judeje,šalje me k tebi, da ti ovoga zarad bogohule optuženog čovekadovedem, jer mu vaši običaji i vera judejska nisu poznati i moli te, dauhvaćenog ispitaš, pošto je Pilat doznao, da je on Galilejac i pod tvojuvlast potpada i neće u tvoje pravo da se meša."

Kad je Irod Antipa tu radosnu vest od Pilata čuo, s kojim je od dugogvremena radi ubistva Jovana Krstitelja, koga je Pilat veoma poštovao,u neprijateljstvu stojao, jako se obraduje:

"Kaži, o viteže, ekselenciji, kraljevskom načalniku od Judeje, da janjegovo izvanredno prijateljstvo znam da cenim i ništa mi nećepovoljnije biti, no kad bi od sada njegovo prijateljstvo uživati mogao ida mu se izvinim, što nas je do sada otuđivalo; odnesi mu od mojestrane visoko poštovanje, koje sam prema njemu imao." Posle toggovora podiže se Emilije, pokloni se i reče:

"Milostivi kralju, ja te molim, da tužbu ovih Judejaca za ovog

237

uhvaćenog, ne uzimaš na um. Oni imaju gorku zlobu na njega bezkakvog uzroka! On nije ništa skrivio, da bi smrt zaslužio! Pilat nije ništaiznaći mogao, koje bi optuženje od rimskog sudbenog stola opravdanobilo."

"Mani toga vezanog bez brige," odgovori Irod i gledaše Isusa pažljivo,koji je mirno i nevino pred njime stojao. "Ja neću Pilatu njegovo pravoradi presude, kao što je on meni u poniženju predao, oduzeti, da jeuhvaćeni na Boga hulio, to upotrebljava poglavar i njegovi sveštenici",dodade smešeći se, "gotovo svaki dan, jer sa verom stoji rđavo kodtakvih licemernih bezdjelnika. Ja nemam sa vašom tužbom radibogohuljenja ništa da zapovedam, inače bih morao ja sve redom bezmilosti na smrt sa kamenjem zasuti dati. Prvo ću neke znake od ovogdalekog čuvenog zatočnika da vidim, dobri Emilije i posle ću ga opet kPilatu poslati." Irod se okrete i baci ljubopitljivo svoj pogled na Isusa,koji je mirno ćutajući pred njime stojao, i reče vojnicima: "Odrešite ga!Jedan od vas neka donese vode i umite ga od krvi; ljudi Izrailjci, nepristoji se vama, na jednom čoveku silu da upotrebljavate, dok nijeosuđen i dok nije dokazano, da on kaznu zaslužuje. Tako zakon kaže;ovaj je čovek Galilejac i ja sam dužan njemu svoje pravo da dam inepravdu da udaljim."

Dok je on to govorio, doneše vode i opraše mu rane, koje je odJudejaca zadobio i njegove haljine namesti Jovan u red. Irod gledašežalosno u njega i uvide, da je čista duša i da iz njegovih očiju svetlostizilazi.

"Jesi li ti Isus Nazarećanin, o kome sam mnogo čuo?" zapita ga Irod sapoštujućim glasom.

"Ja sam", bio je odgovor od mirnog zatočenika. "Onda te japozdravljam; jer sam ja odavno želeo, da te vidim i molim, nekačudesa pred mojim očima da izvršiš. Kažu da ti možeš bolne da izlečiš,hrome da ozdraviš i mrtve da podižeš, da li je to istina? Šta zar ćutiš?

238

Zar ne znaš ko s tobom govori?"

"Stupi bliže, derane," okrete se na jednog samarjanskog slugu, "stupibliže, neka prorok svoju silu i božansko poslanstvo na tebi pokaže, jerće on tebi ruku, koju su u boju arambaše Varave izgubio opet povratiti!"

Pozvani stupi brzo i svi pogledaše na Isusa; uzalud pokazivaše svojuodsečenu ruku proroku, jer se njegove oči ne digoše od zemlje gore.

"Zar ćeš da nam se podsmevaš lažni Hriste?" viknu Irod srdito, "nećešni da govoriš, ni da tvoriš? Kad nisi varalica onda uradi jedno čudopred nama i mi ćemo tebe verovati!" Isus se ne pomiče.

"On je varalica! On dovršuje svoja čudesa pomoću Velzevula, koji ga jesad napustio!" vikahu sveštenici.

"Nazarjaninu", reče Irod, "i ja sam Judejac; kad ti meni dokažeš, da si tiHristos, onda neću ja samo tebe verovati, nego i pustiti i pred tebe nakolena pasti! Šta, ti nećeš?"

"On nema silu − njegov prijatelj Velzevul, predao ga je u naše ruke! Nasmrt sa njime", bila je vika.

"On je bogohula! On će crkvu da razori! Naziva sam sebe SinomBožijim! Ne svetkuje subotu; on je neprijatelj našoj veri! rikaše Abner,sveštenici i književnici.

"Gledaj kakvu si pobunu izazvao, o Navarjanine," reče Irod i podiže se."Kad bi ti bio prorok, ne bi ti ništa mogli škoditi; a kad si varalica,zaslužuješ smrt! Ja te u njine ruke predajem, pomogni sam sebi kad siHristos!"

Čim je Irod to izgovorio, napade mnoštvo na njega tako, da ga Emilijenije mogao više braniti, jer se i neki vojnici Irodu pridružili, pošto su im

239

Judejci dali vina da piju, i počeše Isusa da ismejavaju, pošto mu jejedan vojnik svoj šlem na glavu metnuo.

"Ne", reče Irod, kad je to video i zapovedi da mu metnu krunu, pošto seza kralja izdaje, "obucite mu kraljevske haljine i podajte mu skiptar uruke! Onaj kamen neka je njegov prestol! Mi moramo Pilatu dapokažemo, kako mi Judejci sa čovekom radimo, koji protiv sile carevestoji!"

Ništa drugo nije to mnoštvo obradovati moglo, no te reči, to je Isusovasmrtna presuda bila. Jedan donese staru Irodovu kabanicu i jakosmejući se zavi Isusa, koji se kao jagnje, kad se na klanje vodi, predao.Posle toga ispletoše venac od trlja i metnuše mu na glavu. Isus ne rečeni jednu reč, već od bola potekoše mu suze i krv niz lice. Pospedonese onaj dečak bez ruke, skiptar za kralja, prut od vrbe, sa kojim jepashalno jagnje vezano bilo i to mu metoše u ruke, koji je sve tostrpljivo nosio.

Emiliju koji je to žalosno gledao, napuniše mu se oči suza, a Jovanležaše kod nogu Isusovih i pokvasi ih suzama.

Sam Irod čudio se za njegovo božansko podanstvo i reče njegovimčinovnicima: "Ako nije ovaj čovek Sin Božiji, opet zaslužuje da seobožava. Takovo trpljenje, to je božansko! Vi Rimljani, Emilije, vi bitakog junaka i jednog takog čoveka posle njegove smrti posvetili!"

"Za što dopuštaš, da on tako strada, silni kneže?" zapita Emilije. "On jetako hteo. Ja sam ga molio, da mi pokaže čudesa, za koja su mnogigovorili, za dokaz, da je on mesija; a on nehte. Znak je, da ne možetakova činiti, za to je varalica, inače bi on svoje poslanstvo sa timdokazao?"

"Kraljevski kneže," reče Abner jasno, "ti vidiš ovde kralja judejskoga, skrunom, skiptrom i odeždom," i tako govoreći pokaza na Isusa. "Osana

240

silnom i snažnom vladaocu iz Galileje! Osana kralju ribarskom!" viknuIrod podsmešljivo; "Kad mi kažeš gde je tvoj prestolni grad, onda ćemodoći da te posetimo. Za celo imaš jaku vojsku od ribara i flotu odribarskih lađa! Osana silnom kralju! Kako, vi momčad, vojnici i kojigledate nećete da priklonite vaša kolena pred kraljevskom osobom?Predajte se vašem kralju!"

Na to klekoše svi okolo stojeći, a neki padoše licem na zemlju predprorokom; i on stojaše jednom kralju ravan, tako da neki, koji sumu sepodsmevali, natrag stupiše; sam Irod okrete se zbunjenim pogledom ireče brzo: "Vodite ga k Pilatu" i tako opet poče narod vikati, kao štosam ti već pisala. Kad je Pilat narod ugledao, postade srdit i kad je Isusu gore opisanom odelu pred njega stao, okrete .se Pilat srdito naKajafu i sveštenike i reče: "Šta želite vi još? Za što ga opet natragdovodite? Vi kažete on kvari narod. Ja sam ga pred vama ispitao inikakvu krivicu nisam našao. Vi niste mogli ništa da dokažete, što stega tužili. Ja sam ga Irodu poslao, i vadite, on kao knez od Galilejejedan od vaše narodnosti, nije našao, da bi smrt zaslužio. Ja ću da gaistučem i pustim".

"Ako ga pustiš onda si carev neprijatelj," odgovori Kajafa, "gle, kakvu jebunu u gradu načinio! Zar je bolje da svi Judejci propadnu, nego ovajjedan čovek? Mi moramo njegovu smrt da tražimo."

"U ime Jupitera, o Nazarjanine, čime si ti ove Judejce razdražio? Kadsi njin kralj, dokaži meni ili njima," reče zbunjeno Pilat. "Moja državanije od ovoga sveta," odgovori Isus; "da je moje carstvo od ovogasveta, moje bi se sluge borile, da ne bi u ruke ovih Judejaca upao; alimoje carstvo nije od ovoga sveta."

"Pa onda si ti kralj ?" viknu Pilat iznenadno. "Ti kažeš, ja sam kralj. Jasam za to rođen i na svet došao, da posvedočim istinu; koji je od istinetaj sluša moj glas."

241

"Istina! Šta je istina?" zapita Pilat; i ne dočeka odgovor Isusov, većiziđe napolje i reče: "Ja ne nalazim nikakvu krivicu na njemu; a ono jestari običaj, da vam jednog roba na Pashu otpustim; hoćete li, da vamkralja Judejskog pustim?" Tek što je on to izgovorio, povikaše svijednoglasno: "Ne! Ne, tog čoveka! Mi hoćemo najgoreg razbojnika prenego njega!" "Koga, dakle, da vam pustim?" zapita Pilat. "Varavu,Varavu!" povikaše svi. Taj Varava, ljubezni oče, to je silni lupež, okome sam ti pisala; on je bio na smrt osuđen i trebao je tog dana sasvoja dva druga da bude razapet. Na zahtev naroda, Pilat je bioprimoran da otpusti Varavu; koji je najveći neprijatelj Isusov postao.Kad je Pilat video, da Judejci samo Isusovu krv traže i tek tada mogubiti umireni, ode on u sudnicu natrag, gde je zapovedio Isusu dasedne, pošto je video da je sa svim malaksao. Svršetak mojepripovetke o presudi i raspeću sutra ću pismom doneti, − ljubezni oče.

Tvoje tebe ljubeće dete

Adina.

242

XXXIV. PISMO

XXXIV. PISMO

Dragi oče!

Produžujem svoju propoved o presudi Isusovoj, koji je kod Pilata bio.Pilat je uvideo, da Judejci traže smrt Isusovu i kad bi duže produžavao,oni bi ga tužili caru i tako postade neodvažan. Njegovo čuvstvo zapravdu, uzmuti se protiv krivice jednog nevinog čoveka, od zlobenarodne za žrtvu, a od druge strane bojao se za svoj čin, da ćeTiverije, koji na svoje namesnike u istočnoj državi svagda revnujući,pokloniti poverenje tužbi judejskoj. Isus je bio, kao što sam ti kazala,umoran i dole je seo. Jovan klečaše pored njega i brisaše ga od krvi,pošto mu je trnov venac skinuo. Kad je Pilat na njin zahtev razbojnikaVaravu otpustio, povrati se natrag k Isusu, stade i pogleda ga pažljivoukazujući na tegobu, pa reče: "Kad si zaista Bog, herojski mladičoveče, kao što tvoja trpeljivost dokazuje, ne trebaš tih krvnika da sebojiš, koji kao besni za tvojom srdačnom krvlju zijadu. Ali ako sivaralica i bunitelj, onda zaslužuješ u istini smrt; ja bih te rado otpustio,ali ne mogu duže da te branim, jer su moji vojnici kod Jerihona i Gazeu zaštiti i mali broj ovde imam, a ovih pomamnih Judejaca ima velikasila u varoši; ako te pustim, onda neće samo tebe oni, nego i mojevojnike potući. Kaži mi iskreno, da li si ti sin Jupiterov?"

Kad Isus ništa ne odgovori, reče Pilat ljutito: "Za što ne odgovarašmeni? Zar ne znaš, da ja imam vlast, da te mogu kao zločinca razapeti,ili, ako hoću opasnost na sebe da navučem, da te otpustiti dadem?"

Isus pogleda gore i odgovori mirno: "Ti ne bi nada mnom imao silu, dati nije od gore dano; zato, koji je mene tebi predao, toga je najvećigreh!" Kad je Isus te reči izgovorio, vide Kajafu koji je stupio unutra.

243

Pilat metnu ruke na svoje lice i hodaše gore dole uznemiren. Kajafareče nemilostivo:

"Ako ti ovoga čoveka, koji se za kralja izdaje otpustiš, o namesniče,onda nisi carev prijatelj. Naš ga narod osuđuje, što se on za kraljapodizao, pusti toga buntovnika, pa ćeš videti šta će biti!" Pilatpocrvene; uze Isusa za ruku, izvede ga na dolje i na njega pokazujućireče: "Vidite ovde vašeg kralja! Šta hoćete da činim? Ima li izgleda, dabi se od njega bojati trebali?" "Mi nemamo kralja izvan cara! raspni ga!Na krst sa tim lažnim prorokom! Smrt tom bunitelju! Da dugo živi car!Dugo da živi Tiverije! Smrt Nazarjaninu! Na krst, na krst! Raspninjega!" Tako vikahu 10.000 glasova na namesnikovo pitanje. NevinostIsusovu osećajući i kad se seti na pismo svoje mlade žene, koja jeveliki uticaj kod njega izvršivala, drhtaše on nerešitelno:

"Za što me primoravate da ovog nevinog čoveka razapnem? Kakvo jezlo učinio?"

"Razapni, razapni njega!" bio je žalostan odgovor.

"Ja ću da ga istučem, pa da ga pustim."

"Na tvoju opasnost, o Rimljaninu, pusti ga!" viknu Kajafa pretećimglasom. "Ili on ili ti, mora žrtva narodu pasti; krvoproliće mora biti, da bise ova pobuna umirila." Onda posta jaka pobuna, sveštenici i narodvikahu i iskahu Isusa da razapnu; badava se obrati Pilat na njih i kad jevideo, da ga niko ne sluša i da je pobuna sve veća, zaiska on vode iopra ruke pred svima govoreći:

"Ja sam nevin od krvi pravednika; gledajte vi Judejci i vaši sveštenici!"

"Neka njegova krv na nas i našu decu dođe!" viknu Kajafa i sav narod:"Da, njegova krv neka dođe na nas i na našu decu!"

244

"Tako neka bude", odgovori Pilat namršten i bled. "Uzmite i raspnitenjega i neka Bog, koga on poštuje, nekada vas a ne mene, što vi uovom danu učiniste, sudi!"

Onda se okrete od njih k Isusu, koji je nepokretno sa junačkim ibožanskim povinovanjem pred njim stojao i reče:

"Ti si, ja uviđam jedan nevin čovek; ali ti vidiš, da te ne moguosloboditi! Ja znam, ti ćeš mi oprostiti, jer smrt za tebe nije strašna, počemu ti takovu postojanost pokazuješ!"

Isus ne odgovori ništa, a Pilat izađe lagano iz sudnice i ode. U tomtrenutku zapita jedan od njegovih poglavara: "Hoću li ga bičem tući,kao što rimski zakon zapoveda, kod svakog, koji je na smrt osuđen?"

"Radi šta zakon zapoveda!" odgovori slabi Pilat. Taj skup bezbožnihljudi uhvati Isusa i odvukoše ga; skidoše mu haljine i udariše mu 39udaraca.

Kad je to dovršeno bilo, obukoše njegovo krvavo telo kraljevskompoderanom kabanicom, koji mu je Jovan s krunom od trnja skinuo;metnuše mu i nju na glavu, pa su mu se ismevali i pred njim klečali ikao "kralja judejskog" pozdravljali.

Sve je to Isus strpeljivo podneo, bez roptanja, kad i kad dizao je očigore k nebu dokazujući, da pomoć i potkrepljenje odonud traži. Nesamo Emilije nego se i Jovan od njega odvojio; ali moj ujak Amosostade u njegovoj blizini, da vidi, šta će dalje biti i da može Isusa odsmrti izmoliti.

"Dobri ravi", reče Isus Amosu, "mani neka sa mnom rade šta im je povolji! Moj Otac je mene njima u ruke predao; ja umirem, ali ne za žene;ja mogu moj život zadržati ili položiti, kako ja hoću."

245

"O dragi učitelju!" viknu moj ujak, "zašto se ne spaseš? zašto hoćeš tito sve pa na posletku i samu smrt da pretrpiš, kad ti silu o tvom životuimaš?"

"Kad ne bi ja umro, onda bi vi svi pod vlašću smrti bili! Pismo mora dase ispuni, koje za mene kaže: "On beše kao jagnje na klanje vođen."

Onda na to ne mogaše Amos više s njime govoriti; jer ga mnoštvoopkoli i odvukoše ga na breg Golgotu, javno mesto pogibija, gdeRimljani od kako su zauzeli Jerusalim, svoje zločince razapinju. Nakapiji uze ga jedan rimski centurije i vodio ga je dalje. Ravi Amos išaoje za njima i bio je blizu kod Isusa, koliko mu vojnici dopustiše. Takoidući opazismo jedno visuće telo na suvom drvu smokovom,pokazivajući smrtnu borbu i bacakanje, uže na kome je obešen, bešese prekinulo od težine njegovog tela i kad je pao on se raspukao i psi,koji su ga našli − zgrozi mi se da ti pripovedam − cepahu njegovuutrobu. Kad je centurije, koji je sa stražom Isusa na raspeće pratio, tomrtvo i gadno telo video, on zapovedi: da se odmah sahrani ili izgori.

"Kad", reče Amos Jovanu, koji se sada njemu opet bio približio, "kad bisvi tužitelji Isusovi tako kažnjeni bili, kao ovaj čovek, to bi bio Jedanzločestan dan za Jerusalimljane. Juda, izdajnik umre, pre nego što jenjegova krv žrtvovana i umire od svoje ruke; to je potvrdilo, da je Isuszaista prorok najvišega bio." U to vreme bilo je mnoštvo, koje je Isusana smrt pratilo, izvan grada izašlo, gde je centurijo jedan težak krst oddrveta kiparisao iz jedne avlije, koja je u blizini straže bila, gde se jošviše krstova nalažahu, koji su na svoje žrtve čekali, koje rimska pravdanjima svaki dan podeljuje.

Doneše zaista još dva krsta i metnuše na ramena dva čoveka, koji su udruštvu Varavinom služili bili i toga dana trebali su da budu razapeti.Onaj oslobođeni arambaša beše u prisustvu k bio je u pomoći, dapodigne krst slabome i nemoćnome Isusu. Pošto se po gradurazglasilo, da je Pilat Isusa na raspeće predao, svi napustiše svoje

246

kuće, koji su ga poznavali, ljubili i verovali i odoše kao svedocinjegovog raspeća da budu; ja sam zaboravila da kažem, da je Kajafadopustio, da mogu svi njegovi učenici slobodno prisustvovati, kad Isusbude na smrt predan. Za to odosmo svi putem Golgoti. Među timanalazila se Marija, njegova mati, moja tetka Marija, Marta, njena sestra,Lazar, Jovan, Petar, Toma i još neke žene, koje ga poznaju iz Galileje.Kad smo iz grada izašli, opazismo mnoštvo naroda, koji su na bregGolgotu išli.

Isus je napred išao za to smo se požurili da do njega dođemo, tu namprijatelji i neprijatelji mesta načiniše, kada su Isusovu plačnu matermeđu nama videli.

Ubrzo dođosmo do onog mesta, gde će Isus da umre, on padenesvestan na zemlju.

"On je mrtav", vikahu oni, koji su blizu njega bili. Kad smo se njemupribližili, opet se oporavio, jer je neko njegove usne vinom okvasio ičelo vodom oprao. On se opet podiže i oko sebe nježno pogleda i kadje majku svoju video, reče drhtećim glasom: "Ne plači! Seti se na onošto sam ti mnogo puta o ovom času pripovedao i veruj! Mač prođe kroztvoju dušu, ali on leži u ruci oca moga. Moj je čas nastupio!"

Tako blago govoreći reče on njegovoj materi i nama, iz njegovih očijuzasija se božanstvena tihost, koja je njegovo lice preobrazila. Varava,arambaša, koji je tim buniteljima kao predvodioc bio, podiže krstpomoću drugih na rame Isusovo; ali on pade na zemlju. Nekolikotrenutaka ne znadosmo šta da radimo; jer Judejci i neznabožcismatrahu za besčasno, jednom zločincu da pomognu krst nositi.Rimljani ne htedoše da dodirnu a Judejci čuvahu se, da se neopogane. Varava podiže Isusa na noge i poče ga šibati, da taj težakkrst na strmeni breg Golgotu odnese. Isus ne mogaše ni tri korakadalje poći i ako je svoju snagu upotrebljavao. U toj zabuni opazišejednog trgovca, po imenu Simon Kirinac, častan čovek, koga je sav

247

Jerusalim poznavao, otac dva mladića Rufa i Aleksandra, koji suučenici Isusovi bili i u prošloj godini svo imanje prodali, da bi njegoviučenici bili i kod njegovih nogu sedeli i božansku nauku slušali. Iz ovogili drugog uzroka mrzaše Kajafa njega; kako ga je primetio, on reče tomcenturiju, da je i to Nazarjanin i da ga natera da nosi krst.

Odmah odvedoše Kirinca gde je krst ležao. U početku mislio je on, daće on sam razapet biti, ali kad je Isusa na zemlji bledog i krvavogpored krsta ležeći video, seti se on šta se od njega zahteva, pade naIsusove noge i vikaše plačući: "Ako me prisile da krst nosim, Gospode,nemoj misliti, da ja tvoju smrt želim! Ja znam, da si ti od Boga poslatprorok, kad ti danas umreš, imaće Jerusalim za skupocenu krv daodgovara, kao za krv sviju svojih proroka."

"Mi ne dovedosmo tebe ovde, starče, da se razgovaraš, nego da radiš;ti si jak, uhvati krst na tom kraju i idi sa tim osuđenikom!" vikahu otmenisveštenici.

Simon koji je bio zdrav i jak čovek i ako je već 60 god. brojao, uze zajedan, a Isus za drugi kraj, pa ni to ne mogaše.

"Pusti mene samog da nosim, Gospode," reče Simon: ja sam jači, tiimaš dosta tereta od tvojih muka da nosiš. Ako je sramota za tobomkrst nositi, onda se ja radujem za tu sramotu i moji bi sinovi to istoučinili da su ovde". Tako radosno i voljno govoreći, nosaše krst, kao dabi želeo da njega u mesto Isusa na krst prikuju. Ah, ljubezni oče, kakvoje to strašno mesto, gde smo se popeli. Na vrhu, kad smo došli,nađosmo pet krstova; na jednom od njih visaše jedan zločinac još živ,koji je pre jedan dan bio prikovan, sa tihim glasom vikaše, malo vode,ali svi prolažahu bez milosti. Na vrhu beše malo ravnice; tu zapovedicenturije, da utvrde krstove u kamen, gde su već jame napravljene bile.Obadva zločinca baciše njihove krstove na zemlju, jedan huleći, adrugi sa uzdisajem, jer se setio muke, koje ga čekahu; najveći odkrstova bio je Isusu namenjen, tri vojnika ga skidoše s ramena starca i

248

baciše na zemlju. Jovan je dobio zgodu, da je u blizini Isusa stojatimogao. Po njegovim rečima, održao je Isus božanstveni mir, kad jeoficir dželatu zapovedio, napred da stupi i zločince da prikuje. LupežIšmeraj iz Edoma, namršteno gledaše u dželata, koji je u jednoj kotaricieksere i čekić nosio. Njega uhvatiše četiri jaka vojnika, metuše galeđima na krst; pošto su košulju poderali, on se jako branjaše i pošto jeveoma jak čovek bio, moradoše još 6 ljudi njegove ruke da drže, da biga prikovati mogli. Išmeraj škripaše zubima, kad je ekser kroz mesoprošao, tako su isto i onu drugu ruku sa silom prikovali; posle togaprekrstiše obe noge, udariše jedan veliki oštar ekser kroz obe u drvo;taj nesretnik psovaše vikaše i jaukaše. Sad se približiše Imri, onomdrugom lupežu, koji je mlad čovek nježnog pogleda bio. On je sinjednog bogatog žitelja iz Jerihona, koji je proćerdao svoje imanje i takose društvu Varave prilepio. On je Isusa na Jordanu, kada jepropovedao slušao. Jovan, koji je njega još pre nekoliko meseci saIsusom u Vitazari video da govori, poznade ga i uvide, kako on Isusasa strahopoštovanjem gledaše. Kad su raspjatnici k njemu saekserima, čekićima i užetima došli, reče on: "Neću da vas mučim, dame bacate, ja mogu da umrem kako sam živeo − bez straha! Poštosam zakon uvredio, gotov sam kaznu da otrpim". Tako govoreći ležena krst, raširi ruke na raskršću i priljubi na drvo i kad su ga prikovali, neuzdahnu. On gledaše samo Isusa, kao da mu hoće da pokaže, dajedan hrabar čovek bolove snositi može. Centurije jedan visok čoveksa velikom bradom gledaše Isusa i reče: "Ja ništa ne nalazim, zaštoljudi da ti zlobe; jer ti izgledaš, da si za ljubav stvoren; ali ja morammoju dužnost da učinim i nadam se, da ćeš mi oprostiti; ja moram daizvršujem zapovest". Isus smešeći se prijateljski, pokaza muoproštenje tako, da se oko Rimljaninu suzom napunilo i svoju ruku nalice morade metnuti, da bi tugu pokrio. Dželat to ne bi učinio, da je bilotu više vojnika; ali mala četa vojnika, morade Judejcima pravo dati.Ove reči govorahu se Isusu, na koje on ništa ne odgovori; jer u tomtrenutku dođoše raspjatnici, da ga svuku i priprave za raspeće za krst,koji je kod njegovih nogu ležao. Ali, ljubezni oče, ne mogu sada mojupropoved da dovršim. ja sam umorna, moram plakati, kad se setim za

249

ono, što mi ta misao opet pred dušu donese. U mom idućem pismu,izneću ti gadno raspeće prorokovo i njegovu smrt pripovedati.

Tvoja tebe ljubeća kći

Adina.

250

XXXV. PISMO

XXXV. PISMO

Jerusalim, treće jutro posle raspeća.

Ljubezni oče!

Danas ti pripovedam o raspeću Isusovom pošto ćemo, kad se budemospremili, u Vitaniju ići; jer nas Judejci jako gone, koja će propoveddocnije veoma se kazniti. Pošto ja sada preduzimam propoved oraspeću nesretnog sina Marijinog, koja je sama udova ostala i u našojkući obitava, drhće mi srce kad pomislim na strahovitu žrtvu. MatiIsusova, Marta i Marija odoše rano da mrtvacu poslednje dužnostipokažu, pre nego što u Vitaniju otputujemo.

Oni uzeše smirne, aloja i druge mirisave vode, da telo namažu; jer matise nada, da će od Pilata dopuštenje dobiti, da mrtvaca u Vitaniju unetisme i da ga tamo u očevu kosturnicu mete; dok se one povrate hoćuda pišem: Kad je centurije, koji je od Pilata zapovest dobio, raspećeIsusa dovršio, dade zapovest na krst da ga vežu, koji je na zemlji ležaokao oltar, na kome se žrtva dovršuje, uzeše ga ona četiri vojnika,svukoše ga; jer su njegovi neprijatelji njegovo odelo opet obukli, kad sukod Pilata natrag došli. Na njemu je bila haljina beličasta, nešivena,odozgo do dole vezana, poklon od Marte i Marije iz zahvalnosti, što jeLazara iz mrtvih podigao.

Kad sam uvidela, da su mu skinuli haljinu, još nisam verovala da onmože umreti, ja sam se više nadala, da će se on sa velikim čudomspasti, njegove neprijatelje rasterati i posle se kao Sin Božiji objaviti!

Ali kad sam videla da mirno stoji, izgubila sam svu nadu i okrenem se

251

plačući od njega. Njegova mati potpomagana od Jovana nije mogla usina gledati nego je odvedoše, pošto je jaukajući ove reči govorila: "Onedajte da čujem, kada se udaraju ekseri kroz ruke i noge! Sine moj,sine moj! O kada bi ti sada pokazao tvojoj materi, da si pravi prorok!"

"Šta viče ova žena?" viknu Abner; "ko je ta žena?"

"Mati Isusova", odgovorim ja nepovoljno.

"Mati Bogohulnika! Neka je prokleta!" viknu on divljim govorom; "ti vidišženo, šta iz toga biva, kad si jednog varalicu odnegovala. Tvoja nada injegova, o nesretna ženo, svršuje se sa današnjim danom! Takomoraju svi lažni proroci i Hristosi da umru! Ti ćeš uvideti, da, kad bi onbio Hristos, ne bi se kao svaki zločinac razapeti dao."

U taj mah začu se udarac od čekića, jer posta velika tišina, nesretnamati viknu tako žestoko, da se daleko preko grobova Golgote čulo,tako kao da je kroz njeno srce prošlo.

Ja nisam ništa više videla ni čula! Jovan je meni sledujuće pripovedao.Kada je on nas ostavio, otišao je s Lazarom bliže i videše, kako gasvukoše i za krst vezaše. Obadvoje smo u njega gledali, koji je mirnonjih gledao. Oni kažu, da on nikada tako uzvišen nije izgledao; onizgledaše, kao što centurije posle reče, kao jedan Bog, kada se smrtipredade da svet spase!

Ništa ga nije ni poplašilo ni potreslo, on se predade mirno, kad ga nakrst htedoše vezati. Kao jagnje što na klanje ide. "Oče", reče on, poštoje oči k nebu podigao, "oprosti njima, jer oni ne znaju šta rade!"

Kada su ekseri njegove ruke probili, postade neko trzanje tako, da jenjegovo lice smrtno bledo postalo, a kad je viku svoje matere čuo, pustijedan dubok uzdisaj. "Krupan znoj bejaše na njegovom čelu, kadpodigoše krst i metuše u napravljenu jamu", propoveda Jovan, koji je u

252

njegovoj blizini stojao, "to je strahovito gledati; prvi lupež od bolapostade izvan sebe, kada su krst podigli, a drugi je bio miran alipodviknu jakim glasom od bola; a Isus ne pusti ni uzdisaj."

Ah, ljubezni oče, to mučenje nije za gledanje, do poslednjeg časaJovan je verovao, da njegov učitelj ne može umreti; ali kad je video, dabolovi i smrtne strave na njemu leže, počeo je promišljati, da svačudesa koja je Isus dovršivao, samo čarobna morala su biti. Pošto suta tri krsta − prorokov u sredini − kao najkrivljeg u kamenu utvrdili,dade oficir zapovest, da narod odande ode i zločince svojoj sudbiostavi. O, kakva je strahovita smrt, koju je Isus pretrpeo bio! Mi smo ubrizi bili, da ne bi on nekoliko dana tako živ viseo, kako je kod nekih tajslučaj bio.

Zajedno s materom Isusovom odosmo što je moglo bliže biti i kolikonam dadoše, onda okrete Isus glavu k materi, jer je jako ljubio − ipredade je sa pogledom ljubeznom plačnom Jovanu. Mnogo namJovan pripovedaše, jer je on poslednji tamo ostao, pošto smo mi sanjegovom materom, Marijom iz Vitanije, Martom i Lazarom, materSolomije i mnoge druge žene i prijatelji iz Galileje, koji su u Isusaverovali dalje stojali, i očekivasmo jedno silno čudo, sa kojim će on sakrsta spasti i svetu dokazati, da je on mesija Božiji. Vojnici koji su Isusarazapeli, počeše njegove i lupežove haljine da dele, pošto zakonitonjima pripada, kad uzeše belu haljinu koja nije šivena bila, htedoše dase pobiju, jer ne znaju šta da rade, neki vojnici koji su na jednomtrulom krstu sedeli rekoše: neka bacaju kocku, kome će haljina pripastii tako učiniše. Sada htede vojnik haljinu prodati, koju je Jovan radosnokupio, jer ga ljubimo i u smrti. Isusova mati primi haljinu sazahvalnošću. Kako ću, ljubezni oče, ovo sledeće da pišem?

Pošto je Isus jedan sat na krstu visio, dođe Emilije od Pilata sanatpisima, koji se više glave zločincima meću a pored njihovih imenaprestupljenje dokazuje za što su kažnjeni. Više glave Išmeraja nasirskom jeziku bile su ove reči ispisane:

253

"Išmeraj Edomit, lupež."

Više Omrija udariše tako isto jedno parče pergamenta sa njegovimimenom i da je lupež i ubica bio.

A više glave Isusove metuše natpis pisan grčkim, latinskim i jevrejskimjezikom:

"Ovo je Isus, kralj judejski."

Kad je bezbožni Abner te reči čitao, okrete se srdito na Emilija, koji jekod krsta žalosno stajao i reče: "Ne piši o Rimljaninu, da je on kraljjudejski, nego, da je kazao, on je kralj judejski!"

"Ja sam prikovao što mi je Pilat zapovedio da pišem", odgovori Emilije.

A Abner ode odmah na tužbu k Pilatu.

"Šta sam pisao, svešteniče", kažu da je bio hladan odgovor.

"Onda si ti tog čoveka razapeo kao našeg kralja, kojeg mi poričemo!"odgovori Abner.

"On je kazao, da je kralj", reče Pilat i za celo sam jednog kralja predamnom imao, njegova krv neka padne na vašu glavu; jer sam imaoizbor, moj čin da izgubim ili ono što ste želili da vam dopustim; inače bime caru za izdajstvo tužili. Idi od mojih očiju, Judo, ja sam ono učiniošto ste vi želeli, jer ste žedni bili krvi, šta tražite još? Zar nije razapet?Ako mi još koji od vas dosađuje, ja ću zapovediti da se u stotine od vasvešaju!" Abner ode i dođe odmah na smrtnu humku. Judejci sepodsmevahu Isusu, prećahu s pesnicama i govorahu: "Ti podižeLazara iz mrtvih, spasi sam sebe od smrti!" reče jedan farisej.

254

"Kad si ti Sin Božiji, dokaži, skini se s krsta!" viknu poglavar sadukejskiEli.

"Ti, koji si kazao, koji tvoje reči drži, neće smrt videti − daj da vidimo,da li se možeš ti protiviti smrti!" reče Ido poglavar esijski.

"On je drugima pomagao, ali sam sebi ne može pomoći!" podsmevašese Ezekilj, otmen sveštenik.

Po čemu Emilije uvide da nema pomoći za proroka; izgubi veru naIsusa kao proroka, nego ga je samo kao čoveka ljubio i žalio zanjegove muke. On govoraše s njim i molio ga, kad je Bog neka na krstsvoju silu pokaže.

Isus ne odgovori na to ništa, no reče tihim glasom: "Žedan sam".Emilije napuni jedan sunđer s vinom i octom, koje se obično zločincimadaje da piju, pošto su neko vreme visili, da ne bi bolove osetili.

Dok je Emilije taj sunđer na jedno zacepljeno drvo utvrđivao, viknuIšmeraj, koji je neprestano proklinjao raspjatnike i Pilata, Isusu:

"Kad si ti Sin Božji, onda spasi nas i tebe. Kad si ti zaista nekadajednog čoveka iz mrtvih podigao, onda možeš i od nas smrt udaljiti! Tisi sramotan zločinac, kad ti imaš silu i nećeš za mene da upotrebiš, jervidiš, kakvo je moje telo tavno i teško i zadaje mi jake bolovevisenjem." A Omri njegov drugar reče: "Zar se ne bojiš Boga, pošto seti u tom istom proklestvu nahodiš? Mi trpimo muke pravedno za našezločinstvo i danas primamo platu, ali ovaj čovek nije nikakvo zlo učinio,nego je samo protiv nepravde sveštenika propovedao i za njihovabezbožna dela opominjao, jer on beše pravedniji od njih. Gospode javerujem, da si ti Sin Božji! Niko drugi do Hristos može to delo dovršiti,koje si ti radio, niti ima trpljivosti, za koju ti stradaš. Gospode, opomenise mene, kad ti u tvoje carstvo dođeš; jer ja znam, da ćeš ti s ovogkrsta na tvoj presto otići i na njemu vekovno vladati. Ja sam tvoju

255

prediku na obali Jordanskoj slušao i sad verujem tebe." Isus se okrenek njemu i reče blago u neizmernoj visini, koja je njegovo licepreobrazila: "Zaista, ja ti kažem, danas ćeš ti sa mnom u raju biti."Posle tih reči izgledao je Omri sretniji i kao da ne imađaše bolove, aonaj drugi škrgutaše zubima na proroka, na to stupi Emilije sanapunjenim sunđerom i držaše ga kod suvih usta Isusovih; kad je onod toga okusio, ne htede piti, jer je uvideo, da je to opojno. Posle togadadoše vojnici i onim drugima, koji su rado pili, te su izvan sebe postalii samo su se trzali a njine žile su se micale, pokazujući da su još živi.Isus koji je još neprestano pri čistoj svesti bio, održao je svu patnju imuku strahovite smrti svoje žrtve. Na mah, baš u šestom satu, kad setruba od hrama čula, podiže se dim od žrtve paljenice, koji je ceo danpreko hrama ležao i na Golgotu obraćaše. Za nekoliko minuti nije samoJerusalim nego i Golgota, dolina Kidron, gora maslinska i sav predel umrak uvijen, sunce, koje je do podne sijalo, pomrači se i noć pokrizemlju. Iz tog oblaka visoko preko krstova sevahu vatrene munje bezgrmljavine, u brzo bejahu i krstovi pomračeni tako, da ih nismo moglivideti. Isusov lik u sredini mraka postade božanstven, jer ga je jedanvenac nebesne svetlosti obmotao bio. Kad je narod to video, počešejedan drugom lagano govoriti; jedna neopisana strahota došla je nasve duše. To mračno nastupljenje nije mogao niko da shvati. Marija,mati Isusova i Lazar rekoše u strahopoštovanju među sobom.

"To je delo njegove sile, on čini čudesa!" "Brzo ćemo mi njega videti,da je s krsta sišao'", dodade Amos.

"Nedajte da gubimo hrabrost i neka se njegovi neprijatelji užasnu a nasradosnim dočekom ispuni!"

Tri sata trajaše to pomračenje i svo mnoštvo stojaše ukočeno iočekivahu strašan događaj. Na posletku ode oblak više krstova sagrmljavinom a munje su vatreno sevale više glave Isusove i tako seonaj venac izgubi, a njegovo lice postade strašno tako, da se pokazalo,kao da pušta gnjev nebesni. Hiljada grla vikahu:

256

"Vidite, Svesilni odbacuje ga i kazni ga!" Mi smo svi uplašeni iznenadabili, naša se nada opet poče gasiti, njegova mati viknu od bola i padena zemlju, osvedočena da je njen sin zaista od Boga odbačen. U tomtrenutku viknu on jasno u jevrejskom jeziku, tako da su ga pošto jetišina bila svi čuli.

"Eloj, Eloj! moj Bože, moj Bože, za što si me ostavio?"

Posle tih reči otrčaše neki, da mu dadu vina od octa. "Ne, manite nekaživi, da vidimo, da li će mu Ilija pomoći", viknu Abner.

Na jedanput poče se mrak spuštati i oko krsta obvi se tako, da se niIsus nije video. još jedan put ču se jasno njegov glas iz tog mraka."Svršeno je Oče, u tvoje ruke predajem moju dušu!" Pošto je ove rečiizgovorio, osvetli ga jedan zrak, on pusti glavu sa uzdahom na grudi iumre!

U taj mah osetismo da se zemlja ljulja pod našim nogama i mnogi odnaroda padoše dole, stene od brega Golgote rasprskaše se i leteše isav grad nihaše se kao od zemljotresa. Hram izgledaše kao u vatri dastoji i više njega vatren mač kao da će ga razrušiti do temelja; dok smoto čudo začuđeno gledali, preobrati se mač u krst svetlosti, koji jevisoko u vazduhu preko oltara lebdeo. Zemlja se još tresaše, grobovikraljevski i starih proroka otvoriše se i zelena zemlja posu njihove kosti;oblak se raziđe i sunce opet sijaše. Pošto je sve opet kao pre postalo aljudi se u prsa pesnicama gruvahu od strahopoštovanja i čuda prekotoga što se zbilo, odoše u grad. Oficir, koji je sve ove događaje video,viknu jasno na Emilija:

"Ovaj je čovek istinu govorio. On je bio Bog!" "Zaista" odgovori Emilije,"taj čovek nije bio drugi nego Sin Božji − Hristos, judejski prorok. Svestvari se na nebu i na zemlji ispunile sa njegovom smrću, kao da jezaista Bog stvoritelj svega umro!" Žalosno, plačno, sa pognutom

257

glavom, odosmo od tog mesta i tako izgubismo našu nadu i veru, da jeIsus onaj bio, koji je naš narod spasti mogao i Judi htede opet onusjajnost na Davidovom prestolu podignuti.

Ja sam tvoja kći, ljubezni oče!

Adina.

258

XXXVI. PISMO

XXXVI. PISMO

Jerusalim, treće jutro po raspeću.

Dragi oče!

Dovršivši u pređašnjem pismu onu propoved, ja ću ti u ovom pismupropovedati drugu žalosnu propoved, koju sam malo u prošlom pismuzapočela. Tek je po sata od zahoda sunčanog a naše se društvo, kojeje ka grobu otišlo nije vratilo, za to hoću da pokušam da ti o tomepišem.

Isusova mati, koju su kao što sam verovala obadve Marije i Martapratile, ostade u kući pošto se slaba osećaše svog sina da gleda. Togdana, kad su se oni čudesni događaji desili, koje sam ti već pisala,sretoše sveštenici Pilata, koji je izvan varoši sa jednom četom vojnikaišao, da vidi one pukotine, koje su od zemljotresa postale i pojedinostičuda, koja su Isusovo raspeće pratila, iz usta naroda da dozna. Kad suu njegovoj blizini došli oni zamoliše, da on izda vojnicima zapovest,tela s krstova da skinu, jer je idući blag dan, te da ne bi na krstu visili."Šta mislite" zapita Pilat, pošto je konja zaustavio, te pogleda gde suotvoreni grobovi, "šta mislite vi sveštenici, da li ste vi jednog čoveka iliBoga razapeli? Meni se čini da u tom čudu napisano stoji, da je on višenego običan čovek! Sva priroda žaljaše za njegovu smrt! Sunce zakloninjegove zrake, nebo se zastre tamom, bogovi bacahu gnjevno munje izemlja se podiže i ljuljaše se kao da je pokazivala opštu žalost!"Sveštenici ne umedoše odgovor da dadu, ali Tareh najviši sveštenikdoma Marije odgovori:

"Gospodaru, istina je, da smo te čudnovate događaje videli; ali bi se

259

desilo i da nije taj Nazarjanin umro; to mora da je pomračenje suncabilo i zemljotres tako isto iz prirode a što se oblaka tiče, to je javno daje od dima žrtvenog postao. "Stoj, svešteniče", odgovori Pilat, "miRimljani, ako smo od vas Judejaca varvari nazvati, poznajemonebesne događaje. Mi znamo dobro, da pomračenje sunca samo ondabiva, kad je nov mesec. Danas u ovom blagom danu, on je pun i uveče će da se rodi kad sunce zađe! Dakle nije pomračenje sunca i tvojArapin je hrđav zvezdoslovac. To se dogodilo za to, što je onaj čovek,vaš kralj razapet bio!" "A zašto ne radi lupeža?" zapita Abner smešljivo.Pilat ne odgovori ništa i htede dalje da ide, a tad ga Tareh u imesvešteničko zamoli, da s krsta telo skinu i ukopaju.

"Nije moguće da je već umro, pošto je tek sedam sati od raspećaprošlo," odgovori Pilat. "Ja ću sam da se uverim". Tako govorećiodjaha Pilat sa svojom pratnjom na Golgotu; kad je kod krstova bio,vide on kako Isus mrtav visi, lupeži još disahu, a vremenom i uzdahnu iako su od onog opijuma u neznanju bili. "Veruješ li ti Romuluse, da unjemu još ima života?" zapita Pilat polako i motraše na mrtvo telo žrtve."On je pre jednog sata umro", odgovori oficir. "On je umro kad sezemlja tresla i kad se vatren mač više hrama mogao videti. Ja sebojim, gospodaru, mi smo jednog od bogova u liku čovečijem razapeli!"

"Gotovo tako izgleda, centurije", reče Pilat vrteći glavom, ja bih voleoda se to nije desilo, ali sad je docne! Judejci hoće da se tela pre blagogdana skinu, ispuni im želju; lupeži nisu još mrtvi!

"Ali smrti blizu. Ja ću kolena da im prebijem i tela da skinem,Ekscelencijo", odgovori oficir.

Pilat ode; a Romulus zapovedi svojim vojnicima, da tela skinu. Jedanod vojnika uze batinu i prebi Omri kolena i na mah je bio mrtav. A kadje Išmaraj prvi udarac po kolena dobio, on otvori oči i riknu sapsovkom; a pri drugom udarcu spusti on silovitu glavu na prsa i takoumreše obojica.

260

Kad su se vojnici Isusu približili, videše, da je već umro.

"Nemojte da mu prebijamo kolena", reče jedan onom drugom; "bilo bigreh, da tako lep stas naružimo".

"Ali mi moramo za njegovu smrt izvesno znati", viknu onaj drugi; "ja ćuga ubosti, da se uverim!"

Tako govoreći uze koplje i probode ga kroz meso čak do srca. Jovan,koji je bio u blizini, video je i čuo sve, spusti svoju glavu bez ikakvenade. Do poslednjeg časa verovao je on, da će Isus oživeti i s krsta seskinuti; jer je do svršetka bilo naše uzdanje na njegovu silu zaoslobođenje i kad smo ga na krstu prikovana videli, zadržasmo našnad; jer smo videli da je Lazara iz mrtvih podigao i osećasmo, da će seon s krsta osloboditi. Ako smo posle zemljotresa breg brižljivo ižalosnim srcem napustili, ipak više puta stadosmo i osvrtasmo seonom mestu, gde je on visio; jer smo se nadali, da će da se skine ikroz jedno silno čudo kao Sin Božiji da se objavi, videti.

Pošto je Jovan mater Isusovu kod nas doveo i ostavio, ostade on imnogi drugi prijatelji, koji su Isusa ljubili i hodili za njim, blizu da gačuvaju i očekivahu jedan veliki događaj da vide.

Ali kad je nesretni učenik video, gde je jedan vojnik njegovu stranuprobo, učini mu se, kao da ga je u njegovo srce ranio! Nada mu seugasi za uvek! Isus je mrtav − mrtav i varalica bio, ali nije osećaozlobu, nego samo brigu, jer ga je nježno ljubio. Kad je glavu podigao,da učitelja opet vidi, spazi da iz njegove rane voda i krv teče, na kojese svi čuđahu. "Još nikad nije ovakav čovek raspet bio!" viknu oficir;"on je bez sumnje jedan od neumrlih bogova, zato se nebo i Zemljapomaknuše!"

Kad je Jovan video, da je Isus zaista mrtav, stupi oficiru i zapita: da li

261

mu je slobodno telo k sedi da uzme; jer on ima žalosnu mater, koja bihtela časno da ga sahrani. Oficir odgovori umilno, da on telo bezzapovesti Pilata ne može dati.

Na to otrči Jovan Pilatu da moli. za dopuštenje, među tim vremenombio je ravi Josif savetnik iz Arimateje, − koga ti, ljubezni oče, od višegodina kao jednog časnog čoveka poznaješ, kod Pilata i zaiskao Isusada sahrani.

Pilat ne odugovlačaše, nego mu odmah dopusti i dade mu pečat snjegovim imenom i reče:

"Idi, uzmi telo tog čudotvornog čoveka. Ja znam, ti si bio jedan od onih,koji su ga dobro poznavali. Šta misliš o njemu ravi?"

Josif odgovori: "Ja verujem, on je jedan od Boga poslat prorok bio iuveren sam, da je na Golgoti danas premudri i nevini čovek u državicarskoj umro!"

"I moja savest tako veli", reče Pilat i otidoše u vrtove Gecimanije.

Jovan dakle ne nađe Pilata i kad se opet vratio, srete Nikodima, koji jesa jednim slugom išao u grad da kupi mirisne vode i platna, da bi teloIsusovo istr'o i uvio. Od njega je Jovan dočuo, da je sa Pilatom govorioi dopuštenje dobio da ga sahrani. Pa njegovu radost, uvide, da je raviJosif s Lazarom, Simonom, Petrom, Marijom, Martom i ravi Amosomkrst podigao iz jame i polako ga sa na njim visućim telom na zemljupoložio. Sa velikim plačem izvukoše mu mjedene eksere iz prodrtihruku i nogu, opraše sa vodom iz reke Kidrona i uviše telo u mirise i ubelo platno, koje je Nikodim u tom trenutku doneo. Telesa tih lupežabila su od vojnika dole svučena i u pukotine, koje su od zemljotresapostale, bačena i sa kamenjem i zemljom od vojnika i Judejaca koji sutu stojali, zatrpani. Da nije Pilat dopustio, da ga Josif skine bilo bi snjime tako isto, kao i s lupežima. Po zalasku sunca u najvećoj tišini

262

nošahu telo proroka s brega dole na ramenima Nikodim, Petar, Lazar iJovan, koga su nekad jako ljubili. Lagano se spuštahu ti nosioci odGolgote dole; prijatelji Isusovi bijahu poslednji, koji su to strahovitomesto napustili; tako ga nošahu na nosilama od granja kao jednusvetinju. Na posletku stigosmo na jednu kapiju, koja se u zidu baštetoga plemenitog i bogatog Josifa nalaziše. On odbravu ključem k pustinas unutra. Ovde beše pomrčina od maslinskih i smokovih drva.

Mi, spustismo nosila na zemlju i očekivasmo da donesu sveće od kućeravi Josifa. Kad smo videli sluge sa zapaljenim svećama onda nam jetaj čas znatniji bio.

"Hajdete za mnom", reče Josif lagano, pošto su sluge napred sasvećama išle.

Nosači dođoše lagano za Josifom. Na kraj bašte, gde se breg Marijaspušta, nalaze se kameniti stepeni, koji su u jednom izrezanomkamenu, grobu vodili.

Taj grob je ravi Josif za sebe napravio i tek je skoro dovršen i u njegajoš niko nije bio metnut.

Na zapovest Josifovu odvališe sluge kamen i otvori se grob.

"Od kuda dolazi čestiti ravi", začu se jedan glas iz mraka, "da ti takvupočast odaješ tom čoveku, koji je bio nesposoban da ona sjajnaobećanja održi, sa kojima je on mnoge k sebi primamio?"

Svi prisutni okretoše se na stranu od kuda glas dolazi i videše jednogoficira sa 18 naoružanih vojnika, koji su se grobu približavali.

"Šta znači tvoj dolazak na ovome mestu, Rimljanine?" zapita ravi Josif.

"Ja dolazim na zapovest Pilatovu ovamo", predusrete ga oficir;

263

"poglavari judejski držali su savet u kome kome su mu na znanje dali,da će taj čovek, koga je on razapeo, kao što je pre toga kazao, trećidan ustati. Za to su oni tražili stražu koja će do trećeg dana na grobustojati, da ne bi njegovi učenici došli i njegovo telo odneli i kazali, da je.učitelj iz mrtvih ustao. Zato mi je Pilat za noćas stražu predao."

Dok je oficir govorio, približiše se nekoliko sveštenika, koji su Josifapoznavali, sa svećama i jedna množina žena srodnika Josifovih iMarijinih, pošto su doznali, gde će se telo Isusovo sahraniti.

"Mi sahranismo Isusa sa tim sjajem i počašću oficira'" susrete ga Josif,"jer mi verujemo, da je on prevaren a ne da je bio varalica. On je bio odBoga sa jakom silom naoružan i za to smo verovali, da on može sve dauradi. On je bio svetac, mudar i dobar, a varalica nije mogao biti. On ježrtva svoje želje postao, da Izrailja otkupi, što od čoveka običnog nemože biti."

"Mi pokazujemo njemu poslednju ovu počast sa spomenom, koga smoljubiti morali, kad smo ga poznali, i ako smo mi u našoj nadi prevareni,judejski presto trebao je opet da se podigne." Isusovo telo uviše u beloplatno i metuše arapske mirise u grob i u telo, koje je na kamenu pločupoloženo. Pre nego što se grob zatvorio, dođoše Marija iz Vitanije sanjenom sestrom Martom i Lazarom, da ga oplaču; jer smo mi usled tihprirodnih događaja uvereni, da je on prorok bio i da mi njegovapretskazivanja, koja se njega ticahu, zarad svoje božanstvene visine,nismo pravo istumačili.

Simon Petar bio je poslednji, koji je mrtvaca ostavio, pred kojim je nakolena pao, kao da ga nikada ne htede napustiti i jako plakaše. Jovanga digne i javi oficiru, da može svojim vojnicima zapovediti, da težakkamen na vrata metnu. Pošto su položili kamen, zapečati oficir grob nasva četiri kraja Pilatovim pečatom. Kad su prisutni Judejci videli, da jegrob zapečaćen i da je straža sa 18 vojnika dosta sigurna, oni odošelagano. Ravi Josif, Nikodim i oni drugi Isusovi prijatelji, uputiše se

264

takođe za ostalima; a od vojnika jedan stojaše na straži a oni drugisedoše na stepene i sigrahu se i pesme pevahu i očekivahu budnisvaki čas, da svoje oružje na zapovest za odbranu upotrebe. Neštostrahovito mora da se zbilo, jer se naša kuća kao od zemljotresakolebala, šta može to čudo da znači?! To je, ljubezni oče, vest kako suuhvatili, sudili, razapeli i sahranili silnog proroka iz Nazareta. To možešmeni tako verovati, kao da si sam u prisustvu bio.

Ovoga jutra odoše Marija i Marta i još druge prijateljice na grob, uJosifovu baštu da, kao šta sam spomenula, telo Isusovo pomažu iposle povratka, mi ćemo za neko vreme u Vitaniju da idemo, dok seneprijateljstvo, koje Judejci i na učenike Isusove imaju, ne utiša. Bašsam sad čula glas Marte i Marije u avliji, pošto su se s groba povratili!Oni izgledaju veoma radosni! Šta to znači, − vika, − trčalje,podvikivanje ?! Ja moram da dovršim ovo pismo i da idem na polje davidim, kakvo se novo čudo dogodilo. U najvećoj brzini ovo završujem.

Tvoja kći Adina.

265

XXXVII. PISMO

XXXVII. PISMO

Jerusalim, prvog nedeljnog dana.

Oče, dragoceni oče!

Kako ću iskazati čudesnu, radosnu i srećnu vest, koju imam dapropovedim! Moje srce kuca, moja ruka drhće od radosti i neki osećajdubokog strahopoštovanja, moju dušu ispunjava. Isus živi! Isus jeustao iz mrtvih! O, sada znamo da je Isus Sin Božji i mesija, koji jetrebao na svet doći! O, da li sam ja mogla dvoumiti! Ah, da li sam onereči neverstva i sumnje tebi pisala i njega kao varalicu držala. Ali jasam njega videla i on mije oprostio! Niko nije razumevao njegove reči,koje je on govorio o svom raspeću i uzroku njegove smrti, i otuda jedolazila naša sumnja. Sad priznajemo svi zajedno, što je sve onoznačilo i čudimo se našem neverstvu.

Moje poslednje pismo morala sam odmah da svršim, pošto samradosnu viku čula. Kad sam od Marije, moje i druga imena vikati čula,pođem iz sobe i na stepenicama sretnem tetka Mariju, koja je ushićenabila. Neiskazana sreća osvetli njeno lice, kad me je videla zagrli me ine mogaše govoriti već plakaše od neizmerne radosti. Ja nisam znalašta je i šta se dogodilo, stisnem je na moje grudi i počeh da jeumirujem. Na to dospe Martin glas u moje uši, jer je neke reči raviAmosu govorila, koji jasno podviknu: "Šta, − šta se dogodilo? Govori,draga Marijo!" viknuh ja nestrpeljivo. Ona podiže glavu i reče saradosnim suzama tepajući: "On − on je ustao! On je iz mrtvih ustao!""Ko?!", viknuh ja u neverstvu.

"Gospod! Naš silni učitelj, Isus, Sin Božji, Svetac! On živi, Adina, on

266

živi i nalazi se potpuno zdrav!"

"Ti si jednu opsenu videla ili je jad od njegove smrti tebi pametpomerila," odgovorim ja.

Posle tih reči pusti me iz zagrljaja, pogleda me i reče: "Adina, nemojbiti neverna, nego veruj!"

"Isus je ustao iz mrtvih! On živi i hodi! Ja sam ga videla, on je sMarijom iz Vitanije, Lazarevom sestrom i sa mnom govorio! O radosti,radosti! On je Sin najvišega i mi se nismo prevarili, nego nas slepoćaudarila, bili smo gluvi i u neznanju, pošto nismo razumeli, da on moraumreti i treći dan da se podići može! Hajde, ne oklevaj! Ja sam u graddotrčala da ti ovaj događaj javim, a Marija je Petru i Jovanu, koje je onana vratima srela, sve kazala i ako su oni sumnjali, opet su tamo otrčali,da se uvere, je li je tako. Oni će grob prazan naći. Požuri se, da ideš snama!" Dok sam se spremala, dođe Marta sa nebesno srećnim isjajnim likom.

"Da li si ti tu veliku radosnu vest dočula, Adina?"

"Da li je istina, Marta?" zapitam ja istinito.

"Da, jer sam ga videla da ide, njegov glas čula i njega opipala! I titrebaš da ga vidiš, jer je nama naložio, da njegovim učenicima naznanje damo, da je on iz mrtvih ustao."

Ja sam od radosti plakala!

Na vratima sretosmo Mariju iz Vitanije, koja je Jovanu, Petru, raviAmosu i Nikodimu, koji su u avliji o raspeću zajedno govorili, kada jeona sa vikom k njima trčala i vest kazala: "On je ustao, − on je ustao!"

Onda nas tri odosmo u baštu Josifovu, da bi na grob brzo stigli, jer

267

mene beše strah, da Isus ne isčezne pre, nego što moju celj dočujem.Na kapiji sretosmo četiri ili pet vojnika, koji su uplašeno u grad brzohitali.

"Šta znači to trčanje, vi ljudi?" viknu poglavar straže. "No vi begate, kaoda vas neprijatelj vija. Govori Marijus, ti izgledaš kao lud!" okrenuvši sena najmlađeg vojnika.

Mi stadosmo mirno, da bi mogli njegov odgovor čuti. "Svakako g.kapetane, mi smo jako uplašeni!" odgovori vojnik; "još mi udara srcejako u grudi; mi smo na grobu judejskog proroka stražu čuvali, koga supre tri dana razapeli. Danas u zoru pre svanuća, hodao sam krajgroba, a oni drugi stražari ležali su nedaleko; kad sam zornjaču video,po čemu se prizorje pokazivalo, obasja nas neka svetlost, kao kadjedna zvezda (meteor) na zemlju padne, koja je šuštala kao da imakrila. Svi vojnici podigoše se od čuda i straha. Kad sam se okrenuo,opazio sam jedan sjajan trup na nebu sa velikim krilima, koja su odsamih miriadskih zvezda bila, taj trup bio je u belo obučen i kao munjau legnje doba sevaše. Kad smo videli, da se taj silni lik upravo na grobspušta, mi smo od te svetlosti obnevideli. Anđeo ili Bog spustio se sazračnom svetlošću na grobna vrata i kad je spustio nogu na zemlju,ona poče da drhće kao da je zemljotres. Svi vojnici popadaše unesvest kao mrtvi na zemlju. Ja sam ukočen stojao kao okamenjeo odstraha. Taj stas dirnu velika kamenita vrata s prstom i kamen se svaljakod naših nogu i on sede na njega kao Jupiter, kad na svoj prestostupi! Za kratko vreme videh ja razapetog proroka, koji se sa pločepodiže, na kojoj je položen bio, na svoje noge živog kao silnogvladaoca da hoda! Nebesno stvorenje pokri pri njegovom izlasku svojsjajan lik sa krilima i sade kod nogu njegovih, kao da hoće da gaobožava. Posle nisam ništa više video, jer sam onesvesnut na zemljupao. Kad sam došao k sebi, bio je sav grob sjajem obasut, tiha trubaprolazaše kroz vazduh, koju ja nikad nisam čuo i ja počeh od strahabegati i nisam smeo da se okrenem."

268

"To je zaista čudnovato!" viknu kapetan. "I ja sam spazio svetlost iosetio zemljotres; ali sam mislio, da se neka stena od brega Golgoteodvalila i pala. Idi i pripovedaj Emiliju ili samom Pilatu, šta se dogodilo."

Vojnici utrčaše u grad, a ja, pošto je vaskresenije za celo bilo, saMartom i Marijom odosmo brzo na grob.

"Veruješ ti sad, Adina?" zapita me Marija iz Vitanije na putu.

"Da samo da mi je, da mu vidim lice i onda hoću rado da umrem. Kakoje izgledao podignut Gospod?" zapitam ja Mariju.

"On je onako isto dobar i svetog lica, nebesnog čina i umilnog govora."

"Kako i gde si njega videla, Marija?" zapitam ja, kad smo u puti bili.

"Kad smo stigli na grob, da telo pomažemo, nađosmo grob otvoren ivojnička straža je kao mrtva po zemlji ležala. Na ploči seđašearhanđel, od koga se nismo uplašili, jer njegov pogled beše lep ineopisano uzvišen; mi stojasmo i nas obuze strahopoštovanje."

"Ne bojte se", reče on, "ne bojte se, kćeri Avramove; ja znam, vi tražiteIsusa, razapetoga; on nije ovde, nego je ustao, kao što je pre kazao;gledajte mesto, gde je Gospod života i pobeditelj smrti ležao!"

"Mi se približismo, pogledamo u grob i nađosmo ga praznog, a nekasvetlost obasjavaše svo mesto."

"Idite i kažite njegovim učenicima, da je Gospod vaskresao", dodadeanđeo, "i da će on pred njih otići u Galileju, gde će ga posle nekolikodana videti!"

"Kad je anđeo nama tako govorio", produži Marija, "odosmo od grobasa strahom i radošću ispunjeni i otrčasmo u grad, da zapovest anđela

269

njegovim učenicima kažemo. Kad sam izilazila iz bašte − ja sam bilaposlednja, videh Isusa da preda mnom stoji; od straha i radostiobuhvaćena, stadoh mirno. "Da si blagoslovena, kćeri Izrailjeva," rečeon. "Ne boj se, ja živim i ako sam bio umro! Ja sam morao umreti ivaskrsnuti, da mogu sve, koji sa mnom umru, u večni život probuditi!Idi Marija, kaži mojoj materi i mojim prijateljima Petru, Jovanu i Lazaru,da sam se podigao i s tobom govorio. Gle, ovde moje probušene ruke,da možeš doznati, da sam to ja! Ne boj se, ja sam vaskresenije i život!"

Ja padoh pred njegove noge i obožavah ga; a kad sam se digla ipogledala a njega nema.

Oni drugi nisu ga videli. Mi otrčasmo kao na krilima u grad a za namaneki vojnici od straže. "Ali gle, mi stojimo kraj bašte", dodade Marija izVitanije, "on mora da je u našoj blizini."

Mi se približismo grobu, bez da smo koga spazili; jer smo mi pre Petra iJovana došli, dakle nije bilo nikoga na grobu, a on je otvoren i prazanbio.

Kad smo se približili, sijaše se jedna svetlost u grobu i kad se jošpribližismo, opazismo dva anđela u belom odelu sa zračnim likom;jedan seđaše dole a drugi gore na ploči. na kojoj je Isusovo telo ležalo.Kad sam ja tu decu Božiju videla, uhvati me jeza i padoh u nesvest.

"Ne bojte se, vi, kćeri Izrailjeve", reče jedan anđeo na našemrazgovoru; "on, koga vi tražite, živi i neće nikad umreti! On je iz grobavaskresao koga je sa svojom voljom pretrpio; jer je Isus Gospod životai vladaoc smrti i pakla za svagda! Idite vašim putem i kažite njegovimučenicima, da će on njih u Nazaretu i domu njegove matere i na onojstrani mora čekati!"

Na to nestade tih anđela i u tom trenutku Jovan i Petar stigoše iodvaljen kamen nađoše, pogleda prvo u grob, pa reče, da on ono

270

platno i ubrus vidi.

Petar ne dišući u brzini, ne vide da je grob otvoren, kad je unutra sišaoi sam razgledao, viknu Jovana da dođe k njemu unutra i tako se oniuveriše, da je njin Gospod zaista iz mrtvih ustao i kad smo mi njimarekli, šta su nam anđeli zapovedili, da će Isus pred njima u Galileju daide, veoma se obradovaše i odoše brzo odatle u Galileju, pošto sadaveć pouzdano veruju.

Ja sam se njima pridružila da mogu radosnu vest materi Isusovoj daodnesem, koja nikako iz kuće nije izlazila. Marija iz Vitanije ostade iduže na grobu, jer se nadala da Isus još nije baštu ostavio i da ga jošjedared vidi. Tako zamišljajući u jedan mah ču hod iza nje i kad se onaokrete, vide jednog čoveka pred njom gde stoji. Isus je sam bio, onahtede pred njegove noge pasti i zagrliti, ali ona reče: "Nemoj da me sedohvataš Marija, jer ja nisam otišao k mom ocu. Kaži Lazaru, mojojbraći i mojoj majci, da ću ja brzo da se uzdignem k mom ocu i vašemocu, k mojem Bogu i vašem Bogu."

Za tim ga nestade iz njenog vida i Marija je pripovedala opet sve namai njegovim učenicima. Takva radost ispunjavala je srca naša, jerverujemo, da je on mesija i Sin Božji. Koje pero, ljubezni oče, može točudo i zabunu Kajafe, poglavara svešteničkog i njegovih prijatelja daopiše! Vojnici, koji su stražu čuvali, ušli su na raznim ulicama u grad iobjavili su, da je silno čudo vaskresenja bilo.

Kad je Kajafa tu viku čuo, podiže se, da upita za uzrok i kad su musluge kazivale: "Isus je svoj grob razvalio i iz mrtvih ustao!" poblede iode natrag.

Posle toga zovnu dva ili tri vojnika k sebi, koji su na ulici to čudopripovedali, što su njinim očima videli i on ispitivaše vojnike, i njin govorbeše jednoglasan. Kad je Pilat od Emilija čuo, viknu: "Mi smo jednogBoga razapeli, kao što sam i verovao. Zato da sam proklet!" napusti

271

sudnicu i ode u svoju sobu, zatvori se, i kao što kažu, ne jede i nespava, jer mu je duša tegobna.

Međutim Kajafa sa sveštenicima držaše savet i kad su od oficira čuli,videše da je zaista Isus ustao i da se ne da lagati.

"Koji ga je opet živog video?" zapita Kajafa.

"Ja sam ga video, gospodaru", odgovori oficir. "Ja sam video njegoveprobodene ruke i noge, kad je pored mene koračao i kad je vetarnjegovu haljinu raširio, video sam onu ranu, koju mu je vojnik Filipkopljem načinio. On je živ i hođaše potpuno!"

"Ti si samo opsenu video, Rimljanine", reče Kajafa. "Stupi ovamo nastranu i daj da među sobom govorimo. Posle toga otide centurije odKajafe, koga je jedan rob pratio i jedan sud pun persijskog zlata nosio.

Od toga vremena pripovedao je on svakome, da je nekakav duh video ida su učenici Isusovi telo noću ukrali, pošto su vojnici umorni bili ispavali. I njegove vojnike podmitiše i oni tako isto pripovedahu! Takose pronosi po celom gradu ta lažna vest; ali malo ih ima i u neprijateljaIsusovih, koji njima veruju. Danas reče Emilije, koji je vaskresenjemveoma obradovan bio: "Upravo, kad su vojnici, koji su trebali stražu dačuvaju spavali, onda oni po carskom zakonu zaslužuju smrt; ako je teloIsusovo ukrađeno za vreme njihovog spavanja, zato su smrt zaslužili,jer su krađu potpomagali."

"Za što Pilat nije njih zatvorio, kad je ta vest istinita? Za to, što Pilatzna, da nije istina! On je uveren, Jer je od vojnika potajno doznao, daje grob razvaljen i anđeo kamen odvalio a njegov pečat ostaonepovređen, što je samo čudom moglo biti. On zna, da je Isusvaskresao, jer se govori, da ga je i on video. Isus je bez sumnje prednjima stojao, kada je sudnicu ostavio i u njegovu sobu otišao, jer smoprimetili, da je pobledeo i usamljenost tražio, kao da jednog duha vidi.

272

Iz tog uzroka vojnici neće kažnjeni biti − i njihovo oslobođenje dokazujese time, da nije telo Isusovo ukrađeno, dok su oni spavali. Sem toga,kad bi vojnici spavali, kako bi dokazati mogli, da je telo ukrađeno i date osobe naznačuju, kada se to zbilo.

To su neposvedočeni dokazi, koje Emilije za Isusovo vaskresenijenavodi, iz toga uviđaš, ljubezni oče, da je podmićivanje malo uspehanašlo, što je lažna vest po gradu raširena. Da je Isus iz Nazaretaoživeo istina je, i da ga nisam sama videla, opet ovi dokazi ne bi bilipotpuni do uverenja. Izvan toga to posvedočavaju hiljade ljudi, koji izgrada na grob idu da vide, gde je Isus ležao Dakle kako prijatelji tako ineprijatelji kažu, da tako što čovečije ruke ne mogu uraditi, da grobotvore, a pečat ne pokvare, i još dodaje, da je najmanje četiri čovekatrebalo da ploču skinu i da u prisustvu straže nisu telo tako lako odnetimogli, ma da su spavali, jer tim jasnim šuškanjem kad su kamen skinulii spustili, morali bi se vojnici probuditi.

"Kad je", tako narod kaže, "straža spavala, zašto se po zakonu nekazni?"

Na to pitanje ostaje ne odgovorno, i straža hodi bez kazne po gradu!Za to, ljubezni oče, veruj ta sa mnom na Isusa, kao Sina Božija,Spasitelja Izrailjeva, neumrlog Hrista proroka. Tvoja kći

Adina.

273

XXXVIII. PISMO

XXXVIII. PISMO

Vitanija, u kući Marte i Marije mesec dana posle Pashe.

Dragi oče!

Veoma mi je žao, što te poslovi toliko zadržavaju, da ne možeš štoskorije u Jerusalim doći. Ja se sada u Vitaniji nalazim, pošto je velikoneprijateljstvo od sveštenstva za nas Judejce postalo, radi toga smo odPilata zapovest dobili, da Jerusalim posle vaskresenja Isusa ostavimo,dok se zavist utiša, jer bi neprekidna pobuna bila kad bi se učenici tunalazili.

Ujak Amos nalazi se na svom imanju blizu Jerihona i sutra će kod nasdoći. Kad ti dakle blizu Jerusalima dođeš, a ti uzmi stranputicu poredgradina, koja te u Vitaniju vodi. Ja se molim Gospodu, da te čuva imeni uskoro sretna dovede, da ja tebe zagrliti mogu, jer su već trigodine od kako se nisam vidila s tobom.

U tom vremenu zbili se svakojaki događaji, kojima sam očevidac bila!Ja sam čula propoved Jovana Krstitelja, videla sam krštenje Isusovo idoživela čudesno vaskresenije Sina Božijeg. Ako ti nisi očevidnisvedok svega toga bio, ali ti je kroz moja pisma tako poznato, kao da siprisutan bio. Ti imaš ona ista svedočanstva, koja ja imam i u koja sadasvi veruju. Ja sam vrlo sretna što sam sve to videla, što se više nikadvideti neće! Čitaj još jedan put, ljubezni oče, sva pisma i upitaj sebe:"Da li nije taj čovek Sin Božiji, nije li on bio Hristos i dugo očekivanimesija, nije li on bio onaj silni prorok, koji je na svet morao doći, ako onto nije bio, pa koji je on bio? Koji je taj, na kome je zvezda svetlela kadse rodio; kod njegovih detinjih nogu klečali su oni mudraci sveta,

274

Šapha iz Misira, sin Hamov, Valtazar iz Sirije, sin Simov i Tofora izGrčke, sin Jafetov i sve drugo što sam ti pisala, pred njim klečali iobožavali kao Boga?"

"Ko je taj, radi koga je Irod 340 novorođene dece u Vitlejemu zaklatidao, pošto je protiv njegovog života išao? Ko je taj, koga je JovanKrstitelj "kao jagnje Božije" oglasio, i pri krštenju više njegove glave senebo otvorilo i Duh Božiji u vidu goluba spustio i glas Božiji kaogrmljavina iz visine nebesne ove je reči izgovorio: "To je moj ljubezniSin!" Ko je taj bio, što je vetru zapovedao, koji je bolne jednom rečilečio, kćer Jairovu probudio, slugu kapetanovog izlečio, sina udovice uNaiau iz mrtvih podigao, đavole izagnao, gluvima čuvenje a mrtvimausta otvorio, koji je prvi put 4000 a drugi put 5000 ljudi sa malo hleba iribe nahranio; Lazara koji je već u trulež prešao u život povratio, i nanjegovu molbu jedan glas s neba odgovori, što su mnogi čuli: "Ja sammoje ime proslavio i opet ću proslaviti ?" i.t.d. Pročitaj i sravnipretskazanja proročka o Mesiji sa životom, rečima i delima Isusovim,pa ćeš uvideti, da se on takav kao Hristos pokazao, što smo mi ugluposti za prevaru smatrali. Isaija kaže za Hrista "da će on biti čovekstradanja, od ljudi odbačen i gonjen, kao jagnje na klanje biće vođen,zatvor i presudu će otrpeti, iz zemlje živih izagnan, za bezbožnikadržan, ali će njegov grob kod Boga u tišini biti." Kako su bistre irazumne njegove mudrosti meni i svima nama! Kako se sve donajmanjega ispunilo, kao što ti znaš. I njegovo vaskresenje kroz njegaje pre objavljeno, ali mi ne rasumevasmo onda njegove reči. Kada jeza razorenje i opet oziđavanje crkve za tri dana govorio, onda je ongovorio za crkvu svoga tela. O, kolika dokazivanja sa njegovih svetihusana koja smo čuli a nismo razumevali, stoje sada pred nama jasna.A i prorok David govori o njegovom vaskresenju sa rečima: "Ti nećešnjegovu dušu u paklu i tvoga sveca u truležu videti; "za to neka mojetelo u nadi počiva!" Za njegovo optuženje pred Pilatom, Kajafom iIrodom dokazuje David rečima: "Ustaju carevi zemaljski i sudeGospodu, dogovaraju se protiv Gospoda i njegovog pomazanika, alionaj, koji na nebesima stanuje, smeje se njima i kaže: "Ti si moj Sin,

275

danas te rodih!"

Čitaj u 22−oj psalmi i sravni sledeće reči, koje se Mesije tiču, koje samti u pređašnjim pismima na znanje dala.

"Bože, Bože moj, za što si me napustio?" to su proročke reči, koje se uusta Mesije meću, kad on dođe i od Boga ostavljen bude. Ti ćeš umojim pismima naći, da je Isus na krstu te reči govorio.

Posle kaže David za mesiju sledeće psalme: "Svi, koji me vide,podsmevaju mi se, razvaljuju usta i mašu glavom"; oni rekoše: "On seoslonio na Gospoda, da ga on izbavi." "Ti me mećeš u smrtni prah."

Sve to dokazuje, da, i ako mesija kralj bude ipak će stradati, od Bogaostavljen i ubijen mora biti, pa i mi ga odbacismo, kad je umro! Ali čitaj,ljubezni oče, psalme Davidove i dalje, pa ćeš naći te reči, koje jeprorok u usta Mesiji metuo: "Opkoliše mo mnogi zlikovci; probiše miruke i noge moje, deliše moje haljine među sobom i bacahu kocke zadolamu moju!"

Čitaj i sravni te reči sa mojim pismima, pa ćeš se uveriti, da je Isusmesija prorok i Hristos Božiji i uvidićeš, da je njegovo poniženje istradanje pred Pilatom i Kajafom, smrtna borba na krst i pogreb − kaošto smo u našem neznanju verovali − da on nije Sin Božiji bio −dovoljno sve dokazuju. Kako je sve to čudnovato! Kako su neiskazanata dela, koja su se pred našim očima zbila! Pa sa kakvom slepoćombesmo udareni − kako nam je mračno pokriveno u duhu bilo, da smotek posle njegove smrti i vaskresenja na njemu poznali ko je on bio.

Sada nam je sunce zasijalo, pretskazanja proročka leže pred namaotkrivena i ipak brzo, mi smo njega napustili i veru izgubili! Kako seodriču njegovi učenici, da ga nisu poznavali, kako smo se svi zastideli,da smo se njemu nekada poverovali!

276

Ne čitaj više proroštva sa pokrivenim očima, moj oče! Pregledaj usvačemu, što čitaš za Isusa i da je pravi i istiniti prorok − priznaj.

U jednom tvom pređašnjem pismu naveo si, da će Ilija pre doći negošto se mesija na zemlji pokaže i onda si me pitao: "Gde je Ilija? Da li jedošao i ko ga je video?"

To pitanje, ljubezni oče, bilo je i od nekih Judejaca Isusu stavljeno; i onodgovori: "Ilija je već došao, i vi ga niste poznali; i vi ste radili s njimešta ste hteli."

"Ko je bio on?" zapitaše mnogi književnici i sveštenici, iznenađeni na tereči.

"Onaj, koji je preda mnom u pustinji predikovao, na mene govorio ikoga je Irod ubio", odgovori on.

"Ali njegovo ime beše Jovan, učitelju", sretoše ga oni. "Ali njegov duh isila bila su kao Ilijina", odgovori Isus; "u duhu i sili Ilijinoj pokazao se oni to je taj Ilija, što je trebao pre da dođe. Dela predskazuju za čoveka.Jovan je bio Ilija, za koga je Malahije prorokovao − jer proročke očigledaju dela nezavisno od njihovih imena."

Na taj način, ljubezni oče, dokazao je Isus u svakoj pojedinosti, − da jeizrailjev kralj; − a ti ćeš sad pitati: "Hoće li on presto Davidov utvrditi ido veka živiti?"

Da, ali ne u Jerusalimu − na zemlji. O, kako mi je sad sve jasnopostalo, što me je pre u brigu dovodilo! Njegova kraljevina, za koju sammislila da je Judina zemlja, biće na nebu; on je tu državu za svojevreme priugotovio; koji će kao i on sam, na uska smrtna vrata k njemuući.

Jerusalim, u kome je njegov presto, nebesni je; to je pravi Jerusalim,

277

jer zemaljski samo sliku predstavlja, kao što telo predstavlja dušučovečiju.

Isus se posle vaskresenja meni pokazao i sa mnogima je govorio i sveto razjasnio. Sada ima četiri nedelje od kako je ustao iz mrtvih i do sadse ne samo njegovim učenicima, nego i svima mnogobrojnim vernimapokazao.

Sedmi dan po vaskresenju došao je Isus na obalu mora u Nazaretu. Tuje bio Petar, Andrija, Jakov i drugi učenici, svi njegovi srodnici i mnogižitelji grada, koji su ga ne samo poznavali, nego i njegove ruke i nogeopipali, i tim smo se strahopoštovanjem ispunili.

Jedina promena na spoljašnosti, to je, da on nekakovu sjaj odaje iuzdržanost ima; koji k njemu blizu dolaze i tiho govori.

Njegova mati, sad je najsretnija žena, kao što e pre najnesretnija bila,sedi neprestano kod njegovih nogu i raduje se njegovom tihom isvetom prisustvu; ona retko govori i sve ga pogleda, kao Boga a nekao sina. Da je on zaista u telu ustao i nije samo duh, dokazao je tim,što je sa učenicima jeo i jedan od njih po imenu Toma, koji nije hteoverovati, da je njegov Gospod iz mrtvih ustao, zapovedi mu da ruke urane mete i da se uveri. To učini Toma; i kad se uverio, pade na kolenai obožavaše ga kao Boga.

Mnogo bi mi vremena trebalo, ljubezni oče, kad bi ti sve pripovedala,koji su ga pre raspjatija poznavali i posle vaskresenija videli i s njimegovorili, mnoge hiljade Judejaca osvedočili su se o vaskreseniju izmrtvih. Mnogi su se odricali kad su videli da je Isus na krstu umro, ališta vidimo posle jedne nedelje dana, kada se Isusovo vaskresenije posvoj judejskoj državi proglasilo? Oni, koji su se od stida kao njegoviučenici sakrivali i odricali da ga ne poznaju, dođoše opet kod Gospoda,koji im je oprostio i svoje sveto poverenje dao. Oni pođoše za njim kudih je on vodio i u Jerusalim, odakle su ga pre nekoliko dana begajući

278

ostavili. Oni hodiše živim korakom ne kao ljudi, koji jednog neuništenog kralja služe, nego kao sluge Gospoda neba i zemlje. Danassu otišli u baštu Davidovu u Vitlejemu, gde on redovno skupštinu sajedanaestoricom učenika drži, u kojoj on njima o budućoj slavi svogacarstva objavljuje i njihovom razumu pretskazanja proročka otkriva.Jovan, koji je član te svete skupštine, kaže nama, da je sila Isusova,vlada i visina njegovog carstva beskonačno nasledstvo njegove smrti ivaskresenje, koje mi ne možemo shvatiti, što smo mi iz njegovih usta ootkrivenju slušali. "On je nama pokazao, kaže Jovan, kako njegov činkao Božji i čovečiji opstojava, jer je on jedan posrednik među obojima,da je on njegovom smrću, Adamovo pleme sa njegovim ocem pomirio,jer je on za sav narod svoj život žrtvovao. On je nama pokazao, da jeon sam taj visoki sveštenik, ali da je njegovo skupoceno telo žrtva bila,koje je on sam svojevoljno predao da bi Božji gnjev za zloće ljudskeudelio, i da njegov krst, taj oltar, kao sveta žrtva, od kojega sva zemlja inebo crkvu prestavlja. On nam je kazao, da sva jagnjad, koja su odAdamovog vremena zaklana, njega samog kao jedino pravo i korisnojagnje treba predstaviti, koje je Bog kao poslednju žrtvu za greheodredio!" Kako je čudesno to sve, ljubezni oče! On uči njegoveučenike, da će se on uskoro sa zemlje svom nebesnom carstvu uzneti ida će njegovi podanici taki biti, koji njega ljube i njegovih zapovestidrže se. Ono je država sveta i samo će oni u njega ući, koji čistog srcabudu. On kaže dalje da, kao što mi sada u hramu prinosimo mrtve inaše grehe priznajemo, to ćemo i u buduće činiti kad on na zemlji nećeviše biti, pošto je on za nas ubijena žrtva i mi naše grehe ocu treba dapriznamo zarad njegove krvi, koja je ocu povoljna, jedan put za svagdajednu veliku žrtvu, koju je on na krstu primio.

Isus uči, da će i neznabožci takav isti deo blagodeti imati kao iAvramova deca, koja je njegovom smrću i vaskresenjem dobivena i daim se ta radosna vest preko njegovih učenika treba pripovedati.

To evanđelje od spasenja, ne kroz junčiju i jarčiju krv, nego kroznjegovu krv, rasprostraniće se po svoj zemlji i svako koleno pokloniće

279

se pred njegovim imenom.

"Osnivanje moga večnog carstva, reče on, mora se u srce čovečijepoložiti, jer je ono samo kod Boga večito u nebu. Grob, kroz koji sam japrošao, to su vrata, koja k njemu vode i svi, koji za miom ići žele,moraju mojim tragom ići." Toma zapita njegovog Gospoda, gde onmisli ići i kojim će putem ići kad on hoće zemlju da napusti, jer on višeumreti ne može? "Ti ćeš s tvojim očima videti pre nego što protekumnogi dani, odgovori Isus; kao što sam ja vaskresao tako će se svi oni,koje je moj otac meni dao, iz mrtvih podići i one, koje ja podignem,uzeću ih sa mnom na put, kojim ja idem, jer gde sam ja neka i onivečito budu!" To je, ljubezni oče, ukratko nama Jovan od Mesijepripovedao. Mi znamo da njemu sva sila podpada i da on sve ljudespasti može, koji njega veruju i za jedino jagnje drže, koje je otac zapomirenje greha ljudskih primio. Žrtve u templu moraju odmah prestati.Mi se svi čudimo, da Judejci, pošto su čuli da Isus po Judeji hoda, nepokušavaju, da ga opet uhvate. Kad je Pilat prošle nedelje u veče uVetel putovao, poslao je on, pre nego što je varoš ostavio, poslanikeda raspitaju, da se ne bi Isus razapeti na tom putu nahodio. Kajafa, kojije nekoliko dana posle Pashe u Jerihon putovao i dočuo, da su Isus injegovi učenici na tom putu viđeni, odmah je opkolio preko Luc silom,da se ne bi sukobio.

Jerusalimske kapije drže neprestano zatvorene, jer se boje, da ne biIsus u varoš došao, jer su neki poglavari sveštenički u jakoj stravi; adrugi tako veruju, da on veliku vojsku kupi, da bi u Jerusalim došao ivaroš iz ruku rimskih oteo.

I zaista, ljubezni oče, kad bi Isusova država ovog sveta bila, on binebrojenu vojsku za kratko vreme zadobio, gde bi ga za Gospodarapostavili.

Ali njegova je država gore i svi, koji hoće u pravom Jerusalimu da žive,moraju tamo kroz stradanje, poniznost i smrt proći.

280

Ja se radujem, što sam u poslednjem pismu čitala, da ćeš za 14 danadoći; o, da si ti ovde sada, da te Jovan kod Isusa odvede, jer kako ovajkaže, neće dugo u našem vidu ostati. kad će on ići, ili kako će nasnapustiti, niko ne može kazati. Mi svi očekujemo jedan događaj, koji ćesjajno i izvanredno čudo dovršiti, koje je u njegovom koraku i prisustvuna zemlji skopčano.

Tvoja, tebe ljubeća kći

Adina.

281

XXXIX. PISMO

XXXIX. PISMO

Vitanmja, četrdeset dana posle vaskresenja.

Ljubezni oče!

Sa drhćućim prstima, koje ćeš reči, što ih pišem, teško čitati, sedamdanas, da ti jedan događaj na znanje dam, koji se ovih dana zavečnost i trajni spomen ljudima dogodio.

U mom poslednjem pismu pisala sam ti, da je Isus posle svogačudesnog vaskresenja, koje je on svima ljudima sa poverljivimdokazom otkrivao, opet svoje obradovane i ljubezne učenike oko sebesakupio i sa premudrošću i istinom učio, koje su sa njegovim carstvomskopčane, koje će se, kao što on njima kaza, preko celog sveta raširiti.

Četrdeseti dan, dragi oče, rano ujutru, ostavio je kuću Marijinu iLazarevu, u kojoj je celu noć s nama sedeo (jer se niko ne seti daspava kod njegovog nebeskog glasa) i o slavi nebesnoj i čistoti srcagovori, da svi oni, koji tako blaženstvo polučiti žele, imati moraju.

"Gospode", reče Marija, kod njegovih nogu klečeći, kad je on nasostavio, "kuda ideš?"

"Dođi i vidi" odgovori on. "Vi treba da znate, kud ja idem, i onaj puttreba da vidite; jer gde sam ja, i vi treba da ste i svi oni, koji meneveruju!"

"Gospode," reče Marija, "dođi u podne opet i ostani kod nas zaraddnevne vrućine."

282

"Marija", odgovori Isus i metu lagano ruku na njeno čelo, "ja odlazim udom moga oca! Tamo ćeš i ti nekad živeti u jednoj zgradi, koju nisučovečije ruke načinile. Hajde za mnom, jer ti trebaš put da poznaš. Jasam prvi sa iskušenjem, stradanjem, smrću i vaskresenjem iz mrtvihstupio. Na taj način moraš i ti i svi ostali, koji me ljube za mnom ići.Mojim prijateljima otvaram smrtna vrata da ulaze u večni život."

Tako govoreći putovaše on lagano na breg od Vitanije, ne daleko odonog mesta gde je Lazar sahranjen bio. Za njim iđaše ne samo Marija,Marta, Lazar, moja tetka Marija i ja, pošto smo svi usled tog govora iponašanja jedan veliki događaj očekivali, nego i svi njegovi učenici, kojisu ne daleko od groblja, na podnožje brega k njemu došli bili.

Blizu 500 osoba pridružiše se njemu, pre nego što je na zelenu stazuod brega s one strane sela stigao; jer svi očekivahu u nadi, još više odslavnog otkrivenja za idući život od njegovih usana da čuju.

"On ide na breg da se moli," reče jedan učenik.

"Ne", reče Petar, "od njegovog vaskresenja ne moli se više, kao pre.On, koji je greh, satanu, smrt, grob i svet ovladao, ne treba više zasebe da se moli!"

"On će nama jedno silno čudo da pokaže, po izreku svoje sile u svomliku", reče Toma meni, pošto je on Gospoda sa strahopoštovanjemgledao; jer u svakom trenutku, kad se penjao na breg, uze njegov likzračan pogled božanstvene visine i sijaše se kao Mojsijevo, kad je sasinajske gore sišao.

Iz strahopoštovanja ostadosmo mi natrag, a on hođaše sam, − pošto jejedno široko mesto između njega i nas ostalo, na breg gore. Slava,koja ga beše obasjala, ne beše strašna da se gleda; ona je više bilasvetlost koja izgledaše kao da je svetlost od svetinje i mira.

283

"Tako je on izgledao", viknu Jovan nama, "kad smo mi njega na bregukod Ilije i Mojsija preobraženog videli." U brzo su njegove noge vršaktog ne tako visokog brega dohvatile. Sad je on sam stojao na najvišemvrhu; mi ostasmo na strmencu i ne usudismo se, da se približimo; jeronaj zrak koji iz njega izlaziše, sijaše kao sunce, a njegovo je lice kaomunja izgledalo tako, da smo rukom hlad na oči pravili, da bi u njegagledati mogli.

Svi očekivahu jedan silan događaj! Jovan ode bliže k njemu, pade nakolena, sklopi ruke i gledaše u njega; jer, kao što je on nama poslepripovedao, njemu je to sledeće bilo poznato, pošto je njemu Isussinoć kazao. Radost i žalost ugledasmo na njegovom licu, kad je on sazasenutim očima svog božanskog učitelja gledao, kao sunce u podne.Posle nastupi, ljubezni oče, ono što ti opisati ne mogu.

Na vrhu brega tiskahu se očekivajući od strahopoštovanja obuzetomnoštvo, koje nije znalo, da li da ostane ili da bega od sjajnosti iprisustva Sina Božjeg.

Gore se raširilo vedro nebo, na stazi brega pored grada bile su bašteod Getsimanije, gde je Isus hodao i gde su ga uhvatili. Jerusalim sakulama, sa dvorovima i lepim hramovima video se iz daleka, i Golgotasa novim rimskim krstovima koji su bili podignuti, kiparisna drva saspuštenim granama pokrivahu grob Josifov, u kojim je on ležao.

Isus gledaše sva ta mesta stradanja, poniženja i smrti sa pogledimakao nadvladatelj; pa se onda okrete svojim učenicima pa reče: "Vi stebili pri mom stradanju, pa treba sada i moju slavu da vidite i platu, kojumi moj otac nebesni daje. Danas se rastavljam od vas i podižem sekod mog i vašeg Oca. Setite se svega onoga, što sam vam za mojecarstvo kazivao. Idite i učite radosno vest spasenja svima narodima ikrstite ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha; i znajte, da ću ja svuda svama biti do na kraj sveta!"

284

Te je reči govorio sa takim glasom, koji je sva srca neopisanimosećajima ispunio; posle raširi ruke više njihovih glava i blagoslovi ih ami smo svi na zemlju licem pali, da bi i mi blagoslov primili.

Zatim podiže on svoj pogled mirnoj, plavoj nebesnoj visini k reče: "Isada, oče, proslavi me kroz tvoje suštestvo sa silom, koju sam ja kodtebe imao, pre nego što je svet postao!"

Pri ovim rečima otvorismo naše oči i videsmo gde ostavlja zemlju,pošto se od brega slavno polako u vazduh dizao i svoje ruke preko nasraširene držaše, kao da je hteo nebesni blagoslov na nas dole da izlije.

Kad smo ga videli gde se, sve više i više diže, pri čemu je njegov stassve sjajniji i zračniji postojao, vikahu u čudu pet stotina glasova, kadase prostor između njegovih nogu i zemlje uvećavao.

Klečeći na kolenima, pratismo našim očima nemo u čudu njegovonebesno voznesenje; rečca se nije progovorila, i ja verujem, da smo utoj tišini mogli čuti, kako naša srca kucaju.

U isti mah videsmo u nebesnoj visini jedan sjajan oblak, ne veći odšake čovečije; ali u svakom trenutku postajaše širi i svetliji i brz kaomunja prođe kroz vazduh, dok smo je u jednoj zračnoj vojsci od anđelakao zvezde na nebu videli.

Kad se ta zračna četa dole spustaše, razdeli se u dva reda i uzešeSina Božijeg u sredini nebesnoj. Šuštanje od miliona krila ču se kaovalovi morski. Oni odmah zakriliše Isusa i odnesoše ga od naših očijukroz sjajnost svoje božanstvene svetlosti. Zatim čusmo razgovetnonebesno pojanje, jedan slavan i častan hor, kakav se na zemlji čuti nemože. Mnoštvo serafima i heruvima dođoše i zakriliše Sina Božijeg ičusmo kao u noćnom sanu sledeće reči, kad su se uzvisivali sapobediteljem smrti i pakla: "Otvorite vrata širom i vrata zemaljska

285

podignite, da car časti uđe!" Tom horu odgovaraše iz nebesneunutrašnjosti, kao da Arhanđel na vrati stoji, koji stražu čuva.

"Ko je taj car slave?"

"On je Gospod, krepak i silan, Gospod silan u boju!" tako odgovarahupratioci Isusovi.

"Otvorite širom kapije i podignite vrata zemaljska visoko da car častiuđe!"

Posle čusmo jedan silan glas kao od neba dolazeći dole, koji je saprestola Božijeg izišao: "Bog se uzvisi sa radošću; on se uzvisuje naoblacima! On se podigao u visinu! On je zaplenio plen i dao je daroveljudima. Pljeskajte u ruke, svi narodi i radujte se Bogu glasom ti vojskonebesna!"

Otvorite širom vrata, o ti grade Božji i večna vrata podignite visoko, dacar časti uđe!"

Sve se više i više podizahu ti svetli trupovi i sve lakše i lakše čuo seglas od nebesne vojske, dok na posletku nebesna prostranost našimočima sve to nije oduzela. Dok smo mi još u nadi k nebu gledali, daćemo Isusa opet videti, dođoše dve svetle zvezde iz visine nebesne knama u nekoliko trenutaka; poznasmo da su dva anđela. Na mestugde je Isus stojao dolazeći rekoše oni jedanajestorici učenika: "Zaštogledate vi k nebu gore, vi, ljudi iz Galileje? Taj Isus koga ste vi videli daje u nebo ušao, doćiće nekad tako isto u slavi dole, kao što sevoznesao!" Tako govoreći nestade ih iz naših očiju.

* * *

Gornju pripoved, ljubezni oče, o voznesenju Hristovom, našem svetomGospodu Isusu, koje se juče zbilo, pišem ti to isto već, pošto je još sve

286

živo pred našom dušom. O, kakvo je visoko, to pozorje, koje čovečijigovor ne može iskazati! Jedno, ljubezni oče, ja sam ti jasno prestavila,i to je istina, da se Isus uzvisio na nebo! O čudnovata istinitosti!Nadjačana istino! Šta je, o, šta je zemlja! − Šta je Judeja? Šta ječovek? − da se Bog njega seća, da je on kod njega uživao!

I kad je on među nama bio, − kad je njegov božanstveni Sin sjajnošćuslave Očine, na zemlju došao i naše telo na sebe uzeo, da bi nas sBogom pomirio i da nam večni život priugotovi kako je on ovdeprimljen? Oni su ga radi svojevoljne sirotinje − zarad svoje poniznosti,od čoveka prezren, njega zarad njegove svetlosti zavidevši mu, na sudodveli, koji nikakva zla učinio nije − njega šibali, pljuvali, podsmevali irugači i sa zločincima razapeli, kao da su njegovi neprijatelji još htelinjegovoj smrti što više učiniti.

Ali gde, kakav svršetak donese! Pogledaj na promenu, pošto je on zanas smrtnu krivicu naplatio! On se podiže u nov život! On razvali grob iizlazi napolje! Anđeli mu postaju sluge! A posle 40 dana, pošto jesvojim učenicima nauku jevanđelja i silu svoga carstva na znanje dao,uzneo se na belom danu iz Vitanije u prisustvu 500 ljudi k nebu, gde suga vojske nebesne na desnu stranu u visini odvele.

Sa tim izvanrednim događajem, ljubezni oče, dovrši se čudnovati životIsusov, našeg Gospoda i Hrista! Njegovo voznesenje od zemlje nanebo, pokazuje ne samo da je on od Boga došao, nego još, da Bogsve dragovoljno gleda što je on u telu radio. Ako je u kakvoj od njegaizgovorenoj nauci jedna laž bila, koja se ili na njega ili na Boga odnosi,ne bi on na taki način u nebesnu domovinu ušao.

Sve što je Isus za sebe kazao, mora da je istina! Gospod Bogpotvrđuje! Za to morasmo verovati, inače ne možemo njegovo carstvodobiti, koje je on nama pripravio i u koje mi samo kroz poniznost,muku, smrt, grob, voskresenije i voznesenje ući možemo! Jer je onsam kazao: "Putem kojim ja idem, morate i vi ići!" Njegovo carstvo nije

287

ovoga sveta, ljubezni oče, kao što je on i pred Pilatom kazao, nego jena nebu! U njega se kao pobedilac uzneo, i od velikog broja heruvimapraćen, kao što je David u duhu napred video, kad je pisao: "Bog seveselo uzneo, on je u nebo ušao!" Nemoj sumnjati ljubezni oče! Isus,sin Marijin u prirodi tela, bio je Sin Božji u božanstvenoj prirodi; jednone dokučeno i tajno sjedinjene, u kome je on oboje kroz greh dalekoudaljen, prirode u jednoglasnost sastavno, pošto je on svoje sopstvenotelo kao žrtvu greha prineo, da oboje u jedno neoskvrnjeno telo nakrstu pomiri.

Za to nije više osuđenje za one, koji njega veruju; jer je on naše greheuzeo na sebe i sa njegovom skupocenom krvlju, kao jednogneokaljanog jagnjeta za svagda izmirio.

Ja ne mogu sve pisati, ljubezni oče, i to bi ti htela sve na znanje datikad se mi, kao što sam na moju radost čula, u prvi dan iduće nedelje uJerusalim videli budemo, sve ću ti otkriti, šta je božanski i časni Isusmene učio. Ne dvoumi duže, da je on mesija; nemoj produžavati, da gaprimiš; jer je on svršetak Mojsijev, zakona i proroka; on je Šiloh(Spasitelj), koji je u svet došao, da sve na najbolje preokrene. Njemuneka je čast, moć, sila, vlada, slava u sve vekove! Amin.

Tvoja tebe ljubeća kći

Adina.

288

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Priče 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

289