÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

Postanje ili evolucija

Charles F. Hummel

÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷÷

1

− Postanje ili evolucijaRešavanje ključnih pitanja

Dejvid Tejlor je došao na koledž sa velikom ljubavlju prema nauci.Odlučio je da pohađa kurs zoologije kao osnovni, pre nego što krenena neki od mogućih smerova za detaljnije usavršavanje. Tokomsemestra shvatio je da je njegov profesor čvrsto ubeđen u evoluciju, nesamo kao naučnu teoriju, nego i kao nešto što prožima čitavoshvatanje ljudske istorije. Dejvidu su smetali njegovi omalovažavajućikomentari u vezi sa opisom postanja u Bibliji.

U isto vreme, njegovi cimeri su kritikovali njegov izbor kursa zoologije iubeđivali ga da treba da zauzme hrišćanski stav protiv teorije evolucije.Oni su zapravo hteli da on brani stav nauke o postanju, koja smatra daBiblija uči da je Zemlja stvorena u toku šest dvadesetčetvoročasovnihdana. Našavši se između dve vatre, Dejvid se pitao koji je odsuprotstavljenih pogleda ispravan. Bio je još više zbunjen kada jeproučio teoriju "Velikog praska" po kojoj je univerzum odjednom počeoda se širi pre oko petnaest milijardi godina, iz jednog početnog paketaenergije. Pitao se kako uskladiti ove različite poglede na postanje ikako se oni međusobno odnose. Zato je odlučio da detaljnije proučiovu problematiku.

Gazeći kroz ove kontroverzne vode, Dejvid je otkrio da, u najvećemdelu, rasprave o postanju i evoluciji ne uspevaju da definišu pojmovekoji imaju više od jednog značenja. Na primer, da li je autor, kad jeupotrebio reč stvorio, mislio "počeo da postoji, začeo?" Ili, da li se onazapravo odnosi na korišćenje već postojećih materijala, dakle u smislu"doveo do, uzrokovao", kao na primer u slučaju modnih ostvarenja, ili uaranžiranju cveća? Da li je evolucija zamišljena kao naučna teorija ili

2

filozofija?

Kada pojmovi nisu dobro definisani, argumenti su kao brodovi kojiplove po mraku, čiji se obrisi jedva naziru, ili kao lokomotive koje idujedna prema drugoj u sudar.

Dejvid je shvatio da je potrebno razumeti na višem nivou i cilj iograničenja moderne nauke kao i način na koji su biblijski pisciopisivali prirodne događaje. Isto tako, hteo je da vidi u kakvom suodnosu ova dva pogleda. Tada bi bio u stanju da izdvoji najvažnijestavove iz biblijskog učenja o postanju i naučne koncepte o evoluciji.

Moderna nauka

U šesnaestom i sedamnaestom veku započela je naučna revolucija.Radikalna otkrića velikih pionira nauke bila su mnogo više od običnihnovih naučnih teorija. Može se reći da je cela "igra" nauke bila nanovodefinisana kao i način na koji se upisuju poeni.

Na primer, kada je 1543. godine Nikola Kopernik smestio Sunce,umesto Zemlje, u centar univerzuma to je bilo više od suprotstavljanja2000 godina starom autoritetu drevnog grčkog filozofa Aristotela. Onse koristio matematikom da sačini jednostavniji i korisniji model koji bibolje funkcionisao.

Pedeset godina kasnije, Johan Kepler je otkrio da je Marsova putanjaelipsa, a ne Aristotelov savršeni krug. Nemački astronom je zapravopokazao kako nauka može da, koristeći se matematikom, analiziramerene veličine i da objasni način na koji prirodne sile deluju.

Kroz svoju karijeru, na samom početku sedamnaestog veka, GalileoGalilej se borio da oslobodi nauku od autoriteta aristotelovskeuniverzitetske organizacije. Kada, posle dvadeset godina, njegovi rivali

3

nisu mogli da svog neprijatelja poraze na naučnom polju, oni suKopernikovu kosmologiju proglasili teološki spornim pitanjem. Galilejse borio da zadrži crkvu dalje od mešanja u stroge naučne rasprave.Najveći deo intelektualaca iz crkve bio je na njegovoj strani, dok seopozicija jasno izdvojila iz grupe aristotelovskih naučnika.

Galilej je tvrdio da nova nauka govori samo kako prirodne sile deluju −dakle o njihovom matematički opisivom mehanizmu − a ne zašto, kojije plan ili svrha. Za razliku od Aristotelove stare prirodne filozofije, novanauka ne obezbeđuje kompletnu i potpunu istinu o prirodi. Naučneteorije daju samo parcijalne poglede na svet, jedan način objašnjenja,one su privremene i neprekidno se menjaju ili odbacuju.

Kao što je Ajnštajn kasnije primetio, funkcija uspostavljanja cilja iodređivanja vrednosti je izvan uloge nauke. Upravo ta pitanja, koja setiču i filozofa i teologa, usmeravaju našu pažnju ka Bibliji.

Biblijska interpretacija

S vremena na vreme neko me pita, "Da li Bibliju shvataš doslovno?"Na to ja odgovaram, " Ono što treba da shvatim doslovno − shvatamdoslovno, figurativne delove shvatam figurativno i alegorične delovealegorijski."

Ovo treba da bude jasno. Biblija, koja se sastoji od šezdeset šestknjiga pisanih u periodu od 1300 godina, sadrži mnoge vrsteknjiževnosti: prozu i poeziju, literarni i figurativni jezik, psalme iposlovice, istorijske priče i parabole. Svaki od ovih literarnih tipova imaposebne principe za svoju interpretaciju. Bilo da proučavamo Šekspira,ili Mičnera, ili Bibliju, primenjujemo ove principe. Ne smemo dainterpretiramo odlomke iz Biblije tako da ti odlomci govore ono što miželimo.

4

Galilej je jednom prilikom rekao, "Sveto pismo ne može govoritineistinu ako je njegovo pravo značenje shvaćeno."[1] Ali pravoznačenje se ne može uvek doslovno shvatiti. Na primer, kad Biblijagovori o Božijim rukama, stopalima i očima, to je očigledno ufigurativnom smislu, jer Jevrejima nije bilo dozvoljeno da se služeidolima i slikama Boga u njihovoj službi.

Nažalost, doslovno se često izjednačava sa "činjeničnim", kao dafigurativno uvek znači "nestvarno". Ali to jednostavno nije tako. U Biblijisu činjenice ili događaji često opisani figurativnim jezikom. Na primer,5. Mojsijeva 4:34 oslikava Božje izbavljenje izabranog naroda iz Egiptanjegovom "rukom krepkom i mišicom podignutom" (4:34). Iako jeovo metafora, ona opisuje jedan od najvažnijih događaja u istorijiIzrailja. S druge strane, bajka ili mit mogu biti ispričani doslovnimjezikom bez i jedne stilske figure, ali kako bi to samo bezličnoizgledalo! Znači da problem nije u sukobu doslovnog i figurativnog,najvažnije je otkriti autorovu nameru. Osnovni vodič pri proveri našeinterpretacije pojedinih odeljaka, može biti pitanje: Šta je ta porukaznačila za one koji su je prvi čuli ili pročitali? Dobar princip za kontrolujeste: Ono što je ona značila tada određuje i šta ona sada znači.[2]

Biblija, koja je velikim delom istorijska knjiga, otkriva Boga ne samokao Stvoritelja i Održitelja sveta, već i kao Gospoda i Sudiju istorije. CiljSvetog pisma je da uči o Bogu, prirodi i čovečanstvu, i o njihovimmeđusobnim odnosima. Ona otkriva značenje istorije i principeživljenja − pitanja vrednosti i svrhe života. Glavni metod teologije jeknjiževna analiza i interpretacija biblijskog jezika.

Veze: nauka i teologija

Pre nego što razmotrimo pitanja postanja i evolucije, treba da sezapitamo, "U kakvom odnosu treba da budu naučni i biblijski pogledi naprirodu?" To nije samo akademsko pitanje, s obzirom na to da živimo u

5

vremenu nazvanom "doba nauke". Na svakom mestu i svakog dana,kao stariji brat, nauka nas i na otvoren i na skriven način podseća nasvoje prisustvo i moć. Uz pomoć nauke, mi oslobađamo i crpimosvetske izvore. Sa njom smo stigli na Mesec i zagadili Zemlju. Škole imediji nas neprestano uče o naučnim dostignućima. Sve više smozahvaćeni njenom tehnologijom.

Složićemo se da nauka radi i za dobro i za zlo, ona je kvalitet odnajviše važnosti u društvu koje slavi praktične rezultate. Nauka nemarivala u obezbeđivanju univerzalnog standarda za razdvajanje istine odneistine. Biti osuđen naučnim konsenzusom izgleda da je isto što iosetiti dah smrti. Stoga je važno za hrišćane, i za sve one koji tražeistinu, da nauku i teologiju tretiraju na način koji poštuje valjanostsvake od njih.

Tokom poslednjeg veka, korišćena su četiri "teorijska modela" zapovezivanje nauke i teologije.

1. Rat

Godine 1896. Endrju Vajt, predsednik Kornel Univerziteta, u dva tomaje objavio rad pod naslovom "Istorija sukoba nauke i teologijehrišćanstva". Na momente zajedljiva i sarkastična Vajtova knjigapostala je klasika. Ponovo je štampana 1960. godine kao "kompletna imonumentalna istorija najpoznatijeg sukoba koji je poznat čoveku".Autor je opisao "Galilejev rat" kao izuzetno gorak sukob. Vajt je optužiocrkvu da se koristila svim raspoloživim oružjem da slomi pionirskepokušaje ovog naučnika. "Teška artiljerija opštih optužbi vidljiva je nasvim naučnim borbenim poljima."[3]

"Ratni" model je preovlađivao tokom prve polovine našeg veka, i jošuvek je prilično popularan. Taj me je model stavio, kao predanoghrišćanina, u defanzivu tokom mojih studija na Jejlu. Tek mnogo

6

godina kasnije, saznao sam da su poslednja otkrića u istoriji naukepokazala da su stvarni Galilejevi neprijatelji bili aristotelovski naučnici.Kada nisu uspeli da ga pobede u univerzitetskoj areni, oni su uključilicrkvu u sukob, u nadi da će obezbediti prestiž, optužujući svogneprijatelja za jeres. Suđenje Galileju nije prevashodno bilo sukobizmeđu hrišćanstva i nauke. "U stvari, to je bio zamršen sukob u komesu svi mogli da učestvuju i u kome su predrasude, neraščišćeni računi irazni posebni i združeni interesi bili glavni pokretači."[4]

Iako je koncept nauke i hrišćanstva kao neprijatelja diskreditovan, on jei dalje prisutan kako u udžbeničkim, tako i u popularnim pisanjima. Naprimer, četvrtog januara 1987. godine, u "Njujork tajms" magazinuobjavljen je članak pod naslovom "Nauka na Božjoj stazi". Skoro nasamom početku autor je izjavio, "Najvećim delom proteklog milenijumanauka i vera su bili nepržjatelji" (str. 22). Takav zaključak bi bioiznenađenje za pionire naučne revolucije.

Kopernik je tokom čitavog života bio administrator u poljskoj katoličkojcrkvi; on je svoju poznatu knjigu "O revoluciji nebeskih sfera" posvetiopapi Pavlu III. Kepler, pobožni nemački luteran, opisao je svoja naučnaotkrića kao "sleđenje Božjih misli". Galilej je ostao lojalan svojoj crkvičak i posle osude na kućni pritvor; njegove kritike su bile usmerenesamo ka njegovim naučnim neprijateljima. Engleski protestant IsakNjutn napisao je preko milion reči o teologiji − zapravo više nego što jenapisao o nauci.

U nekim prilikama, crkva je proganjala naučnike; povremeno sunaučnici unapred osuđivali teologe. I pored toga, ove dve disciplinenisu same po sebi antagonističke. Čak i u danas preovlađujućojfilozofskoj klimi naturalizma, mnogi odlični naučnici su hrišćani. Iakomnogi briljantni naučnici odbacuju hrišćanstvo, retko kad su njihovirazlozi izvođeni iz njihovog naučnog rada.

7

2. Dve stvarnosti

U mnogim raspravama nauka i teologija su viđene kao discipline kojezauzimaju odvojene oblasti istraživanja. Iako model dve stvarnostimože biti definisan na različite načine, ove discipline se neizbežnosudaraju u graničnim oblastima, što vodi ka teritorijalnim sporovima.Ovaj model se pridodaje široko rasprostranjenom "ratnom" stanovištu iteologiji "Boga praznina" u kojoj je Božija aktivnost ograničena natakozvane natprirodne događaje još uvek neobjašnjene modernomnaukom. Model dve stvarnosti, u različitim verzijama, ne uspeva dapravedno prikaže biblijsko otkrivenje Boga kao Stvoritelja i Održiteljasveta. Aktivan u prirodi i istoriji, biblijski Bog nije odsutni gospodarkakav je poznat u deizmu. Teologija i nauka žive u istom svetu iposmatraju mnoge iste fenomene; one ne mogu biti razdvojeneberlinskim zidom.

3. Harmonija

Ovaj pristup pokušava da uskladi biblijsko i naučno objašnjenje prirodekao da svako od njih predstavlja deo iste slagalice. Na primer, takavmodel uzima da biblijsko postanje i geologija daju zajednički odgovorna pitanja kada i kako je Zemlja nastala i počela da se razvija. Taj sepristup danas zove "nauka o postanju". Kada se njihova interpretacijabiblijskog postanja ne slaže sa dobro utvrđenim naučnim činjenicama,kreacionisti ubeđeni u "mladu zemlju" su prinuđeni da izmisle svoju"nauku o postanju".

Ovaj model ne priznaje da su Galilej i Njutn pravili jasnu razliku izmeđunauke, koja objašnjava kako priroda funkcioniše, i teologije, kojaotkriva ko i zašto upravlja prirodom. Nauka i teologija govore različitimjezicima: matematičkim i svakodnevnim jezikom. One predstavljaju dverazličite slike: nelični mehanizam nauke koji je u kontrastu sa ličnimBogom i njegovom planom za svet.

8

Dalje, tvrdnja da je Biblija "naučno tačna" dovodi u sumnju njenkredibilitet. Sledeći put kada čujete takvu izjavu možete da pitate, "Čijanauka? Koliko dugo će to biti prihvaćeno?" Na kraju, za Bibliju semislilo da je u skladu sa Aristotelovom geocentričnom astronomijom ikorišćena je u borbi protiv nove Kopernikove kosmologije. Kadanaučne teorije zastare (kao što se to neprekidno događa), u mislimamnogih ljudi one odnose i Bibliju sa sobom. Teologija koja se vezuje sanaukom jedne generacije, verovatno zastareva pojavom novegeneracije.

4. Parcijalni pogledi

Četvrti tip modela naglašava mnoge strane prirodnog sveta i različiteperspektive iz kojih te strane mogu biti viđene. Među njima naučni ibiblijski opisi mogu biti prihvaćeni kao dva različita, ali parcijalna,pogleda koji se međusobno dopunjuju.

Na primer, zamislite četiri čoveka − Ajnštajna, Gogena, Betovena ikralja Davida − kako stoje na vrhu nekog brega i posmatraju divnudolinu okupanu predvečernjim suncem. Oni se dive pastoralnojpanorami uokvirenoj zlatno − crvenim oblacima. Iako sva četvoricaposmatraju isti prizor svaki od njih zapaža nešto drugo. Tada su sedogovorili da svaki od njih predstavi svoja zapažanja na svom polju, pada se sastanu i podele utiske.

Godinu dana kasnije, oni se okupljaju ponovo na istom mestu.Ajnštajn, naučnik, doneo je papire popunjene matematičkimformulama. On naučno objašnjava kretanja Zemlje i boje svetlosti.Ajnštajn tvrdi svojim prijateljima da su stvari potpuno različite od onogakako izgledaju. Sunce se, zapravo, ne kreće nadole i sunčeva svetlostnije crvena. Dalje, Sunce i nije stvarno tamo gde ga oni vide; ono štovide je svetlost koja je krenula sa Sunca pre oko osam minuta. Ostala

9

trojica su vidno uznemirena. Prividno, sve što su gledali sopstvenimočima celog svog života, naučno je nekorektno.

Gogen, slikar donosi slikarsko platno koje prikazuje lepotu zalaskaSunca u raznovrnosti divnih boja. Ostali razumeju i veoma cenenjegovu sliku. Betoven − muzičar, vadi kasetofon i moli prijatelje dasednu i zatvore oči. On, na njihovo oduševljenje, pušta svoju"Pastoralnu simfoniju" snimljenu na kaseti. Konačno, David, psalmist,čita himnu, kojom slavi Boga i peva Psalam 19: "Nebesa kazuju slavuBožiju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski."

Pretpostavimo sada da se postavlja pitanje koji prikaz najboljeodslikava scenu zalaska Sunca. Odgovor zavisi od cilja onoga ko pita.Ako neko želi da ode na Mesec ili da lansira satelit, Ajnštajnoveformule će mu biti od najveće pomoći. Ali u svojoj dnevnoj sobi, iznadkamina, svako bi radije okačio Gogenovo platno. Posle napornogdana, možda ćemo poželeti da legnemo i slušamo Betovenovu muziku.Da izrazimo zahvalnost i slavu Stvoritelju, izabrali bismo Davidovpsalam.

U takvom modelu "parcijalnih pogleda", biblijski i naučni opisi sukomplementarni − kao različite vrste mapa za isti teren. Njihovaograničenja nisu granice (kao u modelu dve stvarnosti) označeneogradama sa natpisima "Zabranjen prolaz", gde teolozi i naučnici štitesvoje busije. Prisutna ograničenja su nametnuta njihovim ciljevima irazličitim tipovima "jezika" koje koriste: brojeva, boja, nota ili reči.Besmisleno je pokušati da kombinujemo ove različite medije u jednusliku.

Galilej se koristio metaforom o "dve Božje knjige" − priroda i Biblija −koje su odigrale centralnu ulogu u svim razmišljanjima o nauci iteologiji. I "Sveto pismo i prirodni fenomeni potiču iz Božje Reči... Bogje poznat u prirodi po svojim delima, i po doktrini u otkrivenoj Reči."[5]

Ovaj naučnik je potvrdio "da dve istine ne mogu da protivreče jedna

10

drugoj", jer su izražene različitim jezicima i sa različitim ciljevima. Zaštobi, onda, Biblija bila korišćena da podrži jednu naučnu teoriju protivdrugih? Galilej je često govorio da nam "Biblija govori kako se ide naNebo, a ne kako nebesa idu."

Nauka i teologija

Naučna objašnjenja moraju biti bazirana na podacima zasnovanim naposmatranjima. Posle uočavanja problema, formiramo hipotezu −pretpostavku zasnovanu na poznatim saznanjima − da bismo zatimsmislili eksperiment za njeno testiranje. Posmatramo, merimo iračunamo da bismo videli da li naši podaci potvrđuju hipotezu.Ponovljeno testiranje ne "dokazuje istinu" o našoj hipotezi (kako sečesto misli), nego određuje da li je ona "lažna". Ako prođe sve testove,hipoteza postaje osnova za dalja istraživanja.

Naučni zakon se bavi eksperimentalnim dokazima u relativnoograničenim oblastima prostora i vremena. On objašnjava pravilnosti udelovanju prirodnih sila, obrađujući velike količine podataka. On,takođe, na osnovu obrađenih podataka predviđa rezultateeksperimenata koji se izvode pod određenim uslovima, utiče na daljitok istraživanja, obezbeđuje osnovu za tehnologiju. Kako su naučnizakoni zasnovani direktno na eksperimentalnim podacima, oni mogubiti testirani u bilo koje vreme, pa tako ostavljaju ubedljiv utisak. Ipaktreba shvatiti, da oni ne propisuju ono što se mora desiti pod svimokolnostima, već opisuju ono šta se dogodilo pod određenimokolnostima.

Teorija je sistem od nekoliko povezanih tvrđenja koja su više od opštegznačaja − vrsta kišobrana pod kojim su raznovrsni zakoni povezani ujednu celinu. Naučna teorija nije u suprotnosti sa činjenicom, kako sečesto tvrdi u raspravama o postanju i evoluciji. Upravo suprotno, teorijai njeni zakoni moraju biti čvrsto zasnovani na empirijskim činjenicama.

11

Iako se bavi drukčijim podacima, teologija ima metod sličan naučnom.Ona se koristi principima doslovne interpretacije da bi razvila doktrinekoje objašnjavaju biblijsko učenje.

Biblijsko predstavljanje prirodnih događaja ima dve glavne osobine.Prvo, jezik je običan, a ne tehnički, govori se svakodnevnim rečnikomobičnih ljudi. Pisci opisuju događaje viđene očima slučajnog prolaznika.Na primer, mi jasno vidimo da Sunce izlazi na istoku, putuje prekoneba, i zalazi na zapadu. Džon Kalvin je komentarisao: "Sveti Duh nijeimao nameru da predaje astronomiju... Preko Mojsija i drugih prorokakoristio se običnim jezikom."[6] Kada ne bi pisao o astronomiji, čak iAjnštajn ne bi odbio da govori o "izlasku Sunca".

Drugo, jezik je neteoretski. Biblijski pisci nisu pokušavali da objasneAristotelov efikasni uzrok, pitanje kako u prirodnim događajima. Oni surazmatrali plan i svrhu sveta, pitanja ko i zašto u vezi sa postanjem. Zarazliku od Grka, Jevreji nisu imali "prirodnu filozofiju".

Ove dve karakteristike su velika prednost. Prvo, zato što je njen jezikobičan, Biblija se može shvatiti u svakom vremenu i prostoru, bezobzira na stepen naučnih dostignuća. Iako su imali različitekosmologije, Mojsije i Ajnštajn bi lako mogli da pecaju zajedno na"izlasku Sunca". Drugo, za razliku od naučnih objašnjenja, koja sučesto predmet revizija i odbacivanja, biblijski opisi prirodnih događajanikad ne zastarevaju.

Dve perspektive, naučna i teološka, mnogo su češće bile upartnerskom nego u neprijateljskom odnosu. Biblija otkriva Boga koji jepostojan u svom karakteru i koji se drži reda u aktivnostima stvaranja.Ubeđenje da je svet postojan i predvidiv od suštinskog je značaja zanauku. Nova nauka se razvila u okviru civilizacije u kojoj je hrišćanskiteizam bila preovlađujuća filozofija. Hrišćanska teologija je obezbedilatlo i klimu koja je podsticala razvoj moderne nauke.

12

Postanje

"U početku Bog stvori nebo i zemlju" (1. Mojsijeva 1:1). Tako počinjeKnjiga postanja i Biblija. Bog nije samo subjekat u prvoj rečenici, On jei centralna ličnost u celom tekstu. U stvari, u prvom poglavlju Postanja,Stvoritelj se pominje trideset četiri puta.

Ekonomija jezika u prvom poglavlju Postanja je uočljivo jednostavna.Izgleda kao opis starih događaja, opis Božijih stvoriteljskih reči i dela.Taj tekst nema obeležja parabole. Njegov figurativni jezik je u velikojmeri ograničen na metafore koje predstavljaju Boga kao ljudsko bićekoje govori, vidi, radi i odmara se. Takav jezik je neophodan da bi se,pojmovima koje mi možemo da razumemo, predstavio beskonačniDuh.

Naša interpretacija biblijskog odlomka treba da bude vođena njegovomstrukturom. Naratori imaju slobodu da ispričaju priču na svoj način,objašnjavajući njenu svrhu i tok događaja. Ne treba da tražimoodgovore na pitanja koja autor ne postavlja. Naš naučni interes tražiodgovore na pitanja kako i kaca; biblijski pisci. kao što smo već videli,bave se pitanjima ko i zašto? Ne treba da pretpostavljamo na samompočetku da je autor hteo da predstavi događaje hronološkim redom.(Evanđelje po Mateju, na primer, ima odeljke pripovedanja i učenja kojisu grupisani u skladu sa temom, što je neka vrsta literarnog sendvičapre nego striktna hronologija.)

Izraz "Bog reče: 'Neka...'" pojavljuje se osam puta, svaki put napočetku odeljka od četiri stiha. Evidentno je takođe da je osam naredbiuključeno u šest dana u jednoj opštoj simetričnoj strukturi. Sledećatabela prikazuje uporedno prvi i drugi deo nedelje − kako se često radiu jevrejskoj literaturi.

13

"Zemlja beše bez obličja i pusta" (1. Mojsijeva 1:2)

Naredbe Dan Elementi Naredbe Dan Elementi

Postanja Postanja

1. (stih 3) 1. Svetlost 5. (stih 14) 4.Svetla izvezde

2. (stih 6) 2. Vazduh i voda 6. (stih 20) 5. Ptice i ribe

3. (stih 9) 3. Zemlja 7. (stih 24) 6. Životinje

4. (stih 11) Vegetacija 8. (stih 26) Ljudska vrsta

Formiranje Popunjavanje

U ranoj istoriji crkve, Augustin je primetio ovaj okvir, za koji je onverovao da je trebalo da nas nauči o redu u prirodi. Dve trijade su ukontrastu na nekoliko načina: stvaranje prostora, pa potom njihovihstanovnika; formiranje sveta praćeno njegovim popunjavanjem.

Kako, onda, treba da interpretiramo reč dan? Do sada su nam poznatečetri glavne interpretacije:

1. Svaki dan je dvadesetčetvoročasovni period, označen večeri ijutrom, u toku kojih su se opisani događaji dogodili. Ovaj pogled možeteško da pomiri svoj sled događaja sa vremenskim okvirom datim udrugom poglavlju Postanja, kao i sa geološkim činjenicama.

2. Dani predstavljaju duge periode koji mogu biti povezani sageološkim dobima. Ova interpretacija ima dve teškoće svojstvenesvakom usklađivanju. Prvo, ona ignoriše činjenicu da biblijski pisci neobjašnjavaju kako prirodnih događaja. (Astronomija nije jedina naukakoju Sveti Duh ne namerava da nas uči; Kalvin je mogao da doda igeologiju.) Drugo, biblijska interpretacija vezana za "modernu" naučnuteoriju zastareva kada se ta teorija revidira, ili zameni drugom.

3. Dan je običan ljudski radni dan upotrebljen kao metafora za Božiju

14

stvaralačku aktivnost. Kako tvrđenje "Bog reče" ne znači da je bog toglasno saopštio, ili "Bog vide" − da bog ima oči, zašto bi dani trebaloda obračunavaju broj časova u toku kojih je on "radio"? Značaj danaleži u njihovoj slici od 6 plus 1, kao model za ljudski rad i odmor (2.Mojsijeva 20:8−11).

4. Postanje je otkriveno piscu u šest dana. Svaka vizija oslikava jedanaspekt Božje stvaralačke aktivnosti. Delovi materijala su napisani uliterarnoj formi na šest ploča, formi koja se često sretala u vavilonskojliteraturi toga vremena.

Neslaganje o značenju "dana", ipak ne treba da odvlači našu pažnju sacentralnog učenja u prvom poglavlju Postanja: međusobnih odnosaBoga, prirode i čovečanstva − i njihove implikacije na naš način života.

"U početku stvori Bog nebo i Zemlju." To tvrđenje može biti uzetobilo kao početak Božje stvaralačke aktivnosti, ili kao zbirni opis daljihnavoda. U svakom slučaju, "početak" se odnosi kako na materijalnisvet, tako i na vreme.

"I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost" (1. Mojsijeva 1:3). Ucentru ove priče je Božja reč: Bog "govori" i to je učinjeno. I pored toga,samo u stihovima 3. i 9. stvaranje se predstavlja samom tom rečju.Ostalih šest zapovesti uključuju neke druge akcije, kao što su sačini,razdvoji, uspostavi. Na primer, druga zapovest je zahtevala novoaranžiranje materijala koji već postoji. Četvrta i sedma govore oprodukciji vegetacije i životinja kroz proces danas poznat kao prirodnareprodukcija. Drugim rečima, Božija stvaralačka aktivnost je uključilaoba tipa stvaranja koja smo već zapazili: početno dovođenje u stanjepostojanja i produkciju (ili reprodukciju) od već postojećih materijala(vidi Isaija 42:5; Isaija 43:1; Isaija 43:7). Ne nalazimo velike razlikeizmeđu "postanja" i "proviđenja" (delovanje u i kroz prirodne procese).To nije deistički Bog koji napravi svoj sat, dotera ga i onda ide na drugeposlove.

15

Šta je prvo poglavlje Postanja značilo za Izrailjce u divljini, izbegle izEgipta koji su morali da se suoče sa svirepošću Hananaca, čiju im jezemlju Bog obećao? Nije im bilo potrebno da znaju kako se sve zbilo upostanju; njima je očajnički bilo potrebno da znaju Stvoritelja. NjihovBog je bio "Tvorac neba i zemlje" (Psalam 121:2), moćniji od svihpaganskih bogova, i potpuno sposoban da im da zemlju koju jeobećao. On je bio jed−ini vredan njihovog obožavanja i potpunepredanosti.

Prva knjiga Mojsijeva od 1:1 do 2:4 jedno je od najznačajnijih literarnihdela ikada napisano − iako ne uspeva da zadovolji naučnu radoznalostdvadesetog veka o pitanju kako u vezi sa početkom sveta i života. Tihdevet stotina reči potvrđuju radikalni, beskompromisni monoteizam,nasuprot svim lažnim religijama (panteizmu, politeizmu,idolopoklonstvu, animizmu), lažnim filozofijama (naturalizmu, deizmu,materijalizmu i etičkom dualizmu) i sujeverju (astrologija).

Na jednoj konferenciji, jedan student me je pitao kakvog bi efekta namoju hrišćansku veru imalo saznanje da su naučnici stvorili život uepruveti. Odgovorio sam da bi takav rezultat, kao proizvod istraživanjabriljantnih umova i moćne tehnologije, izazvao moju zahvalnost Boguza fascinirajuće sposobnosti date ljudskom rodu. S druge strane, mojavera bi mogla biti uzdrmana novinskim izveštajem u kome se kaže:"Juče je profesor Džons, u svojoj laboratoriji stvorio živi organizamizgovaraujući: 'Neka bude život'."

Evolucija

Sada možemo da vidimo na koje se načine koristi reč evolucija. Trebada napravimo razliku između tri različita značenja: mikro−evolucija,makro−evolucija i filozofski koncept koji se često zove evolucionizam.

Biolog G.A. Kerkut za specijalnu teoriju evolucije (mikro−evoluciju)

16

predlaže definiciju po kojoj: "Mnoge životinje posmatrane tokomvremena podležu promenama, tako da se formiraju nove vrste."[7] Uizvesnim slučajevima, ovaj tip evolucije može biti demonstriraneksperimentima. U tom smislu evoluciju možemo nazvati činjenicom.Današnja literatura pokazuje da, u najvećem broju, biolozi obraćajupažnju ka mikro−evoluciji.

Opštu teoriju evolucije (makro−evoluciju) Kerkut je definisao kao teorijupo kojoj "su sve žive forme na zemlji postale od jedne izvorne forme,koja je sama nastala od neorganskih formi."[8]

Ovo je klasična evolucija koja se uči iz udžbenika zoologije. Vremenskii prostorni intervali potrebni za makro−evoluciju isključuju mogućnostizvođenja eksperimenta u laboratorijskim uslovima, ili mogućnostposmatranja celokupnog procesa u prirodi. Dokazi, pak, dolaze izraznih naučnih disciplina kao što su uporedna anatomija i fiziologija,embriologija, biohemija, ili iz proučavanja fosilnih ostataka. Na baziovih dokaza, mnogi naučnici prihvataju makro−evoluciju kao vrloverovatan naučni zaključak, ali zaključak koji je jako oslonjen napretpostavke i analogije. Za naučno uopštenje, široko kao što jemakro−evolucija, treba očekivati da je ispunjeno razninama iekstrapolacijama.

Nemogućnost uočavanja razlike između dve teorije evolucije čestoizaziva nepotrebne zabune.

Treći koncept, koji mi zovemo evolucionizam, nije zapravo naučnateorija već pre evoluciona filozofija, ili "scientizam." Pretpostavljajući daje biološka makro−evolucija dobro utvrđen zakon prirode, privrženicievolucionizma proširuju taj koncept na svet istorije i sociologije, etike ireligije. Život je viđen kao rezultat razvoja, od nižih ka višim formamašto vodi neprekidnom usavršavanju čoveka. Za neke je evolucionizampostao pseudo religija, sistem verovanja koji se sa hrišćanstvomtakmiči za pristalice.

17

Primer promocije filozofije u ime nauke javio se u Karl Saganovom TVprogramu "Kosmos." U toku odlične prezentacije naučnih saznanja, onobjavljuje, "Svet je sve što jeste, sve što je bilo, i sve što će ikad biti."Kako Sagan ne objašnjava da je ovo tvrđenje izvučeno iz njegovogverovanja, gledaoci usvajaju to kao nauku.

Prepoznajući ova tri različita značenja evolucije, vidi se da svakikoncept stoji ili pada na svojim sopstvenim merilima: specijalnaevolucija je bazirana na empirijskim dokazima, opšta evolucija kaouporedna teorija, evolucionizam kao filozofija života. Neki naučniciprihvataju prvu ali ne i drugu teoriju evolucije. Drugi, uključujući mnogehrišćane koji prihvataju biblijsko postanje, prihvataju obe naučneteorije, ali ne i filozofiju evolucije.

Vidimo da nije jednostavan izbor između postanja i evolucije, kao da suoni uzajamno isključivi. Mnogi naučnici gledaju na biblijsko otkrivenjesa pitanjima ko i zašto postanja i na nauku sa pitanjem kako. Oninalaze da je makro−evolucija korisna za povezivanje podataka zabuduća istraživanja; ona može, takođe, da objasni kako Bog uvodinasleđivanje novih životnih formi. Biblijski hrišćani koji se ne slažu saovim mogu dobro da obrate pažnju na primedbu, "U bitnom jedinstvo; unebitnom različitost, u svim stvarima dobrotvornost."

U najvažnijoj stvari, Galilej bi ostao nepokolebljiv: Ne treba daodlučujemo o važenju makro−evolucije na osnovu teologije. Ne trebatvrditi da je evolucija naučno lažna, zato što je postanje teološki istinito,niti naučnik treba da tvrdi da je biblijsko postanje lažno, zato što jeevolucija istinita. Ovakva tvrđenja preokreću značenje naučnerevolucije koju je započeo Galilej.

Kontroverze iz učionice

Neka sukobljavajuća pitanja još uvek opstaju. Da li postoje destruktivni

18

efekti predavanja evolucije u školi? Ako postoje, da li i postanje trebada se predaje, tako da se suprotstavlja tim efektima? Zbog ovih pitanjatreba razjasniti tri stvari.

Prvo, problem nije prevashodno u predavanju makro−evolucije kaonaučne teorije sa svojim kvalitetima i slabostima. Problem postoji kadase teorija predstavlja kao dobro utvrđena sa ubedljivošću kojaprevazilazi dokaze. Mnogi naučnici danas govore da semakro−evolucija ne može razumeti kao prosto proširenjemikro−evolucionih mehanizama. Makro−evolucija je daleko odmatematičke tačnosti u poređenju, na primer, sa zakonom univerzalnegravitacije. Čak i najbolji mehanicistički opisi koje danas imamopodložni su budućoj modifikaciji. Nauka uvek putuje ka, ali nikad nestiže do istine u apsolutnom smislu.

Drugo, mnogo ozbiljniji problem je što filozofija evolucionizma stoji izamnogih učenja. U nekim udžbenicima reč evolucija počinje velikim E igovori se o Evoluciji, pri čemu se postižu različiti ciljevi. Postanje izbiblijske knjige Postanja tretira se kao neverovatno. Ovakva učenja iduizvan nauke, i na kraju joj nanose štetu.

Treće, rešenje nije u borbi vatrom protiv vatre za uvođenje teološkog"kreacionizma" u nastavu da bi se suprotstavljao filozofskom"evolucionizmu". Hrišćani treba da uče nauku, a ne samo teologiju. Kodva puta slaže, treći put mu se ne veruje.

Primer zdravog pristupa je učenje nauke u klimi kontroverze[9],priručnik napisan na četrdeset osam strana u izdanju Američkognaučnog udruženja. Iako je napisan prevashodno za profesore srednjihškola, on je vredan za svakoga ko je zainteresovan za status evolucijei pitanja početaka.

19

Hrišćanstvo i istorija

Hrišćanstvo ima interesovanja i za istoriju, disciplinu koja se značajnorazlikuje od prirodnih nauka, kako po metodama tako i po rezultatima.Nauka objašnjava ponovljive događaje, i koristi ih za preciznapredviđanja rezultata eksperimenata pod datim uslovima. Istorijaotkriva način na koji su se događaji iz prošlosti odigrali, ali ne predviđabudućnost, zato što će uslovi pod kojima se ti događaji odigravaju uvekbiti različiti. Zato je podjednako besmisleno raspravljati da li je Biblija"naučno i istorijski" tačna, kao i raspravljati o tome da li je data klimapogodna za rast "kokosovih oraha i ovaca." Među njima ne postojinikakva veza.

Biblija se uglavnom bavi istorijom. Ona beleži Božje otkrivenje i krozdela i kroz reči. Kao što je Paskal rekao, "Bog Avrama, Isaka i Jakova,a ne Bog filozofa." Starozavetna istorija Izrailja je kulminirala dolaskomHrista, velikog Dela i Reči Božje, koji je živeo, umro i vaskrsnuo zaotkupljenje sveta. Apostol Petar je, na Pedesetnicu, objavio radosnuvest da je Isus Hristos podignut iz mrtvih da bi bio živi Gospod (Dela2:22−36).

Apostol Pavle je propovedao istu poruku na prvoj zabeleženojpropovedi (Dela 13:16−41). Kasnije, u pismu korintskoj crkvi, on jesumirao evanđelje ovim rečima: "Da je Hrist umro za naše grehe − poPismima, da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećeg dana − po Pismima"(1. Korinćanima 15:3−4). Ključno je vaskrsenje, i da "Ako Hrist nijevaskrsnut, uzaludna je vaša vera, još ste u svojim Gresima... Mi(hrišćani) jadniji smo od svih ljudi" (stihovi 17,19).

Čudo vaskrsenja nije pitanje nauke nego istorije. Nauka ne može daizađe na kraj sa pojedinačnim događajima bilo kog tipa; nauka sezasniva na mnogo posmatranja prirodnih sila koje mogu bitiidentifikovane i merene. Sve što naučnici mogu da kažu jeste: "Nikadnismo videli vaskrsenje, niti možemo da ispitamo uzorak od

20

dvadesetak slučajeva. Na osnovu sadašnjeg znanja, ne možemo daobjasnimo kako se to dogodilo."

Čudo je događaj bez primera koji se dogodi u određeno vreme sateološkom svrhom. Ono ne "remeti prirodni zakon" ništa više nego štolet 150 tona teškog aviona (zahvaljujući aeordinamičkim silamanepoznatim pre jednog veka) remeti zakon gravitacije. Zar ne može"Stvoritelj neba i zemlje" koji "podržava sve stvari rečju njegovesnage" da ima na raspolaganju čak i neke sile nepoznate savremenojnauci? Čuda se ne odbacuju naukom, nego nekim filozofijama, kao štoje naturalizam, koje pretpostavljaju da ne postoji Bog koji bi ih činio.

Kredibilitet čuda zavisi od pouzdanosti svedoka koji su ga posmatrali.Pavle nudi dovoljno dokaza crkvi u Korintu: Isus se pojavio"dvanaestorici. Posle toga on se pojavio pred više od pet stotinabraće istovremeno, mnogi od njih su još živi" (1. Korinćanima15:5−6).

Koliko su pouzdani dokumenti Novog zaveta? Odgovor zavisi od dvapitanja: (1) Da li su pisci bili pouzdani svedoci, u položaju da dobijučinjenice? (2) Da li je sadržaj tih dokumenata tačno očuvan?

Onaj ko ovo pita može biti ubeđen da dobar prevod Evanđelja tačnoprikazuje život i učenje Isusa Hrista i tvrdnje koje je On izrekao o sebi.Evanđelja su pisana od 65. do 95. godine nove ere, a pisali su ih ljudikoji su bili ili Isusovi učenici ili oni koji su lično kontaktirali sa njima.Stavljajući to u moderan kontekst, možemo se poslužiti sledećimprimerom. Biograf Čarlsa Lindberga, opisujući 1989. godine njegovsolo let preko Atlantika 1927. godine u njegovoj dvadeset petoj godini,ne bi imao teškoća da pronađe nekog od Lindbergovih prijatelja iporazgovara sa nekim od njih, ili da pregleda neki izveštaj o tomdogađaju koji je već odštampan.

Dokumenti Novog zaveta su daleko bolje očuvani od drugih drevnih

21

istorijskih dokumenata čija se autentičnost danas ne dovodi u pitanje.Danas postoji oko 5.000 grčkih rukopisa, u delovima ili u celini. Kopijačitave Biblije datira iz 350. godine nove ere, a deo Jovanovogevanđelja datira iz 120. godine nove ere. Kao kontrast navešćemo dapostoji samo deset dobrih rukopisa Cezarovog Galskog rata(napisanog između 58. i 50. godine stare ere); najraniji datira iz 850.godine nove ere.[10] Današnji istraživači Hristovih tvrđenja mogu samida pročitaju tačan prikaz ko je On i šta hoće od njih.

Zaključak

Crtani film je jednom prikazao majmuna koji silazi mermernimstepenicama velike univerzitetske biblioteke. Pod jednom rukom nosioje Sveto pismo, a pod drugom Darvinovo knjigu Poreklo vrsta.Majmunova naborana obrva je otkrivala zamišljen pogled kao darazmatra pitanje: "Da li sam ja brat mog čuvara?" To je bila igra naKainovo pitanje, kada je Bog ispitivao Aveljevo ubistvo: "Da li sam jačuvar mog brata?"

Vratimo se na početak ovog eseja i dilemu koju je imao Dejvid Tejlor.Šta on sada može da zaključi? Kroz proučavanje postanja i evolucije,otkrio je svet razlika između ova dva pitanja. "Da li sam ja brat mogčuvara?" jeste biološko pitanje fizičkog nasleđivanja, na koje evolucijapokušava da odgovori. Specijalna teorija evolucije je, izgleda, dobrozasnovana, i mnogi naučnici naporno rade da bi zasnovali opštuteoriju. Na neki način, različite "teorije evolucije" se takmičemeđusobno, i svaka mora da se održi ili propadne na bazi sopstvenihmerila.

Međutim, drugo pitanje, − "Da li sam ja čuvar mog brata?" jestemoralno i etičko pitanje u vezi sa odnosima u svakodnevnom životu.Biblija govori o osnovnim problemima ljudskog postojanja odnoseći sena značenje i svrhu života, apsolutne vrednosti, naše odgovornosti

22

prema drugima i prema Bogu. Kao što je to Galilej naglašavao, Biblijaje pisana "u svrhu spasenja duša i služenja Bogu," a ne da poučavanauku.[11]

Čak i kada bi imali vrlo jasno opredeljen odgovor na majmunovopitanje, to ne bi osvetlilo Kainovo pitanje. Naučno objašnjenje poreklaljudskog života ne može da obezbedi moralne vrednosti i pokaže kakotreba živeti. Ma koliko prvo pitanje bilo interesantno, drugo pitanje jeosnovno u našim odnosima sa porodicom i susedima, prijateljima ineprijateljima.

Dejvid Tejlor sada može da vidi zašto je imao problema i sa svojimučiteljem i sa svojim prijateljima hrišćanima. Prvi je pokušao da danaučnu podršku filozofiji evolucije; ovi drugi su pokušavali da krozBibliju predaju nauku. Obe ove aktivnosti su u suprotnosti sa naučnomrevolucijom: Galilej je pokušao da oslobodi nauku od teškoća safilozofijom i teologijom. Dejvid je sada u stanju da oceni i biblijski inaučni pristup, zajedno sa ostalim, kao parcijalne poglede na prirodu −svaki sa svojom perspektivom i vrednostima i ograničenjima. On nemora da bira između postanja i nauke. Može da bude potpuno ubeđenu postanje i istovremeno može da prihvati onoliko mnogo (ili malo)evolucione teorije koliko za nju ima dokaza. Dejvid, takođe, može dabude skeptičan prema ekstrapolacijama iz biblijskih ili naučnihpodataka kada bilo teolozi ili naučnici tvrde previše.

Iako se njihovi pristupi prirodnom svetu razlikuju, naučnici i teolozitreba da istraže potencijale partnerstva (iako ne fuzije). Savlađujućiiskušenje da Biblijom stvaramo nauku, možemo tražiti od nje da nasvodi da koristimo nauku i tehnologiju za dobro. Kako drugačijemožemo biti uvereni da će nauka služiti čovečanstvu, životnoj sredini islavi Stvoritelja?

23

Beleške

[1] Navedeno u Olaf Pedersen, "Galileo and the Council of Trent: TheGalileo Affair Revisited", Journal for the History of Astronomy 14(1983), p.16.

[2] Gordon D. Fee and Daglas Stuart, How to Read the Bible for All itsWorth (Grand Rapids: Zondervan, 1982), pp 15 −17.

[3] Andrew Dickson White, A History of the Warfare of Science withTeology in Christendom, vol. 1 (New York: Dover, 1960) back cover.

[4] Giorgio Santillana, The Crime of Galileo (Chicago: University ofChicago press, 1955), pp XII−XIII.

[5] G. Galilej "Pismo Velikoj vojvotkinji Kristini", navedeno u ČarlsHamel, The Galileo Connection: Resolving Conflicts between Sci-enceand the Bible (Downers Grove, III.: Inter Varsity Press, 1986). Poglavlja4 i 5 opisuju Galilejevu karijeru i kontroverze sa naučnim i teološkiimautoritetima.

[6] John Calvin, Commentary in Psalms, vol. 5 (Grand Rapids:Eedmans, 1981) pp. 184−88

[7] G.A. Kerkut, Implications of Evolution (New York: Pergamon Press,1965), p. 157.

[8] Isto.

[9] Committee for Integrity in Science Education, Teaching Science in aCli-mate of Controversy (Ipswich, Mass.: American Scientific Affiliation,1986).

[10] F.F. Bruce, The New Testament Documents: Are They Reliable?

24

5th rev. ed. (Downers Grove, III.: Inter Varsity Press, 1960), p. 16.

[11] G.Galilej, "Pismo Kristini", str. 20.

25

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije...Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Priče 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

26