CITATI ZA OHRID

IVO ANDRIC “KRAJ SVETLOG OHRIDSKOG JEZERA” OD KNIGATA “STAZE, LICA, PREDELI”

Mukli uzvik kojim se ribari dozivaju i obaveštavaju od čamca do čamca pri izvlačenju mreže. Nešto kao “a” ili “6”, ali nešto što je na neodređenom mestu u sredini između ta dva glasa. To je parče noći usred svetlog dana, iznad mineralno glatke i sjajne površine jezera. Jednostavan, skroman uzvik i u svojoj skromnosti divan, zbog svoje jednosložnosti i celishodnosti dostojan da se uporedi sa ma kojom velikom i lepom rečju. Jedan jedini otegnut slog iz pesme koja je i pre i posle njega sva od nemog i drevnim pravilima utvrđenog rada i delanja. Tanak zvuk, stvoren i izvijen potrebom, ali i ograničen njom, uvek jednak, a nikad potpuno isti, kao ni lovina na srebrnkastom dnu mreže. Uz svako izvlačenje on se javi kao neophodan zvučni deo nemog posla i zaleprša samo koliko je potrebno, a zatim legne u mokre prevoje složene mreže i savijene užadi, da se kod idućeg bacanja i vađenja javi opet, u pravi čas i na pravom mestu. Zaista zavidna sudbina: postojati samo kao neophodan i nepogrešan signal, kratak a rečit, u velikom životnom orkestru ljudskih reci i glasova jednog kraja. Biti jedino to i kao takav, po izvršenom zadatku, nestati.

* *

Kad se na sunčanom danu kupate u Ohridskom jezeru i kad naglim pokretom izronite i razbijete za jedan trenutak vodu iznad sebe, oko vas se uokrug na glatkoj svetlo modroj površini, stvaraju srebrni prozirni mehurovi, veliki i mali. U svakom od njih dvostruko se ogleda sunce, kao dve žiže nejednake veličine. Prišavši jednom od većih mehura i zadr žavši disanje da ga dahom ne razbijete, možete u njemu kao u krivom ogledalu sagledati svoje lice, vlažno i nasmejano. A iznad temena vam uvek sta ne ono veće sunce kao krupna zvezda.

Sve to traje kratko, kao svaka lepota, a ponavlja se bezbroj puta.

Na drugoj obali su od neba do vode džinovske sivo-bele zavese kiše koja pada u daljini. Ispred njih se sve određenije javlja duga koja počinje od same površine jezera, i tanjeći se prema vrhu, ne dopire ni do polovine neba, tako da izgleda kao kriva turska sablja. Malo podalje od nje, sa spoljne strane sablje, kao njen odblesak, druga, isto takva, ali kraća, tanja i slabija duga, a iza nje treća, tek jedva vidljiva. Divna igra zračnih, nevinih mačeva.

* * *

U crkvi Svete Sofije u Ohridu i oko nje vrše se velike opravke i iskopavanja. Unutra, ispod samih svodova izgubljenih u spletu drvenih skela, nekoliko mladih ljudi strpljivo i lagano skidaju sa starih fresaka malter kojim su ih bili prekrili Turci, dok je ova crkva bila džamija. Mladići pri radu pevaju: čas samo pojedinac, čas po nekoliko njih uporedo, svaki svoju pesmu. Pevači su nevidljivi, a njihovo tiho pevanje pojačano čudnim, mnogostrukim odjecima. Svodovi otpevaju. Melodije se ukrštaju, ali se ne mešaju i ne potiru među sobom, nego, praćene labirintskom jekom, stvaraju zvučni sliv u kom nekoliko melodija, na svom uviru u more tišine, teče kao nekoliko još zasebnih reka već povezanih blizinom zajedničkog ušća. U jeci svodova nejasno se javljaju i brzo tonu note odricanja i zanosa minulih verovanja, isprepletene i pomešane s pesmom ovozemaljske želje i ljubavi, s pregnućima i nadama naših dana. A ispod njih, čini mi se, naslućujem nejasne obredne tonove paganskih hramova čiji su mramorovi zarobljeni duboko u zidovima ovog svetilišta, koje je služilo tolikim epohama i naraštajima. Svaki čas zapne i umukne pojedina od tih melodija, ali ja i tada znam da ona ne prestaje da teče, negde izvan dohvata moga sluha, i da će se pojaviti u njemu, neočekivano ali sigurno, možda već idućeg trena.

* * *

Predeo, koji stvaraju tamnozeleno plodno polje ispod grada i gole padine brda oko njega, postaje brzo čoveku blizak i prisan. Pa ipak, i oku i duhu treba vremena da se potpuno objasni i dokraja srodi sa njim. Pod sunčevom svetlošću to polje, bogato vlagom i rodom, prijatno je oku kao blagodat zemlje i delo čovekovih ruku, a ljubičastorumene padine, u čijim se prevojima crvene krovovi zbijenih sela, imaju boju tkanja na ženskim pregačama i zarudelih jabuka na dobrom septembarskom suncu. Sve izgleda jasno i dokučljivo. Ali čim sunce zađe za planinske lance na drugoj strani jezera, taj predeo menja lice, postaje odjednom nečitak i zagonetan, i potreban je nov napor da se njegov tihi govor uhvati i razume. I kad ga potpuno prekriju noć i tišina (a noć je ovde zaista noć i tišina prava tišina!), ja još dugo, u razgovoru sa njim, tražim objašnjenja o postanku i životu svakog obrađenog parčeta zemlje i svakog kutka ljudskih naselja.

* * *

Čudno je kako u ovom predelu tišine, po večitom zakonu suprotnosti, žive bujnim životom zvuk i melodija. U čamcu, daleko na jezeru, neko mora posve tiho da peva nešto prigušeno i nerazumljivo. Do mene dopire slutnja melodije; više razmišljam o njoj nego što je čujem, a ipak je stalno u meni, i u san je ponesem, i posle buđenja je nalazim.

Ovde melodije stare i nestaju, ali ne umiru; ne rađaju se, nego vaskrsavaju.

* * *

Ne treba mnogo pa da se sagleda jedna od karakternih crta ovdašnjeg čoveka. To je njegova velika sabranost i sposobnost da se usredsredi i potpuno preda poslu koji radi. Njegova pažnja ne luta i njegove ruke ne oklevaju. On ne misli na sebe, na stav koji će zauzeti i na utisak koji ostavlja, nego samo i jedino na krajnji cilj svoga delanja, na plod koji treba da se rodi iz uporednog rada njegove misli i njegovih ruku. A njegova misao ne zavodi ga i ne trči pre vremena ka cilju. On je sav, bez ostataka, prisutan u svakom trenutku svoga rada. Seljak koji se bavi oko svoga magareta, radnik koji obrađuje kamen pored građevine, ribar koji izvlači mrežu — svi su oni, ćutljivi i dostojanstveni, povijeni nad svojim radom, kao da ga greju svojim dahom i svojom krvlju. Retko se gde u našoj zemlji može videti čovck tako srastao i saliven sa poslom koji radi kao na obalama ovog jezera.

* * *

Penjem se i penjem strmim ulicama, od tog pe njanja čoveka znoj obliva i dah mu biva kraći, ali kad se okrenem, vidik se preda mnom još ne otvara. Ni plodne ravnice, ni jezera koje sam ostavio dole iza sebe, da bih sa visa mogao bolje da ga vidim. Penjem se između kuća koje su kao sestre u porodi ci bogatoj decom, sve slične a nijedna potpuno ista. Sve je strmenitiji i naporniji put, ali vidik neće da se otvori. Izgleda kao da je smisao ove urbanistike u ovom: ulica je samo za to da bi se njome došlo kući, a o čoveku koji kuće nema i koji se zadržava na ulici, i ne treba voditi računa. Ulica je napor i jednoličnost, a kuća je odmor i uživanje. Tek kad uđete u kuću i kad se ispnete na sprat, vi možete sa doksata ili s visokog prozora da vidite ono što je, kako izgleda, glavni cilj ove arhitekture, i što daje sve što ljudima treba: vazduh i sunce i lepotu vidika na jezero i predele oko njega.

Penjem se nemilosrdnom kaldrmom, između zat vorenih kapija i belih zidova. Na mahove nailazi nedoumica o ishodu ovog puta, dok podižem po gled, a u zamagljenim očima mi se stapaju strmi sokaci i pretvaraju u vodopad modrih i vatrenih i škara. Da li ovo uopšte ima kraja i izlaza?

Dok najposle, odjednom, sav prozračen i svetao, ne pukne vidik pred čijom se lepotom zanemi. I to je najbolje. Ne reći ništa, ni u sebi. Svako divljenje treba ostaviti za manje, i manje neobične, lepote.

Stojim i gledam, i šarao mi je teško od pomisli da će se morati sići odavde, spustiti se. Ali sad kad vidim kakav je jedinstven vidik razapet pred svakim prozorom svake od ovih trošnih građevina, ja poči njem bar donekle da

razumevam fantastični alfabet ovih izduženih kuća i neobično isturenih doksata. Ko se više ispeo i bolje umeo i mogao da se izvije i nadnese nad druge, taj više ima od ove lepote. I od zdravlja. Valjda i od ugleda.

Očigledna je ovde potreba i želja da se na svaki način i po svaku cenu ima svoj deo svetlosti i vazduha i svoj pogled sa visoka. Zbog toga se te kuće, kao radoznali gledaoci koji posmatraju neku sveča nost, često naslanjaju jedna na drugu, propinju na prste, protežu uvis i među sobom »nadgornjavaju« koliko god to naprezanje materijala, priroda tla i zakoni teže i nosivosti dopuštaju. Ponekad, čini mi se — i preko toga. A na mahove, te kuće izgledaju kao da su se sudarile u svom brzanju uzbrdo i svo joj jagmi za što bolje mesto i što širi vidik. Na jednom lepom mestu stoje tri kuće, svaka drukčija i od drugog materijala, ali tako čudno zbijene, ispre pletene i unesene jedna u drugu, da predstavljaju malo arhitektonsko čudo, i čudovište. Kao da su ih tri podeljena i zavađena brata gradila. A sve to po - tiče od otimanja oko položaja i vidika.

* * *

Tek sumrak mi je onemogućio dalje čitanje te beskrajne priče i prisilio me da se vratim.

Pešačka staza od Gorice do Ohrida, pored samog jezera. Jugozapadni vetar koji jača, i običan dan pri kraju.

S desne strane mi je ravno podvodno zemljište, na kom se smenjuju obrađene površine pod bostanom i močvari sa gustom šašom. Kraj jednog bostana, u korn se ispod lišća žute zrele dinje, koliba na četiri koca, sa krovom od slame. Pred njom starac čuvar, sam i pogružen, peče na žaru dve krupne pa prike. Pored njega hleb i so.

A sleva, velika voda nemirnog jezera koje u oluj nom ritmu baca niske a široke i snažne mutnobele talase, sve do same staze. Jedan od njih izbacio je na obalu otkinut cvet. Do mojih nogu ležala je svetlocrvena georgina, raščupana i izubijana, kao uto pljenica.

Stojim tako između starca i širokog bostana s jedne strane i cveta i jezera s druge. Samo jedan trenutak, i krećem dalje niskom stazom, između dva nejednaka i nerazdvojno povezana predela, kroz šum talasa i tišinu predvečerja. A kad podignem gla vu, preda mnom je stari Ohrid kao velika, uz južno nebo prislonjena slika dubokog značenja, koja mi sa svakim korakom biva sve bliža i jasnija.