CM - casopis br. 5.pdf

CMASOPIS ZA UPRAVLJANJE KOMUNICIRANJEMCOMMUNICATION MANAGEMENT QUARTERLY

BROJ 5 GODINA II DECEMBAR 2007.

CM

BRO

J 5

GO

DIN

A II

D

ECEM

BAR

200

7.

Jirgen HabermasPolitika komunikacija u medijskom drutvu

Da li demokratija jo uvek poseduje epistemoloku dimenziju? Uticaj normativne teorije na empirijsko istraivanje

Mirko MiletiMitovi o medijima i savremene politike mitologije

Cerfas, Van Ruler, Veri i drugiMonitoring komuniciranja u Evropi 2007:

Trendovi u upravljanju komuniciranjem i odnosima s javnou

Boban TomiOpseg privatizacije masmedija u Srbiji

Tatjana itiDigitalna televizija novi multimedij

Nataa oreviHologramska mimetika novog doba i politika erotskog u vizuelnoj kulturi

Vladimir BaroviMediji u Treem rajhu


Broj 5, godina II

Politika komunikacija u medijskom drutvu Da li demokratija jo uvek poseduje epistemoloku dimenziju? Uticaj normativne teorije na empirijsko istraivanje 5Jirgen Habermas

Mitovi o medijima i savremene politike mitologije 27Mirko Mileti

Monitoring komuniciranja u Evropi 2007: Trendovi u upravljanju komuniciranjem i odnosima s javnou 47Cerfas, Van Ruler, Veri i drugi

Opseg privatizacije masmedija u Srbiji 55Boban Tomi

Digitalna televizija novi multimedij 77Tatjana iti

Hologramska mimetika novog doba i politika erotskog u vizuelnoj kulturi 101Nataa orevi

Mediji u Treem rajhu 119Vladimir Barovi

Uputstvo autorima 133

Izdavai: Protocol, Novi Sad i Fakultet politikih nauka, BeogradGlavni i odgovorni urednik: Prof. dr Miroljub RadojkoviUrednik izdanja: Boris LabudoviRedakcija: Prof. dr Branimir Stojkovi, prof. dr Mirko Mileti, prof. dr Neda TodoroviZa izdavae: Dekan Fakulteta politikih nauka u Beogradu prof. dr Milan Podunavac; Direktor Protocol Communications Nataa LaloviSekretar redakcije: Jelena KleutAdresa redakcije: Maksima Gorkog 32, 21000 Novi Sad Telefoni/fax: 021 / 425 880, 425 881, 425 882; [email protected]: Blur Studio, Novi Sadtampa: tamparija Stojkov, Novi SadTira: 1.000

CIP

,

316.77(05)

CM : asopis za upravljanje komuniciranjem = communication management quarterly / glavni i odgovorni urednik Miroljub Radojkovi. God. 2, br. 5 (2007) Novi Sad : Protocol ; Beograd : Fakultet politikih nauka, 2007. 24 cm

Tromeseno.

ISSN 1452-7405

COBISS.SR-ID 218473735


CM 0 (2007) PROTOCOL COMMUNICATIONS

Politika komunikacija u medijskom drutvu Da li demokratija jo uvek poseduje epistemoloku dimenziju? Uticaj normativne teorije na empirijsko istraivanje

Jirgen HabermasPrevod: Miroljub Radojkovic i Ivan Jovanovi

Rezime: Prvo poredim deliberativni sa liberalnim i republikanskim modelom demokratije i razmatram mogue uvide u empirijska istraivanja i potom prouavam koji empirijski dokazi postoje za pretpostavku da politika deliberacija razvija potencijal za traganje za istinom. Centralni delovi rada slue kako bi, prima facie, otklonili sumnje povodom empirijske sadrine i primenjivosti komunikacionog modela deliberativne politike. Dalje, naglaavaju se dva kritina uslova: posredovana politika komukacija u javnoj sferi moe omoguiti i pospeiti deliberativne procese legitimizacije u kompleksnim drutvima samo ako samoregulisani medijski sistem zadobije nezavisnost od socijalnih okruenja i ako anonimna publika obezbedi povratne informacije izmeu elitnog diskursa i aktivnog civilnog drutva.

Kljune rei: deliberativna demokratija / javna sfera / politika komunikacija / legitimizacija

U Aristotelovoj Politici, normativno teorijsko promiljanje i empirijsko istraivanje idu ruku pod ruku. Ipak, savremene teorije liberalne demokratije u sve kompleksnijim drutvima smatraju da bismo morali vie da govorimo trebalo bi, umesto trezvenog jeste. Model deliberativne demokratije2, 1 Rad predstavljen na ICA (International Communication Association) godinjoj konfenciji 2006, Drezden,

Nemaka, 20. jun 2006. Zahvaljujemo izvrnom direktoru ICA prof. dr Majklu Hejliju na saradnji i razumevanju.2 Deliberativna demokratija je Habermasov model demokratije u kojoj se politike odluke donose procesom

pregovaranja, dogovaranja i ubeivanja. Ona je usko povezana sa autorovim konceptom komunikativnog delanja, odnosno javlja se kao njegov rezultat (prim. prev.)

Politika komunikacija u medijskom drutvu Jirgen Habermas


koji uvodi epistemoloku dimenziju u demokratske procedure legitimizacije, izuzetno je dobar primer koji pokazuje kako se iri jaz izmeu normativnih i empirijskih pristupa politici.

U ovom radu prvo bih eleo da uporedim deliberativni sa liberalnim i republikanskim modelima demokratije i da razmotrim njihove veze sa empirijskim istraivanjem (I). Potom u ispitati koji empirijski dokazi idu u prilog pretpostavci da politika deliberacija razvija potencijal za traganje za istinom (II). Glavni delovi ovog rada slue da se prima facie raspri sumnja da empirijski sadraji osporavaju primenjivost deliberativnog modela (III i IV). Komunikacioni model deliberativne politike koji elim da predstavim ukazuje na dva kritina preduslova: Posredna politika komunikacija u javnoj sferi moe da olaka deliberativni proces legitimizacije u sloenim drutvima jedino ako samoregulisan medijski sistem ouva nezavisnost prema svojim socijalnim okruenjima, i ako anonimne publike obezbede povratnu vezu izmeu informisanog, elitnog diskursa i aktivnog civilnog drutva (V).

I Empirijske napomene uz normativne teorije demokratije

Institucionalni dizajn modernih demokratija spaja tri elementa: prvi: privatnu autonomiju graana, na osnovu koje se svaki/a od njih bavi sopstvenim ivotom; drugi: demokratsko graanstvo, to jest ukljuivanje slobodnih i jednakih graana u politiku zajednicu; i trei: nezavisnost javne sfere koja funkcionie kao posredniki sistem izmeu drave i drutva. Ovi elementi predstavljaju normativnu sutinu liberalnih demokratija (bez obzira na to to postoje razlike u tekstovima ustava i pravnim porecima izmeu politikih institucija i prakse)3.

3 Institucionalni model garantuje (1) jednaku zatitu pojedinih lanova civilnog drutva po zakonskom pravilu- sistemom osnovnih sloboda koji je kompatibilan sa jednakom slobodom za sve;- jednakim pristupom nezavisnom sudstvu i zatiti od strane istog;- raspodelom moi zakonodavnih organa, sudstva i izvrne grane vlasti koja povezuje javnu administraciju

sa zakonom. a Model garantuje (2) politiku participaciju najveem broju zainteresovanih graana

- jednakim pravima komunikacije i participacije;- povremenim izborima (i referendumima) na osnovu prava glasa;- takmienjem, razliitih partija, platformi i programa; i - principom veine prilikom donoenja politikih odluka u predstavnikim telima.

a Model garantuje (3) odgovarajui doprinos politike javne sfere formiranju respektabilnih javnih mnjenja:- odvajanjem drave bazirane na porezu od drutva baziranog na tritu;- pravom na komuniciranje i udruivanje i regulacijom strukture moi javne sfere obezbeujui raznolikost

nezavisnih masovnih medija;- sveukupnim pristupom masovne publike javnoj sferi.

7Jirgen Habermas Politika komunikacija u medijskom drutvu


Ovaj institucionalni model sprovodi u delo ideje razliitih politikih filozofija. Svaka od ovih velikih tradicija pridaje razliiti znaaj jednakim slobodama za svakoga, demokratskoj participaciji i upravljanju prema zahtevima javnog mnjenja (Habermas, 1998: 239252). Liberalna tradicija ima izrazitu sklonost ka slobodama privatnih graana, dok republikanska i deliberativna tradicija stavljaju naglasak ili na politiku participaciju aktivnih graana ili na formiranje javnog mnjenja koje e se uzimati u obzir (considered public opinion). Ove struje politikih teorija utiu na razliite naine na nacionalne politike kulture, uspostavljajui pritom specifine odnose izmeu teorije i prakse. Na osnovu njih nastaju razliite pravne tradicije i nacionalni okviri za javne diskurse putem kojih se odravaju i menjaju politike kulture i kolektivni identiteti (Peters, 2005). Znaaj koji graani razliitih nacija pridaju pravima i slobodama, ili ukljuenosti i jednakosti, ili javnom pregovaranju i reavanju problema, predodreuje nain na koji e sebe videti kao lanove svoje politike zajednice.

Korienje ovih ideja za projektovanje empirijskih istraivanja je jo jedan, posredniji nain da se izgradi most izmeu normativne teorije i politike realnosti. Upravo je normativna teorija obezbeivala usmerenja za istraivanja u pojedinim oblastima politike nauke. Ovo objanjava privlanost koja se javlja izmeu politikog liberalizma i ekonomske teorije demokratije (Arrow, 1963) s jedne, i republikanizma i komunitaristikih pristupa (koji se fokusiraju na poverenje i druge izvore solidarnosti navike srca), s druge strane (Bellah, 1975; Putnam, 2000). Deliberativni model vie se interesuje za epistemoloku funkciju diskursa i pregovaranja, nego za racionalni izbor ili politiki etos. Po ovom modelu, saradnja deliberativnih graana u traganju za reenjima politikih problema ima primat nad udruivanjem privatnih graana na osnovu njihovih prioriteta, odnosno nad kolektivnim samoodreenjem etiki integrisane nacije.

Deliberativna paradigma nudi kao osnovno empirijsko polazite demokratski proces koji treba da obezbedi legitimnost putem procedure stvaranja miljenja i volje koji garantuje:

- javnost i transparentnost deliberativnog procesa,- ukljuenost i jednaku mogunost participacije i- opravdanu pretpostavku da e se doi do razumnih ishoda (uglavnom

u pogledu uvaavanja argumenata prilikom racionalnih promena preferenci) (Bohman, 1996; Bohman and Rehg, 1997)



Deliberacija zahteva:

spontanu i recipronu razmenu razloga povodom relevantnih javnih pitanja u svetlu dovoljne koliine informacija. Odgovarajua koncepcija deliberativne politike pripisuje demokratskom procesu epistemiolosku funkciju do mere u kojoj on garantuje:

javnost i transparentnost deliberativnog procesa, ukljuivanje i jednake anse za uestvovanjem , i pravednu pretpostvaku da e doi do razumnih ishoda pod pretpostavkom

da institucionalizacija diskursa ispunjava tri funkcije: obavlja mobilizaciju i spajanje vanih javnih tema i zahteva,

neophodnih informacija i odgovarajuih doprinosa, obavlja njihovo selektivno vrednovanje na nivou artikulisanog

rezonovanja bez prevara i nasilja, i obavlja stvaranje racionalno motivisanih reakcija za i protiv koje

predodreuju ishod proceduralno ispravno donetih odluka.

Pretpostavka da e doi do razumnih ishoda poiva na oekivanju da e se putem institucionalizovanog diskursa mobilisati relevantne teme i zahtevi, obavljati njihova kritika procena, to e dovesti do racionalno motivisanih da ili ne reakcija.

Deliberacija je zahtevna forma komunikacije, iako izrasta iz neupadljive, svakodnevne rutine prilikom traenja i davanja razloga. Tokom svakodnevne prakse njeni akteri su uvek izloeni odreenom skupu rezona. Oni ni ne mogu nita drugo nego da uzajamno poveavaju valjanost zahteva u svojim iskazima, kako bi se prihvatilo a ako je potrebno i dokazalo da su ti zahtevi istiniti, ispravni ili ozbiljni, i u svakom sluaju racionalni. Implicitno pozivanje na raci-onalni diskurs ili takmienje za bolje razloge ugraeno je u komunikativno delovanje kao sveprisutnu alternativu rutinskom ponaanju.

Ideje ulaze u drutvenu realnost uz pomo idealizovanih pretpostavki, bez obzira da li one postoje u svakodnevnoj praksi ili ne, a potom neprimetno stiu kvalitet neoborivih drutvenih injenica4. Takve pretpostavke postoje, takoe, u politikoj i zakonodavnoj praksi. Uzmimo primer tzv. glasakog paradoksa (koji uopte nije paradoks): graani nastavljaju da uestvuju u izborima bez obzira na to to politikolozi, s take gledita posmatraa, ukazuju na

4 Ova koncepcija netranscendentnog razloga, normativni sadraj koji je utkan u socijalnu praksu, ne sme se brkati sa John Rawls-ovim protivljenjem idealnoj i neidealnoj teoriji; cf. M. Neblo, Thinking throught Democracy, Between the Theory and Practice of Deliberative Politics, in: Acta Politica, International Journal of Political Science (Palgrave), vol. 40, 2/2005, 169-181.

Jirgen Habermas Politika komunikacija u medijskom drutvu


marginalizujue efekte izborne geografije i glasakih procedura. Demokratska praksa glasanja predstavlja kolektivni poduhvat koji zahteva od uesnika da i dalje veruju u pretpostavku da se svaki glas broji. Slino tome, stranke nee prestati da se obraaju sudovima bez obzira na tvrdnje i opaske profesora prava o indeterminantnosti prava i nepredvidivosti pravnih odluka. Vladavina prava i donoenje presuda bi se uruili ukoliko se uesnici sudskih procesa ne bi drali premise da imaju jednak tretman i da je doneta presuda razumna.

II Potencijal politike deliberacije u traganju za istinom

Da li deliberacija zaista uvodi epistemoloku dimenziju u politiko formiranje volje i donoenje odluka? To je, naravno, empirijsko pitanje. Ve postoji impresivan broj studija malih grupa koje su koristile politiku komunikaciju kao mehanizam koji omoguava zajedniko uenje i kolektivno reavanje problema. Na primer, Michael A. Neblo pretoio je glavne pretpostavke normativne teorije u hipoteze o tome kako se eksperimentalne grupe putem deliberacije (pregovaranje i ubeivanje) upoznaju sa politikim temama (kao to su bile afirmativna akcija, homoseksualci u vojsci ili o distributivnoj pravdi fiksne poreske eme). Pojedinci su prvo iznosili svoje miljenje o ovim temama; nakon pet sedmica bili su organizovani u grupe u kojima je traeno da diskutuju o istim temama i da donesu zajednike odluke; a pet nedelja nakon deliberacije, svako od njih ponovo je zamoljen da iznese svoje individualno mnjenje.

Nalazi su vie-manje potvrdili oekivani uticaj deliberacije na formiranje znaajnih (considered) politikih miljenja. Proces grupne deliberacije vodio je ka jednosmernoj promeni, a ne ka polarizaciji mnjenja u grupi. Konane od-luke su se prilino razlikovale od miljenja koja su bila izneta na poetku; ona su se promenila u smislu bolje informisanosti, irenja perspektive u odnosu na probleme koji su, istovremeno, postali jasniji i specifinije definisani. Zapaena je tendencija da su impersonalni argumenti imali vei uticaj od interperso-nalnih odnosa, a takoe je poraslo poverenje u proceduralnu legitimnost fer argumentacije.

Drugi primeri su poznati eksperimenti sa fokus grupama (Fishkin, 1995; Fishkin and Luskin, 2005) ili rad na terenu kao to je bio onaj sa 160 biraa u Britanskoj Kolumbiji koji su nasumino, sa glasake liste, uzeti u Skuptinu graana za reformu izbora, a potom tokom est vikenda okupljani kako bi se poduili, pregovarali (deliberirali) i odluili izmeu tri razliita predloga.

10



Dokazi o uticaju deliberacije na struktuiranje prioriteta nisu samo pokrenuli kritiku paradigme racionalnog izbora (Johnson, 2001; Heath, 2001), ve su pokrenuli i nova istraivanja o efektima kontekstualizacije (stavljanja u okvir) na formiranje politikih izbora (Druckman, 2004)5. Timovi eksperata (iz multinacionalnih korporacija) i protiv-eksperata (iz nevladinih organizacija) koji su se suoili pod okriljem berlinskog Centra za nauku (Wissenschaftszentrum) jos vie su se pribliili politici iz stvarnog ivota. Ove posrednike grupe bile su okupljene sa eksplicitnim zadatkom da prodiskutuju suprotstavljene poglede na politike teme (rizici uzgajanja genetski modifikovanih biljnih kultura i prava intelektualne svojine u biotehnologiji s jedne, i zdravstvene zatite od epidemija u nerazvijenim regionima sveta s druge strane) (Van den Deale, 1994; 1996; World Buisiness Council for Sustainable Development and Science Center Berlin, 2003).

Sve ove studije nude empirijske dokaze o tome da politika deliberacija poseduje kognitivni potencijal. Meutim, zbog malog obima njihovih uzoraka, mogu da obezbede samo ogranienu potporu empirijskih rezultata deliberativ-noj paradigmi koja je dizajnirana za legitimacijske procese veeg obima, ili u nacionalnoj zajednici. Savremena drutva Zapada pokazuju impresivan porast obima politike komunikacije (Van den Deale & Neidhart, 1996); ali, istovre-meno, politikom javnom sferom dominira ona vrsta posredovane komunika-cije kojoj ba nedostaju bitna svojstva deliberacije6. Evidentni nedostaci u ovom pogledu su:

- manjak interakcije licem u lice izmeu uesnika u kolektivnom procesu donoenja odluka; i

- nepostojanje reciprociteta izmeu uloge govornika i uloge primalaca prilikom razmene zahteva i miljenja koja bi trebalo da bude ravnopravna.

5 Pojedinci koji se ukljue u razgovor sa heterogenom grupom bie manje podloni uticajima kontekstualizacije (framing) od onih koji se ne ukljue u razgovore (Druckman, 2004: 675). 6 Dozvolite mi da primetim jednu stvar na internetu koja uravnoteava deficite koji potiu od bezline i nesimetrine radiodifuzije i koja uvodi deliberativne elemente u elektronsku komunikaciju. Internet je svakako reaktivirao stvaranje javnosti pisaca i italaca odozdo. Meutim, veb komunikacija putem raunara moe potvrditi nedvosmislene demo-kratske vrline samo u posebnom kontekstu: kada podriva cenzuru autoritarnih reima koji pokuavaju da kontroliu i suzbijaju javno mnjenje. U kontekstu liberalnih reima onlajn debate veb korisnika, umesto da vode fragmentacije velike masovne publike, tee stvaranju velikog broja zasebnih tematskih javnosti. Pojavljivanje milionskog broja fra-gmentovanih askaonica irom sveta ugroava jedino politiku komunikaciju unutar uspostavljenih javnih sfera, kada se tzv. news groups kristaliu oko iih taaka koje su stvorili tampani mediji, npr. nacionalne novine i magazini, koji su glavni stubovi nosai nacionalnih javnih sfera. (Dobar primer kritinih funkcija ovakve parazitske uloge onlajn komunikacije je raun od 2 088 evra koji je komentator Bildbloga.de poslao direktoru Bild.T-Online za usluge blogera koji su tvrdili da su poboljali rad urednitva Bildzeitung-a korisnim kritikama i ispravkama.)

11



tavie, dinamiku masovnog komuniciranja pokreu:- mo medija da selekcioniu poruke i daju im formu, kao i- strategijsko korienje politike i drutvene moi da bi se uticalo na

stvaranje dnevnog reda javne rasprave kao i provociranje i stavljanje u okvir (framing) javnih tema.

Pre nego to se osvrnem na njene mone intervencije, eleo bih da objasnim zato odvajanje mnjenja od donoenja odluka, odnosno uspostavljanje asimetrine relacije izmeu komunikatora i publika na virtuelnoj pozornici posrednike komunikacije, ne daju disonantni karakter javnoj sferi po sebi7. Drugim reima, to nisu faktori koji bi mogli da ospore primenjivost modela deliberativne politike. Posredna politika komunikacija ne mora da se uklapa u idealan model deliberacije. Kruei od dna ka vrhu i obrnuto, kroz vieslojni sistem (od svakodnevnog govora u civilnom drutvu, preko javnog diskursa i komunikacije manjinskih javnosti, do institucionalizovanih diskursa u centru politikog sistema) politika komunikacija poprima razliite oblike u razliitim arenama. Javna sfera predstavlja periferiju politikog sistema i moe lako da omogui procese deliberativne legitimizacije ispiranjem tokova politike komunikacije zahvaljujui podeli rada sa drugim delovima sistema.

III Struktura masovne komunikacije i formiranje znaajnih javnih mnjenja

Zamislite javnu sferu kao posredniki sistem komunikacije izmeu formalno organizovanih i neformalnih deliberacija licem u lice, u arenama i na vrhu i na dnu politikog sistema. Postoji empirijski dokaz da deliberacija utie kako na proces donoenja odluka u nacionalnim zakonodavstvima (Steiner, Bchtiger, Sprndli & Steenbergen, 2004; takoe i Habermas, 2005: 389) i u drugim politikim institucijama, tako i na efekte uenja putem uobiajene politike konverzacije u svakodnevnom ivotu (Johnston Canover & Searing, 2005).

7 J. Gerhards, F. Neidhard & D. Rucht nude obmanjujui opis deliberativnog modela formiranja javnog mnjenja; nisu uspeli da definiu funkcionalni doprinos javne sfere deliberativnoj politici: Zwischen Palaver und Diskurs (Opladen, 1998), 31-38. B. Peters, Die Leistungsfhigkeit heutiger ffentlichkeiten einige theoretische Kontroversen, in: K. Imhofm, O. Jarren, & R. Lum (eds.), Integration und Metien, (Wiesbaden, 2002), 2325.

12



Shema 1: Arene za politiku komunikaciju

Vidovi komunikacije

Arene politike komunikacije

Institucionalizovani diskurs i pregovaranje

Vlada / administracija, parlamenti, sudovi

centar politiki sistem

Posredovana politika komunikacija u slabim javnostima

periferija

Svakodnevni govor u epizodnim javnostima

Mree asocijacija i drutveni pokreti

civilno drutvo

objavljena javna mnjenja

medijski sistem

istraena mnjenjamiljenja

publike

politiari lobisti akteri civilnog drutva

Centar politikog sistema sastoji se od poznatih institucija: parlamenata, su-dova, administrativnih slubi i vlade. Svaka grana vlasti moe se opisati kao spe-cijalizovana deliberativna arena. Odgovarajui autputi zakonodavne odluke i politiki programi, pravila i presude, administrativne mere i dekreti, opredelje-nja i politike proizilaze iz razliitih tipova institucionalizovane deliberalizacije i procesa pregovaranja. Na periferiji politikog sistema je javna sfera ukorenjena u mrei spontanih tokova poruka vesti, izvetaja, komentara, razgovora, scena i slika, ou programa i filmova sa informativnim, polemikim ili zabavnim sa-drajem. Ova objavljena mnjenja potiu od razliitih tipova aktera politiara i politikih partija, lobista i grupa za pritisak ili aktera civilnog drutva9. Ta 8 Pratim tokove analiza koje je prezentovao B. Peters, Der Sinn von Offentlichkeit. in: F.Neidhardt (ed.), ffentlichkeit, ffentliche Meinung und soziale Bewegungen, Klner Zeitschrift fr Soziologie, Sonderheft 34, (Opladen, 1994), 4276; i njegova Deliberative ffentlichkeit, in: L. Wingert & K. Gnther (eds.), Die ffentlichkeit der Vernunft und die Vernunft der ffentlichkeit, (Frankfurt/Main, 2001), 655677.9 Postoje dva tipa aktera bez kojih nijedna politika javna sfera ne bi mogla da funkcionie:

- profesionalci medijskog sistema, naroito novinari koji ureuju vesti, izvetaje i komentare, i - politiari koji ine centar politikog sistema, koji su i koautori javnog mnjenja i oni na koje se ono

odnosi. a Elita je nosilac politike komunikacije. Mogu se izdvojiti jo pet razliitih tipova uesnika javne sfere uspostavljene

na njenim virtuelnim nivoima: - Lobisti koji reprezentuju posebne interesne grupe.- Zastupnici koji su advokati glavnih interesnih grupa, ili zamenjuju predstavnike marginalizovanih

grupa koje nisu sposobne da uspeno izraze svoje interese.- Eksperti koji poseduju profesionalno ili nauno znanje u nekoj posebnoj oblasti, pa su pozvani da daju

savete.

13



mnjenja su probrali i oblikovali profesionalci masovnih medija a primaju ih iroke i preklapajue publike, tabori, potkulture itd. Ovaj spektar objavljenih politikih miljenja moemo razlikovati od rezultata istraenog javnog mnjenja, kao izmerene skupine za i protiv stavova povodom kontroverznih javnih tema koji se polagano oblikuju unutar slabih javnosti. Svakodnevni govor u neformalnim uslovima, ili povremene javnosti iz civilnog drutva, utiu na ove stavove u istoj meri kao kada bi oni privukli panju tampanih ili elektronskih medija.

Deliberacija moe da funkcionie kao mehanizam za ienje koji odstranjuje prljave elemente u diskurzivno struktuiranom procesu legitimizacije, jedino kroz sistem kao celinu. Od nje se, kao od bitnog elementa demokratskih procesa, oekuje da ispuni tri funkcije:

- Da pokrene i grupie vane teme, potrebne informacije i specifikuje interpretacije,

- da diskurzivno obradi ovakve doprinose uz pomo odgovarajuih argu-menata koji im idu u prilog ili ih osporavaju, i

- da stvori racionalno zasnovane da i ne stavove za koje se smatra da e predodrediti ishod proceduralno ispravno donetih odluka.

Posmatrajui proces legitimizacije u celini, korisna uloga javne sfere je uglav-nom da ispuni samo prvu od ovih funkcija, pripremajui na taj nain agendu za politike institucije. Da se vratimo na sutinu, deliberativni model podrazmeva da politika javna sfera obezbedi nastanak pluralizma javnih mnjenja koja e biti uzeta u obzir. Ovo je jo uvek prilino zahtevno oekivanje, ali realna shema uslova potrebnih za stvaranje uvaenih javnih mnjenja moe da nam ponudi objektivna merila za otkrivanje uzroka komunikacionih patologija.

Dozvolite mi da razvijem takav komunikacioni model za demokratsku le-gitimizaciju u dva koraka, zapoevi podseanjem na iri plan na interakciju izmeu drave i njenih drutvenih okruenja.

- Moralisti koji skreu panju javnosti na, recimo, zanemarene teme. I na kraju, ali ne i najmanje va-ni,

- Intelektualci koji su, za razliku od zastupnika i moralnih interpretatora, stekli zapaen lini ugled u nekoj oblasti (npr. pisci, naunici) i koji za razliku eksperata i lobista uestvuju u javnom diskursu spontano i sa izraenom namerom da promoviu opte interese.

1



Shema 2: Razmena izmeu politikog sistema i njegovog okruenja

osnovne neokorporativno institucije pregovaranje opti agencije za izbori sprovoenje

politika javna sfera

drava

pravila propisi javna dobra i usluge

mree udruenja i privatne sfere sveta ivota

zahtevi i legitimizacija

nagrade, ogranienja i krize

ekonomija energija saobraaj obrazovanje istraivanje + razvoj zdravstvo socijalna zatitaitd.

funkcionalni imperativi lobiranja

pravila, propisi, subvencije, infrastrukture

Drava se suoava sa zahtevima sa dve strane. Osim pravila i propisa, ona mora da obezbedi javna dobra i usluge civilnom drutvu, kao i subvencije i infrastrukturu za razliite funkcionalne sisteme kao to su trgovina ili trite rada, zdravstvo, socijalna zatita, saobraaj, energija, istraivanje i razvoj, obrazovanje itd. Predstavnici funkcionalnih sistema, putem lobiranja i neokorporativnih pregovora, suoavaju administraciju sa onim to predstavljaju kao funkcionalne imperative. Predstavnici odreenih sistema mogu da prete dravi imanentnim neuspesima, kao to su rast inflacije ili odliv kapitala, saobraajni kolaps, nedostatak energije za domainstva, manjak kvalifikovanih radnika, odliv mozgova u inostranstvo itd. Uznemiravajui uticaj ovakvih nestaica ili kriza na graane, kao klijente odgovarajuih podsistema, filtrira model njihovog mesta u klasnoj strukturi. Pritisak goruih socijalnih problema i konfliktnih zahteva za socijalnom pravdom prevode u politike teme mree udruenja civilnog drutva i posebnih interesnih grupa. Akteri civilnog drutva artikuliu politike interese i suoavaju dravu sa zahtevima koji potiu iz sveta ivota raznih grupa. Njihovi zahtevi pojaani su legalnom podrkom na osnovu prava glasa kojim graani mogu da joj oduzmu legitimitet.

Meutim, izborna podrka ne izrasta prirodno iz tla civilnog drutva. Pre nego to prou formalni prag kampanja i izbora, glasovi biraa su halabuka koja je podjednako proizvod svakodnevnog govora i posrednog komuniciranja. Politiki sistem, zavisan od demokratske legitimacije, stoga na svojoj periferiji

1



postaje otvoren prema civilnom drutvu, tj. javnoj sferi, iji ivot ne podlee pravilima.

Shema 3: Politika javna sfera ulazi i izlazi

J a v n a s fe ra : u la z i i iz la z i

D r a va

C iv iln o d ru tv o

In te re s n e g ru p e , z a s t u p n i c i , e k s p e rt i, in te le k tu a lc i

J a v n o m n je n je

J a v n om n je n je

P u b lik e

G la s o v i

P o lit i k e p a r t ije ip o lit i a r i

J a v n o m n je n je

S p e c ija ln ein te re s n e

g ru p e ,lo b isti

J a v n om n je n je

F u n k c io n a ln is is te m i

M e d ijs k is is te m U e sn ic i

O b ja v lje n am n j e n j a

S u p ro ts ta v lje n am i lje n jaP u b lik e

Agencije za istraivanje javnog mnjenja prate i registruju stavove privatnih graana u kontinuitetu. Profesionalci iz medijske sfere oblikuju elitni diskurs koji stvaraju akteri koji se bore za pristup medijima i uticaj na njih. Oni izlaze na scenu sa tri razliite lokacije: politiari i politike partije startuju iz centra politikog sistema; lobisti i specijalne interesne grupe dolaze iz funkcionalnih sistema i statusnih grupa koje reprezentuju; a zastupnici i grupe za zatitu javnih intersa, crkve, intelektualci i moralisti, dolaze iz zalea civilnog drutva.

Svi oni se, zajedno sa novinarima, ukljuuju u proces stvaranja onoga to zovemo javno mnjenje, mada se ovaj izraz u jednini odnosi samo na jedno od mnotva javnih mnjenja. U isto vreme ovi skupovi sintetizovanih javnih tema i doprinosa iskazuju relativnu teinu akumuliranih da i ne stavova za koje su pridobili razliite publike. Javna mnjenja na neki nain vre blagi pritisak na fleksibilni oblik svesti. Ovu vrstu politikog uticaja treba razlikovati od politike moi koja je povezana sa slubenim instancama i koja autorizuje kolektivno obavezujue odluke. Uticaj javnih mnjenja iri se u suprotnim smerovima: ka vladi, koja ih paljivo nadgleda, i unatrag, kao

1



autorefleksija publike koja ih je prvobitno stvorila. Javna mnjenja je teko uloviti i sistematizovati; njih su zajedniki konstruisale politike elite i ratrkane publike na osnovu razlika uoenih izmeu objavljenih mjenja i statististikih podataka o istraenim mnjenjima.

To to i vlada i glasai mogu zauzeti afirmativan, negativan ili indiferentan stav prema javnom mnjenju osvetljava najvaniju crtu javne sfere tj. njen refleksivni karakter. Svi uesnici mogu ponovo da procene uoena javna mnjenja i da na njih, nakon preispitivanja, reaguju. Ove reakcije sa vrha, kao i one odozdo, obezbeuju dupli test za proveru koliko je politika komunikacija u javnoj sferi delotvorna kao filter-mehanizam. Ako funkcionie tako, kroz nju prolaze samo uvaena javna mnjenja. Ona iznose na videlo ono to veliki, ali konfliktni, delovi populacije, u svetlu dostupnih informacija, smatraju drutveno najprihvatljivijom interpretacijom svake od aktuelnih, kontraverznih tema.

Sa take gledita odgovornih vlada i politikih elita, uvaena javna mnjenja postavljaju lepezu mogunosti unutar kojih e se doneti odluka koju javnost graana moe da prihvati kao legitimnu u datom sluaju. Slino tome, za odgo-vorne glasae koji uestvuju u svakodnevnom politikom govoru, itaju novine, gledaju televiziju, uestvuju ili ne uestvuju na izborima, javna mnjenja koja su uvaena predstavljaju plauzibilne alternative za ono to se smatra racionalnim odnosom prema javnim pitanjima. Formalni glas i aktuelno formiranje milje-nja i volje individualnog biraa ono su to povezuje periferne tokove politike komunikacije u civilnom drutvu i javnu sferu, sa deliberativnim donoenjem odluka u politikim institucijama u centru, filtrirajui ih tako kroz ire tokove deliberativne politike (Gerhards, 1993)10.

Bez obzira na bezlinu i asimetrinu strukturu masovnih komunikacija, javna sfera bi mogla, ako bi za to postojali uslovi, da stvori javna mnjenja koja e biti uzeta u obzir. Koristim uslovnu konstrukciju da bih usmerio vau panju na drugo, oigledno ogranienje: struktura moi javne sfere moe prilino da deformie dinamiku masovnih komunikacija i da ometa normativni zahtev da je potrebno da se mobiliu znaajne javne teme, potrebne informacije i odgova-rajui doprinosi.

10 Znaaj javnog mnjenja je i za javnost i za donosioce odluka ... osigurana u kompetitivnim demokratijama, u krajnjoj instanci, institucijom glasanja. (Gerhards, 1993: 26).

17



IV Struktura moi javne sfere i dinamika masovnog komuniciranja

Mo nije sama po sebi nelegitimna. Dozvolite mi da ukaem na osnovne vrste moi. Prva je politika mo koja po definiciji zahteva legitimitet. Prema deliberativnom modelu demokratije, proces legitimizacije mora da se sprovede kroz javnu sferu koja ima sposobnost da stvara znaajna javna mnjenja. Drutvena mo zavisi od linog statusa u stratifikovanom drutvu; ovi statusi proistiu iz pozicije u okviru funkcionalnih sistema. Stoga je ekonomska mo posebna, ali jo uvek dominantna vrsta drutvene moi. Ona nije drutvena mo po sebi, nego to postaje ako se transformie u pritisak na politiki sistem kojem je potrebna legitimizacija. Ni ona ne sme da zaobie kanale javne sfere. Isto se moe rei za politiki uticaj aktera koji potiu iz civilnog drutva, tj. opte interesne grupe, religijske zajednice ili drutvene pokrete. Ovi akteri ne poseduju mo u pravom smislu te rei, ve svoj javni uticaj zasnivaju na onome to Burdije naziva drutvenim i kulturnim kapitalom koji su stekli na osnovu svoje vidljivosti, istaknutosti, reputacije ili moralnog statusa.

Masovni mediji konstituiu jo jedan izvor moi (Jarren & Donges, 2006: 119 i dalje, 329 i dalje). Medijska mo zasniva se na tehnologiji masovnih komunikacija. Oni koji rade u politiki vanim sektorima medijskog sistema (npr. reporteri, kolumnisti, urednici, reiseri, producenti i izdavai) ne mogu da izbegnu iskazivanje moi, jer selekcioniu i obrauju politiki relevantne sadraje, a na taj nain uestvuju i u formiranju javnih mnjenja i u rasprostiranju uticajnih interesa. Korienje medijske moi manifestuje se u izboru informacija i formata, u obliku i stilu programa, i u efekatima njihove difuzije ime se postavlja dnevni red javne debate, ili istiu i uokviruju (kontekstualizuju) javne teme (Vallaghan & Schnell, 2005: 120). Sa stanovita demokratske legitimnosti, medijska mo ipak je nevina u onoj meri u kojoj novinari rade u medijskom sistemu koji je samoregulisan i funkcionalno poseban. Relativna nezavisnost masovnih medija od politikog i ekonomskog sistema bila je neophodan preduslov za nastanak onog to sada nazivamo medijskim drutvom. Ovo je prilino skoranje dostignue ak i na Zapadu i ne see u prolost dalje od II svetskog rata (Jarren & Donges, 2006: 26 i dalje; Weisbrod, 2003). Funkcionalna nezavisnost znai da se medijski sistem samoregulie u skladu sa sopstvenim normativnim kodom (Thompson, 1995: 258 i dalje).

Prilikom postavljanja dnevnog reda javne debate, pojavljuje se neformalna hijerarhija izmeu samih medija koja kvalitetnim novinama dodeljuje ulogu voe mnjenja. Postoji prelivanje politikih vesti i komentara iz prestinih

1



novina i politikih magazina sa nacionalnim pokrivanjem u ostale medije (Jarren & Donges, 2006: 180-195). to se tie inputa koji dolaze iz okruenja, najvaniji odailjaoci su, bez sumnje, politiari i politike partije. Oni imaju jaku poziciju kada se pregovara o privilegovanom pristupu medijima. Meutim, ak ni vlade obino nemaju kontrolu nad nainom na koji e mediji prezentovati i interpretirati njihove poruke, niti nad nainom na koji e ih primiti politike elite ili ire publike, ili kako e na njih reagovati11. S obzirom na visok nivo organizacionih i materijalnih resursa, predstavnici funkcionalnih sistema i posebnih interesnih grupa takoe, na odreeni nain, imaju donekle privilegovan pristup medijima. Oni imaju mogunost da koriste profesionalne tehnike kako bi drutvenu mo transformisali u politiku snagu. Interesne grupe i zastupnici javnih interesa na slian nain primenjuju metode menadmenta korporativnog komuniciranja. Iz reenog sledi da su, u poreenju sa politiarima i lobistima, akteri civilnog drutva u najslabijem poloaju.

Igrai na virtualnoj pozornici javne sfere mogu da se klasifikuju ili hijerarhijski rasporede u skladu sa moi ili kapitalom kojim raspolau. Stratifikacija mogunosti da se mo transformie u javni uticaj kroz kanale posredne komunikacije potvruje strukturu moi. Meutim, nju ograniava udna refleksivnost javne sfere koja dozvoljava svim uesnicima da razmotre ta zapaaju kao javno mnjenje. Javno mnjenje kao zajedniki proizvod svakako je izazov akterima da strateki interveniu u javnu sferu. Meutim, nejednak raspored sredstava da se to uini ne deformie nuno i formiranje znaajnih javnih mnjenja. Ukoliko ne ele da rizikuju da budu neefikasne, strateke intervencije u javnoj sferi moraju da budu u skladu sa pravilima igre. Kada uspostavljena pravila jednom pokrenu odgovarajuu igru koja obeava stvaranje uvaenih javnih mnjenja tada e i moni akteri samo doprinositi mobilizaciji bitnih tema, injenica i argumenata. Meutim, da bi se uspostavila pravila prave igre moraju da se postignu dve stvari: prvo, samoreguliui medijski sistem mora da sauva nezavisnost u odnosu na okruenje, budui da politiku komunikaciju u javnoj sferi usmerava i ka civilnom drutvu i ka politikom centru; i drugo, inkluzivno civilno drutvo mora da osnai graane kako bi mogli da uestvuju i reaguju na javni diskurs koji, za uzvrat, ne sme da se degenerie u kolonizirajui vid komunikacije.

Najmanje to se moe rei je da ovaj drugi zahtev izaziva probleme. Literatura o javnoj ignoranciji oslikava portret prosenog graanina kao

11 U momentu objavljivanja oni gube kontrolu nad temama i interpretacijama jer, iako je neka tema potpuno prihvaena, reakcija i pratea komunikacija ne moe ba jasno da se predvidi... (Jarren & Donges, 2006: 360)

1



veoma neinformisane i nezainteresovane osobe (Friedman, 2003, Somin, 1998; Weinshall, 2003). Meutim, ovu sliku promenile su skorije studije o kognitivnoj ulozi heuristikih i informacionih preica u razvoju i konsolidaciji politikih orijentacija. One sugeriu da, dugorono posmatrano, itaoci, sluaoci i gledaoci definitivno mogu, ak i nesvesno, da formiraju razumne stavove o javnim deavanjima. Grade ih sumiranjem esto slabih i stoga zaboravljenih reakcija na neobavezno primljene delie informacija koje su ili ugradili u promenljive konceptualne sheme ili ih procenili u skladu sa tom pozadinom: dakle, ljudi mogu mudro da rezonuju o svojim politikim izborima i bez posedovanja irokog znanja o politici (Dalton, 2006: 26 i dalje; Delli Carpini, 2004: 412 i dalje).

V Patologije politike komunikacije

U zakljunom razmatranju ipak se suoavamo sa, prima facie, injenicom da se vrsta politike komunikacije koju poznajemo u naem, tzv. medijskom drutvu, odvija nasuprot normativnim zahtevima deliberativne politike. Meutim, predloena empirijska upotreba deliberativnog modela ima bitnu vrednost: omoguava nam da kontradiktorne podatke itamo kao indikatore kontigentnih ogranienja koja zasluuju ozbiljno istraivanje. Ranije pomenuti uslovi to jest, nezavisnost samoregulisanog medijskog sistema i prava vrsta povratne veze izmeu posredovane politike komunikacije i civilnog drutva mogu biti podstrekai za otkrivanje specifinih uzroka za postojee nedostatake legitimnosti.

(1) U vezi s prvim uslovom, moramo praviti razliku izmeu nepotpunog razdvajanja medijskog sistema od njegovih okruenja, s jedne, i privremenog meanja u nezavisnost medijskog sistema koji je ve dostigao nivo samoregulacije, s druge strane. Dravni monopol koji je javna radiodifuzija imala u Italiji tokom prve tri decenije posleratnog perioda eklatantan je primer uvlaenja elektronskih medija u politiki sistem. Tokom perioda kada je promena vlasti izmeu hrianskih demokrata i komunista u opoziciji bila blokirana, svaka od velikih partija imala je privilegiju da bira rukovodei kadar na jednom od tri javna tv kanala. Ovaj model je garantovao odreeni stepen pluralizma, ali svakako nije obezbeivao nezavisnost u profesionalnoj proizvodnji programa. Jedna od posledica ovakve, nepotpune odvojenosti posredne komunikacije od centra politikog sistema bila je podreenost javnog servisa jednoj vrsti paternalizma, kao da su nedoraslim graanima trebale politike instrukcije sa vrha (Padovani, 2005). U poreenju sa ovakvim nepostojanjem diferencijacije,

20



privremeno pribliavanje moe izgledati kao manji nedostatak. Ipak, ono nekada ima jo gore posledice. Skoranji primer ove vrste je iznenaujue uspena manipulacija amerikom javnou koju je putem menadmenta komunikacija izvela Bela kua pre i posle invazije na Irak 2003. godine. Ono to ovaj sluaj obelodanjuje nije samo pametan potez predsednika da dogaaj od 9. septembra stavi u okvir objave rata terorizmu (Entman, 2004). Jer, jo upeatljivija pojava u ovom kontekstu bilo je potpuno odsustvo ma kakvog ozbiljnog pokuaja da se taj dogaaj stavi u drugaiji kontekst (Artz & Kamalipour, 2005). Odgovorni mediji morali su da snabdeju pupularne medije pouzdanijim vestima i alternativnim interpretacijama kroz meusobne kanale za uspostavljanje dnevnog reda samih medija.

U poreenju s uplitanjem u zamke politike, nepostojanje odstojanja izmeu medija i specijalnih interesnih grupa je manje spektakularno, ak bi se reklo normalno. Ukoliko, na primer, ekoloka i politika zdravstvenog osiguranja utiu na bitne interese najveih korporacija, moe se videti kako njihovi koncentrisani napori da ekonomsku mo prevedu u politiki uticaj daju merljiv efekat. U ovom kontekstu, takoe je vredan panje posredniki uticaj koji mogu da imaju zajednice naunika (kao to je ikaka kola). Poseban sluaj ugroavanja ureivake nezavisnosti dogaa se kada privatni vlasnici medijskih imperija steknu politike ambicije, pa mo baziranu na svojoj imovini koriste da bi ostvarili politiki uticaj.

Privatni televizija i tampa su kao i sva ostala komercijalna preduzea. Meutim, njihovi vlasnici mogu da koriste to ekonomsko ruho kao pokrie da medijsku mo direktno prevedu u javni uticaj i politiki pritisak. Meu medijskim tajkunima, kao to su Rupert Merdok ili Ted Tarner, posebno neslavan primer je Silvio Berluskoni. On je prvo iskoristio ranije opisane zakonske mogunosti za politiku samopromociju, a nakon to je preuzeo dizgine vlasti, iskoristio je svoju medijsku imperiju da bi podrao sumnjivo zakonodavstvo radi konsolidacije svog privatnog bogatstva i politikog poseda. Tokom ovog poduhvata Berluskoni je ak uspeo da promeni medijsku kulturu u svojoj zemlji, pomerajui je od prevashodno politikog obrazovanja ka marketingu depolitizovane zabave meavine filmova i telefilmova, kvizova i ou programa, crtanih filmova i sporta, sa prenaglaavanjem fudbala u ovoj poslednjoj kategoriji. (Ginsborg, 2004).

(2) Drugi uslov odnosi se na povratnu vezu izmeu samoregulisanog medijskog sistema i responzivnog civilnog drutva. Politikoj javnoj sferi potreban je input od strane graana koji se oglaavaju povodom drutvenih

21



problema i reaguju na teme artikulisane u diskursu elita. Postoje dva velika uzroka za sistematski nedostatak ovakve vrste povratne sprege. Drutvena deprivacija i kulturna iskljuenost graana objanjavaju njihov selektivni pristup posrednoj komunikaciji i neizvesnost da li e uopte u njoj uestvovati (a), dok kolonizacija javne sfere od strane trinih imperativa vodi ka udnoj paralizi civilnog drutva (b).

(a) Opte je miljenje sociologa da zainteresovanost za javna zbivanja i korienje politikih medija stoje u jakoj korelaciji sa socijalnim statusom i kulturnom pozadinom (Delli Caprini, 2004: 404 i dalje; Verba, Schlozman, & Bradey, 1995). Ovaj skup podataka moe se interpretirati kao indikator nedovoljne funkcionalne odvojenosti politike javne sfere od klasne strukture civilnog drutva. Meutim, tokom nekoliko poslednjih decenija, spone koje su vezivale graane za socijalno i kulturno poreklo su oslabile (Dalton, 2006: 172, 150, 219 i dalje). Pomeranje ka glasanju povodom javnih tema potvruje rastui uticaj javnog diskursa na modele izbornog ponaanja i, ire posmatrano, njegov uticaj na stvaranje tematskih javnosti. Budui da je sve vei broj ljudi zainteresovan za sve vei broj javih pitanja, preklapanje tematskih javnosti moe ak da poslui kao protivtea njenoj fragmentaciji (Dalton, 2006: 171, 206 i dalje).

Uprkos ukljuivanju sve veeg broja graana u tokove masovnog komuniciranja, poreenja skoranjih studija vode ka ambivalentnom, ako ne i potpuno pesimistikom zakljuku o tome kako masovno komuniciranje utie na ukljuivanje graana u politiku (Delli Carpini, 2005: 420 i dalje). Nekoliko nalaza u SAD-u podravaju hipotezu o video-bolesti, prema kojoj ljudi koji intenzivnije koriste elektronske medije i smatraju ih vanim izvorom informacija, imaju nii nivo poverenja u politiku to ima za posledicu da e prema njoj ee imati cinian stav (Lee, 2004: 421). Meutim, mada oslanjanje na radio i tv stvara oseaj nemoi, apatije i indiferentnosti, objanjenje ne bi trebalo da traimo u paralizovanom stanju civilnog drutva, ve u sadrajima i formatima degeneriue vrste same politike komunikacije. Podaci koje sam pominjao govore da i sam nain posrednog komuniciranja takoe doprinosi irenju otuenja graana od politike (Boggs, 1997).

(b) Ono na ta mislim pod kolonizacijom javne sfere preko trinih imperativa je jednostavno redefinisanje politike u trine kategorije. Razvoj autonomne umetnosti i nezavisne politike tampe od kasnog XVIII veka primeri su koji dokazuju da komercijalna organizacija i distribucija intelektualnih proizvoda ne moraju nuno da izazovu komodifikaciju i sadraja i naina

22



prijema. Pod pritiskom akcionara koji ude za viim prihodima, dolo je do nametanja funkcionalnih imperativa trine ekonomije unutranjoj logici proizvodnje i prezentacije poruka, to je dovelo do zamene jedne kategorije komunikacije drugom: forme i sadraji zabave asimiluju i u sebe uvlae teme politikog diskursa. Pored toga, personalizacija i dramatizacija dogaaja, pojednostavljivanje kompleksnih pojava i stalno oivljavanje konflikata dovode do povlaenja u graansku privatnost i stvaranja antipolitikog raspoloenja.

Sve vei znaaj imida kandidata objanjava model izborne politike i ponaanja koji se usmeravaju ka njima (Dalton, 2006: 215). To jo nije potpuno prevladalo jer trendovi izbornog ponaanja usmerenog prema temama neizbeno idu ruku pod ruku sa trendovima glasanja prema kandidatima. Personalizaciju politike snano podupire i komercijalizacija programa. Rodonaelnici ove pojave su privatne radio i tv stanice koje funkcioniu pod pritiskom nunosti da budet popunjavaju reklamama. Iako rtv stanice javnog servisa jo uvek zadravaju razliitu strukturu programa, i one su u procesu prilagoavanja ili prihvatanja tog konkurentskog modela (Jarren & Donges, 2006: 163, 348 i dalje). Neki autori smatraju da je politiko novinarstvo na koje smo navikli model koji je prevazien (Hickethier, 2003). Njegov gubitak liio bi nas kljunog inioca deliberativne politike.

*

Ovih nekoliko primera pokazuju kako komunikacioni model deliberativne politike moemo da koristimo za interpretaciju empirijskih nalaza. On posebno usmerava nau panju na one varijable koje objanjavaju neuspehe u odravanju samoregulisanog medijskog sistema i odgovarajue povratne veze izmeu javne sfere i civilnog drutva.

23



Literatura

Arrow, K. (1963). Social choice and individual values. New Haven, CT: Yale University Press.

Artz, L. & Kamalipour, Y.R. (eds.). (2005). Bring em On. Media and politics in the Iraq War. New York: Rowman & Littlefield.

Bellah, R. N. (1975). The broken covenant: American civil religion in time of trial. New York: Free Press.

Boggs, C. (1997). The great retreat: Decline of the public sphere in late twen-tieth-century America. Theory and Society, 26, 741780.

Bohman, J. (1996). Public deliberation. Cambridge, MA: Massachusetts Insti-tute for Technology Press.

Bohman, J., & Rehg, W. (Eds.). (1997). Deliberative democracy. Cambridge, MA: Massachusetts Institute for Technology Press.

Callaghan, K., & Schnell, F. (2005). Framing American politics. Pittsburgh, PA: University of Pittsburgh Press.

Dalton, R. J. (2006). Citizen politics. Washington, DC: CQ Press, A Division of Congressional Quarterly.

Delli Carpini, M. X. (2004). Mediating democratic engagement: The impact of communications on citizens involvement in political and civic life. In L. Lee Kaid (Ed.), Handbook of political communication research (pp. 395434). London: LEA.

Druckman, J. N. (2004). Political preference formation. American Political Sci-ence Review, 98, 671686.

Entman, R. M. (2004). Projections of power. Chicago: The University of Chi-cago Press.

Fishkin, J. S. (1995). The voice of the people: Public opinion and democracy. New Haven, CT: Yale University Press.

Fishkin, J. S., & Luskin, R. C. (2005). Experimenting with a democratic ideal: Deliberative polling and public opinion. Acta Politica, 40, 284298.

Friedman, J. (2003). Public opinion: Bringing the media back in. Critical Re-view, 15, 239260.

Gerhards, J. (1993). Neue Konfliktlinien in der Mobilisierung `ffentlicher Mei-nung [New lines of conflict in the mobilization of public opinion]. Opladen, Germany: Westdeutscher Verlag

Ginsborg, P. (2004). Silvio Berlusconi: Television, power and patrimony. London: Verso.

2



Habermas, J. (1998). Three normative models of democracy. In J. Habermas (Ed.), The inclusion of the other (pp. 239252). Cambridge, MA: Massachu-setts Institute for Technology Press.

Habermas, J. (2005). Concluding comments on empirical approaches to delib-erative politics. Acta Politica, 40, 384392.

Heath, J. (2001). Communicative action and rational choice. Cambridge, MA: Massachusetts Institute for Technology.

Hickethier, K. (2003). Der politische Blick im Disposiv Fersehen. Weisbrod 7996.

Jarren, O., & Donges, P. (2006). Politische Kommunikation in der Medienges-ellschaft [Political communication in media society]. Wiesbaden, Germany: Verlag fur Sozialwissenschaften.

Johnson, J. (1993). Is talk really cheap? Prompting conversation between criti-cal theory and rational choice. American Political Review, 87, 7486.

Johnston Canover, P., & Searing, D. D. (2005). Studying everyday talk in the deliberative system. Acta Politica, 40, 269283.

Lee, T.-T. (2005). Media effects on political disengagement revisited. Journal-ism and Mass Communication Quarterly, 82, 416433.

Neblo, M. (in press). Change for the better? Linking the mechanisms of de-liberative opinion change to normative theory. In Common voices: The problems and promise of a deliberative democracy. In Common Voices: The problems and promise of deliberative democracy.

Padovani, C. (2005). A fatal attraction. Public television and politics in Italy. New York: Rowman & Littlefield.

Peters, B. (2001). Deliberative ffentlichkeit [Deliberative public sphere]. In L. Wingert & K. Ghnther (Eds.), Die ffentlichkeit der Vernunft und die Vernunft der ffentlichkeit, Festschrift fhr Juhrgen Habermas (pp. 655677). Frankfurt/Main, Germany: Suhrkamp Verlag.

Peters, B. (2005). Public discourse, identity, and the problem of democratic legitimacy. In E. O. Erikson (Ed.), Making the European polity (pp. 84123). London: Routledge.

Putnam, R. D. (2000). Bowling alone. The collapse and revival of American com-munity. New York: Simon & Shuster.

Somin, I. (1998). Voter ignorance and the democratic ideal. Critical Review, 12, 413458.

Steiner, J., Bchtiger, A., Sprndli, M., & Steenbergen, M. R. (2004). Delibera-tive politics in action. Cambridge, UK: Cambridge University Press.

2



Thompson, J. B. (1995). The media and modernity. Cambridge, UK: Polity Press.

Van den Daele, W. (1994).Technikfolgenabschtzung als politisches Argument [Technological assessment as political argument]. In Verffentlichung der Abteilung Normbildung und Umwelt (Vol. 1, p. 58). Berlin, Germany: Wis-senschaftszentrum.

Van den Daele, W. (1996). Objektives Wissen als politische Ressource: Ex-perten und Gegenexperten im Diskus [Objective knowledge as political resource: Experts and counter-experts in discussion]. In W. van den Daele & F. Neidhard (Eds.), Kommunikation und Entscheidung (pp. 297326). Berlin, Germany: WZB Yearbook, Rainer Bohn Verlag.

Van den Daele, W., & Neidhardt, F. (1996). Regierung durch Diskussionhber Versuche, mit Argumenten Politik zu machen [Government by discus-sionOn attempts to do politics with the help of arguments]. In W. van den Daele & F. Neidthardt (Eds.), Kommunikation und Entscheidung (pp. 950). Berlin, Germany: WZB Yearbook, Rainer Bohn Verlag.

Verba, S., Schlozman, K., & Bradey, H. (1995). Voice and equality: Civic volun-tarism in American politics. Cambridge, MA: Harvard University Press.

Weinshall, M. (2003). Means, ends, and public ignorance in Habermas theory of democracy. Critical Review, 15, 2358.

Weisbrod, B. (2003). ffentlichkeit als politischer Prozess. Dimensionen der politischen Medialisierung in der Geschichte der Bundesrepublik [The public as a political process. Dimensions of the political Medialisierung in the history of the Federal Republic of Germany]. In B. Weisbrod (Ed.), Die Politik der ffentlichkeitdie fentlichkeit der Politik (pp. 1128). Gttingen, Germany: Wallstein Verlag.

World Business Council for Sustainable Development and Science Center Ber-lin (Ed.). (2003). Intellectual property rights in biotechnology and healthcare. Berlin, Germany: WZB.

2



Summary: I first compare the deliberative to the liberal and the republican models of democracy, and consider possible references to empirical research and then examine what empirical evidence there is for the assumption that political deliberation develops a truth-tracking potential. The main parts of the paper serve to dispel prima facie doubts about the empirical content and the applicability of the communication model of deliberative politics. It moreover highlights 2 critical conditions: mediated political communication in the public sphere can facilitate deliberative legitimation processes in complex societies only if a self-regulating media system gains independence from its social environments and if anonymous audiences grant a feedback between an informed elite discourse and a responsive civil society.

Key words: deliberative democracy / public sphere/ political communication / legitimation

27CM 0 (2007) PROTOCOL COMMUNICATIONS

Mitovi o medijima i savremene politike mitologije

Mirko Mileti1Filozofski fakultet, Novi Sad

Rezime: Mitovi savremenog oveka nastaju u medijskim sadrajima. Najznaajniji od njih jesu mitovi o samim medijima, njihovoj verodostojnosti, slobodi i nezavisnosti. Takvi, oni su pretpostavka nastajanja novih politikih mitova, koji su jedan od uslova funkcionalnog ustrojstva i odranja drutva u novim istorijskim okolnostima.

Kljune rei: mit / politiki mit / medijski mit / sloboda / nezavisnost medija / politika mitologija

UDC 31.7 : 31.77 : 32.01.1

1. Mit i politiki mit

Mit je (polu)izmiljena, ali ne i nuno neistinita pria. Izmiljena, jer ne korespondira sa nauno dokazivim ili, uopte, empirijski postojeim injenicama. Meutim, mit je onoliko istinit koliko je verovanje u njega u dosluhu sa preovlaujuim vrednosnim sistemom, dominatnim kulturnim obrascem i usvojenim etikim normama unutar odreene drutvene (etnike, konfesionalne, klasne, rodne, rasne, politike, profesionalne) grupe. Drugim reima, sutina mita nije u tome da li se neto zaista desilo, nego da li se neto moglo desiti/deavati, pa ako je odgovor potvrdan, jo uz to u skladu sa teleolokim aktivizmom grupe, onda je i mogue i istinito. Mit je, dakle, istinit jer je delotvoran, a ne zato to nam daje injenine podatke (Armstrong, 2005: 17).

1 Kontakt sa autorom: [email protected]

2

Mitovi o medijima i savremene politike mitologije Mirko Mileti


Sutina klasinog mita, kao delotvorne prie o (polu)izmiljenom dogaaju, u svim vremenima utemeljena je u ljudskom strahu od neizvesnog, u nameri da iskoraimo preko ivice sopstvenog iskustva, u ritualizovanim manifestacijama verovanja u priu, u sugerisanim normama ije prihvatanje znai obavezujue ponaanje i, najzad, u konstrukciji alternativne u odnosu na stvarnu (prolu, sadanju, buduu) stvarnost.

Skup mitova uvek, u odreenoj meri, odreuje individualni i drutveni ivot ljudi unutar jednog socijeteta u odreenom vremenu i na odreenom prostoru.

Ali, mit u svim vremenima nije u drutvenom ivotu prisutan podjednakim intenzitetom. Preovlaujue je miljenje da je mit bio sveprisutan od paleolita, kada su ljudi okonali svoju bioloku evoluciju, do nestanka prvobitnih zajednica; da je bio najfantazmagoriniji u aksijalno doba (od 800. do 200. godine pre nove ere), kako je Karl Jaspers nazvao vreme u kome je, po njemu, nainjena jedna od najvanijih prekretnica u razvoju oveanstva (Jaspers, 1953: 178); da je njegova delotvornost bila najvea, kada je integrisan u velike monoteistike religije (tokom celog srednjeg veka); i da je poeo da jenjava u savremeno doba, sa procvatom kartezijanstva u nauci, koje je, ne samo u svim svojim kontemplativnim varijacijama, nego i kroz procese industrijalizacije, urbanizacije i modernizacije, logos suprotstavilo mithos-u.

Da li se, meutim, ovek u savremenosti odrekao mita? Ili, jo preciznije, da li se savremeni ovek odrekao mita?Ovo drugo pitanje nije nepotrebna stilistika varijacija, ve direktan izraz

injenice da savremeni svet i savremeni ovek nisu simetrini pojmovi. Na obodima oveanstva jo postoje ljudi i cela drutva, koji svoju zajedniku egzistenciju zasnivaju na klasinoj, predmodernoj mitologiji; teogonijskim mitovima priama koje govore o poreklu boanstava; zatim, kosmogonijskim mitovima o nastanku sveta; i, najzad, antropolokim mitovima priama o razlozima ljudskog udesa u univerzumu.

Ali, oni nee biti predmet promiljanja u ovom tekstu, jer se o toj temi malo ta novog moe rei. Predmet ovog teksta jesu mitovi savremenog oveka, budui da ni jedan od pomenutih razloga za nastajanje mitova nije nestao samo su se promenili ciljevi nastajanja novih mitova, sadraj (polu)izmiljenih pria i naini njihovog prenoenja kroz prostor i vreme.

Po svom drutvenom smislu to su politiki mitovi. Re je, meutim, o mitovima koje stvaraju mediji: skupu mitova, tj. mitologijama2 u iju

2 U ovom tekstu izraz mitologija bie upotrebljavan iskljuivo u znaenju: skup mitova.

KorisnikHighlight

KorisnikHighlight

KorisnikHighlight

KorisnikHighlight

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikHighlight

Edited by Foxit ReaderCopyright(C) by Foxit Software Company,2005-2008For Evaluation Only.

2

Mirko Mileti Mitovi o medijima i savremene politike mitologije


delotvornost savremeni ovek veruje. Ovi mitovi poeli su da nastaju paralelno sa postepenom drutvenom afirmacijom prvog masmedija tampe, da bi kulminaciju dostigla u savremenosti, na prelazu izmeu dve epohe, drugog u trei milenijum, u kojoj je drutveni ivot gotovo u potpunosti zasien masmedijskim sadrajima. Savremeni politiki mitovi su vrlo esto u dosluhu sa klasinim politikim mitovima (politiki mitovi o prohujalom zlatnom dobu, o zaveri protiv nas, o najzad doekanom spasitelju ili ostvarenom jedinstvu; irarde, 2000), ali ih sadrajno nadograuju i nadilaze mitomanskom preradom aktuelne i nuno protivrene drutvene stvarnosti.

No, mitovi savremenog oveka, politiki mitovi, ne bi bili mogui bez svojevrsne mitologizacije medija u drutvenoj ulozi sveprisutnih, verodostojnih, nezavisnih i slobodnih naratora, kadrih da, zbog tih njihovih, sva je prilika u klasinom mitolokom obrascu, kreiranih osobina, uspostavljaju novi sistem mitema prema Klod Levi-Strosu (1978) osnovnih simbolikih jedinica znaenja mita i mitova koji strukturu politikih mitova upodobljavaju naraslim neizvesnostima i individualnim i grupnim strahovima ljudi, prouzrokovanih sve brim, sve dubljim i sve radikalnijim drutvenim promenama, e da bi se tekua istorija mogla kako-tako objasniti, shvatiti i prihvatiti.

Dakle, savremeni mitovi i mitologije jesu, prvenstveno, politiki, koje je nemogue artikulisati izvan medijskih sadraja, ali najvanija pretpostavka delotvornosti politikih mitova jeste verovanje u prethodno ili, mnogo verovatnije, simultano nastalu mitologiju medija. To je prvi uslov za medijsku transmisiju (Debre, 2000), kako postojeih tako i novonastajuih, politikih mitova kroz vreme.

2. Politiki i medijski mitovi

Politiki mit je kao pojam nastao u filozofsko-naunom okviru koji nadilazi dva, inae suprotstavljena, klasina poimanja mita.

Proponenti prvog nalaze se meu onim istoriarima religije i antropolozima koji ga pozicioniraju iskljuivo u prolosti, kao (polu)izmiljene teogonijske, kosmogonijske i antopoloke prie iz (pra)davnih vremena, ali koje i danas imaju izvesnu eksplanatornu vrednost i veu ili manju drutvenu delotvornost, jer one objanjavaju i opravdavaju neke sudbonosne preokrete u ivotu oveka ili izvesne oblike ustrojstva zajednice i drutva (irarde, 2000: 12).

Drugi, skepticistiki pristup, najveim delom razvijen u razliitim rukavcima socijalne filozofije, mit i njegove drutvene funkcije svodi na simbolike fantazmagorije sa realistiko-utilitaristikim motivima: svi klasini i moderni

30



mitovi nisu nita drugo do mistifikacije, fantazame, opsene, izvrtanje istine, jer nastaju bez ikakve veze sa stvarnou, u sukobu sa injenicama i logikom, postavljajui se kao nepomeriv duhovni zid izmeu istine i lai, najee u ime lai. Drugim reima: To su vetaki proizvodi koje su stvorili veoma vete i lukave zanatlije (Kasirer, 1972: 94).

Moderna hermeneutika politikog mita zasniva se, meutim, na stanovitu da uslovi za nastajanje i socijalnu delotvornost politikih mitova i mitologija postoje u svim socijalno-istorijskim kontekstima, budui da ve pomenuti razlozi nastajanja klasinih mitova (strah od neizvesnog, potreba da se iskorai izvan sopstvenog iskustva, konstruisanje alternativne stvarnosti, norme i rituali koje mitovi imaju kao nunu posledicu u drutvenom ivotu) postoje i u savremenosti. Mi i dalje eznemo za tim da preemo s onu stranu svojih neposrednih okolnosti i da kroimo u celovito vreme, u taj snaniji oblik postojanja koji nam daje oseaj ispunjenosti (Armstrong, 2005: 105). Sa duge strane, politiki mitovi nisu samo opsena i varka, kojom se smiljeno i spolja, u odnosu na oveka-pojedinca, premouje jaz izmeu individualnog (nepovoljnog) iskustva i (nametnute) kolektivne predstave, ve i potreba da se individualno objasni kolektivnim, posebno optim, i tako nae klju za izlaz iz lavirinta straha od egzistencije. Do roenja politikog mita dolazi u trenutku kada se drutvene traume pretvaraju u psihike. On se zainje u skrivenom porastu strepenje i neizvesnosti, u mranom podruju osujeenosti i jalovih iekivanja (irarde, 2000: 209, 206). Tako su, u poslednja dva veka, perioda u kome su se mediji masovnog komuniciranja u potpunosti afirmisali kao novi demijurzi drutvenog ivota, nastali i nastaju politiki mitovi o naciji, rasi, voi, revolucionarnoj pravdi, jedinstvu, jednakosti, drutvu blagostanja, demokratiji, slobodnom i nezavisnom pojedincu, dravama dobrih i opasnih namera, mondijalistiki ujedinjenom drutvu..., u krilu drutvenih trauma izazvanih velikim jazom izmeu bogatih i sitomanih, nacionalnim i svetskim ratovima, pretnjom nuklearnom katastrofom, iscrpljivanjem prirodnih resursa, klimatskim poremeajima i sve veim ekolokim disbalansom na planetarnom nivou... Dok su stare predstave o prirodi ustupile svoje mesto racionalnim tumaenjima prirodnih pojava, politiki mitovi se na novim osnovama stalno obnavljaju kao aktivna politiko-kulturna snaga. I to ne samo zato to su pojave drutvenog sveta sloenije i tee pristupane racionalnim tumaenjima i shvatanjima, ve pre svega zbog toga to se u istorijskoj stvarnosti obnavljaju okolnosti i situacije koje nameu potrebe i ulivaju snagu novim politikim mitovima (Mati, 1998: 104).

KorisnikHighlight

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

KorisnikDimension

Edited by Foxit ReaderCopyright(C) by Foxit Software Company,2005-2008For Evaluation Only.

31



Politiki mit je (polu)izmiljena pria kojom se razreava(ju) osnovni konflikt(i) u jednoj socijalnoj zajednici, medijski artikulisana i institucio-nalizovana kao najverovatnija istina, koju veina pripadnika zajednice prihvata jer je nastala u medijskom polju, jedinoj javnoj sferi koja je danas dostupna svim pripadnicima odreene socijalne zajednice. Sadraji politikih mitova i mitologija determinisani su drutvenim kontekstom u kome nastaju i postaju deletvorni, tj. doprinose uspostavljanju i odravanju socijalnog sistema, razreavajui osnovne konflikte i smanjujui napetosti u njemu. Delotvornost politikih mitova zavisna je varijabla ekspresivnih mogunosti masmedija i medijskom zarobljenou graana, tj. njihovom neprestanom izloenou medijskim sadrajima, u kojima nastaju i obitavaju politiki mitovi. U medijskom polju oblikovane politike mitologije podjednako su znaajan faktor drutvene integracije stabilnih i dugotrajuih socijalnih sistema, nastalih posle buroaskih revolucija u Evropi i SAD, kao i u drutvima u tranziciji, ili onima koja su opstala u autarhinim oblicima drutvene organizacije po klasnom, konfesionalnom ili etnikom politikom razlogu. Uostalom, na to ukazuju i tipovi politikih mitova, koje u knjizi Politiki mit i epika prepoznaje G.M. Gutberston (prema Mati, 1998: 122123). Drutvima u nastanku odgovaraju kulturno-istorijski ili civilizirajui mitovi; revolucionarnim stanjima drutva utopijski ili mesijanski mitovi; drutvima u krizi tradicionalni politiki mitovi; postkriznim drutvima mitovi legitimnosti vlasti ili mitovi socijalnog poretka; odranju postojeeg stanja mitovi legaliteta, mitovi tradicionalne (politike) kulture, ludistiki mitovi; drutvima bez postignutog socijalnog konsenzusa mitovi socijalne kohezije, mitovi lova na vetice ili mitovi rtvenog jarca; spolja ugroenim drutvima odbrambeni mitovi, rasni, konfesionalni ili etniki mitovi; drutvenim stanjima direktne opresije mitovi slobode.

Za delotvornost svih ovih politikih mitova i mitologija od izuzetnog je znaaja vremenska dimenzija njihove dominacije medijskim sadrajima, bilo u smislu prisutnosti u vrhu medijske agende, bilo kao interpretativni okvir hegemonske ideologije (Grami) u odreenoj socijalnoj zajednici. Iz tog ugla mogu se razabrati ve zaokruene politike mitologije, iz koje ne mogu pobei medijske interpretacije i najbanalnijih aspekata drutvene stvarnosti, kao i one koje nastaju, posebno u zemljama u tranziciji u kojima kljuni drutveni konflikti jo uvek nisu do kraja razreeni, a to znai da je delotvornost nastalih i nastajuih politikih mitova podlona preispitivanju, kako zbog njihove sadrajne i simbolike strukture u nastanku (broja i vrste mitema koja kod veine pripadnika jednog socijeteta izaziva isto, izomorfino znaenje),

32



tako i zbog delotvornosti radikalnom drutvenom promenom odbaene politike mitologije, koja, meutim, u individualnoj i kolektivnoj svesti graana jo egzistira kao seanje na bolju prolost. Jer, Mit mora da dovede do poistoveivanja ili delanja, a ne do pasivne kontemplacije (Armstrong, 2005: 105).

No, nezavisno od toga da li je re o drutveno etabliranim ili nastajuim politikim mitologijama, one se uvek odnose na prolost tzv. osnivaki mitovi, sadanjost mitovi redukcije kompleksne stvarnosti, i budunost mitovi obeane zemlje.

Osnivaki politiki mitovi su u svojoj sadrajnoj strukturi ambivalentni. U njima se objanjava ili sugerie novi poetak (Francuska buroaska revolucija, Ameriki oslobodilaki rat protiv Velike Britanije, Oktobarska revolucija u Rusiji, Kineska revolucija, Sindikalna revolucija u Poljskoj, Pliana revolucija u ehoslovakoj, Petooktobarska revolucija u Srbiji...). Bez osnivakih mitova nijedna politika kultura nije dovrena, niti sama drava moe biti ideoloki i sa stanovita uverenja njenih pripadnika vre utemeljena (Mati, 1998:103). Ali, osnivaki mitovi se ne zasnivaju samo na novim mitemama, nego, ak i u uslovima najradikalnijih drutvenih promena, trae aksioloku kopu sa prohujalim vremenima, politikim mitovima koji su nastajali kao alternativa ideoloki demaskiranoj mitologiji, ime se novi mitovi, brojnim tehnikama medijskog zavoenja i manipulacije, ele prevesti sa terena mithos-a u polje istog logos-a, tj. shvaene istorije, na ijim se temeljima nuno deava ba ovakva politika sadanjost, zarad izvesne budunosti.

Miteme koje konstituiu mitove o sadanjosti su, meutim, mnogo semantiki eksplicitnije i svedene na manihejske vrednosne postulate, iji je smisao da sve sloeniju drutvenu stvarnost predstave u ravni neupitnog digitalnog izbora izmeu dobra i zla. Ogranienom ljudskom duhu, neophodan je mit za svrhe ovladavanja situacijama; ako bi sve trebalo raditi na racionalan nain, nita se ne bi moglo uraditi, a najmanje od toga u politici (Friedrich, 1963: 94). Politiki mitovi o sadanjosti ne trpe dvoumice u pitanjima ta je dobro a ta zlo, nastajali ona u bilo kom tipu politikog ustrojstva drutva SAD ili Severnoj Koreji, zemljama Evropske unije ili Iranu. Zato se u svakom aktuelnom socijetetu kroz postojee ili nastajue politike mitove generie preovlaujui sistem vrednosti koji predstavlja aksioloku armaturu njihove (ne)stabilnosti. Oni postaju organizovani skup objanjenja, nudei reenja za sve nedoumice i nedae nametnute savremenim istorijskim tokovima (irarde, 200: 207). Ovde je vano napomenuti da u politike mitologije sadanjosti

33



spadaju, u irem smislu, i medijski mitovi o medijima, zasnovani na stalno regeneriuim mitemama o njihovoj verodostojnosti, nezavisnosti i slobodi, ali kao deo aksioloki nove politike mitologije: oni su to ovde i danas jue su bili instrument mithos-a, danas su, meutim, deo logos-a.

Politiki mitovi o budunosti, kao obeanoj zemlji, mogu se javiti i javljaju se u dve varijacije. Prvu je jo u XIX veku ponudio Marks u ideji komunizma kao apsolutno harmoninog besklasnog drutva, zasnovanog na naelu od svakog prema mogunostima, svakome prema potrebama, koje nije nita drugo do reinterpretacija principa ivota u porodinoj komuni; njen intencionalni kredo je u ideji o moguoj budunosti koju treba dosei, razumevanjem prolosti i delanjem u sadanjosti. Sa drugom je, sto godina kasnije, spekulisao Frensis Fukujama, tvrdei da je budunost ve zapoela u tehnologizovanom liberalno-demokratskom kapitalizmu, kao najboljem socijalnom inkubatoru univerzalnih sloboda i prava (Fukujama, 1997); vrednosnu osnovu politikog mita o ve zapoetoj budunosti, u ovom sluaju, ine mitovi o neupitnoj prolosti i jo neproblematinijoj sadanjosti u onim socijalnim zajednicima u kojima se kraj istorije ve dogodio potrebno je tom kraju, na svaki nain, privesti periferna drutva i, eto, ideala najzad ostvarenog mira, slobode, individualnog i drutvenog blagostanja na plavoj planeti. Obe mitopoeze, locirane u budunosti, imaju veoma svedenu i pragmatinu politiku motivaciju. Kada se uverenja i predstave o opravdanosti vlasti usade u svest i verovanja najirih slojeva, kada postanu deo drutvenog mnenja, onda nastaje stanje u kome je onima koji su potinjeni mnogo lake da se pokoravaju, a onima koji vladaju mnogo lake da upravljaju i to bez neposredne upotrebe nasilja ili sredstava prinude, jer snagu politikim mitovima daje i tenja ljudi da svoja (politika) dela vide u svetlu veno vaeih i velikih naela, onih poduhvata koji imaju daleko vei znaaj od vremenskih, lokalnih i drugih nesavrenosti i ogranienja (Mati, 1998: 117).

Ovakav koherentan skup mitova ini, vie ili manje zaokruenu politiku mitologiju svakog socijeteta, aksioloko jezgro hegemonske ideologije u njemu artikulisano u konstruisanim odgovorima na pitanja: ko smo, ta smo i ta treba da inimo, te kuda idemo? ije se funkcije samo u malom razlikuju od klasinih teogonijskih, kosmogonijskih i antropolokih mitova. Dakle, politiki mitovi: (1) omoguavaju metaforizaciju politiki (interesno) profanog u afektivno prihvatljive opte predstave simbolika funkcija, (2) reguliu drutvenu egzistenciju i ponaanje ljudi regulatorna funkcija, (3) pokreu na delanje i ostvarivanje drutvenosti delotvorna funkcija, (4) uspostavljaju prosenu meru drutvenosti sinkretika funkcija, (5) oslobaaju straha

3



od tekue istorije katarktika funkcija, (6) povezuju prolost, sadanjost i budunost transmisiona funkcija i (7) anticipiraju eljenu budunost utopijska funkcija mita (prema Petrovi, 2005: 9295).

Meutim: Politiki mit kao jezgro, osnovna predstava ideolokih sistema, krajnje je uopten i svojim eksplicitnim sadrajem ne odgovara na mnoga konkretna pitanja koja se pojavljuj tokom praktinog delovanja. No, to i nije njegova glavna funkcija, ve da formira fon koji se nazire u pozadini itavog niza drugih programskih stavova koji imaju konkretniji i raznovrsniji sadraj (Slavujevi, 2005: 49). Taj fon mogue je u savremenom, masovnom drutvu, formirati samo u masmedijskom kompleksu, celini svih delujuih medija masovnog komuniciranja. Drugim reima, politiki mit vie ne moe da nastane, niti da opstane izvan tkiva medijskih sadraja koji produkuju sopstvene medijske mitove o medijima.

Prvi od njih je mit o neprekinutoj sadanjosti kao svojevrsna medijska persiflaa ideje besmrtnosti, prisutne, inae, u svim religijama.

Drugi je mit o medijskoj kao neupitno stvarnoj stvarnosti, tj. o medijima kao slobodnim i nezavisnim ogledalima stvarnosti, koji nam obezbeuju osnovnu pretpostavku individualne i grupne slobode izbor izmeu mnotva mogunosti.

I, najzad, trei mit je onaj o beskompromisnom borcu za istinu, profesionalnom komunikatoru-novinaru, usamljeniku koji uspeva da sprei svaki pokuaj izvitoperavanja i deformacije medijske stvarnosti, u odnosu na stvarnu, za medijske sadraje referencijalnu stvarnost.

3. Mitomedijski duhovni okvir savremenog oveka

Najvanija pretpostavka ovih, najpre medijski stvorenih mitova, svojevrsne medijske mitologije, mitologije savremenog oveka, jeste naa potpuna uronjenost u medijsku stvarnost, tj. neprestano bekstvo iz onog to obino nazivamo stvarni ivot u medijske alternative ivotu.

Sve do sredine XIX stolea medijski sadraji, shvaeni kao svojevrsne (ne)istinite prie, fragmentarno i, iz ugla svih pripadnika drutva, nedovoljno kontinuirano posredovali su stvarnost, bez pretenzija da tu stvarnost i prostorno i vremenski u potpunosti apsorbuju. Meutim, od 1963. godine, kada je u Sjedinjenim Amerikim Dravama broj televizijskih prijemnika nadmauje broj domainstava, do kraja tog diabolinog veka, mediji masovnog komuniciranja (tampa, film, radio i televizija), ukljuujui drutveno sve agresivniji Internet,

3



postaju najvaniji demijurzi naeg individualnog, time i drutvenog ivota. ak i kada se zanemare razlike u razvijenosti socijalnih zajednica po dijagonali bogati severozapad siromani jugoistok, a nije ih teko zanemarititi jer ekrani televizijskih prijemnika svetlucaju i u od kartona i lima napravljenim slamovima na obodima megalopolisa ili potpuno ruralnim naseljima, savremeni ovek provede u proseku 3.470 asova izloen medijskim sadrajima (Straubhar and La Rose, 2004: 4), tj. oko 10 asova dnevno. Vie nego to provede na njivi, za mainom ili u uredu, due nego to se okrepljuje snom. I kada bi ovaj podatak bio preteran, sasvim je sigurno da su mediji najvei derai slobodnog vremena, zapravo dokolice (Boovi, 1979), jer ta oveku izvan medijske izloenosti ostaje u slobodnom vremenu, osim zadovoljavanja egzistencijalnih potreba za hranom i snom. Sledei zakljuak je neizbean, ma koliko, na prvi pogled, izgledao preterano simplifikovan: savremeni ovek ivi u medijskim sadrajima (polu)izmiljenim i (polu)istinitim priama, budui da prave snove, ako nisu medijski komarni i ako ih, uopte, izvan medijske zbilje ima, ne moe da kontrolie, kao to ne moe da kontrolie spoljnim socijalnim nunostima nametnuti sadraj rada, koji mu, sva je prilika, danas omoguava da sanja samo u svetlucavoj medijskoj javi.

Iluzija o besmrtnosti za savremenog oveka impregnirana je u kontinumu medijskih sadraja, na ijem se kraju, eksplicitno ili implicitno vazda nalazi najvanije upozorenje to be continued. Nita nije zavreno, nita se ne zavrava, nita nee biti zavreno, jer dramatrugija medijskih sadraja zasnovana na surogatima emocionalne sigurnosti, lanom uverenju o sopstvenoj vrednosti, afirmaciji sopstvenog ega, mogunosti za kreativno izraavanje, vedetizovanju objekata ljubavi, oseanju pozajmljene moi, prividne ukorenjenosti i besmrtnosti (Pakard, 1994) to ne dozvoljava. Zato su rad (reproduktivni, ne i stvaralaki) i san (fizioloki, ne i fantazmagoriki) samo nevolj(e)ne pauze izmeu svakodnevnih epizoda u serijalu iji se kraj ne moe, ne samo desiti, nego, danas, ak i zamisliti. U elektronskim medijima irom sveta napravljen je zaokret prema novoj vrsti reality programa, koji se pribliava dokumentarnim formatima i dramskim tehnikama da bi se obezbedile bilo uzbudljive prie ili radnja iz realnog ivota () ili u docusoap (dokumentarnoj sapunici), kao relaksirajuim opisima svakodnevnog ivota na poslu i njegovoj meavini rutinskog i neoekivanog (Hermiz u Brigs i Kobli, 2005: 451). ivot bez poetka i kraja, ivot koji se deava nama, tako to uestvujemo u ivotima drugih, ivot koji se iz prirodno-virtuelne izmestio u virtuelno-prirodnu stvarnost,

3



simulirajui medijski formiran simulakrum. Hou da kaem: ono to je ovde mentalno projektovano, ono to se u zamiljenom okruenju doivljava kao metafora, od sada biva projektovano, bez ikakve metafore, u apsolutni svemir, u svemir simulacije (Bodrijar, 1994: 10). Taj svemir medijske simulacije nastao je kombinovanjem svih ekspresivnih mogunosti televizije i njoj imanentnih anrova (televizijskog spektakla, televizijskih serijala i televizijskih igara), artikuliui neto to bi se moglo nazvati apsolutnom televizijom, uz sve veu konvergenciju najmonijeg masmedija sa razmasovljenou, tj. individualnim korienjem novog medija kompjuterske mree. Ali to nije autentian ivot, jer takav, kao deo medijskog sadraja, i ne moe biti. To je istina koja vie nije ona odraavajua, istina ogledala, ni ona perspektivna, panoptikog sistema i pogleda, nego manipulatorska istina koja sondira i ispituje (Bodrijar, 1991: 32). Ova mikstura direktnog prenosa, serijala i igre, daje novi televizijski format, koji se moe nazvati ritualizovani televizijski spektakl, koji zaista izluuje apsolutnu televiziju, kadru da opisanim sadrajem, koji u potpunosti substituie stvarni ivot, stvori tzv. neprekinutu sadanjost, dakle neto to je vrlo blisko ideji besmrtnosti na kojoj poiva svaki mit. Sa televizijskim spektaklom ovek je prvi put od postanja zakoraio u domen boanskog. Jer, pre televizije, nijednim od postojeih (mas)medija, niti bilo kojim drugim tehnikim ili inim sredstvom, nije bilo mogue proizvesti novu dinamiku audio-vizuelnu stvarnost, paralelnu sa materijalnim svetom, izdvojeno posmatrano potpunuo virtuelnu. Ona, meutim, samim njenim postojanjem neminovno izazva posledicu preoblikovanja celine ovekovog sveta (Radojkovi, Mileti, 1996: 146).

To izobilje simbola i atrakcije; taj kaleidoskop simuliranog ivota; ta fascinantna i gotovo opredmeena arenlaa stvarnosti iz asa u as, iz dana u dan, u jednom beskrajnom kontinumu, useljava u ivote ljudi mitologizovane dogaaje i linosti, norme i ciljeve, koji postaju socijalni i politiki etaloni ponaanja u ono malo vremena koje im preostaje izvan izabranih medija, nametnutog rada i neizbenog sna. Stvarajui jo jedan mit, mit o neupitnosti medijski posredovane istine, o autentinosti medijski posredovane stvarnosti, jer je mogue uspostaviti nezavisnost medija, time dostii i vrhove slobode oveka u masovnom drutvu.

Slobodni i nezavisni mediji nezavisni od drave, stranaka, novca, koje njihovi predstavnici, pripadnici, vlasnici, afirmiu od dana kada su se uverili da pojedinana i grupna mo vie nije mogua bez medijske logistike

37



predstavljaju istaknut deo agende u medijskim sadrajima koji vazda iznova revitalizuje medijski stvoren mit o sopstvenoj slobodi i nezavisnosti. Mediji su ti koji do pripadnika usamljene gomile stalno, iz godine u godinu, posreduju rang-liste (ne)slobodnih i (ne)zavisnih medija irom zemljinog ara. Konotacija takvih poruka je manihejski implicitna: ako postoje neslobodni, zavisni, instrumentalizovani, propagandistiki... mediji, postoje i oni drugi, koji su po svemu drugaiji, koji tvore etvrtu vlast u drutvu, koji su psi uvari demokratije, koji ne dozvoljavaju arkani da preko bljetavih i istih ekrana, ogledala stvarnosti, navuku mrane koprene neistine, manipulacije i podvala. Potrebno je samo da budu preputeni tritu ili civilnom sektoru ili da budu okrenuti javnom interesu ili da zavise jedino od samoodgovornosti profesionalnih komunikatora, sve to u jednom i jedinom modelu reprezentativne demokratije mada je, kako s pravom tvrdi Mekenzi (2006), svaka reprezentacija uvek i manipulacija pa da svaki pojedinac, neprestano izloen njima, iskoraujui preko granice sopstvenog iskustva, zavitlan u virtuelnu info-sferu, dosegne svekoliku istinu, koja se ne da dovesti u pitanje, budui da se ne moe, ak ne sme, dovesti u pitanje istina o slobodnim i nezavisnim medijima, jer se time dovodi u pitanje ideja o slobodi oveka uopte.

Ali, svaki je mit (polu)izmiljena pria. Medijski mitovi su, zapravo, politiki mitovi, a sutina politike kao ljudske aktivnosti je afirmisanje i ostvarivanje odreenog intresa. Politiki mit jeste izmatana nadogradnja, iskrivljeno ili neobjektivno, nepouzdano, sporno objanjenje stvarnosti (irarde, 2000: 13). Zato je i ovaj mit, mit o slobodnim i nezavisnim medijima, neupitnim mogunostima njihovog postojanja, politiki motivisana arenlaa iz koje, tu i tamo, iskrsne pravo, ne tako isto, lice medijske slobode i nezavisnosti.

Klasini ameriki liberalni postulat o suvinosti drave u medijskom polju, kao najvanijoj pretpostavci slobodnih i nezavisnih medija, topi se pred oiglednostima njihove instrumentalizovanosti od globalnog do lokalnog nivoa drutvenog organizovanja. Tipian je primer Ruperta Merdoka, mogula ije se medijsko carstvo rasprostire na svim kontinentitima. Merdok, s novinama rairenim ispred sebe, sea se bivi urednik Sunday Times-a, uperio bi prst na neki lanak i zareao: Zato hoe da tampa takvo smee? ili bi, pokazujui na potpis nekog dopisnika, izjavio: Taj ovek je komunjara. Njegov naslednik u listu Sunday Times, Endru Nil, kojeg je Merdok odabrao delom zato to je imao izrazito desniarske stavove, opisuje kako je njegov gazda dominirao njegovim mislima, ak i kada je bio odsutan: Rupert ima neobjanjivu vetinu da bude

3



tu i kada ga nema. Kad mi se nije javljao i kad sam znao da je zauzet negde drugde, i dalje bi bio prvi u mojim mislima... Rupert oekuje da njegove novine potpuno stanu iza onoga u ta sam veruje; kombinaciju desnog republikanizma iz Amerike i nerazvodnjenog taerizma iz Britanije... (prema Karen u Brigs i Kobli, 2005: 145146).

Tome nasuprot, u evropskoj medijskoj praksi tek poslednjih decenija minulog veka nastupila je intenzivna deregulacija (kroz privatizaciju vlasnitva i komercijalizaciju programa), ali, na talasima agresivne amerikanizacije (Mek Kvejl, 1994) medijskih sistema, i remitologizacija javnog interesa kao kriterijuma prepoznavanja i odranja koliko-toliko slobodnih i nezavisnih medija, od kojih se drava dovoljno udaljla i prepustila nezavisnim (sic!) regulatornim telima da brinu o uspostavljanju optimalnog odnosa izmeu optih i posebnih (manjinskih) interesa graana u nacionalnim medijskim kompleksima: kako u programima tzv. javnih servisa tako i u balansiranju javnog interesa sa komercijalnim razlozima postojanja medijskih organizacija u privatnom vlasnitvu. Konsekventno, i za razliku od amerikih iskustava gde se radiodifuzni sistem razvijao u kompetitivnom okruenju, sa privatnim komercijalno finansiranim kompanijama koje obavljaju usluge radiodifuzije, evropske zemlje uglavnom su favorizovale neki oblik dravne kontrole nad radiodifuzijum, kao nain da se izbegne haos na radiofrekvencijama za emitovanje, koji je bio karakteristian za neregulisani sistem i, istovremeno, da se ne zanemari javni interes... Meutim, poto je ideja javnog interesa dvosmislena, metodi koji su odabrani i korieni da se on ne bi zapostavljao razlikovali su se u zavisnosti od raznih politikih i kulturnih tradicija evropskih zemalja (Harvi u Brigs i Kobli, 2005: 357). Ova dvosmislenost izraavala se i izraava na razliite naine, ali gotovo da nema istraivaa fenomena javnog interesa u medijskom polju koji ne uoava odreeni stepen (ne)formalnog uticaja politikih subjekata na sadraje koji se posreduju medijima u javnom vlasnitvu, posebno na nacionalne radio-televizije organizovane u modelu javne slube. Mediji u javnoj slubi pokuavaju da politiku uguraju u jedinstven kalup i kre sopstveno naelo da e svima omoguiti jednak pristup zabavi, tekuim zbivanjima i kulturi, u okviru zajednikog polja... Neke stvari se ne smeju emitovati, ili ne na odreeni nain (Kin, 1995: 94).

Sueni sa hipokrizijom medijskog liberalizma, na jednoj strani, i bezobalnou pojma javnog interesa, na drugoj, koji je, dakle, tumaen u zavisnosti od socijalno-istorijskog konteksta u kojem su nastajali i delovali tzv. medijski javni

3



servisi, savremeni (medijski) mitomani izlaz su potraili u treem, civilnom/graanskom sektoru organizovanja drutva, regeniriui mit o slobodnim i nezavisnim medijima u ideji da oni ne smeju biti dostupni ni hirovima vlasnika ni moi politike (stranaka, drave), ve samo graanima i njihovim obinim, svakodnevnim preferencijama. Novonastajui mit je udesno jednostavan i, utoliko, zavodljiv: u globalnoj medijskoj praumi, kojom haraju elektronski kiklopi, sa ekranima umesto oiju, treba stvarati oaze slobode i nezavisnosti kroz samoorganizovanje graana, koji e, umesto njihovom jedno(bez)onom istinom, progledati mnotvom sopstvenih istina. Ali, mada se ideji u teorijskom, profesionalnom i etikom smislu nema ta prigovoriti, njena realizacija bitno je sputana predominacijom globalni

Documents

CM - casopis br. 5.pdf