Deo prvi 

TEORIJSKO-METODOLOŠKE OSNOVE

IZUČAVANJA NACIONALNE EKONOMIJE

MAKROEKONOMSKI PRISTUP IZUČAVANJU

NACIONALNE EKONOMIJE

EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA

Današnji naziv ekonomske nauke koji se sa engleskog „economics” u srpskom jeziku prevodi i kao ekonomija ili kao ekonomika, potiče od grčke reči „oikonomikos“. Ova reč je složenica koja povezuje reči „nomos“-običaj, (zakon) i „oikos“ – kuća (domaćinstvo) i izvorno znači: zakon upravljanja domaćinstvom.

Ekonomija se, kao nauka, pojavljuje u delima brojnih teoretičara:

Ksenofon Aristotel Adam Smit Karl Marks Alfred Maršal Džon Majnard Kejns

S obzirom da je ekonomija nauka koja proučava ljudsko ponašanje, kao odnos između ciljeva i oskudnih sredstava koja imaju alternativnu upotrebu, ona je, pre svega, nauka o racionalnom ekonomskom izboru.

Resursi su veoma bitna kategorija u ekonomiji i oni predstavljaju sve raspoložive, kako materijalne tako i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja.

Usklađivanje ograničenih resursa sa neograničenim potrebama

Ograničeni broj mogućih radnji za kombinovanje

raspoloživih resursaOgraničeni resursi

Mogu biti korišteni za proizvodnju ograničenih dobara i usluga

Koji zadovoljavaju

Ograničeni broj potrebnih ljudi+

Nezadovoljne potrebe

Zadatak ekonomije kao nauke jeste da otkrije objektivne ekonomske zakonitosti koje vladaju proizvodnjom, raspodelom, razmenom i potrošnjom, što znači da je ekonomija društvena nauka.

Ekonomija kao naučna disciplina može se posmatrati kao pozitivna i normativna ekonomija.

Pozitivna ekonomija proučava ciljeve i naučno objašnjenje kako ekonomija funkcioniše i njen cilj je da prouči kako društvo donosi odluke o proizvodnji, raspodeli, razmeni i potrošnji dobara i usluga.

Normativna ekonomija nudi preporuke u funkcionisanju ekonomije zasnovane na ličnom proračunu mišljenja.

POJAM MAKROEKONOMIJE I MIKROEKONOMIJE

Poznati norveški ekonomista Kangar Friš, prvi dobitnik Nobelove nagrade (1969), za svoje rezultate u oblasti ekonomskih nauka, u svojim radovima prvi upotrebljava termine „micro-dinamics” i „macro-dinamics” i njima obeležava sadržaje za koje se kasnije uglavnom koriste nazivi mikroekonomija i makroekonomija.

Makroekonomija potiče od grčkih reči „macros” - veliki i „oikonomia” - privreda, što znači da proučava agregatne (ukupne) ekonomske veličine.

U davanju odgovora na brojna pitanja makroekonomija objašnjava ekonomsku stvarnost procesom simplifikacije, što znači da zanemaruje pojedinačne razlike između privrednih subjekata, već uzima samo njihove zajedničke performanse.

Prema Džefriju Saksu makroekonomska analiza se sastoji iz tri etape:

a) U prvoj etapi makroekonomske analize postavlja se opšti teorijski okvir za najznačajnija makroekonomska pitanja kako bi se razumeo proces donošenja odluka pojedinačnih preduzeća ili domaćinstava;

b) U drugoj etapi, posredstvom agregiranja, vrši se sagledavanje pojedinačnih odluka individualnih domaćinstava i preduzeća i kroz tu prizmu se sagledavaju opšte ekonomske tendencije i ukupno ponašanje nacionalne ekonomije.

c) U trećoj etapi se objašnjavaju tekuća ili predviđaju buduća kretanja čime se dobija odgovor da li je postavljeni teorijski okvir realan i da li ima smisla.

Mikroekonomija potiče od grčkih reči „mikros” - mali i „oikonomia” - privreda, što u prevodu znači izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa.

Mikroekonomija proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, formiranja i raspodele dobiti, formiranja cena, proizvodnje i distribucije roba i usluga, pojedinačnih tržišta, individualne štednje, životnog standarda i lične potrošnje.

NACIONALNA EKONOMIJA KAO PRIMENJENA MAKROEKONOMSKA

DISCIPLINA

Nacionalna ekonomija, kao ekonomska disciplina, bavi se izučavanjem tri značajna područja. To su:

1. privredni rast i razvoj,2. struktura privrede (nacionalne ekonomije) i 3. sistem funkcionisanja (privredni sistem). Nacionalna ekonomija je makroekonomska

disciplina koja ima za cilj da naglasi da se ekonomija posmatra kao celina u zbirno iskazanim agregiranim pokazateljima koji je određuju.

Ukazivanje da je Nacionalna ekonomija primenjena naučna disciplina znači da je njen predmet posmatranja ekonomska stvarnost određene zemlje, odnosno njena ekonomija kao celina, na kojoj se proveravaju važeća teorijska saznanja i zakonitosti razvoja.

SISTEMSKI PRISTUP IZUČAVANJU NACIONALNE

EKONOMIJE

Četiri osnovne karakteristike nacionalne ekonomije kao velikog ekonomskog sistema su :

1. dinamičnost,2. složenost,3. stohastičnost (neizvesnost) i 4. hijerarhijsko ustrojstvo.

1. Dinamičnost kao jedna od osnovnih karakteristika nacionalne ekonomije podrazumeva stalno kretanje i razvoj određenih delova nacionalne ekonomije (podsistema i aktivnih elemenata), odnosno aktivno ponašanje usmereno prema određenom cilju.

2. Nacionalna ekonomija je najsloženiji podsistem društvenog sistema zato što ima najveći broj sastavnih delova (podsistema) i najveći broj aktivnih elemenata (privrednih subjekata).

3. Stohastičnost ili neizvesnost možemo vezati za činjenicu da dinamički sistemi ostvaruju stalne promene. Stohastičnost nacionalne ekonomije se povećava uticajem iz okruženja. To okruženje može biti dvojako:

a) interno ib) eksterno

4. Hijerarhijsko ustrojstvo kao karakteristika podrazumeva stalan izbor prioriteta tokom funkcionisanja, kao i postojanje više nivoa i više ciljeva u nacionalnoj ekonomiji kao velikom ekonomskom sistemu.

AGREGATNE EKONOMSKE VELIČINE

ZNAČAJNE ZA IZUČAVANJE NACIONALNE EKONOMIJE

OPŠTE KARAKTERISTIKE SISTEMA NACIONALNIH RAČUNA

Sistem nacionalnih računa je makroekonomski sistem prezentacije podataka koji pružaju uvid u celokupnu ekonomiju, kao i podataka o svakom od institucionalnih sektora pojedinačno.

U praksi se najčešće koriste tzv. SNA93 i ESA95 sistemi nacionalnih računa.

SNA93 i ESA95 pružaju odgovore na sledeća pitanja:

a) Ko obavlja ekonomske aktivnosti, tj. koje su to „institucionalne jedinice” uključene u transakcije?

b) Kada se registruju ekonomske aktivnosti, tj. šta su stanja i šta su tokovi i na koje se vreme oni odnose?

c) Gde se odvijaju ekonomske aktivnosti, tj. koji je geografski opseg ekonomskih aktivnosti koji se u Sistemu nacionalnih računa uzima u obzir?

d) Kako se registruju i prikazuju ekonomske aktivnosti, tj. koja su to pravila za beleženje i prikazivanje određenih transakcija?

Institucionalne jedinice, od kojih se sastoji nacionalna ekonomija, grupišu se u sledeće institucionalne sektore:

1) nefinansijski sektor,2) finansijski sektor, 3) sektor neprofitnih institucionalnih jedinica

koje pružaju usluge domaćinstvima, 4) sektor države i5) sektor domaćinstava.

Ekonomska aktivnost u sistemu nacionalnih računa registruje na dva načina: a) tokovi i b) stanja.

Transakcije su ekonomski tokovi razmene vrednosti između institucionalnih jedinica na bazi uzajamnih ugovora, kao i unutar samih jedinica, a dele se na novčane i nenovčane.

Postoji razlika između tekućih i kapitalnih transakcija.

Ekonomska teritorija obuhvata geografsku teritoriju kojom upravlja jedna zemlja i na kojoj ljudi, roba i kapital slobodno cirkulišu.

Institucionalna jedinica je rezidentna ako ima ekonomski interes na ekonomskoj teritoriji jedne zemlje, odnosno ako je angažovana u ekonomskim aktivnostima i transakcijama duži vremenski period od jedne godine.

Nerezidentna institucionalna jedinica ekonomske interese ostvaruje u inostranstvu.

BRUTO DOMAĆI PROIZVOD

Bruto domaći proizvod (Gross domestic product-GDP) je najpoznatiji i najčešće korišćen makroekonomski agregat Sistema nacionalnih računa.

Bruto domaći proizvod predstavlja zbir proizvedenih dobara i usluga u određenom vremenskom periodu (obično u toku jedne kalendarske godine) u jednoj nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo.

U analizama se upotrebljavaju sledeći pojavni oblici bruto domaćeg proizvoda:

Stvarni bruto domaći proizvod. Potencijalni bruto domaći proizvod. Bruto domaći proizvod per capita (bruto

domaći proizvod po glavi stanovnika). Postoje tri metoda obračuna bruto domaćeg

proizvoda:1. proizvodni metod,2. dohodovni metod i3. rashodni (troškovni) metod.

1. Proizvodni metod meri vrednost bruto domaćeg proizvoda (GDP) sabirajući vrednosti svih proizvoda i usluga proizvedenih u jednoj državi u dvanaestomesečnom periodu.

2. Dohodovni metod, kao način izračunavanja bruto domaćeg proizvoda, polazi od dohodaka koje generiše proizvodnja dobara i usluga.

3. Rashodni (troškovni) metod u izračunavanju bruto domaćeg proizvoda sabira sve izdatke na finalne outpute koje imaju potrošači, država, nosioci investicione delatnosti i inostranstvo.

GDP=C+G+I+X-M Izdaci potrošača (C) Izdaci države (G) Izdaci na investicije (I) Izvoz dobara i usluga (X) Uvoz dobara i usluga (M)

BRUTO NACIONALNI DOHODAK, NETO NACIONALNI DOHODAK I

RASPOLOŽIVI DOHODAK

Neto efekat priliva dohodaka iz inostranstva i odliva dohodaka u inostranstvo daje „neto dohodak iz inostranstva”. Kada se on doda bruto domaćem proizvodu dobijamo novu meru tj. bruto nacionalni dohodak (Gross national income-GNI)

GNI = GDP + Neto dohodak iz inostranstva

Ako od bruto nacionalnog dohotka oduzmemo iznos amortizacije ili „utrošenog kapitala” dobićemo neto nacionalni dohodak (Net national income-NNI):

NNI = GNI – Amortizacija U analizi ponašanja potrošača koristi se i

kategorija raspoloživi dohodak (domaćinstava). On predstavlja dohodak kojim ljudi zaista raspolažu za trošenje ili štednju.

KVARTALNO ISKAZIVANJE REZULTATA EKONOMSKE

AKTIVNOSTI

Kvartalni računi su integralni deo Sistema nacionalnih računa.

Značaj kvartalnih računa proizilazi iz činjenice da oni predstavljaju harmonizovan skup indikatora koji obezbeđuje opštu sliku ekonomskih aktivnosti u kraćem vremenskom periodu od perioda koji obuhvataju godišnji računi.

Specifičnosti kvartalnih nacionalnih računa proizilaze iz njihove namene.

Da bi ispunili ciljeve, kvartalni nacionalni računi se zasnivaju na kvartalnim i mesečnim izvorima podataka.

Statističke metode koje se koriste za sastavljanje kvartalnih računa mogu se svrstati u dve osnovne kategorije: a) direktne i b) indirektne.

Ekstrapolacija predstavlja povezivanje kvartalnih indikatora sa poslednjim raspoloživim godišnjim obračunima primenom statističkih i matematičkih modela.

Osnovni uslovi koje indikator treba da ispuni su sledeći:

da što bolje odražava promene posmatrane pojave,

da bude raspoloživ za tekući kvartal i da obezbedi da godišnja vrednost, dobijena

kao suma četiri kvartala, bude što približnija vrednosti godišnjih obračuna.

Ekonomski indikatori su najčešće raspoloživi: kao vrednosni podaci, kao indeksni brojevi. Postoje dva osnovna modela usaglašavanja

kvartalnih i godišnjih obračuna: a) matematički i b) statistički.

Desezoniranje je integralni deo kvartalnih obračuna.

Postoje četiri uzroka sezonskih fluktuacija:1. kalendarski efekti, 2. vremenski efekti, 3. klimatski efekti i4. efekti predviđanja sezonskih varijacija.

150000

200000

250000

400000

350000

300000

1999 2000 2001 2002 20042003 20062005

Nedesezionirani podaci

Desezionirani podaci

Kvartalni bruto domaći proizvod u stalnim cenama

NOMINALNI I REALNI BRUTO DOMAĆI PROIZVOD

Po svojoj naturalnoj strukturi bruto domaći proizvod je vrlo heterogena veličina koja je sastavljena od kvalitativno različitih materijalnih dobara i usluga.

Bruto domaći proizvod čija je veličina vrednosti obračunata po tekućim cenama nazivamo nominalnim bruto domaćim proizvodom.

Da bi se dobila jasnija i verodostojnija slika o kretanju veličine bruto domaćeg proizvoda, njegovog porasta ili pada iz godine u godinu, nominalni bruto domaći proizvod se mora „očistiti” od porasta opšteg nivoa cena koji je u njemu po pravilu uračunat, ili što se najčešće i radi, obračun bruto domaćeg proizvoda vrši se putem tzv. stalnih cena.

Bruto domaći proizvod obračunat po stalnim (baznim, fiksnim) cenama nazivamo realanim bruto domaćim proizvodom.

POKAZATELJI STEPENA RAZVIJENOSTI NACIONALNE

EKONOMIJE Kada želimo da predstavimo nivo razvijenosti

jedne nacionalne ekonomije služimo se različitim, u prvom redu, ekonomskim pokazateljima (indikatorima).

Među njima primat pripada bruto domaćem proizvodu (GDP) i bruto nacionalnom dohotku (GNI) po stanovniku. To su najopštiji ekonomski indikatori stepena razvijenosti jedne zemlje, koji su pogodni i za međunarodna poređenja.

Postoje i drugi ekonomski pokazatelji, kao što su:

struktura bruto domaćeg proizvoda (učešće pojedinih sektora u njegovom formiranju),

ekonomski sastav stanovništva (odnos poljoprivrednog i nepoljoprivrednog stanovništva),

obim i struktura robne razmene s inostranstvom,

veličina osnovnih proizvodnih fondova po stanovniku,

stepen zaposlenosti (procenat zaposlenih u odnosu na ukupno stanovništvo).

Među socijalne indikatore stepena razvijenosti nacionalne ekonomije svrstavaju se:

očekivano trajanje života, stopa pismenosti (procenat pismenog

stanovništva starijeg od 15 godina), broj lekara na 1.000 stanovnika, stopa smrtnosti odojčadi (broj umrle dece u

prvoj godini života na 1.000 živorođene), potrošnja kalorija po stanovniku.

U grupu ekoloških pokazatelja spadaju sledeći indikatori:

udeo ekološki čistih grana u ukupnoj industrijskoj proizvodnji,

nivo degradacije zemljišta, emisija ugljendioksida po stanovniku, udeo zdrave hrane u ukupnoj količini

utrošenih namirnica.

Indeks ljudskog razvoja (HDI) je agregatni pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća zemlje u tri osnovne dimenzije ljudskog razvoja:

1. dug i zdrav život, 2. znanje i 3. pristojan životni standard.

Indikator Maksimalna vrednost

Minimalna vrednost

Očekivana dužina života 85 25

Stopa pismenosti odraslih (%) 100 0

Stopa upisanih u škole i na fakultete 100 0

GDP per capita (PPP US$) 40.000 100

Indeks ljudskog razvoja

Iij =( X ij – min X ij ) / ( max X ij – min X ij)

Prema visini HDI zemlje se svrstavaju u tri grupe:

1. visok nivo ljudskog razvoja - HDI >0,8002. srednji nivo ljudskog razvoja –

0,500 <HDI < 0,8003. nizak nivo ljudskog razvoja – HDI < 0,500.

PRIVREDNI RAST, PRIVREDNI RAZVOJ I CIKLIČNA KRETANJA

NACIONALNE EKONOMIJE

POJAM PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA

Privredni rast podrazumeva povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije izraženo kroz ukupan bruto domaći proizvod (skup dobara i usluga ostvarenih u toku jedne godine) u odnosu na broj stanovnika.

Osnovni faktori privrednog rasta su: (a) kapital (investicije), (b) stanovništvo (radna snaga), (c) tehnički progres („znanje“ i sposobnost njegove aktivne primene).

Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciju Y = F(X), proizilazi da se privredni rast može ostvariti na dva načina.

1. povećanom upotrebom inputa i 2. istom količinom inputa sa rastućom

efikasnošću njihove upotrebe.

Stopa privrednog rasta izračunava se stavljanjem u odnos razlike ostvarenog bruto domaćeg proizvoda u tekućoj i prethodnoj godini sa ostvarenim bruto domaćim proizvodom u prethodnoj godini.

ry - stopa privrednog (ekonomskog) rasta, GDP1 - nominalni iznos bruto domaćeg proizvoda u

prethodnoj godini (godini pre godine za koju se izračunava stopa privrednog rasta),

GDP2 - nominalni iznos bruto domaćeg proizvoda u tekućoj godini.

1001

12

GDP

GDPGDPry

Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta privrednog razvoja.

Kindleberger upoređuje rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka.

PRIVREDNI RAZVOJ

PRIVREDNI RAST STRUKTURAPRIVREDE

FUNKCIONISANJEPRIVREDE

Komponente privrednog razvoja

Privredni razvoj, kao širi pojam obuhvata ne samo rast obima nacionalne proizvodnje već i sve neophodne privrednosistemske i strukturne promene.

Jurij Bajec smatra da, prilikom analize privrednog razvoja,akcenat treba staviti na sledeće:

a) razvoj je normativan proces,b) razvoj je proces koji podrazumeva porast

društvenog blagostanja i c) razvoj je proces koji podrazumeva stalan

proces demokratizacije društva.

Na osnovu svega navedenog možemo reći da pod privrednim razvojem podrazumevamo:

a) porast materijalne proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda uz istovremene strukturne promene i promene u funkcionisanju date nacionalne ekonomije na uzlaznoj razvojnoj liniji;

b) jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i razvoja nacionalne ekonomije;

c) brojne promene koje su u istoj meri i kvantitativne i kvalitativne i

d) činjenicu da se najveći deo promena u nacionalnoj ekonomiji vrši pod dejstvom naučno-tehničkog progresa.

FAKTORI PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA

Sve faktore privrednog rasta i privrednog razvoja možemo klasifikovati na nekoliko kategorija:

ekonomske i neekonomske, merljive i nemerljive, zavisno promenljive i nezavisno promenljive, relevantne i irelevantne, endogene i egzogene i tradicionalne i savremene.

Šumpeter formuliše tezu da privredni razvoj počiva na tri elementa, odnosno faktora:

1. „nove kombinacije“,2. preduzetnici koji sprovode nove kombinacije i 3. krediti koje preduzetnici dobijaju za

sprovođenje „novih kombinacija“.

Poznati ekonomski teoretičari Samjuelson i Nordaus napominju da bez obzira da li je neka zemlja bogata ili je siromašna „lokomotiva“ ekonomskog razvoja u njoj se kreće na sledeća četiri točka:

1. ljudski proizvodni faktori (ponuda radne snage, obrazovanje, disciplina, motivacija);

2. prirodni proizvodni faktori (zemljište, rudna i energetska bogatstva, klima),

3. akumulacija kapitala (mašine, fabrike, putevi) i4. tehnologija (nauka, inženjering,

preduzetništvo).

Sublimirana lista razvojnih faktora, koja u zadovoljavajućem stepenu može objasniti logiku i suštinu razvojnih tokova u današnjim uslovima privređivanja, izgleda ovako:

1. stanovništvo,2. prirodni i energetski resursi,3. tehnološke promene, 4. instalirana osnovna sredstva i infrastruktura,5. organizacija i preduzetništvo i 6. informacija (kao strateški resurs).

Stanovništvo (radna snaga)

Stanovništvo, kao faktor privrednog razvoja, moguće je analizirati sa tri aspekta:

1. sa aspekta ljudskog potencijala, 2. sa aspekta etničkog sastava i 3. sa aspekta istorjskog nasleđa.

1. Ljudski potencijal takođe je moguće dekonponovati na sledeće tri komponente:

a) ukupan broj stanovnika (broj sposobnih za rad i broj stvarno zaposlenih),

b) zdravstveno stanje stanovništva i c) obrazovni nivo stanovništva.2. Sa aspekta etničkog sastava stanovništva

posebno značajni za analizu su: nacionalnost, jezik i religija.

3. Istorijsko nasleđe od uticaja je za kompetentno sagledavanje stanovništva kao faktora privrednog razvoja.

Prirodni resursi

U osnovne prirodne resurse ubrajamo:a) zemljište (poljoprivredno, građevinsko i

šumsko);b) stene, minerale, fosilna goriva;c) vodu;d) klimu (sunce, vetar, plima i oseka);e) floru i faunu (biljni i životinjski svet).

Prirodni resursi se mogu podeliti na više načina, i to na:

ograničeni i neogranični, obnovljivi i neobnovljivi i biotički i abiotički. U oblikovanju kategorije zaliha prirodnih

resursa dva faktora imaju najznačajniju ulogu: a) tehnološki uslovi eksploatacije i b) ekonomski kvalitet prirodnih resursa.

Ekonomija prirodnih resursa je ušla u fazu posebno brzih promena u epohi tzv. Treće tehnološke revolucije.

Tokom poslednjih decenija, pojedini predmeti rada počeli su naglo da se stvaraju u laboratorijama, baš usled dejstva Treće tehnološke revolucije.

Proizvodna sredstva i infrastruktura

Proizvodna sredstva su sredstva za rad, odnosno oruđa, mašine i alati koji se koriste u procesu proizvodnje u jednoj nacionalnoj ekonomiji.

Proces kontinuiranog usavršavanja proizvodnih sredstava bio je usmeren u pravcu zamene i postepenog istiskivanja fizičkih i intelektualnih funkcija čoveka iz procesa proizvodnje što se, u krajnjoj liniji, pozitivno odražavalo na proces neprekidnog dinamiziranja privrednog razvoja.

Najkvalitetniji skok u razvoju proizvodnih sredstava dogodio se u drugoj polovini XX veka i povezan je sa realizacijom mašina sa elektronskom regulacijom, čime je utemeljen početak zamene ljudskog resursa.

Infrastrukturu možemo generalno definisati kao fizičku i prostornu strukturu ili objekte koji omogućavaju kretanje ljudi, dobara, proizvoda, vode, energije, otpada i informacija.

Pod infrastrukturom treba razumeti kompleks privrednih grana koje imaju izuzetan značaj za privredni razvoj, a čija osnovna obeležja predstavljaju veliki eksterni efekti.

Dve osnovne karakteristike infrastrukture su: a) nemogućnost ili vrlo mala mogućnost uvoza i b) izuzetno dug period gradnje pojedinih infrastrukturnih sistema.

Tehnološke promene

Pod tehnološkim promenama treba razumeti proces usavršavanja postojećih i pronalaženja kvalitativno novih proizvodnih sredstava, proces kontinuiranog poboljšanja postojećih i pronalaženje novih predmeta rada, pronalaženje novih izvora energije i usavršavanje postojećih metoda korišćenja energije, kao i kontinuirani proces poboljšanja formi i metoda organizacije i upravljanja proizvodnjom.

Svaka tehnološka promena sastoji se iz više faza ispoljavanja:

1. pronalazak (invencija), 2. praktična primena pronalaska (inovacija) i3. široka primena pronalaska (difuzija).

Kao dva ključna objašnjenja porekla tehnoloških promena navode se:

a) tehnološke promene uslovljene ponudom, odnosno tehnološke promene uslovljene autonomnim razvojem nauke i istraživačko- razvojne delatnosti i

b) tehnološke promene uslovljene tražnjom.

Organizacija i preduzetništvo Organizaciju,kao faktor privrednog razvoja, u

ekonomsku teoriju prvi je uveo Alfred Maršal. Pod organizacijom Maršal je podrazumevao

krajnje širok spektar aktivnosti, počev od podele rada u procesu proizvodnje, pa sve do načina na koji funkcionišu različiti tehnički sistemi.

Najvažnije poluge organizacije kao faktora privrednog razvoja su: a) preduzetništvo i b) menadžment.

U naučnoj literatuti preduzetništvo se proučava na najrazličitije načine:

a) kao ekonomska kategorija,b) kao metod i način privređivanja i c) kao oblik ekonomskog mišljenja.

Informacija (strateški resurs)

Informacija je oduvek bila faktor razvoja, ali se ona u svojstvu osnovnog razvojnog činioca javlja tek u savremenoj etapi naučno – tehnološkog i privrednog razvoja.

Informacija se kao resurs može beskonačno puta koristiti i to istovremeno od strane neograničenog broja korisnika.

Informacija se, u funkcionisanju savremenih nacionalnih ekonomija, posmatra kao strateški resurs.

AGREGATNA PROIZVODNA FUNKCIJA

Pod proizvodnom funkcijom podrazumevamo jednačinu koja prikazuje zavisnost bruto domaćeg proizvoda od pojedinačnih proizvodnih faktora.

Jednu od prvih formulacija proizvodne funkcije dali su Kob i Daglas u sledećem obliku:

Q = A K L

U ovoj funkciji A je parametar efikasnosti, - koeficijent elastičnosti proizvodnje u odnosu na faktor K (kapital) i - koeficijent elastičnosti proizvodnje u odnosu na faktor L (rad), a Q je količina proizvodnje.

Kod Kob-Daglasove proizvodne funkcije prinosi će se povećati ako je + > 1, smanjiti ako je + <1, i ostati isti ako je + = 1.

Prisustvo rastućih prinosa znači da će jedan procenat povećanja korišćenja nivoa svih inputa dovesti do jednoprocentnog povećanja proizvodnje i obrnuto.

Jan Timbergen je u Kob-Daglasovu proizvodnu funkciju linearno homogenog oblika uključio tehnički progres preko eksponencijalnog vremenskog trenda. Tako je dobijena sledeća proizvodna funkcija:

Q = A K L e t gde je:

t-vreme, -parametar koji označava dejstvo tehničkog progresa.

Proizvodna funkcija nije potpun model definisanja proizvodnog procesa jer, svojim kvantitativnim izrazom, pojednostavljuje vezu između ulaznih i izlaznih faktora. Kao takva, proizvodna funkcija se može izraziti na sledeći način:

Q = f (X1 , X2, X3,.... Xn) gde je:Q - količina outputa (izlaza)X1 , X2, X3,.... Xn - količine inputa faktora (kao što su kapital, rad, zemljište ili sirovine).

Jedna od formulacija proizvodne funkcije je njena linearna forma, koja glasi:Q = a X1 + b X2+ c X3 + d X4+ + mXngde su a, b, c, d i m parametri koji su empirijski utvrđeni i pokazuju doprinos svakog faktora proizvodnje (X1,X2,X3,.....Xn) porastu ukupne proizvodnje (Q).

Za proizvodnu funkciju Q = f (X1 , X2 ) se kaže da je homogena prvog stepena (n), i kao takva podrazumeva pozitivnu konstantu k, tj. f ( kX1, kX2) = kn f (X1, X2).

Ako je n > 1, funkcija pokazuje rastuće prinose, a ako je n < 1 funkcija pokazuje opadajuće prinose .

S obzirom da se bruto domaći proizvod, manje ili više menja u određenom vremenskom periodu, jednačinu agregatne proizvodne funkcije potrebno je diferencirati na sledeći način:

U prethodnoj relaciji možemo videti prirast bruto domaćeg proizvoda (dQ) u zavisnosti od promene faktora koji na njega utiču (dX1, dX2, dX3...dXn).

dtdX

XQ

dtdX

XQ

dtdX

XQ

dtdX

XQ

dtdQ

n

n

3

3

2

2

1

1

dtXdX

XX

QQ

XdX

XX

QQ

dtXdX

XX

QQ

QdtdQ

n

n

n

n 111

2

2

2

2

1

1

1

1

Ovu jednačinu možemo da svedemo:

11

1

1

1 uXX

QQ

XX

QQ

22

2

2

2 uXX

QQ

XX

QQ

nn

n

n

n uXX

QQ

XX

QQ

Zamenjujući odgovarajuće veličine iz prethodnih relacija imamo sažeti oblik te relacije koji se izraćunava kao:

dtXdXu

dtXdXu

dtXdXu

YdtdQ

n

nn

1111

2

22

11

Vidljivo je da leva strana jednačine predstavlja kontinuelnu stopu rasta bruto domaćeg proizvoda a, desna strana zbir proizvoda koeficijenata elastičnosti (un) i tope rasta faktora proizvodnje (rxi) te se prethodna jednačina može sintetički izraziti kao:

odnosno:

dtXdXu

QdtdQ n

i

11

1

11 1

in

i iy rur

1

OSNOVNE KARAKTERISTIKE KONCEPTA ODRŽIVOG RAZVOJA

Koncept održivog razvoja uglavnom se predstavlja jednostavnim modelom koji čine tri stuba:

1. ekonomski, 2. ekološki i 3. socijalni.

Tri osnovna stuba koncepta održivog razvoja

Ekonomski stub koncepta održivog razvoja označava težnju da se uz efikasnu upotrebu prirodnih resursa obezbedi blagostanje ljudi.

Socijalni stub ili komponenta održivog razvoja predstavlja zahtev da socijalne usluge budu dostupnije svim ljudima.

Ekološka komponenta ili stub održivog razvoja podrazumeva konverzaciju i očuvanje fizičke i biolške baze ekosistema.

Za ostvarenje ciljeva održivog razvoja potrebna je međusobna povezanost i komplementarnost sva tri stuba održivog razvoja.

Životna sredina

Društvo

Ekonomija

Koncept održivog razvoja-Model tri koncentrična kruga

1995. godine formalno je uvedena institucionalna dimenzija kao četvrti stub koncepta održivog razvoja.

INSTITUCIONALNA KOMPONENTA

-društvene strukture-institucije

-socijalni kapital

SOCIJALNA KOMPONENTA

- rad- zarade

- humani kapital

EKOLOŠKA KOMPONENTA

- priroda - resursi

- prirodni kapital

EKONOMSKA KOMPONENTA

- finansijski kapital- prihodi

- ljudski stvoreni kapital

Prizma održivosti (četiri elementa koncepta održivog razvoja)

Institucionalna dimenzija održivosti se bavi problemima i mogućnostima upravljanja socijalnim kapitalom na održivi način.

Suštinu koncepta održivog razvoja čini i etički princip, odnosno briga o nasleđu, koja podrazumeva da kvalitet života budućih generacija ne sme da bude lošiji od kvaliteta života koji ima današnja generacija.

Postoji nekoliko karakteristika koncepta održivog razvoja:

a) Jednakost. Definicija održivog razvoja jasno ističe pitanje jednakosti. Briga za buduće generacije i zahtev za najmanje podjednakim kvalitetom života današnje i budućih generacija eksplicitno naglašavaju ovu karakteristiku održivosti.

b) Etičnost. Potrebe sadašnje generacije se ne smeju zadovoljavati na štetu potreba (dobrobiti) budućih generacija. Ova karakteristika održivog razvoja poznata je kao međugeneracijska pravičnost.

c) Efikasnost. Ekonomska efikasnost je jedan od ključnih uslova za optimalno korišćenje prirodnih resursa.

Postoje tri grupe principa održivog razvoja:

a) Prva grupa principa proizilazi iz same definicije održivosti, odnosno njenog dela koji ukazuje na nužnost ravnopravnosti ili jednakosti između generacija;

b) Druga grupa principa predstavlja opšte principe održivog razvoja, proizašle iz deklaracija najvažnijih svetskih konferencija o održivom razvoju;

c) Treću grupu principa čine principi izvedeni iz opštih principa razvoja ljudskog društva u XXI veku, utvrđenih Milenijumskom deklaracijom.

Neki od opštih principa koncepta održivog razvoja, koji proizilaze iz principa proklamovanih Deklaracijom iz Stokholma iz 1972. godine i tzv. Rio deklaracijom iz 1992. godine, su:

Partnerstvo i zajednička odgovornost, Strateški pristup, Komplementarnost i Jednakost.

CIKLIČNO KRETANJE NACIONALNIH EKONOMIJA

Poznati makroekonomski teoretičari Semjuelson i Nordaus pod privrednim ciklusom podrazumevaju fluktuacije u ukupnoj proizvodnji, dohotku i zaposlenosti, dužine trajanja dve do deset godina, čija je osnovna karakteristika široka ekspanzija ili kriza u većini ekonomskih sektora.

Osnovni uzroci ispoljavanja cikličnog kretanja nacionalnih ekonomija su brojni:

periodično smanjenje autonomnih investicija, slabljenje efekata multiplikatora, kolebanje količine novčane mase, obnavljanje osnovnih proizvodnih fondova, tehnološki šokovi, nekontrolisani razvoj finansijskog sektora i međunarodni faktori.

Click icon to add picture

Hipotetički model privrednog ciklusa

Kriva privrednog ciklusa uvek prati liniju trenda kao dugoročne aproksimacije kretanja nacionalne ekonomije.

Privredni ciklus čine dve uzastopne faze u kretanju privredne aktivnosti:

1) ekspanzija (faza rasta) sa kojom privredni ciklus počinje i

2) kontrakcija (faza pada) koja traje do nove faze rasta.

Pored podele na dve glavne faze (ekspanziju i kontrakciju), česta je podela privrednih ciklusa na četiri tzv. podfaze:

a) prosperitet (vrh ciklusa), b) polet, c) recesija i d) depresija (dno ciklusa).

U fazi prosperiteta (oživljavanja) dolazi do uvećanja investicija, zaposlenosti i proizvodnje.

Fazu poleta karakteriše dostizanje vrhunca privredne aktivnosti kada nastaje veliki broj preduzeća.

Nakon dostizanja svojih maksimalnih vrednosti dolazi do ispoljavanja tendencije smanjenja proizvodnje i pada ukupne privredne aktivnosti, a tu fazu nazivamo recesijom.

U fazi depresije proizvodnja je na najnižem nivou dok stopa nezaposlenosti dostiže svoj maksimum.

Četiri podfaze privrednog ciklusa

Privredni ciklus najčešće se identifikuje i naziva prema vremenu početka ili trajanja njegove prve faze.

Oblici privrednih ciklusa, utvrđuju se i prema: uzrocima ( kriza tražnje, špekulativna kriza,

panična kriza), intenzitetu ( kriza i recesija ), obuhvatnosti ( parcijalna i opšta privredna,

pojedinačna i globalna ).

Period koji protekne od sredine jedne faze do sredine sledeće faze naziva se segment privrednog ciklusa.

Razlika između vrha i dna privrednog ciklusa predstavlja amplitudu privrednog ciklusa.

Vremensko trajanje jednog privrednog ciklusa zavisi od dužine pojedinih faza, a njihova dužina pak zavisi od dve grupe faktora:

a) primarni efekti,b) odloženi efekti.

POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE

PRIVREDNE STRUKTURE I STRUKTURNIH

PROMENA

POJAM PRIVREDNE STRUKTURE I STRUKTURNIH PROMENA U

EKONOMSKOJ TEORIJI

Pojmovi „privredna (ekonomska) struktura” i „strukturne promene” se danas široko koriste u ekonomskim istraživanjima, mada sa različitim značenjima i tumačenjima.

Pojam privredna struktura nalazimo kod Šumpetera, Kuzneca, Pasinetija.

Dok su strukturne promene u centru pažnje u delima klasičnih ekonomista, većina neoklasičnih autora na ovu problematiku gleda kao na sporednu stvar.

Teorijski gledano, u osnovi neoklasične škole preovladava mišljenje da su strukturne promene rezultat automatskog razvoja tržišta i da nisu neophodan uslov za privredni razvoj.

Savremena shvatanja strukture i strukturnih promena nalazimo kod Machlupa, Čenerija, Robinsona i Sirkvina.

Privredna struktura sadrži u sebi četiri ključna elementa:

a) delove, b) odnos između tih delova, c) odnos delova i celine i d) dinamiku i promenu delova i odnosa.o Definicijski posmatrano, pod strukturom jedne

privrede, odnosno nacionalne ekonomije, podrazumevamo učešće pojedinih sektora i privrednih grana u formiranju bruto domaćeg proizvoda.

Pojmovno određivanje privredne strukture i strukturnih promena u domaćoj ekonomskoj literaturi je vezano za pojavu Opšte teorije sistema i njenu primenu, kao savremenog naučnog metoda u istraživanju složenih dinamičkih sistema.

Suština ovog pristupa je shvatanje da privreda, kao veliki ekonomski sistem, nije određena skupom ili rasporedom delova koji je čine, već načinom njihove međusobne povezanosti u sistem.

Za razliku od neoklasičnog, ovaj pristup podrazumeva istovremeni spoj strukture i funkcije privrednog sistema.

Da bi se razumela savremene tendencije na ovom području moraju se imati u vidu nove i specifične strukturne promene, koje je donela globalizacija privrednih aktivnosti, a posebno vertikalna dezintegracija proizvodnje u mnogim industrijama, njena prostorna fragmentacija na više nacionalnih ekonomija i ponovna integracija kroz međunarodnu trgovinu.

Veze privredne strukture sa okruženjem ispoljavaju se kroz odnose sa političkim sistemom, sistemima obrazovanja, naukom, kulturom, zdravstvom, socijalnom zaštitom i svim drugim podsistemima u državi kojoj pripadaju.

One se ispoljavaju i kao odnosi sa prirodnim okruženjem i to prema prirodnim faktorima, klimi i svim drugim geografskim karakteristikama.

Te veze postoje i sa drugim privrednim i društvenim sistemima, u formi međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa.

Složenost privredne strukture se upotpunjuje različitošću veza među pojedinim elementima te strukture.

Pored ulaznih i izlaznih veza, tj. inputa i outputa, kojima se prima uticaj okruženja ili utiče na okruženje, same veze se ostvaruju između više komponenata elemenata koji su u sastavu.

Veze između pojedinih elemenata sistema mogu se ostvarivati u otvorenom ili zatvorenom lancu.

SEKTORSKA STRUKTURA NACIONALNE EKONOMIJE

Dа bi jednа država ostvаrivаlа pozitivne rezultаte, iskazane kroz rаzličite pokаzаtelje privrednog rаstа i rаzvojа, neophodno je dа imа zdrаvu nacionalnu ekonomiju koju kаrаkteriše učešće onih sektorа privrede koji ostvаruju nаjbolje rezultаte.

Privredni sektori su delovi nacionalne ekonomije koji su međusobno povezani ali imaju i svoju sopstvenu koncepciju funkcionisanja i svoje specifične zakone koje možemo pratiti.

PRIMARNISEKTOR

SEKUNDARNISEKTOR

TERCIJARNISEKTOR

KVATENARNISEKTOR

poljoprivreda industrija saobraćaj informacije

rudarstvo građevinarstvo trgovinanauka i obrazovanje

šumarstvo energetika turizam i ugostiteljstvo

zdravstvo i socijalna zaštita

lov i ribolov osiguranje i bankarstvo kultura

   komunalna delatnost

Sektorska struktura nacionalne ekonomije

Primarni sektor obuhvata proizvodnju primarnih dobara: poljoprivredu, rudarstvo, šumarstvo, lov i ribolov.

Sekundarni sektor obuhvata ekonomske aktivnosti kojima se proizvodi primarnih delatnosti dalje proizvodno upotrebljavaju u svrhu dobijanja finalnih proizvoda. U takve ekonomske aktivnosti spadaju one koje se odvijaju u okviru industrije, energetike i građevinarstva.

Tercijarni sektor je poznat i pod nazivom uslužni sektor i sastoji se iz niza uslužnih delatnosti kao što su: saobraćaj, trgovina, turizam i ugostiteljstvo, stambeno – komunalna delatnost, osiguranje i bankarstvo.

Kvaternarni sektor se sastoji od tzv. intelektualnih aktivnosti i aktivnosti vezanih za informacionu osnovu. Ovaj sektor obuhvata: informacije, nauku i obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu i kulturu.

A Poljoprivreda, šumarstvo i ribolovB Vađenje ruda i kamenaC ProizvodnjaD Snabdevanje električnom energijom, gasom i paromE Vodosnabdevanje, kanalizacija i upravljenje otpadomF GrađevinarstvoG Trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikalaH Transport i skladištenjeI Smeštaj i usluge pripremanja hraneJ Informacije i komunikacijeK Finansijske aktivnosti i osiguranjeL Aktivnosti sa nekretninamaM Profesionalne, naučne i tehničke aktivnostiN Administrativne i usluge podrškeO Javna administracija i odbrana, društvena bezbednostP ObrazovanjeQ Zdravstveni i socijalni radR Umetnost, razonoda i rekreacijaS Ostale uslugeT Aktivnosti domaćinstva, proizvodnja nediferenciranih dobara i usluga domaćinstva za

sopstvene potrebeU Aktivnosti ekstrateritorijalnih organizacija i tela

Klasifikacija ekonomske aktivnosti po metodologiji Ujedinjenih nacija

TIPOVI STRUKTURNIH PROMENA

Promene u strukturi nacionalnih ekonomija dešavale su se u istoriji kao sastavni deo procesa diversifikacije i razvoja stvaralaštva ljudi i njihovih potreba.

Tokom privrednog razvoja zemalja sa dominantno tržišnim karakteristikama, prepoznatljiva su tri tipa struktumih promena:

1. industrijalizacija, 2. deindustrijalizacija i 3. reindustrijalizacija.

Industrijalizacija

Pod industrijalizacijom se podrazumeva kompleks strukturnih promena, nastalih pod dejstvom tehničko-tehnološkog progresa, kojima se uvećava relativni udeo industrije u stvaranju bruto domaćeg proizvoda, uz istovremeno smanjenje relativnog udela poljoprivrede i kontinuelan rast udela sektora usluga.

U istorijskom smislu, počeci industrijalizacije se vezuju za epohalan napredak tehničko- tehnološkog progresa u proizvodnji, s kraja XVIII i početkom XIX veka, koji se označava kao industrijska revolucija.

Industrijalizacija je proces koji se postupno širio u različitim zemljama.

Neposredno posle završetka drugog svetskog rata, sa pojavom brojnih zemalja sa dominantno planskom privredom, otvara se teorijska rasprava o izboru metoda industrijalizacije u nerazvijenim zemljama. Ona se, uprošćeno gledano, svodi na razlike u mišljenjima da li lakoj ili teškoj industriji dati prioritet u početnim fazama razvoja.

Glavni kriterijumi, koji se koriste u prvoj podeli strukturnih transformacija odnose se na tačku u kojoj uticaj prerađivačke industrije na rast prevazilazi uticaj sirovinske industrije (mereno per capita proizvodom), zatim na minimalnu proizvodnju industrijskih proizvoda po glavi stanovnika i minimalno učešće industrijskih proizvoda u izvozu i ukupnoj proizvodnji.

Po ovim kriterijumima grupišu se velike zemlje, sa nižim nivoom spoljne trgovine i jakim unutrašnjim tržištem, zemlje izvoznici primarnih proizvoda, ili sirovinski orijentisane zemlje, sa velikim nivoom spoljne trgovine, čiji izvoz sirovina guši razvoj prerađivačke industrije, kao i ostale male ekonomije.

Po kriterijumu primenjene trgovinske politike razlikuju se:

a) spoljašnje sirovinski orijentisane ekonomije (sa komparativnim prednostima u proizvodnji sirovina),

b) unutrašnje orijentisane ekonomije (sa konceptom industrijalizacije radi supstitucije uvoza) i

c) spoljašnje industrijski orijentisane ekonomije (bez sirovinskih komparativnih prednosti i orijentacijom ka izvozu industrijskih proizvoda).

U literaturi se govori o pet faza ovog procesa i to:

1. prva faza - početna industrijalizacija, 2. druga faza - kvantitativna ekspanzija,3. treća faza - balansiranje razvoja, 4. četvrta faza - specijalizacija i 5. peta faza - međusektorska diversifikacija.

Deindustrijalizacija (tercijarizacija)

Deindustrijalizacija,ili tercijarizacija je proces strukturnih promena u nekoj nacionalnoj ekonomiji, čije je osnovno obeležje smanjenje relativnog učešća industrije i rast učešća sektora usluga u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Proces deindustrijalizacije, u izvesnoj meri, može se objasniti smanjenjem relativnih cena roba široke potrošnje i simultanim rastom tražnje za uslugama na višim nivoima bruto domaćeg proizvoda, što su bitne odlike potrošnje u visokorazvijenim zemljama.

Proces strukturnih promena u industriji je praćen jakom interakcijom između proizvodnje i usluga. U funkciji podržavanja proizvodnje u novim industrijskim granama, došlo je do specijalizacije mnogih, posebno proizvodnih usluga, sa materijalnim inputima iz proizvodnog sektora.

Deindustrijalizacija je proces promena u privrednim strukturama visokorazvijenih zemalja, nastao kao posledica uticaja tehničko-tehnološkog progresa na njihov industrijski razvoj i spoznaje da se privredni rast, posle određenog dostignutog nivoa, ne može nastaviti uz pomoć klasičnih faktora razvoja.

Proces deindustrijalizacije zakonito otpočinje na visokom nivou privrednog razvoja i vezan je za određeni nivo per capita bruto nacionalnog dohotka i za strukturu potrošnje, koja je karakteristična za taj nivo.

Proces deindustrijalizacije uporedo teče sa procesom reindustrijalizacije, neposredna je posledica strukturnih promena u industriji i u velikoj meri ih omogućava.

Reindustrijalizacija

Reindustrijalizacija je proces promena u strukturi industrije visokorazvijenih zemalja, čija je osnovna karakteristika povećanje relativnog učešća, u stvaranju bruto domaćeg proizvoda i zapošljavanju, onih industrijskih grana u kojima je tehničko-tehnološki progres osnovni razvojni faktor.

Pojava procesa reindustrijalizacije označava i završetak industrijalizacije u razvijenim zemljama, u formi klasičnog obrasca razvoja, zasnovanog na komparativnim prednostima u posedovanju i korišćenju osnovnih proizvodnih faktora.

Realokacija resursa iz sporo rastućih u brzo rastuće grane, nosioce tehničko-tehnološkog progresa, bio je osnovni strateški pravac strukturnih promena i stvaranja novih komparativnih prednosti u međunarodnoj trgovini.

Uticaj tehničko-tehnološkog progresa na promene u industrijskim strukturama razvijenih zemalja odvijao se direktno, kroz pojavu i razvoj novih industrijskih grana, i indirektno, kroz modernizaciju već postojećih grana, kao i seljenje zrelih grana, ili njihovih delova, u manje razvijene zemlje.

Pojava novih industrijskih grana je bila vezana za ogromne troškove bazičnih naučnih istraživanja i njihovu praktičnu primenu.

Seljenje industrujskih grana iz razvijenih u manje razvijene zemlje je vezano za one grane, u kojima se konkurentnost bazira, najvećim delom, na niskim troškovima proizvodnje.

Procesi reindustrijalizacije i deindustrijalizacije, istorijski gledano, teku uporedo i u direktnoj su uzročno-posledičnoj vezi.

Strukturne promene u industriji razvijenih zemalja, pojavom novih industrijskih grana, generišu izdvajanje proizvodnih usluga iz proizvodnog procesa i njihovo organizovanje kao posebnih delatnosti.

PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

POJAM PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA

Sisteme je moguće grubo podeliti na tri velike grupe i to na: a) prirodne, b) tehničke i c) organizacione sisteme.

U veliki organizacioni sistem, po navedenoj podeli sistema, svakako spada privredni, odnosno ekonomski sistem.

Fenomenom privrednog sistema bavili su se brojni autori: V. Rakić, A. Aganbegjan, R. Lang, R. Stojanović.

Najsveobuhvatnija, tj. najkompleksnija definicija privrednog sistema glasi: Pod privrednim sistemom podrazumevamo skup institucionalnih rešenja, mera, instrumenata i mehanizama kojima se regulišu međusobni odnosi privrednih subjekata u procesu proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

Prema V. Holesovskom postoje četiri glavne komponente privrednog sistema:

1. resursi - sredstva za proizvodnju, ljudski faktor, tehničko-tehnološko znanje, preduzetništvo, organizacione sposobnosti i prirodna bogatstva;

2. učesnici – proizvođači i potrošači;3. procesori - pojedini aspekti i rezultati

aktivnosti ekonomskih učesnika;4. institucije - relativno, stabilni tipovi veza i

odnosa koji povezuju ekonomske učesnike i njihove aktivnosti.

Prema Nojbergeru i Dafiju, privredni sistem je sastavljen od četiri, međusobno, povezane komponente:

1. sistem donošenja odluka, 2. sistem motivacija, 3. informacioni sistem i 4. koordinacioni mehanizam.

OSNOVE PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA

Savremeni privredni sistem se danas najčešće shvata kao istorijska kategorija, kao najdinamičniji sistem koji obuhvata i povezuje u skladnu celinu temeljne elemente društveno-ekonomskog procesa.

Fundamentalne osnove savremenog privrednog sistema čine:

1. oblik i sadržaj vlasništva nad sredstvima za proizvodnju,

2. robno biće privrede,3. integralna tržišta, 4. tržište radne snage,5. planiranje,6. preduzeće, 7. profit, 8. čvrsti principi pravne države.

Sistem javnih finansija

KLJUČNI SEGMENTI PRIVREDNOG (EKONOMSKOG) SISTEMA

Sistem javnih finansija sadrži tri ključne komponente:

a) javne prihode, b) javne rashode i c) budžet („državna kasa”).

Javni prihodi su novčana sredstva koja država i druga javno-pravna tela prikupljaju radi pokrivanja javnih rashoda.

Javni prihodi predstavljaju sredstva koja za osnovnu namenu imaju pokrivanje ili finansiranje javnih funkcija.

To su sredstva koja služe za zadovoljavanje potreba organa državne uprave, vojske, policije, školstva, socijalne zaštite, sudstva i drugih javnih potreba.

Javni prihodi imaju brojne karakteristike, među kojima izdvojamo sledeće:

a) obaveznost (koju utvrđuje država),b) prikupljanje u novčanom obliku,c) redovnost u prikupljanju sredstava,d) usmerenost ka podmirivanju javnih potreba ie) nezavisnost trošenja sredstava od veličine

imovine.

U savremenoj ekonomskoj i finansijskoj politici javni prihodi se koriste za ostvarenje brojnih ciljeva i zadataka:

a) preraspodela dohotka i agregatne akumulacije,

b) alokacija privrednih resursa,c) ekonomska i socijalna stabilizacija id) podsticanje privrednog razvoja.

Kao glavni oblici javnih prihoda javljaju se prihodi iz javne imovine, porezi, doprinosi, takse, parafiskalni prihodi, javni dug, sredstva iz trezora i sredstva koja se dobijaju novom monetarnom emisijom, kao i pokloni.

Porezima se u razvijenim nacionalnim ekonomijama danas formira preko 85% javnih prihoda, od čega 60-75% otpada na direktne poreze, a ostalo na tzv. indirektne poreze.

Razvojem države, njenih institucija menja se i

mesto i karakter poreza i njegova uloga u ukupnim javnim prihodima.

Porezi su snažno sredstvo kojim se deluje na proces proizvodnje, raspodele, potrošnje, investiranja, demografske faktore, izvozno-uvozne tokove i niz drugih privrednih agregata.

Taksa kao javni prihod je naknada za određenu administrativnu uslugu.

Pored poreza i taksi, naknade predstavljaju značajan javni prihod za jednu nacionalnu ekonomiju.

Značajan javni prihod odnosi se na doprinose. Akciza je naknada koja se plaća kako na

određene vrste uvezene robe, tako i na određene vrste robe proizvedene u zemlji (nafta i naftni derivati, alkohol, cigarete).

Javni rashodi služe finansiranju društvenih funkcija, odnosno finasiranju zajedničkih potreba.

Javni rashodi se uobičajeno klasifikuju i dele na:

a) redovne i vanredne, b) rentabilne i nerentabilne, c) produktivne i neproduktivne, d) funkcionalne, investicione i transferne.

Međunarodni monetarni fond klasifikuje javne rashode po funkcionalnom i ekonomskom kriterijumu.

Strukturu rashoda po funkcionalnoj klasifikaciji javnih rashoda čine: rashodi javnih službi, rashodi narodne odbrane, rashodi školstva i zdravstva, rashodi socijalnog osiguranja, rashodi stanovanja, rashodi komunalnih usluga, rashodi ekonomskih funkcija države i rashodi ostalih funkcija.

Struktura rashoda po kriterijumu ekonomskih funkcija (namena) pak čine: rashodi za javne nabavke dobara i usluga (uključuju i plate zaposlenih u javnom sektoru i državnim službama), transferni rashodi (ekonomski i socijalni transferi, interbudžetski transferi), rashodi na ime kamate na javni dug, kapitalni javni rashodi i transferni rashodi u korist inostranstva.

Nivo i struktura javnih rashoda zavise od a) veličine bruto domaćeg proizvoda, b) nivoa razvijenosti i društveno-ekonomskih odnosa, c) koncepcije razvoja javnog sektora i d) društveno-političkog uređenja zemlje.

U zavisnosti od kretanja javnih prihoda i javnih rashoda u jednoj nacionalnoj ekonomiji, u budžetu („državnoj kasi“) se mogu pojaviti dva stanja:

1. budžetski suficit – kada su javni prihodi veći od javnih rashoda i

2. budžetski deficit – kada su javni prihodi manji od javnih rashoda.

MONETARNO-KREDITNI SISTEM

Monetarno-kreditni sistem je skup mera, odnosno institucionalnih rešenja kojima se obezbeđuje opticaj novca i kredita u funkciji obezbeđenja optimalnog razvoja i razvojne politike.

Učesnici u monetarno-kreditnom sistemu mogu se grupisati u šest kategorija ili sektora: (1) domaćinstva, (2) preduzeća, (3) finansijski posrednici, (4) država, (5) centralna banka i (6) strani učesnici.

Postoje različite vrste kredita. Njihova klasifikacija može biti izvršena prema različitim kriterijumima:

a) Prema opštoj nameni, krediti se dele na proizvođačke i potrošačke.

b) Prema ročnosti (rokovima vraćanja) krediti se dele na kratkoročne (do jedne godine), srednjoročne (do pet godina) i dugoročne (od pet do dvadeset godina).

c) Prema subjektima, koji daju kredite, krediti se mogu podeliti na privatne i javne.

d) Prema načinu davanja ili prema predmetu kreditnog odnosa, krediti se dele na komercijalne (robne, trgovačke) i bankarske (novčane) kredite.

e) Prema načinu obezbeđivanja vraćanja kredita, krediti se dele na lične, menične, lombardne i hipotekarne kredite.

f) Prema poreklu sredstava, krediti se dele na domaće i strane (inokredite).

Finansijski posrednici takođe uključuju nedepozitne institucije, kao što su:

1. penzioni fondovi,2. fondovi životnog osiguranja,3. zajednički fondovi i 4. institucionalni investitori.

DEVIZNI SISTEM

Deo privrednog sistema kojim se regulišu finansijski tokovi jedne zemlje sa drugim zemljama sa kojima se ostvaruju odgovarajuće ekonomske veze naziva se deviznim sistemom.

Pod deviznim kursom podrazumevamo cenu inostrane valute izraženu u novčanim jedinicama sopstvene zemlje.

Valutni paritet predstavlja zvanično (od monetarnih vlasti zemlje) utvrđenu vrednost nacionalne valute u nekom zajedničkom imenitelju odnosno denominatoru koji može biti valuta neke druge zemlje, „korpa valuta” ili, kao što je to nekada bilo, zlato.

Postoje dva načina izražavanja deviznog kursa i to:

a) Direktno notiranje (evropska konvencija) - kada se devizni kurs posmatra kao cena jedinice strane valute iskazana u jedinicama domaće valute.

b) Indirektno notiranje (britanska konvencija) – kada se devizni kurs posmatramo kao cena domaće valute izraženu u jedinicama strane valute.

U zavisnosti od toga kako se utvrđuje, devizni kurs može biti fiksni i fluktuirajući.

Fiksni devizni kurs određuje država i on je po pravilu jedinstven.

Pod fluktuirajućim ili plivajućim deviznim kursom podrazumevamo onaj devizni kurs koji se formira na deviznom tržištu iz odnosa ponude i tražnje za devizma.

Jedna od osnovnih funkcija deviznog kursa jeste obezbeđenje veze između domaćih i inostranih cena roba i usluga.

Realan devizni kurs predstavlja takav odnos između domaće i strane valute koji izjednačava opšti nivo cena na domaćem tržištu sa opštim nivoom cena u inostranstvu.

Da bi devizni kurs u potpunosti i uspešno ostvario ovu funkciju potrebno je da bude realan i u stanju ravnoteže.

Kurs ravnoteže je devizni kurs pri kojem su ponuda i tražnja deviza izjednačene i koji „čisti“ devizno tržište, ne ostavljajući niti višak ponude niti višak tražnje deviza.

Devizno ili međunarodno tržište je deo ukupnog finansijskog tržišta na kojem se prema utvrđenim uslovima i pravilima trguje stranim valutama, tj. razmenjuju devize.

Devizno tržište ima veliki značaj u finansijskom sistemu jedne zemlje. Ono predstavlja vezu nacionalne ekonomije sa međunarodnim okruženjem.

SISTEM EKONOMSKIH ODNOSA SA INOSTRANSTVOM

Ekonomski odnosi sa inostranstvom obuhvataju razmenu roba i usluga koju jedna zemlja obavlja sa drugim zemljama, kao i finansijske transakcije koje se tim povodom ostvaruju.

Za razmatranje ekonomskih odnosa sa inostranstvom potrebno je jasno definisanje pojma i strukture platnog bilansa.

Platni bilans ili bilans plaćanja predstavlja sistematski pregled svih transakcija koje rezidenti jedne zemlje obavljaju sa rezidentima svih drugih zemalja u toku jednog vremenskog perioda (jedna kalendarska godina) iz kojih proističu plaćanja (dugovanja) i primanja (potraživanja) bez obzira da li su dospela ili ne.

Pod rezidentima se podrazumevaju pravna lica koja imaju svoje sedište odnosno fizička lica koja imaju svoje prebivalište (domicil) u određenoj zemlji i čije poslovanje predstavlja sastavni deo privredne delatnosti te zemlje.

Pod transakcijama se podrazumevaju sve radnje iz kojih proističu plaćanja i primanja kao što su izvoz i uvoz roba i usluga, transfer jednostranih davanja, uzimanje i davanje zajmova, kupovina i prodaja vrednosnih papira, kretanje monetarnih rezervi i sl.

PB = Pr - Plpri čemu je:PB - platni bilans zemlje,Pr - ukupna primanja iz inostranstva,Pl - ukupne obaveze (plaćanja)prema inostranstvu

PRIMANJA PLAĆANJA TEKUĆI BILANS

1. Vidljivi izvoz (Izvoz robe)

1. Vidljivi uvoz (Uvoz robe)

2. Nevidljivi izvoz (Izvoz usluga)

2. Nevidljivi uvoz (Uvoz usluga)

3. Prihodi od investicija (Kamate i dividende)

3. Rashodi od investicija (Kamate i dividende)

KAPITALNI BILANS1. Priliv unilateralnih transfera 1. Odliv unilateralnih transfera

2. Priliv kapitala a) Uzimanje zajmova b) Primanje otplata c)Prodaja hartija od vrednosti

2. Odliv kapitala a) Davanje zajmova b) Davanje otplata c) Kupovina hartija od vrednosti

3. Povećanje monetarnih rezervi 3. Smanjenje monetarnih rezervi

Šema platnog bilansa

Ukoliko je iznos primanja iz inostranstva veći od plaćanja prema inostranstvu, u spoljnotrgovinskom bilansu biće iskazan suficit.

Ako se u praksi desi obrnuta situacija, da su primanja iz inostranstva manja od ukupnih plaćanja (obaveza) prema inostranstvu, u tekućem računu biće iskazan deficit.

U kapitalne transakcije spadaju: unilateralni transferi, dvostrani transferi i transferi monetarnih rezervi.

U unilateralne ili jednostrane transfere spadaju razni oblici bespovratne ekonomske pomoći kao što su pokloni u vidu robe ili novca, reparacije, restitucije, iseljeničke i radničke doznake i sl.

Najvažniji deo kapitalnog bilansa predstavljaju kapitalne transakcije u vidu dvostranih transfera.

CARINSKI SISTEM I CARINSKA POLITIKA

Carine i carinski sistem određene države su od ogromnog značaja za razvoj i zaštitu domaće ekonomije.

Bez adekvatnih carina i carinskog sistema ne može se ostvariti ni privredni prosperitet zemlje, niti njeno uključivanje u međunarodne tokove.

Carinski sistem je segment privrednog sistema jedne zemlje.

Carinska politika predstavlja svesno usmeravanje nacionalne ekonomije na planu carinske zaštite, putem niza carinskih instrumenata, kako dugoročnih tako i fleksibilnih (kratkoročnih).

Aktivna carinska politika pomaže izvoz.

Pasivna carinska politika obuhvata sve mere carinske politike koje se sprovode u cilju ograničavanja uvoza, kao i vancarinska ograničenja uvoza u obliku taksi, poreza i sl.

Pasivna carinska politika odnosi se na:

a) Nominalnu carinsku zaštitu, koja predstavlja nominalno opterećenje u carinskoj tarifi;

b) Efektivnu carinsku zaštitu, koja omogućava zaštićenim privrednim granama ili delatnostima povoljnije uslove stvaranja dohotka.

Carina je određen iznos u domaćoj valuti koji vlasnik robe plaća državi prilikom prelaska robe preko državne granice.

Carine predstavljaju stabilan i dugoročan instrument regulisanja spoljne trgovine i zaštitu domaćeg tržišta.

U većini zemalja carinska tarifa se propisuje zakonom.

Prema pravcu kretanja robe u međunarodnoj trgovini i, shodno tome, njihovoj primeni, carine se dele na :

a) uvozne, b) izvozne i c) tranzitne.

Sa stanovišta cilja, odnosno svrhe uvođenja, carine se dele na fiskalne i zaštitne (protekcionističke). U ovu grupu mogu se još svrstati preferencijalne, antidampinške i redistributivne carine.

Fiskalne carine imaju za cilj ubiranje prihoda za državni budžet.

Zaštitne ili protekcionističke carine se prepoznaju po višim carinskim stopama.

Sa stanovišta obračuna ili carinsko tehničkog gledišta, carine se dele na:

a) carine po vrednosti i b) specifične carine. Carina po vrednosti utvrđuje se tako što se

određeni procenat (carinska stopa) stavlja u odnos prema vrednosti robe.

Specifične carine se obračunavaju prema količini, odnosno jedinici mere uvezene robe, za jedan kilogram, jedan litar, jedan komad itd., određene robe, u vidu fiksnog iznosa u domaćoj valuti.

Izjednačavajuće carine se dele na:a) antidampinške i b) kompezatorne. Antidampinške carine, uvode se sa ciljem da

se spreči nelojalna inostrana konkurencija preko uvoza robe po nižim cenama, nego što su one na tržištu zemlje porekla robe.

Kompenzatorne carine imaju za cilj izjednačavanje uslova konkurencije domaće i inostrane robe na domaćem tržištu.

Sa stanovišta samostalnosti zemlje u vođenju carinske politike, carine se dele na:

a) autonomne i b) ugovorne (konvencionalne). Autonomne carine zemlja uvodi samostalno i

nezavisno od efekata carina na privredu drugih zemalja.

Ugovorne ili konvencionalne carine su rezultat dogovora dve ili više zemalja koje se sporazumevaju o visini carinskog opterećenja u međusobnoj trgovini, što se unosi u bilateralne ili multilateralne trgovinske sporazume.

U zavisnosti od primene jedinstvenog ili diferenciranog carinskog postupka, carine mogu biti:

a) jedinstvene i b) diferencijalne. Jedinstvene carine se primenjuju

nediskriminatorno i jedinstveno na svu uvoznu robu, bez obzira na njeno poreklo i druge karakteristike.

Diferencijalne carine podrazumevaju povoljniji carinski tretman prilikom uvoza robe iz jednih, u odnosu na uvoz robe iz drugih zemalja.

Preferencijalne carine predstavljaju povlašćene carine na uvoz robe iz nekih prethodno određenih zemalja.

Sa stanovišta visine carinskog opterećenja, koje se primenjuje na uvoz robe prema zemlji porekla, carine se dele na minimalne i maksimalne.

Pored carinske zaštite domaćeg tržišta, postoji i tzv. vancarinska zaštita domaćeg tržišta. U ovaj aspekt zaštite spadaju mere koje direktno utiču na količine, a među njima su najznačajnije:

a) kontingenti, b) kvote,c) dozvole i d) zabrane.

Kontingenti predstavljaju količine, odnosno vrednosti robe, koju je moguće uvesti u toku određenog perioda.

Kvote su slične kontingentima. Kao i kod kontingenata, određuje se vrednost, odnosno količina mogućeg uvoza neke robe, i to najčešće prema uvozu u ranijem periodu.

Dozvole predstavljaju uobičajeni režim izvoza i uvoza, a u praksi se primenjuju u manjem obimu i za uži krug proizvoda (na primer za umetničke predmete, slike kao nacionalna kulturna blaga, proizvode naoružanja i vojne opreme).

Zabrane se retko primenjuju u spoljnoj trgovini.

U ostale mere, koje se, u principu, ne

primenjuju sistematski i trajno, a mogu imati jako zaštitno dejstvo na nacionalnu ekonomiju, spadaju:

monopoli, državna trgovina, damping, prelevmani (uvozne takse), restriktivni uvozni postupak, tehnički, sanitarni i ekološki standardi, samoograničenje izvoza i mere iz oblasti finansijske politike.

Mere iz oblasti finansijske politike primenjuju se radi smanjenja uvoza odnosno povećanja izvoza, a najčešće su:

a) avansni depoziti kod uvoza,b) razne vrste deviznih kvota,c) manipulacija kursem nacionale valute.

Osnovni koncept ekonomske politike

ULOGA EKONOMSKE POLITIKE U FUNKCIONISANJU I RAZVOJU

NACIONALNE EKONOMIJE

Ekonomsku politiku možemo da definišemo kao aktivnost države kojom ona, u skladu sa zadatim ciljevima, utiče na ekonomsku aktivnost, odnosno, na promenu ponašanja ekonomskih učesnika u željenom pravcu.

Odgovarajućim instrumentima i merama ekonomske politike, država nastoji da aktivnosti privrednih učesnika usmeri u željenom smeru, čime se realizuju kratkoročni i dugoročni društveno-ekonomski ciljevi.

Zavisno od aspekta posmatranja strukture konkretnog privrednog sistema, ekonomska politika može biti:

a) opšta ekonomska politika i b) parcijalna ekonomska politika.

Brojni teoretičari ekonomsku politiku dele na: sistemsku i procesnu (tekuću) ekonomsku politiku.

Sistemska politika sadrži pravila ponašanja kojih se prilikom svojih odluka moraju pridržavati svi ekonomski učesnici kao i nosioci ekonomske politike. Ova pravila predstavljaju obično skup obavezujućih pravnih normi kojima se definiše ekonomski poredak jedne zemlje.

Procesna (tekuća) politika znači neposredno uticanje putem merljivih veličina (cene, stope, vrednosti, količine) kojima država pojedinačne odluke ekonomskih učesnika usmerava u željenom pravcu.

NOSIOCI, CILJEVI I INSTRUMENTI EKONOMSKE POLITIKE

Nosioci ekonomske politike su subjekti koji na bilo koji način učestvuju u kreiranju, definisanju i sprovođenju mera i instrumenata ekonomske politike.

Nosioci ekonomske politike su brojni i raznovrsni.

Prva grupa nosilaca ekonomske politike pripada grupi njenih kreatora.

Druga grupa nosilaca ekonomske politike je institucionalizovana kroz predstavničke organe, organe parlamentarne vlasti ili vladu jedne zemlje.

Izvršni organi države pripadaju trećoj grupi nosilaca ekonomske politike.

Pored navedenih, nosioci ekonomske politike su svakako i privredni subjekti.

U načelu se može govoriti o dugoročnim i kratkoročnim ciljevima ekonomske politike.

Tipični dugoročni ciljevi su: ekspanzija proizvodnje, odnosno, veći privredni rast, povećanje efikasnosti i globalne produktivnosti, poboljšanja u alokaciji faktora proizvodnje, poboljšanja u raspodeli bruto domaćeg proizvoda, efikasnije uključivanje u međunarodnu privredu i povećavanje međunarodne konkurentnosti.

Tipični kratkoročni ciljevi su: puna zaposlenost, stabilnost cena i poboljšanja u platnom bilansu zemlje.

Instrumenti su sredstva pomoću kojih nosioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve.

Instrumenti ekonomske politike su varijable koje kontroliše država i pomoću kojih ona deluje na ekonomski mehanizam u cilju ostvarenja ključnih makroekonomskih ciljeva.

Sve instrumente ekonomske politike moguće je razvrstati u sledećih pet grupa:

1) instrumente javnih finansija, 2) instrumente novca i kredita, 3) instrumente deviznog kursa, 4) instrumente direktne kontrole i 5) instrumente promene institucionalnih

aranžmana.

Interesantan je pristup grupe britanskih ekonomista koji sve instrumente ekonomske politike dele na:

1) instrumente fiskalne politike, 2) instrumente monetarne politike, 3) instrumente kontrole cena i dohodaka, 4) instrumente deviznog kursa i 5) instrumente politike zapošljavanja u javnom

sektoru.

Mere ekonomske politike su postupci usmereni u pravcu promene ili ukidanja postojećih instrumenata ili, pak, uvođenja novih instrumenata ekonomske politike.

Merama ekonomske politike država deluje na aktivnost privrednih učesnika u željenom smeru.