Embed Size (px)
Citation preview
218
NASILJE KAO PREDMET IZUČAVANJA KRIMINOLOŠKIH NAUKA1
Danijela Spasić, MScasistent
Kriminalističko-policijska akademija, Zemun, [email protected]; [email protected]
apstrakt
Rаstući trend nаsilničkog i аgresivnog ponаšаnjа u svetu ne poznаje prostorne granice ili druge kаrаkteristike (pol, rаsu, versku pripаdnost). Kriminalitet nasilja danas ubije godišnje u svetu 1,6 miliona ljudi. Nasilje koje se javlja u kontekstu po-litičkih zbivаnjа, u institucionаlnom okruženju ili u porodici i partnerskim odnosima, ima svoje kompleksne uzroke i faktore koji doprinose njegovom ispoljavanju. Ovаj rаd se bаvi teorijskom аnаlizom uzrokа i fаktorа nаsiljа preko korpusa kriminološ-kih nauka. Poseban istrаživаčki nаpor usmeren je nа oblike i faktore interpersonal-nog nаsiljа, kao nаjčešćeg oblika ispoljаvаnjа аgresivnog ponаšаnjа. U okviru tih rаzmаtrаnja, teorijski konstrukti treba da doprinesu i rаzumevаnju posledica nаsiljа kаo forme ispoljаvаnjа dominаcije i moći.
Ključne reči: kriminologija, nasilje, interpersonalno nasilje, uzroci, posledice
1 Ovаj rаd je nаstаo kаo rezultаt reаlizovаnjа nаučnoistrаživаčkog projektа pod nаzivom Bez-bednost i zаštitа orgаnizovаnjа i funkcionisаnjа vаspitno-obrаzovnog sistemа u Republici Srbiji (osnovnа nаčelа, principi, protokoli, procedure i sredstvа). Projekat finansira Ministarstvo nauke i prosvete Republike Srbije (br. 47017), a reаlizuje Fаkultet bezbednosti Univerzitetа u Beogrаdu (2011−2014). Rukovodilаc projektа je prof. dr Želimir Kešetović.
219
uvodPeople talk sometimes of bestial cruelty,
but that’s great injustice and insultto the beasts;
a beast could never be so cruel as a man, so artisticallycruel.
(Fyodor Dostojevski, The Grand Inquisitor)
Nasilje, globalno, uzima godišnje živote 1,5 miliona ljudi: oko 50% od tog broja izvrši samoubistvo, oko 35% izgubi život ubistvom, a nešto više od 12% nastrada u ratovima ili nekim drugim oblicima sukoba (World Health Organization, 2004). Nasilje je jedan od najkompleksnijih fenomena ima-nentnih ljudskom društvu i ljudskoj prirodi. Kao pojavu/fenomen izučava-ju ga, sa različitih aspekata, brojne nauke: filozofija, sociologija, socijalna patologija, kriminologija, medicina, psihologija i dr. One se bave traženjem i objašnjenjem uzroka i faktora koji dovode do različitih manifestacija na-silničkog ponašanja čoveka, u grupi ili zajednici. U ovom radu bavićemo se prevashodno kriminološkim aspektima nasilja kao fenomena. To podra-zumeva ne samo neophodnost njegovog terminološkog objašnjenja, već i analizu njegove etiološke, fenomenološke, viktimološke dimenzije, ali i sa-gledavanje korpusa posledica koje nasilje donosi. Razmatranja o oblicima društvene reakcije na nasilje neće biti obuhvaćena ovim radom, jer bi to u mnogome daleko prevazilazilo njegov obim.
NASILJE – pojmovno odredjenjePojam nasilja se u kriminološkoj literaturi različito određuje, odnosno, nasilje se može definisati na više načina. Pri tome, često se pojam nasilje i pojam agresija analiziraju kao sinonimi. Medjutim, pojedini teoretičari naglašavaju suštinske razlike koje postoje u terminološkoj analizi ova dva pojma.
Zulueta vidi nasilje kao esencijalno ljudsku karakteristiku kojom se u inter-personalne odnose unosi destrukcija (odvija se u društvenom kontekstu), dok je agresija ono što nam je zajedničko sa životinjama (Zulueta, 1993, navedeno u: Ignjatović, 2011: 182). Prema drugima, agresija je kod ljudskih bića zasnovana na biologiji, kao reakcija na ugrožavanje, a nasilje je tele-sno aktuelizovanje agresije sa zadatkom da otkloni opasnost (Perelberg, 1999: 37, navedeno u: Ignjatović, 2011: 182).
220
Istovremeno, u nauci ne postoji jedinstveno mišljenje o tome šta se podra-zumeva pod pojamom nasilja. Profesor Ignjatović (Ignjatović, 2011:182) u prilog tome navodi stanovište Larsa Svendsena po kojem postoje tri vrste definicija nasilja: a) široke (koje obuhvataju mnoštvo najrazličitijih pojava, ka-kvo je npr. „strukturno nasilje“); b) uže (podrazumevaju namerno nanošenje fizičkih i, eventualno, psihičkih povreda čoveku); c) definicije zasnovane na legitimitetu u ovu kategoriju svrstavaju samo takve namerno nanete povrede koje nisu legitimne po pozitivnom zakonodavstvu. Ovaj autor smatra da su uže definicije najprihvatljivije i za ovakva dela koristi izraz „lično nasilje“.
Prema Kuncziku, nasilje je “personalizovano namerno fizičko i/ili psihičko nanošenje štete osobi, živom biću i neživim objektima od strane druge oso-be.” (Kunczik, 1994). Nasilje se u kriminologiji tradicionalno određuje i kao “upotreba prinudnih sredstava i metoda prema nekome, a protiv njegove volje i prava ili primena fizičke sile prema objektima i materijalnim sredstvi-ma” (Bošković, 1999: 202).
Jedna od najširih definicija nasilja u domaćoj literaturi jeste i određenje M. Milosavljevića, koji pod ovim pojmom podrazumeva “različite akte, postupke i ponašanja pojedinaca, grupa, društvenih institucija, organizacija ili društva u odnosima prema ljudima, koji uključuju primenu fizičke, psihičke, političke ili neke druge sile kojima se ugrožava fizički, psihički ili socijalni integritet čoveka i izazivaju različita fizička i psihička oštećenja i druge nepovoljne posledice”. (Milosavljević, 1998:33). U ovom slučaju aspekt strukturalnog nasilja, dakle, nasilja ugrađenog u društveni sistem, nije predmet analize različitih oblika nasilja. Među istraživačima televizijskog nasilja, jedan od najpoznatijih, Georg Gerbner, definiše nasilje kao “oblik upotrebe fizičke sile, s oružjem ili bez njega, koja je usmerena protiv sebe ili protiv drugoga, a ima za posledicu rane ili smrt.”2 (Gerbner et al., 1995).
Svetska zdravstvena organizacija (WHO - The World Health Organisation) dala je jednu od najširih i najsveobuhvatnijih definicija, prema kojoj: „Nasilje je nаmerno korišćenje fizičke sile ili moći, protiv sebe, drugog licа, ili premа grupi ili zаjednici, što za posledicu može imati povrede, psihičke povrede, lišаvаnje, zanemarivanje ili smrt“ (WHO, 2002). Definicijа nаglаšаvа dа, zа
2 Gerbner i saradnici bave se nasiljem na televiziji od sedamdesetih godina prošlog veka istražujući kvantitativne i kvalitativne odnose između savremene kulture i nasilja na televiziji.
221
čin koji se klаsifikuje kаo nаsilje, lice ili grupа morа imаti nаmeru dа koristi silu ili moć protiv drugog licа ili grupe. Dаkle, i ovde se nаsilje rаzlikuje od nenаmernih incidenаtа koje dovode do povrede ili proizvode štetu.
I skoro sve druge definicije nasilja uzimaju u obzir aktivnost, radnju ili pretnju konkretnom radnjom, usmerenu ka drugom, sa namerom nanošenja povre-de, ugrožavanja ili uništenja.3 U prilog tome, prof. Ignjatović citira Katherine Williams koja je izvršila analizu ovih definicija i ukazala na ključne osobine nasilničkog ponašanja:
a) radi se samo o takvom napadu koji je usmeren na ličnost; ovde ne spadaju dela usmerena protiv nečije imovine kod kojih se sila ili pret-nja ne upućuju čoveku;
b) sam izraz „pretnja“ podrazumeva jasno izraženu nameru napadača da primeni silu;
c) uključeni su slučajevi u kojima je napadač upotrebio silu i ona bi sa velikom verovatnoćom dovela do povrede, no u konkretnim okolnosti-ma ona izostala („promašeni udarac“);
d) u definicijama se podrazumevaju određeni elementi namere – tj. svr-sishodne primene prinude.4 (Ignjatović, 2011: 183).
Dala razmatranja u ovom radu fokusirаju se nа: faktore nasilničkog (agresiv-nog) ponašanja (etiologija), na oblike ispoljavanja (fenomenološka dimenzi-ja), na žrtve nasilničkog ponašanja (viktimološka dimenzija), ali i na posledi-ce koje nasilje ostavlja za sobom. Posebna analiza odnosiće se na porodič-no nasilje kao oblik interpersonаlnog nаsilja, njegove faktore i uzroke.
ETIOLOŠKA DIMENZIJA – uzroci i faktori nasilničkog ponašanjaKriminološka i druge nauke jedinstvene su u stanovištu da ne postoji samo jedan uzrok ili faktor nasillničkog ponašanja. U društvenim nauka-ma nastali su teorijski konstrukti koji uzroke nasilja (ili agresije) pronalaze u osobinama imanentnim društvu ili relacijama na kojima se zasniva nje-govo funkcionisanje.
3 Pogledati više u: Ignjatović, Đ. (2011). Pojam i etiologija nasilničkog kriminaliteta. CRIMEN, II (2), 179–211.
4 Otuda se slučajevi nenamernog povređivanja ne mogu označiti kao nasilničko ponašanje.
222
Jedno od prvih teorijskih određenja nasilja/agresije našlo je svoje uteme-ljenje u teoriji anomije i, na njoj zasnovanoj, teoriji o agresiji-frustraciji. Ova teorija se najčešće povezuje sa Robertom Mertonom, ali je njeno originalno ishodište Dirkemova teorijska misao. Odmah postaje jasno da to nije posebna teorija o nasilju, već o zločinu uopšte. Prema Dirkemu, anomija je neka vrsta zajedničkog mentalnog stanja, u kojem se ne oseća pripadnost društvenim pravilima koja se zasnivaju ili na mehaničkoj ili na organskoj solidarnosti. Anomično samoubistvo se, slično Mertonovoj tezi o frustraciji, bazira na jazu između želja i mogućnosti njihovog zadovolje-nja (Merton, 1968). U tom smislu, teorija anomije je kritika meritokratije i klasne društvene strukture. Prema teorji o agresiji-frustraciji, ljudi krše društvena pravila i ponašaju se nasilno upravo zbog nemogućnosti za-dovoljenja svojih želja/potreba. Ova teorija se umnogome podudara sa Schelerovom teorijom ljutnje, prema kojoj ljudi koji u dužem vremenskom periodu ne dobiju ono što žele, a što se smatra društveno poželjnim, po-staju nasilni (Scheler, 1992).
Druga grupa teorija iz korpusa društvenih nauka bazira se na Hiršijevoj teoriji društvenih veza ili teoriji kontrole (Hirschi, 1969). Međutim, i ovaj na-učni konstrukt se prevashodno zasniva na objašnjenju prestupničkog po-našanja više nego na konkretnoj analizi nasilja kao pojave. Suština ove teorije zasniva se na stanovištu da mehanizam prestupništva funkcioniše na sledeći način: ljudi imaju/uspostvaljaju i održavaju veći broj društvenih veza na čemu se zasniva njihovo “normalno” funkcionisanje. U situacijama kada neke od tih veza bivaju pokidane/presečene, ljudi dolaze u situaciju da se ponašaju nekonvencionalno, odnosno, delinkventno. Drugim rečima, ova teorija pretpostavlja da ljudi poseduju urođeni potencijal da se pona-šaju delinkventno, nasilno, slično onome što su tvrdili pobornici teorije sa-mokontrole (Gottfredson and Hirschi, 1990). Međutim, uvek kada postoje snažne društvene veze, kada su ljudi privrženi konvencionalnim formama ponašanja, ne postoji opasnost od nasilnih aktivnosti ili delinkvencije. U drugom slučaju, slabe ili pokidane društvene veze neminovno vode ka ne-konvencionalnim formama ponašanja kao što je nasilje. Konvencionalne društvene veze su: privrženost drugima; posvećenost konvencionalnim pravilima društva; učešće u aktivnostima konvencionalnih institucija i vera u legitimnost konvencionalnih pravila u društvu (Schinkel, 2004).
223
Treći korpus teorijskih objašnjenja više je zbirka/skup teorija koje dele jednu zajedničku karakteristiku. One obuhvataju sve teorijske stavove koji objaš-njenja nasilnog ponašanja nalaze u ličnosti nasilnika. Među njima centralno mesto zauzima Sutherlandova teorija diferencijalne asocijacije (Sutherland and Cressey, 1978), Akersova teorija diferencijalnog pojačanja (Akers, 1985), teorije koje se bave kategorijom „muškosti“ u porodici (Messerschmidt, 1993; Jefferson, 1994; Gadd, 2000), ali i sve one empirijski zasnovane teorije koje naglašavaju značaj i delovanje dva ili više faktora kada je u pitanju nasilje. Ove teorije, na primer, u potrazi za uzrocima nasilnog ponašanja jednaki zna-čaj pridaju individualnim karakteristikama ličnosti i procesima socijalizacije.
Četvrta grupa teorija ima svoju osnovu u teoriji racionalnog izbora. U nje-nom fokusu nalazi se pojedinac koji svoju odluku o nasilnom ponašanju donosi na osnovu slobodnog izbora, odnosno, procene (racionalne kalku-lacije) po kojoj će mu nasilni postupak doneti najviše koristi ili maksimizirati njegovo bogatsvo. Drugim rečima, njegova odluka se bazira na proračunu prednosti i mana, odnosno dobitaka i gubitaka u konkretnoj situaciji (Sulli-van, 1973; Heineke, 1978).
Peti teorijski korpus objašnjava uzroke nasilja terminom konflikta. Teorije konflikta su jedina naučna baza koja uzroke nasilja ne traži u ličnosti indi-vidue, već u tzv. kontekstualnim karakteristikama koje stvaraju uslove za njegovo ispoljavanje. Zato se ove teorije ograničavaju na traženje odgovora na pitanje: Zašto? Dobar primer za ove teorije može se pronaći u studijama o kolektivnom nasilju (Senechal de la Roche, 2001). U konfliktnim teorija-ma nasilje se posmatra kao dijalektički ili funkcionalno-strukturalni efekat šireg društvenog konteksta u kojem se dešava (Schinkel, 2004).
U pokušaju odredjenja uzroka i faktora nasilja Willem Schinkel razlikuje 2 teorijska konstrukta: determinizam i formalizam (Schinkel, 2004: 7). Deter-minizam objašnjava nasilje kao pojavu uslovljenu i/ili uzrokovanu spoljaš-njim faktorima i okolnostima, kao posledicu strukturnih uzroka. Pri tome, nasilje igra određenu ulogu u društvu, ono je mera socijalne kohezije u društvu. Istovremeno, sa individualnog aspekta, nasilje predstavlja odraz iracionalnog ponašanja. Determinizam objašnjava nasilje koristeći referen-ce izvan samog predmeta ispitivanja (nasilja), odnosno uzimajući u obzir kontigent spoljašnjih, objektivnih uslova i uzroka.
224
Formalizam počinje sa idejom da nasilje može biti samoreferentno. Isto-vremeno, formalizam upućuje na činjenicu da uzroke nasilja ne treba tra-žiti izvan individue i njene unutrašnje suštine. Drugim rečima formalizam svodi nasilje na „ličnu dimenziju zla“, na „zlo samo po sebi“. On preuzima estetsku strukturu svog ispitivanog objekta. Dajući formi primarni smisao, formalizam se bavi onim karakteristikama nasilja koje su od suštinskog značaja.
Kritički analizirajući determinizam i formalizam, Schinkel ostavlja zanimljiv zadatak za kriminologiju i sociologiju – da objasne kako i zašto neki lju-di imaju jače izraženu volju ili potrebu za nasiljem od drugih. U traženju odgovora na ovo pitanje i u studijama/istraživanjima nasilja dobro bi bilo kombinovati determinizam i formalizam, što može dovesti do realizacije Ve-berovog erklärendes Verstehen (obašnjenja razumevanja). Drugim rečima, od nauke ne zahteva da napusti determinizam kao način/put objašnjenja i razumevanja nasilja kao pojave, već da sa njim kombinuje formalizam, koji se u tom slučaju neće svoditi samo na estetiku nasilja, već će dobiti značaj-nu dimenziju objašnjavajuće reference.
U domaćoj literaturi i brojnim studijama (Ignjatović, 2011; Spasić, Radova-nović, 2010; Spasić, Radovanović, 2012; Kešetović et al., 2012; Spasić, 2012), generalno posmatrano, nasilje se posmatra, analizira i objašnjava kao rezultat kombinovanja različitih faktora (individualnih, relacionih, fakto-ra zajednice i društva – uključujući socijalne, kulturološke i sredinske fakto-re) koji se nalaze u interakciji na različite načine.
a) Individualni faktori se odnose na karakteristike pojedinca, uključujući biološke faktore i njegovu ličnu istoriju. Među njima su dominantni: temperament, impulsivnost, stepen stručne spreme, zloupotreba sup-stanci i agresivno ponašanje.
b) Relacioni faktori obuhvataju odnose koje pojedinac uspostavlja sa svojim partnerom, porodicom, vršnjacima i koji mogu oblikovati nje-govo nasilno ponašanje ili viktimizaciju.
c) Faktori zajednice podrazumevaju karakteristike zajednice (škole ili naselja) u kojima se uspostavljaju i održavaju odnosi medju pojedin-cima. Ovi faktori mogu da povećaju verovatnoću nasilne viktimizacije, a među njima su najizraženiji: velika gustina stanovništva, heteroge-
225
nost zajednice, migracije i mobilnost sztanovništva, nezaposlenost, siromaštvo, fizičko propadanje zajednice i socijalna izolacija.
d) Društveni faktori obuhvataju uslove i okolnosti u kojima se održava jaz između različitih segmenata društva a koje dozvoljavaju da se nasilje počini ili ignoriše. Oni uključuju i kulturne norme koje po-državaju ili prihvataju nasilje kao način rešavanja problema, ali i socijalne politike kojima se stvara ili održava nejednakost između društvenih grupa.
Pri tome se, u analizi uticaja ovih faktora, u obzir uzima činjenica njihovog kumulativnog delovanja, odnosno počinioci ili žrtve nasilja obično funkcioni-šu u okvirima različitih kombinacija ovih faktora.
FENOMENOLOŠKA DIMENZIJA – oblici ispoljavanja nasiljaSvetska zdravstvena organizacija - SZO (WHO, 2002, 2004) je u svojim izveštajima o globalnom nasilju i zdravlju, identifikovala nekoliko kategorija nasilničkih akata, prema njihovom subjektu, odnosno objektu izvršenja:
– nasilje usmereno ka sebi, odnosno, nasilje u kojem je izvršilac žrtva (samoubistvo);
– interpersonalno nasilje ili nasilje naneto od strane drugog pojedinca ili male grupe pojedinaca;
– kolektivno nasilje ili nasilje od strane veće grupe, kao što su država, organizovana politička grupa, militantna grupa ili terorističke organi-zacije (Dahlberg and Krug, 2002).
Navedena klasifikacija nasilja zasniva se na odnosu između počinilaca i žrtava nasilničkog ponašanja. Prema prirodi, odnosno obliku ispoljavanja, kako su potvrdile istraživačke studije širom sveta, nаsilje može biti fizičko, seksuаlno, ili psihološko, ili može dа podrаzumevа lišаvаnje i različite forme zаnemаrivаnjа. Zbog poteškoća u merenju obima lišаvаnjа i zаnemаrivаnjа, klasifikacije se uglavnom baziraju na podeli na fizičko, seksuаlno, i psiho-loško nasilje (Spasić, Radovanović, 2012; Spasić, 2012). Sa druge strane, na primer, Kunczik (1994) smatra da treba razlikovati psihičko od mental-nog nasilja, racionalno od iracionalnog, aktivno od pasivnog i destruktivno od konstruktivnog.
226
U svakom slučaju, različite klasifikacije se koriste i za objašnjenje prirode i karakteristika nasilja, odnosa između izvršioca, žrtve i okruženja u kojem se nasilje dešava. Na primer, nasilje na javnom mestu može uključivati i zastrašivanje, pretnje, fizičko ili seksualno zlostavljanje, bilo da su u pitanju poznanici ili stranci. S druge strane, zlostavljanje dece u kući može da uklju-či psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje i zanemarivanje.
Interpersonalno nasilje, na primer, nesrаzmerno pogađa zemlje sa niskim i srednjim dohotkom. Izveštaj SZO o nаsilju i zdrаvlju procenjuje dа se više od 90 odsto svih nasilnih slučаjevа sa smrtnim ishodom, jаvljа u ovim ze-mljama (Dahlberg and Krug, 2002). Podaci iz 2009. godine govore da je stopа nаsilne smrti u ovim zemljama 32,1 nа 100.000 ljudi, u poređenju sа 14,4 nа 100.000 u visoko rаzvijenim zemljаmа.
VIKTIMOLOŠKA DIMENZIJA - žrtve nasilja
Viktimizacija podrazumeva proces postajanja žrtvom nekog krivičnog dela. Žrtva krivičnog dela je izložena stradanju kroz događaje i procese koji se označavaju pojmovima primarne i sekundarne viktimizacije. Primarna vik-timizacija obuhvata proces i posledice samog traumatičnog događaja, od-nosno stradanja žrtve koje neposredno proističe iz radnje izvršenja krivič-nog dela. Sekundarna viktimizacija podrazumeva pooštravanje posledica primarne viktimizacije usled neodgovarajućeg reagovanja organa formalne kontrole kriminala, kao i negativnog odnosa socijalnog okruženja. Sekun-darnoj viktimizaciji su naročito podložne određene kategorije osoba koje su, zbog svog uzrasta, psihičkih i fizičkih obeležja ili prirode pretrpljene viktimi-zacije, osobito ranjive (Simeunović-Patić, 2012: 89).
U slučaju nasilja, odnosno svih dela koja su pozitivnim zakonodavstvom neke zemlje inkriminisana kao kriminalitet nasilja, kategorije žrtava su spe-cifične i heterogene, zavisno od klasifikacije nasilničkih akata, odnosno, objekta izvršenja (samoubistva, interpersonalno nasilje ili kolektivno nasi-lje). Upravo stoga, viktimološka dimenzija nasilja u sebi sadrži klasifikaci-je, tipologije, razvrstavanja žrtava prema različitim kriterijumima: 1) prema polu; 2) prema starosti; 3) obrazovanju; 4) nacionalnoj, verskoj, rasnoj pri-padnosti; 5) seksualnom opredeljenju; 6) bračnom, odnosno, porodičnom statusu; 7) imovinskom statusu i dr.
227
Viktimološka dimenzija specifično je izražena, na primer, i kod rodno za-snovanog nasilja,5 odnosno, svaki oblik nasilja ima svoju rodnu dimenzi-ju. Na osnovu saznanja o ženama žrtvama i saznanja do kojih je došla sopstvenim istraživanjem viktimizacije žena, Vesna Nikolić-Ristanović je stvorila tipologiju žena – žrtava kriminaliteta, među kojima su, za potrebe razumevanja rodno zasnovanog nasilja, posebno značajne, između osta-lih, sledeće kategorije:
– latentna ili predisponirana žrtva, ili žena – žrtva sa bio-psihološkim i psihološkim predispozicijama (ženska deca, žene naučene na tr-pljenje, bespomoćne, lakoverne, neodlučne, trudne žene, dušev-no bolesne, duševno poremećene i duševno zaostale i slične); – žene koje postaju žrtve na osnovu svog odnosa sa učiniocem (su-pruge, ljubavnice, kćerke itd);
– žena žrtva - provokator;
– žena žrtva koja se ne ponaša provokativno, ali učinilac njeno ponaša-nje tako ocenjuje (žena koja napušta bračnu ili vanbračnu zajednicu zbog maltretiranja od strane učinioca i slično);
– žena žrtva koja ne sprečava svoju viktimizaciju;
– žena žrtva koja sprečava svoju viktimizaciju (žena koja se suprotstav-lja fizičkim otporom učiniocu i slično);
– žena žrtva koja ne prijavljuje krivično delo izvršeno prema njoj;
– žena žrtva koja prijavljuje krivično delo i biva izložena sekundarnoj viktimizaciji u krivičnom postupku (Nikolić-Ristanović, 1989:136-8).
Specifičnosti viktimološke dimenzije uočljive su i kod, na primer, ubistava, silovanja, nasilja nad decom, nasilja nad starim osobama, nasilja nad oso-bama sa invaliditetom, trgovine ljudima, partnerskog nasilja, nasilja u poro-dici, nasilja na radnom mestu i dr. Analiza viktimoloških karakteristika svih oblika nasilja daleko bi prevazilazila obim ovog analitičkog rada, stoga su
5 Rodno zasnovano nasilje ili nasilje zasnovano na polu je oblik diskriminacije koji ozbiljno spreča-va žene da uživaju u pravima i slobodama na osnovi ravnopravnosti sa muškarcima (...) Rodno zasnovano nasilje je usmereno prema ženi zato što je žena ili zato što disproporcionalno pogađa žene. Uključuje dela kojima se nanosi fizička, psihička ili seksualna šteta ili patnja, pretnje ovakvim delima, prinude i druga ograničenja slobode. (UN Komitet za ukidanje diskriminacije žena, Opšta preporuka br. 19).
228
date napomene eksplorativnog karaktera i mogu poslužiti kao putokaz za druga istraživanja i traženje odgovora u okviru viktimološke nauke.
posledice nasilja
Fizičko i psihičko zlostavljanje kod žrtava, a prevashodno kod žena i dece, dovodi do ozbiljnih zdravstvenih posledica. Zdravstvene posledice trpljenja nasilja mogu se prezentovati na mnogo načina i mogu biti višestruke. Uticaj i posledice nasilja na zdravlje često ne prepoznaju ni same žrtve ili njihovu važnost potcenjuju
Istraživačke studije u velikom broju zemalja pokazuju da, za svaki teži oblik nasilja među mladima uzrasta od 10 do 24, ili od 20 do 40 godina, mladi ljudi dobijaju bolničko lečenje zbog posledica nasilnih povreda (Mercy et al., 2002). Povrede mogu biti različitog karaktera: od manjih, lakše priro-de, do težih, onih koje zahtevaju intenzivnu negu ili bolničko lečenje, a pri tome mogu da rezultiraju doživotnim invaliditetom, kao što su amputacije, oštećenje mozga, ili paraplegija. Nekoliko razvijenih zemalja u svetu imaju informacione sisteme na odeljenjima hitne pomoći za praćenje nasilnih po-vreda svojih građana. Međutim, podaci iz ovih sistema ne mogu se direktno porediti, s obzirom na očigledne razlike između i unutar zemalja u dostu-pnosti i pristupačnosti hitnih medicinskih usluga.
Za mentalno zdravlje posledice nasilja mogu biti kompleksne i dalekosežne. Zlostavljanje dece kao posledicu često ima psihijatrijske poremećaje i suicidno ponašanje (Runyan et al., 2002). Studije su registrovale kompleks kratkoročnih i dugoročnih posledice, kao što su: depresija, anksiozni poremećaj, zloupotreba supstanci, agresija, kognitivni problemi, poremećaji spavanja i posttraumatski stresni sindrom (Mercy et al., 2002; Heise and Garcia-Moreno 2002). Ozbilj-nost i trajanje ovih posledica zavise od: uzrasta deteta i vremenskog perioda u kojem dete trpi zlostavljanje, trajanja i intenziteta zloupotrebe, detetovog odnosa sa nasilnikom, i vrste tretmana koje je dete dobilo (Runyan et al., 2002).
Nasilje od strane partnera u intimnim, partenrskim ili porodičnim odnosima za posledicu može imati porast incidence samoubistva i pokušaja samoubistva, kao i depresiju, anksioznost i različite fobije (Heise and Garcia-Moreno 2002).
229
Dodatne posledice uključuju zloupotrebu supstanci, poremećaje ishrane i sna, nizak nivo samopoštovanja, posttraumatski stresni poremećaj, psihoso-matske poremećaje i rizično seksualno ponašanje. Seksualno zlostavljanje često rezultira posledicama koje mogu biti dugotrajne i teške, uključujući i posttraumatski stresni poremećaj, depresiju, poremećaje ponašanja, pore-mećaje sna i poremećaji ishrane (Jewkes and Garcia-Moreno, 2002 ).
Prema Jewkes and Garcia-Moreno, među adolescentima i ženama starosti od 12 do 45 godina , frekvencija trudnoća kao posledica silovanja varira od 5 do 18 odsto. Pored toga, mlađe žrtve silovanja često imaju kasnije pove-ćanu stopu neplaniranih trudnoća. Silovanje često dovodi do ginekoloških problema, problema seksualnog funkcionisanja, ili seksualno prenosivih bolesti, uključujući i HIV infekciju. Istovremeno, HIV infekcija nosi sa sobom potencijalnu stigmu obolelih, a žrtve, i muškarci i žene, žive u povećanom riziku od daljeg nasilja od strane partnera.
Zlostavljanje u detinjstvu, u primarnoj porodici i kasnije, u sekundarnoj po-rodici od strane partnera, može uzrokovati ishemijske bolesti srca, ali i rak, hroničnu bolest pluća, prelome kostiju, bolesti jetre (Felitti et al., 1998).
Istraživačke studije zdravlja u razvijenim zemljama, pokazale su da su zlou-potreba, zlostavljanje i drugi nasilni događaji iz detinjstva povezani sa 4 do 12 puta većim rizikom od alkoholizma, narkomanije, depresije, i pokušajima samoubistva, 2 do 4 puta većim rizikom od pušenja i lošeg subjektivnog zdravlja, 50 puta većim rizikom od polno prenosivih bolesti, i za 1.4 do 1.6 puta većim rizikom od fizičke neaktivnosti i gojaznosti (Anda et al., 1999; Dube et al., 2001; Hillis et al., 2001; Williamson et al., 2002). Važnost po-vezanosti zdravstvenih posledica i zlostavljanja sadržana je u sledećem: uticaj zlostavljanja na zdravlje traje još dugo pošto je nasilje prestalo. Što je zlostavljanje teže, veće su i posledice po fizičko i mentalno zdravlje žrtava koje ga trpi, i tokom vremena trpljenja, zlostavljanja i ponavljanog nasilja, posledice na zdravlje se kumuliraju.
Različiti oblici izloženosti nasilju u zemljama u razvoju mogu imati slične, i podjednako široke uticaje i posledice (direktne ili indirektne fizičke i mental-ne povrede).
Činjenice koje se odnose na zdravstvene posledice kod žrtava nasilja go-vore u prilog proceni kvaliteta njihovog života u zajednici. Istovremeno,
230
ukazuju i na kompleks njihovih zdravstvenih (prepoznavanje zdravstvenih problema i adekvatno zbrinjavanje), bezbednosnih (neophodnost zaštite od nastavka nasilja i obezbeđivanje sigurnosti za žrtve), ekonomskih i socijal-nih potreba (smeštaj u sigurne kuće, zapošljavanje i sl.).
UMESTO ZAKLJUČKAPrezentovane i analizirane činjenice o etiološkoj, fenomenološkoj, viktimo-loškoj dimenziji nasilja, a ponajviše razmatranja o njegovim posledicama, ukazuju na neophodnost interdisciplinarnog pristupa ovom problemu/poja-vi. Nasilje ne sme i ne treba da bude centralna kategorija pojmovnog apara-ta kriminološke nauke. Sa istim žarom, ciljem, svrhom i naučnom opravda-nošću njime treba da se bave korpusi drugih nauka, počev od antropologije, psihologije, medicine, prava, istorije..Ponajviše, smisao njegovog izučava-nja treba da bude u osnovama prevencije, nauke koja, zajedno sa drugim disciplinama, mora iznaći načine i sredstva da predupredi faktore i okolnosti koji doprinose njegovom intenziviranju.
LITERATURA:1. Akers, R.L. (1985) Deviant Behavior: A Social Learning Approach. Belmont,
CA: Wadsworth.2. Anda, R. F., J. B. Croft, V. J. Felitti, D. Nordenberg, W. H. Giles, D. F. Williamson
(1999). Adverse Childhood Experiences and Smoking during Adolescence and Adulthood. Journal of the American Medical Association, 282(17), 1652–58.
3. Bošković, M. (1999). Kriminološki leksikon. Novi Sad: Matica srpska i Univer-zitet u Novom Sadu.
4. Dahlberg, L.L. and Krug, E.G. (2002). Violence: A Global Public Health Pro-blem. In: World Report on Violence and Health, 1–21. Geneva: World Health Organization.
5. Felitti, V. J., R. F. Anda, D. Nordenberg, D. F. Williamson, A. M. Spitz, V. Edwar-ds (1998). Relationship of Childhood Abuse and Household Dysfunction to Many of the Leading Causes of Death in Adults: The Adverse Childhood Expe-riences (ACE) Study. American Journal of Preventive Medicine, 14, 245–58.
6. Gadd, D. (2000). Masculinities, Violence and Defended Psychosocial Subjects. Theoretical Criminology, 4(2), 429–49.
7. Gerbner, G., Morgan, M. and Signorelli, N. (1995). Violence on Television: The Cultural Indicators Project. Journal of Broadcasting and Electronic Media, 39(29), 278-83.
231
8. Gottfredson, M.R. and T. Hirschi (1990). A General Theory of Crime. Stanford, CA: Stanford University Press.
9. Heineke, J.M. (ed.) (1978). Economic Models of Criminal Behavior. New York: North-Holland.
10. Heise, L., and C. Garcia-Moreno (2002). Violence by Intimate Partners. In: E. G. Krug, L. L. Dahlberg, J. A. Mercy, A. B. Zwi, and R. Lozano (eds.). World Report on Violence and Health, (pp. 87–121). Geneva: World Health Organization.
11. Hirschi, T. (1969). Causes of Delinquency. Berkeley, CA: University of Califor-nia Press.
12. Ignjatović, Đ. (2011). Pojam i etiologija nasilničkog kriminaliteta. CRIMEN, II (2), 179–211.
13. Jewkes, R., P. Sen, and C. Garcia-Moreno (2002). Sexual Violence. In: E. G. Krug, L. L. Dahlberg, J. A. Mercy, A. B. Zwi, and R. Lozano (eds.). World Report on Violence and Health, (pp. 147–81). Geneva: World Health Organization.
14. Kešetović, Ž., Bakreski, O., Spasić, D. (2012). Media and Violence. Visions, 18 june, Skopje, pp. 295-308.
15. Kunczik, M. (1994). Violence and the mass media. Bonn: Friedrich-Ebert-Stif-tung.
16. Mercy, J. A., A. Butchart, D. Farrington, and M. Cerda (2002). Youth Violence. In: E. G. Krug, L. L. Dahlberg, J. A.Mercy, A. B. Zwi, and R. Lozano (eds.). World Report on Violence and Health, (pp. 25–56). Geneva:World Health Organization.
17. Merton, R.K. (1968). Social Theory and Social Structure. New York: The Free Press.
18. Messerschmidt, J.W. (1993). Masculinities and Crime. Critique and Reconcep-tualization of Theory. Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers.
19. Milosavljević, M. (1998). Nasilje nad decom, Beograd: Fakultet političkih nauka. 20. Nikоlić-Ristanоvić, V. (1989). Žene kao žrtve kriminaliteta. Beograd: Naučna
knjiga.21. Perelberg, R. (1999). Psychoanalitic Understanding of Violence and Suicide.
London: Routledge.22. Runyan, D., C. Wattam, R. Ikeda, F. Hassan, and L. Ramiro (2002). Child Abu-
se and Neglect by Parents and Other Caregivers. In: E. G. Krug, L. L. Dahlberg, J. A. Mercy, A. B. Zwi, and R. Lozano (eds.). World Report on Violence and Health, (pp. 57–86). Geneva: World Health Organization.
23. Scheler, M. (1992). Negative Feelings and the Destruction of Values: Ressen-timent. In: H.J. Bershady (ed.). On Feeling, Knowing and Valuing (pp. 116–43). Chicago, IL: The University of Chicago Press.
24. Schinkel, W. (2004). The Will to Violence. Theoretical Criminology, 8(5), 5–31.25. Senechal de la Roche, R. (2001) Why Is Collective Violence Collective?. Soci-
ological Theory, 19(2), 126–44.26. Simeunović-Patić, B. (2012). Faktori rodno zasnovanog nasilja, posledice vik-
timizacije, potrebe zaštite žrtava. U. G. Milošević (ur.) Rodna ravnopravnost i rodno zasnovano nasilje – Priručnik (str. 89-129). Beograd: Kriminalističko-policijska akademija.
232
27. Spasić, D., Radovanović, I. (2010). O uticaju medijskih sadržaja na nasilničko ponašanje. U: Jasmina Kovačević, Vesna Vučinić (ur.). Smetnje i poremećaji: Fenomenologija, prevencija i tretman. FASPER, 2010. Urednici: Jasmina Ko-vačević i Vesna Vučinić. ISNB 978-86-80113-99-9, Str. 411-424.
28. Spasić, D,. Radovanović, I. (2012). Nasilje kao kriminološki fenomen - teorijski okvir. NBP-Žurnal za kriminalistiku i pravo, Vol XVII, No 2, str. 137-150.
29. Spasić, D. (2007). Depresija kao uzrok i kao posledica viktimizacije. Temida, 10(4), 43-55.
30. Spasić, D. (2012). Porodično nasilje u Srbiji - istorijsko-kulturološka dimenzija. Bezbednost, 2/12, str. 205-219.
31. Sullivan, R.F. (1973). The Economics of Crime: An Introduction to the Literatu-re. Crime and Delinquency, 19(2), 138–49.
32. Sutherland, E.H. and D.R. Cressey (1978). Criminology. Philadelphia, PA: J.B. Lippincott.
33. Svendsen, L. (2006). Filozofija zla (orig. Ondskapens filosofi). Beograd: Geo-poetika.
34. The global burden of disease: 2004 update. Geneva: World Health Organiza-tion.
35. Dostupno na:36. http://www.who.int/healthinfo/global_burden_disease/2004_report_update/en/
index.html, pristupljeno 06.09.2013.37. Williamson, D. F., T. J. Thompson, R. F. Anda,W. H. Dietz, and V. J. Felitti (2002).
Body Weight and Obesity in Adults and Self-Reported Abuse in Childhood. In-ternational Journal of Obesity and Related Metabolic Disorders, 26,1075–82.
38. World report on violence and health: summary (2002). Geneva: World Health Organization.
39. Zulueta, F. (1993). From pain to violence: The traumatic roots of destructive-ness. London. Whurr Publishers, Limited.
233
VIOLENCE AS A CASE STUDY OF CRIMINOLOGICAL SCIENCE
Danijela Spasić, MScAssistant
Academy of Criminalistic and Police Studies, Zemun, [email protected]; [email protected]
aBstract:
The growing trend of violent and aggressive behavior in the world knows no bo-undaries of space or other characteristics (gender, race, religion). Crime of vio-lence today in the world annually kills 1.6 million people. The violence that occurs in the context of political developments in the institutional setting or in the family and intimate relationships, has complex causes and factors that contribute to its manifestation. This paper is concerned with the theoretical analysis of the causes and factors of violence over the corpus of criminological science. A special rese-arch effort is focused on the factors and forms of interpersonal violence, the most common forms of aggressive behavior. Under these considerations, the theoretical constructs should contribute to understanding the consequences of violence as a form of expression of dominance and power
Keywords: criminology, violence, interpersonal violence, the causes, consequen-ces
