Embed Size (px)
DESCRIPTION
Ekonomika Usluga
Citation preview
1
D o c . d r S a n j a D . M i k i ć
EKONOMIKA USLUGA
N o v i S a d , 2 0 1 2 .
2
Odlukom Nastavno naučnog veća br. 263-1/12 od 06.09.2012. godine odobreno na
Fakultetu za obrazovanje diplomiranih pravnika i diplomiranih ekonomista
za rukovodeće kadrove u Novom Sadu
za školsku 2012/2013. godinu.
3
П Р Е Д Г О В О Р
Савремени услови глобализације тржишта и јака конкуренција условили су експанзију услужног сектора. Многи стручњаци предвиђају још динамичнији развој сектора услуга у будућности. У конвенционалној економској теорији, овој теми се није посвећивала довољна пажња тј наука је тражила детаљније одговоре о услугама и законитостима у њиховом деловању на тржишту. Eкономски оквири постављени крајем деветнаестог века са појавом индустријске револуције све до скора нису били мењани.
Данас постоји снажна потреба за реструктурирањем и иновирањем економске теорије која би обухватила прецизније питање запослености и услужног сектора. Посебно су у том смислу инспиративни радови Вилијама Баумола као и његових саврeменика. Циљ књиге Економика услуга стога је да читаоце упути у специфичности економских законитости у растућем сектору услуга. Књига је писана тако да пружи теоретске концепте али и примере њихове практичне примене.
Књига је структурисана тако да најпре да одговоре на теоријска питања у вези услуга, други део књиге се тиче микро фондације тј трошкова производње и дистрибуције услуга, одређених трејдоф модела и функција уз оптимизацију трошкова и на крају је дат преглед јавних расхода с освртом на јавна добра и услуге које држава благостања у мешовитој привреди пружа својим грађанима. Како се економика бави рационализацијом трошкова тако су нам важне теме такође изнете у књизи, продуктивности и ефикасности.
Највећи и централни део књиге проучава мозаик интегралне услужне производње где се могу наћи и многобројне илустрације и примери из праксе, формуле , табеле и графикони су узете углавном из књиге познатог шведског аутора у области услуга, Јансена (Ј.О. Јансен, Economics of the services, 2007. година). Књига, Економика услуга има садржину, структуру и начин интерпретације материје који је условљен бројним циљевима и захтевима савремене економије. Пре свега, то је настојање да се прикаже савремени концепт пословања кроз призму феномена услуга.
У Београду, септембар 2012.
4
Садржај ДЕО I УВОД У ЕКОНОМИКУ УСЛУГА ......................................................... 10
1.1 ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ УСЛУГА ............................................... 11
1.1.1 Неопипљивост услуге ........................................................................... 12
1.1.2 Варијабилност или хетерогеност ......................................................... 13
1.1.3 Рок трајања услуге ................................................................................ 13
1.1.4 Недељивост ............................................................................................ 14
1.1.5 Симултаност .......................................................................................... 14
1.2 КЛАСИФИКАЦИЈА УСЛУГА .................................................................. 15
1.2.1 Персоналне услуге и робне услуге ...................................................... 18
1.3 ЗНАЧАЈ УСЛУГА ....................................................................................... 19
ДЕО II АНАЛИЗА ЗАКОНИТОСТИ У СЕКТОРУ УСЛУГА .......................... 20
2. УСЛУЖНИ СЕКТОР ..................................................................................... 20
2.1 Фокус на потрошњи ..................................................................................... 22
2.2 Фифти-фифти економија ............................................................................ 24
2.3 ТРИ ФАЗЕ У РАЗВОЈУ УСЛУЖНОГ СЕКТОРА .............................. 26
2.3.1 Прва фаза : индустријализација и услуге ........................................... 27
2.3.2 Друга фаза: експанзија јавног сектора и еманципација жена .......... 30
2.3.3 Трећа фаза: информатичка револуција ............................................... 31
2.4 УТИЦАЈ ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА .............................. 33
2.5 СЕКТОР УКУПНЕ ЗАПОСЛЕНОСТИ У УСЛУГАМА .......................... 34
2.5.1 Од добара према услужној потрошњи .................................................... 37
2.6. КЉУЧНЕ ОДРЕДНИЦЕ У ЕКОНОМСКОЈ АНАЛИЗИ УСЛУГА ....... 38
2.6.1 Мериторна и друштвена добра су услуге .................................... 39
2.6.2 Од домаћинства до индивидуалне сатисфакције потреба .......... 39
2.6.3 Апсолутна мериторна добра ......................................................... 41
2.7 КОНЦЕПТ УСЛУЖНЕ ПРОИЗВОДЊЕ .............................................. 43
2.7.1 Услужни процес, сервикција ....................................................... 45
2.7.2 Услужни сусрет .............................................................................. 47
5
2.7.4 Услуге базиране на економији обима и велика предузећа ............... 48
2.8 СЕРВИКЦИОНИ ПРОЦЕС У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА ............... 50
ДЕО III МИКРОЕКОНОМСКЕ ОСНОВЕ ........................................................... 52
3. ПРОСТОРНИ АСПЕКТИ ЕЛЕМЕНТАРНЕ ТРОШКОВНЕ ТЕОРИЈЕ .... 52
3.3.2 Генерални облик производне дугорочне криве.................................. 52
3.1 Подела рада је лимитирана величином тржишта ................................ 54
3.2 Дијаграм растућих приноса......................................................................... 54
3.3 Базични трејдоф у алгебарским условима ............................................ 56
3.4 Парадокс Адама Смита ........................................................................... 58
3.5 ТРАНСПОРТ ДОБАРА И ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА ............. 59
3.6 ТРОШКОВИ ПРОИЗВОДЊЕ УСЛУГА .................................................. 60
3.6.1 Два екстремна случаја ........................................................................... 63
3.6.2 Пружање услуга малог обима на тржишту .................................. 64
3.7 ТЕОРИЈА ВРЕМЕНА ЧЕКАЊА .............................................................. 66
3.7.1 Време чекања код индивидуалног капацитета ............................ 67
3.7.2 Важност времена трајања услуге ......................................................... 68
3.7.3 Време чекања у мултистационарном капацитету ....................... 68
3.7.4 Функција захтеваних капацитета за дати квалитет услуге ............... 69
3.8 СЛУЧАЈ СПЕЦИФИЧНЕ ЛОКАЦИЈЕ УСЛУГА ................................... 70
3.8.1 Емпиријска евиденција малих дисекономија ..................................... 71
3.8.2 Заједнички капацитети и квалитет ...................................................... 73
3.9 МАЛОПРОДАЈА И УСЛУГЕ ................................................................... 74
4. ТРОШКОВИ ДИСТРИБУЦИЈЕ УСЛУГА .............................................. 74
4.1 Премошћавање просторног гепа између произвођача и потрошача ... 75
4.2 Транспорт и удаљеност (дистанца) ........................................................ 76
4.3 УКУПНИ ТРОШКОВИ ЈАВНОГ ПРЕВОЗА ............................................ 81
4.4 Дистрибуциони трошкови по јединици услуге ......................................... 83
4.5 Базични трејдоф и деривација трошковне функције у систему понуде . 85
6
4.5.1 Систем понуде услуга ............................................................................ 86
4.5.2 Високо-вредносне услуге, пословне услуге .................................... 88
4.5.3 Трејдоф модел ................................................................................ 89
4.5.4 Производна функција за трејдоф модел.............................................. 89
4.6 ДЕРИВАЦИЈА ФУНКЦИЈЕ ДУГОРОЧНИХ ТРОШКОВА ПОНУДЕ УСЛУГА ............................................................................................................. 91
4.7 ИНТЕНЗИТЕТ ТРАЖЊЕ ЗА ДОБРИМА И УСЛУГАМА РАЗЛИЧИТИХ ЈЕДИНИЦА ВРЕДНОСТИ ................................................................................ 93
4.7.1 Производни трошкови услуга превоза ................................................ 95
4.7.2 Дистрибутивни трошкови и број аутобуса ......................................... 97
4.7.3 Систем трошковних функција и фактор варијабилности .................. 98
4.8 ОПТИМАЛНИ ТРОШКОВИ ЗА УСЛУГЕ СА ФОКУСОМ НА КОРИСНИЧКУ КОМПОНЕНТУ ..................................................................................................... 99
4.8.1 Услов оптималности ............................................................................. 99
4.8.2 Дијаграмска илустрација .................................................................... 100
4.8.3 Морингов ефекат .......................................................................... 101
4.8.4 Финансијски резулатати у случају еластичности трошкова .... 103
4.9 ЛОКАЦИЈСКИ СПЕЦИФИЧНЕ УСЛУГЕ И ОПТИМАЛНЕ ЦЕНЕ ИСТИХ .............................................................................................................. 105
4.9.1 Финансијски резултати ценовне политике такси службе ............... 105
4.9.2 Локација и конкренција ................................................................... 107
4.9.3 Оптимално тржиште ........................................................................ 108
4.9.4 Тржиште и просторни монопол .................................................. 109
4.9.5 Растући приноси на индустријском нивоу и опадајући приноси на индивидуалном нивоу производње ............................................................ 109
4.9.6 Тржиште одређено невидљивом руком ..................................... 110
5. ДИСПЕРЗИЈА АКТЕРА У ОДНОСУ НА КЛАСТЕРИНГ .................. 112
5.1 Кластери у услужном сектору ........................................................ 113
5.2 Трошкови кластеринга .................................................................... 113
5.2.1 Тржишне форме у приватном сектору ....................................... 115
7
5.3 Дистанциона конкуренција .................................................................. 116
5.3.1 Нестанак конвенционалне тржишне политике ................................ 117
6. ПРИРОДНИ МОНОПОЛ И АПОЛ ........................................................ 118
6.1 Појам природног монопола ....................................................................... 118
6.2 Просторне варијације у интензитету тражње ...................................... 120
6.3 Понуда услуга и потражња у самодовољним тзв. изолованим градовима ...................................................................................................... 120
7. ПОКРЕТАЧКЕ СНАГЕ ЗА И ПРОТИВ УСЛУЖНЕ ЕКОНОМИЈЕ ....... 122
8. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РАЗВОЈА У МОДЕЛУ ДИСБАЛАНСИРАНОГ РАСТА ПРОДУКТИВНОСТИ УСЛУГА ...................................................... 123
8.1 Баумолов ефекат..................................................................................... 124
8.2 Дијаграмска верзија модела дисбалансираног раста продуктивности . 125
8.3 Продуктивност услужног процеса производње ...................................... 127
8.4 Фиксирана пропорција реалних добара и услужне потрошње .......... 128
8.5 Ефекат стопе економског раста ............................................................ 129
8.6 Квалитет услуге и Баумолова продуктивност ..................................... 130
8.7 Мерење димензија квалитета услуга, SERVQUAL............................. 131
9. УРБАНИЗАЦИЈА И РАЗВОЈ УСЛУЖНОГ ТРЖИШТА ........................ 133
9.1 Каузални однос ...................................................................................... 134
9.2 Трошковне предности, концентрација популације ............................ 135
9.2.1 Транспортна моторизација, тржиште и урбано ширење ................. 136
10. ТРЖИШТЕ УСЛУГА .............................................................................. 138
10.1 Понуда услуга........................................................................................... 139
10.2 Тражња услуга .......................................................................................... 142
10.3 Цена услуга као детерминанта тражње .............................................. 146
11. ИНОВАЦИЈЕ И ИНВЕНЦИЈЕ УСЛУГА .............................................. 147
11.1 Утицај окружења на систем иновација .................................................. 150
ДЕО IV ЈАВНА ПОЛИТИКА У ОБЛАСТИ УСЛУГА .................................... 153
12. УСЛУГЕ И ЈАВНИ СЕКТОР .............................................................. 153
8
13. ЗАДОВОЉЕЊЕ ЈАВНИХ ПОТРЕБА .................................................... 154
14. ФИНАНСИЈСКИ КОНЦЕПТИ УСЛУГА ......................................... 155
15. ВЛАСНИШТВО И УСЛУГЕ .............................................................. 159
16. ЕКСТЕРНИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА УСЛУГА ............................. 160
17. ЕФЕКТИВНОСТ И ЕФИКАСНОСТ УСЛУЖНИХ АКТИВНОСТИ . 161
18. АЛОКАЦИЈА ДОХОТКА И ЕФИКАСНИЈА ПОНУДА ЈАВНИХ ДОБАРА, ПАРЕТОВ ОПТИМУМ ЕФИКАСНОСТИ ...................................... 162
18.1 Карактеристике здравствених услуга с освртом на САД-е ............. 164
18.2 Услуге осигурања .................................................................................... 166
18.3 Трансакциони трошкови ......................................................................... 169
18.4 Конкуренција у пружању јавних услуга ............................................... 170
18.5 Одбрана као јавна услуга ........................................................................ 171
18.6 Услуге образовања ................................................................................... 172
18.6.1 Образовање као ресурс економског раста ................................ 173
18.6.2 Интелектуална својина и услуге ..................................................... 174
19. ПОРЕСКА ПОЛИТИКА И УСЛУГЕ ................................................. 175
19.1 Принципи опорезивања ....................................................................... 180
20. AЛОКАТИВНA ЕФИКАСНОСТ 1: РЕФОРМАЦИЈА АЛОКАЦИЈЕ РЕСУРСА ПУТЕМ БУЏЕТА .............................................................................. 181
20.1 Top-down приступ алокацији ресурса .................................................... 182
20.2 Инфраструктурне инвестиције и економски раст ............................. 183
20.3 Bottom-up приступ алокацији ресурса ............................................... 184
20.3.1 Од микро ка макро расту .................................................................. 184
20.4 Проблем мерења бенефита за јавна добра ......................................... 186
20.4.1 Избор квалитета услуге апсолутних мериторних добара .............. 189
20.5 Друштвене потребе .................................................................................. 190
20.5.1 Искључиве друштвене потребе ....................................................... 192
21. АЛОКАТИВНА ЕФИКАСНОСТ 2: МАРГИНАЛНЕ ЦЕНЕ И ДИФЕРЕНЦИЈАЛНО ОПОРЕЗИВАЊЕ ДОБАРА ........................................... 193
9
21.1 Диференцијални порези у складу са Ремзијевим правилом ............ 197
21.2 Четири разлога за веће пореско оптерећење добара у односу на услуге ............................................................................................................ 200
22. X-ЕФИКАСНОСТ У ПРУЖАЊУ ЈАВНИХ УСЛУГА .......................... 202
22.1 Тржишна орјентација порески финансираних услуга ...................... 204
23. Директива Европске уније у области услуга на унутрашњем тржишту 207
23.1 Бенефиције провајдерима и корисницима ............................................. 207
24. ЗАКЉУЧАК.............................................................................................. 208
ЛИТЕРАТУРА...................................................................................................... 211
10
ДЕО I УВОД У ЕКОНОМИКУ УСЛУГА
Савремена економска теорија настоји да што детаљније проучи услуге њихову друштвену димензију у економском развоју земље. Данашња научна номенклатура обухвата бројне научне дисциплине које изучавају конституцију и функционисање економских система, фрагментарно или у целини. Свака од њих је специјализована за једну ужу област. Економика у најширем смислу анализира располагање ограниченим ресурсима и услугама ради подмирења одређених индивидуалних или заjедничких потреба. Исто тако и Економика услуга изучава законитости у пословању услугама.
Њен је циљ формулисање принципа чијом се применом у организовању процеса “репродукције” услуга стварни резултати те репродукције приближавају објективно могућим резултатима. Економика услуга има за циљ да систематски шири знања у области услуга ради постизања максимлног степена економске рационалности. Економика услуга се не може ослонити само на теоријска и општа знања, нити се може ослонити само на праксу деловања, већ треба да интегрише пословну праксу у принципе доношења пословних одлука.
Основни задатак економике услуга јесте да обезбеди теријска знања и вештине за управљање терцијарним сектором економије. Као таква економика услуга проучава производњу и потрошњу услуга као и основне факторе њихове производње и потрошње а то су рад и капитал. Процес трансформације улагања у резултате чини да се сервикцијом добију одређене употребне вредности. Да би неко предузеће својим клијентима могло да пружи специјализоване услуге највишег квалитета, оно мора да изабере и привуче најбоље стручњаке способне да пруже захтеване услуге.
Економика предузећа проучава економске законитости које делују у економији предузећа и формулисање принципа чијом се применом стварни резултати те репродукције максимално приближавају објективним резултатима. Као резултат коришћења модерне технике и технологије имамо различите резултате улагања и резултата. Процес произодње услуга посматра се као економски систем. Са повећањем обима производње смањују се
11
просечни трошкови јер се укупни трошкови распоређује на већи број јединица производа односно услуга.
Највећи део услужних активности у свету чине транспортне услуге па су стога оне у највећој мери обрађене у књизи. Наравно ту су и савремене услуге које се базирају на информационим технологијама и знању.
1.1 ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ УСЛУГА
Феномен појма услуга захтева своју кристализацију јер као економски производ иако неопипљив на тржишту има врло значајну функцију у стварању националног дохотка. Реч услуга значи много различитих ствари у различитим контекстима. Основна дихотомија између значења појма добра и појма услуга је главни дефиницијски проблем. Обе речи су далеко од двосмислености, било у заједничком разговору или економском језику. Као што се може видети реч добро може бити употребљена у пару: Добро вс услуге:
У овом пару, добра су супротстављена услугама. У терминима као производња добара и транспорт добара, јасно је претходно значење материјалних добара које је назначено. У специфицираним економским терминима приватна добра, јавна добра и драгоцена добра, шире значење је назначено, које је јасно у погледу чињенице да последње две категорије садрже услуге готово ексклузивно. Разлика између добара и услуга је наглашавана од стране Адама Смита, где је иста сматрана као предмет велике важности за класичаре.
Тиме се наглашава разлика између продуктивног и непродуктивног рада зависно од тога да ли је рад ангажован у производњи добара или услуга. Од помоћи је дефинисање проблема у два корака. Први корак јесте разликовање добара и услуга као предмета трансакција на различитим тржиштима, и други корак је дискусија о томе како адекватно представити услуге у статистичкој дескрипцији у економији као што су национални рачуни.
Према економском лексикону где се прецизно дефинише овај појам стоји следеће:
„ У робно новчаним односима чинидба која има употребну вредност за друга лица на основу које и улази у робно-новчани промет као роба и има одговарајућу економску вредност.
У неекономским друштвеним активностима као што су здравство, просвета, социјална заштита, уметност, наука, култура услуга је
12
конкретна професионална чинидба одговарајућих друштвених активности која је друштвено корисна, уклапа се у друштвену размену рада с економским активностима и на основу те размене рада ствара претпоставку за стицање дохотка у свакој од тих активности.“1
Америчко друштво дефинише услуге као «активности, корисности или сатисфакције које се нуде на продају или пружају у вези са продајом производа.» Делатност или низ делатности мање или више стварне природе које се обично, али не нужно, стварају у интеракцији између клијента и услужних радника или физичких ресурса или система даваоца услуге, које се нуде као решење за проблеме клијената. Котлер под услугом подразумева сваку активност или перформансу коју један учесник може понудити другом, а која је суштински неопипљива, и не резултира у власништву над нечим. Она може, али не мора бити везана за неки физички производ.
У публикацији УН-а даје се следећа дефиниција, услуге су: „...економски аутпут неопипљивих добара која се могу производити, дистрибуирати и трошити истовремено....или хетерогена група неопипљивих производа.“ Дакле најзначајније специфичности услуга су следеће:
- Неопипљивост услуге; - Хетерогеност услуге; - Симултаност (неодвојивост) производње и потрошње услуга; - Рок трајања.
1.1.1 Неопипљивост услуге
За разлику од физичких производа услуга нема мирис, укус и не може се осетити. Сама услуга је неопипљива иако у пракси има одређених изузетака (на тржишту имамо чисте производе, опипљиве производе уз неке услуге, хибридне понуде које се састоје од производа и услуге,главне услуге као што је превоз и чисте услуге када се понуда састоји само од услуге, персоналне услуге), главне услуге одавде следи да услуге не могу бити ускладиштене, не могу бити законски патентиране, не могу се показати и самим тим одређивање цена је веома тешко. Услуга може бити продата, али не може бити предата од стране провајдера кориснику тј неопипљива је и нема права власништва над њом.
Дакле када је реч о производу као што је со онда знамо да је опипљив и искључиво опипљив. Ресторанска услуга се састоји од производа тј хране и услуге док се код према дефиницији неекономских услуга у понуди појављује
1 С.М.Куколеча, Организационо полсовни лексикон, Завод за економске експертизе, 1990, стр. 1605.
13
чиста услуга а може бити окарактерисана преко перформанси услужног пакета који обухвата амбијент, контактно особље са својим професионалним ставом и цену као економску варијаблу.
1.1.2 Варијабилност или хетерогеност
С обзиром да услуге представљају интеракциони процес између запосленог и корисника, услуге не могу бити стандардизоване. Услуга је јединствена с једне стране због оосба које пружају услугу а с друге стране због потрошача кој различито учествује у интеракцији али исто тако различито перцепира услугу и њен квалитет.
Стога кажемо за услуге да су хетерогени производи. Модификоване за сваку нову ситуацију (такси услуге су прави пример за то, такси возило не може истог потрошача возити у истом смеру двапута, промениће руту прво ће во зити о д кућ е до о пере а о нда о д опере до куће, сваки пут вози у неком другом смеру...) услуге одступају од стандарда и то по питању процеса и по питању учесника и испоруке услуге.
Свака од ових карактеристика је специфична за себе и неизбежна коинциденција компликује конзистентну услужну концепцију и чини испоруку услуга изазовном у сваком случају. С аспекта потрошача ове карактеристике чине немогућом прецизну евалуацију или поређење услуга пре њиховог пружања. Многе услуге су радно интензивне јер рађе укључују људске активности него одређене процесе, што значи да укључују више живог рада него електронског. Људски фактор је доминантан у терцијарном сектору.
Веома је тешко предвидети тражњу јер она варира од сезоне до сезоне, од доба дана, пословног циклуса, итд. Такође постоји висок степен интеракције између конзумената услуга и њихових провајдера. Исто тако постоји однос са потрошачем који је у служби одржавања дугорочних пословних релација. Рачуновође, тужиоци и финансијски саветници одржавају догорочне односе са својим клијентима чак и више-деценијске.
1.1.3 Рок трајања услуге
Зато што услуга не може бити ускладиштена, чувана или враћена услуга има свој рок трајања тј кварљива је и то на два начина:
14
- релевантни услужни ресурси, процеси и системи потребни ради испоруке услуга у одређеном временском периоду достижу одређену тачку на којој тај квалитет није више исти (седиште у авиону не може бити искоришћено после путовања).
- када је услуга потпуно испоручена кориснику она нестаје након комзумације дакле н еможе бити препродана или враћена (када је путник већ транспортован до одређене дестинације то је то...)
1.1.4 Недељивост
Провајдер услуга је на располагању за промптну испоруку услуга кориснику. У многим случајвима испорука услуга је аутоматска али испоручилац мора бити спреман са свим неопходним ресурсима, спремношћу и способношћу. Исто тако конзумент услуге је неодвојив од испоручиоца, зато што је он укључен од момента захтевања те услуге до момента испоруке услуге (корисник фризерске услуге мора сести на одговарајуће место, исто тако мора сести на одговарајуће место у авиону...а истовремено ту се морају наћи фризер као и пилот авиона).
1.1.5 Симултаност
Процес настајања услуге као неопипљивог производа подразумева интеракцију провајдера услуге и корисника што се означава као симултаност производње и потрошње услуга (када авион пружа услугу лета корисник истовремено конзумира услугу тј путује). Услуге се дакле конзумирају у тренутку производње. У тренутку када конзумент тражи услугу отпочиње процес пружања услуге, услуга се благовремено генерише без одлагања дакел у заказано време (време лета).
Значи, потрошач учествује у процесу испоруке услуге као што запослени утиче на ефективност тј резултате самог процеса у већини случајева путем дезагрегације процеса на већи број операција и услужних тачака. Стога услужни сектор не познаје појам масовне производње.
15
1.2 КЛАСИФИКАЦИЈА УСЛУГА
Спектар услуга је заиста широк јер се тиче делатности, производа и процеса. Најпре услуге можемо поделити на приватне и јавне зависно од титулара сектора пружаоца услуге. Потом имамо тржишне (комерцијалне) и нетржишне услуге при чему тржишне везујемо за приватни сектор а нетржишне за државни сектор. У тржишне услуге спадају услуге које се конкурентски производе на тржишту док су владине такорећи монополистички произведене услуге.
Према степену контакта произвођача и потрошача имамо ниско контактне (софистициране, електронске услуге) и висококонтактне (персоналне) услуге.
Степен радне интензивности нам указује на радно интензивне и капитално интензивне услуге. Зависно од тога да ли је у производњу услуге укључен више човек него опрема или више опрема него човек разликујемо и такве услуге мада је човек, незаменљив фактор у производњи услуга.
У зависности од тога да ли се ради о радно-интензивним или капитално-интензивним услугама аутор је све услуге класификовао у четири групе2
1. Услужна фабрика;
:
2. Услужна продавница; 3. Масовне услуге; 4. Професионалне услуге.
Услужна фабрика подразумева услуге које имају низак ниво интеракције и прилагођавања, као и низак ниво радне снаге. Сличне су линијској производњи код производа. Већи су трошкови опреме него персонала(авио компаније, шпредитерска предузећа, у новије време и фаст-фуд систем).
Услужне продавнице представљају такав тип услуге које су капитално интензивне али уз висок степен прилагођавања корисницима (болнице, ресторани, ауто сервиси).
Масовне услуге су услуге које имају високо учешће радне снаге али и низак ниво интеракције(банкарске услуге, малопродаје, образовање...). Електронско банкарство у новије време и лични банкари мењају полагано овај концепт.
2 С. Вељковић, Маркетинг услуга, Економски факултет, Београд, 2009, стр. 23.
16
Професионалне услуге су услуге у којима постоји висок контакт између запослених и клијената (консултантске услуге, адвокати, архитектонски бирои, рачуновође...)
Степен квалификованости пружаоца услуга указује на једноставне, рутинске и професионалне услуге.
Начин укључености корисника може бити: физички, интелектуални и емотивни што нам указује на степен и врсту укључености корисника у услужни процес.
Светска тргвинска организација (WTO), све услуге класификује у одређене секторе и подсекторе на следећи начин:
1. Пословне услуге
2. Комуникацијске услуге
3. Конструкционе услуге
4. Дистрибутивне услуге
5. Образовне услуге
6. Еколошке услуге
7. Финансијске услуге (осигуравајућа друштва, банке)
8. Здравствене и социјалне услуге
9. Туристичке и путничке услуге
10. Рекреативне,културне и спортске услуге
11. Транспортне услуге
12. Остале услуге
Пословне услуге обухватају:
- Професионалне услуге (правне , рачуноводствене, ревизорске, архитектонске, медицинске,...);
- Компјутерске и сродне услуге; - Услуге повезане са истраживањем и развојем; - Услуге повезане са некретнинама; - Услуге лизинга, без посредника; - Остале пословне услуге.
Комуникацијске услуге обухватају:
17
- Поштанске услуге; - Курирске услуге; - Телекомуникационе услуге; - Аудиовизуелне услуге.
Затим имамо услуге потрошачима и пословне услуге где су услуге потрошачим намењене појединцима док су пословне усмерене на пословне субјекте. Исто тако услуге могу бити зависно од типа корисника и природе услуга: услуге усмерене на људе и услуге усмерене на власништво. Однос између потрошача и произвођача може бити континуиран или повремен.
Такође постоји подела услуга на услуге базиране на економији обима (где се убрајају физички и информациони системи), услуге базиране на знању и информацијама тзв КИБС услуге и као што се даље у табели види перформансе су кључне одреднице тражње за овим услугама:
У економској литератури се сусрећемо са још једном поделом услуга (види у табели):
Табела 1. Технолошка трајекторија услуга
Услуге, врсте Преференције корисника
Средства за иновације
Технолошка трејекторија
Технолошки извори
Величина фирме
Услуге базиране на економији обима, физички и информациони системи
Ценовно интензивне услуге
Стандард у области услуга
Мрежа смањивања трошкова
Услуге понуђача
Велике
КИБС Перформансе услуга
Знање, информација
Дизајн услуга и система
Клијент провајдер
Мала
Персоналне Перформансе услуга
Не техничка
Производ дизајн Понуда Мала
Државне услуге
Квалитет услуге
Правила Побољшавање квалитета
Понуда Велика
Персоналне услуге такође су одређене перформансама а оно што је важно напоменути за њих јесте да припадају сектору са малом продуктивношћу зато што је њихова главна карактеристика нетехничка структура производње истих, што ће рећи да је човек главни фактор у њиховој производњи и незаменљив фактор. Када се каже да је средтсво за иновације нетехничко онда следи закључак да се иновације постижу посредством људског ресурса.
18
1.2.1 Персоналне услуге и робне услуге
Тамо где је рад најважнији фактор производње и људи су директни примаоци услуга говори се о тзв личним или персоналним услугама. Ово је најшира категорија услуга и тиче се образовних, медицинских, конултантских и њима сл услуга. Персоналне услуге се тичу непрогресивног сектора продуктивности и оно што се у овом сектору по питању продуктивности може учинити јесте скраћивање времена пружања услуге. Кад тражимо неку консултантску услугу онда је јасно да нам се консултант из те куће треба максимално посветити да бисмо добили што професионалнију услугу и на тај начин стекли што већи степен пословне сатисфакције и перцепираности.
Робне услуге као што и сама реч каже се тичу пружања услуге које се односи на одређени производ (транспортом одређене робе, аутомеханичарске услуге где ауто одвозимо на поправку или обућарски занат где ципеле односимо на поравку). Врше се услуге најпре материјалним добрима а секундарни примаоц услуга у овом случају је човек. Такође када су услуге у питању онда нема релевантног појма власништва. Критеријум власништва није константно примењен у текућој материјалној и услужно иднустријској класификацији. Немогућност власништва над услугом је директна последица њене неопипљивости и неускладиштивости. Такође није могуће поседовати људе али се они могу унајмити за обављање услуге. Дистрибуциони трошкови су сведени на минимум јер се овде потрошачи налазе у улози копродуцента, нема посредника. Потрошачи имају само право рентирања, коришћења услуге. Наплаћивање услуге често се базира на времену.
Изузетак је трговина или дистрибуција добара која обухвата малопродају и велепродају материјалних добара. Све док су малопродавац и велепродавац власници добара која су купили да би их поново продали, њихова дистрибутивна делатност може бити схваћена као последња карика у ланцу од екстракције сировина, преко производње па до снабдевања крајњег потрошача тим добрима.
Са овог аспекта дистрибуција може бити укључена у материјални сектор што је не искључује из услужног сектора. Само комисиони посао у том смислу где комисионари не поседују робу са којом раде могу се као такви убројати у услужни сектор. Ово није ковенционални пут третирања дистрибуције у јавном сектору о чему ће бити речи у другом делу књиге.
19
1.3 ЗНАЧАЈ УСЛУГА
Видљиво је да су различите позиције традиционалних услуга и новијих форми услуга. У новије време бележи се снажан развој електронских услуга и електронске трговине (Економика трговине, Проф. др Живота Радосављевић, ФОРКУП, Нови Сад). Притом се електронска трговина односи на продају класичних услуга попут туристичких услуга, финансијских услуга и осигурања, берзанског пословања и малопродаје производа преко интернета, док се електронске услуге односе на пословање у новим секторима попут вести и инофрмација, портала, интернет претраживача и сл.
Развој услужног сектора детерминише развој економије у целини. Услужни сектор се слободно може смарати логистиком економског развоја што се у пракси и доказује. Раст стандарда становништва има за последицу већу тражњу за услугама. Нове технологије стварају и нове врсте услуга што је посебно изражено у оквиру подручја информационе технологије. Услугама се могу и углавном се и баве мања предузећа (види услужна предузећа).
Услужни сектор позитивно утиче на запосленост, у привреди посебно развијених земаља бележи се пораст учешћа терцијарног сектора у укупној запослености. У структури укупног друштвеног производа расте учешће терцијарног сектора, услуге су главна активност предузећа широм Европске уније. Па и транзиционе земље такође брзо усвајају модус вивенди ЕУ-е те развијају услужни сектор. Услужно орјентисана економија показује да додата вредност, запосленост као и спољнотрговински режим бивају означени услугама. Генерално у сектору услуга већи је удео жена као и самозапослених који обављају одређене послове за предузеће без заснивања радног односа.
20
ДЕО II АНАЛИЗА ЗАКОНИТОСТИ У СЕКТОРУ УСЛУГА
2. УСЛУЖНИ СЕКТОР
Услужни сектор се у новијој литератури поистовећује са терцијарним сектором. Терцијарни сектор представља скуп делатности услужног карактера. Услуге постају све значајнији покретач економског раста. Збир свих услужних делатности назива се услужним сектором што како је речено коинцидира са тзв терцијарним сектором у економској дескрипцији фокусираној на производњу и дистрибуцију.
Терцијарни сектор је доминантан у економској структури. Кореспондира сервисном сектору како је конвенционално дефинисано: малопродаја и велепродаја добара што мерено додатом вредношћу са свим конституентима сервисних индустрија укључујући дистрибуцију добара:
Табела 2. Услужни сектор као терцијарни сектор
21
Рударство, пољопривреда, шумарство, рибарство
Производња и грађевинска индустрија
Вел
епро
даја
и м
алоп
рода
ја,
хоте
ли и
ре
стор
ани
Тран
спор
т и
кому
ника
ције
Банк
арст
во,
осиг
урањ
е и
друг
е по
слов
не у
слуг
е
Здра
вств
о, о
браз
овањ
е, н
ега
стар
их и
де
це и
дру
ге л
ичне
усл
уге
У земљама Европске уније, услужни сектор даје већински удео у националном друштвеном производу који износи од 60% у Ирској до 80% у Луксембургу. Према националној статистици цитираној у Економисту (2005), број радних места у производњи је нагло опао више од половине од 1970. до 2005. године у Европским земљама као и у Америци. У Америци укупан удео у запослености када је у питању услужни сектор износи чак и до 88%. Производња и дистрибуција посредних услужних добара и коначно потрошња су од кључне важности. Савремени поглед указује на смену материјалне производње услужном производњом у пост-индустријском друштву:
Слика 1. Удео услужног сектора у ДНП за Европску унију 2000. године3
3Jan Owen Jansson, Economics of the services, MPG Books Group,Лондон, стр. 8.
22
2.1 Фокус на потрошњи
Ера потрошачког друштва имплицира и начин понашања економских актера од појединца преко домаћинства до предузећа и државе. Како структура економије треба да буде описана? Одговор је да опис зависи од сврхе описа. Ако је сврха описати улогу услуга у економији, једна од идеја би могла указивати на фокусирање на природу посла, у којем случају примарни сектор би могао разликовати плави раднички, од белог господског рада.
Раст овог другог и пад првог јесте одраз развоја услужног сектора и уопштено светски трендови развоја од глобализације преко технологизације производних и свих радних процеса. Интересанто је да је значај ручног рада у паду а значај интелектуалног рада у порасту:
У деветнаестом веку две перспективе о томе шта улази у економију у облику технологије и главних инпута и резултати у облику финалне потрошње праве малу разлику у погледу оквирне структуре економије. У класичној економији пољопривреда и индустрија су биле два главна сектора а сходно томе постојала је разумна сагласносту удела запослености у пољопривреди са уделом произведене хране и пића усмерене ка финалној потрошњи, као и између удела запослености у индустрији и уделу индустријских добара усмерених ка финалној потрошњи.
Једнако и јасну и једноставну слику економије двадесетог века је тешко представити особито дана скада се економска мапа света мења. Услужни сектор је мерен додатном вредношћу или укупном запосленошћу у свим оним секторима који су добили лабел „други“ због тога што као услужна предузећа нису могли припасти ни пољопривредном ни индустријском сектору.
Када је запосленост у услужном сектору порасла на близу 80% од укупне запослености, слика макроекономске економске структуре постаје другачија. Велика већина радне снаге су засигурно услужни радници, али конвенционална подела економије у три сектора говори мало о финалној производњи радне снаге. Било би много информативније ако би било могуће
23
повезати запосленост и главне групе финалне потрошње. Било би интересантно добити одговор на питање: колико радне снаге је потребно да нас храни? Ово дефинитивно није само проценат запослених у пољопривреди.
Прави одговор није лако добити из званичне статистике, укључујући и националне рачуне. Индустријализација и урбанизација током двадесетог века дале су главни подстрек развоју услужног сектора. Повеле су ка расту прехрамбене производње, гледано према запослености, све већа свакодневна дистрибуција роба као веза између примарне производње и потрошача који живе на периферији града. Прехрамбена индустрија је укључена у индустријски сектор док су велепродаја и малопродаја хране и пића као и дистрибуција свих других добара укључене у услужни сектор према званичној статистици. Ово је само један пример. Исто тако пролонгирање производње и дистрибуције су генералне карактеристике модерне економије.
Производња и дистрибуција услуга се може сматрати кичменим стубом економије. Ланац снабдевања услуга се не сели на одговарајуће ступњеве, произодња и дистрибуција не могу бити одвојене на исти начин како је то у ланцу снабдевања материјалних добара. Услужни сектор је заправо подељен у два дела и то у посредничке, инпут услуге и на финалне тј потрошачке услуге које су с десне стране од три фазе ланца снабдевања добрима (примарна, секундарна и финална тј терцијарна фаза снабдевања). Од посредничког сектора услуге се испоручују свим секторима у ланцу снабдевања као инпути, и до неког степена и сектору финалне услужне потрошње.
Финални сектор доставља услуге потрошачима-домаћинствима. Према овом приступу велепродаја и малопродаја природно припадају ланцу снабдевања материјалним добрима. То може бити збуњујуће код усмеравања аутпута од секундарног према терцијарном сектору и најзада према крајњим потрошачима. Транспорт, складиштење, маркетинг у терцијарном снабдевачком ланцу су једнако потребни као веза у ланцу додатних вредности од екстракције сировина па све до ступња где крајњи потрошач добија тражени призвод. Само зато што производ добија крајњи облик у секундарном сектору не сме се заборавити додата вредност од стране услужних фактора за производњу у терцијарном сектору што се укључује у материјално добро на његовом путу за коначну потрошњу.
Треба да буде запажено да су посредничке услуге и уобичајени фактори производње (рад, капитал, земља) уговорно различити. Упослени рад, и физички капитал који је власник компаније или позајмио или има у власништву пружа исту врсту услуга предузећу које се сматрају инпут услугама, нпр чишћење фирме, рекламне агенције или превозници. Као што је добро познато, од 1970 године Коришћење услуга споља је постала устаљена пракса компанија у производној индустрији. Ово укључује померање индустријских радника са тржишта фактора производње на тржиште производње домаћинстава где су она идентификована као запослени у услужном сектору у званичној статистици.
24
Дефиниција конвенционалног услужног сектора одговара областима које представљају додату вредност у посредничкој услужној индустрији и потрошачкој услужној индустрији исто као и терцијарном сектору у снабдевачком ланцу добара. Када се фокусирамо на услуге у потрошњи, то је део укупне потрошње добара и услуга домаћинстава. Вредност укупне продаје у трећем ступњу снадбдевачког ланца мора бити упоређена са потрошачком услужном индустријом. Аутпут посредничке услужне индустрије не сме бити укључен у поређењу већ је укључен у вредности аутпута у укупној потрошњи добара и услуга.
Укупна вредност потрошње материјалних добара садржи додате вредности свих сектора у економији, део аутпута секундарног сектора иде у форми инвестиционих добара на тржишту фактора за производњу. Најзад, фундаментална тржишна снага јесте потрошачка тражња о чему ће бити вишеречи. Интересантно је увидети у којој се форми аутпут посебних сектора појављује на тржишту – у виду материјалних добара и нематеријалних услуга. Ова је претпоставка посебно наглашена у другом делу књиге где се конвенционална микроекономија користи као оквир за проучавање тржишта услуга.
2.2 Фифти-фифти економија
Предност фокусирања на финалну потрошњу јесте релативизам питања шта су потрошачка добра а шта су потрошачке услуге. Погледајмо слику структуре укупне потрошње изнад у делу Фокус на потрошњи, где имамо категоризацију потрошње у три групе:
(1) добра,
(2) услуге финансиране од стране корисника и
(3) услуге финансиране од стране пореских обвезника.
Мерџовањем тачака 2 и 3 добијамо да услуге чине половину укупне потрошње. Дискутабилне области су потрошња трајних добара и до неког степена категорија која се зове, комуналне услуге, које производе услуге регистроване у тзв конвенционалним рачунима.
У пракси се разликује потрошно од трајног добра. Добра која називамо комуналним услугама укључују у себе неке потешкоће у дефинисању према критеријуму материјалности. Њихов карактер потрошности је одређен у овом случају: гас, струја, хладна и топла вода се сматрају добрима само ако се нпр гориво користи за грејање или аутомобил за вожњу. Јавни транспорт и комуникације су друга ствар, то је питање државног монопола над услугама
25
где се цене административно одређују. У случају аутобуског превоза, нпр поред додатних минута хабања и потрошње горива док се други путници примају током ове аутобуске вожње ништа друго се не троши. Сакупљање смећа и одвођење канализације се сматрају услугама. Овде се ради о две различите врсте услуга транспорта, у првом случају се транспорт врши возилом а у другом случају канализационим цевима. Све напред наведено се може видети у следећој табели:
Табела 3. Композиција укупне потрошње у Шведској 2003. године
ДОБРА
УСЛУГЕ
Кориснички-финансиране услуге
Порезом финансиране услуге
Храна, пиће, цигаре
Фризер, зубар, медицинцске услуге, лепота Општи трошкови
Становање Култура и забава Национална одбрана, право и закони
Вода, електрична енергија, гориво за грејање
Телекомуникацијске и поштанске услуге
Здравство, образовање, нега
Ауто, гориво Јавни превоз, паркинг и др Друге
Намештај хотелске и ресторанске услуге Приватна добра
Одећа и обућа Банкарске и осигуравајуће услуге ... Приватна добра
Добра за доколицу
Друге услуге финансиране од стране корисника Приватна добра
Књиге, часописи, новине .... Приватна добра
Друга потрошна добра .... Приватна добра
Алокација укупних трошкова међу порески финансираним улугама јавног сектора је прилично компликована. Пошто је вредност ових услуга мерена њиховим трошковима, постоји знатан необрачунат део заједничких трошкова
26
за менаџмент и контролу јавног сектора услуга. Ови трошкови се могу сматрати општим трошковима аналогно општим трошковима приватног сектора.
Општи трошкови приватног сектора су укључени у финални производ и у цене добра и услуга које финансирају сами корисници. Два од три процента општих трошкова јавног сектора одлазе на образовање, здравство, негу деце и одраслих и друге пословне услуге. Може се рећи да се добра четвртина потрошње састоји од порески финансираних приватних добара, услуге се карактеришу као заслужена добра. Ово је јасно различито од јавних добара која морају бити финансирана порезима како би се уопште и производила.
Порези су цена за јавне услуге који у складу са примељеним корисностима репрезентују услов ефикасне алокације и равнотеже. Сакс (Jefrrey Sachs), је правећи разлику између личних колективних потреба које се издвајају плаћањем такса и правих колективних потреба које се могу задовољити на тај начин истицао да код ових последњих учешће пореза треба одредити по принципу еквиваленције, заједничким споразумом да сваки појединац треба да доприноси према својим нормама вредности. Притом, принцип еквиваленције може да се задовољи пропорционалним порезом на доходак.
Шведска економија је окарактерисана као фифти-фифти економија с аспектом на осно вну по делу у по тр о шњи на до бр а и услуге. По кушаји да се измер и величина неформалног сектора показује да исти износи око 40% ДНП-а. Највећи сектор је изгледа онај уради сам који је формализацијом прешао на услуге. Знатно мањи сектор је размена услужних добара, услуге домаћинстава и ремонтни рад на црно. Очигледно је веома тешко открити колико је екстензиван и обиман рад у домену сиве економије. Ипак, чини се да је постојање неформалног сектора више правни него економски проблем уништавања подстицаја. Аутпут неформалног сектора су углавном услуге више него материјална добра. Чини се да би шира дефиниција потрошње која би укључивала неформални сектор дала другачије резултате пропорционалности потрошње добара и услуга.
2.3 ТРИ ФАЗЕ У РАЗВОЈУ УСЛУЖНОГ СЕКТОРА
Најважнији економски развој у Западном свету током двадесетог века јесте јединствена висока стопа раста аутпута добара као и услуга. На плодове индустријске револуције и сва велика открића утицао је техничко технолошки прогрес. Изванредна чињеница да је реални ДНП по већ ан за 2 5 пута у Шведској која, имајући у виду троструку раст популације, бележи раст у ДНП-у од осам пута по глави становника. У поређењу са растом у двадесетом веку сви други векови су стагнирали.
27
Други значајан процес су структуралне промене у економији у смислу секторске запослености где примат шреузима услужни сектор. Посебно, оштар пад у уделу запослености у индустрији, почетком 1960. године био је индикативан. Убрзо после овог пада долази до оштрог раста у запослености у сектору услуга и ове две криве се секу. Од тада се јаз између запоселености у ова два сектора продубио. Фифти-фифти економија, услужна економија чије структуралне промене указују на преференцијалне промене на страни потражње, које пре или касније указују да материјална добра не играју главну улогу на тржишту иако је главни акценат стављен на реалној потрошњи.
У првој фази развоја услужног сектора која се завршава педесетих година прошлог века, услужни сектор се развија паралелно са индустријом. У другој фази, запосленост у услугама расте док се тренд пада индустријске производње, десио средином друге фазе економског развоја. Трећа фаза, која је у то ку, почела је средином осамдесетих година прошлог века. Каснији тренд пада, означио је и крај државе благостања, бар како је било судећи по ономе што се дешавало у индустрији на тржишту што је сведочило о даљој експанзији запослености у услужном сектору. Интересантна разлика у условима развоја јесте та што су подсектори услуга као што су здравство и образовање у Шведској буџетски финансирани док су ти исти сектори у Америци финансирани на тржишту од стране корисника.
2.3.1 Прва фаза : индустријализација и услуге
У 18. веку је највећу мануфактурну производњу имала Енглеска. У њој се повећавала потреба за тканинама па су произвођачи тканина, ради повећавања и убрзавања производње, примењивали изуме у предузећима. У Енглеској су произвођачи све више улагали новац у стварање нових изума. Но, најпознатији је био изум парне машине. Њега је 1764. године усавршио шкот, Џејмс Ват. Проналазак парне машине изазвао је велики преокрет у производњи, односно револуцију у преређивачким делатностима или индустрији. Мануфактурна производња земењена је фабричким радом. Промене изазване применом парне машине називају се прва индустријска револуција.
Друга индустријска револуција крајем деветнаестог и почетком двадесетог века бележи нове спознаје и техничка открића:
- електрична енергија и нафта - технички проналасци - развој науке - друштвене промене
28
Крајем девентнаестог века Никола Тесла (1887) је изумио мотор на наизменичну струју. Тај је мотор основа данашње погонске електротехнике. Теслин проналазак вишефазних струја и трансформатора који стварају струју високог напона омогућио је јефтино преношење електричне енергије на велике удељености.
У Немачкој произведен је први аутомобил с бензинским мотором. Рудолф Дизел изумио је 1896. године мотор који покреће нафта. У Њујорку се појавио електрични трамвај. На почетку 20. стољећа американац Хенри Форд започео је серијску производњу аутомобила на текућој траци. Први употребљиви телефон конструисао је 1876. амерички физичар Александар Грахам Бел. Испрва су телефони кориштени само у пословне сврхе. Касније се уводе и по становима те улазе у приватну употребу.
Друга индустријска револуција изазвала је велике промене у начину живота. Настављене су миграције са села у градове. Око великих индустријских средишта повећавала се густоћа насељености. Најновија техничка и друга достигнућа приказивана су у јавности на повременим светским изложбама. Поводом стогодишњице Француске револуције у Паризу је 1889. подигнут познати Ајфелов торањ као симбол економског напретка. Нагли развој индустрије имао је и своје лоше стране: презасићеност, борба за тржиште и повремене економске кризе.
Трећа или дигитална револуција или трећа индустријска револуција је промена из аналогне и електронске технологије у дигиталну технологију, која се појавила 1980 и наставља се развијати и данас. Термин се такође односи и на промене писања донесене дигиталним рачунарством и комуникацијском технологијом, које се појављују током друге половине двадесетог века. Главна карактеристика овог периода је масовна производња и широка употреба изведених технологија, укључујући компјутер, дигитални телефон и томе сл. Мобилни телефон је1990 године користило 12.4 милиона потрошача а 2010 године знатно више 4 милијарде потрошача, док је интернет користило 2.8 милиона 1990 а 2000 године 1.8 милијарди корисника.
Основна технологија је изумљена у другој половини двадесетог века и постала је економична за широко кориштење након што је изумљен персонални рачунар. Клод Сенон, математичар је заслужан за постављање темеља дигитализације.
Дигитална револуција је претворила технологију која је прије била аналогна у дигитални формат. Учинивши ово, постало је могуће да се направе вишеструке копије које су идентичне оригиналу.У дигиталним комуникацијама, хардвер за понављање је био у могућности да прошири дигитални сигнал и да га преда даље без губљења информација. Од једнаке
29
важности за револуцију је и могућност да се дигиталне информације лако крећу између медија, како би им приступили или дистрибуисали на даљину.
Године 1989, 15% домаћинстава Америци поседовало је компјутер, а до двехиљадите овај број је порастао на 51% . Године 2000 мобилни телефон је постао свакодневни призор у западним земљама. Након што је револуционизирано друштво у развијеном свету 1990их, дигитална револуција се раширила и на земље у развоју у 2000ој. У 2005ој популација на интернету је досегла 1 милијарду , и 3 милијарде људи широм света су до краја деценије почеле користити мобилне телефоне. Тренутно, телевизија прелази из аналогног у дигитални сигнал. Данас комуницирање помоћу мобилних телефона и интернет страница је постала стандардно у дигиталној комуникацији. До 2015 године очекује се да ће таблет рачунари и телефони превазићи употребу личних рачунара.
У првој фази, експанзија услужног сектора дешавала се у сенци индустријализације бившег аграрног сектора. Стабилан пад пољопривредне запослености у двадесетом веку је примарно објашњен ниском еластичношћи прихода. Такође, зна се да је ниво цена хране почео јако да пада у реалним јединицама, зато што је продуктивност рада у пољопривреди расла исто тако брзо као у индустријској производњи. Ефекти палих цена на тражњу су били веома слаби, зато што је апсолутна вредност елестичности сопствених цена релативно ниска.
Развијеност запослености у индустрији је пошла у супротном смеру. Доходовна еластичност је у просеку достизала стандардне вредности, мада је ценовна еластичност много већа зато што се већа половина материјалних добара продаје на светском тржишту. За првих сто година раста док се шесдесетих година прошлог века није појавио опадајући тренд индустријске запослености ефекти раста цена су више него компензовани ефектима запослености због раста продуктивности рада. Паралелни развој индустрије и услуга у другој половини прошлог века био је упечатљив. У доминирајућем пољопривредном сектору у деветнаестом веку, који се састојао из овећих домаћинстава или фарми, текући појам „уради сам“ је одлично одговарао природи ствари на селима где су се људи прописно мучили да би створили себи потребу егзистенцију.
У индустријским заједницама, много више специјализованих дивизија рада је одлазило у пољопривредну економију. Услуге као главни сектор тржишне економије порасле су као пртљаг индустријског сектора и стога потребовале одређени простор развоја у свом домену. Према стопама запослености, индустријски и пољопривредни сектори су били упоредиви у првих 100 година свеукупног развоја. Међутим, пажња економиста посвећивана услужном сектору је била сићушна у односу на ону која је била посвећивана инустријском сектору све док се крајем прошлог века ситуација није преокренула у корист услуга. Користећи се војном аналогијом где је цела
30
пажња војне кампање усмерена ка оружаним снагама па и поред тога се закључује да борбене јединице не могу победити у рату без услужних војних тела.
Захваљујући детаљном статистичком истраживању индустријске производње и параметара запослености у Шведској коју узимамо као пример развоја услужног сектора у волумену, од стране агенције Хедберг и Мелин (2004), јасан је узрок пада у броју радно интензивних индустрија, које су нагло биле изложене оштрој конкуренцији земаља трећег света, и делом због изазова нових индустријких сила. Између 1962. године и 1967. године запосленост је опала за 28 % у обућарској индустрији, за 18% у текстилној индустрији и 15% у бродоградњи ако говоримо о најтеже погођеним гранама шведске индустрије. Други разлог пада запослености у индустрији био је тај што се рад ререгистровао као услужни рад уместо индустријског рада а што је био резултат запошљавања спољних ресурса.
2.3.2 Друга фаза: експанзија јавног сектора и еманципација жена
Раст државног буџета у земљама развијеног света отврио је нове могућности за запошљавање људи из унутрашњости који би се бавили пословима везаним за рад у у служном сектору типа здравствених услуга, образовања, одбране итд. Са експанзијом јавног сектора јавни расходи расту са порастом тражње за јавним услугама, економски теоретичари тог времена показују у својим теоријама да се јавни расходи не повећавају само због раста тражње за јавним услугама, већ и услед модификације концепције грађана и политичара. Узроци таквог раста јавног сектора односно јавних расхода првенствено се налазе у економској природи дражавног интервенционизма.
Када је услужни сектор постао водећи, повлачећи друге секторе, концепција се преокренула. Не постоји очигледна узрочно последична веза између индустрије и услуга, само веома блиска корелација. Засигурно, то се још не зна али остаје једно питање, од чега се састоји структура запослености у услугама.
Експанзија јавног сектора је узроковала да се велики део становништва повуче из унутрашњости и дође у градове и запосли на услужним пословима разних врста било на тржишту било директно у јавном сектору. Претходно поменута тенденција ка запошљавању „спољних ресурса“, у производној индустрији што је започело шесдесетих година прошлог века јако је утицала на развој услуга које су тада биле пропратни део индустријског развоја.
У деветнаестом веку укупна запосленост у јавном сектору је била веома ниска међутим средином двадесетог века та слика је потпуно другачија. Рацијо укупних пореза у односу на национални производ је порастао са 20% на 50%.
31
Запосленост у јавном сектору достиже врхунац осамдесетих година двадесетог века што је представљало 40% укупне радне снаге а потом је дошло до опадања за 1,6 милиона као резултат економских превирања у свету на 39% у 2000 години. Погледајмо табелу:
Табела 4. Укупни трошкови јавног сектора на услуге у процентима у периоду од 1913-2002 у Шведској, према шведској националној статистици (Hook, Rinqust)4
Година
Здравство Образовање Нега Одбрана Право Друге услуге
1913 10 19 9 21 8 13 1936 15 27 10 10 6 11 1958 19 20 8 16 5 11 1980 25 21 15 10 5 8 1990 24 18 18 10 5 9 1995 23 20 27 8 5 5 2002 24 24 22 7 5 9
Водеће индустрије двадесетог века су здравствена индустрија и нега. Ово је у блиској вези са уласком жена на тржиште рада. Еманципација жена у послератном периоду је водила ка изједначавању права мушкараца и жена на послу. То је с друге стране нпр изискивало потребу за бебиситером док су муж и жена на послу. Све то би се негде могло назвати и национализацијом породице. Запосленост у јавном сектору је порасла са 3% на 20%.
2.3.3 Трећа фаза: информатичка револуција
Дигитална револуција је претворила технологију која је прије била аналогна у дигитални формат. Учинивши ово, постало је могуће да се направе вишеструке копије које су идентичне оригиналу.У дигиталним комуникацијама, хардвер за понављање је био у могућности да прошири дигитални сигнал и да га преда даље без губљења информација. Од једнаке важности за револуцију је и могућност да се дигиталне информације лако крећу између медија, како би им приступили или дистрибуисали на даљину.
Године 1989, 15% домаћинстава Америци поседовало је компјутер, а до двехиљадите овај број је порастао на 51% . Године 2000 мобилни телефон је постао свакодневни призор у западним земљама. Након што је револуционизирано друштво у развијеном свету 1990их, дигитална револуција 4 4Jan Owen Jansson, Economics of the services, MPG Books Group,Лондон, стр. 20.
32
се раширила и на земље у развоју у 2000ој. У 2005ој популација на интернету је досегла 1 милијарду , и 3 милијарде људи широм света су до краја деценије почеле користити мобилне телефоне. Тренутно, телевизија прелази из аналогног у дигитални сигнал. Данас комуницирање помоћу мобилних телефона и интернет страница је постала стандардно у дигиталној комуникацији. До 2015. године очекује се да ће таблет рачунари и телефони превазићи употребу личних рачунара.
Појам информатичког доба се везује за појаву нових уређаја и пратећих дигиталних производа као што су мобилни телефони, дигитална музика, дигиталне камере, електронска пошта, интернет, компјутерске игре и остали скорашњи изуми. Услед убрзаног развоја технологије скоро је немогуће пратити домете информатичке револуције. Информатичко доба је доба које карактерише могућност појединаца да слободно размењују информације и да имају брз приступ знању, што је раније било отежано или чак немогуће. Ова идеја је блиско повезана са дигиталним добом и сматра се претечом истог. Хладни рат је довео до стварања интернета 1968. године у Пентагону так да се за интернет може рећи да је нус производ Хладног рата.
Интернет представља највећу дистрибутивну мрежу која повезује рачунаре широм света, отпорну на деструктивно понашање у глобалним размерама и престанак рада. Интернет је немогуће уништити у једном налету, посебно кад добија на значају у глобалним размерама. Данас интернет представља средство главног протока информација и као медиј бележи најбржи раст у свим својим сегментима. На тај начин интернет постаје озбиљна конкуренција другим врстама медија а с друге стране јако утиче на суверенитет личности и њен интегритет у друштву.
Поред техничких знања потребна су и хуманистичка знања и интерперсоналне способности да би се услужни сектор што ефикасниеј развијао. Већи ниво компетенције омогућава и већи степен децентрализције одлучивања као и мањи степен формализације у предузећу. Информатичка тековина производње услуга се може представити у виду прототипа технологије пружања услуга:
Неодвојивост процеса производње од процеса потрошње
Прилагођеност услуга потребама
Корисник као кокреатор
Неопипљив аутпут
Радно интензиван процес.
33
2.4 УТИЦАЈ ИНФОРМАЦИОНИХ ТЕХНОЛОГИЈА
Информационо доба уследило је након индустријског доба, а у сво м ужем значењу односи се на раздобље након 1972. године, које обележава брзина кретања информација која је већа од брзине физичког кретања. Његова главна одредница је распострањеност информацијске технологије која повећава брзину и ефикасност преноса информација. У ширем смислу, почетак информацијског доба подудара се с изумом телеграфа 1837. године, након чега је уследио развој читавог низа уређаја чија је сврха била обрада и пренос информација. Информацијско доба свој пуни замах доживљава појавом персоналних компјутера 80-их година прошлог века и успоставом глобалне мреже. С економског аспекта можемо рећи да након њега следе раздобља економије знања и тзв. неопипљиве економије која искориштава знање, креативност и нове могућности сарадње. Његова обиљежја, понајприје употреба информационо комуникацијских технологија и Интернета, продиру у све сфере живота, од глобалне политике и економије па све до свакодневне интеракције међу појединцима.
Најкарактеристичнија одлика модерне економије поред тога што је и суштина услужне економије јесте дигитализација. Пробој интернета је кроз информације дао огроман потенцијал промени тржишне економије и означио једну епоху у економској историји. Од раније то су били технички проналасци као што је већ изложено а данас то су конкретни дигитални изуми који налазе директну примену у свим сферама економске стварности. Информатички рад на производњи информација, што је велики економиста Фриц Меклеп (Fritz Machlup, „Production and distribution of knowledge“) први идентификовао под појомом „информациони рад“, представља главни сектор производње у америчкој економији. Половина радне снаге је управо ангажована u информационом процесуирању што потврђује теоретичар Марк Порат већ 1977. године (Marc Porat, „Information economy“). Ово је управо узето као полазна основа у модернизацији америчке категоризације сектора производње и запослености у економији а што се даље пресликава и на читав свет.
Модернизација трговине такође заузима важно место самим тим што трговина доприноси укупном националном дохотку у свету са више од 40%. Електронска трговина је тековина информатичке револуције. Електронска трговина (или е-трговина) примарно се састоји од дистрибуирања, куповине, продаје, маркетинга, и сервисирања производа и услуга путем електронских система као што је Интернет и друге компјутерске мреже. Такође укључује и електронски трансфер новца, управљање ланцем снабдевања, е-маркетинг, електронску размену података, и аутоматске системе за сакупљање података. У испуњавању својих задатака користи електронске комуникационе технологије као Интернет, екстранет, електронска пошта, е-књиге, базе података, и мобилне телефоне.
34
Значење израза е-трговина првобитно, означавао је олакшавање пословних трансакција електронски, коришћењем технологије као што је Електронска Размена Података (ЕДИ, крајем 70-тих година), у циљу слања пословних докумената као наруџбеница и фактура електронски. Касније, укључене су и активности заједнички назване “Мрежна трговина”, куповина и продаја робе и услуга путем Мреже (WWW) преко сигурних сервера, путем електронских сервиса плаћања. Када је Мрежа постала много познатија међу широм публиком 1994, многи експерти су предвиђали да ће е-трговина убрзо постати водећи економски сектор. Међутим, требало је неколико година да сигурносни протоколи постану довољно развијени широко распрострањени. Након 2005. године, е-трговина се веома афирмисала у свим већим градовима широм Северне Америке, западне Европе, и одређених источно азијских држава. Е-трговина има неограничени потенцијал како за развијене тако и неразвијене земље, нудећи велике користи у веома нерегулисаном окружењу.
2.5 СЕКТОР УКУПНЕ ЗАПОСЛЕНОСТИ У УСЛУГАМА
Дигитална револуција наступила је 70-их година 20. века изумом микропроцесора, док њен врхунац започиње 90-их смештањем Интернета у приватну сферу. Информацијска и комуникацијска технологија обухвата компјутер, комуникацијску опрему и с њима повезане услуге те се бави проучавањем информацијског доба. Аналогни уређаји који служе комуникацији и преносу информација пролазе кроз процес дигитализације. Такво повезивање различитих услуга (телефонија, телевизија, Интернет итд.) у јединствену дигиталну мрежу назива се конвергенција.
Основна покретачка снага информацијског доба је Интернет, који омогућује нове облике комуникације, пословања и учења. Интернет је плодно тло за иновације, а у својим темељима је демократичан, јер свако може бити аутор садржаја. Личне дигиталне технологије су интегритет медија, интеграција медија, флексибилна интеракција, трансакције, могућност подешавања алата, уређивање текстуалних, аудио, визуелних и видео записа. Последице дигитализације су олакшана комуникација међу људима и рачунарима, могућност обраде и меморисања свих врста записа те лаганији приступ знању и информацијама. У информационој економији продуктивност и конкурентност зависе од могућности стварања, обраде и примене информација утемељених на знању, а ослањају се на интензивној употреби информацијске технологије. Информациона економија је глобална, високо продуктивна и укључује профит који произлази из брзине иновација. Још неки од појмова који се односе на исту појаву, само што наглашавају различите аспекте јесу економија знања, нова и мрежна економија. Утицај информационо комуникацијских технологија рефлектује се у појави е-трговине, тј. пословним трансакцијама које користе електроничку
35
комуникацију и дигиталну технологију. С новом технолошком револуцијом дошло је до промена на тржишту рада. Наиме, све су траженији стручњаци на подручју услуга, технологије и информационе економије, али и низ пружаоца интелектуалних услуга, као што су адвокати, научници, професори, новинари и др. У овом новом окружењу неопходно је континуирано учење, које ће омогућити управо информацијска технологија.
Интернет и дигитална технологија пужају нове прилике за учење, омогућују појединцима директну продају идеја, услуга или производа, приступ информацијама те задовољавање потреба. Јављају се тзв. виртуалне заједнице утемељене на заједничким интересима. С друге стране, видљива је и појава отуђења, најчешће унутар институције обитељи, те зависности према новим технологијама. Глобализација подразумева елиминацију виртуелних граница слободним протоком добара, услуга, капитала, знања и људи. Омогућиле су је ниске цене превоза и комуникација.
Данас постоји развијено више различитих информационих система на нивоу компаније, према функционалној области као што су: рачуноводствени информациони систем, финансијски информациони систем, производни информациони систем, маркетиншки информациони систем, информациони систем управљања људским ресурсима. Такође, постоји читав низ информационих система: систем обраде трансакције, управни информациони систем, систем за менаџмент знања, систем за аутоматизацију канцеларијских послова, систем подршке одлучивању, информациони сис тем предузећа, систем подршке групама, интелигентни системи подршке, итд. Према Мајклу Портеру, професору на Харварду, информациона револуција утиче на конкуренцију, на три посебно важна начина, тиме што:
- мења структуру привредне гране и мења правила конкуренције; - ствара конкурентску предност пружајући компанијама нове
могућности да надмаше своје конкуренте; - рађа нове послове, који често настају из већ постојећих активности
компаније. Према статистичким подацима у Америци највише запослених има у информационом сектору знатно више него у осталим секторима. Звања која се тичу овог сектора су углавном следећа: транспортери, трансформери, процесори, интерпретатори, аналитичари и креатори информација. Удео запослених у овом сектору је у порасту рецимо осамдесетих година прошлог века са 44 на 50% и још је у порасту. Детаљнија анализа статистичких података о секторској запослености показују да је раст запослености још већу у сектору информационих технологија.
Многи послови се могу обавити сад и одмах захваљујући нету што негативно утиче на међусобну бизнис потражњу за информационим специјалистима као што је то продаја информација,у исто време кућни послови типа уради сам су
36
уствари појачали потражњу за истим у виду услуга. У ужем смислу информационе технологије су повезане са хардвером и софтвером. Потребно је направити разлику између хардвер и софтвер продукције које заједнички чине информационе технологије доступне у многим апликацијама.
Електроника производи хардвере и заједно са софтверским фирмама у Шведској чини 6% укупне запослености. Са развојем приватног сектора који свевише преузима услуге у овој форми и ово учешће је знатно веће. Услуге су главна активност 14,5 милиона предузећа у Европи са преометом од скоро 12.000 милијарди евра. Са додатом вредношћу од 3000 милијарди евра, предузећа услужног сектора су учествовала са 65% у укупној привреди:
Табела 5. Структура запослених у сектору услуга у Европској унији 2006. године5
Назив делатности
Жене Part time Самозапослени
Привреда , укупно 35% 14% 16% Услуге 44% 20% 19% Дистрибуција 19% 22% 19% Продаја и сервис 18% 9% 20% Велепродаја 31% 11% 16% Малопродаја 62% 29% 20% Хотели и ресторани 55% 28% 18% Транспорт, складиштење и комуникације 26% 11% 11% Копнени транспорт 14% 7% 18% Водени транспорт 17% 6% 5% Ваздушни транспорт 41% 17% 1% Подржавајуће транспортне активности 33% 22% 8% Пошта и телекомуникације 39% 15% 4% Некретнине, рентирање и пословне услуге 45% 21% 23% Услуге у вези 50% 22% 21%
5 Према публикацији “Main features of the EU – 27 service sector“, ЕUROSTAT, European commission of statistics in Focus, 78/2008
37
некретнина Рентирање машина 32% 17% 15% Компјутерске и сродне услуге 23% 9% 18% Истраживање и развој 43% 13% 7% Остале пословне активности 49% 23% 25%
2.5.1 Од добара према услужној потрошњи
Експанзија терцијарног сектора у области система понуде снабдевања добрима утицала је на све прецизније издвајање услуга на мапи економске структуре па све до њиховог посебног проучавања. Гледајући садашњу структуру потрошње у тзв државиблагостања услуге су доминатне особито здравствене, образовнне и услуге неге. Ове услуге су углавном бесплатне у земљама са сређенијом социјалном политиком док се у транзиционим земљама исте делом наплаћају аделом су порески финансиране зависно о којој класи становништва је реч. Ако погледамо стање у Америци онда имамо следећу табелу као репрезент еластичности дохотка као и композиција укупне потрошње:
Табела 6. Дугорочна доходовна еластичност у САД-а, композиција укупних трошкова од 1875. до 1995. године
Категорије Доходовна еластичност 1875 1995
Храна, пиће 0.2 60% 15%
Гардероба 0.3 15% 6%
Становање 0.7 17% 15%
Здравље 1.6 1% 27%
Образовање 1.6 1% 15%
Друго 1.1 7% 21%
Укупно 1 100% 100%
38
2.6. КЉУЧНЕ ОДРЕДНИЦЕ У ЕКОНОМСКОЈ АНАЛИЗИ УСЛУГА
Аналитичко оруђе услуга узима три кључне одреднице у обзир и то:
- нематеријалност (неускалдиштивост и нетранспортабилност) - сектор персоналних услуга има врло ниску продуктивност у
конвенционалном смислу што се односи на јединицу производу по јединици утрошеног рада
- сва мериторна као и јавна добра су услуге (али све услуге нису мериторна и јавна добра)
Нематеријалност услуга као што је наведено подразумева неускалдиштивост и нетранспортабилност услуга. За неискладиштива добра, услуге производња и потрошња су симултане што значи да је утрошено време корисника део укупних трошкова производње услуга. Методолошко подешавање ценовне теорије се стога врши у односу на генерални трошак који укључује оба монетарни трошак и трошак корисничког времена, који би као такав требао да замени редовну цену у анализи тржишних снага понуде и потражње.
Нетранспортабилност значи да простор који раздваја произвођача и потрошача треба премостити на неки начин другачији од транспорта материјалних добара. Уопштено ово значи да дистрибутивни трошкови су већи за услуге него за материјална добра ако се има у виду дистанца међу дестинацијама. Дакле, простор мора јасно узет у обзир приликом микроекономског проучавања услуга.
Релативно висок дистрибуциони трошак по километру значи да ће аутпут већине услуга бити у интервалу опадајућих трошкова на кривој трошковне функције или пак у еквилибријумској позицији. Трошкови транспорта материјалних добара су сразмерно нижи од транспорта услуга па је јасно зашто се аутпут индивидуалних фирми налази и оптималном интервалу на кривој трошковне функције.
Разлика између добара и услуга није апсолутна већ је релативна по природи. То је рацијо јединичне вредности и трошка премошћавања дистанце између произвођача и потрошача. Ово значи да су нека добра ниже вредности са посебно високим транспортним трошковима слична неким услугама као и то да су неке услуге високе вредности сличне по свом карактеру са неким материјалним добрима.
За услуге ниже и средње вредности за које је у неурбаним срединама ниска тражња трошкови пружања услуга су веома озбиљни. За ове услуге апол (нема конкуренције уопште) није само куриозитет већ и тржиште. Најзад може се запазити да неке услуге као што је информација примера ради током времена
39
може бит транспортована, чувана складиштена захваљујући спољашњим меморијама, тракама, цд-има, итд.
2.6.1 Мериторна и друштвена добра су услуге
Треће аналитичко средство има одјека у делу „Друштвена политика сектора“. Квантитативне карактеристике услуга које имају политичке импликације налазимо на страни потражње. Поставља се питање ко су главни конзументи услуга? Разматрајући ово питање рецимо да две трећине укупне услужне потрошње је финансирано порезима. Разлог томе није карактеристика ових услуга а то је да су оне без ривала и неисцрпне. Заједничко име за многе услуге у Европи које се финансирају порезима је „мериторна добра“ а то значи добра /услуге која обогаћују живот али нису стриктно јавна добра:
„Мериторна добра ко што су образовање и здравствена заштита не поседују исте карактеристике као јавна добра: нпр људи могу бити искључени из њиховог конзумирања. Она могу бити обезбеђена тржишним механизмом. Међутим, многа од њих се могу обезбедити бесплатно путем јавних тела зато што њихова потрошња толико доприноси друштву да превазилази трошкове обезбеђења путем тржишта.“(Ј. О. Јансен, стр. 36)
Нека од мериторних добара конзумирају људи који не припадају радној снази (деца, старци, инвалиди), зато корисници нису у стању да плате за ове услуге од свог условно речено дохотка. Поставља се питање да ли је спремност козумената да плате за услугу релевантна мера потражње и да ли иста може послужити у анализи трошковној анализи.
Дакле, велики део мериторних добара која се махом финансирају од пореза укључујући здравство, образовање, негу нису и јавна добра у теоријском смислу. Мериторна добар чине четвртину укупне државне потрошње а ипак им се посвећује мања пажња него јавним добрима чији је удео у јавној потрошњу неупоредиво мањи.Много се више троше услуге оне које корисници сами плаћају од оних које се плаћају порезима (пример Америка и Шведска). Финансијски проблеми тичу се квалитета јавних услуга које не одговарају очекивањима њихових конзумената било да се ради о млађој или старијој популацији.
2.6.2 Од домаћинства до индивидуалне сатисфакције потреба
Мериторна добра се сматрају приватним добрима у економско теоријском смислу. Пошто данас и нем асиромашних породица поставља се питање зашто
40
онда постоји алокативни механизам средстава,одговор је у наслову овог дела, промена фокуса од домаћинства на појединца када су потребе у питању. Дакле индивидуе су дефинисане на свим нивоима од 7 до 77 година са својим индивидуалним потребама и правима. У нормативној економској анализи индивидуе мењају домаћиства на мапи потражне стране. Одговорност родитеља је у многоме подељена са друштвом, исто тако одговорност за чланове дрштва који припадају старијој популацији или групама са посебним потребама припада друштву. Ту се крије и кључ поделе пореске одговорности такође, па су услуге делом финансиране од страен друштва а делом од стране појединаца који су порески способни.
Животни циклус појединца рецимо да траје 80 година ако је у већој крепкости. Један део животног века човек не ради, у том периоду и не плаћа за мериторна добра која користи као дете и као млад човек. Међутим у другом делу живота плаћа порез и на тај начин плаћа коришћење мериторних услуга. Показује се да је 60% доходовне редистрибуције циркуларни ток животног цуклуса једне и исте особе. Ово питање је поставио отац теорија јавних финансија Р. Мазгрејв. Он је своју анализу започињао на потражној страни где је просуђивао да се приватна добра производе да би задовољила приватне потребе. У његовом главном раду Мазгрејв уводи додатну дихотомију добара на јавна и приватна добра, делећи тако јавне потребе на друштвене и мериторне:
Слика 3. Основне категорије понуде и потражње према Мазгрејву (Ричард Мазгрејв, Теорија јавних финансија, Економски факултет, Београд, 1959.)
Ричард Мазгрејв, показује да јавна алокативна политика може бити подешена према приватним потребама. У литератури услуге које задовољавају друштвене потребе називају се друштвеним тј јавним добрима.
Друштвено добро може бити и јавно и мериторно добро. Појам мериторно добро, значи да друштвене потребе изузев оних друштвених добара одређених тржишним снагама могу обухватати и неке штетне супстанце (цигаре, алкохол, наркотици) зато што се мериторна добра разликују од јавних по томе што се код мериторних занемарује потрошачки суверенитет. Велики део мериторних потреба се задовољава истинским мериторним добрима.
41
Друштвене услуге усмерене ка сатисфакцији мериторних потреба, укључују такве елементе као што су субвенционисани трошкови становања, бесплатни ручак, бесплатно образовање.
Важно је достигнуће економске анализе, дефинисање мериторних добара. Мада Мазгрејв уочава да је ово предмет политичара који на тај начин освајају гласове а да се економисти ипак требају сконцентрисати на јавна добра.
2.6.3 Апсолутна мериторна добра
Карактеризација мериторних добара значи да су иста основна вредност демократског друштва. Постоје права и дужности грађана која чине интегрални део друштвеног уговора између грађана који држи нацију на окупу. Према Мазгрејву постоје приватна и јавна добра која се производе у земљи.
Индивидуална спремност да плати за приватне потребе представља индивидуалне приватне потребе (WtP). Јавне потребе се односе на гласаче и пореске обвезнике. Две главне врсте добара које се односе на јавне потребе су:
- Колективна добра која се односе на све у једнаким количинама - Добра која се једнако пружају квалификованим особама јер ове особе
имају апсолутно и једнако право на одређене услуге.
Мотиви иза друге врсте добара се разликују и односе рецимо на обавезно служење војске: сви они који су способни да је изврше и треба да изврше ову дужност. Дакле ради се о правима и дужностима која се уставновљавају законом. Ако не постоји вољност да се финнасира услуга путем пореза онда се ради о јавним потребама.
Вредности мериторних добара за оне који на њих полажу апсолутна и једнака права су:
- Полицијска заштита - Нега особа са посебним потребама - Здравствена заштита (вакцинисање деце) - Право на основно образовање - Дечија нега, вртићи - Нега старих, старачки домови.
Висина генералних трошкова је релевантна цена за потрошаче који себи могу приуштити тај трошак. У неким случајевима може доћи до финог подешавања на тржишту и уколико је цена за мериторна добра нула, то је случај са природним добрима која су по закону доступан свима подједнако.
42
Најважније услуге у мериторним добрима су високо квалитетне услуге за које компонента путничких трошкова једва да може бити довољна за фино подешавање тржишта. Постоји разлика између операције слепог црева која је бесплатна и поклањања ручних сатова. Ово указује на квалитативну рађе него квантитативну детермнинанту важности услуга. У случају ручних сатова потребно је рационисање путем одређивања тржишне цене.
Стандардизација услуга није неопходан резулатат у свим случајевима апсолутних и једанких права мериторних добара. Примера ради услуге неге старијих могу бити по жељи пружене у кући те особе а може добити и собу у дому, зависи од платежне способности.
У сваком случају квалитет услуге треба да буде висок што је у великој мери одређено утицајем економије тражње у реалности. Укупни трошкови, збир производних и дистрибуционих трошкова по јединици услуге варира зависно од интензитета тражње. Неће бити исти трошкови аеродрома са 100000 путника и аеродрома са милион и више путника. Исто тако неће бити једанки трошкови путева које користи 400 возила ( у том случају трошкови, путарина ће бити већа) и путева са 10000 (нижа путарина) возила на дан. Јасно је да ће пут са 10000 возила бити стандардизован те да ће као такав пружати стандардизовану услугу.
Наведени екстремни случајеви тршковних разлика указују на ефекте економије обима у прозиводњи услуга због лимитираног тржишта у вези локацијски-специфицираних услуга које везујемо за мање насељена места.
Ако имамо у виду да се производе и услуге супститути онда је јасно да се појављује трејдоф између трошкова производње и дистрибуције које утичу на понуду и на потражњу. Када говоримо о здравственим услугама, трошкови произвођача медицинских третмана укључују и трошкове дистрибуције односно транспорта. Корисници углавном користе сопствени превоз, аутобуски превоз или пак неке „мобилне услуге“, као што је бесплатан такси.
Понуда мериторних добара без трошкова значи да субвенције по јединици услуге расту како тражња опада. С друге стране, просечни дистрибуциони трошкови корисника услуге,нису ни приближно једнаки под условом минимизације трошкова. Просечна дистанца у свим градовима треба бити приближна што утиче на тзв дисекономију у производњи услуга. Сада је јаснија карактеризација и класификација мериторних и јавних добара. Мериторна добра је немогуће сагледати с аспекта економксе рационалности.
Услуге, одбране, здравствене, неге и образовања су услуге са једнаким и апсолутним правима, сматрају се обавезним услугама. На тај начин и потрошачи слабије платежне моћи су у могућности да користе ове услуге. За обавезне услуге нема цене. Сва добра се деле дакле на приватна и јавна. Приватна се деле на шкодљива, нормална и мериторна добра. Мериторна
43
добра даље могу бити обавезна и нееластична добра и волонтерска добра. Јавна добра се деле на: искључујућа и неискључујућа јавна добра.
Мазгрејв је поделио јавна добра на друштвена и мериторна. Друштвене потребе су рађе хетерогене. Касније појам јавно добро добија други назив, колективно добро. Неривална добра карактерише маргинални трошак који је једнак нули. Чиста јавна добра се карактеришу неискључивошћу.
Добра којима се задовољавају мериторне потребе су приватна добра која садрже и ривалитет и искључивост. Такође велика група мериторних добара се дели на релативна и апсолутна мериторна добра тј на обавезна и волонтерска. Шкодљива добра се обично укључују у ову категорију мериторних добара иако то не изгледа семантички у реду.
2.7 КОНЦЕПТ УСЛУЖНЕ ПРОИЗВОДЊЕ
Предузеће је економска, техничка и правна целина. Предузеће је основни привредни субјект тржишне привреде и представља самосталну организацију економских ресурса која трансформишући уложене ресурсе у резултате ствара вредност у циљу остварења профита. Функционисање предузећа представља процес трансформације одређених улагања у резултате. Једна од најзначајнијих карактеристика предузећа као система је да је предузеће у сталној интеракцији са окружењем, прибављајући ресурсе из окружења и шаљући резултате свог функционисања у окружење, због чега је предузеће отворен систем.
Према карактеристикама трансформационог процеса предузећа се диференцирају на производна и услужна предузећа. Правни облик предузећа одређују позитивни законски прописи. Уобичајени правни облик предузећа у земљама тржишне привреде је облик привредног друштава. Најчешће врсте привредних друштва су: ортачко друштво, командитно друштво, друштво са ограниченом одговорношћу и акционарско друштво. За волумен су од посебног значаја услужна и јавна предузећа. Најзначајнија предност услужних предузећа је неопосреднији однос са клијентима, флексибилност и иновативност.
Услужна предузећа су углавном мала предузећа која су смештена у близини корисника, клијената. У процесу трансформације улагања у резултате пружају услугу својим клијентима. Специфичности трансформационог процеса услужних предузећа је неодовојивост процеса пружања услуге и процеса потрошње услуге.
Поред традиционалних све више се развијају и финансијске услуге, пословна саветовања, услуге брзе испоруке робе, услуге управљања базама података.
44
Тако нпр банке, туристичке агенције, агенције за посредовање, образовне организације, рентаакар организације ресторани и сл имају своје организационе јединице (експозитуре, представништва, шалтере, ресторане и сл) за пружање услуга на већем броју локација. Неодвојивост производње и потрошње услуга захтева висок степен суштинске компетентности запослених у услужним предузећима. Запослени треба да суштински разумеју проблем клијента да би могли на ваљан начин да га реше.
Светску економију карактерише све већи значај услуга, тако да се развијене привреде често називају "услужне привреде" управо ради развоја традиционалних услуга, као што су услуге промета робе, транспортне услуге и занатске услуге, финансијске услуге, услуге брзе испоруке робе, услуге управљања базама података, услуге пословног саветовања и сл. Услужна предузећа у процесу трансформације улагања у резултат пружају услугу корисницима.
Временско прекривање ова два процеса подразумева непосредан контакт пружаоца услуге и њеног корисника. Тако нпр. пацијент се мора срести са доктором да би му била пружена услуга лечења, клијент мора бити у непосредном контакту са консултантом или адвокатом да би добио жељену услугу, а гост мора да буде у хотелу да би био услужен. Како су корисници услуга укључени у процес пружања услуга, услуге су много више прилагођене специфичним потребама њених корисника, него што су производи производног предузећа. За разлику од услужних предузећа, производна предузећа производе производе у процесу који претходи њиховој потрошњи, а њихови произвођи су углавном стандардизовани.
Као нематеријализовани резултат, услуга је неопипљив производ и чине га углавном знање и умеће људи и информације, за разлику од производа производних предузећа који имају своје физичке, материјалне карактеристике. Стога су услужна предузећа, по правилу, радно интензивна, за разлику од производних предузећа која су капитално интензивна али наравно имамо и услужне фирме које су капитално интензивна. Изнете карактеристике технолошког процеса услужних предузећа условљавају и друге карактеристике ових предузећа. Због непосредног контакта са корисницима услуга и радно интензивног процеса пружања услуга, услужна предузећа не морају бити велика да би била ефикасна.
Своју ефикасност ова предузећа могу повећати дезагрегирањем у низ мањих организационих јединица лоцираних у близини корисника. Тако нпр. банке, туристичке агенције, агенције за посредовање, образовне организације, рентакар организације, ресторани за брзу припрему хране и сл. имају своје организационе јединице (експозитуре, представништва, шалтере, ресторане и сл.) за пружање услуга на већем броју локација. Неодвојивост пружања и потрошње услуге захтева висок степен суштинске компетентности запослених у услужним предузећима. Да би услуге задовољиле потребе клијената није неопходно да људи који их пружају познају само процес пружања услуга, већ
45
и да имају способности да разумеју проблеме својих клијената и да им помогну у њиховом решавању. Другим речима, запослени у услужним предузећима морају да имају не само техничка знања, већ и хуманистичка знања и интерперсоналне способности. Виши ниво компетенције запослених омогућава услужним предузећима виши степен децентрализације одлучивања, као и мањи степен формализације односа у предузећу.
2.7.1 Услужни процес, сервикција 6
У производњи услуга у формално правном погледу треба имати у виду привредни субјект као јединицу у којој се врши производња услуга тј сервикција. Процес као оквир у којем услуга настаје састоји се од низа микропроцеса (Бо Едвардсон). У процесу као што је познато учествује корисник са својим ставовима, преференцијама али и северенитетом. Систем сервикције подразумева одређени број елемената (пример туристичке понуде):
- Клијент без којег услуга неби ни постојала - Физичка подршка неопходна за сервикциони процес (туристичка
агенција, природно окружење, превоз...) - Лични контакт са клијентом - Услуга је објекат система и резултат (резервисано место у авиону,
организован једнонедељни пут, организован дочек путника...) - Систем интерне организације је део невидљив за клијента, то је
организација предузећа, функције, ресурси, менаџмент - Други клијенти су они којима се истовремено презентује услуга које
су се нашел примера ради у агенцији
Комбинацијом ових елемената добијамо дефиницију система сервикције:
„То је систематска и кохерентна организација свих елемената физичких и људских између клијента и предузећа што је неопходно ради реализације услуге чије су карактеристике комерцијалне као и нивои квалитета унапред одређени“.Систем сервикције обухавата низ апликација. Клијент је упућен у коришћење истих. Шта више апликације неби ни биле валидне ако их клијент неби користио.
У том смислу говоримо о понуди и подршци те понуде што се најјасније види на слици:
6 Појам сервикција први уводи 1987 године француски економиста P. Eiglier Langeard, Stratégie et managment, Ediscience, 1987, Париз
46
Табела 7. Концепција понуде услуга
Предузеће Путничка агенција Ски станица
Понуда
Потрага за клијентима у одређено време
Карта за мулти-услуге
Подршка понуде
Кола довољно функционална за путнике и багаж,
Кондуктер
Досије клијената ради осигурања, понуда кафе бара итд.
Карта са чипом како би се услуге што лакше конзумирале након елаборације понуђених апликација
Понуда је предложена услуга од стране провајдера клијенту док подршка понуде подразумева скуп елемената који омогућавају реализацију саме понуде. Поред табела имамо и графичко приказивање тока сервикције које се назива блупринтинг а сам нацрт се назива блупринт. Блупринт је техника која се користи у области иновације услуга, први пут је описана од стране Лин Шостак (Lynn Shostack) у научном часопису Харвард бизнис ривју 1984.7
Слика 4. Блупринт, пример
Блупринт показује процесе у оквиру компаније подељене нa више компоненти повезаних линијама:
7 www.wikipedia.com
47
Услуге се процесуирају и често се рађају из директне интеракције између људи, провајдера и корисника услуге. Да бисмо добили услугу која одговара услужном концепту, имамо процес, укључујући и микропроцесе који генерише услугу до најситнијег детаља. Производни процес подразумева ланац активности који мора да постоје како би се произвела услуга. Постоје одређени делови ланца који су проблематичнији од других овоме треба да буде посвећеан посебна пажња како би квалитет услуге постао униформан. Различити делови производног система се користе током процеса. Производни систем треба да подржи процес у сваком погледу.
Треба да развијамо разумевање услуга и услужне произодње развијањем концепата и модела за дескрипцију и анализу услужних операција. Требало би посматрати услуге као средство конкуренције као и оквир анализе интернационалних атратегија и процеса у услужним компанијама. Нове методе стратегијског мишљења базираног на теоријама друштвеног сазнања и сет концепата као и модели услужног дизајна потпомажу концепт услуга као средства конкуренције.
2.7.2 Услужни сусрет
Средства која учествују у иновацији а од значаја су као изазови у услужном сектору: стандард, знање и информације, техничка подршка и правила пословања. Услужни сусрет је означен захтевом за стандардизацијом од стране корисника (ISO 9000). Иначе број цертификата одређује и развијеност одређене економије, види табелу:
Табела 8. Топ 10 земаља по броју цертификата за квалитет у 2009. години8
Ранг
Земља Бр цертификата
1 Кина 257,076
2 Италија 130,066
3 Јапан 68,484
4 Шпанија 59,576
5 Русија 53,152
6 Немачка 47,156
7 Велика Британија 41,193
8 www.wikipedia.com
48
8 Индија 37,493
9 САД 28,935
10 Кореја 23,400
Услужни сусрет другог степена, по речима Рона Кругмана које је изрекао на једном од својих предавања на тему услуга, подразумева прилагођавање квалитета и карактеристика услуге кориснику опет према захтеву истог уз нагласак на задивљење корисника (решити проблем уз процес реинжењеринга тј побољшавања система производње и процеса у том сегменту такаође). Реинжењеринг је фундаментално ново промишљање и радикална реконструкција пословних процеса да би се постигла побољшања перформанси.
Услужни сусрет трећег степена води рачуна о интенцијама корисника. Наием потребно је поставити питање кориснику шта овај жели да постане, и на тај начин усмерава процесе услужне производње. Наше могућности као произвођача услуга треба да иду до граница које се постављају тежњама једног бизнисмена који жели д апостигне максималну ефикаснот у ономе чиме се бави. У том случају услужни сусрет поставља као услов квалитета тзв оперативни професионализам.
2.7.3 Услужни производ
Услуга или услужни производ може бити дефинисан као: „активност мање више опипљиве природе, инетракција корисника и запосленог и/или физичког ресурса и/или система сервисног провајдера, која се пружа кориснику ради решења одређеног проблема“ (L. Shostack, 1984). Овим се наглашава да не постоји прецизна граница између добара и услуга, нпр ауто је материјално добро али пружа сулугу превоза као и авион и транспорт је заједнички именилац за ова материјалан добра. Шостак обезбеђује молекуларни модел који комбинује производне и услужне елементе. Даљи поглед на услужни пакет производ пружа Гронрус који је како је речено развио концепт услужног производа-услужне понуде. Постоји услужни пакет нпр хотел са пропратним сервисима, рестораном, баром, конференцијском салом у ком ће степену у слуга бити пружена кориснику зависи од интеракције и комуникације између провајдера и корисника.
2.7.4 Услуге базиране на економији обима и велика предузећа
Производња услуга у великим предузећима има предности зато што је ниво просечних трошкова у равни са маргиналним трошковима што позитивну
49
утиче на ефикасност а онда и на правичност у расподели ових услуга крајњим корисницима. Најзначајније предности великих предузећа настају услед ефеката економије величине. Економија величине испољава се у позитивним ефектима, пре свега у смањењу просечних трошкова услед ефеката величине предузећа. Ефекат коришћења средстава великих капацитета, или техничка економија, настаје као последица непропорционалног односа између трошкова куповине тих средстава и трошкова производње који настају њиховим коришћењем.
Производњом веће количине производа у дужем временском периоду акумулира се искуство и знање, што доводи да смањења просечних трошкова. Прогрес се израчунава као однос просечних трошкова удвостручене количине производа и просечних трошкова пре промене количине производа. Рачунарска технологија омогућава смањење трошкова пословања. Економија управљања последица је коришћења савремених метода и техника пословног управљања, коришћења модела информационе и телекомуникационе технологије.
Велика предузећа имају и значајне предности на тржишту које им омогућавају остварење ефеката ткз. комерцијалне економије, велико тржишно учешће омогућава предузећима да остваре више цене својих производа и да имају ниже просечне трошкове коришћења канала дистрибуције, имају бољу преговарачку позицију од других предузећа, тако да набављају ресурсе по нижим ценама.
На основу резултата истраживачко - развојне активности у великим предузећима имамо различите иновационе активности у области услуга па тако се појављује аутоматизација транспортних предузећа у Јапану. Иновације у пословању малих предузећа настају као резултат предузетничког талента.
Резулатати истраживачких активности су нови производи, нови материјали, нове технологије, али и нове технике управљања што доприноси одржању и развоју конкурентских предности великих предузећа. Велика предузећа имају и недостатке, повећање величине предузећа преко оптималне величине доводи до раста просечних трошкова и та појава назива се дисекономија величине. Координације и контрола како се повећава величина и сложеност предузећа постају све теже.
Прелазак економије величине у дисекономију величине дефинише оптималну величину предузећа, као величину предузећа када су његови просечни трошкови минимални.Основна детерминанта оптималне величине предузећа је величина тржишта.
50
2.8 СЕРВИКЦИОНИ ПРОЦЕС У ЈАВНИМ ПРЕДУЗЕЋИМА
Јавна предузећа се могу дефинисати као предузећа чије се оснивање и функционисање може довести у везу са јавним (општим) интересом и у коме јавна власт (држава) у потпуности или делимично обавља улогу предузетника. Налазе се у монополском или неком другом привилегованом положају уз подршку власти.
Најважнија карактеристика јавних предузећа, из које проистичу и остале особености ових предузећа су производња и дистрибуција "есенцијалних добара" као и функционисање у "јавном интересу". Одсуство директне конкуренције у областима у којима делују јавна предузећа, као њихова следећа битна карактеристика, условљено је, пре свега, недостацима тржишног механизма у регулисању неких делатности. Међу тим делатностима најважнији су природни монополи (електро-енергетски системи).
Основна карактеристика природних монопола јесте да је конкуренција у делатностима у којима делују природни монополи економски нерационална, а у неким случајевима и технички неизводљива. Монополски положај јавних предузећа, с једне стране, и њихов значај за живот и функционисање одређене друштвене заједнице, с друге стране, нужно захтевају одређени облик јавног регулисања.
Јавна предузећа срећу се у различитим правним облицима. Предузећа која обављају делатност од јавног интереса обично су у форми привредних друштава. Имају ограничену самосталност јер јавна власт (држава или јединица локалне самоуправе) има посебна управљачка права у овим предузећима, чак и када нису у јавној својини. Контролу над њиховим пословањем држава остварује поседовањем њихових акција.
По правилу оснива се одлуком надлежног државног органа у привредним гранама за које је држава посебно заинтересована. Јавне корпорације првенствено се финансирају средствима које добијају од државе. Поред јавних предузећа у неким земљама у задовољавању виталних потреба учествују и различите владине агенције без правног субјективитета. Закон о јавним предузећима и обављању делатности је од посебног интереса.
Јавне службе обављају делатност која је повезана са коришћењем различитих инфраструктурних мрежа (мрежа водоводних цеви, гасовод, електрична мрежа). Најважније делатности јавних служби су: производња и дистрибуција енергије (електрична енергија, природни гас и сл.), водо- привреда, телекомуникације (радио, телевизија, ПТТ и сл.), транспорт (ваздушни саобраћај, железница, градски саобраћај и луке) итд.
51
Постоје делатности у којима се не оснивају јавна предузећа, у којима држава оснива своја предузећа или установе у намери да регулише стандарде у пружању услуга и обезбеди минималну понуду тих услуга. У овим делатностима паралелно постоје државна предузећа или установе и приватна предузећа. То су најчешће банкарство, осигурање, образовање и здравство.
Банкарство и осигурање представљају области у којима је неопходно обезбедити непосредну контролу од стране државе због чега се у овим областима често оснивају државне банке и државне осигуравајуће компаније. Банке у јавном власништву срећу се скоро у свим европским земљама. Првенствено то су штедионице, организоване као локална јавна предузећа.
Данас се поставља питање да ли је друштвено исплативије пружати услуге од стране државног или приватног апарата. Посебно значајан аргумент у прилог јавних предузећа јесте постојање привредних грана које имају карактеристике природног монопола. У природне монополе традиционално се убрајају електропривреда, водопривреда, железница, дистрибуција природног гаса и сл. Заједничко својство ових делатности јесу велика улагања капитала у инфраструктуру и веома скупу, специјализовану опрему.
Тржишно гледано јавна предузећа су неефикасна у поређењу са приватним сектором. Теоријска истраживања указују на бројне узроке компаративне неефикасности јавних предузећа. Најважније међу њима нуди теорија својинских права, по којој се узроци ниже ефикасности јавних предузећа у поређењу са приватним предузећем налазе у недостацима јавне својине.
52
ДЕО III МИКРОЕКОНОМСКЕ ОСНОВЕ
3. ПРОСТОРНИ АСПЕКТИ ЕЛЕМЕНТАРНЕ ТРОШКОВНЕ ТЕОРИЈЕ
Теорија трошкова производње је применљива и на сектор услуга. Тржиште услуга није исто као и тржиште роба па су стога и веома различите секције трошкова. Обсервација Адама Смита да 'Тржиште радне снаге је лимитирано величином тржишта' инспирише развој трошковне теорије у том правцу. Трошковна теорија се адаптира карактеристикама неускладиштивих добара услед њихове дисперзије на тржишту.
Трошковна теорија у том погледу третира једнако призводне и дистрибутивне трошкове због симултаности услужне производње. Производни и дистрибутивни трошкови (транспортни трошкови од произвођача до потрошача) се могу да разматрају одвојено и последично се комбинују у моделу производње и дистрибуције трошкова.
3.3.2 Генерални облик производне дугорочне криве
Дијаграмом се могу представити дугорочни производни трошкови (LRTC) као функција аутпута за све производе у односу на елементарну трошковну теорију. Почетно, растући приноси значе да LRTC расте дегресивно у односу на аутпут. Када тај интервал прође наступа интервал константних приноса након чега долази интервал прогресивних трошкова производње тј прогресивни интервал:
53
Слика 5. Дугорочни трошкови производње услуга (укупни и просечни)
Три трошковна интервала могу варирати између различитих група производа. Генерална карактеристика је да сва три интервала постоје за све производе и на тај начин прави тзв криву дугорочних трошкова у облику латиничног слова U. Обсервација трећег интервала је тешко уочљива у стварности зато што производња са тако високим степеном не постоји. Иста количина аутпута може бити произведена са нижим трошковима по јединици аутпута при чему сваки функционише са половином капацитета.
Мале фирме или производње са ниским капацитетом складиштивих и транспортбилних добара не би требале да постоје ако је ова добра могуће произвести у фирмама са високим капацитетом са нижим трошковима. Међутим динамична стварност где техника напредује невероватном брзином производње различитих дизајина се разликују и по величини и по просечним трошковима. Економетријске студије дугорочних трошковних функција могу дати стопу елеастичности близу јединице као резултат.
Инжењерске трошковне студије одговарајућих трошкова и релација аутпута истражују техничке могућности као и обсервирајућа производна решења али исто тако разматрају производњу различитих капацитета представљајући различите технологије и том приликом се долази до закључка где производна крива има облик латиничног слова Л:
54
Слика 6. Трошковна крива
На слици се уочава тенденција раста цена са опадањем количине производа у одређеној временској јединици. Иначе, приказана је крива дугорочних просечних трошкова где се исто тако виде ефекти економије обима, дакле, већа производња је обрнуто пропорционално делује на висину цене.
3.1 Подела рада је лимитирана величином тржишта
Општа ценовна теорија је фокусирана на други интервал производно трошковног односа (интервал константног приноса) на кривој производне функције, генералне функције трошкова зато што се претпоставља да главна индустријска производња управо припада овом интервалу.
Дугорочни услов ефикасности који слободне тржишне снаге теже да достигну је уствари достизање трошковног минимума а то се постиже путем алгебарских метода, изводима основних функција. Овде то ће бити расправљено кроз ценовну теорију услуга где се заправо фокусирамо на први интервал зато што се сматра да производња услуга и припада овом интервалу.
3.2 Дијаграм растућих приноса
Потребно је поново размотрити евиденције инжењерских студија дугорочних трошкова производње заједно са дистрибутивним трошковима производње. Просечни дистрибутивни трошкови могу бити разматрани као растући у
55
односу на аутпут у случају да тржиште мора бити проширено како би се нашло место продаје за растући аутпут.
Како би се трасирала крива дугорочних трошкова на одређеном нивоу, треба претпоставити да су број фирми и величина тржишта већ дати. У том случају додатак дистрибутивних трокова представља пут за добијање укупних просечних трошкова: може се претпоставити да су просечни дистрибутивни трошкови у односу на аутпут константни све док тржишна површина остаје константна.
Промене у аутпуту тј количини производње настају под дејством промена интензитета тражње. Сваки случај одговара ситуацији у којој се површина тржишта, A, дели са бројем постојећих фирми, N (види на слици):
Слика 7. Маргинални приходи по броју фирми
Извор : Ј.О. Јансен, Economics of the services, Лондон, 2007, стр. 48.
56
Број фирми, N, варира од 1 до 10. Одговарајуће криве MRAC су паралелне међусобно.Простор између њих је еквивалентан редукованим дистрибутивним трошковима који настају из смањења тржишне површине, A/N, како N сукцесивно расте од 1 до 10.
Да бисмо добили криву укупних просечних дугорочних трошкова за индустрију (LRAC), требало би најпре одредити оптималан број фирми за одређени ниво производње, Q. Процедуре минимизације трошкова ће се разликовати у зависности од производних и дистрибутивних трошкова. Међутим, свака комбинација минимизације трошкова индивидуалне производње (q) и броја фирми (N) је означена на дијаграму. Када количина производа, Q расте могуће је повећати и N, што ће смањити и производне и дистрибутивне трошкове.
Када q достигне ниво минимизације трошкова производње већина повећања производње је резулатат повећања броја фирми и последично томе смањења дистрибутивних трошкова. Како дистрибутивни трошкови настављају да опадају са повећањем броја фирми све док не достигне нулу, практично не постоји лимит смањивању дугорочне криве трошкова LRAC што се и алгебарски може представити ( види следећу секцију).
3.3 Базични трејдоф у алгебарским условима
Препознавање просторне димензије значи да све величине као што су понуда и потражња морају бити дефинисане за одређена тржишта. Претпоставка је да је цео свет тржиште производа одређене индустрије. Број фирми је предвиђен да снабдева глобалну тражњу с циљем минимизације трошкова, што указује да су фирме распоређене широм глобуса. Поменуте варијабле су приказане у следећој вежби:
Q = глобална количина производа, количина произведена по одређеној фирми
A = површина глобуса
m = тржиште по фирми N
AC prod = просечни производни трошкови = f(q)
AC distr = просечни дистрибуциони трошкови = g(m)
Укупни трошак, TC, може се написати као збир укупних производних трошкова и укупних дистрибуционих трошкова:
TC =f(q• Q) + g(m) • Q
57
Дељењем израза са укупном количином производа, Q, добија се просечни трошак, AC. Према уобичајеној претпоставци просечни трошак се може изразити следећом формулом:
TC/Q = AC =f(q) + g(m)
Функција f(q) има облик криве просечних производних трошкова са поменута три интервала, док функција g(m) указује на раст дистрибутивних трошкова дакле, константно расте.
Веће тржиште, већа дистанца даје следећи интензитет тражње:
d f/ dq <0 за q<q *
d f/ dq=0 за q=q*
d f/ dq≥0 за q≥q *
q* је количина производа повезана са минимумом производних трошкова.
dg/ dm≥0
Услов оптималности значи да просечни трошак треба увек да буде на минимуму и то на свим нивима производње. Варијабле од значаја за анализу овог проблема су количина производа, број произвођача као и величина тржишта за сваког произвођача m = A/N (површина тржишта/број произвођача). Како q може бито написано као Q/N, услов оптималности се једноставно може добити деривацијом израза просечног трошка
AC=f(q) + g(m),
имајући у виду број произвођача и изједначавајући овај израз са нулом:
dAC/ dN= (df dq)/ (dq dN)+ (dg dm)/ (dm dN) = 0
(df /dq)+ (dg/ dm) (A/Q) = 0
глобални дугорочни просечни трошкови се дефинишу као функција глобалног аутпута, Q, претпостављајући да је услов ооптималности увек испуњен. Требало би одредити када дугорочни просечни трошак опада, расте или је константан. У ову сврху се узима израз за тоталну деривацију просечног трошка у односу на количину аутпута:
dAC = dqdf/dq+dN(df- Q/dqN² + dg - A/dmN²)
уочава се да dq = dQ/N, први извод дугорочног просечног трошка најзад изгледа као у следећем изразу:
dAC / Q= (df/dqN) – ( dN/dQ) (df/dq) + (dg A/ dm Q)Q/N²
58
важна чињеница јесте да израз у загради има вредност нула што цели израз доводи на ту вредност.
Први део овог израза је негативан иако је вредност dg/dm дефинитивно позитиван. Ово даље значи да је dAC/dQ негативне вредности: стога дугорочни просечни трошак пада респектујући укупну количину производа, Q на целом интервалу трошковне функције. Основни разлог за то је постојање занемарујућих дострибутивних трошкова. У случају недостатка трошкова потребних за премошћавање гепа између произвођача потрошача, услов оптималности добија форму df/dq = 0, што значи да производња сваког индивидуалног произвођача је на тачци минимума просечних производних трошкова.
3.4 Парадокс Адама Смита
Демонстрирајући да су растући приноси присутни у просторном моделу, следећи корак би био ближи производњи и дистрибуцији услуга. Занемарљиви дистрибутивни трошкови значе занемаривање просторне димензије трошкова.
Тродимензионална ценовна теорија – трошкови (цена), количина и простор – је изузетак од правила, бар пре ступања на сцену нове економске георграфије. Просторна економија је била колатерални предмет цело време али никад није допринела микреокономији на један значајан начин. Двојица нобеловаца у економији Пол Самјуелсон и Николас Калдор (Paul Samuelson и Nicolas Kaldor) су запазили да је просторна детерминанта инкомпатибилна са моделом савршене конкуренције базиране на теорији о константним приносима. Под насловом „Парадокс Адама Смита“, Самјелсон запажа следеће9
„Теорија растућих приноса је непријатељ савршене конкуренције. Да ли је исто тако непријатељ услова оптималности који савршену конкуренцију осигуравају. Како је иронично да је оснивач теорије о Невидљивој руци тржишта у исто време и оснивач теорије према којој је подела рада тј специјализација лимитирана тржиштем. Лајтмотив Богатства народа је концепт о подели рада. Док је год то тако конкуренција не може функционисати савршено.“
:
10
Стога је то непријатељ и услову оптималности у условима саршене конкуренције. Како је иронично то да је А. Смит проналазач доктрине о невидљивој руци, требало би такође да буде и доктрине да је специјализација
9 Ј.О.Јансен, Economics of the services, UK, 2007, стр. 52. 10 P. Samuelson, The monopolistic revolutionAmerican economic review, 1967, june, стр.127.
59
ограничена тржишним капацитетом. Лајтмотив Богатства народа је концепт је подела рада. Иако то Смит није тада схватао, ми патуљци који можемо стајати на његовим џиновским раменима можемо схавтити да, док је специјализација лимитирана...конкуренција не може бити савршена ( Самјулесон).“
Раст прихода у производњи је био одлично познат од када је А. Смит објавио књигу Богатство народа (1776) на почетку индустријске револуције. Инжењерске трошковне студије су ишле у прилог овој књизи. Овде Смит објављује принципе поделе рада. То објашњава да, ако је већа производња нижи ће бити реални трошкови, зато што је већа специјализација и субспецијализација производног процеса.
Принцип је дивно илустрован примером модела производње чиода. Растући приноси ће временом водити ка монополу што може представљати проблем у микроекономији. У раду Николаса Калдора, економисте нобеловца, се наглашава да је занемаривање растућих приноса једна од највећих мана економске теорије (Nicholas Kaldor 'The irrelevance of equilibrium economics', 1972). Претпоставка о константним приносима по његовом мишљењу је водила ка неоправданостима у економској анализи са фокусом на имагинарној еквилибријумској позицији. Калдор трасира суштинско раскршће у историји економске мисли, где економска теорија греши треба погледати четврто поглавље Богатства народа, где се каже:
„Смит изненада бива фасциниран разликом номиналних и реалних цена као и девизног курса и од тада његово главно интересовање се тиче начина одређивања вредности и цене производа и фактора производње. Могао би се трасирати историјски развој ценовне теорије кроз радове Смита, Рикарда, Валраса, Маршала па све до Деброа и данашњих софистицираних економиста. Основна претпоставка ове теорије јесте константни трошак...са неокласичном школом у било којој формулацији то је одређено, у линеарној производној функцији која је аксиом неопходан за одређивање претпоставке, у вези савршене конкуренције и максимизације профита.“11
3.5 ТРАНСПОРТ ДОБАРА И ИНДУСТРИЈСКА ПРОИЗВОДЊА
Технички прогрес је утицао на догме у економској теорији исто тако је утицао и на велико смањење транспортних трошкова роба. Посебно што данас укупни транспортни трошкови са повећањем тржишта расту дегресивно. Просторна димензија је веома важна претпоставка за развој ове теорије. Ретко насељене области без изласка на море или пак водо-снабдевања тешко да би
11 Оп.цит.стр.53.
60
могле профитирати од индустријске револуције све док почетком двадесетог века моторни транспорт поплочаним путевима није отворио и забачена места за трговину.
Данас, када су приватна својина, индивидуалне слободе и демократија покретачке снаге глобализације па су и сама тржишта глобална. Захваљујући транспортној револуцији просечни производни трошкови произвођача из одређене области би требали бити на истом нивоу (на скали константих приноса) ради здраве конкуренције.
Светско тржиште хомегенизујућих друштава се карактерише конкуренцијом где сви пружаоци услуга имају мање више једнак квалитет па и сами трошкови не одступају нешто много. Чињеница да транспортни трошкови зависе од удаљености на тржишту значи да је оптимум трошкова у односу на тржиште типичан. Све ово говори у прилог оптималном трејдофу производних и дистрибуционих трошкова. Ера глобализације не дозвољава нека већа одступања различитих актера на тржишту по питању трошкова, већ се ради на њиховој стандардизацији у свим областима.
Процес трансформације уложених ресурса у услуге подразумева трошкове рада и капитала. У највећој мери подразумева трошкове радне снаге. Радна снага се везује за квалификације и едукациони профил. Изискује се да запослени у услужним областима буду изванредно образовани наиме то је неопходно. Истовремено са процесом стварања нових употребних вредности ресурсима који се троше додаје се вредност, тако да резултат процеса производње има већу вредност од вредности ресурса који су унети у предузеће.
3.6 ТРОШКОВИ ПРОИЗВОДЊЕ УСЛУГА
Трошкови су код услуга битна одредница цене. У неким услужним гранама евидентно је доста високо учешће фиксних трошкова тако да су маргинални трошкови понекад једнаки нули. Калкулација трошкова услуга ставља у фокус активности што се назива калулација на бази активности или скраћено ABC метод (activity based costing). Трошкови су производ утрошака фактора производње и њихових цена по јединици утрошка.
Интенизитет трошења представља количину утрошака фактора производње у јединици времена. У зависности од фактора производње који се троше и места на којима долази до трошења, промена инензитета трошења може бити индикатор промене количине производа. Промена времена трајања трошења, уз непромењени интензитет трошења, израз је промене количине утрошака, па, стога, индиректно може бити индикатор промене количине производа.
61
Трошкови радне снаге обухватају накнаде за извршен рад, накнаде за одсуствовања са посла (боловања, годишњи одмори, државни празници и сл.), као и порезе и доприносе за социјално и здравствено осигурање радника. Физичко трошење средстава за рад представља процес губитка њихове употребне вредности. Радна снага представља скуп физичких и умних способности човека да ради.
Специфичност трошења радне снаге је у неодвојивости утрошака радне снаге од личности појединца, од његове квалификованости, фактора који утичу на интензитет којим ради, као и начина (метода) обављања радних задатака. Дакле у пракси се одређује минимум потребних квалификација за обављање одређеног посла исто тако и методи као и начин организације рада.
Са становишта квалификованости, највећа рационалност у трошењу радне снаге обезбеђује се избором оне квалификованости за коју су утрошци радне снаге по јединици производа минимални. Количина радне снаге која се троши у јединици времена предстваља интензитет радне снаге. Са променом интензитета мења се количина радне снаге која се троши, али се истовремено мења и количина производа коју радна снага производи.
Организација као целисходна комбинација радних операција, заснованих на одређеном методу рада, захтева различит утрошак времена за извршење истог задатка зависно од комбинације операција. Повећање стварних у односу на потребне утрошке радне снаге је последица различитих пропуста у организовању трошења радне снаге.
Динамика обима производње, односно степена коришћења капацитета, дели трошкове на следеће категорије: фиксне и варијабилне. Ова подела трошкова на фиксне и варијабилне полази од претпоставке да до промена обима производње долази у кратком временском року. Наиме разликујемо промене везане за кратак и промене везане за дуги рок те у зависности од тога разликујемо фиксне и варијабилне трошкове. Постоји разлика између кратког рока, у коме су количине одређених фактора производње варијабилне, а других фактора производње фиксне и дугог рока у коме су количине свих фактора производње варијабилне.
Краткорочни трошкови могу бити фиксни и варијабилни. Овако схваћени фиксни трошкови постоје једино у кратком року. У дугом року мења се количина свих фактора производње, тако да сви они постају варијабилни. За разлику од фиксних трошкова, варијабилни трошкови мењају се са променом обима производње. Укупни варијабилни трошкови повећавају се са повећањем обима производње, а са смањењем обима производње ови трошкови се смањују.
62
Слика 8. Просечни варијабилни трошкови у односу на маргиналне трошкове
Извор: Благоје, Пауновић, Економика предузећа, Београд, 2008, стр. 179.
Варијабилни трошкови са повећањем обима производње најпре расту дегресивно, затим пропорционално и на крају прогресивно. Просечни варијабилни трошкови једнаки су укупним варијабилним трошковима подељеним количином производа, за сваки степен коришћења капацитета. Просечни варијабилни трошкови опадају све док је крива маргиналних трошкова испод криве просечних варијабилних трошкова.
Маргинални трошкови су нижи од просечних варијабилних трошкова а свака додатна јединица производа изазива мање трошкове од трошкова који су у просеку, пре промене обима производње, теретили јединицу производа, па стога просечни варијабилни трошкови опадају, и обратно. Последично, минимум просечних варијабилних трошкова остварује се на оном обиму производње на коме се изједначавају маргинални и просечни варијабилни трошкови.
На дуги рок сви фактори производње се могу мењати, тако да у дугом року нема фиксних трошкова што значи да су сви трошкови варијабилни. Ефекти економије обима испољавају се у смањењу дугорочних просечних трошкова са повећањем обима производње. Ефекти дисекономије обима испољавају се као раст просечних дугорочних трошкова са повећањем обима производње. Ефекти економије обима дакле, постоје све док су дугорочни маргинални трошкови мањи од дугорочних просечних трошкова. Може бити корисно јасно означити лимите криве функције производних трошкова. На слици су два супротна случаја описана: лево, LRTCprod = aq, и десно, LRTCprod = F.
63
3.6.1 Два екстремна случаја
Слика 9. Два екстремна случаја криве укупних дугорочних трошкова и релације производа
Извор: Ј.О. Јансен, Economics of the services, E.Edgar, UK, стр.55
Случај на слици лево односи се на производњу и потрошњу услуга на тржишту у приватном сектору. Иначе ова трошковна функција представља дугорочне фиксне трошкове који су варијабилни. Овде су у питању услуге мањег обима и приватног карактера тј нису у питању чиста јавна добра, за која важи правило неривалства и немогућности искључења, о чему ће више речи бити у делу Јавна политика у области услуга.
Случај на слици десно показује трошковну криву јавних добара у својству услуга где су фиксни трошкови производње ових услуга константни, јер се ради о константној понуди услуга на државном нивоу које су непроменљиве и сталне и као што је речено важе једнако за све. Јавна добра се сматрају неисцрпним и без ривала. Која је кључна карактеристика неисцрпних добара? Прво, добра која слове за довољна свима нису материјална већ се ради о услугама.
Друго, она која производе сензације и информације као што су светло, звук или визуелна импресија. Ово су или финални производи као што је осветљење, музика или осећај за лепоту креиран скулптуром или ће резултовати у корисном знању или информацији. Неисцрпне карактеристике информација треба да имају дубоке корене за будући економски развој. Чињеница да дугорочни маргинални трошак производње информације је нула међутим, не значи да је увек доступна целом свету. Прво, произвођачи информација желе да наплате свој посао како би исти и надаље обављали. Друго, у многим случајевима постоји мање више значајни дистрибутивни трошкови укључени у трошак јавних добара.
64
Примера ради национална одбрана као и институције за одржавање реда и мира које производе 4% укупне потрошње су описане као јавна добра у складу са заједничком праксом у економици. Међутим јасно је да ниједна од ових институција нема бескрајне капацитете посебно не полиција и судство. Већи град изискује и веће капацитет одбрамбених механизама. Иако национална одбрана није потпуно без ривала, многољуднија земља треба више ресурса да би заштитила своје становништво него што је то потребно земљи са мање становника. Трошкови ове врсте јавних добара расту са растом популације и ДНП-а по глави становника, где се утицај ривалства осећа само у приватној потрошњи док се раст трошкова такође тиче и потражње за већим квалитетом услуге у богатијим земљама.
3.6.2 Пружање услуга малог обима на тржишту
Два екстремна случаја приказана на слици изнад се могу и комбиновати,
LRTC = F + aq
што може послужити као разумна апроксимација функције дугорочних трошкова производње за велики број добара и услуга, где F представља „друштвени фактор производње“. Ово би могао бити трошак истраживања и развоја да би се дошло до новог прототипа који онда може бити масовно произведен по оквирно речено константним трошковима по јединици производа, или трошковима објављивања књиге који укључују трошкове припреме финалног рукописа спремног за штампање.
У последњем случају јединични трошкови где је, а, прилично ниско у односу на F зато што су главни инпути потребни за целу едицију неколико сати машинског штампања и неколико рисова папира. Интересантно је да велики број различитих капацитета проучаваних у овом контексту линеарне зависности између дугорочних трошкова и крајњег производа заправо даје најбоље резулатате. Укупни производни трошкови у еврима када је реч о јавним здравственим центрима који су приказани на графички:
65
Слика10. Дугорочни трошкови функција производа за јавно здравље
Ј.О. Јансен, Economics of the services, Лондон, 2007, стр. 57.
Графички приказ услуга може да се представи и алгебарски као функција броја третмана (q) по години одакле се регресионом анализом добија следећи израз:
(a) TC prod = 188511 + 42 q R2 = 0.84 (2.34) (18.20)
(b) TC distr = 898403 + 55q R2 = 0.67 (2.38) (4.84)
Разлика у интензитету тражње је огромна у ова два случаја ( у првом случају имамо висок интензитет тражње а у другом случају имамо низак интензитет тражње). У првом случају годишња тражња износи 70 третмана по километру, док је у другом случају у земљи са малом насељеношћу овај број 4. Претпостављајући ленеарну функцију укупних дугорочних трошкова, трошковна еластичност у односу на крајњи производ није константна, и пада са растом аутпута.У ова два примера имамо следеће интервале вредности:
(a) 0.78 < α < 0.94
66
(b) 0.38 < α < 0.75
Генералнија формулација дугорочних трошкова може бити: LRTC = F + aqα + kq, где 0 < α < 1. Додатак дугорочним фиксним трошковима имамо две врсте варијабилних трошкова: стриктно пропорционални варијабилни трошкови и дегресивни варијабилни трошкови (у првом интервалу).
1. Релативно висока F-вредност, која је карактеристична за услуге произведене технички софистрицираним методама, нпр аеродромске услуге или услуге пружене од пуноправних регионалних здравствених установа, више говоре о услугама него о материјалним добрима. Ово је зато што је тржиште лимитирано и зато што су високи трошкови повезивања произвођача и потрошача.
2. За услуге релативно ниже јединичне вредности једини разлог који би изазвао неке мање недостатке у пружању услуга јесте неускладиштивост истих. Наиме, како нема резервације унапред онда има чекања што изазива додатне трошкове. Стопа искоришћености капацитета је у старту ниска.
3.7 ТЕОРИЈА ВРЕМЕНА ЧЕКАЊА
Због великог броја радно интензивних услуга које су произведене веома једноставном технологијом, исте се карактеришу константном стопом приноса од почетка. Дугорочни трошкови нису пропорционални аутпуту тј крајњем производу.
Круцијални аспекти тичу се искоришћености капацитета у малим радионицама које производе радно интензивне услуге које се не могу складиштити. За материјална добра економија обима производње објашњена фактором недељивости или геометријским принципом. У случају пружања услуга могућност сукцесивног раста стопе искоришћености капацитета најпроминентнији је узрок економије обима за широку селекцију услуга.
Теорија чекања је одговарајуће аналитичко средство за решавање тог проблема.
Идеално поступање приликом примене теорије чекања је постављање паралелних станица. Примена саме теорије чекања треба да омогући да услуге буду повољне за плаћање, тако да резервација не представља неки додатни трошак. Основне претпоставке теорије чекања су следеће:
- услужно предузеће пружа услуге корисницима који углавном долазе ненајављено што зна да буде и сметња у пружању услуга, повећава се време чекања, зависно од фреквентности,
67
- краткорочна потражња за услугама варира и - промена броја капацитета у систему може бити од помоћи.
3.7.1 Време чекања код индивидуалног капацитета Очекивано време чекања корисника који долази ненајављено расте прилично брзо чак иако је степен заузетости скроман другим речима ако време чекања корисник ажурира у суштини онда ће ова тенденција бити још јача. Под овим условима једначина може бити написана у следећем облику:
w = As²/(1-As)
w = очекивано време чекања по кориснику
A = очекивани број долазака по сату
S = очекивано време трајања услуге по кориснику
( j ) = очекивана стопа ангажованости (ј = As < l)
Време чекања већ почиње да расте на нижем степену коришћења капацитета и повећаваће се још брже на већем степену коришћења капацитетa што се може видети у следећој табели урађеној према страним изворима:12
Табела 9. Просечно и маргинално време чекања у односу на време трајања пружања услуге и степена ангажованости капацитета
Стопа ангажмана капацитета
Просечно време чекања
Маргинално време чекања
0.1 0.11 0.23 0.2 0.25 0.56 0.3 0.42 1.04 0.4 0.66 1.77 0.5 1.00 3.00 0.6 1.50 5.25 0.7 2.33 8.59 0.8 4.00 24.00 0.9 9.00 99.00 1.0 ~ ~
12 Ј.О. Јансен, Economics of the services, Лондон, 2007, стр. 61.
68
Пораст времена чекања је индицирано у средини колоне у табели датој изнад која даје рацијо времена чекања у односу на очекивано време трајања услуге.
Маргинално време чекања додатно време чекања резултује из другог доласка-добија се узимањем парцијалног извода укупног времена чекања Aw у односу на A:
d(Aw)/ dA = (As²(2-As) / (1- As)²
Као што се може видети из израза са десне стране колоне, рацијо маргиналног времена чекања у односу на време извршења услуге s расте много брже.
3.7.2 Важност времена трајања услуге
Главни разлог за чекање пре самог услужног процеса, јавља се ради варијабилности величина A (број долазака, фреквентност) и s (очекивано услужно време за корисника): како различите препоставке о варирању времена дистрибуције услуга утичу на укупно време чекања? Тзв Полачек-Кинчинова (Pollaczek-Khintchine) формула обезбеђује генерални одговор на ово питање. За било коју арбитрарну дистрибуцију услуга s, највиша тачка времена чекања w може бити изражена као функција мина и варијансе услужног времена и стопе долазака:
w = A( s² + var (s))/ 2(1-As)
Дата стопа ангажованости, мин времена чекања је пропорционална сума услужног времена и његове варијансе. Последично, да би се смањило време чекања потребно је смањити варијансу чекања хомогенизацијом захтева корисника колико год је то могуће.
Ако је s дистрибуирано негативно експоненцијално, његова варијанса је једнака s~. Инсертовањем овога ако је варијанса услужног времена веома мала случај константног услужног времена може бити узет као претпоставка. Елиминацијом варијабилности услужног времена време чекања ће бити редуковано на једну половину.
3.7.3 Време чекања у мултистационарном капацитету
Мултистационарни модели чекања су математички много укљученији у економској анализи него једностационарни. Да би поједноставили поставку, формула мултистационарног модела ће бити деривирана из два потеза. Када
69
уведемо и вероватноћу онда ће неки долазак окупирати све станице истовремено тако да време чекања услуге израчунавамо на следећи начин:
w = s/n(1-j)p
w-време чекања
s-фреквентност долазака
n-број станица у систему услужне мреже
j-стопа заузетости
p-временска константа
Укупно време чекања ће се смањити када се тражња и капацитети повећају по истој стопи. Такође економија обима добија на снази са повећавањем броја јединица у систему пружања услуга, квалитет услуге се повећава а време чекања је мање. Укупни ефекат одлагања додатне услужне активности произилази од дејства фактора: инверзна пропорционалност са бројем станица, n. Ако је време чекања константно а то значи да број услужних станица расте са растом потражње онда укупно време чекања је једнако константном времену.
3.7.4 Функција захтеваних капацитета за дати квалитет услуге
Комплексност математичког, мултистационарног модела чекања, укључује као главну одредницу релацију између броја станица, n и укупног производа услуга, q. Квалитет услуге је одређен очекиваним временом чекања. Одржавајући ово време константним поставља се основно питање, који је захтевани број станица за различите нивое производа услуга?
Регресијом броја фирми, n у односу на q долази се до закључка да се еластичност капацитета у односу на укупан производ креће се између једне поливине и јединице, зависно од нивоа одабраног квалитета. Када је квалитет услуге репрезентован очекиваним временом чекања, на веома високом нивоу, онда еластичност капацитета достиже једну половину.
На другој страни скале где су дозвољени низови чекања, параметар, a, (фреквентност долазака) достиже један. Који квалитет услуге требамо одабрати у сваком појединачном случају зависи од релативних трошкова корисниковог времена чекања и капацитета трошкова услужног објекта.
У реалности се виде веома мали недостаци у пружању услуга од стране произвођача, јер су исти на неки начин пребачени на корисника : у форми
70
услуге нижег квалитета, у форми већих путничких трошкова на рачун корисника или обоје. У моделовању овог проблема узимају се у обзир и трошкови произвођача и трошкови потрошача. Ако неко жели да се форкусира на производне трошкове онда би требао да се увери да је квалитет услуге на константном нивоу, када је реч о економији обима и карактеристикама производње и дистрибуције.
Трошкови чекања су на константом нивоу у већини случајева док је просторни аспект експлицитно узет у обзир када је тржиште постало варијабла. Ово значи да се дисекономија ниског интензитета потражње рефлектује на дистрибуционе трошкове а то су корисникови путнички трошкови:
Табела 10. Дисекономија ниског интензитета потражње
Услужно време
Еластичност производа
Т вредност Регресија R²
0.05 .523 18.62 .961 0.15 .623 23.73 .976 0.25 .677 27.77 .982 0.35 .714 31.42 .986 0.45 .743 34.92 .989 0.55 1.05 1.45
.766
.835
.866
38.28 54.32 66.74
.991
.995
.997
Табела показује да тамо где има мање станица веће је време чекања. Узмимо као пример контролу квалитета ауторитета здравствених центара. Иста захтева постављање стандарда укључујући урбане и центре из центре у унутрашњости. То значи да би капацитет требало редуковати или повећати у односу на потражњу за услугама. У овом хипотетичком случају требали бисмо видети да су и трошкови пропорционална категорија са тражњом и капацитетима.
3.8 СЛУЧАЈ СПЕЦИФИЧНЕ ЛОКАЦИЈЕ УСЛУГА
Први случај специфичне локације услуга који се може навести јесу туристичке атракције - природне или креиране човековом руком. Постоји само један Велики кањон, једна Венеција и један Таџ махал. Услуге за које важи појам систем понуде где је зависност конституената прилично важна у суштини су комплементарна.
71
Транспортна инфраструктура се тиче обе варијације. Узмимо нпр путне услуге. Технички различите везе путне инфраструктуре обезбеђују исте услуге. Међутим, веза места А и Б није супститут за везу између места Ц и Д. Међутим, путне везе могу бити комплементи за дуже путеве између места А и Д. Путна мрежа је систем понуде где услуге произведене припадају природном монополу у просторно одвојеном тржишту за транспорт.
Исто тако постоје комплементи путним услугама и другим линковима мреже на тржишту за транспорт. Ово чини путну мрежу мало другачијим системом од система понуде услуга, нпр систем здравствених центара има супституте и као такве јединице овог система нису комплементарне.
У овој категорији растући приноси, константни приноси као и опадајући приноси представљају оквир погодан за истраживање поменутих услуга и њихових комплемената.
3.8.1 Емпиријска евиденција малих дисекономија
Пружање услуга у домену путне инфраструктуре даје акценат на повезивању тржишта различитих концентрација док је дисекономија малог обима у другом плану. Економија обима исцрпљена је све строжијим стандардима путних мрежа, јасније на табели се може видети утицај саобраћајног обима на трошкове где се јасно види да већи саобраћајни интензитет делује на смањење путних трошкова, види табелу:
Табела 11. Утицај обима на трошкове
Саобраћајни итензитет по дану
Ширина секције, бр трака
Ограничење брзине
(km/h)
Путни трошкови
400 Две траке
70 69 15
1 350 Две траке
90 78 6
7 000 Две траке
90 83 2
14 500 Две траке
90 87 1.4
27 000 Четири траке
90 90 1.3
40 000 Аутопут 110 96 1.3
72
Додатак иницијалној економији саобраћајног обима у оквиру путних трошкова су уштеде корисника путева због већег квалитета услуге која иде упоредо са улагањима у изградњу путева, како саобраћајни волумен расте. Уштеде у времену су постигнуте са скраћивањем путева тако да трошкови не расту превише, делом и ширењем путних праваца који дозвољавају веће брзине без повећавања ризика. Заправо, трошкови ризика по јединици корисника падају, како расту станадарди путне инфраструктуре упркос расту брзине. Једини начин компензације трошкова за корисника јесте што трошкови горива расту смањеним интензитетом уз брзине 50-70 km/h. Дисекономија операција малог обима рефлектује се на мрежи путева. За транспорт на дуже релације, пожељно је консолидовати одвојене транспортне токове у истој регији, али из стриктно различитих места и са мање или више крајњим дестинацијама.
Путеви за мо то р на во зила имају негде о ко 2 0 0 00 во зила на дан тако да је пружање услуга на краћим деоницама ових путева устаљена пракса што је од кључне важности за конструисање рационалне путне мреже, која треба по дифолту да повеже све релевантне тачке у земљи. Аеродроми пружају просторно јединствене услуге, бар што се тиче путника на њему, наравно велике већине, за које је аеродром крајња дестинација ако се само пролази кроз одређену земљу. Изузев за највеће градове који имају више од једног аеродрома, изречене дисекономије чине аеродром природним монополом. Аеродроми са бројем путника у просеку од 100000 до 200000 годишње су пет пута скупљи него аеродроми који опслужују око милион путника. То одговара еластичности просечних трошкова аеродрома респектујући аутпут:
Слика 11. Аеродромске таксе путника у зависности од броја путника
На слици се јасно види да већи број путника умањује таксе и смањени број путника повећава таксе што се регресивном анализом веома лако утврђује уз
73
помоћ статистичких података. У поређењу с интернационалним аеродромима, милион путника годишње није неки велики волумен. Постоје три шведска аеродрома која превазилазе ту границу (Ar- landa). Велики аеродроми имају диверсификованију линију производа него мали. Тешко је израчунати јединствену упоређујућу јединицу. Резилтати логаритамске регресије просечних аеродромских трошкова по путнику су као на следећој табели:
Табела 12. Логаритамске регресије просечних аеродромских трошкова
Варијабле Коефицијент Т вредност
Константа 12.02 20.57
Број путника -0.67 -14.22
Категорија аеродрома 0.53 9.25
Већи број путника умањује таксе и смањени број путника повећава таксе што се логаритамском регресијом и показује уз помоћ статистичких података.
3.8.2 Заједнички капацитети и квалитет
Два примера су дата где постоје мали и велики произвођачи упркос чињеници да се просечни трошкове разликују факторски од 5 до 10. Ово је веома ретко у услужној индустрији која се састоји од система понуде услуга које су блиски супститути, ако није неопходно да буду идентичне услуге.
За локацијски специфичне услуге, ово није аномалија, потенцијални недостаци могу бити исти за све производе али то неће бити откривено захваљујући дистанционој конкуренцији.
Ако погледамо у сегментираност услужне производње и капацитета исте имамо велики број одвојених, паралелних услужних станица, теорија чекања обезбеђује добро објашњење за економију обима. Исто важи и за персоналне услуге, где висина уложеног капитала може бити веома мала. Код капитално интензивних услужних сектора као што су путеви постоје додатна објашњења за економију обима. Стопа искоришћености капацитета је нижа за помоћне него што је за главне путеве, али ово није разлог за чекање и закрченост.
Основни разлог за то јесте што су путеви заједнички производ. Проширење путева значи да ће и саобраћај и брзина бити повећани. Заједнички капацитети и квалитет су од истог значаја у индустрији где велике индустрије раде на уштедама рада за разлику од малих индустрија.
74
Економија обима у манфестују се и у облику уштеде капитала и у облику уштеде рада и то по јединици производа са растом укупне производње. Овог пута инпут утрошака радне снаге се да поредити са инпутом рада у материјалној индустрији, тако да су квалитет и квантитет пружања услуга у основи исти феномени као што је ефекат уштеде рада у великим индустријским капацитетима.
3.9 МАЛОПРОДАЈА И УСЛУГЕ
Ресурси у трговини добрима садржани су у цени финалне потрошње тако да се у основи малопродаја и велепродаја сматрају делом сектора добара а делом сектора услуга. Посебно малопродаја је радно-интензивна тако да заједничка пракса класификовања трговачког посла као услужног посла је главни разлог за доминантност услужног сектору у статистици запослености. Без обзира што се малопродаја тј трговина тиче и добара и услуга, неке кључне карактеристике малопродаје чине трејдоф модел (производња и дистрибуција).
У продавницама се производе малопродајне услуге, док долазак крисника тј потрошача до малопродаје чини дистрибуцију малопродајних услуга. Просечни производни трошкови одговарају малопродавцу. Међутим, тешко је доћи до података о том сектору. Природна претпоставка је да малопродајна маргина представља предмет економије продаје. Цена робе у малопродаји може мало да зависи од обима продаје. Стога обим продаје може бити мање изражен у цени малопродаје него у малопродајној маргини. Постоји опсежна база података о ценама производа у продавницама различитих величина и карактера.
Еластичност цена у малопродајама у односу на обим продаје може бити ниска. Раст у обиму продаје смањује цену и то ако се продаја повећа за 10 пута онда се цена смањи за 13% или ако се продаја повећа за за 15 пута онда се цене снизе за 21%. Дакле, повећана продаја значи и повећане профите о чему је више речи у моделу максимизације профитабилности.
4. ТРОШКОВИ ДИСТРИБУЦИЈЕ УСЛУГА
Управљање дистрибуцијом услуга треба да реши проблем доступности услуге. Дистрибуција има два аспекта и то логистички и аспект канала
75
дистрибуције. Код материјалних добара у питању је физичка дистрибуција. Код услуга нема опипљивости, нема власништва што значи да се услуга промовише односно комуницира.
Стога у услугама постоји промоциони а не дистрибуциони агент. Понуђачи услуга користе директне канале дистрибуције у директном контакту са потенцијалним корисником (види шта је потенцијална тражња у делу Тражња услуга). Ако имамо посредничку дистрибуцију онда се овакви агенти називају копроизвођачима провајдера услуга.13
Важно је знати да ли се ради о услугама које су усмерене према људима или према институцијама односно да ли се ради о информационо тј услугама заснованим на знању (тзв КИБС услуге). Ако се ради о услугама које се пружају људима, онда треба нагласити да корисници морају бити присутни током услужног процеса. Ако се ради о институцији онда се не изискује строга присутност јер услуга може бити обављена уз помоћ електронске дијагностике, мада понекад се захтева присутност власника или представника ако се ради о имовини, ако се ради о непокретностима онда пружалац услуге долази до места извршења услуге, ако се ради о покретној имовини онда се договарају стране услужног процеса о тзв оптимизацији мреже тачака услужног процеса.
Све у свему дистрибуција услуга захтева конструисање мрежа локација на којима се услуга пружа.
Инфомационо засноване услуге су банкарске, консултантске, образовне, осигуравајуће, рачуноводствене...Услуге из ове области се претежно своде на дистрибуцију информација путем, компјутера, факса, телефона који служе као дистрибуциони медији.
Електронски канали дистрибуције омогућавају глобализацију система пружања информационих услуга која је стандардизована као таква (види Директива ЕУ у области услуга). Транспортни трошкови премошћавања гепа произвођача и потрошача чине већински део дистрибуционих трошкова. Тачно је да је концепт дистрибуције шири од концепта транспорта али оно што разликује услуге од материјалних добара је релативна важност трошкова личног транспорта како би дошло до услужног сусрета.
4.1 Премошћавање просторног гепа између произвођача и потрошача
Премошћавање поменутог гепа може бит категорисано на следећи начин:
1. Главни случај јесте када потрошач иде код прозвођача нпр фризерски салон, школа, болница, пошта што консеквентно значи да потрошач сноси
13 А. Палмер,Principles of services marketing, Mc Graw hill,2001, стр. 22.
76
путне трошкове. Такође се може поменут и пример двоструког путовања где студенти одлазе у други град због студирања како би смањили путне трошкове и време.
2. У неким случајевима произвођачи могу донети потребни материјал са собом на место потрошачке локације, нпр сервисне услуге на кућну адресу.
3. Понекад може бити одговарајуће да се две стране сретну на пола пута, нпр ресторан...
4. Транспорт по себи је услуга која је нескладишна, нетранспортујућа и зато носи релативно високе дистрибуционе трошкове. Ово је лако објашњиво преко услужне инфраструктуре, градског превоза или превоза за потребе тржишта. Ако се осмотри пример таксија онда се јасно види да потрошач има трошкове телефонског позива као и времена чекања док произвођач има трошкове превоза до корисника. Доминантна врста превоза корисника услуга јесте лична употреба возила и у том случају произвођач и конзумент те услуге је једна особа.
Осим ове генералне листе услуга као нетранспортабилних добара и нескладиштивих имамо и граничне случајеве као што су комуналије, информације и комуникације јер се исте не могу сматрати нетранспортабилним.
Интегративни системи понуде и водоснабдевања као и преноса гаса као система грејања предстваљају такође граничне случајеве који као такви припадају секторима материјалних добара. Вода и гас су подложни транспорту те се сматрају опипљивим добрима. Електрична енергија и грејање с друге стране су нескладиштиви и нематреијални произоди али се могу транспортовати каблом енергија а мрежама за развођење гас.
Дистрибуциони трошкови су веома значајан део производних трошкова а што је и главнакарактеристика када је реч о трошковима услуга. Са комуналијама је другачији случај, дистрибуциони систем представља материјални производ који је као такав интегрисан у производни систем.
4.2 Транспорт и удаљеност (дистанца)
У постојећем просторном контексту дискусија о транспортним трошковима је природно фокусирана на дистанцу. Из економике превоза добара знамо да постоје бар две додатне детерминанте дистрибуционих трошкова: укупан обим робних токова и величина утовара. Први аспект је релевантан док је други аспект потпуно ирелевантан за услуге.
77
Уобичајена претпоставка у теорији просторног модела јесте да су транспортни трошкови пропорционални дистанци а то значи да трошкови по особи, по километру према обиму су константни. Дистанца као варијабла је од пресудне важности код транспорта материјалних добара али не и код персоналних услуга. У моделу продукционих и дистрибуционих трошкова у услужном сектору указује на пропорционалност трошкова зависно од удаљености тј дистанце.
4.2.1 Транспортна крива Линеарна зависност између транспортних трошкова и дистанце обично се претпоставља у просторној економици што је контрадикторно добро познатој чињеници да је за све облике робног транспорта посебно поморски, транспортна крива добија позитиван тренд како дистанца расте. То значи транспортна крива расте има позитиван тренд у односу на дистанцу. Транспортна крива по тони, FC као функција величине превозног средства и дистанце је дата у виду трошковне функције (S = обим превоза, D = транспортна дистанца):
FC=f(S) + f2(S)D
Ордината трошковне линије на слици даје трошкове по тони и дефинише нагиб криве, f2S, даје трошкове по килограм-тони:
Слика 12. Теретна стопа у односу на удаљеност транспортне фирме
78
Постоји јасна дисекономија превоза када је у питању карго, зато што капацитет утовара не може да расте по истој стопи као што расту трошкови лежарине са растом обима превоза: f(S) је растућа функција од S.
На другој страни постоје веома јасне економије када је у питању обим транспорта: f2 (S) је опадајућа функција од S. Економија обима када је реч о транспортној инфраструктури значи да већи обим и дуже дистанце значе и ниже трошкове превоза.
Ово значи да што је дужа транспортна дистанца то су и нижи трошкови тј већа је оптимална количина транспорта зато што производ f2(S) • D ће заузимати све више и више простора. Трошкови по тони као функција дистанце за различите редове величине превоза дата је на слици у делу транспортна крива. Криве на претходној слици односе се на најмање количине транспорта, иначе на сликама су прeдстваљени односи дистанце (distance) и трошкова:
Слика 13. Укупни транспортни трошкови по тони као функција удаљености, за дату количину превоза f1(S):
Једини начин да се размотри облик криве са линеарном трошковном функцијом за превоз одређеног обима даје трошковну криву која постаје тангента транспортне криве као на слици 14. док тангентна тачка S(1,2,3,...) указује на оптимални количину за транспорт где су трошкови најнижи:
Слика 14. Транспортна крива као збир посебних трошковних кривих за различите количине превоза, тангента
79
У том случају трошковне криве, под претпоставком потпуне еластичности може бити написана на следећи начин:
FC = gD
Дистанциона еластичност је како се у прорачунима показује позитивна али мања од јединице што ће рећи да зависи одо дистанце и од количине робе која се транспортује. Такође је од важности и време како би се добили комплетни транспортни трошкови.
4.2.2 Генерализовани трошкови у односу на дистанцу за индивидуалне модуле путовања
Када говоримо о личном транспорту као виду услуге, дистанца је много важнија него када се говори о добрима. Главни разлог овога је немоторизовани транспорт који и даље игра улогу када је реч о личном транспорту. Појава аутомобила представља својеврсну транспортну револуцију. Мада има и неких негативних реперкусија, наиме човек мање хода а више се вози што негативно утиче на здравље. Медицинска наука указује на убедљиве доказе да недостатак физичке активности данашњих људи у односу на људе некада представља главну претњу здрављу у времену аутомобилске ере. Стога, не може се сматрати удобност ултимативним бољитком за човечанство.
Потребно је враћати се шетњи, вожњи бицикла, пешачењу ради генералног побољшавања квалитета живота. Генерални трошак пешачења расте са растом дистанце. Не постоји прецизна стопа раста трошкова са растом дистанце али се на слици види како расту којим темпом трошкови пешачења, трошкови бициклистичког транспорта и трошкови превоза аутомобилом:
80
Слика 15. Општа слика релације између путних трошкова и дистанце за разне модуле транспорта, пешачење, бицикл и ауто
Главни недостатак ауто-превоза јесте паркинг простор и цена паркинг простора. Стога је погодније пешачити до одређене дестинације, ако се налази у близини него узимати ауто на краће релације тако се долази до веће уштеде времена а и трошкова. У Норвешкој се углавном користи бицикл за раздаљине од 1 до 3 км. Трошкови свих начина транспота зависе више или мање од дистанце.
Говорећи о модулима производних и дистрибуционих трошкова могу се узети у различити концепти трејдофа. Линеарна апроксимација трошковних кривих звучи разумно са једним изузетком: трошкови пешака под теретом расте прогресивно са дистанцом. У том случају квадратна функција је адкватнија. Када размотримо дистрибуционе трошкове за свакодневна добра, потребан је додатни аспект: повећати транспортни волумен возилу како би се смањили трошкови дистрибуције.
Одговор на питање који систем ће минимизирати укупне друштвене трошкове, мали број спољашњих суспермаркета или систем великог броја једнако рапоређених малих пекара имплицирајући да сваки становник града има бар једну такву продавницу у комшилуку, зависи од тога да ли становник има ауто којим би могао довести ствари до стана из удаљенијег супермаркета. У случају удаљенијег места транспорта односно пута, ради доласка до места пружања услуге имамо следећи израз за израчунавање укупних трошкова транспорта:
GC = hD²
Константе, h, путни трошкови и λ, дистанциона еластичност, узимају различите вредности за различите модуле транспорта док је за ауто-превоз дистанца, D главни показатељ транспoртних трошкова.
81
4.3 УКУПНИ ТРОШКОВИ ЈАВНОГ ПРЕВОЗА
Јавни превоз је комплекснији вид транспорта него индивидуални превоз, мада имамо и случајева јавног превоза од врата до врата који се своди на јавни транспорт. Јавни транспорт је очигледно веома важна услуга по себи, где се посебно истичу дитстрибуциони трошкови истих. Врло важна одредница ових трошкова јесте њихова одређеност волуменом превоза и дистанцом. Имајући у виду транспортну инфраструктуру, индивидуални начини транспорта, ходом, бициклом или аутом су устаљени видови на кратке и средње стазе. Коришћење аута показује растућу трошковну функцију.
Јавна транспортна инфраструктура има капацитативни лимит али пре овог лимита имамо да трошкови опадају захваљујући Моринговом ефекту (Mohring effect) који указује на могућност смањивања дистрибуционих трошкова услед повећања броја услужних тачака.
У поједностављеном транспортном моделу железничког транспорта, укупни трошкови железничких услуга када се ради о произвођачу и кориснику могу се изразити следећом формулом:
TC = cN + (u + t)Q + wQ/N + F
Q = број железничких полазака у јединици времена
N = број возова на линији
c = трошкови машине укључујући возача машине у јединици времена
u = укупни пропорционални трошкови укључујући и трошкове путника који се углавном тичу времена
t = просечни трошкови корисника
w/N = очекивано време чекања на станици
F = ванредни трошкови у саобраћају
У последњих тридесет година европски железнички саобраћај је у паду. Главни разлог за овакво стање ствари јесте то што је железнички саобраћај мање конкурентан мање поуздан од друмског саобраћаја. Друмски саобраћај за разлику од железничког обезбеђује услугу од врата до врата. Пошто је железница сигуран еколошки вид транспорта, њена ревитализација је врхунски приоритет за заједничку саобраћајну политику. Последњих година многе државе су извршиле приватизацију јавних железничких предузећа што
82
је у неким случајевима имало за последицу фрагментацију железничког система.
Круцијална претпоставка односи се на директну пропрционалност броја вагона и седишта на линији, што зависи од обима транспорта. Такође, важна је индиректна пропорционалност броја возова по линијама са обимом транспорта. Ако постоји велики број машиан онда ће понуда услуга бити мерена фреквентношћу понуде услуге те врсте. Баланс минимизације трошкова може бити изведен деривиран из опште трошковне функције у односу на број возила тј машина подешавајући израз да буде једнак нули:
dTC/ dN = c-wQ/N² = 0
N = √(wQ/c)
Квадратни корен указује на следеће: фреквенција услуга неби требала нити да буде константна нити да расте у пропоцији са растућом тражњом за транспортним услугама већ треба да расте пропорционално са квадратним кореном производа количине и фреквентности, односно времена. Инсертујући овај резултат у општу трошковну функцију добијамо следећи израз:
TC = C(√WQ/C) + (u+t)Q + WQ/(√WQ/C) + F = 2√cwQ+(u+t)Q+F
AC=2√(cw/Q) + u + t + F/Q
Просечни трошкови AC једнаки су збиру трошкова машине по путовању и времена чекања по путнику. Ови трошкови расту са растом путног обимом. Просечан трошак произвођача и корисника може се представити једноставније овако:
ACpro= √cw/Q + u + F/Q
ACput= √cw/Q + t
Структура градског превоза у алгебарским изразима, има исту структуру као и железнички транспорт што је приказано у изразима изнад. Циљ пословања у области услуга није приватизација као основа капиталистичког система, него повећање ефикасности и конкурентности. Европска комисија је публиковала Бели папир заговарајући улогу тржишних снага које ће подстаћи операторе да смање своје трошкове, побољшају квалитет услуга и повећају иновације.14
14 Theo Hitris, Ekonomika EU, Institut z aekonomiku i finansije, Beograd, 2003, str. 263.
83
4.4 Дистрибуциони трошкови по јединици услуге
Релација између укупних трошкова и дистанце је фактор важности за израчунавање дистрибуционих трошкове. Други фактор је број и просторна дисперзија услужних корисника. Број потенцијалних корисника расте, апроксимативно пропорционално са величином тржишта. Интригантно питање облика тржишта срећом има незнатне консеквенце за ову анализу. Претпоставимо да имамо циркуларно или хексагонално тржиште то заправо и није нека велика разлика ако је интензитет тражње константан на сваком месту овог тржишта. Хексагон се састоји од шест једнаких троуглова, дужина стране је означена са D а радијуса са, r:
Слика 16. Хексагонално тржиште
Укупни дистрибуциони трошкови на одређеном тржишно простору могу се представити изразом:
1.Хексагон је подељен у неколико јединица. Потрошња на сваком од одређених дужина хексагона је 6D; X где i = 1 ... r, и X се односи на интензитет тражње.
2. Линеарна дистанца између корисника и потрошача једнака је радијусу, r, хексагоналног тржишта на најкраћој траси, а на најдужој страни једнака је следећем изразу:
D = 2r/√3
Како трасе нису увек линеарне у реалности, претпоставимо да су просечни путни трошкови једнаки горњем лимиту. Дистрибуционе трошкове можемо изразити на следећи начин:
TCdistr. = ∫ (12riX/√3) 2h(2ri/√3) λ dr = ((12xhr λ+2) / λ+2) (2 /√3) λ+1
TCdistr.-дистрибуциони трошкови
r - радијус кретања
84
X-интензитет тражње
h-путни трошкови
Просечни дистрибуциони трошкови се добијају дељењем укупних дистрибуционих трошкова, укупном услужном потрошњом на одређеном тржишном месту која је производ тржишта и тражње:
Q=2√3r²X
AC distr = (6hr λ ) / (δ+2) √3(2/√3) λ +1
Можемо представити просечне дистрибуционе трошкове ACdistr као функцију производа (q) пре него радијуса на тржишту (r).Одатле имамо:
r²=q/2X√3
Поједностављујући израз у трошковној анализи добијамо формулу просечних трошкова дистрибуције услуга:
ACdistr.=TC/q=4h/λ+2(1/√3)3λ/2(2q/X)λ/2
4h/λ+(2/3√3)λ/2=b
λ/2=β
AC distr = b(q/X)β
λ-дистанциона еластичност (2β)
β-еластичност просечних трошкова (1/2)
Константе, h, путни трошкови и λ, дистанциона еластичност, узимају различите вредности за различите модуле транспорта док је за ауто-превоз дистанца, D главни показатељ транспoртних трошкова. Величина путних трошкова, h одређена је временском вредношћу, брзином и амортизацијом возила. Брзина различитих видова транспорта је основни диференцирајући фактор код одређивања потрошња горива и осталих трошкови возила. Константа, b је одређена дистанционом еластичношћу λ=2β и вредношћу константе, h, у трошковној функцији која је с друге стране одређена вредношћу времена проведеног на путу, брзином и амортизацијом.
Брзина различитих модула транспорта је јасно разликујући фактор. Еластичност β просечних трошкова у односу на тржиште узима се да је једнака ½ у нормалном случају где су путни трошкови једнаки вредности радијуса хексагоналног тржишта. У случају хода са теретом претпоставља се да је таеластичност једнака јединици. Не постоји ниједна емпиријска евиденција за калкулисање вредности константе λ у о во м случају. У неким
85
примерима дате су вредности параметара који могу бити од користи за израчунавање личних транспортних трошкова:
Табела 13. Вредности параметара у функцији дистрибуционих трошкова услуга
Врста транспорта Брзина, Вредност по јединици времена
Амортизација b Β
Јединица мере km/h €/h €/km
Ход са теретом 2.1 1
Ход без терета 5 8.8 — 1.46 0.5
Бицикла 18 6.5 — 0.3 0.5
Ауто, приватно 40 5.5 0.16 0.2 0.5
Ауто, пословни 40 26 0.16 0.67 0.5
Међуградски превоз, приватни
85 9.5 0.1 0.18 0.5
Међуградски превоз, пословни
85 26 0.1 0.34 0.5
Међуградски транспорт робе
60 28 0.33 0.14 0.17
4.5 Базични трејдоф и деривација трошковне функције у систему понуде
Производни и дистрибутивни трошкови улазе у систем понуде подједнако. Спецификација трошковне функције указује на то. Обухватање путних трошкова корисника услуге од стране трошковне функције се односи на дистрибутивне трошкове. Просечни дистрибутивни трошкови су функција тржишног простора:
86
AC=bmβ
параметри b и β указују на пропорционалну зависност путних трошкова од дистанце као и то да је интензитет тражње одређен величином, β где је β =1/2. Могући додатак дистрибуционим трошковима јесте константа, к која указује на пропорционалност дистрибуционих трошкова у однос у на наведене величине.
4.5.1 Систем понуде услуга
Претпоставимо да на страни понуде имамо фирму или оперативну јединицу одређене индустрије у терцијарном сектору. Како су фирме које се налазе у жижи проучавања микроекономије у великој мери мулти-практичне, непрофитне организације у терцијарном сектору, преферабилно је говорити о производњи и понуди на тржишту. Прикажимо одреднице понуде у случају јавних здравствених центара (ЈЗЦ) у трима областима различитог интензитета тражње: (1) делимично насељена, (2) релативно густо насељене области и (3) централне градске области:
Слика 17. Локација здравствених центара у различитим деловима града
Извор: Јансен, стр. 42
Главно аналитичко оружје код система понуде јесте модел трејдофа производних и дистрибутивних трошкова, који је у центру свих економских активности. Модел је развијен као варијација стандардног модела просторне економике где је транспорт прихваћен под специјалним условима када су услуге у питању. Поента је да су траспортни трошкови од виталне важности на тржишту.15
Просторни систем анализе понуде услуга у овој књизи фундаментално се разликују од генералног еквилибријумског модела код Самјуелсона (1952) за транспортабилна добра. У случају
Услужна тржишта су углавном локална и конкуренција је
87
лимитирана просторно. Глобализација тржишта материјалних добара не одговара тржиштима средње-вредносних услуга.
Када би тражња била константна предузеће би могло да упосли капацитете на начин да се однос налази увек на оптималном нивоу. То међутим није могуће због изражених варијација у тражњи а како услуге не могу бити складиштене њима се може одговорити једино ефикасним управљањем капацитета. Сезонски ефекти огледају се у повећавању или смањивању тржишта зависно од интензитета тражње. У претходном делу смо се боље упознали са карактеристикама услугама а овде ћемо направити малу дигресију у вези неопипљивости, нетранспортабилности, неускладиштивости...
Неопипљивост услуга се узима као полазиште а фокус у микроекономској литератури новијег датума. Корисници услуга, произвођачи услуга, малопродаје у својству основне услужне делатности, основни су субјекти услужних активности. Како су неопипљиве услуге су и неускладиштиве. Ово значи да се производња и потрошња дешавају истовремено, симултано.
У производњи висока стопа искоришћености капацитета значи да се готово 100% производа постиже у просечном временском периоду упркос променама у тражњи током тог периода. Степен искоришћености капацитета код производње услуга је приближно једнак једној половини. На пример, у јавном превозу сматра се да је једна четвртина (1/4) разумна просечна стопа искоришћености у градском аутобуском превозу, једна трећина (1/3) у међуградском железничком превозу, једна половина (1/2) у авио-транспорту.
Непрестани проблем јесте како побољшати квалитет ових сектора услед разлика у потражњи која то отежава. За одређене услуге другачије је, наиме јавља се повећана потражња на месту повећаних капацитета. Последице неускладиштивости услуга су добро познате и истражене у пракси. Друга последица неопипљивости и неускладиштивости већине услуга јесте нетранспорта којој је посвећено премало пажње у економској литератури. Ако неускладиштивост има велике утицај на трошкове материјалне производње. Онда нетранспортабилност услуга има утицаја на дистрибутивне трошкове. У радовима научног часописа American Economic Review (мај 2002), издваја се тема: 'Teaching Microeconomic Principles' где се закључује следеће:
„Микроекономија се бави димензијама понашања како домаћинстава тако и комапнија. Ми проводимо време размишљајући о диференцијацији производа, количини аутпута како у кратком тако и дугом року, технологији производње, потражњи за капиталом и радом итд. Код домаћинстава откривамо потражњу за производима, понуду рада као и штедњу. Шта је остало ван домашаја микроекономије јесте локација домаћинстава и компанија. нетранспортабилних услуга, дистрибутивни трошкови су типично растући на високим дистанцама, где градске средине граде самодовољна тржишта.
88
Ако је крајњи циљ микроекономије да открије начин на који свет функционише изгледа тешко могуће оставити по страни детерминанте просторне структуре економске активности. Локациони избори изазивају екстерналије што умањује друштвени сурплус.“ Додавање просторних димензија микроекономији је гест вредан похвале, али пошто је исто потребно ради повећавања комплексности анализе, неколико покушаја је већ учињено да би се речи превеле у дела.
Амбиција овог дела, јесте да укаже на значај просторног аспекта без икаквих негативних аспеката. Начин да се ово уради јесте потреба да се направи разлика између просторне економије и економске географије. Каснија дезигнација је генерички термин за микроекономску анализу која узима просторни аспект бар квалитативно у одређеним индустријским моделима где кључна симплификација је унификација простора уз респект према интензитету тражње.
Сврха просторне анализе поставља питања где лоцирати одређену фирму у складу са основним циљем а то је максимизација профита. Добро је објаснити зашто дисперзоване величине или кластеровање постоје, исто тако, истражити генералне карактеристике понуде услуга као што су број понуђача који зависи од интензитета тражње, јединичне вредности различитих услуга као и крива производње и дистрибуције.
4.5.2 Високо-вредносне услуге, пословне услуге
Јединица вредности услуге од кључне је важности у поменутој анализи. Постоје две врсте високо вредносних услужних тржишта и то: међународна и глобална тј. прекоморско снабдевање и финансијска тржишта. Интуитивно би требало да буде јасно да у случају када вредност услуга превазилази милионе као што је уговор о прекоморском и прекоокеанском превозу нпр 500000 тона чврстих горива, број танкера различитих пружаоца те врсте услуге који се у датом тренутку шире преко мора, могли би понудити ту услугу у одређеном тренутку.
Генерално говорећи, у посредничком услужном сектору посебно у тзв пословним и професионалним услугама, постоје слични примери, где комбинација високих јединица вредности и ниски дистрибутивни трошкови захваљујући телекомуникацијама воде ка растућој трговини у области пословних услуга.
89
4.5.3 Трејдоф модел
У основном услужном случају где услови, типични за материјалне производе не важе, простор је и даље трговинска баријера. Појам, локални, је рађе флексибилни концепт, егзактније значење према коме је исти, ендогена варијабла у просторном економском моделирању. Довољно је направити разлику између типичног услужног тржишта и тржишта материјалних добара које је регионално, национално или голобално зависно у основи од рација вредности и транспортних трошкова просторне јединице.
Величина тржишта није једина димензија која наглашава значај траспотрних трошкова. Основни проблеми микроекономије као што су „економија обима“, оптимална ценовна политика, тржишне форме и конкуренција су у жижи интересовања економске анализе. Први резултат добијен путем трејдоф модела је демонстрација да је растући принос у односу на интензитет тражње генерална карактеристика терцијарног сектора на индивидуалном нивоу система понуде услуга.
Ако просечни дистрибуциони трошкови расту са ширењем тржишта, просечни производни трошкови би требали бити у опадајућем интервалу како би се добила трошковна минимизација, уз дату гистину тражње, (X). Како тражња, (X) расте теоријски је могуће на дуги рок реструктурирати систем тако да и количина производа као и број произвођача расту што резултује у смањивању просечних производних трошкова као и смањивању дистрибуционих трошкова, зато што се смањује просек просечне удаљености. У делу где се говори о маргиналним трошковима, тема је присуство корисника услуга у производњи и дистрибуцији што чини могућом примену класичне ценовне теорије.
Фундаметални проблем који се може формулисати, до којег степена иде ниво оптималне цене услуга, остаје неразјашњен све док се улога корисника у релеватном маргиналном трошку не разјасни. Питање величине тржишта и форме указује на ривалство између фирми у нормалним околностима које су просторно дисперзоване. У децидном просторном одређењу можемо доћи и до просторног монопола који је тешко објашњавати мимо просторног одређења а што је случај у микроекономској литератури.
4.5.4 Производна функција за трејдоф модел
Имајући у виду да је потребно представити облик укупне производне функције у њеном првом дегресивном интервалу где имамо да трошкови расту мање него што производ расте, што се може представити на следећи начин:
90
LRTCprod = аqα
0<α< 1
Примећује се међутим да константна еластичност која олакшава математичке операције значајно и није тако често присутна у широком спектру. Засигурно је у супротности са фундаменталном суштином у општем облику дугорочних трошкова и релација производа изражених на слици:
Слика 18. Функција производних трошкова на дуги рок и на кратак рок
Ова функционална форма се узима у бројним студијама економике укључујући и класичну анализу бенефита од транспортних техничких достигнућа индустријске реогранизације (Mohring and Williamson). Функција просечних трошкова показује тенденцију опадања са опадањем висине транпортних трошкова:
ACpro=az/q+a
Константа a представља дугорочне маргиналне трошкове који су константни. Константност одређених параметара даје добру полазну основу за израчунавање јединичне цене услуга. Функција просечних трошкова производне функције која је у бити опадајућа с великим утицајем тржишта транспортних трошкова има облик:
LRTCprod = a (z + q)
или
91
TCprod = F + aq
(F - краткорочни фиксни трошкови, aq – краткорочни фискни и варијабилни трошкови)
Параметар z одређује еластичност у односу на аутпут с тим што укупна еластичност (e + 1) расте са порастом производње и иде према јединици када производња расте до бесконачности. Еластичност просечних трошкова је негативна а консеквентно се приближава нули:
AC prod = az/q+a
Константа а једнака је дугорочном маргиналном трошку производње. Краткорочни фиксни трошкови имају границе, док дугорочни трошкови немају такву тенденцију. Више краткорочних функција одређују функцију дугорочних трошкова(Слика бр. 19.).
4.6 ДЕРИВАЦИЈА ФУНКЦИЈЕ ДУГОРОЧНИХ ТРОШКОВА ПОНУДЕ УСЛУГА
Прва детерминанта просечних трошкова производње (Acprod)је индивидуална величина производа тј аутпута, q, док је детерминанта просечних дистрибутивних трошкова ACdistr тржишна величина индивидуалног прозвођача, m. Укупни трошкови понуде по јединици производа се може написати као:
f(q) + g(m)
Претпоставимо да је први фактор балансирања висине трошкова повећањем броја актера на тржишту,
N (N = X/q).
Збир укупних производних и дистрибутивних трошкова може бити написан на следећи начин:
AC=az/q+a+b (q/X)β+k
(X-интензитет тражње, к-фиксни путни трошкови)
Извод формуле у односу на количину производ има следећу форму:
dAC / dq = -az /q² + βbX –β qβ-1 = 0
92
Решавањем ове једначине се добија оптимална количина производње q*:
q*=(az/bβ)1/1+β Xβ/1+β
Нагиб дистрибутивне и производне криве је исти. Дијаграмска илустрација овог израза би била као на слици :
Слика 19. Производни и дистрибутивни трошкови у односу на производњу и постизање минимума просечних трошкова за различите вредности тражње
Минимум трошкова сваке криве је такође трошковни минимум за одговарајући ниво производње. Величина Q на дијаграму одговара производњи:
Q2 = q2 N2, где је
N2 = X2/ q2 .
Инсертујући израз у општи израз просечних трошкова добијамо следећи форму:
AC = a+K(az/X)β/1+β b 1/1+β
K = β1/1+β+β(-β/1+β)
Јасно је да су транспортни трошкови корисника услуга укључени у систем укупних трошкова. Константа к узима вредност 1.89 (к=1,89), β узима вредност ½ (β=1/2), вредност рација (az/X=1/3) износи 1/3.
93
4.7 ИНТЕНЗИТЕТ ТРАЖЊЕ ЗА ДОБРИМА И УСЛУГАМА РАЗЛИЧИТИХ ЈЕДИНИЦА ВРЕДНОСТИ
У табели су дате јединичне вредности производње у односу на интензитет тражње на дуги рок. Вредности тражње варирају од 1 до 10.000 што рефлектује опсег популације тј. густину насељености. Јединичне вредности такође варирају од 1 до 10.000 с тим што треба напоменути ниска вредност услуга постоји у бројним индустријама укључујући малопродају док висока вредност услуга (10000) је много ређа (хируршке операције).
Најистакнутија карактеристика структуре вредности просечних трошкова је важност јединичне вредности у структури тражње. У случају када ја једнако 1 онда је утицај ниске тражње веома изражен што се види на табели:
Услужни случај: нумерички пример просечних трошкова система понуде (AC*) у односу на јединичне вредности (a) и интензитет тражње (X):
Табела 14. Трошкови дистрибуције услуга
Јединична вредност, a
Интензитет тражње, X
1 10 100 1 000 10000
1 12 6 3 2 1.5
10 34 21 15 12 11 100 151 124 111 105 102 1000 1109 1051 1024 1011 1005 10000 10236 10109 10051 10024 10011
Вредност интензитета тражње варира између 1 и 10000 што рефлектује густину насељености од веома ретко насељених села до веома густо насељених градова. Јединична вредност варира такође од 1 до 10000. У првом реду се јасно види пад просечних трошкова од €12 до €1.5 у оквирима задатих вредности интензитета тражње.
Исто важи и за материјална добра с тим што код материјалних добара постоји извесна разлика у степену дистрибутивних трошкова што је објашњено код тзв транспортне криве. Наиме није исти транспортвовати људе и транспортовати робу односно информације. Дистрибутивни трошкови су
94
значајно нижи за добра него за услуге што резултује у знатно нижој зависности од интензитета тражње када су добра у питању.
Функције производних и дистрибутивних трошкова су комплементарне што значи да економија обима производних трошкова и дисекономија величине тржишта као и броја актера требају бити узете у обзир приликом конструисања структуре дугорочних трошкова. У просторном смислу концепт економије обима је амбивалентан што значи да треба разликовати економију производа по јединици произвођача или економије производа по јединици површине тржишта што се односи на интензитет тражње.
Многе услужне индустрије се суочавају са малом производњом као и недовољно искоришћеним потенцијалом интензитета тражње. Другим речима, релативно мали капацитети за пружање услуга указују на релативно високе дистрибутивне трошкове:
Табела 15. Дистрибутивни трошкови добара
Јединична вредност, а
Интензитет тражње
1 10 100 1000 10000
1 1,95 1,68 1,49 1,35 1,25
10 11,3 11,0 10,7 10,5 10,35
100 101,8 101,3 101,0 100,7 100,5
1000 1002,5 1001,8 1001,3 1001,0 1000,7
10000 10003,5 10002,5 10001,8 10001,3 10001,0
Пример: због дуговечности фиксног капитала већине услужних делатности тешко је наћи одговарајући пример трејдофа производних и дистрибутивних трошкова. Транспортни сектор даје добар пример радикалног реструктурирања када је реч о локацији на кратак рок. Наиме, возила која се у транспортној индустрији сматрају производним јединицама су екстремно мобилна.
Транспортне услуге се нуде на транспортном тржишту у два облика: возила за изнајмљивање (рентакар, такси) и јавни превоз. Технички, функција возила у оба случаја је иста, разлика је у начину техничких односа између условно речено давалаца и примаоца услуга. Када је реч о такси службама произвођач услуге одлази до места конзумера услуге. Рента-кар или такси служба се тичу ексклузивних услуга што није случај са јавним превозом који врши вишебројни транспорт људи по устаљеним распоредима у току дана.
95
Размотримо случај квадратне централне градске површине где интензитет тражње има стандардну вредност у времену и простору. Мрежа линија јавног градског превоза даје једнаку покривеност целе површине града. Укупни аутпут тј заузета места по јединици времена и по километру квадратном једнак је укупним вожњама по километру тражена по јединици времена у систему.
φSVN = λXA
φ= заузетост места у аутобусу
X = просечна дужина пута
S = величина аутобуса, број седишта
V = брзина вожње
N = број аутобуса
X = укупан број вожњи по км/часу
A = градска површина
λ-дистанциона еластичност (2β)
Као у примеру са трејдоф моделом и овде је најједноставнији пут деривације система трошковне функције за аутобуски транспорт, формулација просечних трошкова производње појединачних производних јединица (аутобуса) као функција аутпута просечних дистрибутивних трошкова. Онда, минимизирање трошкова подразумева повезивање понуде и потражње тј њихово изједначавање.
4.7.1 Производни трошкови услуга превоза
Функција просечних производних трошкова за аутобуски транспорт узима исти облик као функција производних трошкова у базичном трејдоф моделу. Спецификација просечних трошкова производње базирана на односу између операција и њиховог обима. Ако је дата брзина V, која је одређена спољним фактором, величина аутобуса је главна детерминанта производног капацитета аутобуског транспорта. Слика објашњава раст трошкова производње услуга по одређеној миљи, док слика надесно одређује капиталне трошкове по јединици времена што је функција величине превозног средства:
96
Слика 20. Функција величине превоза, варијабилни и фскни трошкови
У капиталне трошкове улазе и зараде радника. Резултат је:
Трошкови времена, € по дану = 487 + 1.15 S (c1)
Километража, € по км = 0.44 + 0.0055 S (c2)
Претпоставимо да се аутобуска флота ангажује 16 сати на дан да је брзина у просеку 20 kм/час, две претходно наведене трошковне функције могу бити састављене у једну као функција укупних трошкова по дану за градску аутобуску флоту:
Дневни трошак = c1 + c2 S = 628 + 2.91 S
Делећи овај израз бројем укупних полазака на дан, дакле укупном производњом, q = φSVN/λ где добијамо математички израз просечних производних трошкова по поласку:
AC prod = (c1+c2S) / q = c1/q + λc2/φVT
T означава укупан број радних сати на дан за целу флоту
Први део једначине одговара изразу az/q у оригиналној формулацији просечних трошкова (AC prod = az/q+a) у трејдоф моделу. Други део израза је сачињен од константи које заједно одговарају константи а у изразу оригиналне формулације.
97
4.7.2 Дистрибутивни трошкови и број аутобуса
Дистрибутивни трошкови обухватају време и напор путника да ухвате аутобус и пропорционални су квадратном корену тржишне површине. Величина тржишне површине је обрнуто пропоционална укупном броју аутобуса у операцији, A/N. Дистрибутивни трошкови обухватају и време хода и време чекања. На претпоставци да је време хода пропорционално дистанци између аутобуских линија а да је просечно време чекања на станици једнако времену између полазака једне линије, онда услов ефикасности значи да су време хода и време чекања једнаки. Ово може бити представљено на следећи начин:
Просечно време хода је:
√А/2n, где n представља укупан број возила на свим странама.
Просечно време чекања јесте:
w = n√(A/NV)
Ако означимо време чекања са h, време хода са w знајући да сваки пут захтева ход условно речено у два смера као и то да пола аутобуса иде у другом смеру од жељеног онда дистрибутивни трошкови могу бити написани у следећем математичком облику:
ACdistr=w√A/n + hn√A/NV
Оптимална мрежна густина тј оптималан број возила по дану у градском превозу одређује се према дистрибутивним трошковима у односу на укупан број возила:
n=√(wNV/h)
dACdistr / dn = -w√A/n2 + h√A/NV = 0
Откривено је истраживањима шведских економиста (Јансен) да су и трошкови хода и трошкови чекања пропоционални квадратном корену тржишног простора
m=A/N,
ако уврстимо и параметре w и h као и V.
AC distr = 2√(WhA/NV) = 2√(wh/V)√m = 2√(wh/V) √(q/X)
w- трошкови времена хода по километру, €1,5/км
98
h- трошкови времена чекања по часу, €9/часу
Ако је w високо у односу на h, то значи да мрежни капацитет треба да буде високо рангиран и да је фреквенција услуга на свакој посебној линији релативно ниска. Ако је систематски дизајн одговарајуће подешен онда ће се и висине трошкова изједначити то значи да ће и трошкови чекања и трошкови хода бити по ½ од просечних трошкова. Иначе дистанца обухвата и временску и просторну димензију.
4.7.3 Систем трошковних функција и фактор варијабилности
Висина просечних трошкова расте са растом интензитета тражње док, до пораста просечних трошкова долази са падом тражње. Имајући у виду изразе за просечне трошкове производње и дистрибуције:
AC prod = c1 + c2S/q = c1/q + λc2/VT
AC distr = 2√(WhA/NV) = 2√(wh/V) √m = 2√(wh/VТ) √(q/X)
Можемо закључити да у основи укупни просечни трошак који се састоји из ова два горе наведена израза има следећи графички облик:
Слика 20. Логаритамски облик просечних трошкова
AC=az/q+a+b (q/X)β+k
Што је почетна тачка за минимизацију трошкова а чији израз има форму:
AC = c1 /q + λc2 / VT + 2√(wh / VT) √(q/X)
99
Балансирајући фактор јесте укупна количина производа по јединици времена и простора када је реч о транспортним услугама.
4.8 ОПТИМАЛНИ ТРОШКОВИ ЗА УСЛУГЕ СА ФОКУСОМ НА КОРИСНИЧКУ КОМПОНЕНТУ
Добро познати диктум из микроекономије је рацијо где маргинални и просечни трошкова у одоносу на аутпут одређују финансијски резултат, на основу маргиналне теорије цена (Јансен). Треба посебно имати у виду улогу коју корисници имају у процесу дистрибуције као и симултаност производње и потрошње. Нормативна ценовна теорија је фокусирана на тзв. краткорочне маргиналне трошкове. Овде није толико важна цена колико је максимизација потрошачевог сурплуса. Маргинална тршковна анализа је усмерена на оптимизацију трошкова и ценовно структурирање у односу на просечне трошкове производње.
4.8.1 Услов оптималности
У конвенционалној теорији је јасно да се цена одређује у односу на друштвено признатог маргиналног трошка као у следећој једначини:
P = MC (P – цена, MC – маргинални трошак)
Конвеционална теорија у маргиналне трошкове убраја само трошкове произвођача не и трошкове корисника, стога услов оптималности може бити написан на следећи начин:
GC = MC (GC – укупни трошак)
Општи трошкови, GC, се дефинишу као збир редовне цене и просечних трошкова корисника тј потрошача. Из услова оптималности и дефиниције општих трошкова оптимална цена, P*, се може добити на следећи начин:
GC = P* +AC user
P* =MC – AC user
Оптимална цена одређена је укупним граничним трошковима који ради максимизације потрошачевог сурплуса треба да буду умањени за износ просечног трошка корисника услуге.
100
4.8.2 Дијаграмска илустрација
Оптимална дијаграмска илустрација је дата на слици број 21. под називом потражња у односу на трошкове. Тражња је функција општих трошкова, GC. Чињеница да општи трошкови садрже и компоненту редовне цене и просечне трошкове корисника додатно компликује дијаграм. Све док је просек корисникових трошкова предвидив дотле нема необјашњивих проблема.
Међутим, у случају оптимизације проблема где је број јединица у производњи услуга варијабилан, функција тражње се мења како се број производних јединица повећава. Исто тако тешко би било нацратати конвенционалне форме понуде и потражње. У сваком случају кориснички инпути су од суштинског значаја. У свом реверзибилном облику функција потражње гласи:
GC = g(X)
За оптимизацију функције понуде услуга, на дуги рок користимо се маргиналним трошком понуде услуга као у следећој једначини:
MC = f(X)
Функција маргиналног трошкова је испод функције просечних трошкова (AC) све док просечни трошкови падају са растом потражњ, X. Максимизација друштвеног сурплуса би требала бити циљ и за инвестициону и за ценовну политику. Оптимум је представљен дијаграмом на следећој слици и налази се у оквирима (X* и GC*):
Слика 21. Потражња у односу на трошкове
101
Проблем самофинансирања корисника услуга услед симултаности услужног процеса утиче негативно на ефикасност алокативног процеса. Проблем овог дела је питање, на који начин су повезани појмови општег трошка с једне и просечног трошка с друге стране, при чему су трошкови произвођача једнаки разлици општих просечних трошкова и просечних трошкова корисника.
4.8.3 Морингов ефекат
Општи трошак је дефинисан као збир редовне цене и просечног корисничког трошка. Из услова оптималности који гласи да укупан трошак треба да буде једнак граничном трошку, те дефиниције укупног трошка, оптимална цена се рачуна тако што од маргиналног трошка одузмемо просечне трошкове корисника:
P* = MC - AC user
Десна страна једначине се назива ценовно релеватним маргиналним трошковима, јер монетарна цена треба да буде постављена баш овако у погледу максимизације потрошачког сурплуса. Ценовно релевантан маргинални трошак има следећи математички облик:
P* = MC prod + MC user – AC user
Цена треба да у циљу оптимизације друштвеног сурплуса буде једнака десној страни наведене формуле. Даље цена има следећу форму:
P* = MC prod + X (dACuser / dX)
P*=MCprod + eAC user
Редуковани дистрибутивни трошкови су резултат сукцесивне редукције просечне транспортне дистанце која је индукована растом потражње односно повећаним бројем објеката за пружање услуга. У то м случају говоримо о Моринговом ефекту (Herbert Mohring).
Оптимална цена, P*, треба да буде једнака маргиналном трошку произвођача плус Морингов ефекат у складу са изразима датим у делу под називом „Генерализовани Морингов ефекат“. Поставља се питање како ће изгледати систем трошкова ако се квалитет услуга држи константим.
Оптимална цена стандардног квалитета транспортних услуга у центру града изгледа овако, најпре претпоставимо да је просечни дистрибутивни трошак € 0,65 за правце (процењује се да у великом граду просечан број праваца износи
102
764/км, Јансен, стр. 107, слика 20.). Овај је трошак у вези са интензитетом тражње у центру града где бу аутобуси од 60 седишта требали бити право решење. Тамо где је већа тражња већи су и капацитети и обратно. Аналитички пресек трошкова у односу на тражњу резултује у следећој форми функције просечних трошкова:
AC = 1.64 +252/ X
Вредност просечних трошкова (1,97) се дели у три дела, просечни трошкови производње, дистрибуције и вожње:
AC prod = 0.09 +252/X
AC distr = 0.65
AC ride = 0.90
Исто тако треба напоменути да што је већа тражња то су просечни трошкови нижи а квалитет услуга је нижи од захтеваног и обрнуто. Финансијски резултат оптималних возарина под условом да произвођач сноси дистрибутивне трошкове.
Да бисмо разумели улогу коју корисници услуга имају у формирању цена треба да размотримо следећи случај где произвођач сноси и производне и дистрибутивне трошкове. Цена ће у овом случају бити висока јер садржи у маргиналне трошкове производње и маргиналне трошкове дистрибуције на једној страни. Поставља се питање дефицита (Деф) који се дефинише на следећи начин:
Деф = Mcprod + eACdistr - ACprod
MCprod - маргинални трошак произвођача,
ACdistr – просечни трошак дистрибуције
ACprod – просечни трошак произвођача
Дефицит за постављени случај има следећу форму:
Деф = Mcprod + (e+1)ACdistr – ACprod - ACdistr
Лако је уочити да су производни трошкови већи у хипотетичком случају зато што обухватају производне и дистрибутивне док у реалности обухватају само производне. У потпуно оптимизираном случају возарина је константна што ће рећи да покривеност произвођачких трошкова јесте веома ниска на почетку али показује тенденцију раста са растом потражње у времену и простору. Уз претпоставку фиксних капацитета са ниском потражњом имамо случај да због негативног Моринговог ефекта превазилази се позитиван производни маргинални трошак.
103
Оптимална ценовна политика у случају када се производња и потрошња услуга подударају утиче на промену конвенционалних модела из ове области. То доводи до блажег одступања, наиме време корисника као инпут у производњи рецимо транспортних услуга јесте независно од потражње. Имајући у виду да се ради о нематеријалним добрима треба имати на уму да се трошкови система понуде услуга састоје углавном од времена произвођача с једне и корисника с друге стране. Време корисника можемо поделити у:
- Време доласка (travel time)
- Време чекања (waiting time or queuing time)
- Услужно време које је идентично и за произвођача и за потрошача (service time).
4.8.4 Финансијски резулатати у случају еластичности трошкова
Ако изједначимо оптималне цене са ценовно релевантним маргиналним трошковима онда добијамо следећи израз:
P*=ACprod * α + gi (X) ei
Финансијски резултат представља разлику између оптималне цене и просечног трошка производње:
P* / AC prod = α + (gi (X)ei) / AC prod
α – еластичност трошкова произвођача у односу на тражњу
gi(X) – просечни трошкови корисника
ei – еластичност просечних трошкова у односу на X
Еластичност трошкова произвођача је само једна детерминанта финансијског резултата али ту су још и трошкови корисника и њихова еластичност. Што су трошкови еластичнији то су и веће цене на графикону понуде и тражње што се може видети из израза:
P/AC prod = а + e1 AC user / AC prod
Где e, представља просечне трошкове еластичности корисника јер је већ наглашено да трошкови корисника чине веома значајну цифру у укупним трошковима понуде услуга.
Закључак који је донешен у делу око финансијских резултата указује и на чињеницу да квалитет услуга зависи од интензитета тражње. Због недостатка
104
релевантних података у пракси готово је немогуће да се емпиријски процени трошковна функција услуга где је квалитет услуга константан. У већини случајева имамо компензацију квалитета услуга са трошковима корисника као што се види у следећем примеру:
Табела 16. Компензација квалитета услуга са трошковима корисника
Четири случаја Интензитет тражње 1 10 764 1000 10000
Експанзивна путања 6% 12% 21% 23% 60% Фиксна величина капацитета 0% 0% 21% 33% 79% Фиксни квалитет услуге 0% 3% 21% 26% 78% Имагинарни случај 67% 68% 69% 70% 73%
Прва три случаја, подразумевају да трошкове дистрибуције сноси произвођач услуге. Први случај, кошта најмање зато што је систем оптимизиран што значи да је постигнута оптимална величина капацитета, оптималан број јединица капацитета на сваком нивоу интензитета тражње. У другом случају величина је фиксна док је трећи случај нереалистичан, зато што не постоји фиксна величина квалитета услуге и на крају четврти случај се односи на произвођача који сноси и производне и дистрибуционе трошкове, што се може шематски приказати: корисничко време се може поделити на корисничко време укључено у премошћавање просторног гепа између произвођача и потрошача (travel time), време чекања (waiting/queuing time) и услужно време (service time = total producer time):
Слика 22. Услужно време
Овај шематски приказ представља основу финасијског анализирања и дефинисања оптималних трошкова као и цене услуге.
105
4.9 ЛОКАЦИЈСКИ СПЕЦИФИЧНЕ УСЛУГЕ И ОПТИМАЛНЕ ЦЕНЕ ИСТИХ
Финансијски резултат оптималних цена локацијски специфицираних услуга може бити екстреман зато што таква услуга нема супститута. Транспортна инфраструктура је важна у пружању ових услуга. Приликом калкулисања оптималних трошкова корисника транспортних услуга у посебним случајевима узима се у обзир маргинални трошак док је фиксни капитал константан. Врло је важно правити разлику између краткорочног маргиналног трошка и дугорочног маргиналног трошка у калкулацијама цена.
Производна крива која подразумева све факторе производње варијабилним може послужити и као илустрација финансијских резултата у области транспортних услуга. У првом интервалу производне функције велика негативна разлика између оптималне цене и дугорочних просечних трошкова се може очекивати не само због негативне еластичност производа већ и због квалитета услуга.
Ако упоредимо трошкове корисника са трошковима произвођача онда уочавамо да су ови трошкови много различити тј знатно су већи трошкови возила, путника, возача него што су трошкови самих путева бар за десет пута су већи ови трошкови. У сваком случају се много разликују трошкови урбаних од трошкова неурбаних путева. Услуге неурбаних путева изузев неких интер-урбаних путева су јавна добра у смислу оптимизације цена ће резултовати у незнатном доприносу трошковима администрације за градњу и одржавање инфраструктурне мреже.
Специјална карактеристика локацијски специфичних услуга јесте припадност трећем интервалу производне функције (где трошкови расту брже од аутпута). Нпр. карактеристично је код градске луке да чекање било на земљи било на мору може да узрокује стварање трошкова у прогресивном интервалу. Исто тако аеродроми уживају природно монополистичку позицију не тако далеко лоцирану од центра града. О природним монополима ће бити више речу у делу о монополима.
4.9.1 Финансијски резултати ценовне политике такси службе
Транспортне услуге се нуде на тржишту у две основне форме: транспорт за изнајмљивање и јавни превоз. Пример јавног превоза је већ био излаган у делу о трејдофу и о оптималним трошковима за услуге с освртом на корисничку компоненту. Интересантно је размотрити транспорт на изнајмљивању као што
106
је примера ради такси служба. Могло би се показати да су трошкови такси службе далеко испод просечних трошкова производње. Такси се изнајмљује телефоном углавном тако да произвођач услуге одлази до места потрошача: дакле и производња и дистрибуција се врше од стране произвођача. Укупан број захтеваних такси возила, N потребан да произведе оптималан број услуга, „путовања“, X, на задатој градској површини може се написати на следећи начин:
N = x[s + t(x)}
X = број путовања таксијем у јединици времена у одређеном делу града
N = број такси возила
t = просечно време доласка до назначеног места
s = просечно време вожње тј услужно време од тренутка преузимања корисника услуге до трена када стигне до дестинације у граду
Са порастом тражње повећава се потребно времe вожње од места до места. Укупни трошкови произвођача такси службе имаjу следећу форму:
TC prod = cN
Просечни трошак по поласку има следећу форму:
AC prod = TC prod/X = c(s+t(X))
Тамо где је интензитет тражње веома висок t(X) тј просечно време доласка до назначеног места достиже нулу што значи да неки такси увек имамо у близини. С друге стране такси може путовати таман колико би требало да траје и сама захтевана вожња, тако да трошак буде дупло већи него у претходном случају. Ово даље значи да просечни трошкови произвођача падају како тражња расте, маргинални трошак се онда рачуна:
MC prod = dTC/dX = dTCdN / dNdX = c(s+t) + cX dt/dX
Постоји разлика између просечних трошкова и маргиналних трошкова произвођача што је производ деловања Моринговог ефекта, која је представљена у претходном изразу. Време дистрибуције је редуковано као резултат раста у интензитету тражње што значи да P* = MC prod што је мало мање вредности од просечних трошкова.
107
4.9.2 Локација и конкренција
Поставља се питање како објаснити профитабилне и непрофитабилне локацијске моделе. У претходном делу смо разматрали моделе минимизације трошкова за дугорочни систем понуде услуга. Исто тако смо разматрали и финансијске резултате оптимизације цена. У сваком случају утицај тржишта омогућава афирмацију модела за оптимизацију цена. У односу на посебне локције се формира тзв. мулти-актерски тј конкурентски монопол који је сам по себи јасан као такав. Једини проблем у том случају јесте што монопол производи мањи производ укупно гледано, него што би могао појединачно.
Три главна локацијска модела су:
1. Минимизација трошкова система понуде (просторно структурирање)
2. Чемберлинијанска монополистичка конкуренција где се различите локације представљају диференцијацијом производа и
3. Кластеровање.
Дакле почињемо од минимизације трошкова зависно од лоцирања прозвођача што може послужити као бенчмарк тј репер за следећу анализу приватног сектора где модели 2 и 3 постоје у посебним или мешовитим формама власништва.
Едвард Хастинг Чемберлин (May 18, 1899 – July 16, 1967), амерички економиста, рођен је у Вашингтону а умро у Масачусетсу, докторирао је на Харварду и дао велики допринос развоју микроекономије посебно у области конкуренције и потрошачког избора. Уводи појам „диференцијација производа“ да би описао како произвођач може да наплати више производа него у условима савршене конкуренције. Његов најзначајнији допринос је теорија монополистичке конкуренције. Објавио је и књигу Теорија монополистичке конкуренције, такође је један од првих теоретичара који су применили идеју о маргиналном производу. Објашњава како цене не морају обавезно да достигну еквилибријум већ бивају одређене монополистичким и конкурентским аспектима. Чемберленова теорија о монополистичкој конкуренцији је нашла примену и у теорији нобеловца Пола Кругмана о међународној трговини у комбинацији са производном функцијом која подразумева економију обима.16
16 http://en.wikipedia.org/wiki/Cambridge,_Massachusetts
108
4.9.3 Оптимално тржиште
У државном благостању (Шведска) око 2/3 укупне услужне потрошње је финансирано из државног буџета. Ове услуге се пружају практично без трошкова или су лоциране тако да је друштвени трошак минималан. Упечатљиво је то како је тржиште подељено на сегменте у којима би се услуге по принципу један за све пружале на што ваљанији начин. Такође када поредимо више услуга видимо да постоји различито тј диференцирано тржиште.
Главни део укупне услужне потрошње, узима учешшћа у урбаним срединама где постоје типична услужна суседства као што су обданишта, основне школе и здравствени центри. У градским дистриктима постоје средње школе, спортски терени и базени. На градском нивоу постоје градске библиотеке, позоришта и различити локални ауторитети за пружање разних услуга грађанима а понекад и универзитети. Велике болнице са опсежним капацитетима имају широко тржиште на националном нивоу.
Услуге произведене у музејима, опери, националним театрима, вишим судовима су углавном лоциране у центру града. Зашто је тржиште услуга толико различито? То може бити објашњено моделом трошкова производње и дистрибуције. Са просторним погледом одговарајуће би било узети тржиште као фактор балансирања пре него аутпут, q = mX, те имамо следећу форму просечних трошкова у функцији тржишта:
AC = az/mX + a + bmβ
Минимизација трошкова се постиже деривацијом овог израза и његовим изједначавањем са нулом. Оптимално тржиште седобија математичким прорачунима и стиче форму:
m = 1,59(az/bX)2/3
Детерминанте минимизације трошкова тржишта су:
- Јединична вредност, а
- Индикатoр економије обима, z
- Индикатор путних трошкова (врста транспорта), b
- Интензитет тражње, X
Апсолутна вредност еластичности, m* у односу на a, b, z и X је очигледно иста за све детерминанте. Највише од свих наведених детерминанти варира тражња, X, што је и логично с обзиром на различите стопе насељености у разним деловима земље али такође и градова. Куповна моћ варира од
109
производа до производа. Као и код добара имамо свакодневна добрa и она која се ређе купују односно траже.
Што је већи трошак путовања то је мање оптимална тржишна зона. Ако је потребно ићи пешке по услугу онда је индикатор путних трошкова висок а оптималност тржишта нижа. Зашто неке услуге постaју суседне услуге? Одговор је једноставан зато што постоји тражња, нпр обданиште се оформи због одређеног броја деце чији родитељи траже ту врсту услуге или школа. Интерсантно питање јесте до које се мере протеже оптимално тржиште приватних фирми за производњу услуга.
4.9.4 Тржиште и просторни монопол
Када разматрамо локацијски модел провајдера услуга у приватном сектору, треба знати да поред једне трећине крајњих потрошача долази посреднички сектор услуга тзв ~business-to-business~ и цео малопродајни сектор. За разлику од конкурентских тржишта монополи не успевају да ефикасно алоцирају ресурсе. Монополи производе мање од друштвено пожељне количине аутпута и сходно томе, наплаћују цене које су веће од маргиналног трошка.17
Просторни монопол често представља национални парк, морску обалу, верски центар и том сл. Тада говоримо о природном монополу. Природни монополи најчешће се јављају у инфраструктурним делатностима: водоснабдевање, електроенергетика, телекомуникације, железнички саобраћај, нафтоводима и гасоводима на већим даљинама те аеродромском простору делу ваздушног саобраћаја.
4.9.5 Растући приноси на индустријском нивоу и опадајући приноси на индивидуалном нивоу производње
Који је производ деловања невидљиве рукe, где се страна понуде састоји од фирми које настоје да максимизирају профите? Да најпре погледамо Калдоров чланак (Kaldor's classical article 'The irrelevance of equilibrium economics') где расправља о коегзистенцији растућих приноса и конкуренције...што је веома проминентна карактеристика децентрализоване економије и начина функционисања што је и даље недовољно позната област економистима. За разлику од конвенционалне микроекономије где безгранични раст приноса у производњи води монополу, садашњи модел је пример где су растући приноси компатибилни са конкурентским еквилибријумом.
17 N.G. Mankiw, Principal of microeconomics, Hrvard University, USA, 1998, стр. 157.
110
Дакле, растући приноси су на страни индустрије док се индивидуалне фирме боре за опстанак покушавајући да остану на површини тј одржавајући ниво трошкова у равни са суседима. Агресивно редуковање цена на страни индивидуалних фирми може само да утиче на повећање дистрибуционих трошкова јер на тај начин повећавају своје тржиште. Значи, не постоји неизбежна тежња одређене фирме да искључи другу.
Ипак ће постојати тенденција смањења тржишта услед раста дистрибутивних трошкова јер ће то утицати на цену крајњим потрошачима услуга. Алтернативно посматрање трејдоф модела трошкова производње и дистрибуције је увођење тражње као функције општих трошкова која укључује и транспортне трошкове корисника.
Дакле, просечни укупни трошкови имају тенденцију смањивања, док се раст трошкова корисника рефлектује на тражњу и њено смањивање с растом у просечној транспортној дистанци.
4.9.6 Тржиште одређено невидљивом руком
Деривација оптималне тржишне површине, m*, и просечних трошкова AC*, што изводи минималне трошкове за сваки ниво тражње, X, дефинишући тзв. линију експанзије. Било би природно замислити јавни и/или приватни мултиактерски монопол који се тиче целе индустрије а то је видљива рука која би координирала локације сваке фирме да би се достигла минимизација трошкова кроз такву дисперзију фирми. Сада бисмо требали погледати на страни потражње где треба разликовати укупну од појединачне потражње.
С аспекта индивидуалне потражње иста има два извора еластичности и то: смањивање цена услед чега се повећава тржиште и други, интензитет тражње на иницијалном тржишту. Математички израз за индивидуалну тражњу се састоји из два фактора:
Q = m(P-p) X(p)
где параметри, m(P-p) представљају тржиште индивидуалне фирме као функција разлике између цене околних конкурената и цене индивидуалне фирме и X(p) је интензитет тражње на целом тржишту. Укупна еластичност, e, се може написати у следећем облику:
e = (dq/dp) / (p/q) = X(dmp/dpq) + m(dmp/dpq)
Ако уметнемо mX уместо q онда добијамо:
111
e = (dmp /dpm) +(d X p /dp X) = e(m)+e(x)
Погледајмо у сваки од фактора елестичности тражње. У нашој анализи узете су две варијабле, величина тржишта (m) и интензитет тражње (x). Ако претпоставимо да је тржиште хексагонално онда је јасно да свака фирма има по шест главних конкурената. У почетној ситуацији дате локације све фирме имају исту тржишну површину.
Дистанца међу паровима је 2D0 = H. Врло су важне криве индиференције на тржишту када је у питању тражња потрошача за услугама јер оне показују преференције потрошача али и максималну количину потрошње.
Смањивањем цене одређена фирма може повећати своје тржишно учешће. Претпоставимо линеарне путне трошкове у односу на дистанцу онда једнакост општих трошкова може бити написана у следећој форми:
p+2hD = P+2h(H-D)
p – цена услуге одређене фирме
h – општи путни трошкови по километру
D – просечна транспортна дистанца корисника услуге од разматране фирме
P – општи ниво цена на посматраном хексагоналном тржишту
H – дистанца међу фирмама
Укупни производ индивидуалне фирме се добија као производ тржишне површине и интензитета тражње:
Q = (3X√3D2) / 2
D = √(2q / 3X√3)
Комбинацијом претходне две једначине добија се следећа једнакост:
p = P + 2hH - 4h√(2q/3X√3)
Укупан приход добијa се множењем укупног производа са ценама док се изједначавање маргиналног прихода и маргиналног трошка добија на следећи начин:
MR = d(pq) / dq = P + 2hH- 6h√(2q / 3X√3)
P + 2hH - 6h√(2q/3X√3) = a
P + 2hH- 4h√(2q/3X√3) = a+az/q
112
Користећи претпоставке о максимизацији профита на страни индивидуалне фирме и нормалног профита на страни индустрије у целини претходне две формуле узимају следећи облик. Прва једначина предстваља MR = MC и друга једнакост представља просечне трошкове.
Из наведеног системa једначина, еквилибријумска количина производа може бити решена и изражена као функција централног модела параметара a,b, z и X:
q = 0,76 (az/b) 2/3 X 1/3
m =q/X = 0,76 (az/bX) 2/3
Ову једнакост можемо упоредити са изразом минимизације трошкова:
m = 1,59 (az/bX) 2/3
Како се може уочити исте детерминанте тржишта се и у претходној формули појављују тако да се може закључити да је еластичност на истом нивоу. Једина разлика је у константности и пропорцоналности. Ако су дате вредност детерминанти у једначини онда имамо да је величина тржишта једнака ½ од вредности датих у формули минимизације трошкова. Другим речима, све ово горе наведено јесте резулат деловаања невидљиве руке на тржишту. Крива тражње како се графички може видети, у микроекономским моделима јесте тангента на криви просечних трошкова (Mankiw, 2005).
Пратеће питање јесте колико се разликују просечни трошкови у следећа два случаја? Пошто је величина тржишта мања од оне потребне за минимизацију збира трошкова производње и потрошње јасно је да да су просечни трошкови онда већи. Трошковна ефикасност је иста у оба случаја.
5. ДИСПЕРЗИЈА АКТЕРА У ОДНОСУ НА КЛАСТЕРИНГ
Како је наговештено у претходним моделима, пре модела потпуне дисперзије као и модела минимизације трошкова ваљало би проучити у том смислу и приватни сектор као и кластеринг у услужном сектору. Кластери представљају извор конкурентске предности. Утичу на конкуренцију јер повећавају продуктивност компанијама и групацијама у свом саставу. У кластерима се подстиче оснивање нових фирми и повећава могућност за иновацијама. Вредност у целини је већа од вредности компанија појединачно. У оквиру кластера је посебна улога образовних институција, истраживачких центара такође. Државна политика може да помогне развој кластера подстицањем страних улагања, обезбеђивањем одговарајуће инфраструктуре, стварањем
113
услова за слободну трговину и улагањем у науку и технологију, образовање и обуку. Поред јавних институција отвара се могућност и приватног улагања у програме образовања и обуке. Кластерима се ствара шанса за развој различитих региона и повећање конкурентности региона и држава.
5.1 Кластери у услужном сектору
Значајна обсервација је значај груписања фирми на тржишту, што је супротно моделима дисперзије тржишних актера. Урбане услуге укључују многе примере и дисперзије и кластеринга. Релативно јефтине услуге као што је продаја новина или томе сл постају услуге из суседства и њихови капацитети су распорастрањени свуда по граду. Исто тако релативно скупе услуге теже да своје капацитете концентришу у центру града па и ако је фреквентност њихове тражње знатно нижа у односу на претходне.
Захваљујући радијалном транспорту у граду, центар града је једноставно у најбољем положају када је доступност другим локацијама у питању. Такође видимо да се и конкуренти кластерију у центру града па тако имамо позоришни дистрикт, докторску улицу, златарски кварт...Недавно се појавио интерес за поновним проучавањем тзв урбане економике која се стручно у литератури назива „агломерациони бенефит“. Поставља се питање колико је важно да се фирме правилно распоређују на тржишту када су у питању просечни трошкови. Зна се да је за минимизацију трошкова потребно извршити дисперзију фирми како би се смањиле дистанце. Агломерација бенефита од кластеринга огледа се у лоцирању на једној тачци што има предности које би могле да балансирају раст транспортних трошкова. Побољшани приступ круцијалним инпутима укључујући информације и при том корисник добро зна где сте лоцирани, представља одличан пример.
5.2 Трошкови кластеринга
Логично да ако с трошкови пословања већи у облику кластеринга а нижи у тзв дисперзионом моделу онда ће и овај вид производње бити пожељнији. Нпр. није логично да се киосци по граду налазе кластеровани већ дисперзовани. Да би поједноставили калкулацију претпоставимо да су корисници једнако дисперзовани свуда около, и да је транспортни трошак једнак свуда.
Почињемо од модела за минимизацију трошкова где свака фирма има свој тржишни простор. Потом узимамо 5 фирми и стављамо их у центар укупне тржишне површине. Ово значи да свака од њих сада има површину пет пута
114
већу од почетне. Како ће ово утицати на раст укупних трошкова? На следећој табели су дате опсежне вредности ових фактора, калкулација подразумева путовање колима док је z подешено на 5000 као у претходном нумеричком примеру:
Табела 17. Функција јединичних вредности и тражње
Једиична вредност, a
1 10 100 1000 10000
1 117 110 98 80 57
10 98 80 57 35 19
100 57 35 19 10 6
1000 19 10 6 2 1
10000 6 2 1 0 0
Да бисмо видели како табела функционише узмимо случај где је јединична вредност €10, и интензитет тражње је 1000 јединица услуга на дан по километру. У том случају лоцирање пет фирми у кластер повећава укупне трошкове производње и дистрибуције за 35 центи. Треба напоменути да ако кластерујемо две фирме сви додатни трошкови би били редуковани за 1/3.
Лако се може уочити разлика између величина зависно од позиције на табели. Није толико важно ако је велики број провајдера скупих услуга лоциран у центру града где је и стопа насељености висока. С друге стране очигледно је да би било трошковно неефикасно ако би се значајан број ниско-вредносних услуга нашао у ређе насељеном делу града како би формирали кластер. Прави пример би био груписање аутобуса у често потпуно неефикасно организованом транспорту тј јавном превозу.
Само као куриозитет напоменимо екстреман случај ако у средње насељеном граду има око стотине киоска: претпоставимо да сви они формирају кластер у једној тачци онда ће друштвени трошак бити десет пута виши него регуларно како је то у дисперзованом моделу потребно за дистрибуцију новина. Опет с друге стране музичка индустрија, филмска индустрија често се сматрају произвођачима услуга.
Међутим, они могу складиштити њихов аутпут на дисковима, филмским тракама и др екстерним меморијама што утиче на то да трошкови дистрибуције буду екстремно ниски у односу на трошкове производње. Основни услов неускладиштивости и нетранспортабилности услуга који су круцијални у овом моделу очигледно не важе. Пошто је производ много скупљи од дистрибуције онда је јасно зашто је кластеровање исплативо у
115
филмској индустрији јер се на тај начин остварује максимум ефекта агломерације бенефита.
Карактеристике урбаног и интерурбаног транспорта који је важан у овом случају треба нагласити још једанпута: тзв. хаб (централна) структура градског транспорта. Стога, претпоставка једнакости транспортних трошкова на тржишту подвлачи да клакулацијски резултати представљену у претходној табели имају одређени изузетак.
Поред тога што се налази у средини центар града где радијални градски превоз постоји је много прухваљивији него у неким другим деловима града. Слично, за добра и услуге са већим тржиштем од градског тржишта кластеринг у главним градовима је предност зато што су главни градови често у хаб позицијама и у железничком и у авио-транспортном систему што их чини супериорнијим у односу на друга места и градове у земљи.
5.2.1 Тржишне форме у приватном сектору
Две главне форме тржишне организације разматране у претходном делу се тичу тржишне дисперзије и кластеринга у том смислу говоримо о два основна облика тржишне конкуренције и то дистанциона конкуренција и друга једноставно само конкуренција.
Концепт тржишта је метафора све док се користи за ускладиштива добра, убедљиво је занемаривање просторне димензије и посматрање проблема у једном комуникативном смислу где се мисли на склапање уговора где купци у продавци комуницирају путем понуда, којима нуде одређена добра и услуге.
За одређена високо-вредносна добра и услуге постоје добро организована тржишта тј берзе које представљају национално тржиште, где се сусрећу понуда и потражња. За одређена добра постоје географски сепаратисана тржишта. Игноришући велики проблем дефинисања производа, перфектно хомогени производи су претпостављена за сваку посебну индустријску грану са аспекта производа и производње.
Велике географске тржишне површине су подељене у одређени број мањих тржишних површина ради ефикасности у функционисању. У складу са изучавањем услужног тржишта, обично добро дефинисано тржиште је повезано са одређеном фирмом. То не значи да фирма ужива монополистичку позицију на тржишту.
Дистанциона конкуренција је мање или више зависна од различитих околности. Са систематског аспекта географска дефиниција система није увек корисна. Како је већ дефинисано неко може оставити отворено питање
116
географске дефиниције и базирати анализу на условима интензитета тражње, уколико се разматрају функције понуде и потражње.
За типично градске услуге, међутим постоји природна линија демаркације за цео систем. Интензитет тражње пада драстично када градска средина мења своју форму. Разлика између суседских услуга и услуга у центру града се састоји у самој локацији али и моделима организације, суседске услуге су дисперзоване и као такве припадају дистанционој конкуренцији, док су у самом центру града сконцентрисане и може се рећи кластероване, исто тако и цене су различите тј суседске услуге имају ниже цене док су услуге у центру града са знатно вишим ценама.
5.3 Дистанциона конкуренција
Генерално говорећи адекватна мера јачине ценовне конкуренција са којом се суочава произвођач јесте еластичност потражње што ће рећи ефекат промене цена супститута и њеног утицаја на цене. У овом моделу свака фирма има по шест конкурената. У овом делу се настоји извести ефекат утицаја промене цена на тражњу. Започињући од реверзибилне функције тражње у односу на цене добијамо:
dP/dq = 2h √(2/3qX√3)
Супституцијом b за h из формуле:
4h / (λ + 2) (2 / (3√3)) λ/2 = b; (λ/2=β)
добијамо следећу једнакост:
Eqp = P / (1.5b) √q
У дугорочном еквилибријуму датом формулом:
q = 0,76 (az/b) 2/3X 1/3
док се еквилибријумска цена добија тако што се замени вредност за q у оригинално производној функцији, инсертујући вредности за цене и количине добијамо финални израз за еластичност тражње:
Eqp = 1+0,77(a/b)2/3 (X/z) 1/3
Све претходно наведене детерминанте тржишта се поново појављују у изразу о еластичности. Једнакост Eqp може бити фактор појашњења за снагу дистанционе конкуренције. Еластичност тражње никада није мања од један
117
према последњем изразу, види табелу која одређује еластичност тражње у односу на интензитет тражње.
Табела 18. Еластичност тражње у односу на интензитет тражње
Једнична вредност, a
Интензитет тражње, X
1 10 100 1000 10000
1 1.1 1.3 1.6 2.3 3.8
10 1.6 2.3 3.8 7.0 13.0
100 3.9 6.2 14.3 29.5 62.0
1000 14.3 30.0 63.0 134.0 285.0
10000 62.0 136.0 289.0 621.0 1334.0
Фирме ривали нуде блиске субституте што утиче на повећање еластичности тражње што указује на значај броја независних понуђача услужне индустрије било да се ради о монополу, дуополу, олигополу итд.
5.3.1 Нестанак конвенционалне тржишне политике
У конвенционалнној теорији и број фирми био је првобитно везан за величину тржишног простора. Проблем је што број фирми не може бити добар показатељ еластичности на тржишту. Број фирми се рачуна тако што поделимо укупну тражњу са количином тражених производа:
N = X/q = 1,32 (bX/az) 2/3
Исте четири детерминанте еластичности се појављују у формули за израчунавање броја фирми на тржишту. Велика вредност услуга и ниски транспортни трошкови да би се дошло до услуге довешће до раста еластичности и самим тим до јачања конкуренције, али ће исто тако радити на смањењу броја фирми по километру што се може видети на табели која представља број фирми на 1000 квадратних километара (N) у односу на јединичну вредност и интензитет тражње (X):
Табела 19. Број фирми на 1000 квадратних километара (N) у односу на јединичну вредност, а, и интензитет тражње (X)
118
Једнична вредност, a
Интензитет тражње, X
1 10 100 1000 10000
1 1.5 7 33 153 718
10 0.3 1.5 7 33 153
100 0.07 0.3 1.5 7 33
1000 0.015 0.07 0.3 1.5 7
10000 0.003 0.015 0.07 0.3 1.5
Пружање услуга високе јединичне вредности утиче на повећавање профита услед повећавања тржишта зато што су трошкови производње нижи због деловања економике обима. Штавише, путна дистанца и сходно томе путни трошкови расту у пропорцији са квадратним кореном тржишне површине док тражња расте пропоционално. Ово значи да је број фирми које пружају услуге високе вредности мањи у појединим местима него број фирми које производе услуге мање вредности, конкурентски услови могу бити крући у претходном високобуџетном услужном случају него у овом примеру са ниско буџетном услужном индустријом.
На табели гледано дијагонално број фирми је константан (1,5), док еластичност потражње у претходној табели расте од веома ниских вредности 1,1 до вредности 1334, посматрано с друге дијагонале од лева на десно имамо пад еластичности тражње од 62 до 3.8 док се број фирми креће у другом правцу. Дакле, тражња са којом се суочавају фриме на одређеном тржишном простору је скоро бесконачно еластична.
6. ПРИРОДНИ МОНОПОЛ И АПОЛ
6.1 Појам природног монопола
Природни монопол преко концепта опадајућих трошкова, подразумева да природни монопол постоји када при сваком обиму производње просечни трошкови по јединици производа опадају. Гранични трошкови потребни за
119
производњу додатне јединице производа стално су нижи од просечних, што условљава да се крива граничних трошкова (ГТ) налази испод криве просечних трошкова (ПТ) за сваки обим производње:
Слика 23. Природни монопол
Извор: J., Stiglitz, Economics of public sector, стр. 156.
Разликујемо три основна метода конкуренције који могу да се примене у условима постојања природног монопола: франшиза (додељује се путем аукције коју води обично локална државна власт, понуђач највише цене добија право монополског снабдевања неког тржишта), контестибилно тржиште (подразумева постојање стварне или потенцијалне конкуренције, која приморава монополско предузеће да се ефикасно понаша и да ценама покрива просечне трошкове) и конкуренција супститута (када се више услуга бори за једно тржиште).
Регулације је потребна у областима где конкуренција не функционише (у природном монополу) или правно није дозвољена (ексклузивна права која даје закон). Регулацију представља комплет кодификованих мера које се примењују на параметре активности компаније као што су цене, приходи, квалитет снабдевања, функционисање тржишта.
Циљеви регулатора су да: заштити интересе потрошача, обезбеди финансијску солвентност учесника у привреди, обезбеди једнаке услове и недискриминацију свих учесника из сектора, охрабри конкуренцију где је то могуће. Регулација природног монопола подразумева директну државну интервенцију којом се утиче на пословање приватног или друштвеног предузећа. Постоје два основна вида регулације природног монопола: контрола профита који присваја монополиста и то путем утврђивања тзв. праведне профитне стопе и кроз директну државну интервенцију код одређивања цене производа монополисте.
120
Могуће је најзад схватити концепт природног монопола са којим је тешко носити се у оквирима конвенционалне микроекономије која искључује простор у својим теоријским моделима. Како је демонстрирано у претходној анализи у светском моделу униформне тражње у простору, како се чини тешко је дефинисати тржишне форме. Све је то ствар степена и један проблем јесте број фирми у индустрији или посебном тржишту, и ван сумње је вредност индикатора јачине конкуренције.
У моделу анализе изнад, број фирми по километру је корелисан са вредношћу еластичности тражње која је много тежа за обсервацију у пракси али која је релевантни конкурентски индикатор. Постојање локацијски специфицираних услуга и урбаност су две врло важне одреднице услужног сектора. Релативно заједнички пример локацијски специфицираних капацитета је локални пут између A и B. Непостојећи пут је супститут док је градња новог пута прескупа, када је саобраћај у оквирима постојеће инфраструктуре доста испод својих капацитета. Мада није искључена могућност изградње нових капацитета.
6.2 Просторне варијације у интензитету тражње
У великим индустријама тржиште је регионално национално или глобално, које се састоји од низа градова. Захваљујући временским транспортним трошковима, тржишна површина је тако велика да последице промене у тражњи и нису тако уочљиве у трејдоф моделу. Еластичност тражње за јединствену фирму је релативно висока упркос чињеници да су фирме конкуренти стотинама па и хиљадама километара удаљене. Закључак би био да се природни монопол ређе налази у индустријама материјалних добара. У услужној индустрији где је главна категорија урбана услуга различите ситуације су лако уочљиве. Код природних монопола дистанциона конкуренција нема утицаја, такође када се ради о мање насељеним целинама онда је интензитет тражње такав да таква целина неби могла бити јак конкурент. Важност градова који функционишу као изолована острва примери су апола и монопола и могу бити објашњени на следећи начин.
6.3 Понуда услуга и потражња у самодовољним тзв. изолованим градовима
Популација у оквирима изолованих градова гради укупно тржиште које коинцидиира са услужном индустријом у том граду. Крива просечних
121
трошкова дата на следећој слици може се применити на све услужне индустрије. На страни потражње треба да се фокусирамо на X-компоненту функције потражње. Позивајућии се на оригиналну формулацију тражње индивидуалне фирме као производа m-фактора који представља тржишну површину и X-фактора који представља интензитет тражње како је дато у изразу:
q = m(P-p).X(p)
где се јасно види да је укупна тражња функција разлике између ценовног нивоа конкурената P, и цене индивидуалне фирме. Ако претпоставимо да су цене једнаке у целој индустрији од почетка и да се мења унисоно онда функција тражње индивидуалне фирме одговара функцији тражње која је дата за целу индустрију.
Ако означимо урбану површину са A, и број фирми са N, тражња са којом се суочава индивиуална фирма може имати следећу форму под условом да је p = P:
q=A/NX(p)
Индустријска потражња се добија једноставним множењем претходног израза са бројем фирми, N, и увођењем парметара Q и P за количину и цене.
Q = Nq = A.X(P)
Ова двА израза су краткорочни изрази функције потражње. На дуги рок број фирми варира. Ово има утицаја на функцију тражње како на индивидуалну потражњу тако и на укупну тј агрегатну, зато што промене у броју фирми, N ће утицати на транспортне тј дистрибутивне трошкове који се тичу директно услужних корисника.
Функција дугорочних трошкова може се написати на следећи начин:
Q = A-X(P,N)
Дугорочни трошкови за репрезентативну фирму могу се представити на следећи начин, дељењем Q са N:
Q/N = q = AX(P,N)/N
Слика приказује скупину линеарних кривих тражње за одређене ценовне нивое дуж вертикалне осе. Растући број фирми N увећава вредност имениоца и делиоца како се из формуле види. Именилац неће порасти пропорционално са растом броја фирми тако да ће се индивидуална тражња смањивати са растом броја фирми:
122
Слика 24. Функција индивидуалне цене и броја фирми
Извор: Јансен, стр.135
7. ПОКРЕТАЧКЕ СНАГЕ ЗА И ПРОТИВ УСЛУЖНЕ ЕКОНОМИЈЕ
Након дескриптивног првог дела и микрекономских основа у другом делу сада нам је циљ да појаснимо целокупни развој и тенденције економског система у целини.У ову сврху Вилијам Баумол (William Baumol) врши једну мудру анализу проблема дисбалансираног раста продуктивности као релевантног аутпута. Дијаграмска верзија проблема је главно аналитичко оруђе које постаје водиља логичне декларације у Баумоловом моделу. Ова декларација још није узела маха. Фактор који недостаје у моделу је просторни аспект дугорочног развоја услужног сектора. Ово је разјашњено у делу око урбанизације и услужних тржишта у развоју.
Укупна светска популација је порасла за шест пута са 1 на 6 милијарди становника у периоду од два века и што је посебно важно нагласити јесу кретања становништва из руралних у урбане делове земље. Речено је да је урбанизација врло важан фактор у расту и развоју сервисног сектора. Пољопривредни сектор се састоји из великог броја домаћинстава која се боре за само-опстанак. Главно оправдање за урбану економију јесте у могућности специјализације у услужном сектору што није случај у руралним срединама јер је тамо врло ниска тражња и мало тржиште. Моторизација индивидуалног транспорта до које долази у другом степену урбанизацијског процеса имплицира велики раст продуктивности у дистрибуцији услуга што је итекако допринело економском расту и развоју.
123
Међутим, недавни феномен у високо-пореским урбаним економијама је растућа супституција тзв напора „уради сам“ са услугама купљеним у маркету. Ово коинцидира са новим ширењем урбане површине. Урбано ширење чини да неки истраживачи пост-индустријске ере упитају: да ли је све заокружено? Да ли је модерно урбано домаћинство између традиционалних урбаних средина и села, постаје диверсификовано произвођачко утврђење као типично рурално домаћинство што је некад било. Интерсантно би било погледати у поделу послова између мушкараца и жена и наравно њихов утицај на настанак услужних активности које касније прерастају у менаџерске способности, маркетиншке и томе сл. Развој дискреционе временске алокације између плаћеног рада, волонтерског рада и креативне доколице је од посебне важности.
8. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РАЗВОЈА У МОДЕЛУ ДИСБАЛАНСИРАНОГ РАСТА ПРОДУКТИВНОСТИ УСЛУГА
Наставимо причу око развоја услужног сектора коју смо започели у првом делу књиге. Главни закључак јесте да је у развијеним земљама структура запослености промењена од рација 80:20 на рацијо 25:75 у корис услуга. Што се тиче пољопривреде и индустрије у односу на услужну запосленост и овде је пропорционални однос у корист услужних активности. Питање је шта је уствари главна покретачка снага иза овог, слободно можемо назвати клемпавог развоја? Чини се кондрадикторном, чињеница да је потрошња материјалних и нематеријалних добара пола-пола достигла границу Постоје две покретачке снаге понуда и потражња услуга. Требало би нагласити имена два теоретичара у овој области и то: Вилијам Баумол (William Baumol) и Данијел Бел (Daniel Bell). Daniel Bell, амерички социолог, писац и професор на Харварду, најпознатији по свом доприносу преко пост-индустријских студија у раду под називом „The Coming of Post-Industrial Society“. Он је и тада заговарао идеју да ће индустријско друштво бити умногоме замењено по значају информаионим друштвом услужно орјентисаним. Постоје три компоненте пост-индустријског друштва према Белу:
- Промена од производње према услугама - Централизација научно базиране индустрије - Раст нове техничке елите и долазак новог принципа стратификације
Бел такође прави разлику између: податка или информације која описује емпиријски свет, информације или организације података у одређене смисаоне системе и знања које Бел концептуализује као коришћење информација да би се дошло до одређених закључака.
124
8.1 Баумолов ефекат
Вилијам Баумол, директор Беркли центра је аутор више од 40 књига и 500 научних чланака, своје истраживање је фокусирао на предузетништву, продуктивности, трошкова, где је схватио да постоји геп у продуктивности између индустријских добара и персоналних и културних услуга укључујући и уметност (зато су компјутери јефтинији а медицинске услуге све скупље). Вилијаму Баумолу је било непојмљиво то што су позориште, опера и балет изван тржишне конкуренције зато што је продуктивност у овим областима стагнирајућа тј константна мање више. Исто тако му је било жао зашто у великим градовима као што је Њујорк није могуће одржавати стандарде у погледу образовања, права и закона, транспортних капацитета, чишћења улица и осталог зато што трошкови урбаних услуга расту брже него доходак као и жеља пореског обвезника да плати. Постоји обимна евиденција о неједнаком расту продуктивности у области материјалних добара знатно више него што је то у области услуга посебно у области персоналних услуга. Најбољи индикатор релативне продуктивности у различитим индустријама је како су се релативне цене домаће произведених добара и услуга развијале током времена. У следећој табели имамо неке примере различитих ценовних трендова током 30 година у послератном периоду и посебно две врсте радно интензивних услуга као што су, кетеринг тј служење хране и пића, забава комуникацијске услуге и нека трајна потрошна добра18
Табела 20. Ценовне промене, дефлација у периоду од 1955-1985 (Ј.О.Јансен, стр. 142)
:
Врста услуге Дефлациона стопа (100%)
Фризер 280
Аутомеханичар 260
Ресторани 140
Кафе и 110
Биоскопске улазнице 120
Позоришне карте 40
Поштанске услуге 40
Телекомуникације -50
Услуге чишћења -50
Гардероба и ципеле -60
18 Ј.О.Јансен, Економика услуга, Е.Елгар, Лондон, 2007, стр. 142
125
С друге стране, примера ради, одласци у биоскопе као и одласци у позоришта су субвенционирани у случају да су националним путем финансиани из буџета. Поента је прилично јасна: супротни ценовни трендови добара и услуга рефлектују велику разлику у учинку између индустријске производње и ручне производње. За порески финансиране услуге које су углавном бесплатне, треба обратити пажњу на укупне трошкове по јединици услужног производа.
8.2 Дијаграмска верзија модела дисбалансираног раста продуктивности
У свом каснијем раду Вилијам Баумол комбинује карактеристике понуде и потражње услуга. Славни модел дисбалансираног раста продуктивности је корисно аналитичко оруђе у овој конекцији. Дијаграмска верзија Баумооловог двосекторског модела у економији где радна продуктивност расте за, а, процената у прогресивном сектору.
Требало би увидети да Баумол екплицитно ставља прогресивни сектор у пару са добрима и услугама. Касније Баумол са својим сарадницима уочава да прогресивнии сектор обухвата поред добара и услуге такође, док непрогресивни сектор обухвата углавном персоналне услуге. На основу Баумоловог двосекторског модела дисбалансираног раста следеће пропозиције могу бити исказане на следећи начин.
Пропозиција 1: јединични трошак добара ће остати константан током времена, док ће јединични трошак персоналних услуга расти сво време по стопи радне продуктивности у области производње добара
Пропозиција 2: ако тржишне снаге функционишу без препрека у оба сектора и ако је раст трошкова у персоналним услугама рефлектован у ценама истих онда се може очекивати да ћереални производ ценовно еластичних услуга расти. У Баумоловом моделу постоји тенденција да аутпут непрогресивног сектора чија тражња није високо нееластична опада или можда нестаје.
Пропозиција 3: Баумол је такође размотрио ситуацију, где је реални аутпут ова два сектора на константној разини уз помоћ владиних субвенција или под условом да је тражња за производима довољно ценовно неелсатична или доходовно еластична. У овој ситуацији стаза експанзије може бити представљена као на следећој слици у виду зрака:
126
Слика 25. Функција персоналних услуга (personal sevices) и других добара (other goods)
Баумол је размотрио само један фактор, рад, који је константан у самом моделу. Наиме одговара да се аутпут персоналних услуга мери радом, зато што претпоставка производње у нашем примеру јесте скала константних приноса и радна продуктивност стога остаје константна током времена. Квантитет других добара с друге стране се мери у реалним јединицама док продуктивност расте.
Производне могућности се померају у смеру казаљке на сату око својег стожера. Фиксирана тачка представља максимум аутпута персоналних услуга, то је тачка где се сав рад користи за производњу персоналних услуга а то је уствари тај стожер којега смо споменули.
Под претпоставком препозиције три, раст учешћа укупне радне снаге бележи сектор персоналних услуга, како продуктивност расте у сектору материјалних добара, и граница производних могућности постаје стрмија. Када само један радник остане у производњи материјалних добара обара принцип константности дат у моделу.
Упечатљив крајњи резулатат је да рацијо укупних трошкова у области услуга и укупних трошкова у области добара иду у бесконачност, док рацијо персоналних услуга реалног аутпута у односу на реални аутпут других добара остаје константан.
Дијаграмска верзија пропозиције 3 Баумоловог секторског модела дисбалансираног раста продуктивности указује да: агрегати добара и персоналних услуга расту у фиксном односу у реалним јединицама, док удео персоналних услуга у трошковима укупне потрошње константно расте. Ово није само Баумолова предикција већ и многих теоретичари који су пратили аргументе и изразили страх због свеопште економске стагнације.
127
8.3 Продуктивност услужног процеса производње
Услужни процес подразумева трошење рада и капитала у поменутом процесу настајања услуга. Зато је продуктивност рада с једне и капитала с друге стране веома важна. На бази објективно потребног рада садржаног у услузи имамо следећу једнакост за израчунавање продуктивности рада:
P = Lo/(Lo+L);
Lo – објективно потребан рад
L – субјективно условљено трошење рада
Овај израз се узима за анализу и мерење динамике како производне тако и непроизводне активности (здравство, школство, научна истраживања. Продуктивност продаје представља комплекс односа између обима продајних услуга и радника у продаји који врше те услуге. Један од економских принципа репродукције јесте остварити максималан обим продајних услуга уз задовољавајући квалитет и минималан утрошак радне снаге.
Продуктивност продајног простора значи тежњу за остварењем максималног обима продајних услуга уз максималан квалитет и минималан простор. Услужна продуктивност се може дефинисати као способност организације да користећи инпуте произведе очекивани квалитет уз минималне утрошке времена и радне снаге:
Табела 21. Квалитативно - квантитативни преглед квалитета услуга
Квалитет Квантитет Инпут Аутпут Инпут Аутпут
Рад Услуге Опипљиви ел.
Перцепирани квалитет
Капитал Квалитет Неопипљиви ел. ....
Материјал Квантитет ...
Услужна продуктивност = квантитет и квалитет аутпута / квантитет и квалитет инпута
С једна стране понуђач тј провајдер услуга води рачуна о квалитету али једнако важно јесте обезбеђење квантитета. Корисника међутим превасходно занима квалитет који треба да одговара његовим очекивањима и перцепцији.
На продуктивност такође утиче и технологија и то на неколико начина:
128
- Смањењем трошкова - Стандардизацијом производње - Јачањем доступности - Повезивањем клијената у сервисни систем - Утицај на навике потрошача.
8.4 Фиксирана пропорција реалних добара и услужне потрошње
Кроз економску историју рекло би се да Баумолова пропозиција три, изнад, има упориште у реалној економији. Пропорција реалних добара и услуга уз претпоставку о фиксним ценама и трошковима на дневном нивоу, била би оквирно иста у последња два века као резултат дисбалансираног модела раста подуктивности.
Према подацима од Фогела ( Fogel, 1999) за Америку где се јасно може видети пад удела хране и пића, одеће и станова у укупној потрошњи од 92% у 1875 години на 36%у 1995, и раст удела здравства и образовања са 2% на 42% у истом периоду. Проналасци Фогела нису нимало чудни особито данас када се узму општи трендови кретања у свету када је развој науке у питању. Треба да покушамо да интерпретирамо амерички развој у светлу Баумоловог модела, дијаграмска експозиција претходне слике.
Да бисмо направили амерички развој представићемо производне могућности ове земље у периоду од 1875 до 1995 године. Према претпоставци да је подела рада иста као и рацијо укупних трошкова потрошача добара према укупним трошковима потрошача услуга у 1875 укупан рад је подељен између добара и услуга у односу 92:8. У 1995. години производње могућности се мењају. Подела рада добија нову пропорцију а то је 50:50 што значи да потрошачи троше на добра 50 и на услуге 50 % од укупног дохотка. Дијаграм на следећој слици показује раст сервисног аутпута по глави становника од 8 до 50 што одговара учешћу радне снаге у производњи услуга:
Слика 26. Интрепретација структуралних промена потрошње, кроз модел дибалансираног раста продуктивности
129
Продуктивност рада у индустрији добара је порасла за факто 11.5% што није далеко од истине. Интересантно је запазити трошковну болест код услуга као и њене импликације. Баумол поручује да трошковна болест изражена код услуга није толико опасна како се то мислило на почетку. То свакако неће одвести економију у стагнацију: успоравање економског раста седамдесетих и осамдесетих неће бити перманентно. У ретроспективи се види да је био у праву. У делу књиге под насловом „Прогнозе услужне економије: илузија трошковне болести“, закључује се следеће:
Учешће аутпута прогресивног и непрогресивног сектора у економији остаје константно у послератном периоду, тако да само због трошковне болести са растом релативних цена, удео укупних трошкова у непрогресивном сектору као и уео радне снаге бележи драматични раст.
8.5 Ефекат стопе економског раста
Интересантан закључак пртеходно разматраног модела дисбалансираног раста продуктивности у два поменута сектора јесте у погледу стопе економског раста што је конзистентно са препозицијом 3: зачарати евентуалну стагнацију. Крећући се дуж зрака на слици, како продуктивност у области добара расте, сваке године за одређени проценат, стопа раста ће иницијално бити испод ½ а, на претпоставци да ће се фифти-фифти пропорција одржати. Нпр ако поставимо да је а = 6%, стопа економског раста ће бити 2.9% у првој години и 2.1% у наредних десет година...итд све до нуле.
Десет година после штампања Баумоловог славног рада, актуелни развој економији у многим земљама изгледа као да је стремио да рефлектује
130
препозицију 3: услужни сектор у укупној запослености је стално растао док је стопа економског раста нешто спорије расла у поређењу са претходним периодом. Током седамдесетих година и почетком осамдесетих главно питање је било шта можемо урадити да променимо постојећи правац економског развоја који чини да економски раст одумире.
8.6 Квалитет услуге и Баумолова продуктивност
Да би се ухватили у коштац са развојем квалитета услуга треба да сагледамо многе до сада ирелевантне аспекте. Претпоставка о нултој продуктивности у сервисном сектору је од помоћи. Исто тако реални сервисни аутпут може бити сразмеран са инпутом рада. Међутим, раст реалних зарада не рефлектује само раст продуктивности већ и у неком степену раст квалитета различитих услуга. Није упутно захтевати да професорски сат, докторски сат, сат неке медицинске сестре произведе боље услуге данас него што је то било пре.
Проблем мерења квалитета услуга је посебно тврдоглав када су у питању персоналне услуге. Персоналне услуге нису као цигле. Баумолов пример продуктивности симфонијског оркестра, може бити додат примеру наставника, медицинских сестара или лекара који чини се треба да смање продуктивност на рачун квалитета услуге, алоцирајући више времена на ученика, пацијента или публику.
Квалитативни и квантитаивни рацијо су релеватне варијабле када је реч о продуктивности у области персоналних услуга. Ако узмемо пример родитеља и деце, родитељи који имају десеторо деце они су веома продуктивни тако је рецимо Наполеон производио колико год је више могао војника. Мада кад је реч о родитељима ако имају десеторо деце онда је логично да се родитељи не могу квалитетно посветити васпитању сваког детета понаособ, условно речено како би требало, да би ~произвели~ срећне људе.
Такође, родитељи са мањим бројем деце се све више жале на недостатак времена због текућих обавеза које би посветили деци, зато што раде и зарађују новац за породицу, дакле доходак би требао да трпи. Персоналне услуге се сматрају великим изазовом јер је немогуће изнаћи модел којим би се повећала продуктивност а да се квалитет одржи на истом нивоу. У развијеним земљама главна амбиција јесте како повећати квалитет услуге. Ако рецимо имамо одељење од 15 уместо 30 ученика онда је јасно и зашто је квалитет науке у том случају на већем нивоу као и начина и методе рада. Дакле, потребно је децентрализовати капацитете и делити их на што мањи број корисника, дакле изгледа да је решење у реструктурирању система што изискује и више капитала али се све то на крају исплати. Паметно инвестирање је од суштинског значаја.
131
8.7 Мерење димензија квалитета услуга, SERVQUAL
Квалитет се може дефинисати на различите начине, и са различитих аспеката. За разлику од традицоналних производа, одређивање квалитета код услуга је много комплексније а највише се тиче потрошачевог виђења услуге.19
Квалитет представља скуп својстава и карактеристика које се односе на могућност услуге да задовољи одређене потребе. Квалитет је категорија од виталног значаја за пословање услужног предузећа. Он дугорочно делује на успешност пословања. Према ИСО стандарду 8402 квалитет представља укупност својстава и карактеристика које се тичу његове способности да задовољи одређене потребе. Разлика између перцепираног и очекиваног квалитета јесте уствари величина корисникове сатисфакције.
Према Гронрусу (C.Gronroos, Service management and marketing, Lexington Books, D.C.,1990) који је развио концепт услужног производа-услужне понуде, главне детерминанте квалитета су:
- Професионализам - Ставови и понашање - Приступачност и флексибилност - Поузданост - Репутација
Димензије услужног квалитета односе се на услугу која се нуди, систем испоруке, окружење испоруке, технологију и запослене. Ц. Гронрус (C. Gronroos) истиче технички аспект квалитета провајдера тј шта је и на који начин корисник примио као услугу. Исто таке се наглашава и функционални квалитет услужног процеса тј начин на који је услуга испоручена. Функционални аспекти укључују, приступ, понашање, ставове и доступност пословног особља. Корпоративна слика представља слику коју је корисник стекао на основу функционалних и техничких кавлитета услуге. Бо Едвардсон познати шведски професор у области културе, концепта и развоја услуга (Кarlstad university) представља четири аспекта квалитета20
1. Технички квалитет (вештине сервисног персонала и дизајн сервисног система)
:
2. Интегративни квалитет (системски склад испоруке услуга) 3. Функционални квалитет (аспекти начина на који је услуга испоручена
кориснику, окружење, доступност)
19 Cunningham, L., F., Young, C., E., „Crosscultural perspective of seruice quality...“ Journal of air Transportation, vol. 7, 2002, стр. 5. 20 Р. Канцир, Маркетинг услуга, ВПШ, Београд, 2011, стр. 111.
132
4. Квалитет производа (степен задовољења стандарда).
Међутим, најраспрострањенији сет квалитативних детерминанти услуга јесте онај предложен од стране Парасурамана (A. Parasuraman) и његових колега, они сугеришу критеријуме који служе да корисник створи очекивања и перцепције, следећих десет критеријума:
1. Опипљивост: физичка евиденција 2. Поузданост: бити од речи и урадити ствар одмах добро и без грешке 3. Одговорност: воља и спремност да се нешто уради 4. Комуникативност: информисаност корисника на језику који разуме 5. Кредибилитет: искреност, истинитост 6. Сигурност: физичка и финансијска сигурност и поверљивост 7. Компетентност: поседовање захтеваних вештина и знања од стране
запослених 8. Учтивост: поштовање и пријатељска настројеност 9. Разумевање: разумети корисника као и његове потребе и захтеве 10. Отвореност: једноставност приступа и контакта.
Даљим анализама ових десет димензија је сведено на пет: опипљивост, поузданост, одговорност, сигурност и емпатија, а Гронрус је додао и шесту димензију квалитета услуга а то је спасавање (recovery). Аутори ове методе мерења услуга су Zeithaml, Parasuraman & Berry који су на овај начин одредили концептуални метод за мерење квалитета услуга, средином осамдесетих година прошлог века. Поменутим моделом се обухватају следеће карактеристике:
- опипљиви елементи тј опрема, особље, комуникациони материјал - поузданост тј тачност - респонсивност тј промптност - поверење тј знање и учтивост - разумевање тј емпатија
SERVQUAL методологија се углавном служи упитницима у којима су разложена питања наведених карактеристика услужног пакета. Испитаницима се поставља серија питања пре и серија питања после коришћења услуге чиме се опажају очекивања и перцепције. Подаци из упитника одлазе на прераду одређеним статистичким стручњацима који их обрађују и доносе одређене закључке тј дефинишу ниво квалитета услуге.
Schneider и Bowen21
21 B. Shneider, D.E.Bowen, Winning the service game, Harvard Business School Press, Cambridge, 1995, стр. 55.
су закључили да услужна фирма у циљу што прецизнијег квантификовања квалитета услуге треба да респектује следеће потребе корисника: сигурност, поштовање и праведност. Иначе поред јављају се и алтернативне методе и може се рећи да развој методологија мерења квалитета услуга очигледно није завршен. Важно је напоменути да су све инфомације
133
које долазе од корисника од великог значаја за даља усавршавања квалитета услуге. Осврнимо се на потребе индивидуе као личности.
Наиме, више него ико други Данијел Бел који је засновао суштину сервисне економије бројним књигама од којих је најпознатија „Долазак постиндустријског друштва“ из 1973 године. Бел се фокусирао на тражњу. Основна Белова идеја јесте да када је материјална потреба одмах задовољена, људски хоризонти се шире и нове жеље се јављају (Bell, 1973, стр. 15).
Ове нове потребе су уствари нове услуге што се не може само по себи објаснити али је прилично стара идеја. Иста је објашњена од стране немачког статистичара Кристијана Енгела (Christian Engel) с друге половине деветнаестог века. Теорије потрошачке психологије као што је дао Маслов (Maslov,1943) иде у истом правцу. Индивидуалне преференције потрошача, хијерархијски поређане указују на смер којим се и саме услуге у односу на те потребе крећу. Лидери земаља треба да ослушкују свој народ и да процењују на најрационалнији могући начин које су то потребе којима његов народ стреми. На тај начин политичке акције чине да грађани у држави буду задовољни, здрави, срећни и безбедни.
9. УРБАНИЗАЦИЈА И РАЗВОЈ УСЛУЖНОГ ТРЖИШТА
Урбанизација је назив којим се означава природни или механички прираст становништва у градовима, ширење градских подручја, односно трансформација карактеристика неког подручја у градско. Процес урбанизације је започео самим почецима цивилизације и стварања градова, али се интензивирао тек након прве индустријске револуције односно коришћења нових технологија које су смањиле потребу за људском радном снагом, те експанзије услужног сектора у економији.Урбанизација са собом доводи цео низ проблема, поготово када се исказује као нагла концентрација великог броја становника на релативно малом простору. Због тога је потребна посебна примена посебних мера и поступака у сврху изградње и организације градских насеља. Велики градови захтевају посебно организован и квалитетан живот. Познато је да је процес урбанизације уско повезан са развојем услужног сектора и то по питању запослености. Дакле, урбанизација је неопходна за развој услуга као главног економског сектора. У свету без просторне димензије, у економији са датом радном снагом очигледно је да економски раст имамо једино као производ раста продуктивности.
Продуктивност рада је ојачана инвестирањем у физички и људски капитал а изнад свега у технички прогрес. У реалном свету са просторном димензијом постоји другачији разлог за економски развој, концентрација становништва, јачање интензитета тражње без померања производне криве може бити узроком раста. Просторна дистрибуција популације је прошла радикалне промене од руралног до урбаног живљења. У периоду од 1800 до 2000
134
пропрција неурбане популације се променила пропоционално од 92:8 до17:83 (NEC, 1993).
У овом делу је представљен утицај урбанизације на цену услуга. Јачи ефекат долази од еманципације жена, што води ка већем проценту запослених жена у свету. У великој мери у питању је супституција услужног рада у формалном сектору евидентирана на националном рачуну неевидентираним кућним пословима што се рефлектује у расту националног производа по глави становника.
9.1 Каузални однос
У дескриптивном делу о услужном сектору датом у другом делу волумена, закључено је да постоји блиска корелација између индустријског и сервисног сектора чак и током индустријске ере а посебно после стагнације индустријског развоја. Ако живите у унутрашњости морали бисте много тога сами урадити за себе док у граду имате услуге свих категорија. На слици која говори о развоју запослености у услужном сектору у Шведској приказана је и крива која представља раст урбане популације:
Слика 27. Урбанизација после Прве индустријске револуције, раст урбане популације (urban population) и запослености у услужном сектору (service employment sector)
Релација између укупне сервисне запослености и урбане популације се карактерише као узрочна. Том приликом се не специфицира смер каузалитета. Може наиме бити двосмерно. У једној руци је јасно да раст урбаног учешће у укупној популацији чини раст тзв сервисне запослености. У другој руци, неко може питати како најпре расте урбана популација.
135
Индустријска револуција је започела урбанизацијским процесом: индустријски градови су расли у деветнаестом веку. Сада разумемо да то није била индустријска производња за себе која је захтевала услуге. То је била концентрација људи која је чинила више услужних активности одрживим. Услужни сектор може се сматрати елементом експанзивне индустрије све док је индустријска производња и запосленост расла до средине двадесетог века. Током овог периода радна снага из унутрашњости је била једнако абсорбована у индустрији као и у услугама.
Како се може видети на слици урбана популација је била повећана пет пута док сервисна запосленост није порасла више него два пута у периоду од 1900-1960 године. У следећем периоду, после развоја сервисног сектора и индустријског делимично интерсантно је то што крива раста запослености у услугама расте паралелно са кривом урбаног раста. Потрошачке услуге као и малопродаја су истински урбане услуге које потребују што је више могуће конзумената у што краћем радијусу.
9.2 Трошковне предности, концентрација популације
Економија обима је широко коришћен концепт у објашњењу тенденције у индустријској производњи ка већим производњама. Иницијални интервал аутпута у којем дугорочни просечни трошкови расту мањим интензитетом од аутпута је релативно неинтересантан с аспекта матреијалне производње што како је речено није случај и са услугама. Ако узмемо интензитет тражње за главну трошковну детерминанту онда је јасна разлика између материјалних и нематеријаних добара. Најпре погледајмо у податке у вези транспорта аутом што је карактеристично за прву половину двадесетог века. За средње вредносне услуге као и за малопродајне услуге разлика у трошковима између урбане и руралне средине је неупоредива у корист урбане средине.
Због велике концентрације људи у градовима могуће је извести детаљну поделу рада када је у питању развој услужног сектора. Ако један човек пере одела други има задатак да их суши... што све чини услуге још разноврснијим. У граду се многи нови услужни квалитети могу окусити нпр за педикир није потребна нека технологија већ понуда и тражња ове услуге што значи обимнија концентрација људи. Збир производних и дистрибутивних трошкова за јединицу услуге уек је врло висока у ретко насељеним местима.
136
9.2.1 Транспортна моторизација, тржиште и урбано ширење
Ефекат индивидуалне транспортне моторизације има ефекта на продуктивност пружања услуга у урбаним срединама. То такође има утицаја и на ширење урбане средине. Релација између транспортне технологије и урбане форме је главни предмет проучавања у урбаној услужној производњи.
Када говоримо о транспортној револуцији у прошла два века онда треба рећи да индустријска револуција са собом носи и инвенције у области транспортних машина: парна машина, железница и струја. Током друге половине деветнаестог века замена једриличарских бродова парабродима и коњских кола возовима донело је велике користи међународној трговини.
Нова транспортна мрежа је била међу-лучка размена високих размера. Потом се развија на почетку двадесетог века и аутомобилска индустрија наиме први аутомобил се појавио крајем деветнаестог века а произвео га је Карл Бенц док је аустријанац Р. Дизел усавршио мотор. Форд је 1908 године произвео аутомобил тзв Фордов Т модел који се успешно производио до 1928 године. Фабрике као и велепродаје су релоциране у индустријске паркове на периферијама града. Иначе и остали тржишни актери постају много флексибилнији са својим локацијама.
Град мења свој изглед сада изгледа много лепше. У Америци све се ово догађа пре Првог светског рата док се у Европи дешава после Другог светског рата. Педесетих година прошлог века аутомобилско друштво у Северној Америци се комплетира што потпуно шири крила урбаној средини. У Европи у првој половини двадесетог века урбанизација је повезана са развојем железничких линија и подземне железнице. Када се говори о структури урбаног услужног тржишта који је карактеристичан за традиционалне градове старог света где је транспорт обављан углавном пешке или моторизованим јавним радијалним транспортом. Следећа табела управо указује на трејдоф који доноси модерно време, па се уочава разлика у просеку трошкова зависно од врсте транспорта и интензитета тражње:
Табела 22. Трејдоф различитих врста превоза
Јединична вредност, a
Начин транспорта
1 10 100 1000 10000
1 walk 42 20 10 5 3
car 12 6 3 2 1.5
10 Walk 98 51 29 19 14
car 34 21 15 12 11
137
100 walk 290 188 141 119 109
car 151 124 111 105 102
1000 walk 1410 1190 1051
1088 1024
1041 1019
car 1109 1011 1005
10000 Walk 10881 10236
10410 10609
10190 10051
10041 10024
10019 10011 car
Извор: Ј.О.Јансен,Economics of the services, UK, стр. 154.
Aко погледамо у реду где се налазе приказани трошкови пута ходом видимо да су трошкови неупоредиви са трошковима аутомобилом. Разлика у трошковима је између урбаних и неурбаних локација веома висока и јасно указује на предности градских средина када су транспортни трошкови у питању. Због високе концентрације популације у градским срединма специјализација поделе рада је могућа посебно у малопродаји материјалних добара и пружању услуга. У урбаној економији многи нови квалитети живота могу се искусити захваљујући напредним техологијама, тековинама информатичке револуције и урбанизацији.
Ефекат деловања интензитета тражње на систем понуде услуга је веома јасан у свим условима. Урбанизација је допринела да запосленост у области услуга порасте са 20 на 70% а да многи кућни послови који су до тада били неплаћени буду плаћени кроз плаћени услужни рад у градовима. Прелазак са немоторизваног на моторизовани начин транспорта доводи до великих разлика у пружању услуга поред ефекта раста интензитета тражње. Појава аутомобила и осталих транспортних средстава је условила редукцију дистрибуционих трошкова који се тичу пружања услуга, што парира расту продуктивности у производњи материјалних добара.
Транспортна револуција није само допринела смањивању трошкова дистрибуције услуга већ исто тако и порасту приватног коришћења простора. Моторизација приватног транспорта је имала далекосежне ефекте на услужну економију. Масовна моторизација је имала јак утицај на продуктивност и структуру урбаних услуга укључујући малопродају. У погледу куповине свакодневних намирница где већина купаца иде пешака, транспортни трошкови до пекара су били релативно високи да је постало исплативо отварати пекаре само у густо насељеним местима са високом потражњом. Број пекара у прво време је био велик да би се смањиле дистанце хода, али у аутомобилском друштву ствари се мењају. Тај број се постепено смањивао тако да је рецимо 1950 године у Шведској укупан број пекара био 30000 а 1996 године тај број се смањио на 6000 пекара у земљи.
Прва фаза структуралних промена била је диверсификација понуде и потражње, то је промена у структури куповине хране и пића, сада сте у пекари
138
могли наћи широк асортиман пецива, пића, кафе. Мултипликација укупне продаје без ширења простора, дакле мења се садржина више него форма.
Производне и дистрибутивне трошкове у односу на производњу треба посматрати ради постизања минимума просечних трошкова за различите вредности тражње. Овде економија величине тј обима и ширине долази до изражаја. Диверзификација је повећала интензитет тражње што такође помера и криву просечних дистрибутивних трошкова што води ка смањивању малопродајне цене производа. Одласком аутом у куповину намирница, се умногоме уштедело на времену и побољшао се квалитет само-услуге.
10. ТРЖИШТЕ УСЛУГА
Тржиште услуга је организовано према општим принципима тржишне економије: слободна конкуренција, слободан избор од стране корисника, једнак порески третман, јавне дажбине и субвенције финансијска и комерцијална инфраструктура. Државна интервенција није била искључена ад хок али подразуемевало се да кад год до ње дође она треба да буде минимална и дискретна услуга ради достизања оперативне ефикасности.22
На тржишту услуга реч је о дерегулисаном пословању, примера ради треба нагласити да од самог почетка дерегулисана политика је камен темељац услужном пословању. Када говоримо о потребама на тржишту оне се углавном изражавају тражњом, па ћемо у овом делу тражњи посветити главну пажњу. Даваоци услуга су у могућности да делују на процес креирања тражње услуга као и да утичу на пораст цена.
23
1. Постоји тржишна снага која допушта фирмама да уживају прекомерне приносе преко виших одрживих цена и нижег обима аутпута, у односу на конкурентске нивое. У овим случајевима конкурентска решења су пожељна и изводљива.
Економска теорија признаје четири главна разлога због којих нерегулисано тржиште може одбити да ефикасно алоцира средства:
2. Постоје спољна дејства која спречавају приватне маргиналне трошкове и добитке да остваре једнакост са друштвеним маргиналним трошковима и добицима.
22 Theo Hitiris, Економика ЕУ, Институт за економику и финансије, Београд, 2003, стр. 255. 23 Ж, Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, Београд, 1992, стр.123.
139
3. Постоје асиметричне информације о квалитету производа међу уговорним странама што их спречава да достигну уговорну размену.
4. Постоји превелика конкуренција која би наводно уништила све осим једне или две фирме (прописи о ценама превоза за авионе и камионе често се правдају баш овом врстом аргумената).
Државна интервенција у саобраћају обухвата организацију тржишта и тржишног понашања. Генерално постоје две врсте ставова и то друштевни и економски. Економски или комерцијални приступ тежи да посматра саобраћај као услужну делатност. Циљ државне политике овој области јесте да побољша структуру и организацију тржишта, тако да понуда одговара тржишној тражњи и по квалитету и по квантитету.
Друштвени приступ полази од становишта да саобраћајне услуге утичу и на трговину и индустријски развој а не само на текуће друштвене активности. Треба нагласити да је држава присутна у ифраструктури као инвеститор а потом директно као испоручилац услуга јавности или индиректно преко субвенционисања осталих превозника као прималац пореских прихода по основу пружања услуга.
Генерално држава покушава да контролише квалитет и квантитет организације и алокације средстава у овом сектору. Тај циљ се обично уређује прописима или одговарајућим законодавством и најзад економским управљањем. Контрола квалитета се углавном спроводи прописима који се односе на аспекте сигурности (стандарди, квалификације запослених, заштита животне средине...). Квантитативна контрола покушава да усклади количину услуга са тражњом на тржишту. Економско управљање има за циљ да повећа ефикасност алокације средстава. Карактеристике тржишта услуга базираћемо на елаборацији важнијих фактора који одређују генерални профил категорија понуде и тражње.
10.1 Понуда услуга
Понуда услуга се карактерише великим бројем учесника чија је услуга веома дискретна у целокупном миљеу потражње за услугама. Такође понуђачи су исто тако распоређени локално на тржишту па се стога каже да су и веома флексибилни у односу на потражњу, тј позиционирају се зависно од потражње. Томе претходи детаљна анализа тржишта, структуре потрошача и њихових преференција, како би се дошло до ваљаних података у односу на које ће се планирати и сама понуда. Обележја понуде услуга, генерално посматрано, су следећа:
- велики број малих понуђача,
140
- локални значај малих понуђача,
- флексибилност понуде,
- специфично испољавање конкуренције, и
- висока диференцираност услужне понуде
На услужном тржишту фигурирају и велики понуђачи, нарочито у неким услужним делатностима нпр. Саобраћај, али онда говоримо о монополској позицији на тржишту коју углавном има држава као и неке корпорације чији приход превазилази приходе и самих држава.
Основни разлог експанзије и опстанка малих понуђача на услужном тржишту је непходан праг и потребна структура инвестиција за отпочињање услужног бизниса. Због претежно радно-интензивног карактера услужних активности, праг улагања у опрему и објекте је знатно нижи него у ндустрији, тако да су и баријере уласка у грану, бар по том основу ниже. Улагање у обртне фондове са релативно високим коефицијентом обрта, односно са брзим повратом средстава чини услужни бизнис привлачним.
Мали услужни субјекти на тржишту се појављују у различитим званичним и незваничним формама, од оних које чини само једно лице, које је и власник и менаџер и извршилац, преко породичних фирми, задруга, малих (и средњих) услужних предузећа са развијеном организационом и менаџерском структуром, све до "субјеката" који функционишу на црном или сивом тржишту. Ове последње не треба потцењивати са становишта улоге на тржишту услуга, при чему треба имати у виду да су и официјелни услужни субјекти понекад склони да део свог пословања пребаце у сиву зону.
Окрупњавање услужних субјеката, односно концентрација понуде, присутна је претежно на хоризонталној основи, са класичним пословно-финансијским мотивима. Међутим, и у таквим субјектима организациона и управљачка структура мора бити децентрализована, да би се обезбедила пословна ефикасност радно интензивног услужног процеса, који претпоставља ефикасан менаџмент управо "на линији фронта".
Локални значај понуђача представља обележје понуде које највећим делом проистиче из величине услужних субјеката. Значи, њихова величина упућује их да своју понуду усмеравају првенствено на локално тржиште. Други, са маркетинг становишта можда значајнији разлог, јесте потреба да се понуда персонализује, односно индивидуализује. Ово се много лакше постиже уколико се понуђач фокусира на локалне оквире. Из тога, логично, следи и потреба организовања услужног процеса максимално прилагођеног локалном амбијенту. Понуду услуга, за разлику од понуде материјалних, индустријских производа, карактерише већи степен флексибилности. Ово обележје понуде услуга постоји из више разлога.
141
Прво, услужни сектор је капитално мање интензиван, ангажује мање високо специјализоване опреме, као и радну снагу са већим радним дијапазоном него што је то случај у индустрији. Значи, степен технолошке флексибилности услужних делатности је у просеку већи него у индустрији.
Друго, због интерактивног карактера услужног процеса, односно због непосредног контакта и односа услужног особља и клијената, тржишни импулси много брже и на квалитетнији начин долазе до менаџмента услужног предузећа, за разлику од индустрије, где је тај процес посредан и дуг, при чему постоји могућност да се део драгоцених информација изгуби. На тржишту услуга постоји специфично испољавање конкуренције. За ово постоји неколико разлога један од њих је понуда која је углавном локализована, тако да је тешко говорити о некој општој транспарентности понуде на ширим тржиштима. Друго, због обележја незадрживости услуга не постоје залихе као значајан инструмент операционализације конкурентских активности.
Треће, опет због незадрживости, дистрибуција услуга одвија се по посебним шемама, што такође доприноси специфичном испољавању конкуренције на услужном тржишту. Четврто, због неопипљивости услуга њихова промоција је отежана, због локализоване понуде она је углавном сведена у локалне оквире, тако да о доброј информисаности, потрошача на ширем плану, као услову макроекономске делотворности конкуренције, можемо говорити само условно. Висок степен диференцираности услужне понуде резултат је укључености корисника у услужни процес. Значи, пре бисмо могли говорити о томе да је диференцијација продукт саме природе услужног процеса, него стратегије понуђача услуга.
Наравно, посматрано у локалним оквирима, понуђачи иду на диференцијацију, али у локалном контексту. Описана важнија обележја понуде на услужном тржишту упућују нас на закључак да су на њему преовлађујуће специфичне тржишне структуре, различите од оних које су присутне на тржишту материјалних добара. Тржиште материјалних добара углавном је тржиште олигопола, односно полипола, мање или више хомогено или хетерогено, на коме важе правила таквих тржишних структура.
Тржиште услуга, међутим, бар генерално посматрано, нема на страни понуде тако крупне понуђаче, али има понуђаче који су у ситуацији да, спонтано или осмишљено, опслужују тражњу чија је ценовна еластичност нижа, а доходовна еластичност виша, него што је то случај код индустријских производа.
142
10.2 Тражња услуга
Потражња услуга је одређена првенствено преференцијама потрошача али исто тако и понудом тј њеним квалитетом на тржишту. Она може бити ефективна потенцијална и латентна. Ефективна тражња претпоставља да постоји потрошачка потреба и спремност за куповину конкретне услуге, што је покривено платежном способношћу потрошача. Због немогућности формирања и одржавања залиха услуга, а у случајевима осцилација (најчешће сезонских) ефективне тражње, услужна предузећа морају прибегавати сложеним операцијама управљања тражњом у циљу њене синхронизације са понудом. Ово често значи да ефективну тражњу фактички треба привремено претворити у латентну или чак потенцијалну, са намером да се она поново врати у статус ефективне тражње кад то услужној фирми буде одговарало.
Латентна тражња постоји у два главна случаја. Прво, кад потрошач нема платежну способност да купи услугу, мада потреба постоји, и, друго, кад услуга из било ког разлога није доступна потрошачу, или бар он то тако перципира, без обзира на то што постоји и потреба и платежна способност. Кад је у питању платежна способност, онда мере, које услужна фирма може да предузме да би латентну тражњу претворила у ефективну, потичу из арсенала који се користи и у индустријским предузећима.
Уколико је платежна неспособност узрок постојања латентне уместо ефективне тражње, то, може да буде и резултат мера управљања тражњом од стране услужног предузећа. Уколико је латентна тражња последица недоступности услуге, њено претварање у ефективну тражњу није тако једноставно, у сваком случају зависи од конкретних околности. Инструменти који се у таквим случајевима могу користити превасходно ће бити усмерени на дистрибуцију и/или промоцију, где, кад су услуге у питању, постоје озбиљне специфичности, па и ограничења.
Потенцијална тражња је слична типу латентне тражње који настаје због недоступности потенцијалних потрошача, дакле постоји и потреба и платежна способност али су потрошачи недоступни. Међутим, потрошач се уздржава од куповине оног што му је тренутно понуђено, ишчекујући за њега повољније могућности. Према томе, услов за превођење потенцијалне тражње у ефективну јесте креирање нове услужне понуде, у складу са потребама, жељама и платежном способношћу потрошача. Са становишта анализе тражње на тржишту услуга, као и у контексту разматрања специфичности категорија тржишног потенцијала, продајног потенцијала и тржишног учешћа у услужном сектору, размотрићемо прво следећу поделу тржишта:
- тржиште предузећа,
- тржиште конкуренције,
143
- тржиште релативних непотрошача, и
- тржиште апсолутних непотрошача.
Носиоци тражње на тржишту су стални или повремени корисници наших услуга. На тржишту конкуренције купци су корисници истих или сличних услуга какве и ми нудимо, али они су клијенти конкуренције. Релативни непотрошачи нису ни наши ни конкурентски клијенти, и они би могли да се квалификују као носиоци латентне и/или потенцијалне тражње, значи постоје могућности да они постану наши или конкурентски корисници.Тешкоће у мерењу услужних учинака и квантификовању категорија на тржишту услуга не треба да значе одустајање од квантификација. Због тога је потребно користити барем индиректне квантитативне показатеље који су често добар индикатор стварних дешавања на тржишту услуга. Оријентациони индиректни показатељи перформанси на тржишту услуга су следећи:
- ефективни радни сати услужног особља
- бројно стање услужног особља
- укупан број корисника услуге
- број лојалних корисника услуге
- број куповина (трансакција) услуге
- површина објеката у којима се пружа услуга
- вредност опреме која се користи у услужном процесу
- приходи, итд.
Листа могућих индикатора овим није исцрпљена, а оно што је битно то је да се иста "јединица мере" користи за све субјекте, због упоредивости. Добро је, у оквиру једног покушаја квантификације, паралелно користити два или више показатеља, по различитим мерним јединицама, да би закључци били што поузданији. Тражња за услугама детерминисана је следећим факторима:
- доходак,
- цена,
- потрошачке префернеције,
- број купаца и социо-демографска структуре,
- понуда услуга.
144
Стандардни фактори тражње за услугама односе се на уобичајени скуп чинилаца тражње, где ћемо се ми посебно осврнути на њихово специфично дејство кад су у питању услуге. На раст потражње у највећој мери делује дискрециони доходак, који потрошач има када подмири остале обавезе.
У принципу, доходовна еластичност тражње за услугама је најмање јединична, значи тражња расте пропорционално расту укупног дохотка, или нешто изнад тога. Међутим, ово зависи од фискалне политике земље, а треба узети у обзир да постоји и могућност пролиферације услуга на комерцијалној основи, тако да је тражња за услугама често доходовно релативно нееластична. У следећој табели бр 23 приказана је скала вредности коефицијената еластичности у одређеним земљама:
Табела 23. Доходовна еластичност тражње по земљама
Назив земље
Коефицијент еластичности тражње
САД 1,5
Француска 3,2
Немачка 1,8
В. Британија 1,6
Холандија 2,6
Италија 2,2
Шведска 1,9
Из расположивог дохотка алиментирају се издаци за оне врсте услуга које у датом времену и у датој средини улазе у дефиницију нормалног животног стандарда. Раст расположивог дохотка најпре доводи до надпропорционалног раста тражње за овим услугама, значи тражња је доходовно релативно еластична, али касније, кад се оформи нови оквир и ниво нормалног животног стандарда, тражња постаје доходовно релативно нееластична.
Уопште у савременом свету како је речено једна од најважнијих детерминанти тражње услуга јесте дискрециони доходак. Овај део расположивог дохотка представља главни "окидач" процеса развоја и раста услужног сектора у целини. Велики део раста дискреционог дохотка апсорбује тржиште услуга, један део тог раста иде у штедњу или инвестиције, а најмањи део раста дискреционог дохотка апсорбује тржиште материјалних производа.
145
Преференције, потребе и жеље потрошача који располажу дискреционим дохотком пре ће задовољити понуда из сфере услуга него нека материјална понуда. Уосталом, услугу је и лакше прилагодити таквом потрошачу него неки физички производ. Услуге лакше задовољавају комплексније нивое генеричких потреба од било каквог физичког производа. За разлику од квантитативне и структуралне дефиниције нормалног животног стандарда, која се мења дисконтинуирано и скоковито, континуиран и уједначен раст дискреционог дохотка може практично истовремено бити покривен и апсорбован услужном, али не и материјалном понудом.
Треба имати у виду да раст дискреционог дохотка доводи до раста тражње за услугама, уз истовремену експанзију тражње алтернативних услуга, које чак не морају бити ни супститути у класичном смислу те речи. Раст комплексности технологије и процедура, све већи ниво технолошке специјализације и све комплекснији пословни амбијент, доводе до све већих потреба за увођењем нових активности, од којих су скоро све услужног карактера.
Ова логистичка експлозија односи се првенствено на подручје пословних/индустријских услуга (аутсорсинг), где су носиоци тражње различите институције, мада се један мањи део овако генерисане тражње за услугама односи и на тржиште личне потрошње. Друго, треба да имамо на уму да се знатан део овако генерисаних потреба за услугама подмирује интерно, унутар институција које званично нису услужни субјекти. Исто тако може доћи до усложњавања компанија и децентрализације на интерном нивоу.
Социо - демографске структура24
Наравно и процес урбанизације је допринео свему овоме, тако и да урбанизација предстваља један од значајних фактора повећања потражње за услугама. Повећање учешћа урбаног на рачун учешћа сеоског становништва такође делује у правцу повећања тражње за различитим врстама услуга. Повећање учешћа жена у запосленој популацији утиче на повећање тражње по два основа: прво, увећава се доходак домаћинства, друго, запослена жена посебно генерише тражњу за неким врстама услуга, као што су услуге чувања деце, услуге чишћења и одржавања хигијене стамбеног простора, услуге припремања хране...
дефинише генерално, као и код производа, величину тржишта. Побољшање образовне структуре становништва деловаће у правцу јачања тражње за софистицираним типовима услуга. Познато је да су образовнији људи и бољег статуса у друштву а то значи и да користе већи број различитих услуга а мсили се превсаходно на културне и КИБС услуге. Такође, трендови едукационе специјализације људи доводе до веће тражње за различитим врстама услуга, с обзиром да смо све мање способни да будемо "сам свој мајстор".
24 Ж. Радосављевић, Економика трговине, ФОРКУП, Нови Сад, 2011, стр. 157.
146
Измена старосне структуре становништва у правцу повећања учешћа старијег становништва, до чега долази растом животног стандарда и степена развијености друштва уопште, повећава тражњу појединих врста услуга примерених тим демографским групама, нпр. медицинске услуге, туристичке услуге, услуге збрињавања, итд. Коначно, припадност популације различитим животним стиловима, односно измене те врсте демографске структуре, такође утиче и на тражњу за појединим врстама услуга. У овом контексту последњих деценија посебно је изражен постмодернистички тренд, који снажно делује на тржишту услуга, а што ћемо посебно обрадити.
Могуће је користити неке форме дистрибутивних канала и тако повећати степен доступности услуга што може такође бити фактор потражње. У овом случају претпоставка је да дистрибутивна мрежа превазилази локалне оквире, односно да је њена локациона дисперзија знатно већа од локационе дисперзије услужног предузећа. Одређене конвенционалне услуге су погодне за превођење у неконвенционалан (специјалан) статус, чиме се, аналогно специјалним производима, потенцијални корисници стимулишу на спремност да уложе знатно веће напоре да би до услуге дошли. На тај начин се минимизира проблем доступности, односно његово решавање пребацује на корисника услуге.
Пример за ово би био, нпр., ресторан који успе да конвенционалну угоститељску услугу претвори у нешто посебно, због чега потенцијалним корисницима не би било тешко, рецимо, да пређу одређену дистанцу, на шта иначе не би били спремни у случају конвенционалне угоститељске услуге. Уколико на доступност услуге, као фактор тражње, није могуће утицати на неки од наведених начина, преостаје мулти-локални приступ, где услужна фирма једноставно врши географску дисперзију свог бизниса, односно услужног процеса, наравно до граница својих инвестиционих могућности.
10.3 Цена услуга као детерминанта тражње
У делу микроекономске основе дате су методе израчунавања цена а овде имамо теоријски преглед дејства цене као фактора потражње. Цена, као један од стандардних фактора тражње, код услуга се појављује у нешто другачијем светлу него код физичких производа. Изузеци од општег правила "што виша цена нижа тражња, и обратно" код услуга су чешћи него код материјалних производа. Ценовна еластичност тражње изузетно може бити позитивна код престижних производа, и једнака нули за неопходне производе.
Због особине неопипљивости услуге кориснику је тешко да перципира квалитет пре самог процеса производње - потрошње услуге. Виша цена стимулише већу тражњу, и обратно, посебно код неконвенционалних врста услуга које се алиментирају из дискреционог дохотка.
147
Ценовна еластичност тражње код услуга које се купују из дискреционог дохотка је ниска, што понуђачима даје широк маневарски простор у вођењу политике (високих) цена, истовремено их дестимулишући да озбиљније разматрају трошковне аспекте своје ценовне политике, што такође нарушава гвоздено правило односа тражње и цене. Три основне детерминанте цена су: корисник, трошкови и конкуренција. Ако корисник перцепира услугу као довољно високу онда ће бити и спреман да плати одређене цену за њу ма колика она била.
Према кориснику мора постојати информациона симетрија, користи морају бити веће од трошкова што значи да квалитет треба да одговара високој цени ако је висока. Трошкови су такође битна одредница цене и то: трошкови услуга, трошкови технике и технологије, трошкови радне снаге тако да калкулација трошкова треба све ово да обухвати. Конкуренција је веома важна ради компарације трошкова које има конкурент по основу одређене услуге. Ако услужна фирма успешно издиференцира своју понуду она је у могућности и да мења цену у односу на конкуренте. Имамо примере супситута и комплемената у области услуга као и њихов устицај на потражњу:
a. Ако постоје услуге супститути онда цене супститута и тражња за другим услугама су директно корелисани: нпр ако цена авионског превоза расте онда ће тражња за копненим превозом расти
b. Комплементарне услуге (оне које се користе у пару): цена комплемената и тражња за другим услугама су инверзно корелисане: нпр ако цена тристичких аранжана расте онда ће пасти тражња за туристичким услугама.
11. ИНОВАЦИЈЕ И ИНВЕНЦИЈЕ УСЛУГА
Захваљујући информацијама које добија од корисника на тржишту услужно предузеће непрестано иновира услуге. Исто тако постоје истраживачки центри који проналазе разне патенте над којима имају екслузивна права и као таква иновирају услуге. Иновација може да се односи на производ а може да се односи и на процес. Ако говоримо о иновацијама производа онда су ту бројни технички порналасци.
Иновација процеса се пре свега односи на увођење нових метода и активности у процесу пружања услуге као што је то случај са увођењем банкомата у пружању банкарских услуга, или интернет банкарство или још низ других дигиталнх проналазака који су усавршили процес пружања услуга и тиме повећали степен сатисфакције потрошача. Квалитет и јесте одређен степеном сатисфакције потрошача у крајњој линији (види мерење квалитета услуге).
148
Дијаграм система иновације може бит предстваљен на следећи начин:
Слика 29. Дијаграм система иновације
Procter and Gamble има дугу традицију генерације иновација, али од 2000 је одлучила да традиционални концепт промени моделом тзв “повежи и развиј“ (“connect & develop” model). Разлог за то је био убрзавање иновативне стопе раста која је до тада износила 35%. Идеје које долазе споља могу бити једнако продуктивне, тако да је циљ био повећати стопу екстерних иновација на 50%. Ово је имало да се реализује повезивањем и сарадњом са добављачима, научницима и предузетницима како би се систематски испитала њихова радна средина у потрази за иновативним решењима да би компанија на тај начин побољшала своје перформансе.
Нокија или боље “Nokia Developer Operations” проучава производни систем за развој софтвера од стране финског произвођача телеком опреме. Nokia је креирала електронску платформу на нету којом је омогућила да 2.5 милиона корисника добије било коју техничку информацију о нокија производима. Ово је утицало на кориснике да постану партнери фирме. Мрежа актуелних корисника је интегрисала Нокију у ширу отворену заједницу која је омогућила компанији да лакше долази до повратних информација од коринсика и на тај начин креира иновације.
Иновације представљају основ технолошког прогреса, кључни фактор технолошког и економског развоја. Предузетништво се базира на иновацијама. Темеље теорији иновација је успоставио Јозеф Шумпетер, четрдесетих година XX века. Шумпетер је иновације прогласио за основни
149
фактор технолошког прогреса и економског развоја. Шумпетер је био први научник који је уочио значај развоја новог производа за економски развој, сматрајући да је конкурентност предузећа која се постиже увођењем новог прозвода далеко значајнија од оне која је заснована на маргиналним променама цена већ постојећих производа.
Иновације су, по Шумпетеру, нови производи, нови методи производње, нови извори снабдевања, нова тржишта и нови начини да се посао организује. Шумпетер је иновацију дефинисао као „нову комбинацију“ постојећих ресурса. Ову активност комбиновања ресурса назвао је предузетничком функцијом и везао је за предузетника и предузетништво. „Предузетништво се заснива на препознавању прилика за иновације и њихову најбржу могућу тржишну и економску валоризацију. Иновације креирају ресурсе“ - тврди Питер Дракер.
Иновације доводе до стварања новог ресурса који до тада није постојао, или даје нову могућност употребе већ постојећем ресурсу. Иновација омогућава стално подизање технолошког нивоа производа, процеса, опреме и материјала.Иновација је од виталне важности за остваривање конкурентске предности. Најважнији фактор економског развоја у савременој економији је постало знање. Највећа конкуренција у данашњем свету између компанија и држава одвија се у области знања.
Знање је постало фактор од пресудног значаја за положај компаније, њено позиционирање на тржишту и њену профитабилност. Улагање у знање је у савременој економији најисплативија инвестиција. Најразвијеније земље света су данас земље које имају висок ниво улагања у образовање и науку. Према томе, може се рећи да је знање постало одлучујући фактор пословног успеха и конкурентске предности савремених компанија. Развијене земље се окрећу ономе што захтева што мање рада, сировина, енергије, а што је могуће више памети (знања).
Знање, информације, умеће и иновације су постале кључно богатство и производни ресурс постиндустријског друштва. Стога је појам иновација и уопште ова проблематика од велике важности за успешно пословање у свим областима па и у области услуга. Када говоримо о окружењу онда треба да нам буде јасно да је окружење заправо прави извор информација, које нам као такве могу послужити у даљем истраживању. Такође, информације које добијамо као повратне од потрошача било путем интернета или неке друге мреже служе нам и као нове идеје. Заправо, како се мења систем пословања тако се мењају и модели рада односно начин рада како бисмо се уклопили у нови систем, успут се стварају и нове навике што у крајњој линији води ка новој иновацији и тако редом.
Вилијам Баумол је у свом делу „Иновативна машинерија слободног тржишта“ истакао да постоје разлози за оптимизам у будућности а то је зато што једна иновација ствара нову. Нпр компјутер је створио потребу за мишем, дирижабл
150
потребу за падобраном... конкуренција стимулише иновацију иновација и стимулише конкуренцију. 25
Инвенција услужног процеса предстваља процес у којем се приликом услужног сусрета, дакле у том момменту дешавају аутоматски инвентивни захвати. Наиме, продавац услуге пита корисника какву би услугу он желео у складу са својим интенцијма. Након тога таква услуга се и креира дакле у оквиру постојећег система услуге имамо одређене инвентивне активности (аудио конференција у оквиру хотелске услуге).
11.1 Утицај окружења на систем иновација
Окружење у коме послује предузеће извор је неизвесности и бројних других утицаја на предузеће. Као извор ресурса, окружење је превише важно за пословање привредних субјеката. Међутим, управљање сложеним окружењем је задатак који често превазилази могућности већине појединаца. За разлику од појединаца, предузећа располажу ресурсима неопходним за праћење промена у окружењу, као и за различите организационе мере и мере пословне политике којима се може утицати на окружење, односно управљати неким сегментима окружења. Тиме, заправо, предузеће смањује ризик и неизвесност са којим се среће у окружењу:
Слика 30. Окружење предузећа
Ма колико је конкуренција корисна за привреду и друштво као целину, појединачна предузећа не воле конкуренцију јер им отежава снабдевање
25 Вилијам Баумол, Иновативна машинерија слободног тржишта, анализа чудесног раста у капитализму, Фондација постдипломских студија, Предузетничка економија, Подгорица,2006, стр. 78.
151
ретким ресурсима и повећава неизвесност у окружењу. Зато предузећа на различите начине настоје да умање утицај конкуренције или га сасвим отклоне.
Поред уобичајених инструмената конкурентског надметања на тржишту, као што су цене, квалитет производа, промоција и сл. предузећа користе различите стратегије управљања односима са конкуренцијом. То су следеће стратегије: тајни договори и картели, повезивање преко трећих организација, стратегијске алијансе и мерџери и преузимање. Неке од ових стратегија су законом забрањене или представљају облик неетичког деловања.
Формалнији али и даље индиректни начин координације активности конкурената може се остварити преко трећих организација. Ове организације могу бити гранска удружења или удружења произвођача појединих производа (услуга), као што су нпр. удружење берзанских посредника, интересна удружења предузећа.
Тако су Форд и Мазда формирали стратегијску алијансу (Форд поседује 25% акција Мазде), од које оба предузећа имају користи - Форд је стекао знање о јапанској технологији производње аутомобила, а Мазда лакши приступ америчком тржишту, јер оба предузећа сарађују у производњи аутомобила у заједничкој фабрици аутомобила у САД.
Монопол и други облици антиконкурентског деловања (тајни договори, картели и сл.) нису, међутим, ни у дугорочном интересу самих предузећа. Одсуство конкуренције значи и одсуство притиска тржишта на предузећа да стално повећавају своју ефикасност. Промена технологије, појаве нових извора јефтиније радне снаге и сл. нова, ефикаснија предузећа могу ући у грану, и тада ће се постојеће предузећа суочити са ефикаснијом конкуренцијом.
Окружење предузећа чине сви елементи и њихова дејства који су изван предузећа и који могу да утичу на пословање предузећа и његов приступ ретким ресурсима. У зависности од интензитета и начина деловања на предузеће, окружење се може поделити на домен предузећа, специфично и опште окружење. Најзначајнији део окружења за предузеће је његов домен. Домен предузећа представља део окружења које је предузеће изабрало за непосредно подручје свог пословања, односно ради реализације својих циљева.
Трансакциони трошкови, као трошкови преговарања, надгледања и управљања трансакцијама, настају када предузеће прибавља неопходне ресурсе из окружења. По трансакционој теорији циљ предузећа је минимизирање трошкова размене ресурса у окружењу и трошкова управљања разменом ресурса у оквиру предузећа.
152
У томе им у новије време све више помаже Интернет, који по приступачној цени омогућава лак и брз приступ огромном броју информација. Структуром ауторитета и системом контроле предузеће може да утиче на запослене да ускладе своје активности са послом који обављају и да се прилагоде захтевима процеса рада у коме учествују, како би повећали ефикасност тог процеса. Поред ових мера, на повећање ефикасности рада запослених предузеће може се деловати развојем и стимулативним програмима.
Ма колико је конкуренција корисна за привреду и друштво као целину, појединачна предузећа не воле конкуренцију јер им отежава снабдевање ретким ресурсима и повећава неизвесност у окружењу. Зато предузећа на различите начине настоје да умање утицај конкуренције или га сасвим отклоне. Поред уобичајених инструмената конкурентског надметања на тржишту, као што су цене, квалитет производа, промоција и сл. предузећа користе различите стратегије управљања односима са конкуренцијом. Формалнији али и даље индиректни начин координације активности конкурената може се остварити преко трећих организација. Ове организације могу бити гранска удружења или удружења произвођача појединих производа (услуга), као што су нпр. удружење берзанских посредника, интересна удружења предузећа.
153
ДЕО IV ЈАВНА ПОЛИТИКА У ОБЛАСТИ УСЛУГА26
12. УСЛУГЕ И ЈАВНИ СЕКТОР
Држава као произвођач услуга има врло важну улогу у реализацији здравтсвених, услуга националне одбране, осигурања и неге. Велики значај који јавна предузећа имају у привреди не искључује, потребу ефикасне употребе средстава којима ова предузећа располажу. Ефикасност јавних предузећа била је предмет бројних теоријских и емпиријских истраживања. Наиме, познато је да су приватна предузећа ефикаснија од јавних а ево и зашто.
Узроке компаративне неефикасности јавних предузећа налазимо у теорији својинских права, по којој се узроци ниже ефикасности јавних предузећа у поређењу са приватним предузећем налазе у недостацима јавне својине. Државе су ипак, емпиријски је доказано, мање ефикасне од приватних фирми. Постоје и други фактори државне неефикасности, један од ових фактора, јесте асиметрична информисаност владе. У односима економских субјеката увек постоје ситуације у којима је једна страна боље информисана од друге.27
Поред производне неефикасности јавним предузећима се, међутим, приписује и алокативна неефикасност у смислу њихове недовољне заинтересованости да одговоре на све захтеве тржишта, пре свега у погледу количина, али и квалитета као и осталих карактеристика производа и услуга. Алокативна неефикасност је последица монополског положаја државних предузећа. Повезивање алокативне неефикасности са јавним предузећима оправдано је само стога што су ова предузећа најчешће у монополском положају. У условима монополистичке конкуренције формира се таква тржишна структура где су производи који се продају слични али не и идентични (тржиште књига, филмова, компакт дискова и компјутерских игара). Економисти који се баве
Побројани проблеми указују на перформансе јавних предузећа са становишта производне ефикасности, што се најочитије изражава вишим трошковима за дати обим производње у односу на компаративно предузеће у приватном власништву.
26Према Џ. Стиглиц, Економија јавног сектора, Економски факултет, Београд, 2007. Део Јавни расходи 27 З. Шолак, Економика асиметричних информација, Футура, Нови Сад, 2003.
154
проучавањем индустријске организације треба да знају да разликују четири типа тржишта: монопол, монополистичка конкуренција, олигопол и савршено тржиште.
Дакле држава има позицију монопола на тржишту добара и услуга. Дугорочни пораст јавних расхода условљен је експанзијом јавног сектора у свим земљама тржишне привреде. Раст државне активности повећава се повећањем буџета али порастом државног интервенционизма што се са појавом кризе у земљи и свету све више интензивира.
Трошкови које свака држава има на име одбране земље затим трошкове које има да би пружала здравствену заштиту, негу и образовање могу се сматрати прворазредним фактором раста јавних расхода. Јавни расходи су у буџетској пракси условљени механизмом економског раста са феноменима техничко технолошког прогреса, урбанизацијом, изменом социо-економске структуре становништва, друштвено економском инфраструктуром, експанзијом услуга и сл.28
13. ЗАДОВОЉЕЊЕ ЈАВНИХ ПОТРЕБА
Да би начинили разлику између приватних и јавних добара, економисти постављају два основна питања. Прво, да ли дато добро одликује ривална потрошња. Ривална потрошња значи да ако једна особа користи одређено добро, друга то не може. Насупрот томе, неривална потрошња односи се на случајеве када потрошња од стране једне особе нити одвраћа од потрошње другу особу, нити је спречава у томе.
Класичан пример неривалне потрошње представља нацонална одбрана. Ако држава створи оружане снаге које ће штитити земљу од агресије, заштићени ће бити сви грађани. На трошкове националне одбране у суштини не утиче рађање још једног детета. Исто тако, ако се држава брани од стране агресије, онда су сви грађани заштићени, пошто би било тешко било кога искључити из заштите. Јасно је да је у случају када је немогуће искључење, немогуће и функционисање система цена, пошто потрошачи немају подстицај да плаћају.
Насупрот томе, приватна добра се у сваком тренутку могу искључити: појединци могу да буду искључени из уживања у таквом добру уколико га не плате. Уопштено говорећи, приватна добра поседују својства као што су ривална потрошња и могућност искључења, док јавна добра карактеришу неривална потрошња и немогућност искључења.
28 Ж, Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, Београд, 1992, стр.117.
155
Добра у вези с којима не постоји ривална потрошња и из којих је искључење немогуће представљају чиста јавна добра. Да бисмо пружили јаснију слику о јавним добрима (и чистим јавним добрима), детаљније ћемо размотрити својства као што су неривална потрошња и појава немогућности искључења корисника из уживања јавних добара. Када је потрошња неког добра неривална, са становишта економске ефикасности не постоји подстицај за искључење чак и када је оно могуће.
Наплаћивање потрошње једног неривалног добра спречава неке људе да у њему уживају, упркос томе што њихова потрошња тог добра не би повлачила никакве граничне трошкове. Према томе, наплаћивање неривалног добра је неефикасно, пошто доводи до недовољне потрошње. Гранична корист је позитивна тј гранични трошкови једнаки су нули.
14. ФИНАНСИЈСКИ КОНЦЕПТИ УСЛУГА
Државе често за неривална добра наплаћују накнаду за коришћење онима што користе добра или услуге које обезбеђује јавни сектор. Путеве с наплатом путарине фиансирају корисници. Смањење мостарине доводи до повећања тражње за мостом. Пошто су гранични трошкови коришћења моста једнаки нули, ефикасност захтева да и цена за његово коришћење буде једнака нула. Дисторзије које се јављају услед недовољног коришћења моста морале би да се упореде с дисторзијама везаним за алтернативне начине остваривања прихода (на пример, кроз порезе) за финансирање моста.
Јавна добра се финансирају како је већ више пута речено кроз порезе. Неспремност појединаца да добровољно учествују у финансирању јавних добара зове се проблем бесплатног корисника. Постоји неколико случајева у којима приватни сектор обезбеђује јавна добра која нису искључива. До овога обично долази када постоји један велики потрошач, чије су непосредне користи толико велике да му се исплати да их сам себи обезбеди. Он зна да ће његове активности искористити бесплатни корисници, али приликом одлучивања у којој мери ће обезбедити одређено добро, у обзир узима само сопствену непосредну корист, а не и користи које имају други.
Чисто јавно добро представља јавно добро за које су гранични трошкови за додатног корисника једнаки нули и из чијег коришћења је немогуће искључити било кога. Национална одбрана је један од неколико примера чистог јавног добра. Многа јавна добра која држава обезбеђује не представљају чисто јавно добро у овом смислу.
Држава је без сумње непроизводни фактор производње али ипак игра важну улогу у алокацији ресурса путем буџета. Наиме постоје услуге које чине јавна добра као што је рецимо обавезно образовање, потом одбрана и остало све су
156
то добра која су обезбеђена за све без разлике. Велики проблем јавних финансија реферише на препозицију Баумоловог модела дисбалансирајућег раста продуктивности: зато што трошковна болест, амбиције владе на свим нивоима у држави благостања да се бори за одржање власти. Растући део укупног буџета је алоциран на здравство, образовање и негу мада и даље је тешко постићи жељени квалитет услуга и одржати постојећи на задовољавајућем нивоу.
Ове услуге су перфектно приватне у економско теоријском смислу али су и даље великим делом порески финансиране и као такве се називају мериторне услуге у економској литератури. Иначе у развијеним земљама постоји за око шест пута јача тражња за ресурсима у области приватних добара него што је то случај са јавним добрима укључујући и прогресивне услуге (национална одбрана и радио-дифузија) него у другим земљама.
Буџет у модерној теорији и пракси игра активну улогу у привреди. Буџетска политика постаје најснажнијом полугом стабилизационе политике. Порасту јавне и приватне тражње, што је у директној спрези са потрошњом услуга, могу придонети следеће буџетске мере:
- снижење пореза, - повећање јавних расхода уз одржавање истог пореског оптерећења, - повећање расхода уз истовремено снижење пореских обавеза.
Ефекти буџетске политике осећају се пре свега кроз односе потрошње и дохотка, наиме доходак се дели на личну тј приватну потрошњу, државну потрошњу и инвестиције а на крају ту је и нето експорт када је у питању спољно-трговинска размена:
Y=C+I+G+Nx
Y- доходак
C- приватна потршња
I – инвестициона потрошња
G – јавна потрошња
Nx – нето експорт
Држава путем инвестиционе активности и уз потенцирање државне потрошње у време кризе може да помогне систему да покрене замајац привредног развоја. Државна интеграција у привредни живот кроз систем социјалних
157
услуга једна је од главних претпоставки концепта државе благостања29... Pigou се обично сматра оснивачем економије благостања пошто се залагао за државну интервенцију у функцији отклањања супротности између приватних и државних интереса (старији заговорници ове идеје су Pareto, Marshall, Hobson, Gannan, Hawtrey).30
Држава благостања је структурирана тако да се велики део буџета алоцира на здравство. Дилема сваке владе у принципу јесте да још једанпута размотре могућност повећање квалитета услуга на рачун постојећег нивоа такси.
Квалитет услуга је одређене временском димензијом, листе чекања када су у питању примера ради, хируршке операције наравно негативно утиче на кориснике.
Требало би направити компарацију здравственог система у Америци (где је здравствена услуга углавном финасирана из приватног не из државног буџета) и у Европи (где се настоји прекопирати амерички систем). Део укупних ресурса који иду на услуге у Америци расту пропорционално. Здравство, образовање и нега су три доминантне ставке у укупној потрошњи. Велика разлика у Европи и Америци јесте нпр у начину финансирања тих услуга.
Медицинске услуге су у Америци у великој мери финасиране из приватног осигурања, изузев за медицинску негу за људе од 65 година па навише (из буџета). За разлику од Европских земаља у Јапану и Аустралији постоји систем обавезног осигурања на име здравствене заштите док је у Америци то случај где се издвајају средства по глави становника у апсолутном износу али исто тако имамо издвајања у виду одређеног дела друштвеног националног производа у ту сврху.
Сличан модел је потребно изнаћи за други велики сектор услуга, образовање. Мада је јавна улога у образовању била предострожна то се узима за дато у готово 90% земаља. Готово 90% деце иде у друштвене школе бар до неког степена. За породице које желе да њихова деца стекну високо образовање, имају високе финансијске издатке на тај рачун. У области образовања постоји висока доходовна елсатичност. У Америци просечни студент плаћа школарину од $20000, у Европи на Оксфорду је потребно издвојити $16000 годишње за школарину. Да би запослени у привреди били продуктивни, расте потреба да буду образовани, безбедни и здрави да имају пристојне стамбене услове и да их мотивише осећање да им се пружа прилика за развој. Веће улагање у образовање из буџета и улагање у знање и развој људског капитала на нивоу компанија су значајан основ за конкурентску предност држава и компанија данас. Конкурентска предност држава може се унапредити улагањем у знање и образовање. Глобални индекс конкурентности 29 Ж, Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, Београд, 1992, стр. 43. 30 Оп. цит. стр. 45.
158
показује зависност од знања и образовања. Државе које више улажу у образовање имају већи БДП и обрнуто, државе које имају већи БДП више улажу у образовање. Држава благостања подразумева политику пуне запослености али и одређену количину јавних добара тј услуга, која су потребна и неоходна у одређеном моменту. Потребно је посматрати питање понуде услуга као што су звдравствене, образовне и услуге неге. Коришћење ових услуга се плаћа јер ако се неби плаћало онда би њихова потрошња премашивала границу нормалне потрошње (морални хазард).
Деловање тржишних снага у здравственом сектору омогућава да се услуге финансирају из приватног буџета где се цене формирају на бази деловања понуде и потражње. Политичари сматрају да су порески обвезници неради да плаћају здравстевно осигурање у целом износу.
Стручњак за јавне финансије Ричард Мазгрејв (Richard Musgrave) један од највећих економиста у области јавних финансија 20. века сматрао је да држава има три функције и то: стабилизациону, алокативну и дистрибутивну. Држава је дужна да обезбеди да привреда буде у стању пуне запослености уз стабилне цене. Алокативна функције подразумева утицај државе на начин на који долази до алокације ресурса у привреди. Она то чини директно „купујући“ добра као што су образовање и одбрана и индиректно одређеним фискалитетима, порезима и субвенцијама. Расподела подразумева ефикасну и једнаку условно речено расподелу дохотка.
Државне активности су према Џ.Стиглићу следеће:
- успостваљање правног система неопходног за функционисање тржишне привреде,
- производња добара-одбрана, образовање, здравство - утицај на приватни сектор путем субвенција, пореза, кредита,
регулација - набавка добара и услуга од приватног сектора којима држава снабдева
фирме и домаћинства - прерасподела дохотка.
Одређена добра као што је нпр електрична енергија производи и продаје и држава и приватни сектор. Тако су остале области попитању својине мешовите, наиме постоје приватне и друштвене школе...
Граница између јавног и приватног сектора временом се мења. Током последњих неколико деценија многе европске земље су приватизовале многе делатности великим делом. Данас се развој једне земље мери стопом запослености у приватном сектору, што значи да је пожељан што мањи степен запослености у јавном сектору.
159
Држава субвенционише приватну производњу на три начина: кроз директна плаћања произвођачима, индиректна плаћања преко пореског система као и кроз друге скривене расходе. Регулише привредне активности да би заштитила запослене, потрошаче и животну средину као и да би спречила монополско понашање на тржишту па иако је сама монополски актер када је реч о природним монополима. У то м смислу постоје управе, комисије, агенције, прописи којима се уређује пословање у банкарском систему, саобраћају, телекомуникацијама.
15. ВЛАСНИШТВО И УСЛУГЕ
Право власништва омогућава да се регулишу одређени проблеми који настају у виду негативних екстерналија када се рецимо пушењем загађује радна средина и наноси штета људима из окружења. Наиме, ваздух у просторији представља јавно добро: сви присутни у суштини удишу исти ваздух. Појединац који пуши ствара екстерне ефекте за друге.
Међутим, ако би се доделило право власништва, проблем би био решен. Многа добра нису јавна добра, већ у извесној мери поседују једно или друго својство (тј. нису ривална или не постоји могућност искључивања). Противпожарна заштита слична је приватном добру по томе што је искључење релативно лако - појединцима који одбију да финансирају ватрогасну службу могла би једноставно да се одбије помоћ у случају пожара. С друге стране, противпожарна заштита је слична јавном добру по томе што су гранични трошкови заштите додатне особе мали.
Гранични трошкови коришћења добра које је лако доступно а одликује се немогућношћу искључења понекад могу да буду високи. Када дође до загушења једног иначе непрометног пута, трошкови његовог коришћења драстично расту, не само због хабања, већ и због времена које возачи на њему губе. Тешко је корисника ове услуге искључити тако што ће се наплаћивати коришћење пута - у практичном смислу то се може учинити само на путевима с наплатом путарине, а наплатне рампе, парадоксално, често само доприносе загушењу осим ако се не врши аутоматска наплата.
Радио и телевизија, чији се програми емитују путем сигнала, поседују једну од две карактеристике јавног добра: њихова потрошња није ривална. Међутим, искључење неких корисника може да буде изводљиво. Постоје наравно и трошкови који су повезани с искључењем из коришћења како приватних тако и јавних добара (трансакциони трошкови). Плате радника у продавницама и радника који наплаћују путарину или мостарину на наплатним рампама, представљају трансакционе трошкове, део административних трошкова везаних за функционисање механизма цена.
160
16. ЕКСТЕРНИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА УСЛУГА
Карактеристика јавних добара је што се њихова потрошња тиче свих а потрошња приватних добара је везана за појединца, на остале уопште не утиче. Добра чија потрошња проузрокује екстерне ефекте, одликују се тиме што потрошња утиче на друге.
Добра која обезбеђује јавни сектор, а повлаче велике граничне трошкове везане за снабдевање додатних особа, зову се приватна добра која обезбеђује јавни сектор. Образовање је приватно добро које обезбеђује јавни сектор и уколико се број уписаних ученика удвостручи и трошкови ће се приближно удвостручити. Једно од уобичајених објашњења потребе да јавни сектор обезбеђује образовање заснива се на дистрибутивним разлозима.
Понекад, када неко приватно добро обезбеђује јавни сектор (вода), држава једноставно дозвољава појединцима да га колико год желе троше с тим што плаћају неку малу надокнаду у виду одређене таксе за потрошњу воде, која је у оквиру рачуна за инфостан. Имајте на уму да свака потрошена јединица ових добара подразумева граничне трошкове.
Пречишћавање и довод воде од извора до домаћинстава коштају. Ако се приватно добро бесплатно обезбеђује, по свој прилици ће доћи до претеране потрошње зато се потрошња мора рационисати на неки начин. Пошто не мора да плаћа неко добро, тражња појединца ће расти све до тачке на којој ће му гранична корист бити једнака нули, упркос чињеници да постоје позитивни гранични трошкови везани за обезбеђење тог добра. Када постоје гранични трошкови везани за сваког појединца који користи неко добро, уколико су трошкови управљања системом цена веома високи, може да буде ефикасније да се финансира кроз опште опорезивање.
161
17. ЕФЕКТИВНОСТ И ЕФИКАСНОСТ УСЛУЖНИХ АКТИВНОСТИ
У циљу што бољег услужног пословања треба водити рачуна о начину рада и циљевима рада. Како се нешто ради и на који начин најбоље можемо дефинисати кроз појмове ефективности и ефикасности у пословању. Ефективност представља степен остварења циљева предузећа. Наиме ефективно је оно пословање у којем имамо позитиван однос инпута и аутпута. Појам ефективности обухвата појмове продуктивности, економичности и рентабилности услужног пословања.
За услужни систем од важности је ефективност рада која представља коефицијент односа између свих елемената излаза из неког система и енергетског улаза у тај систем. У мезоекономском погледу то је коефицијент односа између количине производа као излаза из система тј услуге и утрошка радне снаге као елемента улаза у систем (продуктивност). Врло важан аспект ефективности јесте ефективност утрошка радне снаге који се мери временом трајања услужног процеса. Ако је било чекања онда је и сама продуктивност смањена. Ефективно је само оно време у којем се врши производња услуга.
Ефикасност изражава делотворност процеса у предузећу и изражава се величином резултата која се може остварити по јединици ресурса, тј. односом резултата функционисања предузећа и улагања неопходних да се ти резултати остваре.
У литератури постоје бројни приступи мерењу ефективности а ми ћемо поменути традиционалне приступе изражавања ефикасности и ефективности где се убрајају следећи31
- приступ остварења циљева,
:
- приступ система ресурса и - приступ интерних процеса.
Приступ остварења циљева полази од циљева које предузеће тежи да реализује и своди се на утврђивање степена успешности предузећа у остваривању постављених циљева. Приступ са становишта система ресурса изражава ефективност почетне фазе процеса трансформације улагања у резултате, и своди се на утврђивање способности предузећа да прибави неопходне ресурсе за успешно пословање. Приступ интерних процеса утврђује ефективност и ефикасност активности и трансформационих процеса предузећа на основу показатеља интерне атмосфере која влада у предузећу (продуктивности, економичности и рентабилности).
31 Б., Пауновић, Економика предузећа, Економски факултет, Београд, стр. 213.
162
Ефикасност се изражава односом резултата функционисања предузећа и улагања неопходних да се ти резултати остваре. Ефективност се одређује као настојање предузећа да одабере права подручја своје делатности ("радити праве ствари"), а ефикасност као настојање да се одабрани послови што боље обаве ("радити ствари на прави начин"). Диверсификованост делатности, различити услови окружења умногоме дефинишу и ефикасност у пословању услугама.
18. АЛОКАЦИЈА ДОХОТКА И ЕФИКАСНИЈА ПОНУДА ЈАВНИХ ДОБАРА, ПАРЕТОВ ОПТИМУМ ЕФИКАСНОСТИ
Алокација ресурса је Парето-ефикасна уколико нико не губи, кад неко добија. Понуда чистих јавних добара остварује Паретову ефикасност када су у питању добра за која су гранични трошкови за додатног корисника једнаки нули. Гранична стопа супституције приватних добара, јавним добрима, показује нам количину приватног добра које је сваки појединац спреман, да се одрекне како би добио додатну јединицу јавног добра.
Збир граничних стопа супституције стога нам показује део приватног добра којег су сви чланови друштва заједно спремни да се одрекну, да би добили додатну јединицу јавног добра. Гранична стопа трансформације показује нам количину приватног добра којег се треба одрећи да би се добила додатна јединица јавног добра. Ефикасност стога захтева да укупна количина које су појединци спремни да се одрекну - збир граничних стопа супституције - мора да буде једнака количини које се треба одрећи, тј. граничној стопи трансформације.
Применимо ли услов ефикасности на националну одбрану видећемо да када производњу пушака повећамо за једну, морамо да смањимо производњу бутера на другој страни исто за једну фунту (гранична стопа трансформације је један). Пушке које се користе за националну одбрану представљају јавно добро.
То што сваки појединац мора додатно да плати за додатну јединицу неког јавног добра јесте његова пореска цена. У разматрању које следи, претпоставићемо да држава има право да различитим особама наплати различите пореске цене. Буџетско ограничење показује комбинације добара (овде приватних и јавних добара) које појединац може да купи с обзиром на свој приход и пореску цену:
C + pG = Y
163
C – потрошња приватних добара
G – укупна количину јавних добара
Y – представља приход.
Буџетско ограничење представљено је на следећој слици:
Слика 31. Буџетска алокација средстава
Извор: Џ.Стиглиц, Економија јавног сектора, Економски факултет, Београд, 2004, стр. 71.
Дуж линије буџетског ограничења, уколико су државни расходи нижи, потрошња приватних добара очигледно је већа. Појединац жели да у оквиру свог буџетског ограничења оствари највиши могући степен корисности. Криве индиферентности појединца у односу на јавна и приватна добра показују, да је појединац спреман да се одрекне неких приватних добара, уколико може да добије више јавних добара. Количина приватних добара, које је спреман да се одрекне, да би добио додатну јединицу неког јавног добра, представља његову граничну стопу супституције. Како добија више јавних добара, (и има мање приватних добара), количина приватних добара које је спреман да се одрекне да би добио додатну јединицу јавних добара постаје све мања. Према томе, како појединац троши више јавних, а мање приватних добара, крива индиферентности се све више исправља.
Да бисмо видели како ефикасна количина јавних добара зависи од расподеле националног дохотка, претпоставићемо да је држава један долар дохотка трансферисала од особе А особи Б. Ово би требало да промени тражњу особе Б за јавним добрима.
Нова расподела дохотка даје и нову комбинацију тражених добара за потрошњу (ефикасна количина јавних добара зависи од расподеле
164
националног дохотка). Свака промена у расподели националног дохотка, до које је дошло, на пример, због неке промене у структури пореза на приход, биће праћена одговарајућим променама ефикасних обима производње јавних добара.
У привреди за прерасподелу средстава првенствено се користи порески систем. Чињеница да се приход за финансирање јавних добара убира путем пореза, као што је порез на приход, има значајан утицај на ефикасну понуду јавних добара. Количина приватних добара, које појединци морају да се одрекну, да би добили додатну јединицу јавних добара је самим тим већа.
Управљање државом, једно је од најзначајнијих јавних добара: сви ми имамо користи од боље, ефикасније и одговорније државе. Ако је држава способна да не смањујући обим својих услуга буде ефикаснија и да смањи порезе, сви имају користи. Потрошња многих добара која обезбеђује јавни сектор јесте ривална. Потрошња од стране једног појединца смањује потрошњу другог.
За обезбеђење приватних добара од стране јавног сектора може да се користи и неки други начин рационисања, а не само систем цена, то може бити чекање у реду, а некад се одређено добро у утврђеним количинама обезбеђује свим појединцима. Парето-ефикасност захтева да се јавно добро обезбеђује до тачке на којој нико неће бити оштећен:
Збир граничних стопа супституције = гранична стопа трансформације
18.1 Карактеристике здравствених услуга с освртом на САД-е
Како је то Џ. Стиглиц у својој књизи о економији јавног сектора лепо објаснио, у САД-а постоје два програма здравствене заштите и то: Medicare, програм државне помоћи старијих лица, пензинера и Medicaid, програм за помоћ сиромашнима. Процентуално учешће државних програма (одбрана, образовање, здравство, социјално осигурање) у ДБП варира: од 29% у Америци, 35% у Аустралији, 46% у Немачкој, 49% у Италији до рецимо 41,7% у Великој Британији.
Држава у систем здравствене заштите може да се укључи на неколико начина: директним плаћањем здравствене заштите, субвенционисањем појединачне »куповине« здравствене заштите и здравственог осигурања, пружањем здравствених услуга, финансирањем и спровођењем истраживања, спречавањем ширења заразних болести, регулисањем производње и промета лекова и медицинске опреме.
Запослени појединци су обухваћени здравственим осигурањем које плаћа послодавац. Неосигурани, понекад здравствене услуге »купују« директно, али
165
често добијају и бесплатну заштиту чији се трошкови пребацују на друге. Поред тога, један мањи број оних што немају здравствено осигурање које плаћа послодавац, сами плаћају осигурање.
Приватна осигуравајућа друштва играју главну улогу у систему здравствене заштите. Корисници у извесној мери учествују у додатном осигурању, али њихово учешће покрива само једну четвртину трошкова здравствених услуга а остатак потиче из општих пореских прихода.
Medicaid обезбеђује здравствене услуге за одређене породице с издржаваном децом, које имају мале приходе, за већину старих сиромашних лица, као и за слепе и инвалиде. Свака држава утврђује стандарде за стицање права на бенефиције.
Поред државне алокације ресурса у здравству треба проучити и тржишну алокацију ресурса утолико више због увођења приватне лекарске праксе. Тржиште има задатак да оствари ефикасну и правичну расподелу здравствених услуга. Поред тржишта дакле ту је и систем приватног здравственог осигурања. Другу значајну разлику између тржишта здравствених услуга и стандардних конкурентних тржишта представља велика улога, непрофитних организација у пружању здравствене заштите. До недавно, непрофитне болнице биле су неупоредиво бројније од профитних. Непрофитне институције једноставно не виде као свој циљ минимизирање трошкова пружања услуга, или максимизирање профита.
Насупрот томе, ланац профитних болница реагује много јасније на подстицаје за постизање ефикасности, а неколико таквих великих ланаца стекле су углед не само због ефикасности већ и због иновативности. Чак и у том случају, још постоји забринутост у вези с негативним подстицајима као што је смањење квалитета, посебно у случајевима у којима се квалитет тешко процењује. Рецимо, заводи за трансфузију крви, који раде на профитној основи, стекли су лошу репутацију због узимања крви од наркомана и других чија крв лакше може да буде заражена. Услед тога, на овом тржишту доминирају непрофитне институције.
Проблеми с подстицајима с којима се суочавају комерцијални и некомерцијални даваоци услуга, у великој мери потичу од асиметрије информација. Када би корисници лакше могли да провере квалитет онога што купују, и једни и други имали би јачи подстицај да постигну ефикасност и висок квалитет.
Када је у питању неки обичан производ који се директно плаћа потрошач верује да су користи од тог производа бар исто онолико велике колико и трошкови. Здравствена заштита се разликује од обичне робе по томе што приватно осигурање и државни програми делимично одвајају потрошача од разматрања трошкова на месту потрошње због. Пошто се велики део расхода на здравствене услуге плаћа од стране трећих лица, корисници су недовољно
166
подстакнути да о њима воде рачуна а деловање система цена у великој мери је умањено.
Систем плаћања накнаде за услугу, може да повећа и проблеме који настају услед несавршено информисаних корисника. Пацијент одлази код лекара за савет у вези с неопходним и одговарајућим услугама. Међутим, лекар као и сваки давалац услуга, заинтересован је да што више прода. Што више услуга пружи, виши ће му бити приход. Опасност од тужби због професионалног нехата, тј. погрешног или несавесног лечења такође подстиче лекаре да буду веома обазриви.
Осим тога, корисници услуга су склони избегавању ризика и самим тим спремни су да траже сваку анализу или третман, који би могли да им заштите здравље. Услед тога, лекари теже да препоручују висок ниво услуга, што пацијенти и прихватају. Ове проблеме погоршава чињеница да трошкове плаћа како је већ изнешено трећа страна (осигуравајуће друштво или држава).
Неке од ових проблема организације за здравствену заштиту могу се решити тиме што ће изменити подстицаје које пружају лекарима и пацијентима. Постојање значајних разлика у услугама које се пружају и користе у зависности од тога да ли је у питању систем претплате или систем накнаде за услугу је евидентан на тржишту.
18.2 Услуге осигурања
Појединци не воле ризик и стога се осигуравају. Они ће радије сваке године платити извесну своту осигуравајућем друштву у виду »премије за покриће ризика«, како би тај ризик избегли. Према томе, осигурање може да буде пожељно чак и када постоје знатни трансакциони трошкови (тј. трошкови за подношење и процесуирање одштетних захтева).
Осигурање које пружа тржиште изазива прилично велико незадовољство. Притужбе се односе на то да неки људи купују сувише велико осигурање које подстиче претеране расходе на здравствену заштиту, многи људи не могу да добију осигурање (што доводи до недовољног покрића), или могу да га добију по изузетно високој цени.
У неким областима медицине, као што је акушерство, трошкови осигурања против тужби због професионалног нехата, које штити лекаре од ризика да против њих буде поведен судски спор, достигли су тако високе износе, да су многи лекари затворили своје ординације, док се млађи лекари нерадо опредељују за ту специјализацију.
167
Многи економисти верују да тужбе због професионалног нехата играју главну улогу у високим трошковима здравствене заштите у Сједињеним Државама и да би их требало ограничити. Међутим, ограничења у вези с таквим тужбама наментула би трејдоф. Економска ефикасност би се по свој прилици повећала када би се смањили непотребни расходи. Крива тражње за здравственим услугама, као крива тражње било које друге робе, има нагиб усмерен надоле; због таквог нагиба, смањење граничних трошкова које плаћа пацијент повећава корисност. На основу многих програма здравствене заштите, пацијенти плаћају само 20 одсто од стварних граничних трошкова, а на основу неких не плаћају у суштини ништа.
Високи трошкови осигурања које обезбеђују приватна тржишта, користе се као један од аргумената у прилог обезбеђењу осигурања од стране јавног сектора. Административни трошкови многих врста приватног осигурања већи су преко 20 одсто од исплаћених накнада, за разлику од административних трошкова осигурања од стране јавног сектора, који обично износе мање од 10 одсто од вредности накнада.
С обзиром на неефикасности проистекле из прекомерне потрошње до које долази када јавни сектор бесплатно обезбеђује приватна добра, државе често покушавају да пронађу начин за ограничење потрошње. Сваки метод који ограничава потрошњу неког добра представља систем рационисања. Један од таквих система обезбеђују цене. Други често коришћени начин рационисања добара које пружа јавни сектор јесте једнако обезбеђење: обезбеђење исте количине неког добра свима. На пример, одређени ниво бесплатног образовања обично се подједнако обезбеђује свима. Такво обезбеђење, за разлику од приватног тржишта, не омогућава прилагођавање различитим потребама и жељама појединаца.
Када би добро било приватно обезбеђено, прва особа, чија је тражња велика, трошила би већу количину тог добра док би друга особа, чија је тражња мала, трошила много мању количину. Држава се опредељује да пружи количину која је негде на средини. При овом обиму потрошње, појединац чија је тражња висока троши мање него што би желео, његова спремност да плати за одређену услугу превазилази граничне трошкове производње.
За неке врсте осигурања (рецимо, пензионо), држава обезбеђује основни, јединствени ниво. И овога пута они који желе да купе више, то могу да учине, док они који желе да купе мање то не могу. Када јавни сектор свим појединцима обезбеђује неко приватно добро у подједнаким количинама, те количине ће за неке бити изнад, а за неке испод ефикасног нивоа.
Основни метод рационисања алокације ресурса који се често користи јесте ценовни механизам. Мада то није случај са здравственим услугама. Зашто би богати имали веће право на добро здравље од сиромашних? Спремност да се плати, као критеријум за алокацију здравствених услуга, замењена је спремношћу да се чека у ординацији.
168
Осигурање смањује цену коју појединац плаћа, због чега се обим здравствених услуга које се користе повећава. Повећање зависи од еластичности тражње. Проблем не представља толико повећање расхода на здравствене услуге, колико то што су друштвене користи од додатних расхода на граници ниже од трошкова. Када имају осигурање, појединци троше сувише на здравствене услуге, односно јавља се проблем који се назива морални хазард. Суосигурање у здравственом осигурању је облик дељења трошкова заштите са пацијентом.
Морални хазард може да се испољи у производњи и промету производ на тржишту. Нпр. ако нека авиокомпанија набавља резервне делове на црном тржишту а при том задржава цену производа тј услуге као и пре тога онда значи да имамо појаву асиметричних информација и моралног хазарда, приликом којег потрошач не може благоврмено да оцени и процени промену до које је дошло ако то и учини обично учини са закашњењем.32
Порески систем субвенционише осигурање. Премије осигурања које обезбеђују послодавци, у основи представљају облик неопорезивог награђивања. Стога су гранични трошкови обезбеђења здравствене заштите преко осигурања које плаћа послодавац знатно нижи него што би били када би појединац директно »куповао« здравствене услуге (или директно плаћао осигурање).
Појединац »купује« путем осигурања мању изложеност ризику, али његови подстицаји да их избегава постају слабији, а тиме и већи општи трошкови.
Други проблем који се јавља на многим тржиштима осигурања јесте негативан избор. Размотрите једноставну ситуацију у којој осигуравајуће друштво не зна ништа о неком појединцу, осим да је спреман да за понуђену премију купи полису. Када су премије више, они којима ће по свој прилици најмање бити потребне здравствене услуге - рецимо, здраве младе особе - одустају од куповине зато што им се не исплати, или се евентуално одлучују за полису која покрива само веома високе трошкове здравствених услуга. Према томе, с порастом премије, јавља се ефекат негативног избора: најпожељнији клијенти се не одлучују за куповину полисе.
Међутим, како најпожељнији клијенти нису присутни на овом тржишту, просечни трошкови по издатој полиси расту. Пошто постоји мало особа које су изузетно несклоне ризику и спремне да плате велики износ преко очекиваних трошкова, мали део становништва стиче осигурање. Осигуравајућа друштва, наравно, нити седе скрштених руку, нити примају свакога ко им се понуди. Она активно покушавају да повећају »квалитет« својих осигураника. То чине на неколико начина, од којих сваки има негативне ефекте на ефикасност осигурања. У неким случајевима, осигуравајућа друштва једноставно одбијају особе са здравственим
32 З. Шолак, Економика асимтеричних информација, Футура, Нови Сад, 2003, стр. 57-59.
169
проблемима. Исто тако настоје да их натерају да ови задрже садашњи посао боље речено немају право да мењају посао док траје полиса осигурања.
18.3 Трансакциони трошкови
Трошкови куповине и продаје добара, укључујући трошкове управљања тржиштима називају се трансакционим трошковима. Ово су трошкови повезани са омогућавањем функционисања економског система. Одржавање система осигурања има, чини се, високе трошкове. Када је у питању здравствена заштита, постоји још једна могућа реакција. Пошто пацијенти не знају које су услуге неопходне и одговарајуће - будући да за њих плаћају мали део трошкова - лекари могу да повећају тражњу за својим услугама. Тиме понуда ствара сопствену тражњу. Повећан број лекара води повећању броја операција чак и кад се цене уопште не мењају с обзиром на све веће листе чекања.
Несавршености тржишта као што је неефикасност проистичу из несавршености информација и конкуренције. Међутим, један од главних разлога за деловање државе у здравству нема никакве везе с ефикасношћу, чак и када би тржишта била савршено ефикасна, постојала би брига за веома сиромашне појединце који не добијају одговарајућу здравствену заштиту.
Многи сматрају да ниједном појединцу, без обзира на његов приход, не би требало ускратити приступ адекватној здравственој заштити. Избор, у случају да га треба начинити, не би смео да буде заснован на богатству, већ на другим параметрима, као што су године живота, или вероватноћа да ће операција успети, или би чак могао да буде насумичан. Као што право гласа не сме да буде предмет трговине или као што у случају мобилизације појединцима није дозвољено да плаћањем избегну војну обавезу, тржиште не би смело да контролише ни право на живот, односно приступ здравственим услугама.
Став да постоје добра и услуге, као што је здравствена заштита, чија доступност различитим појединцима једноставно не сме да зависи од њихових прихода, познат је као специфичан егалитаризам како то истиче Стиглиц.
Не постоји општа сагласност у погледу тога да ли би здравствене услуге требало да се третирају другачије од осталих добара. Веза између здравствене заштите и живота (смрти) је у суштини веома слаба, други фактори, као што су пушење, алкохолизам и начин исхране имају много већи утицај на дуговечност. Ако би неко желео да поправи здравствено стање сиромашних, могао би то да учини на много економичнији начин, вођењем кампање против пушења и алкохола, повећањем пореза на дуван и алкохол и подстицањем исхране богате воћем и поврћем.
170
Постоје истраживања о здравој исхрани која показују да органска храна чија производња је сертификована не одскаче много од конвенционалне само што је разлика у цени. Одговарајући институти, агенције и нутриционистичка удружења дају свој допринос на подизању свести код људи о здравој исхрани што може позтивно да утиче на здравље на једном општем нивоу.
Као што смо истакли многи људи немају здравствено осигурање. Предузето је више реформских иницијатива тамо где је то потребно које су представљале покушај решавања проблема неосигураних.
Део здравственог система, који се најбрже шири јесте кућна нега која се у већини земаља регулише путем геронтолошких завода. Постоје многи појединци којима није неопходна хоспитализација, као ни дуготрајна нега, уколико могу да добију извесну ограничену помоћ код куће. Међутим, кућна нега је постала предмет огромних злоупотреба. За разлику од лекара, медицинских сестара и других особа које обично пружају здравствене услуге, и које морају да испуњавају веома строге критеријуме то није случај са услугом неге.
18.4 Конкуренција у пружању јавних услуга
Упркос томе што у земљи постоји много лекара и болница, конкуренција у неким сегментима може да буде веома ограничена. Даваоци услуга су тражили изузеће од законских прописа, пошто би такви прописи додатно смањили конкуренцију. Да се ренгенске лабораторије у једној области удруже и утврде цене за ту врсту услуге. Држава би требало да јача конкурентске снаге, тиме што ће организовати јавне лицитације за пружање услуга.Узећемо као пример пружање здравствених услуга.
Најбољи понуђач би у ствари постао преференцијални давалац услуга, док би држава плаћала пуну цену његове понуде. Други даваоци услуга могли би да добијају накнаде у фиксном износу и у фиксном проценту од најбоље понуде. Критичари оваквих планова забринути су у погледу обезбеђења квалитета и појаве двојног система у којем би сиромашни одлазили код преференцијалног даваоца услуга, а богатији код скупљег.
Реформе усмерене су на унапређење ефикасности пружања услуга ради јачања конкурентности састоје се у смањењу трошкова. Један предлог односио се на обавезно осигурање: сваки појединац би морао, било приватно било преко државе, да купи дугорочно осигурање за збрињавање у старости. Обезбеђење оваквог осигурања преко државе реално би довело до ширења програма социјалног осигурања. Финансирање дугорочног боравка у старачком дому захтевало би повећање доприноса за социјално осигурање с око 1 на 1,5 процентуалних поена.
171
Расходи на здравство представљају трећу по величини категорију расхода, одмах после одбране и образовања. Држава данас плаћа више од две петине свих расхода на здравство. Највећи проблем у будућности лежи у квалитету медицинских услуга у држави благостања. Ове услуге су у великој мери финансиране од стране корисника.
Стога алокативна функција је више у складу са преференцијама потрошача. У Америци је укупна потрошња и приватна и јавна у великој мери одређена здравственим и образовним услугама. Ова пропорција расте још више са растом дохотка. Високи квалитет услуга је главни показатељ прихватљивости истих од стране приватног сектора особито по питању здравственог сектора. Све док људи мисле да је услуга коју они имају најбоља, неће бити проблема око подизања пореза по том питању.
18.5 Одбрана као јавна услуга
Услуге за задовољење јавних потреба морају да се финансирају из општих прихода. Расходи државе за обезбеђивање националне одбране усмерени су ка свим становницима једне земље без разлике, потрошња ове услуге и добра је неривална и без могућности искључења. Обезбеђење одбране значи да средства треба да се користе за набавку оружја и остале потребне опреме. То не значи да ову опрему треба производити у јавној или приватној режији.
Наиме, може се десити да држава производи све ово и продаје на тржишту или да приватни сектор производи војну опрему а да држава откупљује исто од приватног сектора и обезбеђује услуге. Механизам пореза и набавки као начин трансфера средстава омогућава тако алокацију трошкова потпуно независну. Пословање војних установа је углавном регулисано државним управљањем. Ова делатност би се технички могла дати у закуп приватним предузећима као што се дешавало у колонијалној историји.
Међутим таква пракса била би неспојива са демократским друштвом како га данас схватамо. Квалитативни садржај ових услуга или потреба које они треба да задовоље такав је да мора да их обезбеди јавна служба а ако се обезбеђују приватно, захтевају савршен надзор од јавне службе тако да је ситуација мање више једнака јавној производњи.33
На истраживање и развој, влада САД-а трошила је 1997. године 71 милијарду долара, највећим делом у војне сврхе. Достигнућа 20. века, као што су млазни мотори и супер-компјутери, били су у великој мери нуспроизводи расхода на војна истраживања и развој. Основни задаци Војске су: одвраћање од оружаног угрожавања и других војних изазова, ризика и претњи безбедности,
33 Р. Мазгрејв, Теорија јавних финансија, Научна књига, београд, 1973,стр.34
172
одбрана територије, ваздушног простора и акваторије, оспособљавање војника, старешина, команди, јединица и установа за реализацију мисија и задатака, учешће у међународној војној сарадњи и мировним операцијама под окриљем ОУН-а и система колективне безбедности, пружање помоћи у случају природних непогода и катастрофа већих размера, у којима су угрожени људски животи, животна средина и материјална добра.
18.6 Услуге образовања
Држава је одговорна за образовање свог становништва бар до извесног степена. Два главна економска проблема - смањење продуктивности и повећање неједнакости - подстакла су образовање још и више него пре, како би се превазишле ове препреке. Економисти и креатори политике дају висок приоритет добром образовању а земље све више раде на стратегијама за подстицање и усавршавање доброг функционисања овог система. Основно и средње образовање по традицији спадају у надлежност локалних органа власти. Они их финансирају (обично из пореза на имовину), запошљавају наставно особље и утврђују наставне програме.
Порез на приход грађана може значајно да утиче на тражњу за државним и приватним школама. Расходе савезних држава и локалних органа власти на образовање (исто као и друге расходе) влада имплицитно субвенционише, будући да се државни и локални порези (изузев пореза на промет) одбијају од износа који се исказује у пријави за плаћање пореза на приход.
Оправдање за државно образовање засновано на несавршености тржишта усредсређује се на значај екстерних ефеката. На пример, често се тврди да постоје важни екстерни ефекти који се могу довести у везу с образованим грађанима. Друштво у којем сви могу да читају, функционише много боље од друштва у којем то могу само појединци. Људи који поседују такве квалификације кључни су за технолошки напредак.
Постоји још један разлог зашто може да дође до недовољног улагања у образовање. На нивоу основних и средњих школа, одлуке уместо деце доносе родитељи. Државна подршка основном и средњем образовању образлаже дистрибуционим разлозима: постоји широко распрострањено уверење да образовање деце не сме да зависи од финансијске способности, или алтруизма родитеља. У ствари, ови дистрибуциони разлози пружају најјачи мотив за улогу државе у образовању, односно за финансирање и основног и средњег образовања, као и за широку подршку високом образовању, посебно кроз програме кредитирања.
173
Иако иду у прилог финансирању образовања од стране државе, ови аргументи не пружају ниједан разлог за то да школе морају да буду државне. Зашто онда на нивоу основног и средњег образовања државне школе преовлађују, док на нивоу високог образовања играју много мање значајну улогу? У многим другим земљама улога приватних основних и средњих школа много је значајнија.
Образовање, у ствари, утврђује и разлике у квалификацијама, те стога омогућава боље усклађивање појединаца и радних места, што заиста повећава општу продуктивност; захваљујући овоме. Постоји и ефекат дисциплине: приватне школе одбијају упис, или искључују ученике који су недисциплиновани, или на неки други начин не постижу успех. Државне школе ово не могу да учине. Иако је изгледа тачно, да је учинак приватних школа данас бољи него учинак државних када су у питању особе наизглед сличног порекла, то се не би променило уколико би дошло до велике експанзије приватних школа.
Образовање није само јавно добро. Главни разлог за државну подршку основном и средњем образовању представља уверење да квалитет стеченог знања не би смео да зависи искључиво од средстава којима располажу родитељи.
Образовање није једино што одређује будуће зараде појединца, али ипак постоји систематска веза између нивоа образовања и зарада. Међутим, несугласице се јављају у вези с објашњењем ове везе. Држава дуго игра активну улогу у високом образовању, мада у њему нема тако доминантну улогу као када су у питању основно и средње образовање. Постоји уверење да су ефекти државне помоћи високом образовању регресивни, пошто су они што имају користи од колеџа обично грађани с вишим приходима.
18.6.1 Образовање као ресурс економског раста
Подухват који утиче најввише на потражњу ресурса јесте инвестирање у људски капитал који има дуплу сврху. Прво, образовање и истраживање дају шансу младим људима да обогате свој живот у духовном смислу а исто таккок универзитети су централни бранитељ културе. Друго, поред транспортних инвестиција и инвестиција у информационе технологије високо образовање је омиљено поље јавних инвестиција у последње две декаде. Едукација ради економског раста је заједничка крилатица многих земаља.
Увећавање инвестиција у научно истраживачки рад треба да допринесе расту продуктивности, имајући у виду да је ново знање основно неисцрпно јавно добро. Инвестирање у знање је субстанцијално другачији пројекат који је више аналоган са дистрибуцијом знања које наравно је такође важно али које
174
нема карактер јавног добра. Раст у уделу младих људи који стичу високо образовање у послератном периоду био је феноменалан. Према анлизама ОЕЦД земаља овај удео је порастао са неколико процената на две трећине у Америци која се налази на водећој позицији у тој области. У Нордијским земљама текући удео је између 40 % и 60 % са Шведском на нижем делу овог интервала као и са Немачком и Великом Британијом у том оквиру такође.
Три централна питања у економици високог образовања: границе домета, маргинални бенефит и маргинални трошак. Аргументи научно истраживачког центра Волф су следећи:
1. Образовање служи да се очисти жито од кукоља.
2. Продуктивност треба да парира расту доходака независно којом се професијом неко бави, што не значи да квалификације могу да допринесу расту продуктивности.
3. Јасно је зашто потражња за високим образовањем је веома висока. Разлог је једноставан, недостатак високог образовања значи и мањак атрактивних послова. Стога постоји генерална тенденција да се имају квалификације изнад тражених за посао који тражите.
18.6.2 Интелектуална својина и услуге
Да би се обезбедило да појединци буду награђени, за активности које стварају знање, друге особе морају да буду искључене из коришћења тог знања, или бар из коришћења без накнаде ствараоцу. Држава то чини тако што установљује »право власништва« над знањем, односно, она одобрава патент који проналазачу у једном ограниченом временском периоду даје искључиво право коришћења знања (укључујући право да другима даје лиценцу за коришћење).
Ауторско право даје аутору неког дела искључиво право да користи и продаје свој текст. Патентна и ауторска права представљају права интелектуалне својине. Упркос томе што један лек може да се патентира, често се лако може произвести други са истим својствима, али и с незнатним разликама. Зато што ради добијања патента (на време од 17 година) морају да открију знатан део информација, многе фирме не патентирају своја открића. Да би одржале предност на тржишту, оне се уместо тога ослањају на тајност (формула за производњу кока-коле није патентирана, њени проналазачи су се уместо тога определили да је држе у сефу у банци).
Најважније одлуке у вези са заштитом интелектуалне својине доносили су судови од случаја до случаја (лустрацијом). Знање је један од основних инпута
175
у даљој производњи знања. Патент исто тако постаје инпут за даље истраживање. Државе подстичу приватну производњу знања кроз подршку образовним програмима, субвенционишу главни инпут у истраживање и развој, да би се максимирао добитак од сваког уложеног долара.
Знање у великој мери представља јавно добро. Захваљујући заштити патената (или других права интелектуалне својине), проналазачи могу да присвоје део добити од свог проналазачког рада. Држава је одиграла централну улогу у привредним гранама заснованим на високој технологији, од електронике до биомедицине. Да би унапредила подстицаје, усмерила се на успостављање партнерских односа, у којима приватни сектор покрива најмање 50 одсто трошкова.
Када су у питању расходи на одбрану, од битне важности је маргинална анализа - провера граничних користи од повећаних расхода. Алтернативни ставови у вези с општом стратегијом одбране представљају важне одреднице војних потреба. Такође постоји велика забринутост због злоупотребе нуклеарне енергије.
Држава је дуго пружала подршку истраживању и развоју у области технике и технологије. Знање поседује обе карактеристике јавног добра и неривалство и неискључивост, те је неопходна улога државе да подстиче иновације, тиме што установљује права интелектуалне својине. Проналазачима патенти омогућавају да присвоје део добити од свог проналаска и тиме дају подстицај производњи знања. Државни програми подршке технологији усмерени су ка идентификовању одређених области. Новија државна политика ставља нагласак на партнерске односе између јавног и приватног сектора, при чему овај други покрива значајан део трошкова.
19. ПОРЕСКА ПОЛИТИКА И УСЛУГЕ
Опорезивање је старо колико и организована власт. У Средњем веку, појединци су пружали услуге непосредно својим феудалним господарима, порези су реално постојали, али нису били монетизовани. За разлику од већине новчаних трансфера с једног на другог појединца, који су добровољни, опорезивање је обавезно. Међутим, способност државе да присили појединце да финансирају јавна добра, може да значи и способност да појединце примора на финансирање посебних интересних група, односно држава може да присили једну групу да се одрекне својих ресурса у корист друге групе.
Економски раст ће водити ка већем дохотку по глави становника али квалитет живота, зависи од нас самих али истовремено, и од квалитета услуга. Од продуктивности је много важнија превенција незапослености као и радна сигурност. То је парадокс да рад на продуктивности може имати контраефекат
176
на стопу незапослености. Континуиране промене у методама рада и организације воде ка расту продуктивности али оно још важније јесте, постизање друштвеног благостања.
Висок економски раст води ка квалитетнијим услугама. Ефекат понуде на тржишти утиче на креирање преференција потрошача па самим тим и на тр ажњу чиме се по тр вђује Сејо в зако н да понуда рађа потражњу. Због техничког прогреса се поставља велика разлика између потражње и развоја продуктивности на тржишту. И како је речено порески обвезници ће радо плаћати порезе уколико знају шта за то добијају.
Међутим, постоје две кључне разлике између феудалних намета и савремених пореза. У првом случају, појединцима није било допуштено да напуштају феуд уколико им властелин то не одобри, данас појединци могу да бирају где ће да живе и ради, а тиме и јурисдикцију која ће им разрезивати порезе.
Државе су уводиле огроман број различитих пореза. У различита времена постојали су и порези на прозоре, луксузне јахте, продају хартија од вредности, дивиденде, добит од капитала... и још много шта. Порези се могу поделити у две широке категорије: директне порезе за појединце и предузећа, и индиректне порезе на читав низ производа и услуга.
У Сједињеним Државама, три основна директна пореза јесу порез на приход грађана, порез на фонд зарада (одређен проценат од плата до извесне границе), који се користи за финансирање социјалног осигурања и порез на добит предузећа, односно порез на нето приход предузећа. Важне директне порезе представљају и порез на некретнине и порез на поклоне, што је првенствено порез на пренос имовине с једне на другу генерацију. Пошто се подједнако разрезује на зараде и приход од капитала, порез на приход грађана утиче на одлуке у вези са понудом радне снаге, пензионисањем, образовањем итд. као и на одлуке у вези са штедњом и инвестицијама. На нивоу савезних држава, као и на локалном нивоу, постоји још један важан директан порез, порез на имовину.
Главни индиректни порези на федералном нивоу јесу царине на увоз страних производа и акцизе на добра као што су телефонске услуге, путовања авионом и луксузна роба. Многе савезне државе и локални органи власти разрезују и порез на промет, јединствени процентуални порез на продају многих производа на мало. У неким државама храна је ослобођена пореза на промет, док у другим постоји већи број изузећа. Многе стране земље уместо пореза на промет на нивоу малопродаје, разрезују порез на додату вредност. Информације које пружају тржишне цене водиле би до ефикасне производње, размене и комбинације производа.
У савременој Енглеској постоје други примери. Упркос томе што су возила на три точка можда мало мање безбедна и не много јефтинија од возила са четири точка, порез на њих знатно је нижи. Доставна возила без прозора
177
опорезована су много мање од оних с прозорима, тако да их појединци радо купују, али не зато што им одговора мрак у задњем делу, већ због повољније цене.
Цена за употребу услуга које држава пружа свом становништву се убира у виду пореза. Одмах треба нагласити да се материјална добра опорезују по већим стопама од услуга самим тим што је услугама у већини случајева одличан супститут волонтерски рад. Основна подела пореза тј пореска политика једне земље познаје најпре непосредне и посредне порезе. Непосредни порези су они које плаћају порески обвезници који их и сносе (порези на доходак грађана, добит предузећа), док се код посредних пореза (порези на промет, царине) унапред зна да ће их порески обвезних пребацити на потрошача кроз порез на додату вредност. Порез је од велике важности за једну земљу јер служи као извор средстава за пуњење буџета из којег се алоцирају средстава за услуге. Основни порези су:
• Порез на доходак грађана, који покушава да обухвати све приходе једног грађанина (или понекада породице). Погодан је за редистрибуцију и обично прогресиван, како би се јаче захватили дохоци најбогатијих. Знатна прогресиваност из првих деценија после ИИ светског рата (маргинална пореска стопа и до 70%) напуштена је у већини земаља, јер се показала негативно са становишта продуктивног рада, инвестирања и одлива капитала из земље. Сада је прогресија обично умерена, или је чак нема. Од укупног прихода обично се одбијају неке ставке да би се дообио опорезиви доходак, као што су издржавање чланова породице, здравствени трошкови, донације и слично. Наплату пореза олакшава техника звана опорезивање по одбитку, где аконтацију пореза не уплаћује сам обвезник, већ онај ко њему уплаћује приход/доходак, као што је послодавац за порез на плату или исплатилац ауторског хонорара.
• Порез на добит предузећа, који плаћају предузећа на профит који остваре у једној години. Добит се третира као разлика између укупних прихода и трошкова пословања. Могућа су и додатна умањења, на пример за извршене инвестиције, убрзану амортизацију и слично. Стопа је увек пропорционална.
• Порез на промет је монофазни порез који се наплаћује у малопродаји тзв порез на додату вредност.
• Порез на додату вредност је порез на промет који се наплаћује у свакој фази промета. Идеја је да се узајамном контролом платилаца пореза, а у сопственом интересу, смањи степен избегавања плаћања пореза. Први пут примењен у Француској, а данас га користи велика већина земања у свету. Србија гаје увела 1. јануара 2005. године.
178
• Акциза је порез на промет који се обично наплаћује на робу са ниском еластичношћу тражње, као што су алкохол, дуван, кафа и нафта и деривати.
• Порез на имовину је порез којим се обично обухватају непокретна имовина и, понекад, вредносни папири. Обично припада локалним властима.
• Порез на наслеђе. Идеја са овим порезом је да се макар повремено, у тренутку смрти власника, опорезује укупан капитал поједица или породице. У Србији су наследства најближих рођака изузета од пореза.
• Порез на капиталне добитке је порез који се плаћа у тренутку продаје неке имовине (некретнине, вредносни папири итд) на њену увећану вредност од тренутка набавке.
По питању државне економије порез се употребљава као оруђе за усмеравање улагања у одређеним смеровима. У складу су прокламованим циљевима, модерне развијене државе доносе посебне врсте пореских закона којим се стимулишу или елиминишу економске гране. Државе које желе привући компаније на отварање нових фабрика то постижу доношењем закона којима нови погони у почетном раздобљу имају смањено плаћање пореза, а у случају послова у државном интересу бивају и потпуно ослобођени. Политичари да би добили власт у својим предизборнм кампањама наглашавају снижавање пореза те на тај начин стимулишу привреду (Р. Реган).
Порез се намеће како је речено ради финансирања јавних трошкова. Део финалне цене услуга садржи поред маргиналних трошкова и део пореза који се додаје на почетну цену. На пример порески терет се повећао у Америци од 7 процената у 1902 години па на 31 проценат у 2002 години а то је случај мање више и осталим земљама света. Јавни приходи у Америци се убирају од: пореза на доходак, доприноса за социјално осигурање, пореза на корпорацијски доходак и остало(акцизе).
Јавне расходе како је речено, чине: социјално осигурање (трансфери старијима), национална одбрана, осигуравајући доходак (трансфери сиромашним породицама), нето камате, здравствена заштита, здравље (програм за здравље сиромашних) и остало. Приходи на државном и локалном нивоу се убира од: пореза на промет (20%), порез на имовину (17%), Порез на индивидуални доходак (13%), порез на корпорацијски доходак (2%), приход од Владе (19%) и остало (29%, приходи од дозвола, путарина, јавног превоза...). Јавни расходи на локалном нивоу: образовање (34%), социјално старање (16%), путеви (7%) и остало (43%, библиотеке, полиција, чистоћа, противпожарно одржавање, чишћење снега).
179
Просечна пореска стопа представља разлику између укупних пореза и укупног дохотка. Маргинална пореска стопа представља додатни порез на додатни долар. Иначе, разликујемо три пореска система и то:
Табела 24. Пропорционални порески систем
Доходак Износ пореза Проценат дохотка 50000 12500 25% 100000 25000 25% 200000 50000 25%
Код пропорционалног система се доходак грађана опорезује по истој стопи за све висине дохотка што није случај са регресивним или прогресивним системом, види у табелама:
Табела 25. Регресивни порески систем и
Доходак Износ пореза Проценат дохотка 15000 5000 30% 25000 6250 25% 40000 8000 20%
Табела 26. Прогресивни порески систем
Доходак Износ пореза Проценат дохотка 50000 10000 20% 100000 25000 25% 200000 60000 30%
И маргинални трошкови урачунати у цену као и порези доносе приход буџету. Главни проблем јавних финнасија јесте вечита дилема да ли да тзв мериторна добра буду о државном или о приватном трошку. Такође евидентиран је рад ради зараде и рад ради задовољства па се ове две врсте рада налазе у конкуренцији.
Наиме, ради утврђивања оптималне цене услуге рацијо маргиналних трошкова и просечних трошкова треба да буде мањи од један. Мериторна добра су делом финансирана порезима. Алокативном ефикасношћу се утиче на разврставање јавних расхода из буџета, главни трошак чине маргинални трошкови иако цене јавних добара бивају одређиване углавном у односу на просечне трошкове.
180
19.1 Принципи опорезивања34
Задовољење јавних односно друштвених потреба кроз буџетске и финансијске институције повезано је са проблемима алокације ресурса и дистрибуције дохотка. У том смислу су битна два аспекта:
- принцип корисности (А. Смит) и - принцип пореске способности.
Први аспект је у вези са деловањем тржишта док је други аспект везан за неминовну накнаду за јавне услуге неовисно од деловања тржишта. Са становишта алокације ресурса принцип корисности повезује избор јавних услуга са преференцијама чланова дрштва а исто тако симултано одређује вредност јавних услуга тј порески допринос.
По принципу корисности опорезивање се схавата као цена за учињене услуге и своди се на систем пропорционалног опорезивања. По Смиту порески доприноси треба да буду пропорционални дохотку а не корисности јер је ову тешко измерити.
Модеран капитализам је мешовит економски систем. Приватни потрошачи и инвеститори купују већи део националне производње. Истовремено велики део националног дохотка одлази на задовољење јавних потреба, знатан део приватног дохотка потиче из јавног буџета а јавни порези и трансферна плаћања утичу на стање приватне расподеле. Поред тога буџетска политика утиче на ниво запослености и цена у приватном сектору. Проблеми везани за јавне расходе и приходе назива се јавним финансијама.
Најважнија функцијa државе у области услуга јесте алокативна, јер се у одељењу за алокацију доносе одлуке о намени срдестава за спровођење јавних потреба под претпоставком да друга два сектора за диструбуцију и стабилизацију делују савршено. Функција одељења за алокацију јесте старање о задовољењу јавних потреба. Алокација се можевршити путем оптимизације трошења буџетских средстава или путем тржишних механизама, цена. Оснивање неког тржног центра може да поскупи цену некретнина из суседства али тржни центар не може да наплати такве услуге (Железничка пруга може да утиче на развој неког краја кроз који пролази...).
Са гледишта економике благостања расподела пореске задужености има за циљ да жртву сведе на најмању могућу меру. Овај принцип захтева праведност да свако плаћа према могућностима тј пореској способности. Главне присталице овог гледишта где сви треба да буду једнаки пред законом
34Ж. Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, 1992, стр.55.
181
јесу J.S. Mill, J.B.Say, J.J.Rousseau. Милово истицање једнаке жртве дало је доктрини пореске способности индивидуалистичку ноту.35 Основни показатељ пореске способности је доходак како је то Смит дефинисао крајем осамнаестог века. Смит је сматрао да се доходак мора најпре свести на егзистенцијални минимум а да се тек о нај изно с изнад то га, може и треба опорезивати, тако су сачувани сиромашни слојеви становништва.36
20. AЛОКАТИВНA ЕФИКАСНОСТ 1: РЕФОРМАЦИЈА АЛОКАЦИЈЕ РЕСУРСА ПУТЕМ БУЏЕТА
Функција алокације зависно од структуре јавних потреба јесте да обави потребна усклађивања у алокацији средстава на тржишту. Алокација друштвених расхода и алокација пореских намета имају за циљ остварење друштвених потреба као и потреба појединаца. Правилан систем расподеле омогућава правилно функционсање система у целини. Пошто је закључено да савремену економију у већем делу чине услуге јасно је зашто их је толико важно проучити што детаљније.
Живимо у потрошачком друштву где се услуге конзумирају више него материјална добра што нас упућује на услужну економију којом се води и алокативна политка земље. Интензитет тражње у резултатима стандардне економске теорије има главну улогу и природа трошкова корисника услуга и његов значај за маргиналне трошкове доприноси још једном фактору који нас упућује на услужну економију а то је алокативна ефикасност у односу на цене и инвестиције.
Вредност маргиналног производа многих људи који раде у услужном сектору достиже трошкове зараде. Радикалном променом пореза са рада на добра, укупна тражња за услугама треба да буде повећана а понуда рада на тржишту услуга такође. Ово је резултат економске ефикасности. У модерној држави око 2/3 укупних ресурса у формалном сектору су алоцирана између различитих жеља тржишним механизмом, и последично око трећине ресурса је алоцирано буџетом централне и локалне власти. Укупно финансирани део је увећан за десет пута током двадесетог века.
Главни циљ економике уопште јесте да обезбеди увид и методологију како би на рационалан начин решила један овако тежак задатак. Важна тачка ове дискусије јесте алокација ресурса путем буџета на два начина: алокација прихода од општих пореза годишњим нацртом буџета и сакупљањем такси за посебне намене.
35 Оп. цит. стр. 73. 36 Оп.цит. стр. 75.
182
Друга варијанта може послужити као ефикасна алокативна метода, поред главног задатака финансирања јавног сектора и може се посматрати као врста солидарних трошкова. Наменске таксе су прилично добро познате. Нпр. акцизе од продаје бензина одлазе у фондове за санацију путева, посебно се користе за одржавање, поправку у нове инвестиције у путну мрежу.
Порези на плате су у суштини обавезне социјалне осигуравајуће премије. Током председничких избора у Америци 2004 године неких 20 држава симултано је гласало за различите пројекте који би били финансирани из пореза на плате. Могли би напоменути да је због поделе одговорности финансирања мериторних добара између различитих нивоа владе значајан елемент пореза на плате. Поента је да пореска политика у смислу алокације ресурса није реализована у пракси.
Кост бенефит анализа је узета као релевантна алатка за одлучивање о алокацији ресурса укупних средстава и њихово поделу на јавна и мериторна (порески финаснирана) добра. Ово је доста логично: када је немоћна невидљива рука ондн апосао у руке узиам видљива рука. Циљ алокација ресурса jeсте такав да се друштвени сурплус (разлика између социјалних бенефита и трошкова) максимизира. Сваки пројекат, велике инвестиције као и мање мере предузете у циљу побољшања функционисања алокације ресурса како би се постигла што већа максимизација бенефита су од значаја.
20.1 Top-down приступ алокацији ресурса
Теоретски идеалан bottom-up приступ алокацији ресурса путем буџета истицан је у литератури економске школске мисли, тако што је фаворизован top-down приступ. Нови приступ служи као апел политичарима и државним службеницима да алокацију спроводе од вишег ка нижем нивоу (top-down). Као што је речено алокацију према овом приступу врше углавном политички програми тј политичке и владине процене приоритета су од велике важности.
Формализована верзија top-down приступа у алоцирању буџетских средстава требало би да започне од укупног друштвеног благостања. Супститут за бруто национални производ јесте друштвено благостање откако се верује да економски раст обезбеђује пружање свих неопходних јавних и мериторних услуга у земљи. Литература у овој области може бити подељена у две категорије: компаративне студије раста и секторске студије са погледом на квантификацију утицаја националног производа на сектор који се проучава. Интелектуална основа је иста за обоје и може бити описана производном функцијом као почетном тачком
GNP = f(X, Y, Z)
183
Три групе детерминанти могу бити разликоване на следећи начин: векторска детерминанта X која није под директном контролом владе (клима), и друго вектор Y који представља листу варијабли владине контроле укључујући одређене области, основна истраживања и пројекти високог образовања. Трећи вектор националног производа, Z, одређује јавну потрошњу. Здравствене услуге се нпр вреднују у односу на бенефит који дају пацијенту. Позитивне екстерналије требају бити процењене такође. Већина интелектуалних напора је концентрисана на релацији између Y и GNP. Висок степен префињености је већ постигнут али се напори настављају.
При одређивању ефикасне буџетске политике мора да се узме у обзир постојање неусклађености на тржишту и мора да се примени буџетска политика да би се она отклонила. Да неби дошло до монополског пословања на тржишту потребно је одредити услове оптималне производње а то су изједначавање граничних трошкова и просечних прихода. Да би се остварила ова интенција потребно је предузети одређену политку буџета путем пореза и субвенција.
20.2 Инфраструктурне инвестиције и економски раст
Најзначајнији вид инвестиција јесте у инфраструктуру, технологију и у људе. На листи убедљивих корелација економског раста већ набројених ифраструктура је најпоопуларнија у политички орјентисаној литератури а у вези са економским растом у индустријализованим земљама 1970 и 1980. године прошлог века Тако је препорукама ОЕЦД земаља наложено да се инфраструктурне инвестиције повећају.
На листи значајних корелација економског раста инфраструктура је најпопуларнија у политички орјентисаној литератури индустријски развијених земаља крајем прошлог века. Блиска корелација јавних инвестиција и фактора продуктивности је врло јака. Транспортне инвестиције дакле јако утичу на економски развој у земљи. Деведесете године прошлог века су биле ифраструктурна декада (улагало се у изградњу путева, железница).
Нето ефекат нове инфраструктуре је имао одјека у економском расту. Дугорочна еластичност тражње је мање изражена од краткорочне. Ако погледамо на путну ифраструктуру средином прошлог века, која је била прилично неразвијена, разумно је мислити да су радикалне промене у инфраструктури новог доба индуковале аутомобилски саобраћај. Данас у оквирима нових модела тражње који су били преко потребни у моменту моторизације, старе претпоставке да је саобраћајни раст аутономан су много разумније него у ранијем послератном периоду.
184
Поред утицаја на продуктивност капитала, путна инфраструктура утиче и на технички прогрес који и рефлектује релацију између капацитета инфраструктуре и економске активности.37
Путеви и железница се финасирају из буџета. Поставља се питање да ли транспортна инфраструктура може заиста да утиче на раст националног производа пре него да национални производ утиче на раст транспортне инфраструктуре? Каузални однос може постојати у оба правца. Висока стопа раста узрокује високе пореске стопе, и супстанцијални раст инвестиција. Уз претпоставку да је однос зависних и независних варијабли реверзибилан онда ће еластичност националног производа бити ½. Осамдесетих година прошлог века постојала је бојазан од стране Америке да ће Јапан преузети примат у индустријском вођству над њом. Инвестиције у транспортну инфраструктуру се сматрају панацеом за економски раст.
20.3 Bottom-up приступ алокацији ресурса
Овај приступ у алокацији ресурса полази од тржишне поставке приоритета и на тај начин приступа алокативном проблему ефикасне расподеле буџетских средстава. На овај начин се жели рећи да инвестиције у транспортну инфраструктуру као и инвестиције у информационе технологије су од велике важности за економски раст и развој. Већ добро позната кост бенефит анализа служи у оцењивању бенефита пројекта те у доношењу одлуке који од ових пројекта узети као приоритет у даљем планирању раста и развоја. Економска историја и статистичка анализа потврђују да комбинација иновација и инвенција са инвестицијама подстичу економски раст.
20.3.1 Од микро ка макро расту
Стопа економског раста је одговарајућа макроекономска мера за бројне сврхе и не треба бити заборављено да је то збир бројних тј мноштва достигнућа на микро плану. Сва инвестирања ће неминовно резултирати у одређеној стопи економског раста. Тако да је једини кључ за економски просперитет у профитабилним инвестиционим пројектима. Тop-down приступ је дизајниран тако да програм државног инвестирања усмери на праве адресе на микро-нивоу, како би се максимизирао друштвени сурплус. Међутим, сада је време
37 Ж, Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, Београд, 1992, стр. 122.
185
да се каже нешто конструктивно, мора се признати да није лако дати теоријске смернице у овој области на основу bottom-up приступа алокацији ресурса.
Макро раст у овом контексту подразумева улагања у путну инфраструктуру а иде се ка понуди услуга. Бенефити од улагања у путну инфраструктуру су следећи: уштеда времена, смањење саобрачајних удеса, смањена амортизација и други бенефити. Улагање средства у модернизацију путева утиче на смањење трошкова корисника, што је само по себи довољна уштеда на макро-нивоу и не само то већ и већа сигурност као и удобност корисника инфраструктурних путних мрежа.
Слика 32. Шематска илустрација промене у сектору укупних бенефита инвестирања у путну инфраструктуру између трошкова и бенефита у ери дифузије аутомобила38
:
На слици се јасно види да је бенефит од модернизације привреде, у виду путне инфраструктуре далеко изнад трошкова уштеде. Стандардизација моторних путева може да снизи опште трошкове што се да видети и на слици. Потпуни бенефит припада саобраћајном расту.
Дакле, инвестиције у путну инфраструктуру могу позитвно деловати на трошкове потрошача тј корисника ове инфраструктуре. Потребно је пронаћи монетарну вредност квалитета као што је безбедност у саобраћају. Детерминанте приступа мерења, квалитета услуге су: знање ако се ради о образовању, безбедност ако се ради о одбрани или саобраћају, здравље ако се
38 Jan Owen Jansson, Economics of the services, MPG Books Group, Лондон, 2007, Стр. 246.
186
ради и о здравству итд. Да би тражња била задовољена како треба потребно ју је рашчланити на сегменте у вези траженог производа. Ова идеја је у реду када се ради о путној инфраструктури. Ако се ради о проширењу инвестиционог капацитета тј изградњи неког новог пута онда је главни бенефит садржан у томе да се смање дистрибуциони трошкови између произвођача и потрошача услуга.
Слика 33. Тражња која парира јавним добрима најбоље илуструје речено39:
20.4 Проблем мерења бенефита за јавна добра
У мерењу бенефита осим поменутих приступа значајну улогу имају и квантитативне методе као што је и бенефит анализа. У следећој табели имамо четири категорије добара и начин на који их корисници вреднују тј мере њихов бенефит на тржишту у зависности од тога да ли се ради о приватном или јавном добру тј. услузи:
39 Jan Owen Jansson, Economics of the services, MPG Books Group, Лондон, 2007. Стр. 266
187
Табела 27. Почетна тачка у мерењу бенефита порески финансираних услуга
Вредност Вредновање
корисници политичари порески обвезници
Плаћања на тржишту
Релативна мериторна добра
Учешће државе на тржишту
Јавна добра
Порез на доходак
Апсолутна мериторна добра
Експертиза Комплексна јавна добра
Начин на који се исказује вредност јесу уствари порези које корисници одвајају на име коришћења поменутих услуга. Дискусија о приступима буџетске алокације указује на значај вредности добара и мерење бенефита од истих. У табели су дате четири групе добара, релативна мериторна и апсолутна мериторна добра, обична и комплексна јавна добра. У датој матрици с једне стране је одређен корисник ових добара а сдруге стране је дато како се открива и потрвђује вредност ових добара.
Ефикасна алокација подразумева да се расподела средстава у виду плаћања пореза спроведе по хоризонталној и вертикалној праведности. Захтев хоризонталне праведности односи се на третирање појединаца. Људи с једнаким дохотком треба да буду једнако третирани....40
У Шведској је прмера ради, уведен порез на доходак који уствари представља доприносе у смислу здравственог осигурања док се на нивоу општина овај допринос користи за дечију негу, негу старијих особа као и за основно образовање. Ово је веома значајно питање јер се односи на квалитет мериторних добара где сви корисници истих имају могућност да путем финансирања учествују у алокацији буџета на ова добра, уколико су као таква одређена.
Порез на доходак открива и потврђује вредност апсолутних мериторних добара као што је у табели дато.
Теоретски приступ од нижих ка вишим структурама алоцира средства на пројекте, програме одређене по приоритетима у складу са бенефитима, што није случај са алокацијом од виших ка нижим структурама и приоритетима (животна средина, инфраструктура, потрошња). 40 R. Musgrave, Теорија јавних финансија, Научна књига, Београд, 1973, стр.139.
188
Основне категорије јавних добара су: знање, информације, животна средина и национална одбрана. Различите индивидуе у различитим земљама не могу изабрати различите нивое националне заштите већ је она иста за све. Чак ни они који нису ради да плате порез који је намењен за финансирање националне заштите не могу бити искључени.Они који нису ради да плате за националну одбрану не могу бити искључени из националне одбране у случају напада агресора. Чиста јавна добра морају бити порески финансирана и морају бити обезбеђена свима.
Индивидуална потражња указује на маргиналну жељу за плаћање пореза на име коришћења јавних добара (WtP). Додавањем функције индивидуалне тражње добија се агрегатна тражња која представља агрегатну маргиналну корисност. Форма трошковне функције чистих јавних добара је:
LRTC=F
што указује на маргиналне трошкове који су у овом случају једнаки нули, што најбоље описује добра која су иста за све и немају ривала. Дискусија о проблемима алокације ресурса буџета наиме изводи као главну одредницу начин мерења бенефита на тржишту. На тржишту поред несавршених информација и ограничене конкуренције, велику улогу у области здравства имају непрофитне институције и индустрије осигурања.
Када оду код лекара, корисници у великој мери купују његово знање и/или информације. У својству пацијента, потрошач мора да се ослони на процену лекара у вези дијагнозе и осталог. С обзиром на то да не поседују знање из области медицине, пацијенти не могу ефективно да процене савет својих лекара. Они чак не морају да буду способни да примете да ли је неки лекар стручан. Ово објашњава зашто држава већ дуго издаје дозволе за рад лекарима и доноси прописе у вези с лековима које ови преписују својим пацијентима.
Овде су проблеми с информацијама много озбиљнији него у другим областима. Када су у питању производи као што су аутомобили, постоје независне агенције за процену, које проверавају производе и објашњавају њихове добре и лоше карактеристике, на пример, Удружење потрошача (које објављује своје извештаје). Исто се, међутим, не може учинити у области здравства једноставно због сувише великог броја лекара и болница, као и различитих интервенција: једна болница може да буде добра у пружању једних, а слаба у пружању других услуга.
Осигуравајућа друштва се суочавају с проблемима у вези с информацијама о лекарима и пацијентима. Она, исто као и пацијенти, у великој мери морају да се ослањају на мишљење лекара у вези с неопходним и корисним интервенцијама. Несавршене информације смањују ефективан степен конкуренције. Насупрот томе, потенцијални пацијенти када виде лекара чије су цене ниже него код његових конкурената, могу да закључе да није много тражен и да стога покушава да привуче више клијената. Недостатак тражње за
189
услугама тог лекара може и да им укаже на то да у питању није добар лекар. Исто тако, хетерогеност здравствених услуга отежава поређење цена и квалитета што спречава ефикасно ширење информација. Мој сусед може да буде задовољан услугама које је добио од свог лекара, али његови проблеми су били другачији од мојих, те стога његово задовољство не представља гаранцију. Дакле проблем мерења квалитета не може бит решен једном заувек, особито што је то у већини случајева субјективна категорија.
20.4.1 Избор квалитета услуге апсолутних мериторних добара
Чињеница да избор између квалитета или квантитета је једнако важан за апсолутна мериторна добра јер су ова по дефиницији обавезна. Количина производње је дата али квалитет услуге је велики проблем када је реч о образовању, обавезној медицинској заштити и нези старијих лица. Већина мериторних добара припада потрошачким добрима. Основни проблем јесте принцип суверенитета потрошача који и није поптуно применљив на мериторна добра. Мазгрејв заговара идеју према којој је прихватљиво за економисту да се сконцентрише на проблем друштвених потреба (Musgrave, 1959, p. 89).
Апсолутна мериторна добра у највећој мери конзумирају они чланови друштва који нису у стању да их приуште кроз плаћени рад (порезима). Када је индивидуа пре него домаћинство у жижи, концепт тржишне конкуренције или неконкуренције је суштински, у многим случајевима потрошачи апсолутних мериторних добара нису у могућности да направе прави избор. Треба увидети да се апсолутна мериторна добра конзумирају као и јавна добра у једнаким количинама. Порез на доходак служи као решење за финансијске проблеме мериторних добара.
Говорећи о држави благостања долазимо до закључка да неке одлуке доноси држава а неке приватни сектор. Како ћемо проценити алтернативе? Већина економиста прихвата критеријум који се по италијанском економисти Вилфреду Парету зове Парето-ефикасност.41
41 Оп. цит. стр. 57.
За алокацију ресурса која подразумева да никоме положај не може да се побољша док се другом не погорша каже се да је Парето ефикасна (исто показује и производна функција у смислу алокације добара и услуга). Стога се конкуренција сматра пожељном јер води ка вишем степену благостања и ефикасности а у исто време подстиче иновације.
190
20.5 Друштвене потребе
„Погледајмо поближе природу друштвених потреба. Такве потребе не могу да се задовоље кроз тржишни механизам, будући да њихово коришћење не може да се плаћа. Размена на тржишту зависи од постојања права власништва на ствари које ће се размењивати. Ако потрошач хоће да задовољи своју жељу за неком робом, он мора да прихвати услове размене које поставља онај који поседује ту робу. То ће рећи да је он лишен неког добра или услуге ако не може да плати власнику. То можемо назвати принципом искључења. Где се он примењује потрошач мора да да понуду за робу коју жели. Његова понуда показује вредност коју он придаје тој роби и говори предузимачу шта да производи под датим условима.
Овај механизам не функционише код друштвених потреба, где задовољење сваког индивидуалног потрошача не зависи од његовог доприноса. Такав је коначно случај када је индивидуални потрошач само један од многих а сваки допринос који би он могао дати покрива само мали део укупних трошкова. Размотримо нпр таква питања као што је пројекат заштите од поплава који доноси општу корист читавом подручју или здравствена акција која подиже општи ниво здравља у некој области, трошкови за правосуђе који обезбеђују унутрашњуу сигурност или заштита од спољне агресије. Све то доприноси добру читаве заједнице.
Појединац неће дати добровољни принос за коришћење ових добара па држава мора да користи принуду тј порезе. Економист решава не само који порези треба да се уберу већ који расходи треба да се изврше. Да би то учинио он треба да нађе пут за одређивање правих преференција потрошача у погледу друштвених потреба тј да утврди типичне склоности у категоризацији свих потреба, приватних и друштвених. Појављује се тешкоћа јер тржишни механизам није подесан као средство за евидентирање преференција потрошача. Будући да услуге које задовољавају друштвене потребе могу да се уживају без плаћања, индивидуални потрошач не мора путем лицитације на тржишту да открије како их тржишни механизам оцењује да би изазвао одговарајуће опорезивање. Због тога недостају сигнали и непозната је права скала преференција друштвених потреба.
Пошто тржишни механизам не открива преференције потрошача у погледу друштвених потреба, можемо да се упитамо помоћу каквог механизма држава може да одреди која средства треба да се уступе за задовољење таквих потреба, степен у којем треба да се задовоље друштвене потребе и начин на који трошкови треба да се распореде у групи. У демократском друштву одлука о задовољењу ове или оне друштвене потребе не може да се наметне у диктаторском облику. Она мора да произиђе на неки начин из стварних преференција појединих чланова групе, да је одреди њихов укус и њихово
191
стварно учешће у дохотку при пуној запослености. Политички процес мора да замени тржишни механизам а појединци морају да се сложе са одлуком већине.
Претпоставља се да појединци могу да процене друштвене потребе тј да такве потребе чине део индивидуалне скале преференција као и приватне потребе. Без тога не могу да се одреде јавне преференције које удовољавају захтевима демократског друштва ако га ми схватамо. Тај принцип се разликује од алтернативног становишта према којем су друштвене потребе по природи колективне, а осећа их група као целина и њене вође, за разлику од појединих чланова...“ 42
Друштвене као и приватне потребе спадају у подручје суверености потрошача. Задовољење друштвених потреба се врши путем услуга које сви користе у једнаком обиму. Задовољење јавних потреба усмерава се средствима из буџета док се задовољење приватних потреба врши уз помоћ тржишног механизма. Алокација средстава води рачуна о суверености потрошача али исто тако води рачуна и о њиховим преференцијама. Порези које одређује сектор за алокацију намењени су покрићу трошкова јавних услуга с претпоставком да је доходак пре тога правилно дистрибуиран.
„...Према томе алокација ресурса има за циљ да наведе људе да изнесу своје индивидуалне преференције у погледу друштвених потреба. Ако трошкови треба да се алоцирају у складу са индивидуалним преференцијама, разне потрошаче морале би да терете различите цене или би разни бирачи морали да буду различто опорезовани. То указује да би да се нађе решење слично ефикасном формирању цена на тржишту. Порези су одређени за покриће трошкова јавних услуга. Да ли ће расподела тих пореза бити прогресивна? Пошто они треба да изразе индивидуалну оцену друштвених потреба, засновану на правилној расподели дохотка, одговор зависи од еластичности дохотка за друштвене потребе. Ако је еластичност у типичном случају тежи ка јединици, они ће бити пропорционални, ако је изнад јединице биће прогресивни а ако је испод јединице биће регресивни.“43
Пружање информација додатним особама не умањује њихову укупну доступну количину. Међутим, ако би се знање обезбеђивало бесплатно, никоме се не би исплатило да га производи. Према томе, или држава мора да обезбеди производњу знања преко директне подршке истраживању и развоју, или мора да се постара да појединци или фирме, који производе знање, буду
Две кључне карактеристике јавних добара: непожељност искључивања (гранични трошкови пружања тог добра још једном појединцу једнаки су нули) и немогућност искључивања поседују, истраживање и развој (тачније речено, знање као производ истраживања).
42 Richard A. Musgrave,Теорија јавних финансија, Научна књига, Београд, 1973, стр. 7-10. 43 Оп. цит. стр. 310.
192
за то награђени. Све ово говори о значају јавних добара која служе да задовоље јавне потребе.
20.5.1 Искључиве друштвене потребе
Врста јавних потреба које обрађујемо, као друштвене потребе јесу потребе чије задовољење треба да буде подвргнуто принципу суверенитета потрошача. Основно правило да средства треба да се алоцирају према стварном захтеву потрошача, утврђеном по индивидуалним преференцијама и општем стању расподеле. Друштвене потребе су у тој основној тачки сасвим сличне приватним потребама. Друга категорија јавних потреба које се намирују услугама по принципу искључења, а задовољава их тржиште у границама стварне тражње. Оне постају јавним потребама ако се сматрају толико важним да се њихово задовољење обезбеђује путем јавног буџета, поред онога што пружа тржиште и плаћају приватни купци. Ове потребе се могу назвати и признатим потребама. Јавне услуге чији је циљ задовољење признатих потреба укључују ставке као што је опрема јавних школских кухиња, субвенционисани јефтини станови и бесплатно школовање. Алтернативно, извесне потребе могу да се означе као непожељне (алкохол) те се њихово задовољење може спречити казненим таксама. Задовољење признатих потреба не може да се објасни на исти начин као и задовољење друштвених потреба. Иако су и једне и друге друштвене потребе по томе што се покривају из јавног буџета, ипак се примењују различити принципи. Задовољење приватних и друштвених потреба спада у подручје суверености потрошача. Задовољење признатих потреба по својој природи повлачи уплитање у преференције потрошача.
Доктрина сувереност потрошача почива на претпоставци потпуног познавања тржишта и рационалне процене. Постоје ситуације када су признате услуге на граници између друштвених и приватних услуга. Извесне потребе се сматрају непожељним и њихово задовољење се може спречити казненим таксама као што је конзумација штетних супстанци. У модерној привреди човек је засут рекламама које имају за циљ да утичу на његов избор тако може доћи до повреде суверености потрошача. До сукобљавања са потрошачем може доћи просто зато што власт сматра своје властито схватање супериорним и жели да га наметне другима. Међутим, потребно је што више поштовати потребе појединаца и пратити вољу већине у друштву када су потребе у питању и њихово ближе дефинисање, мада и тај принцип није пожељан. Буџетска равнотежа подразумева једнакост трошкова који се покривају приходом од пореза и трошкова текућих услуга и амортизације јавног капитала.
У случају нордијских земаља где неких 4 до 5 процената националног производа садржи чиста јавна добра, која требају бити порески финансирана
193
ако се уопште и пружају, и где трансфери од владе домаћинствима, укључујући доприносе за незапосленост, пензије или здравствену заштиту захтевају таксе од око 20% од националног производа.
Влада је веома успешно одредила правила понашања унутар земље између оних који су јачи и оних који су условно речено слабији кроз правилну пореску политику. Наиме срушили су све економске и социјалне баријере које деле људе на привилеговане и подређене, богате и сиромашне, пљачкаше и опљачкане.... Друштво јe установило формалну једнакост у виду политичких права. Реформација друштва у демократском смислу је свуда потребна. Повећани порези смањују друштвени сурплус.
21. АЛОКАТИВНА ЕФИКАСНОСТ 2: МАРГИНАЛНЕ ЦЕНЕ И ДИФЕРЕНЦИЈАЛНО ОПОРЕЗИВАЊЕ ДОБАРА
Механизам формирања цена на тржишту обезбеђује оптималну алокацију средстава. Ако постоје услови за правилно деловање тржишних снага онда није потребно да се јавна политика бави алокацијом. Ако јавна политика делује онда то вржи механизмима фискалне политике. Дакле, врло важни алокативни регулатори јесу цене и порези. Главни проблем јавних финанасија тиче се мериторних добара.
Претпоставка да је главни део услуга здравства, образовања и неге бесплатан намеће питање суштинског пореског оптерећења. Питање се овде односи на релативна мериторна добра чија је потрошња заснована на добровољној бази па је стога повезана са ценама на тржишту. У погледу кориснички финансираних услуга велики проблем је сусптитуција неплаћеног плаћеним радом. То се односи углавном на послове који у почетку нису били плаћени а сада јесу, кућни послови, помоћни радови, поправке, транспортне услуге и сл. Ако све ово радимо сами постоји опасност од недовољне ефикасности као и од урушавања пореске базе.
Постоји такође врста волонтерског рада, типа аутсорсинга терцијарних делатности којима се намеће већа цена корисницима а тиче се одређених погодности које прате главну делатност. Класични проблем опадајућих трошкова је још један од алокативних проблема који се тиче приватног услужног сектора. Цене превазилазе маргиналне трошкове ако је производња услуга потпуно финансирана од стране корисника.
У материјалном сектору имамо случај једнакости просечних и маргиналних трошкова производње док је тај исти рацијо у услужном сектору мањи од један. У неким услужним делатностима које се тичу центра града или су
194
локацијски специфичне овај рацијо је већи од један. Овај случај се састоји од јавних добара и апсолутних мериторних добара:
Табела 27. Удео укупних трошкова покривених ценама услуга обезбеђених од стране општине у Шведској
Врста услуге Трошак Приход Нега деце 4783 10 Нега старих 8228 5 Нега инвалида 3761 1 Спорт и доколица 1043 7 Инфраструктурне услуге 989 14 Образовање 19173 2 Све услуге 37967 4 Извор: Јансен, стр. 78.
Део прихода у трошковима услуга је врло мали али правило је да мериторна добра нису 100% покривена пореским приходима. Номинални трошкови су прихатљиви у већини случајева. Један од начина за одређивање номиналних цена услугама мериторног типа јесу маргинални трошкови.Тамо где је тражња мала, просечни трошкови услуга су релативно високи, што се треба узети у обзир приликом одређивања цена. Чини се да је разлика између просечних и маргиналних трошкова највиша онда када је тражња на тржишту услуга најнижа. Ефикасност и једнакост иду у истом смеру.
Ефикасна алокација средства захтева да се понуда било којег производа или услуге настави до тачке на којој се изједанчавају гранични тошкови и цена или просечни приход.44
P* / AC prod = α + e AC user / AC prod
Ако је понуда мања онда ће и цене тежити да буду веће стога је веома важна отпималне производња услуга. Оптимална цена се одређује према следећој формули која је већ дата у претходном излагању у делу који се односи на оптимизацију трошкова услуга:
Где α предстваља елеастичност укупних трошкова производње у односу на интензитет тражње, X, варијабла е, представља елеастичност трошкова корисника у односу на тражњу X. Трошкове корисника је често веома тешко одредити осим ако се ради о трошковима превоза од или ка услужном објекту. Цена на тржишту је често позиционирана испод криве маргиналних трошкова што указује на неефикасну алокацију средстава јер ефикасна алокација подразумева да се гранични трошкови и цена или просечни приход изједначавају.
44 R. Musgrave, Теорија јавних финансија, Научна књига,Београд, 1973, стр. 109.
195
Мазгрејв узима пример трошкова мостарине у односу на приход тј исплативост ове инфраструктуре и каже: „Размотримо класичну ситуацију одређивања цене за услуге неког моста. Краткорочни аскпект проблема не представља нарочиту тешкоћу. Мост је раније изграђен и капацитет је познат. Формирање маргиналних цена обухвата само варијабилне трошкове. Да бисмо упростили ствар претпоставимо да се при одржавању мостова не појављују никакви варијабилни трошкови.
Гранични трошкови су равни нули, а правилно одређивање цена захтева да се услуге моста стављају на располагање бесплатно. Што се више мост користи тим је већа корисност од његових услуга. У најмању руку то је случај где нема проблема гужве. Ако постоји надметање то је да би се рационисао ограничени простор. То значи да мостарина може да се наметне онима који желе да користе мост без гужве а приходи се плаћају опет онима који хоће да чекају.“ Други начин финансирања моста јесте путем фискалитета из општих прихода.
Избор две политике финансирања: мостарина или порези зависи од конкретног случаја. Прва политика има предност екс пост оправдања инвестиција, чиме се избегавају арбитрарне последице за расподелу а друга политика има предност што се постојећи уређај ефикасније користи. Под извесним околностима последња предност може да буде значајнија, под другим претходна може да буде пресудна.45
У једну руку алокативна ефикасност расподеле добара дозвољава бесплатно коришћење апсолутних мериторних добара. Постоје две врсте апсолутних мериторних добара и то мериторна добра која су обавезна и мериторна добра која се расподељују на тржишту путем цене као регулатора алокације. С друге стране, релативна мериторна добра могу се посматрати другачије, потрошња је на добровољној бази маргиналне цене могу допринети да се избегне неправедна расподела ових добара на тржишту. Код одређивања цена води се рачуна о маргиналним и просечним трошковима као и њиховој корелираности:
45 Оп.цит.стр.111.
196
Табела 28. Ценовна и алокативна ефикасност
Одређивање цене
Мериторна добра Јавна добра
апсолутна релативна неискључива искључива
Бесплатне
P=номинални трошкови x
P=0 x
P=0 x
Маргиналне цене
P=MC*=0 x x
0≤P=MC*≤ACprod x
0≤P=MC*=ACprod
0≤P=MC*≥ACprod
По дефиницији маргинални трошкови производње јавних добара једнаки су нули било да се ради о искључивим или неискључивим добрима. Генерална карактеристика свих услуга јесте да су маргинални трошкови нижи од просечних трошкова производње. Како не постоји правило без изузетка па тако и овде имамо у табели локацијске услуге чији су маргинални трошкови мањи, једнаки или већи од просечних трошкова производње. Карика са пореском теоријом је од значаја за ову теорију, наиме теорија о порезима датира из најранијих периода развоја економске мисли, Адам Смит је своје радове почео са овом темом а Ричард Мазгрејв признаје да нема радикалног доприноса овој проблематици па иако је он један од водећих са својим делом под називом “Теорија јавних финансија“ док модерна економска теорија бележи доприносе Џозефа Стиглића.
Обични људи не воле порезе зато што се тако губи део потрошачког сурплуса. Економисти, порезе сматрају трансферима јер се средства из приватног сектора трансферишу у јавни сектор. Идеална економија би била она у којој би се цене одређивале тако да цене буду једнаке маргиналним ценама а да се јавна добра финансирају из друштвеног сурплуса.
197
21.1 Диференцијални порези у складу са Ремзијевим правилом
На питање да ли пореско оптерећење може бити олакшано различитим пореским стопама између добара и услуга. Одговор на ово питање дао је Кејнзов савременик Франк Ремзи (Frank Ramsey). Пореска диференцијација између добара и услуга је по његовом мишљењу могућа зато што се услуге на тржишту сучељавају са супститутима типа уради сам и исто тако услужна делатност се тиче активности опадајућих трошкова. Он је закључио да се таксе требају разликовати у зависности од количине и еластичности тражње за неким добром. Наиме порез у том случају треба да буде обрнуто пропрционалан апсолутној вредности еластичности тражње.
Међуоднос пореског оптерећења и пореског прихода представља пропорционалну пореску стопу дохотка. Иначе важно је знати да порез на доходак представља окосницу савременог пореског система. Помоћу овог фискалитета спроводи се политика опорезивања фискалних обавеза према економској снази.46
У одсуству било каквих пореза на приход или добит порези треба да буду обрнуто сразмерни еластичности понуде и потражње да би се минимизирао губитак приликом убирања пореских прихода. Опорезујући скијашку опрему и субвенционишући трошкове превоза појединце подстичемо да раде више. Дакле, овде се ради о дисторзивним а не јединственим паушалним порезима ради остваривања редистрибутивних циљева. Стога, што сви појединци нису исти те самим тим немају исту корисност од јавних добара. Ради се о расподели пореског оптерећења.
Доходовно и ценовно еластични производи као што су парфеми опорезују се по вишој стопи док се доходовно и ценовно нееластични производи опорезују по нижим стопама. Циљ опорезивања јесте прерасподела дохотка док Парето ефикасно опорезивање не подразумева дисторзивне стопе опорезивања. Да ли је ефикасно Ремзијево опорезивање у односу на константу стопу без разлике за сва добра и услуге видимо на слици:
46 Ж.Ристић, С. Комазец, Ј. Ковач, Економика јавног сектора, Институт за финансије и развој, Београд, 1992, стр. 146.
198
Слика 31. Константни и Ремзијеви порези
Извор: Јан Овен Јансен, Economics of the services, UK, 2007, стр.285.
Пореска стопа за сва добра даје и константан износ пореских прихода, док Ремзијеви порези дају и различите пореске приходе тј већи порески приход а што и јесте циљ државе. Порез на најмање еластичан производ је највећи. Порески приход зависи од тражње за производом односно услугом, ако је тражња еластичнија о нда су по р ези мањи па самим тим и пр их о д, ако је тражња смањена на пола онда се самим тим повећавају порези и приход.
Слика 32. Однос између пореског опетрећења и пореских прихода у случају једне пореске стопе и у случају Ремзијевог правила
Извор: Јан Овен Јансен, Economics of the services, UK, 2007, стр.286.
199
Слика показује како расту порески приходи (TR) у односу на пореско оптерећење (EB). Пореско оптерећење може бити мерено према интензитету тражње тј уколико је тражња компензована растом дохотка онда је могуће одржати ниво потрошње и уколико пореске стопе расту. У економској анализи пореског оптерећења логично је да се тај параметар доводи у везу са пореским приходом. Просечно пореско оптерећење по евру пореског прихода је мера укупних пореских намета. Маргинално пореско оптерећење је подесно за фино подешавање нивоа посебних пореза. Корелација пореског оптерећења и пореског прихода мери додатни принос добијен растом пореских прихода за сваки додатни евро. Табеле управо илуструју ту корелацију под претопставком да је маргинални трошак производње константан а да је функција тражње линеарна.
Табела 29. Просечно пореско оптерећење, dEB/dTR
Пореска стопа
Еластичност тражње
(-0,2) (-0,5) -1 -2 -5 5% 0.005 0,013 0.026 0.056 0.167
10% 0.01 0.026 0.056 0.125 0.5
15% 0.015 0.04 0.088 0.214 1.5
20% 0.021 0,056 0.125 0.333 ∞
25% 0.026 0.071 0.167 0.5 -
50% 0.05 0.167 0.5 ∞ -
100% 0.125 0.5 ∞ - -
Табела 1.29 Mаргинално пореско оптерећење (однос пореског оптерећења и пореских прихода), dEB/dTR
Пореска стопа Еластичност тражње
(-0,2) (-0,5) (-1) (-2) (-5)
5% 0,010 0,026 0,056 0,125 0,500
10% 0,021 0,056 0,125 0,333 ∞
15% 0,032 0,076 0,214 0,750 .
20% 0,043 0,125 0,333 2,000 .
25% 0,056 0,167 0,500 ∞ .
50% 0,125 0,500 ∞ . .
100% 0,333 ∞ . . .
Што је већи порез већи ће бити и приход (TR) све до тачке која зависи од еластичности тражње. Порески приход расте до одређене тачке а онда почиње
200
да пада јер се од поменуте тачке пореске стопе смањују. Када посматрамо једну услугу која има супституте онда је и тражња за њом еластичнија а самим тим и пореска стопа нижа.
Постављањем цене изнад маргиналног трошка смањује се потрошачев сурплус а повећава се сурплус произвођача у овом случају државе која убира порезе од пореских обвезника и на тај начин креира буџетска средства. Ако постоје супститути пореских добара онда је и еластичност тражње већа и самим тим утицај пореских намета на тражене количине. Такође са растом пореза повећавају се активности уради сам и на тај начин стварају конкуренцију услугама.
21.2 Четири разлога за веће пореско оптерећење добара у односу на услуге
Први корак у калкулацији пореских стопа јесте упаривањем текућих цена са маргиналним трошковима. Ово не значи да индустрије са опадајућим приносима треба да буду субвенционисане, а што се тиче пореза на додату вредност исти је обрачунат на просечни трошак. Такође може да се деси да су услуге са опадајућим трошковима искључене из плаћања пореза на додату вредност.
Многе услуге су блиски супститути волонтерском раду што је атипично за материјална добра, која су уместо тога комплементарна волонтерском раду у многим случајевима. Услед раста незапослености опада тражња за услугама. Исто тако повећање пореског оптерећења води ка расту цена што опет обара тражњу. Реалне зараде се смањују како цене расту у том случају само суституциони ефекат је оперативан.
У сваком случају порез на доходак и порез на додату вредност предстваљају основни извор прихода централне и локалне владе. Како је речено пореске стопе могу индиректно утицати и на понуду рада на тржишту, та се веза може представити у виду функције47
SL = f(w, LST,GC,...)
:
SL – понуда рада
W - стопа раста реалне зараде
LST – пореске таксе
GC – трошкови превоза
47 Jan Owen Јansson, Economics of the services, UK, 2007, стр.292
201
Стопа раста реалних зарада се може написати под условом да се ради о индустрији са опадајућим трошковима као на слици:
Слика 33. Индустрија опадајућих трошкова
Услед раста потражње повећава се и понуда кроз улазак великог броја фирми на тржиште. Помак криве тражње удесно узрокује најпре пораст цена али фино подешавање на тржишту кроз деловање понуде утиче на поновно враћање цене у равнотежни положај.
На тај начин добијамо дугорочну криву понуде (LRS) која указује да се све веће количине услуга продају по већим ценама од равнотежних јер су корисници вољни да плате те цене. Дакле може се десити да се произвођачи из неких других делатности орјентишу на ову производњу јер она омогућава остваривање екстра профита.48
Сада можемо написати формулу за израчунавање стопе раста реалних зарада:
W = W(1-t) / P = αW(1-m) / MC(1+t)
W – трошкови зарада
m – пореске стопе на рад
P = AC (1+t) - ценовни ниво
Параметар, AC представља просечни трошак, који у фирмама са опадајућим трошковима превазилази маргинални трошак:
48 N. G. Mankiw, Macroeconomics, Harvard University, USA, 1998, стр. 83.
202
AC= MC/α
α - елеастичност у односу на укупан производ.
t - просечна пореска стопа на производе
На слици изнад се може уочити да просечни трошкови имају исти утицај на дугорочну криву понуде као и порези без обзира да ли се ради о порезима на доходак или на производе. На пример укупна еластичност трошкова од 0.8 има исти ефекат на понуду рада на тржишту као и порез од 20 % на доходак или порез од 25 % на додату вредност производа. Стопа раста реалних зарада има утицаја на избор између радног и слободног времена.
На тржишту радне снаге правимо разлику између понуде радне снаге мушкараца и понуде радне снаге жена. Жене су посебно важне јер доминирају у структури запослености у услужним делатностима посебно у области здравља, образовања и неге. Међутим постоји и један интересантан део људи који тренутно не припада радној снази али представља потенцијалну радну резерву (привремено одсутни, који не желе да раде, људи на преквалификовању или доквалификовању...).
Начин на који би се мобилисале масе људи који тренутно не раде тичу се и нових трендова, наиме телевизију све више замењују нпр концерти уживо, позориште, активности у тржним центрима, све то потребује радно интензивне активности. У продавницама ради све више продавачица да би се могле у што већој мери посветити купцима.
Тражња за крајњим услугама је нагло порасла услед замене капитала радном снагом и обрнуто. С друге стране у јавном превозу имамо подземне железнице које теже комплетној аутоматизацији без људи што би допринело безбедности и удобности корисника. Исто тако домаће радиности добијају на тражњи за истим што се супротстваља козумеризму. У сваком случају свака предност је добродошла ради стицања конкурентности. Прелазак са опорезивања дохотка на опорезивање производа имало је за циљ да стимулише тржиште радне снаге.
22. X-ЕФИКАСНОСТ У ПРУЖАЊУ ЈАВНИХ УСЛУГА
Послератни период у свету након Другог светског рата био је обележен процесом национализације односно регулације привредног функционисања. Тај процес је трајао до седамдесетих година прошлог века, након тог периода наступа његова антитеза а то је процес приватизације који и данас траје. Најјачи концепт приватитзације и либерализације тржишта поставила је енглеска државница, Маргарет Тачер, која се залагала за слободну трговину и
203
концепт приватне својине. Том се правцу придружио такође и Роналд Реган па се тај начин управљања у економији Америке назива реганомиком. У сваком случају развијана је тржишна економија што је утицало и на пружање услуга и развој услужних активности.
У погледу услуга које је финансирао сам корисник и неких транспортних услуга конкуренција је била промовисана дерегулацијом и приватизацијом јавних предузећа с намером да се креира конкурентска атмосфера. Дезинтеграцијом вертикалних система понуде услуга долази до организационих промена у погледу порески финансираних услуга. Наиме порески финансиране услуге су се нашле на тржишту путем тендера. Тако је тржиште услуга подељено на услуге које финансира корисник и услуге које се финансирају порезима.
Координација и конкуренција су постала два основна појма у карактеризацији тржишне ефикасности. Алокативни механизам треба да обезбеди довољну количину као и квалитет здравствених, образовних и услуга неге и других јавних услуга. Дерегулација произвођача ових услуга је била природан след догађаја. Кориснички финансиране услуге су: инфраструктурне услуге, телекомуникацијске услуге и интегративне услуге (производња и дистрибуција су неодвојиве). Интеграција производње и дистрибуције односи се на системе мрежа за провођење хладне и топле воде, потом дистрибутивне мреже електичне енергије као и комуналне услуге.
Треба напоменути да су и ови интегративни системи у већини случајева приватизовани тако да се држава налази у улози монопсона, јер купује добра од приватних произвођача и дистрибуира их својим потрошачима. У неким случајевима ова добра су субвенционисана а делом се покривају трансферима. Тако да је дошло до дезинтеграције интегративних система где имамо у приватном сектору произвођаче а на другој страни имамо државу, која их дистрибуира, али како су ови системи у суштини неодвојиви онда имамо само промену титулара, односно власништво је мешовито. Тако имамо ситуацију у којој приватна предузећа требају бити регулисана више него икад.
Систем телекомуникација и снабдевања електричном енергијом тј. трансмисиони систем је одвојен од производног система, тако да дистрибуциони систем, може бити коришћен од стране више произвођача конкурената. Транспортни трошкови дистрибуције електричне енергије су релативно ниски што омогућава да произвођачи електричне енергије могу по ниским дистрибутивним трошковима да снабдевају земљу као и регион.
Природни систем је међутим, пример монопола који је у јавном власништву у већини случајева. Сектори транспорта и комуникација служе и као експерименталне радионице за утврђивање организационих и регулаторних реформи са циљем да се смањи јавно учешће у истим. Тржишна орјентација система понуде услуга истиче деловање интензитета тражње као основне детерминанте понуде услуга.
204
Понуда се наиме прилагођава тражњи, тако да имамо да се банке, поште, домови здравља, школе етаблирају у местима где постоји довољна тражња за њиховим услугама. Банкарске услуге су одвојене од поштанских услуга где и банка и пошта уживају комерцијалне слободе. Због тзв трошковне болести услуга коју је најбоље објаснио Баумол ( види део Баумолов ефекат), цене услуга расту особито када се ради о персоналним услугама. За транспортне услуге, поштанске услуге и услуге осветљења, цене расту знатно више него што је то за очекивати у односу на стопу инфлације:
Табела 30. Ценовни трендови пре и после дерегулације у периоду од 1980-2004 године.
Врста услуге Пре дерегулације
После дерегулације
Железнице 36 46 Авио - транспорт -2 59
Такси ±0 49 Поштанске услуге ±0 46
Телеком -19 -23 Електрична енегрија -21 35
У периоду пре либерализације, цене су угавном пратиле потрошачки индекс. Железнице су имале пораст цена и пре и после дерегулације за разлику од телекома који је имао пад цена док је цена електричне енергије после дерегулације јако порасла. У свим секторима и транспорта и комуникација и електричне енергије имамо мешовити менаџмент. У свим секторима монополски положај онемогућава друштвено благостање али са доласком здраве конкуренције услуге постају квалитетније.
22.1 Тржишна орјентација порески финансираних услуга
Јако је важно питање јавних набавки које се врше по закону путем тендера уз сву пратећу документацију која омогућава да конкуренција буде лојална. Најбоља понуда побеђује. Све је учесталија ситуација како је више пута речено да приватни сектор обезбеђује тј производи јавна добра која путем трансфера, пореских расхода или пак субвенцијама финансира како би се задовољиле релативне мериторне потребе или уопште друштвене потребе зависно о којој се потреби ради :
205
Табела 31. Удео корисника у финансирању, порески финансираних услуга које обезбеђује приватни сектор, (Шведска , 2002):
Дечија нега 17% Кућни послови
9%
Медицинска школа
6% Посебни смештај
12%
Основна школа
6% Примарна здравствена заштита
27%
Средња школа 8% Посебна медицинска нега
31%
Факултет 7% Физиотерапија 66%
Извор: Јансен, 2004, стр. 308.
Комерцијализација постаје механизмом пласирања мериторних услуга која су као и јавна добра финансирана порезима. Као таква она доприноси ефикасности задовољења потреба. Опште је мишљење које је чак и Европска комисија потврдила да ће потрошња јавних услуга као што је то транспорт, бити ефикаснија ако се иста слободно пласира на тржишту или ако је пружање ових услуга приватизовано.
Чак и у случајевим природних монопола сматра се да би исти много боље пословали у рукама приватног сектора него што је то случај у рукама јавног сектора. Статус мериторних добара се стога мења, од порески финансираних, ова добра постају кориснички финансирана а све са циљем побољшавања ефикасности у пружању услуга.
Услуге које финансирају корисници захтевају комерцијални оквир ради реализације на тржишту. Стога постоји разлог за јачање конкуренције у овој области из јасних разлога. Конкуренција у области услуга је тзв дистанциона конкуренција и као таква подразумева географску дисперзију услужних објеката.
Поменута дисперзија не омогућава конкуренцију уколико се не ради о посебним власницима услужних фирми. С друге стране имамо кластеровање независних јединица што ојачава конкурентске услове али на рачун алокативне ефикасности: ипак економија обима не долази до изражаја па самим тим дистрибуциони трошкови расту. Циљеви алокативне ефикасности и X- ефикасности су опречни. Компромис подразумева да постоји оптимална просторна структура са тржишним конституентима.
Услуге се финансирају од пореских прихода кроз систем јавних расхода. Дистанциона конкуренција је и даље могућа не по питању цена али по питању
206
квалитета. Познато је да тражња умногоме утиче на концентрацију услужних јединица на тржишту.
Децентрализација власти се односи и на децентрализовано финансирање јавних и мериторних услуга из буџета. Делегирање одговорности има утицаја наравно и на задовољење јавних потреба. Тражња за услугама непрестано расте али не и фондови за њено задовољење што ставра геп између јавног и приватног сектора тј отвара простор за манипулацију приватном сектору. Делегирање обавеза има поред осталих и просторни аспект. Тако имамо задовољење потреба на државном , на локалном и општинском нивоу:
Слика 34. Дистрибуционе консеквенце финансирања мериторних добара наменским таксама
Апциса тј хоризонтална линија координатног система приказује интензитет тражње, ордината тј вертикална права представља цену услуге. Финансирање пружања услуга од стране корисника (user charge options) значи да је њихова цена једнака висини просечних трошкова произвођача који су одређени интензитетом тражње. Ако су услуге финансиране наменским порезимa (taxation option) онда корисник не плаћа за ту услугу већ порески обвезник.
Трошкови производње услуга зависе од густине насељености, постоји директна пропционалност са висином тражње као што се види на слици, ако је потражња већа онда су нижи просечни трошкови производње.
Финансирање услуга врши се из тзв фондова солидарности (апсолутна мериторна добра), плаћају се по цени у односу ма маргиналне трошкове (релативна мериторна добра) и пореским приходима. Различити аспекти
207
функционисања система понуде услуга у децентрализованом систему има одређене консеквенце и на саме провајдере услуга.
23. Директива Европске уније у области услуга на унутрашњем тржишту
Циљ ове директиве јесте да сагледа несикоришћени потенцијал раста услужног тржишта у Европи, померањем законских и административних граница у трговини услужног сектора. Поједностављивање мера предвиђених Директивом треба да олакша живот и повећа транспарентност малим и средњим предузећима и конзументима када ови хоће да обезбеђују или користе услуге на тржишту.
23.1 Бенефиције провајдерима и корисницима
Директивом се захтева поједностављивање процедура и формалности које продавци услуга треба да испуне. Посебно, то захтева отклањање непотребних терета како би се у суштини олакшало следеће:
• Отварање услужних предузећа • Прекогранична размену услуга
Према Директиви учесници на тржишту услуга су обавезни да поставе тзв. „тачке јединствених контаката“, преко којих провајдер услуге може добити све потребне информације у вези са административним процедурама без потребе да контактира одређене власти. Тачка јединственог контакта је електронски доступна свим корисницима исте.
Директивом у области услуга се такође јачају права корисника услуга, који може истовремено бити и провајдер услуга али и њихов корисник. На пример, тиме се забрањује дискриминација базирана на националности или месту пребивалишта конзумента услуге, као што су дискриминаторске тарифе. На тај начин се такође промовише и јача информисаност и транспарентност у вези са услугама и провајдерима услуга.
Локалне власти требају да се увере да је провајдер услуга добио све потребне лиценце, ауторизацијске шеме, одобрења итд., тако да могу обављати своје задатке. Сервис провајдера мора да испуни све трансакције електронским путем тј. све радње од апликационог формулара преко осталих докумената до плаћања, а све мора бити изводљиво електронским путем. Такође директива омогућава размену докумената између локалних власти и провајдера самим тим што неће бити потребна оригинална документа. У ЕУ-и од децембра
208
2009. године све ове трансакције се управо обављају електронским путем, постоје стандардни онлајн формулари, могућност електронског потписивања као и плаћања, наравно.
Напоменимо да телекомуникације, софтвери и финансије су сектори услуга који најбрже расту и развијају се и захваљујући њима услуге чинe позамашан део ДБП-а развијених земаља. Удео услуга у светској трговини и инвестицијама има позитиван тренд. Велики део трговине услугама тиче се и директних страних инвестиција, које долазе у земљу те на тај начин генеришу локалну активност и стварање додате вредности која не улази у извозне ставке биланса плаћања. Данас је већа половина годишњих страних директних инвестиција у услугама. Вредност продаје услуга од стране америчких компаније у иностранству је 3,5 пута већа него што је вредност извоза за исти период.
Технички прогрес посебно у области телекомуникација и информација је у великој мери ојачао оквире за трговину услугама, као што су образовање и финансије. Такође на тај начин је креирана нова база утрживих услуга као што су софтвери и интернет услуге. Постоји трeнд према либерализацији као и регулативним реформама у услужним индустријама, креирајући по први пут домаће и иностране одредбе. Овај тренд је започео од Тачеризма у Великој Британији касних седамдесетих година прошлог века, одакле се пренео на Америку у области транспорта али и у области телекомуникација са тенденцијом да се пренесе на цео свет.
24. ЗАКЉУЧАК
Савремена економија почива на постулатима услужне економије. Новододата вредност коју производ бележи на конто услуга повећава национални производ за 80% што је заиста фасцинирајући податак. Поред тога услуге повезују људе. Иначе промене у економској структури и режиму доносе своје тековине са собом. Економија тражње је доминантна у услужној економији. Поред тражње од значаја у економској анализи јесу трошкови корисника који одређују маргиналну цену и зато представљају још један важан фактор у тзв. сервисној економији. Алокативна политика настоји да досегне критериј ефикасности преко цена и инвестиционе политике. Ако се узме у обзир и промена пореске политике тј промена пореског фокуса са дохотка на дифренцијалну базу производа ова тенденција се појачава.
Вредност маргиналног производа је испод трошкова зараде у сектору услуга. Пребацивањем опорезивања са дохотка на производе још више расте тражња за услугама што је резултат примене услова економске ефикасности. Највећа дилема тиче се квалитета здравствених, образовних и услуга неге у држави благостања. У Америци ове услуге се углавном финансирају из приватног
209
буџета. Стога се може рећи да је актуелна алокација ресурса више у складу са преференцијама него у складу са постулатима државе благостања. Највећи део потрошње јавне и приватне састоји се од здравствених и услуга образовања. Ова пропроција расте у складу са релативно високом еластичношћу дохотка. Удео у поменутим услугама такође расте, с напоменом да са растом квалитета услуге постају све више финансиране из буџета. Јер све док људи верују да је квалитет услуга које конзумирају на највећој могућој лествици плаћаће порез за исте ма колико висок.
Либерализована економија подразумева промене на пољу пореске политике, финансијских тржишта, тржишта роба, посебно тржишта услуга и тржишта рада. Пореска политика подразумева смањивање највиших пореских стопа, ширење пореских основа, ослањање на два основна пореза и то порез на доходак и порез на промет. На тржиштима роба и услуга либерализација шири процес дерегулације и убрзава процес приватизације јавних предузећа. На финансијским тржиштима шири се слободно кретање међународног капитала. На тржишту рада имамо индивидуални приступ понуди и преговарању. Мере индустријске политике чине субвенције, дотације, пореске олакшице, спроводе селективну пореску политику. У структурној политици посебно место заузимају јавна добра и јавне услуге када је скупо индивидуално лоцирање добитака и трошкова.
Држава решава проблем доприноса и трошкова. Додатни уживаоци јавних услуга се не искључују из њихове употребе иако не партиципирају у трошковима. Јавна добра (одбрана, здравство, образовање, социјална заштита, заштита животне средине) уживају појединци и без плаћања за њихово коришћење (позитивне екстреналије). У држави благостања се акценат увек стављао на једнакости. Све у свему имамо афирмацију индивидуалистичке економске парадигме (либерализам) која почива на тржишној конкуренцији. Инструмент приватног власништва унапређује животни стандард.
Квалификованост радне снаге, капитал, инфраструктура и квалитет образовног система дефинитивно опредељују националну конкурентност. Исто тако је важно и окружење (држава, друштво и култура) у којем иновативност креира потражњу али и понуду. Да би запослени у привреди били продуктивни, расте потреба да буду образовани, безбедни и здрави да имају пристојне стамбене услове и да их мотивише осећање да им се пружа прилика за развој. Веће улагање у образовање из буџета и улагање у знање и развој људског капитала на нивоу компанија су значајан основ за конкурентску предност држава и компанија данас. Конкурентска предност држава може се унапредити улагањем у знање и образовање. Глобални индекс конкурентности показује зависност од знања и образовања. Државе које више улажу у образовање имају већи БДП и обрнуто, државе које имају већи БДП више улажу у образовање.
210
Технологија је главни инструмент у подстицању развоја економије услуга. Компанија стиче конкурентску предност ако је способна да открије технологију која ће јој омогућити да неку активност обавља боље од својих конкурената. Технолошка промена унапређује структуру привредне гране у целини рађа нове послове који настају из постојећих активности компанија. Веза између технологије и повећане продуктивности је одређена путањом учења.
211
ЛИТЕРАТУРА
1. Анатолиј, K., Capitalism 4.0, Bloomsbury, Лондон, 2010. 2. Аца, Марковић, Војислав, Вученовић, Изворишта
мајсторства менаџмента, ЈП Електропривреда Србије, Београд, 2002.
3. Адамовић, Љ., Теорија међународне трговине, Савремена администарција, Београд, 1990.
4. Bell, Daniel, The coming of the Post industrial society, NY,Basic books, 1973.
5. Brannback, M., Puhakainen, J., Redesining the service concept for the age of the internet, Technical Report no. 156, Turku center for comuper science, 1998.
6. Bradley, Schiller, Essential of economics, fifth edition, American University, McGraw Hill, 2005.
7. Бјелић, Предраг, Међународна трговина, Економски факултет, Београд, 2010
8. Baumol, W., Blackman, S., Wolf, E., Productivity and american leadership, Cambridge, MA, MIT Press, 1989.
9. Baumol, W., Measurement of output and productivity in the service sector, R. Inman ed., Managing the service economy: Prospects and problems, Кембриџ, Лондон, 1985.
10. Bloomberg, D. J., LeMay, S., Hanna, J. B.,Логистика, Мате Загреб, 2006.
11. George, Soros, The new paradigm for finnacial markets, the credit crisis 2008 and what it means, Perseus books group, Америка, Фладелфија, 2008.
12. Елаковић, С., Социологија слободног времена и туризма, Економски факултет, Београд, 2006.
13. Hiroshi, T., Small and Medium sized enterprise policy in Japan, Osaka international center, 2004.
14. Jansson, Јan, Оwen, Economics of the services, Лондон, 2007. 15. Joseph Stiglitz, Economics of the public sector,3rd, Њујорк, 2000. 16. Ковачевић, Р., Економски односи Србије са иностранством,
Економски факултет, Београд, 2010. 17. Kotler, Philip, John A. Casolione, Chaotics, the business of
managing and marketing in the age of turbulence, AMACOM, New York, 2009.
18. Кочовић, Ј., Шулејић, П., Осигурање, Економски факултет, Београд, 2006.
19. Маричић, Б., Понашање потрошача, Економски факултет, Београд, 2008.
20. Marshall, A., Principles of economics, MacMillan, Лондон, 1952.
212
21. Mankiw, N.,G., Principles of macroeconomics, Харвард Универзитет, САД, 1998.
22. Musgrave, R., Теорија јавних финансија, Научна књига, Београд, 1973.
23. Младеновић, Д., Ђолевић, В., Шошкић, Д., Економска статистика, Економски факултет, Београд, 1997.
24. Народна банка Србије, Одељење статистике платног биланса, Биланс услуга Републике Србије, октобар, 2009.
25. Nourse, G.,Edwin, Economics in the public service, Њујорк, 1953. 26. Стиглиц, Џ., Економија јавног сектора, Економски факултет,
Београд, 2004. 27. Severance, D., ИТ у примјени, Мате загреб, 2009. 28. Покрајчић, Д., Економика предузећа, Економски факултет,
Београд, 2010. 29. Радосављевић, М., Радосављевић, Д., Somina, I., Innovation and
motivation as the key factors of teh success, International journal of the economics and law, вол. 1, Нови Сад, 2011.
30. Радосављевић, Ж., Економика трговине, ФОРКУП, Нови Сад, 2011.
31. Ристић, Ж., Комазец, С., Ковач, Ј., Економика јавног сектора, институт за финансије и развој, Београд, 1992.
32. Самарџић, С., Гавриловић - Гаговић, С.,Тенденције услужног сектора привреде србије, Тржиште-Новац-Капитал бр. 2, април – јун, 2011.
33. Савић, Љ., Транзиција српске привреде: криза развоја индустрије, Економски факултет, Београд, 2008.
34. Шолак, З., Економика асимтеричних информација, Завод за уџбенике, Београд 2003.
35. Smith, S., Craig, „How Chinese help american home buyers“, in N. Gregory, Mankiw, (ed.) Principles of macroeconomics, Harvard University, Thomson South-Western, US, 2004.
36. Stiglitz, J., Economics,2nd ed., Њујорк, 1996. 37. Вулетић, Владимир, Глобализација – мит или стварност,
социолошка хрестоматија, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
38. WТО, Женева, 2011. 39. Stiglitz, J., Economics of the public sector, 3rd ed., Њујорк,
2000. Веб странице:
1. http//www.ebrd.com 2. http//www.imf.com 3. http//www.nbs.rs
