Embed Size (px)
Citation preview
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju
ZAVRŠNI RAD
FINANSIJSKI SISTEM I INSTITUCIJE
Mentor: Student:
Prof. dr Miroljub Hadžić Nikola Sabelnik 07/104
Beograd, 2010.
SADRŽAJ
UVOD 2
1.
1.1.
1.1.1.
1.1.2.
1.1.3.
1.2.
I Finansijski sistem
Struktura finansijskog sistema
Finansijska tržišta
Poslovanje i klasifikacija finansijskih tržišta
Tržište obveznica
Tržište akcija
Finansijski instrumenti
4
5
8
9
11
13
14
2.
2.1.
2.1.1.
2.1.1.1.
2.1.1.2.
2.1.1.3.
2.1.2.
2.2.
2.2.1.
2.2.2.
2.2.3.
2.3.
2.3.1.
2.3.2.
II Finansijske institucije
Klasifikacija finansijskih institucija
Kreditne institucije
Depozitne kreditne institucije
Banke
Centralna banka i regulacija finansijskog sistema
Štedionice
Nedepozitne kreditne institucije (finansijske kompanije)
Institucionalni investitori
Penzioni fondovi
Osiguravajuća društva
Investicioni fondovi
Berzanske firme
Investicione banke
Brokersko-dilerske kuće
16
17
18
18
18
21
22
24
24
25
27
29
32
32
33
ZAKLJUČAK 35
LITERATURA 37
1
UVOD
Osnovno pravilo je da je uspešan finansijski sistem preduslov za ekonomski
rast. Finansijski sistem može negativno da utiče na privredni rast ako postoji
nesigurnost vlasništva, ako finansijski izveštaji nisu pouzdani, ako država
direktno kreditira preduzeća i domaćinstva i ako postoji kreditiranje povezanih
lica.
Ekonomija, kojoj nedostaju institucije da efikasno kanališe sredsta od
štednje ka investicijama, će vrlo loše da radi, bez obzira na to da li je država
bogata ili siromašna. Sjedinjene američke države i Japan su upečatljivi primeri.
Brz razvoj finansijskog tržišta u industrijskim razvijenim zemljama, a naročito
u SAD-a, zahtevao je i razvoj sistema savremenih finansijskih institucija, koje su
adekvatne potrebama, pre svega, investitora, a zatim i korisnika kapitala. Takav
zahtev se postavljao kao neophodan, jer je bankarski sektor, organizovan na
konzervativan način, postao kočnica daljeg razvoja tržišnih odnosa i finansijskog
tržišta uopšte.
Reorganizovanje i prilagođavanje bankarskog sektora novonastaloj situaciji i
novim potrebama je bilo sporo iz mnoštva razloga, od kojih je najvažniji bio razlog
neizvesnosti i rizika u poslovima sa novcem i kapitalom, što novac i kapital po
prirodi stvari nose sa sobom. Zemlje sa razvijenim finansijskim tržištem su
obogatile svoju finansijsku strukturu nizom novih daleko fleksibilnijih i efikasnijih
institucija od konzervativnih i sporo prilagodljivih bankarskih organizacija.
Najtipičniji predstavnici ovih veoma efikasnih institucija na bankarsko-
finansijskom tržištu su svakako penzioni fondovi.
Finansijski sistemi razvijenih zemalja u novijem periodu obogaćeni su,
dakle, pojavom i razvojem novih tipova finansijskih posrednika, od kojih se
poseban značaj pridaje upravo penzionim fondovima. Ove relativno mlade
finansijske organizacije su ostavile duboki trag na tim finansijskim tržištima i
danas čine njihov nezaobilazan sastavni deo. Razvoj ovih institucija je imao
značajne pozitivne uticaje na razvoj privrede i finasijskog sistema u razvijenim
zemljama, na porast nivoa institucionalne štednje, na porast broja alternativa za
pribavljanje izvora finansijskih sredstava od strane preduzeća, na jačanje
konkurencije među finansijskim institucijama, na intenzivan razvoj finansijskih
2
inovacija, produbljivanje i razvoj tržišta kapitala i pogotovo tržišta korporativnih
akcija i obveznica, itd.
Predmet istraživanja ovog rada je analiza finansijskog sistema i finansijskih
institucija, odnosno načina na koji funkcioniše finansijski sistem. To podrazumeva
definisanje finansijskog sistema i uloge finansisjkih institucija.
Cilj ovog rada je da pokaže da je finansijski sistem jedan od ključnih delova
ukupnog ekonomskog sistema zemlje. Razvijenost finansijskog sistema jedne
zemlje može da se prati preko razvijenosti njegovih najvažnijih elemenata –
finansijskih tržišta, finansijskih instrumenata i finansijskih institucija.
Naučni cilj je naučna deskripcija i analiza sadržaja teorijskih izvora o
finansijskom sistemu i finansijskim institucijama sa fokusom na njihov ključni
uticaj u ekonomiji jedne zemlje.
Završni rad je podeljen u dve povezane celine. U prvom delu rada pod
nazivom Finansijski sistem govori se o definisanju i shvatanju finansijskog
sistema. Data je analiza strukture finansijskog sistema i njegovih glavnih
elemanta, s posebnim osvrtom na tržište kapitala, odnosno na tržište obveznica i
tržište akcija, i na finansijske instrumente
U drugom delu rada predstavljene su finansijske institucije i njihova podela.
Predstavljena je uloga centralna banke u regulaciji finansijskog sistema.
Način istraživanja sadrži izbor i primenu naučnih metoda koje su
najprimerenije za korišćenje u daljem istraživanju. Od osnovnih metoda to su:
1. Metoda analize je korišćena u svim fazama istraživanja.
2. Metoda specijalizacije korišćena je samostalno i u kombinaciji sa
metodom analize kako bi se raščlanio predmet istraživanja.
3. Metoda dedukcije korišćna je u uvodnom delu, zajedno sa prethodne dve
osnovne metode, a samostalno u završnom delu pri izvođenju zaključaka.
4. Sinteza – u svim fazama istraživanja (kako produktivna tako i
reproduktivna).
Takođe, indukcijom, kao prelaznom metodom od analitičkih ka sintetičkim,
svi posebni i pojedinačni stavove dovedeni su u jedan opšti stav.
Od opštenaučnih metoda korišćena je hipotetičko-deduktivna metoda, i to u
svim fazama istraživanja. Primenom ovih metoda moguće je validno ostvarenje
naučnog cilja istraživanja.
3
I Finansijski sistem
Finansijski sistem je u okviru privrednog sistema jedan od najvažnijih
podsistema. Finansijski sistem je, kao deo privrednog sistema, i sam sastavljen
od više elemenata, koji omogućuju nesmetan tok finansijskih sredstava u jednoj
društveno-ekonomskoj zajednici. Stoga može da se kaže da finansijski sistem
predstavlja jedan od ključnih delova ukupnog ekonomskog sistema zemlje i da
između njih postoji čvrsta veza, u smislu da razvijen ekonomski sistem u jednoj
zemlji podrazumeva postojanje razvijenog finansijskog sistema, i da dinamičan
razvoj finansijskog sektora povratno inicira brži razvoj ekonomskog sistema u
celini.
U najširem smislu, finansijski sistem usmerava oskudne resurse privrede od
štediša (ljudi koji troše manje nego što zarađuju) ka uzajmljivačima (ljudi koji
troše više nego što zarađuju).1
Štediše nude svoj novac finansijskom sistemu i očekuju da će kasnije da ga
povrate uz kamatu. Uzajmljivači traže novac od finansijskog sistema znajući da
kasnije moraju da ga vrate sa kamatom.
Finansijski sistem predstavlja mehanizam i vodič, odnosno sistem kanala
kojima se vrši transfer finansijskih sredstava između različitih grupa i subjekata u
privredi. Obavlja ogroman broj funkcija u privredi kao što su funkcija štednja,
funkcija blagostanja, likvidnosna funkcija, kreditna funkcija, funkcija plaćanja,
funkcija zaštite od rizika, makroekonomska funkcija, funkcija transfera resursa
kroz prostor i vreme, obezbeđivanje informacija i funkcija kreiranja novca.
Najvažnije osobine finansijskog sistema su dinamičnost, otvorenost i
kompleksnost.
Dinamičnost znači da se u privrednom i finansijskom sistemu stalno
dešavaju promene i pojavljuju novi događaji, koji sistem dovode u privremena
stanja ravnoteže i neravnoteže. Stoga finansijski sistem ne može da bude
statičan. Savremeni finasijski sistemi su kontinuelni, odnosno funkcionišu 24
časa, 7 dana u nedelji i 365 dana u godini.
1 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 526.
4
Otvorenost finansijskog sistema je veoma izražena, pa danas može da se
govori o globalnom karakteru finansijskih sistema, pošto međunarodni tokovi
finansijskih sredstava i kapitala uzimaju takve razmere da je gotovo nezamislivo
živeti i raditi izolovano od međunarodne zajednice.
Kompleksnost znači da se finansijski sistem sastoji iz većeg broja
elemenata, pre svih institucija, instrumenata, tržišta, itd. Neki od njih su veoma
različiti i sa različitim ulogama. Uz to, sam finansijski sistem se sastoji iz više
podsistema kao što su monetarni, fiskalni, bankarski, koji čine strukturu
finansijskog sistema.
Finansijski sistem predstavlja okruženje finansijskih tokova, koje obuhvata
zakone i propise, koji utiču na finansijske transakcije. Finansijski sistem obuhvata
sistem državnih rezervi, koji kontroliše dotok novca u ekonomiju svake države.
Takođe se sastoji od mehanizama, koji su stvoreni da olakšaju protok novca i
omoguće finansijsku sigurnost transakcija među državama. Finansijski sistem
čine one institucije u privredi, koje pomažu da se štednja jednog lica poveže sa
investicijom drugog lica.
Funkcija finansijskog sistema je da posreduje između suficitnih (štediše) i
deficitnih (investitori) ekonomskih jedinica. Finansijski sistem je jedan od sistema
koji čini jednu ekonomiju, a koji se bavi štednjom i investicijama. U gotovo svim
zemljama finansijski sistem spada u sektor najstrože regulisanih sektora privrede.
1. Struktura finansijskog sistema
Finansijski sistem je dosta složen i sastoji se od različitih vrsta privatnih
finansijskih institucija poput banaka, osiguravajućih društava, investicionih
fondova, finansijskih kompanija investicionih banaka, a sve njih reguliše i
kontroliše vlada.
Ako neko želi da kreditira neku kompaniju neće otići direktno predsednicima
kompanija već će to da učini preko finansijskih posrednika, institucija poput
komercijalnih banaka, štedno kreditnih zadruga, štedionica, investicionih fondova.
5
Sve ove institucije pozajmljuju novac onih koji su ga uštedeli plasirajući ga onima
kojima treba za poslovne poduhvate.
Često se postavlja pitanje zašto su finansijski posrednici od tako velikog
značaja za efikasno funkcionisanje finansijskih tržišta i za efikasno funkcionisanje
preduzeća.
U okviru monetarnog sistema relevantni su tokovi kreiranja i povlačenja
novca, a za to je odgovorna centralna banka i tokovi, koji se obavljaju u okviru
šire posmatranog bankarskog sistema:2
1) tekuće finansiranje - finansijske transakcije po osnovu tekućeg poslovanja
privrednih subjekata i
2) razvojno finansiranje - finansijske transakcje kojima se vrši transfer od
sektora koji raspolažu viškovima štednje onim transaktorima kojima ta
sredstva nedostaju.
Razvoj može da se finansira na sledeće načine:3
a) samofinasiranjem – korišćenje sopstvenih izvora sredstava,
b) direktnim finansiranjem – snabdevanje sredstvima za razvoj od strane
suficitarnih transaktora,
c) indirektnim finansiranjem – finansiranje deficitarnih transaktora preko
posrednika (intermedijera) - finansijskih institucija.
Kod direktnog finansiranja finansiranje se vrši preko dugovnih ili vlasničkih
hartija od vrednosti. Kod dugovnih hartija od vrednosti reč je o uzimanju kredita,
emitovanju obveznica, komerijalnih zapisa, koji se vrše uz obavezu da se
pozajmljena sredstva vrate u određenom roku i da se uz to plati i odgovarajuća
kamata.
Kod vlasničkih hartija od vrednosti prednost je u tome što pomenuta
sredstva ne moraju da se vrate, ali transaktor koji vrši plasman sredstava u
kupovinu odgovarajućih hartija od vrednosti, u ovom slučaju akcija, postaje
srazmerni vlasnik, što je manje primamljivo za postojećeg vlasnika.
Kod indirektnog finansiranja pojavljuju se finansijske institucije kao
posrednici u transferu sredstava i tu je važna uloga poslovnih banaka. Indirektno
finansiranje se pojavljuje, jer u pravilu teško dolazi do direktnog finansiranja iz
raznih razloga, kao što su nepoklapanje iznosa sredstava koji je neophodan.
2 Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007., str. 17.3 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 15
6
U gotovo svim zemljama finansijski sistem spada u sektor najstrože
regulisanih sektora privrede. Vlada reguliše finansijska tržišta iz tri glavna
razloga:4
• povećanja i transparentnosti informacija koje stoje na raspolaganju
ulagačima
• osiguranja stabilnosti finansijskog sistema
• povećanja kontrole sprovođenja monetarne politike
Asimetrične informacije na finansijskim tržištima znače da investitori mogu
da imaju probleme zbog negativne selekcije i moralnog hazarda. To u značajnoj
meri može da utiče na efikasno delovanje finansijskog tržišta. Rizična preduzeća
ili prikriveni prevaranti mogu da budu snažno motivisani da prodaju hartije od
vrednosti neopreznim ulagačima. Tako problem negativne selekcije može da
odvrati ulagače od učešća na finansijskom tržištu.
Kada je ulagač kupio hartije od vrednosti može da se sretne sa problemom
moralnog hazarda, odnosno situacijom kada dužnik ima motiv da uđe u rizičnu
situaciju ili motiv da učini neku prevaru (izvlačenje novca iz preduzeća zarad lične
koristi). Problem moralnog hazarda takođe može da odvrati ulagače od učešća
na finansijskom tržištu. Upravo državna regulativa može da umanji ove probleme
i da time poveća efikasnost finansijskih tržišta kroz povećanje količine i kvaliteta
informacija koje stoje na raspolaganju investitorima.
U zavisnosti od toga kome pripada vodeća uloga u finansiranju kompanija
razlikuju se dva osnovna modela finansijskog sistema:5 nemačko-japanski i
anglosaksonski.
Nemačko–japanski model je bankarsko-finansijski sistem kod koga
dominantnu ulogu u finansiranju kompanija imaju banke. U ovom sistemu banke
su istovremeno i veliki akcionari preduzeća, a karakteristično je ponašanje
japanskih banaka prvenstveno kao akcionara, a ne kao finansijskih institucija
kojima je u prvom planu zarada od kamata.
Anglosaksonski model finansijskog sistema karakteriše veoma razvijeno
finansijsko tržište, kome i pripada primarna uloga pri finansiranju kompanija,
najčešće na bazi plasmana akcija i obveznica. U ovom sistemu vizura, koju
finansijski posrednici imaju je kratkoročna, više vezana za pojedinačni projekat, a
4 Ćirović M., Finansijska tržišta, Naučno društvo Srbije, Beograd, 2007.5 Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007., str. 17.
7
manje za životni ciklus kompanije. Na drugoj strani same kompanije ovde teže
povećanju vrednosti imovine kompanije.
Da bi preduzeće uspešno poslovalo za njega je od najveće važnosti da
tačno zna i razume kakve efekte proizvode instrumenti monetarno kreditne
politike na njegovo sadašnje i buduće poslovanje i na njegove sadašnje i buduće
odluke vezane za finansiranje. S obzirom da monetarna politika utiče na kamatne
stope, inflaciju i poslovne cikluse, ona ima direktni uticaj na ponašanje finansijskih
tržišta.
Finansijski sistem ili finansijski sektor, čiji su sastavni delovi monetarni i
fiskalni sistem, je skup institucija i instrumenata preko kojih se vrši prikupljanje,
koncentracija i transfer i alokacija finansijskih resursa.6
Razvijenost finansijskog sistema jedne zemlje može da se se prati preko
razvijenosti njegovih najvažnijih elemenata:7 finansijskih tržišta (devizno, tržište
novca, kapitala itd.), finansijskih instrumenata (instrumenti duga, vlasnički
instrumenti, derivatni – izvedeni instrumenti) i većeg broja finansijskih institucija.
1.1. Finansijska tržišta
Finansijsko tržište je osnovni element svakog finansijskog sistema. Reč je o
mestu gde se povezuju različiti učesnici privrednog i društvenog života i gde se
zaključuju poslovi u vezi sa kupoprodajom različitih finansijskih insrumenata. Na
finansijskom tržištu se obezbeđuje usklađivanje finansijskih sa planiranim realnim
tokovima, kao i optimalno korišćenje ekonomskih potencijala i njihovo
uravnoteženje na svim nivoima ekonomskih jedinica.
Finansijsko tržište predstavlja deo finansijske infrastrukture u okviru koje se
sučeljavaju odnosi ponude i tražnje novčanih sredstava, u čemu učestvuju
bankarski i drugi finansijski posrednici.
Finansijsko tržište je određena finansijska infrastruktura brojnih
specijalizovanih tržišta i sklop ustanova, mehanizama i instrumenata pomoću
kojih se stalno transformišu oblici finansijske imovine.8
6 Dušanić J., Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003. str. 157 Mishkin F. S., Stanley G. E., Financial Markets and Institutions, Addison-Wesley, 2003., str. 84.8 Kidwell S. David, Peterson L. R., Blackwell W. D., Financial Institutions, Markets and Money, 7th edition, Harcourt College Publishers, Orlando, 2000. str. 49.
8
Finansijsko tržište je prema tome, organizovano mesto i prostor na kome se
traže, odnosno nude finansijsko-novčana sredstva i na kome se u zavisnosti od
ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava. Drugim rečima
finansijsko tržište predstavlja organizovani metod transfera akumulacije i
novčanih fondova između ekonomskih jedinica sa suficitom i jedinica sa deficitom
finansijskih fondova.
Finansijsko tržište predstavlja instituciju kreiranu od strane društva kako bi
se na što bolji način alocirali ograničeni i oskudni finansijski resursi i kako bi se na
najefikasniji način zadovoljila tražnja za njima. Na njima se formiraju različite
cene pojedinih hartija od vrednosti, kamatne stope, devizni kursevi. Na njemu se
vrši distribucija prihoda i meri efikasnost poslovanja.
Finansijska tržišta su instutucije preko kojih onaj, koji želi da štedi može
direktno da ponudi sredstva osobi koja želi da ih pozajmi.9 Osnovna uloga
finansijskih tržišta je usmeravanje novca od onih koji štede i imaju višak novca ka
potrošačima koji ga nemaju dovoljno. Ovo preusmeravanje novca povećava
ekonomsko blagostanje celog društva stoga što prenosi kapital iz poseda onih
koji nemaju zadovoljavajuće poslovne i investicione mogućnosti u posed onih koji
ih imaju, tako povećavajući efikasnost ekonomije.
1.1.1. Poslovanje i klasifikacija finansijskih tržišta
Po svom predmetu poslovanja, finansijsko tržište se obično dekomponuje na
novčano tržište, devizno tržište i tržište kapitala. U teoriji i praksi razlikuje se i
primarno i sekundarno tržište.
Tržište kapitala anglobira tri specijalizovana tržišta i to hipotekarno, kreditno-
investiciono, gde se trguje dugoročnim investicionim kreditima i kao treće se
spominje tržište dugoročnih hartija od vrednosti.10 Novčano tržište ima za razliku
od tržišta kapitala mnogo veći broj segmenata – kreditno, eskontno, lombardno,
tržište novca, primarno i sekundarno tržište kratkoročnih hartija od vrednosti.
9 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 526.10 Šoškić D., Živković B., Finansijska tržišta i institucije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2006.
9
Država reguliše finansijska tržišta iz razloga da uveća raspoložive
informacije za investitore, da obezbedi zdravlje finansijskog sistema i da unapredi
kontrolu nad monetarnom politikom. U tom cilju oslanja se na propise o otkrivanju
informacija, ograničenjima ko može da osnuje finansijskog posrednika,
ograničenjima kakvu imovinu može da poseduje finansijski posrednik,
obezbeđenje sigurnosti depozita, obavezne rezerve itd.
Efikasno tržište je definisano kao tržište gde postoji veliki broj racionalnih
učesnika, koji u aktivnoj konkurenciji nastoje da maksimiziraju profit, s tim da
svako pokušava da predvidi buduće tržišne vrednosti individualnih akcija.11
Poslovi na finansijskom tržištu su raznovrsni, značajni i mnogobrojni. Neki
od tih poslova su zavisni od vrste finansijskog tržišta na kome se obavljaju, dok
su drugi jedinstveni i zajednički za sve vrste finansijskog tržišta.
Osnovni poslovi po vrsti finansijskog tržišta su:
- novčano tržište, davanje i uzimanje kratkoročnih kredita, kupovina i prodaja
kratkoročnog novca i određenih HoV.
- devizno tržište, kupoprodaja deviza koju vrše banke u svoje ime i za svoj
račun, kupoprodaja deviza koju vrše ovlašćena lica iz tih banaka (dileri),
otkup-prodaja deviza od strane interventa (centralne banke)
- tržište kapitala, kupoprodaja dugoročnih novčanih sredstava-kapitala i HoV
kao što su: obveznice, akcije, sertifikati i druge hartije od vrednosti.
Jedinstveni i zajednički poslovi mogu da budu promptni i kod njih se svaka
kupoprodaja i transakcija izvršava odmah ili najkasnije u roku od 2 do 5 radnih
dana i mogu da budu terminski, kod kojih se svaka kupoprodaja realizuje na
određeni rok koji počinje nakon 2 do 5 dana od zaključenog posla.
Može se reći da se na finansijskom tržištu trguje specifičnom robom, na
specifičan način i prema specifičnim uslovima što finansijsko tržište, u odnosu na
sva ostala tržišta, čini potpuno specifičnim.
Tržište novca i tržište kapitala su dva dela jedinstvene tržišne celine –
finansijskog tržišta, koje se obično definiše kao tržište kratkoročnih i dugoročnih
sredstava. U tom sklopu je tržište novca, kao deo finansijskog tržišta, tržište
11 Ćirović Z., Analiza finansijskih tržišta, Zavod za udžbenike Beograd, Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, Beograd, 2009., str. 15.
10
kratkoročnih finansijskih sredstava.12 Uloga finansijskog tržišta se sastoji u
pružanju i stvaranju mogućnosti alokacije novčanih sredstava.
Finansijska tržišta mogu da se klasifikuju na: dužnička i vlasnička tržišta,
primarna i sekundarna, novčana i kapitalska i na berzanska i neposredna.
Finansijsko tržište može da bude u dva osnovna oblika – užem i širem. Uži
oblik je vezan za tačno određeno mesto, vreme, organizaciju i način
funkcionisanja. Takvo tržište se naziva pojmom berza, a promet na njemu
berzanskim prometom.
Finansijsko tržište, prema predmetu poslovanja, može da se podeli na:13
1. novčano tržište, na kome se nude i traže kratkoročna novčana sredstva.
2. devizno ili internacionalno tržište.
Šire shvatanje finansijskog tržišta je vezano za sva druga mesta van berze
gde se takođe susreću ponude i tražnje za različitim finansijskim instrumentima i
gde se obavljaju finansijski poslovi i zaključuju finansijske transakcije. Promet na
takvom tržištu se naziva vanberzanski promet. On može da bude organizovan na
različite načine – preko međubankarskog tržišta, posebnih organizacija i njenih
filijala, preko kompjuterskih sistema u kome je uključen veći broj finansijskih
učesnika.
Tržište akcija i tržište obveznica predstavljaju dva najvažnija finansijska
tržišta u razvijenim privredama.
1.1.2. Tržište obveznica
Kada neka kompanija želi da zajmi sredstva da bi finansirala neki svoj veliki
projekat, ona može da pozajmi sredstva direktno od javnosti. To čini tako što
prodaje obveznice. Obveznica je potvrda o zaduženosti u kojoj se preciziraju
obaveze dužnika prema vlasniku obveznice.14 Jednostavno rečeno, obveznica je
potvrda o dugu. Ona precizira vreme kada će dug da se vrati, odnosno rok
dospeća, i kamatu koja će periodično da se isplaćuje do dospeća. Kupac
12 Ristić Žarko, Komazec Slobodan, Vučičević Slobodan, Finansijski menadžment: menadžerske finansije, NIGP ABC GLAS, Beograd, 1994., str. 121.13 Van Horne James C., Wachowicz John M., JR., Osnovi finansijskog menadžmenta, Data status, Beograd, 2007., str. 27. 14 Vasiljević B., Osnovi finansijskog tržišta, Diamond HARD, Beograd, 2002., str. 73.
11
obveznice daje svoj novac kompaniji u zamenu za obećanje o isplati kamate i
otplati pozajmljenih sredstava naposletku (odnosno glavnice). Kupac može da
zadrži obveznicu do dospeća ili da je proda nekom drugom pre njenog dospeća.
U razvijenim privredama trguje se bukvalno milionima obveznica. Kada
velike korporacije ili nacionalna vlada, pa čak i lokalni organi vlasti, moraju da
pozajme sredstva radi finansiranja kupovine nove fabrike, novog borbenog
aviona ili izgradnje nove škole, to često čine tako što emituju obveznice.
Obveznice imaju dve najvažnije karakteristike. Prva karakteristika je rok
obveznice, odnosno vreme do dospeća obveznice. Neke obveznice su
kratkoročne, na primer tromesečne, a nekima je rok dospeća i 30 godina.
Kamatna stopa na obveznicu delimično zavisi od njenog roka dospeća.
Dugoročne obveznice su rizičnije od kratkoročnih obveznica jer vlasnici
dugoročnih obveznica moraju duže da čekaju na otplatu glavnice. Ako je vlasniku
dugoročne obveznice novac potreban pre tog dalekog roka dospeća, on nema
izbora osim da proda obveznicu nekom drugom, možda i po nižoj ceni. Da bi na
neki način nadomestile taj rizik, dugoročne obveznice uglavnom donose veće
kamate od kratkoročnih obveznica.
Druga važna karakteristika obveznice je njen kreditni rizik, odnosno
verovatnoća da dužnik ne uspe da isplati deo kamate ili glavnice. Ako se takav
neuspeh desi, kaže se da je došlo do neizvršenja obaveze. Zajmoprimci mogu da
ne izvrše obaveze po kreditu tako što proglašavaju bankrot. Kada kupci
obveznice uvide da je verovatnoća neizvršenja obaveze velika, oni zahtevaju
veću kamatu koja im kompenzuje taj rizik.
Kupci obveznica mogu da procene kreditni rizik preko privatnih agencija kao
što je Standard&Poor's, koje određuju rejting različitih obveznica. Takve
visokorizične obveznice ponekad se opisuju i kao one koje ne spadaju u
prvoklasne obveznice sa visokim prinosom (below investment grade bonds).15
Obezbeđivanje sredstava putem prodaje akcija naziva se finansiranje
akcijskim kapitalom, dok se prodaja obveznica naziva finansiranje zaduživanjem.
Iako korporacije koriste obe vrste finansiranja da bi obezbedile sredstva za nove
investicije, akcije i obveznice veoma se razlikuju.
15 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 527.
12
1.1.3. Tržište akcija
Akcija predstavlja pravo na određeno učešće u vlasništvu nekog preduzeća,
a time i pravo na profit, koji to preduzeće ostvari. Prodaja akcija radi prikupljanja
dodatnog novca zove se finansiranje akcionarskim kapitalom ili dokapitalizacija.
U poređenju sa obveznicama, akcije znače veći rizik, ali i potencijalno veći prinos.
Akcijama se trguje na organizovanim tržištima koja se nazivaju berze.
Prema konceptu efikasnog tržišta, tekuće cene akcija na tržištu kapitala u
potpunosti reflektuju sve raspoložive informacije, pa je u tom smislu tržište
kapitala "informaciono efikasno".16
Nakon što neka korporacija emituje akcije i proda ih javnosti, tim akcijama
međusobno trguju akcionari na organizovanim berzama. Sama korporacija ne
ostvaruje nikakvu zaradu iz takvih transakcija, kada njene akcije menjaju
vlasnika. Većina zemalja u svetu ima sopstvene berze na kojima se trguje
akcijama nacionalnih kompanija.
Cene po kojima se trguje akcijama na berzama određuju ponuda i tražnja
akcija tih kompanija. Budući da akcija predstavlja udeo u vlasništvu korporacije,
tražnja za nekom akcijom (i samim tim njena cena) odražava percepciju ljudi u
pogledu buduće profitabilnosti te korporacije. Kada su ljudi optimistični u pogledu
budućnosti neke kompanije, oni povećavaju svoju tražnju za akcijama te
kompanije, pa samim tim povećavaju i njihovu cenu. Nasuprot tome, kada ljudi
očekuju da kompanija ostvari mali profit ili čak bude na gubitku, cena akcija
opada.
Postoje razni indeksi akcija pomoću kojih se prati ukupan nivo cena akcija
na bilo kom tržištu akcija. Indeks akcija se računa kao prosek cena neke grupe
akcija. Najpoznatiji takav indeks je Dau Džons industrijski prosek (Dow Jones
Industrial Average), koji se na Njujorškoj berzi redovno računa još od 1896.
godine.17 On se zasniva na cenama akcija 30 vodećih američkih kompanija.
Sledeći važan indeks zasniva se na cenama relativno malog broja akcija. To
je FTSE 100 indeks (Financial Times Stock Exchange), koji u obzir uzima
vodećih 100 kompanija (prema ukupnoj vrednosti njihovih akcija) na Londonskoj
16 Ćirović Z., Analiza finansijskih tržišta, Zavod za udžbenike Beograd, Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, Beograd, 2009., str. 15.17 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 528.
13
berzi (London Stock Exchange, LSE), a FTSE All-Share indeks obuhvata sve
kompanije koje se kotiraju na Londonskoj berzi. Indeksi cena na Frankfurtskoj
berzi obuhvataju 30 i 100 kompanija i nose naziv DAX 30 i DAX 100. Indeks
NIKKEI 225 (ili samo NIKKEI indeks) zasniva se na tržišnoj vrednosti akcija
vodećih 225 kompanija kojima se trguje na Tokijskoj berzi.
Budući da cene akcija odražavaju očekivanu profitabilnost, pomno se prate
indeksi akcija, kao mogući pokazatelji budućih ekonomskih prilika.
1.2. Finansijski instrumenti
Finansijski instrumenti predstavljaju predmet trgovanja na finansijskim
tržištima. Njihova razvijenost i diverzifikovanost su najbolji indikatori i pokazatelji
stepena razvijenosti pojedinih finansijskih tržišta. Kada se govori o finansijskim
instrumentima često se u svetu koristi jedan sinonim – finansijska aktiva.18 Reč je
o neopipljivoj aktivi, čija vrednost direktno ne zavisi od vrednosti fizičkih dobara,
već predstavlja prava na neke buduće prihode ili koristi. Tu mogu da se
podrazumevaju razni novčani i finansijski instrumenti, kojima može da se trguje
na finansijskim tržištima.
Finansijske instrumente emituju ili izdaju oni subjekti koji imaju nedostatke
finansijskih sredstava ili kapitala u datom trenutku. Najvažnije karakteristike, koje
imaju uticaja u procesu odlučivanja o alokaciji finansijskih sredstava su likvidnost,
rizik i prinos (dobit).
Brojne su podele finansijskih instrumenata. U zavisnosti od načina na koji se
prenose razlikuju se:19
- finansijski instrumenti, koji glase na donosioca,
- finansijski instrumenti, koji se prenose po naredbi, a koji glase na ime, uz
dodatak "po naredbi" ispred imena. Naredba se izdaje pismeno, na
poleđini i to je indosament.
Ako se pravo prenosa isključi i to su "rekta" hartije od vrednosti. Prenose se
ugovorima, a prenos mora da se dokazuje.
18 Fabozzi F. J., Modigliani F., Jones F. J., Ferri M. G., Foundations of financial markets and institutions, Pearson Education International, 2002.19 Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž., Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, 2004.
14
U zavisnosti od prinosa koji donose, finansijski instrumenti se dele na:20
- finansijske instrumente bez prinosa
- finansijske instrumente sa fiksnim prinosom
- finansijske instrumente sa promenljivim prinosom.
Prema roku dospeća razlikuju se sledeći finansijski instrumenti:21
- kratkoročni
- srednjoročni
- dugoročni
- sa neodređenim rokom dospeća.
Sa stanovišta funkcionisanja finansijskih tržišta razlikuju se:22
- hartije od vrednosti, koje nisu finansijski instrumenti
- robne hartije od vrednosti
- novčane hartije od vrednosti, koje služe samo kao instrument plaćanja
- hartije od vrednosti, kojima se vrši transfer štednje
- finansijski instrumenti, koji su predmet berzanskog trgovanja
- finansijski instrumenti, koji nisu predmet berzanske trgovine
- finansijski derivati, koji su stekli status hartija od vrednosti i koji su predmet
berzanskog trgovanja.
Osnovni finansijski instrumenti su akcije, državne, municipalne i
korporativne obveznice, blagajnički zapisi, hipoteke, varanti, fjučersi i komercijalni
zapis i i slično.
Po roku dospeća dele se na novčane hartije (kraći od godine dana) i
kapitalne hartije (duži od godine dana).
Najznačajniji finansijski instrumenti su hartije od vrednosti (kao
najzastupljeniji i najmnogobrojniji), depoziti, potraživanja, finansijska prava, žiralni
novac, devize i devizni kursevi kao i zlato i plemeniti metali.
II Finansijske institucije
Finansijske institucije su finansijski posrednici, koji prikupljaju sredstva
preuzimajući obaveze prema poveriocima i koji plasiraju ta sredstva kupujući
20 Vasiljević B., Osnovi finansijskog tržišta, Diamond HARD, Beograd, 2002., str. 79.21 Ibidem.22 Ibidem.
15
imovinu, odnosno dajući zajmove. Finansijske institucije vrše korisnu funkciju, jer
smanjuju transakcione troškove i umanjuju probleme, koje stvaraju negativna
selekcija i moralni hazard.
Finansijske institucije su finansijski posrednici preko kojih štediše, odnosno
poverioci mogu indirektno da obezbede sredstva onima koji traže zajam, odnosno
dužnicima. Pojam posrednik ukazuje na ulogu tih institucija koje povezuju
poverioce i dužnike.23
Osnovna uloga finansijskih institucija je da posreduju između suficitnih i
deficitnih ekonomskih jedinica. One ovu funkciju obavljaju tako što prikupljaju
akumulaciju preko svojih kreditnih i finansijskih instrumenata i vrše njeno
usmeravanje kreditiranjem ili kupovinom finansijskih instrumenata
zajmoprimaoca.
Finansijske institucije čini veliki broj fizičkih i pravnih lica, koja se pojavljuju u
najrazličitijim ulogama i često sa dijametralno suprotnim motivima. Sve
finansijske institucije imaju isti cilj – da usmere sredstva štediša (poverilaca) u
ruke investitora (dužnika).
Finansijske institucije imaju veliku ulogu na finansijskim tržištima razvijenih
zemalja, jer su u njihovim rukama skoncentrisani ogroman kapital i moć. Razlika
proističe iz toga što svaka institucija ne mora da bude i posrednik, kao i iz
činjenice da posrednici (brokeri, dileri i investicioni bankari) posluju sa primarnim
pravima, a institucije sa sekundarnim. Većina finansijskih institucija obavlja i
posredničke funkcije, što otežava njihovo precizno razgraničenje.
Finansijske institucije se definišu kao posrednici u transferu sredstava
između deficitarnih i suficitarnih transaktora.24 Upravo zbog ovoga finansijske
institucije se nazivaju i finansijskim posrednicima.
23 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 528.24 Dušanić J. Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo – Beograd, 2003. str. 18
16
2. Klasifikacija finansijskih institucija
Finansijski posrednici se svrstavaju u tri osnovna tipa:25
1) kreditne institucije, koje mogu da budu depozitne (banke, štedionice) i
nedepozitne (finansijske kompanije);
2. instutucionalni investitori (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi i
investicioni fondovi).
3. berzanski posrednici u koje se ubrajaju dilersko-brokerske kuće i
investicione banke.
Poslednje dve grupe investicionih investitora (institucionalni investitori i
berzanske firme) vezane su za funkcionisanje finansijskog tržišta i mogu da imaju
veći značaj samo u onim zemljama u kojima je razvijeno finansijsko tržište. U
zemljama u kojima su finansijska tržišta slabo razvijena kreditne institucije su
dominantan oblik finansijskih posrednika.
25 Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007., str. 18.
17
2.1. Kreditne institucije
Osnovna karakteristika kreditnih institucija jeste da one, na bazi formiranog
potencijala, plasiraju sredstva pretežno u obliku kredita. U zavisnosti od toga da li
potencijal formiraju na bazi depozita ili na drugi način razlikuju se depozitne
kreditne institucije i nedepozitne kreditne institucije, odnosno ono što razlikuje
depozitne institucije od nedepozitnih je njihov izvor finansijskih sredstava,
odnosno aspekt odgovornosti (pasiva) njihovih bilansa stanja.
2.1.1. Depozitne kreditne institucije
U depozitne kreditne institucije ubrajaju se banke i štedionice, koje svoje
potencijale formiraju (pretežno) na osnovu prikupljenih depozita od svojih
klijenata, a plasiraju ga pretežno u obliku kredita.
2.1.1.1. Banke
Najznačajnije kreditne institucije, a u većini zemalja i najznačajniji finansijski
posrednici uopšte, su banke. To su finansijske institucije koje primaju depozite od
ljudi, koji štede i daju pozajmice ljudima koji pozajmljuju, kojima nedostaje novac
za obavljanje određenog posla. Banke su samo jedan deo velikog finansijskog
sistema tržišta i institucija, koji obuhvata čitavu zemaljsku kuglu.26 Imaju vodeću
ulogu u pružanju finansijskih usluga.
Banke su osnovni izvor kredita (zajmovni kapital) za milione pojedinaca i
domaćinstava, kao i za mnoge sektore države (školstvo, gradovi, oblasti, itd.).
Kada je reč o malim firmama, banke su često glavni izvor kredita za nabavku
robe. Firme i klijenti, koji plaćaju kupljenu robu i usluge, vrlo često koriste
bankarske čekove, kreditne ili debitne kartice, ili elektronske račune na koje imaju
pristup preko vebsajta banke, a kada im je potrebna bilo kakva finansijska
informacija ili savet, banka je ta institucija kojoj se obraćaju za pomoć.
26 Rose S. Peter, Hudgins C. Sylvia, Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 8.
18
Širom sveta banke odobravaju kredite klijentima (pojedincima i
domaćinstvima) na više rata otplate, što nije slučaj kod drugih finansijskih
institucija. Banke se godinama nalaze među glavnim kupcima državnih obveznica
i hartija od vrednosti za finansiranje javnih objekata, počev od sportskih dvorana i
fudbalskih stadiona, pa do aerodroma i auto-puteva. Banke su najvažniji izvori
sredstava kratkoročnog obrtnog kapitala i, poslednjih godina, sve su aktivnije u
odobravanju dugoročnih zajmova kompanijama za kupovinu novih postrojenja i
opreme.
Banka može da se definiše u smislu ekonomskih funkcija koje ima, usluga
koje pruža svojim klijentima, ili pravne osnove svog postojanja.27
Banke mogu da se definišu i po funkcijama koje imaju u privredi. One su
uključene u transfer sredstava od štediša do zajmoprimalaca (finansijsko
posredovanje) i u plaćanja za robe i usluge.
Istorijski gledano, banke su poznate po širokom spektru finansijskih usluga
koje pružaju - od tekućih računa i sistema planiranja štednje - do odobravanja
zajmova kompanijama, klijentima i državama. Ipak, u današnje vreme, spektar
bankarskih usluga sve se brže širi i obuhvata trgovinu hartijama od vrednosti i
garantovanje emisija hartija od vrednosti, zaštitu osiguranja, planiranje finansija,
upravljanje penzionim sistemima, pružanje savetodavnih usluga kompanijama,
koje su u procesu fuzionisanja, i druge mnogobrojne nove usluge.
Primarna funkcija banaka je da uzimaju depozite od onih ljudi koji žele da
štede i da te depozite koriste da bi kreditirali one ljude koji žele da pozajme
sredstva.28 Banke isplaćuju kamatu na depozite svojim deponentima, a svojim
dužnicima naplaćuju nešto veću kamatu na kredite.
Osim što su finansijski posrednici, banke imaju i drugu važnu ulogu u
privredi, odnosno one olakšavaju kupovinu dobara i usluga tako što ljudima
omogućavaju da ispišu čekove sa pokrićem ili da koriste debitne kartice da bi
elektronskim putem prebacili novac sa svog računa na račun osobe ili preduzeća
od kojeg nešto kupuju.
U svakoj zemlji postoji veći broj ovih banaka i one mogu da se podele po
različitim kriterijumima, kao na primer: specijalizovanost poslova (univerzalne -
27 Rose S. Peter, Hudgins C. Sylvia, Bankarski menadžment i finansijske usluge, Data status, Beograd, 2005., str. 4.28 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 528.
19
banke opšteg tipa, specijalizovane ili granske - poljoprivredne, industrije i slične
banke), veličina teritorije na kojoj pretežno posluju (lokalne, regionalne,
nacionalne i međunarodne) itd.
U savremenim privredama postoje dvostepeni bankarski sistemi, odnosno
bankarski sistemi na dva nivoa.29 Prvi nivo čini centralna banka koja predstavlja
glavnu polugu bankarskog sistema. Drugi nivo bankarskog sistema čine poslovne
banke, koje su depozitno-kreditne institucije. Njihov osnovni zadatak je da
prikupljaju slobodna novčana sredstva (depozite) od nebankarskih transaktora i
da ih plasiraju nebankarskim transaktorima, najčešće u obliku kredita.
Polazeći od kriterijuma poslovne aktivnosti, odnosno sadržine poslova
kojima se neka banka pretežno bavi, moguće je da se banke razvrstaju na
sledeće tipove bankarskih i finansijskih institucija:30
- centralna ili emisiona banka,
- depozitne banke (komercijalne banke),
- univerzalne banke (banke opšteg tipa),
- specijalizovane i granske banke,
- poslovne banke,
- štedno-kreditne organizacije (štedionice, štedno-kreditne zadruge i štedno-
kreditne službe),
- ostale bankarske i finansijske institucije (konzorcijumi, institucije za
podršku izvozu, berze, ustanove osiguranja, fondovi i dr.)
- međunarodne i regionalne banke i medunarodne finansijske organizacije.
Pored ove osnovne podele banaka, bankarske organizacije mogu da se
razvrstaju i prema drugim kriterijumima, i to:31
- prema ročnosti odobrenih kredita, banke mogu da se razvrstavaju na one
koje se bave odobravanjem kratkoročnih, investiticionih srednjoročnih ili
dugoročnih kredita;
- prema karakteru vlasništva, banke se razvrstavaju na javno-pravne,
zadružne i privatne banke,
- prema pravnoj formi, banke se razvrstavaju na inokosne ili jedno-vlasničke,
29 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 20.30 Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M., Organizacija bankarstva, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2005.31 Bjelica V., Bankarstvo, Budućnost, Novi Sad, 2001., str. 11.
20
banke u vidu društva za ograničenim jemstvom, u vidu akcionarskih
društava, u vidu zadruga, i u vidu javno-pravnih ustanova;
- prema regionalnom rasporedu, banke se razvrstavaju na lokalne (mesne),
oblasne (regionalne) i savezne banke.
2.1.1.2. Centralna banka i regulacija finansijskog sistema
Centralna banka je najvažnija finansijska institucija u finansijskom sistemu.
U jednoj državi postoji jedna centralna banka koja može da bude organizovana
kao jedinstvena ili kao sistem centralnih banaka. Centralna banka je državna
institucija koja je odgovorna za vođenje monetarne politike, koja podrazumeva
upravljanje kamatnim stopama i količinom novca u opticaju, koji se još naziva i
ponuda novca.
Centralna banka je, pre svega, monetarna institucija koja ima zadatak da
privredu (makrosistem) obezbedi optimalnom količinom novca.32 Jedino je ona u
državi ovlašćena da emituje novčanice i kovani novac, stoga se centralna banka
često naziva i emisiona banka.
Centralna banka je državna institucija, koja je ovlašćena da se stara o
funkcionisanju finansijskog sistema. To znači da je njen zadatak da obezbedi red
u poslovanju finansijskih institucija, nesmetano obavljanje platnog prometa i
sigurnost učesnika u finansijskom sistemu. Centralna banka to čini tako što
predstavlja jedinu instituciju, koja je ovlašćena za izdavanje i oduzimanje dozvola
za rad ostalim finansijskim institucijama.
Centralna banka ima vrlo značajnu ulogu na mnogim segmentima
finansijskog tržišta. Posebno je aktivna na segmentu tržišta novca, gde direktno
određuje količinu novca u opticaju i visinu kratkoročnih kamatnih stopa. Takođe,
značajne su njene uloge na tržištu kapitala i na deviznom tržištu.
Centralna banka može da odigra značajnu ulogu u razvoju finansijskog
tržišta na dva načina:33
- emisijom kvalitetnih hartija od vrednosti, koje će da budu atraktivne za
ostale učesnike,
32 Đukić Đ., Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 2001. 33 Ibidem.
21
- operacijama na otvorenom tržištu, gde može da se pojavi u ulozi kupca ili
prodavca već emitovanih finansijskih instrumenata, čime povećava obim
prometa i broj transakcija. To može da deluje podsticajno i za veće učešće
ostalih učesnika na finansijskim tržištima.
Kao institucija, koja stoji na vrhu bankarskog sistema ("banka banaka"), ima
glavnu ulogu u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarnih kretanja. Sa
druge strane, ekonomsku suverenost jedne zemlje određuje i njena monetarna
suverenost.
Ukoliko neka od finansijskih institucija ne poštuje propisana pravila
ponašanja unutar finansijskog sistema, centralna banka može da joj oduzme
dozvolu za rad. Na taj način stvara se određeni red i osećaj sigurnosti i poverenja
klijenata u poslovne banke, što je preduslov za nesmetano obavljanje platnog
prometa.
Iz velikog broja različitih definicija mogu da se izvuku neke zajedničke
karakteristike, koje u osnovi definišu centralnu banku.34 Prvo, to je vrhovna
monetarna institucija. Drugo, ona može da obavlja niz različitih funkcija i ima
monopol nad izdavanjem novca. I treće, njen najvažniji cilj je održavanje cenovne
stabilnosti u užem smislu, odnosno finansijske stabilnosti u širem smislu.
2.1.1.3. Štedionice
Štedionice spadaju u depozitno-kreditne institucije budući da svoj potencijal
formiraju na osnovu prikupljenih depozita (tekućih i žiro računa, štednih uloga i
sl.) od stanovništva, a tako prikupljena sredstva plasiraju stanovništvu u obliku
(potrošačkih, stambenih i sl.) kredita.
Štedionice su manje finansijske institucije od banaka i one popunjavaju
prazninu na onim područjima na kojima ne postoji interes banaka, zbog
usitnjenosti i teritorijalne raštrkanosti, u prikupljanju slobodnih novčanih
sredstava. Drugim rečima, štedionice prikupljaju slobodna novčana sredstva,
odnosno i najsitniju ušteđevinu stanovništva čak i u malim naseljima gde ne
postoje banke.
34 Fabris N., Centralno bankarstvo u teoriji i praksi, Centralna banka Crne Gore, Podgorica, 2006., str. 31.
22
Štedno-kreditna organizacija obavlja sledeće poslove:35
- prikuplja sredstva za finansiranje prometa određenih roba i usluga u okviru
delatnosti njenih osnivača,
- prikuplja dinarske štedne uloge radnika zaposlenih u pravnim licima koja
su je osnovala,
- daje i uzima kredite za potrebe njenih osnivača,
- platni promet u skladu sa zakonom i
- druge bankarske poslove za potrebe zaposlenih u pravnim licima koja su je
osnovala.
Pored klasičnih štedionica mogu da se se osnivaju i specifični vidovi ovih
institucija kao što su štedno-kreditne organizacije i štedno-kreditne zadruge. U
Zakonu o bankama36 i drugim finansijskim organizacijama regulisana je
problematika ovih depozitno-kreditnih institucija. Štedionica može da ima filijale,
ekspoziture i druge organizacione delove koji nemaju svojstvo pravnog lica.
Tipičan oblik organizovanja i poslovanja štedionice u jugoslovenskoj
bankarskoj i finansijskoj praksi je Poštanska štedionica.
Osnovne delatnosti Poštanske štedionice su:37
- prikupljanje štednih uloga stanovništva;
- vođenje tekućih računa privatnih lica i obavljanje poslova platnog prometa
u zemlji na račun vlasnika tih računa;
- poslovi međunarodne poštanske štedne službe;
- poslovi obračuna između organizacija PTT saobraćaja po poštansko-
uputničkim zaduženjima;
- poslovi uputničke službe sa drugim zemljama, prema sporazumu PTT i
poštanskih uprava pojedinih zemalja;
- ostali poslovi koji mogu da se povere Poštanskoj štedionici na osnovu
posebnih ovlašćenja zajednice PTT i drugih društveno-pravnih lica.
2.1.2. Nedepozitne kreditne institucije (finansijske kompanije)
35 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 26.36 Zakon o bankama, Službeni glasnik RS, br. 107 od 2. decembra 2005.37 Bjelica V., Bankarstvo, Budućnost, Novi Sad, 2001., str. 17.
23
Finansijske kompanije spadaju u nedepozitne finansijske institucije, jer svoj
potencijal formiraju na bazi plasmana sopstvenih hartija od vrednosti na
finansijskom tržištu i uzimanjem pozajmica od banaka, a ne na prikupljanju
depozita. U isto vreme one su kreditne finansijske institucije budući da na bazi
formiranog potencijala odobravaju potrošačke kredite građanima, ali i kredite
proizvodnim i trgovačkim kompanijama za finansiranje prodaje robe na kredit.
Finansijske kompanije mogu da se osnivaju kao samostalne finansijske
institucije ili kao delovi velikih kompanija. Tako naprimer, mnoge velike svetske
kompanije pomažu njihovo osnivanje i poslovanje kako bi preko njih podstakle
prodaju svojih proizvoda. Poznati primeri takvih finansijskih kompanija su GMAC
(General Motors Acceptance Corporation) i FMSS (Ford Motors Credit Company)
koji odobravaju povoljne kredite pri kupovini proizvoda kompanije General
Motors, odnosno Ford.38
2.2. Institucionalni investitori
Institucinalni investitori su finansijske institucije koje plasman sredstava ne
vrše u obliku kredita nego ulaganjem u hartije od vrednosti. Formirajući svoj
potencijal na bazi dugoročnih izvora sredstava, institucionalni investitori ga
plasiraju u razne oblike, pre svega dugoročnih, hartija od vrednosti (obveznica,
akcija i slično) i na taj način formiraju željene portfolio strukture. Iako se plasman
sredstava vrši, pre svega, u dugoročne hartije od vrednosti, za plasmane
institucionalnih investitora može da se kaže da su likvidni pri dovoljno razvijenom
sekundarnom finansijskom tržištu.39
Danas se u posedu institucionalnih investitora nalazi više od polovine svih
hartija od vrednosti. Institucionalni investitori raspolažu ogromnim finansijskim
potencijalom, i predstavljaju najvažnije investitore na finansijskom tržištu
(takozvane velike igrače), koji svojim kupovinama i prodajama, u velikoj meri,
utiču na cenovna kretanja na finansijskom tržištu u celini. Oni pri tome mogu da
posluju u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun klijenata.
38 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 27.39 Ibidem., str. 28.
24
Kada posluju u svoje ime i za svoj račun cilj im je ostvarivanje profita uz
snošenje rizika na finansijskom tržištu. Poslujući u svoje ime, a za račun
komitenta institucionalni investitori naplaćuju proviziju.
U ovu grupu finansijskih posrednika spadaju:40
- penzioni fondovi,
- osiguravajuća društva i
- investicioni fondovi.
2.2.1. Penzioni fondovi
Penzioni fondovi predstavljaju vrstu institucionalnih investitora, koji
obezbeđuju penziono osiguranje građanima, kako bi oni u starosti dobijali
naknadu u vidu penzije. Naime, na bazi ugovornog osiguranja poslodavac,
državni organ ili sam osiguranik mesečno uplaćuje ugovoreni doprinos za
penziono osiguranje, da bi od momenta kada stekne pravo na penziju, osiguranik
mesečno primao penziju od penzionog fonda.
Penzioni fondovi na bazi ugovorenog osiguranja imaju mesečne prilive
sredstava, koje koriste za isplatu penzija, a ostatak sredstava plasiraju
prvenstveno u kvalitetne hartije od vrednosti.41 Penzioni fondovi raspolažu
značajnim viškovima sredstava. To znači da se sredstva penzionog fonda
formiraju od redovnih uplata po osnovu ugovorenog penzionog osiguranja, ali i po
osnovu sopstvenih (investicionih) prihoda, koji se ostvaruju investiranjem u hartije
od vrednosti na finansijskom tržištu.
Budući da se priliv sredstava u penzioni fond vrši po ustaljenom ritmu, a i
isplate su predvidive, penzioni fondovi ne samo da nemaju problema sa
likvidnošću nego raspolažu značajnim viškovima slobodnih sredstava.
Raspoloživa slobodna sredstva penzionog fonda, koja je moguće plasirati u
hartije od vrednosti u razvijenim tržišnim privredama, dostižu fantastične razmere
tako da ovi institucionalni investitori, u poslednjim decenijama, imaju ogroman
značaj i veliko učešće na finansijskim tržištima.
40 Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007., str. 18.41 Ibidem., str. 19.
25
U zavisnosti od toga ko se javlja osnivačem penzionog fonda razlikuju se
privatni i javni penzioni fondovi.42
Privatni penzioni fondovi mogu da budu samostalni, pri preduzećima ili pri
sindikatima. Ono što je zajedničko svim privatnim penzionim fondovima je
poslovanje po principu kapitalizacije. Privatni penzioni fondovi prikupljena
sredstva od redovnih uplata članova penzionog fonda investiraju u različite hartije
od vrednosti sa ciljem da iz tako ostvarenog prihoda alimentiraju obaveze prema
svojim članovima. Svaki član praktično poseduje svoj račun na kome su
kumulirana sredstva po osnovu njegovih uplata ali i prihodi od hartija u koje su
sredstva investirana. Iznos, način plaćanja i dinamika isplate budućih penzija
zavisi isključivo od visine uplate, stepena njihove oplodnje i aranžmana sa
penzionim fondom. Privatni penzioni fondovi su značajni investitori na
finansijskom tržištu.
Javni penzioni fondovi do sredstava dolaze državnim uplatama, odnosno
pod sponzorstvom su države, koja izdvaja deo sredstava za njihovo finansiranje,
dok se ostatak formira uplatama zaposlenih. Mogu da posluju po principu
kapitalizacije ili po tekućem konceptu. Ako posluju no principu kapitalizacije,
takođe su, kao i privatni penzioni fondovi, značajan finansijski investitor, samo što
veći naglasak u investiranju daju na državne hartije od vrednosti. Međutim, ako
posluju po tekućem konceptu po kome iz tekućih prihoda finansiraju tekuće
obaveze, njihova funkcija je više distributivna nego investiciona, i takvi penzioni
fondovi ne predstavljaju značajne investitore na finansijskom tržištu.
Zavisno od moguće kapitalizacije finansijskih sredstava penzioni fondovi
mogu da budu u obliku:43
- fonda sa utvrđenim doprinosom i
- fonda sa utvrđenom isplatom.
Fond sa utvrđenim doprinosom obuhvata doprinose koji se uplaćuju u
procentu od zarade zaposlenih i od uplata korporacije. Visina penzije zavisi od
uplate novčanih sredstava kao i od uspešnosti upravljanja sa sredstvima
penzionog fonda.
42 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 29.43 Vunjak M. Nanad, Kovačević D. Ljubomir, Finansijsko tržište, berze i brokeri, Proleter, Bečej, 2003., str. 144.
26
Penzioni fond sa utvrđenim isplatama karakteriše činjenica da on obećava
da će zaposlenima po odlasku u penziju da isplaćuje određeni iznos penzije.
Do povećanog značaja penzionih fondova na finansijskim tržištima
razvijenih zemalja, u poslednje vreme, dolazi zbog porasta realnih zarada i
životnog standarda zaposlenih, produžavanja životnog veka i porasta finansijskih
potreba stanovništva, značajnih poreskih olakšica pri izdvajanju u penzione
fondove itd.
2.2.2. Osiguravajuća društva
Osiguravajuća društva predstavljaju vrstu investicionih investitora koja se,
za određenu sumu novca (premija osiguranja), obavezuju da će osiguraniku
(fizičkom ili pravnom licu - nosiocu polise osiguranja) da pruže usluge osiguranja
od eventualnog dešavanja određenog događaja i da će da izvrše plaćanje
ugovorene sume u slučaju da se taj događaj desi, odnosno kada se dogodi
osigurani slučaj. Na taj način vrši se transfer rizika sa pojedinačnih osiguranika
na veću grupu - osiguravajuće društvo.
Na bazi ugovornog osiguranja osiguravajuća društva mogu da računaju na
kontinuirane mesečne prilive sredstava. Taj priliv dolazi iz uplata premija
osiguranja od strane osiguranika. Prikupljena sredstva, osiguravajuća društva,
koriste za isplatu naknada u situaciji kada se dogodi osigurani slučaj, a ostatak
sredstava plasiraju ulažući ga, uglavnom, u kvalitetne hartije od vrednosti. To
znači da se sredstva osiguravajućeg društva formiraju od redovnih uplata po
osnovu ugovorenih premija osiguranja, ali i po osnovu sopstvenih (investicionih)
prihoda koji se ostvaruju investiranjem u hartije od vrednosti na finansijskom
tržištu.
Budući da se priliv sredstava u osiguravajuća društva odvija po ustaljenom
ritmu, a i isplate su predvidive, osiguravajuća društva ne samo da nemaju
problema sa likvidnošću nego raspolažu značajnim viškovima slobodnih
sredstava. Raspoloživa slobodna sredstva osiguravajućih društava, koja je
moguće plasirati u hartije od vrednosti, u razvijenim tržišnim privredama dostižu
fantastične razmere tako da ovi institucionalni investitori imaju ogroman značaj i
veliko učešće na finansijskim tržištima.
27
Postoje dve osnovne vrste osiguravajućih društava:44
- za osiguranje života (životno osiguranje) i
- za osiguranje imovine.
Poslovi osiguranja života ili životnog osiguranja spadaju u jedne od
najstarijih usluga koje pružaju osiguravajuća društva i njima se ona obavezuju da
će da izvrše isplatu određenog iznosa novca nosiocu polise osiguranja u slučaju
bolesti ili smrti određenog fizičkog lica.
U praksi postoji više tipova životnog osiguranja, kao što su:45 doživotno
osiguranje (koje se plaća za života osiguranika, da bi posle njegove smrti
naslednici dobili naknadu), periodično životno osiguranje (naknada se plaća
ukoliko osiguranik umre u toku perioda osiguranja), osiguranje na doživljavanje
(koje osiguraniku donosi određeni iznos novca kada doživi do ugovorenog, tačno
utvrđenog, dana u budućnosti) itd.
Osiguranjem imovine treba da se obezbedi zaštita od finansijskog gubitka
na imovini, kao i zaštita od odgovornosti prema trećim licima kako bi osiguranik
izbegao eventualne parnične postupke. Ovi poslovi su povezani sa osiguranjem
od krađa, požara, poplava, zemljotresa, saobraćajnih udesa i drugih
nepredviđenih događaja, koji mogu da smanje vrednost fizičkih dobara (kuće,
stana, opreme, automobila i slično), osiguranika, ali i sa osiguranjem, koje pruža
zaštitu odgovornosti osiguranika prema trećim licima, kako bi se izbegao parnični
postupak.
U praksi postoji više tipova osiguranja imovine, kao što su:46 osiguranje
automobila (obezbeđuje zaštitu od štete na autobobilu osiguranika i zaštitu od
odgovornosti prema trećim licima, čime se izbegava parnični postupak),
osiguranje od višestrukih opasnosti (zaštita od štete na imovini nastale usled
elementarnih nepogoda i slično), osiguranje od odgovornosti (zaštita od parnice
zbog nesavesnog, nekvalitetnog i nestručnog obavljenog posla od strane
osiguranika u odnosu na treće lice) itd.
Većina osiguravajućih društava istovremeno se bavi i osiguravanjem života i
osiguravanjem imovine.
44 Kočović J., Šulejić P., Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost, Ekonomski fakultet Beograd, 2006.45 Ibidem.46 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 31.
28
2.2.3. Investicioni fondovi
Investicioni fond je finansijski posrednik koji sve više dobija na značaju.
Investicioni fond je institucija koja prodaje udele (investicione jedinice) javnosti, a
sredstva dobijena tim putem koristi za kupovinu skupa ili portfolija raznih vrsta
akcija, obveznica ili i akcija i obveznica.47
Vlasnik udela u investicionom fondu prihvata sav rizik i prinos koji donosi
portfolio. Ako vrednost portfolija raste, vlasnik udela ostvaruje korist, a ako
vrednost portfolija opada, vlasnik udela trpi gubitke.
Investicioni fondovi formiraju svoj finansijski potencijal tako što prikupljaju
sredstva manjih individualnih investitora kojima se emituju akcije investicionog
fonda ili (što je ređi slučaj) određuju udeli u finansijskoj aktivi fonda. Na taj način
manji individualni investitori postaju akcionari investicionog fonda.
Na bazi tako formiranog potencijala vrši se kupovina različitih hartija od
vrednosti na finansijskom tržištu i na taj način stvara diverzifikovani investicioni
portfolio. Iz ovoga proizilazi da su investicioni fondovi finansijski posrednici preko
kojih manji individualni investitori kupuju hartije od vrednosti raznih kompanija i
države na domaćem i/ili na međunarodnom finansijskom tržištu.48
Akcionari investicionih fondova, pored drugih prava koje im akcije daju,
imaju pravo na dividendu koja se isplaćuje iz ostvarenog pozitivnog finansijskog
rezultata investicionog fonda. Pozitivan finansijski rezultat se ostvaruje kada su
prihodi koje investicioni fond ostvari na hartije od vrednosti u koje je plasirao svoj
potencijal (dividende na akcije, kamate na obveznice itd.), veći od troškova
poslovanja. Pored toga, akcionari ostvaruju kapitalne dobitke kada tržišna cena
akcija investicionog fonda raste. Isto tako, kada cene akcija investicionog fonda
na tržištu padaju akcionari imaju kapitalne gubitke.
Investicioni fondovi su veoma atraktivni za ulaganja od strane manjih
individualnih investitora. Mnoge finansijske institucije poput brokerskih kuća,
banaka i nezavisnih finansijskih kompanija osnivaju investicione fondove.
Investicioni fondovi udružuju sredstva puno malih ulagača, tako što im prodaju
vlasničke udele u fondu – akcije, a ovako prikupljena sredstva ulažu u hartije od
vrednosti.
47 Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd, 2008., str. 530.48 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 32.
29
Tokom 80-ih godina XX veka investicioni fondovi beleže veliki rast ukupnog
udela akcija, koje drže u svom vlasništvu. Glavni razlog je nagli rast tržišta akcija
tokom 90-ih godina, kao i pojava investicionih fondova specijalizovanih za
dužničke instrumente. Fondovi koji ulažu u dužničke instrumente mogu da se
subspecijalizuju za ulaganja u korporativne obveznice, državne obveznice, ili
municipalne obveznice oslobođene poreza kao i za ulaganje u dugoročne i
kratkoročne vrednosne papire.
Investicioni fondovi obično nude više vrsta zasebnih investicionih fondova.
Ovakva struktura se naziva kompleksom fondova i definiše se kao grupa
investicionih fondova pod zajedničkom upravom.
Investicioni fondovi imaju značajnu poziciju u finansijskim sistemima
visokorazvijenih zemalja, jer se danas smatraju najpogodnijom formom za
mobilizaciju usitnjene, disperzivne štednje stanovništva i njenu efikasnu alokaciju
u profitabilne plasmane na tržištu kapitala.
Osnovna prednost investicionih fondova ogleda se u tome što oni
omogućavaju ljudima koji raspolažu malim novčanim iznosima da diverzifikuju
ulaganja. Druga prednost investicionih fondova ogleda se u tome što oni običnim
ljudima nude usluge profesionalnih finansijskih menadžera.
Menadžeri većine investicionih fondova pomno prate razvoj i buduće izglede
kompanija čije akcije kupuju. Ti menadžeri kupuju akcije onih kompanija za koje
smatraju da imaju profitabilnu budućnost, a prodaju akcije kompanija koje manje
obećavaju. Budući da mnoštvo finansijskih menadžera prati izglede svake
kompanije, cena akcija neke kompanije obično je dobar pokazatelj njene stvarne
vrednosti.
Razlozi zbog kojih se mali individualni investitori opredeljuju upravo za
ulaganja u investicione fondove su:49
- korišćenje prednosti ekonomije obima i s tim u vezi niži transakcioni
troškovi (pošto investicioni fondovi raspolažu ogromnim sredstvima koja
investiraju u velike portfolije, kupovina njihovih akcija nosi niže troškove od
"solo" kupovine hartija od vrednosti u smislu kreiranja sopstvenog
portfolija), korišćenje menadžerskih znanja stručnjaka za portfolio
menadžment (pošto pojedinačni subjekti često ne poseduju dovoljno
49 Erić D., Finansijska tržišta i instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003., str. 76-77.
30
stručnih znanja koja dovode do sigurnosti, atraktivnosti i visokih prinosa),
- nedostatak kapitala da se vrši diverzifikacija (pošto pojedinačni subjekti ne
raspolažu dovoljnim sredstvima da sami mogu da izvrše diverzifikaciju
plasmana i ostvare smanjenje rizika po toj osnovi), vremenski faktor koji je
povezan sa mogućnošću ostvarivanja velike stope prinosa u dugom roku.
U zavisnosti kako se vrši investiranje u njih investicioni fondovi se dele na
otvorene i zatvorene investicione fondove.
Otvoreni investicioni fondovi su veoma fleksibilni jer njegovi akcionari
svakog momenta mogu da izađu iz njega (prodajom akcija fonda), a novi
akcionari mogu u njega da uđu (kupovinom akcija fonda). Drugim rečima,
otvoreni investicioni fondovi nemaju fiksiran broj emitovanih akcija i, po pravilu,
imaju stalnu obavezu da investitorima prodaju, ili od njih otkupe, svoje akcije na
njihov zahtev.
Fondovi kod kojih se pri kupovini i prodaji akcija ne naplaćuje provizija zovu
se neopterećeni fondovi. Kod njih je prodajna i kupovna cena identična. Fondovi
koji naplaćuju kupovne i/ili prodajne provizije, po pravilu u prodaji angažuju
brokere, i nazivaju se opterećeni fondovi. Kod njih se kupovne i prodajne cene
razlikuju za iznos brokerske provizije. Otvoreni investicioni fondovi pogodniji su
za zemlje u kojima se finansijsko tržište tek razvija.
Zatvoreni investicioni fondovi predstavljaju klasična akcionarska društva
koja imaju fiksan broj emitovanih akcija i emituju ih, najčešće, putem javne
prodaje za otkup akcija, a po pravilu ne otkupljuju svoje akcije i ne postoji
zakonska ili statutarna obaveza otkupa akcija.
Zatvoreni investicioni fondovi više su zastupljeni u zemljama sa razvijenim
finansijskim tržištem. Oni moraju da budu registrovani na berzama, budući da
investitori uložena sredstva ne mogu da povuku, ali mogu da kupuju ili prodavaju
akcije fonda na berzi posredstvom brokerske firme. I prilikom kupovine i prilikom
prodaje ovih akcija plaća se brokerska provizija.
2.3. Berzanske firme
Berzanske firme se bave poslovima na primarnom i sekundarnom
finansijskom tržištu. Pojavljuju se kao specijalizovani učesnici, koji obavljaju
31
posredničke poslove između ostalih učesnika na finansijskim tržištima. Ova vrsta
finansijskih posrednika sve više dobija na značaju zbog veoma brzog širenja
finansijskog tržišta.
Berzanske firme ne raspolažu značajnijim finansijskim potencijalom, budući
da im je on potreban samo za finansiranje sopstvenih kratkoročnih transakcija na
finansijskom tržištu. Finansijski potencijal berzanskih firmi sastoji se, pre svega, iz
njihovog akcionarskog kapitala. To znači da berzanske firme ne formiraju svoj
finansijski potencijal ni na osnovu prikupljanja depozita, a ni na osnovu
ugovorene štednje.
U berzanske firme kao značajne finansijske posrednike, u širem smislu,
ubrajaju se investicione banke i brokersko-dilerske kuće. Investicione banke
posluju uglavnom na primarnom, a brokersko-dilerske kuće na sekundarnom
finansijskom tržištu. Investicione banke i brokersko-dilerske kuće mogu da
posluju odvojeno kao specijalizovane firme, ali njihovi poslovi mogu da se
integrišu u okviru velikih berzanskih firmi, koje preko svojih departmana obavljaju
sve ove poslove.
2.3.1. Investicione banke
Investicione banke su finansijske institucije koje pomažu kompanijama da
lakše izvrše emisiju hartija od vrednosti na primarnom finansijskom tržištu. One
posreduju između emitenta hartija od vrednosti i kupaca tih hartija na primarnom
finansijskom tržištu. U tom procesu investicione banke imaju tri značajne uloge:50
- savetodavna uloga,
- preuzimanje rizika, i
- prodaja emitovanih hartija od vrednosti.
Savetodavna uloga investicione banke se sastoji u tome da se proceni
količina hartija od vrednosti koja može da bude emitovana, i uslovi pod kojim ta
emisija može da se obavi.
Uloga preuzimanja rizika podrazumeva da investiciona banka daje garancije
emitentu hartija od vrednosti da će određena (ili ukupna) količina emitovanih
hartija od vrednosti da bude prodata na primarnom tržištu, uz predviđene cene i
50 Čurčić N. Uroš, Finansijsko tržište, VPŠ, Beograd, 2002., str. 33.
32
uslove. U ovom slučaju investiciona banka se pojavljuje u ulozi dilera, odnosno
ona preuzima emisiju za svoj račun i nosi rizik njenog plasmana.
Investiciona banka može da preuzme i ulogu prodaje emitovanih hartija od
vrednosti na primarnom tržištu. Sada se investiciona banka pojavljuje u ulozi
brokera i ne snosi rizik plasmana emisije.
Za sve tri vrste uslužnih poslova, koje investiciona banka obavlja za
emitenta hartija od vrednosti, ona naplaćuje proviziju kao naknadu za svoje
profesionalne usluge.
U Velikoj Britaniji funkciju investicionih banaka obavljaju takozvane
trgovačke ili merčent banke.
2.3.2. Brokersko-dilerske kuće
Brokerske i dilerske kuće (kao berzanski posrednici) svoje transakcije
obavljaju na sekundarnom finansijskom tržištu na kome se vrši kupoprodaja
ranije emitovanih hartija od vrednosti.
Brokeri predstavljaju finansijske posrednike, koji na finansijskom tržištu
posluju po principu agenta, odnosno kupuju i prodaju hartije od vrednosti u svoje
ime, a za račun svoga komitenta (nalogodavca).51 Oni nisu vlasnici hartija od
vrednosti, koje su predmet trgovine nego samo posreduju između kupca i
prodavca naplaćujući proviziju za svoje posredničke usluge. Uslugama brokera
koriste se mnogi, budući da je reč o visoko profesionalnim učesnicima
finansijskog tržišta.
Dileri su finansijski posrednici, koji na finansijskom tržištu kupuju i prodaju
hartije od vrednosti u svoje ime i za svoj račun. Dileri na finansijskom tržištu
kupuju hartije od vrednosti formirajući na taj način sopstveni portfelj, koji im
omogućava da ga kasnije, u pogodnom trenutku, prodaju na finansijskom tržištu.
Na taj način dileri na sebe preuzimaju rizik, i u zavisnosti od uspešnosti tržišne
transakcije, ostvaruju neki finansijski rezultat kao zarada između prodajne i
kupovne cene. Finansijski rezultat je pozitivan ukoliko je prodajna cena veća od
kupovne i finansijski rezultat je negativan ako je kupovna cena veća od prodajne.
51 Dušanić J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006. str. 36.
33
ZAKLJUČAK
Finansijski sektor je neraskidivo povezan s privredom, realnom ekonomijom
i zbivanjima u njoj. Tradicionalno, finansijska industrija omogućava tržišnim
akterima efikasno plasiranje ili pribavljanje novca i kapitala, kao i razumnu zaštitu
i osiguranje od brojnih finansijskih rizika i tržišnih ćudi – kamatnih, kursnih,
cenovnih itd.
Posmatrajući razvoj finansijskog sistema, a posebno finansijskih institucija
može da se uoči da u razvijenim tržišnim privredama dolazi do promena u
relativnim pozicijama različitih tipova finansijskih posrednika. Dugoročno
posmatrano, pozicije institucionalnih investitora jačaju dok, u isto vreme, pozicije
kreditnih institucija slabe. Ta tendencija prisilila je kreditne institucije da, pored
svojih tradicionalnih poslova, ulaze i na nova područja aktivnosti koja su, po
svojoj definiciji, iz domena drugih finansijskih institucija.
U isto vreme, u razvijenim tržišnim privredama danas sve više
preovladavaju mega finansijski konglomerati, čiji pojedini poslovni organizacioni
delovi obavljaju razne poslove finansijskog posredovanja. Ovi moćni finansijski
konglomerati obavljaju razne poslove, pa je stoga teško da se nasluti njihova
osnovna delatnost.
Poslednjih decenija dolazi i do burnih promena u bankarstvu, ali i u
finansijskom sektoru uopšte. Te promene su uslovljene mnogim faktorima kao što
su deregulacija u ovoj oblasti i napuštanje segmentacije finansijskog sektora u
smislu da svaki tip finansijskih institucija posluje samo na određenom
finansijskom segmentu. Vidljiva je oštrija konkurencija između banaka, ali i
banaka i drugih finansijskih institucija kroz širenje repertoara finansijskih
instrumenata putem finansijskih inovacija i finansijskog inžinjeringa. Procesi opšte
globalizacije vode ka internacionalizaciji finansijskih tržišta što podstiče stvaranje
multinacionalnih banaka, odnosno multinacionalnih finansijskih institucija.
Iako je jasno da su banke značajne za dobro funkcionisanje privrede i da
imaju vodeću ulogu u finansijskoj delatnosti u celini, taj liderski položaj nije više
siguran. Naime, bankarske institucije danas sa svih strana pritiska agresivna
konkurencija iz finansijskog sektora, uključujući posrednike u trgovini hartijama od
vrednosti i dilere, osiguravajuće zavode, finansijske kompanije, investicione
34
fondove i štedne institucije. Već tokom cele decenije, učešće banaka u sektoru
koji pruža finansijske usluge je u opadanju, dok konkurencija iz nebankarskog
sektora osvaja jednu po jednu delatnost koju, po tradiciji, obavljaju banke.
Dramatični transformacioni procesi, koji prožimaju finansijske institucije biće
nastavljeni i u narednom periodu. Ove procene se zasnivaju na ireverzibilnom
trendu tehnološke revolucije, koja će i u narednom periodu da bude glavna
motorna snaga za brze i jake promene u funkcionisanju svih finansijskih
institucija, a posebno banaka. Očekuje se da će banke i druge finansijske
institucije u perspektivi da budu još više prožete tržišnim karakteristikama
poslovanja i da će da se produži tendencija internacionalizacije u funkcionisanju
finansijskih tržišta i finansijskih institucija.
Dramatične promene u strukturi finansijskih tržišta ukazuju na to da je
stvorena povećana nestabilnost finansijskog tržišta i da može da se očekuje da
će ta nestabilnost da bude povećana na bazi projektovanih trendova jačanja
informacione tehnologije, globalizacije finansijskih institucija i značajnog
povećanja tržišnih rizika.
REALNO STANJE
Kada se još pre dvesta godina počela stvarati ekonomija kakvu danas
imamo, niko nije ni pomišljao da će naprofitabilniji sektor biti onaj u kome se
presipa iz šupljeg u prazno, finansijski. Kreiranju ovako neefikasnog sistema je
prethodilo ukidanje zlatnog standarda pri čemu se automatski izbrisalo
ograničenje količine novca u opticaju. Pre toga količina novca je morala
odgovarati količini zlata koje se poseduje. Nakon ukidanja količina novca u
opticaju zavisi od nekolicine ljudi,odnosno institucija, a epilog možemo videti
danas. Do tada nosilac razvoja jeste bila proizvodnja, a tržište mesto, posrednik,
gde se prizvedenim dobrima trgovalo. Danas na tržištu, najveće sume se postižu
na berzama gde je dozvoljeno da se novac kupuje novcem radi profita, dok
najveći apsurd predstavlja preuzimanje dugova, odnosno kupovina istog takodje
zbog profita.
35
Nekada je proizvodnja diktirala da li će se živeti bolje ili lošije, danas to
svakako diktira potrošnja. Potrošnja je faktor koji danas pokreće ekonomiju.
Pretpostavka je, što to je veća potrošnja to je veći privredni rast. Živimo u doba
potrošačke groznice gde se troši u skladu sa kapitalističkim načelima, više nego
što imamo. Kako sa ljudima tako i sa državama. Glavna pretpostavka današnjeg
prosperiteta ekonomije jeste da potražnja nikada neće opasti. Bojazan da će
potrošnja opasti,odnosno da će se prozvoditi više nego što je potrebno se
pojavila krajem 60’ godina prošlog veka. Ljudi, potrošači su bili diferencirani po
starosti i klasi kojoj su pripadali. Pojava hipi pokreta, slobodoumlja, je dovela do
pojave ljudi koji se nikako nisu uklapali u već formirani sistem što je nateralo
korporacije da na osnovu istraživanja na polju psihologije i sopstvenog ispitivanja
javnog mnjenja temeljnije diferenciraju potrošače. Potrošači su podeljeni po stilu
života koji vode i težnjama u životu, čime se dobila mnogo šira slika koja
obuhvata sve. S obziram da se današnje potrošačko društvo bazira na
zadovoljenju individualnih potreba i osećanja i da su svi time obuhvaćeni, stvara
se začarani krug u kome se nalaze potrošač-poslodavac-zaposleni. U poslednjih
pedeset godina čovek , potrošač, troši duplo više, dok firme ulažu skoro duplo
više para u reklamiranje nego u samu proizvodnju.
Maksimizacija profita
Profit je cilj u svakom obliku ekonomisanja, u finansijskom sistemu koji danas
vlada maksimizacija profita je ono što se danas zahteva, pa tako se ni sredstva
za postizanje istog ne biraju. Najjeftinije je napravaiti problem, pa se ponuditi sam
da ga i ispraviš. Načina ima mnogo, najdublji trag su ostavili neprijateljska
preuzimanja i takozvani ‘’downsizing’’,masovno otpuštanje radnika koji najčešće
idu ruku pod ruku. Talas ovakvog načina maksimizacije profita je započeta 80’
godina prošlog veka na zapadu kad su se prvi put pojavile obveznice visokog
rizika. Ono što je usledilo je dovelo je do masovne nezaposlenosti. Pozajmiljivani
su milioni uz veliku kamatu, kojima su se kupovale fabrike i mnoga druga
proizvodna postrojenja. Nakon stečene kontrole sva imovina firme se prodavala
kako bi se otplatila kamata i isplatili akcionari, zaposleni su takodje dobijali
masovno otkaze a sve pod parolom da je tržište tako nametnulo. Svaka objava
36
vesti da je došlo do otpuštanja radnika je značila porast akcija te firme. Isti
scenario sa drugačijim nazivima učesnika se dešavao 90’ na istoku, ishod
apsolutno isti, nezaposlenost raste a pojedinci se bogate do nesagledivih
razmera.
Dužničko ropstvo
Zaključak
Današnji finansijski sistem jeste najneekonomičniji sistem u istoriji. Polazeći od
tvrdnje da je ekonomija, odnosno ekonomisanje, efikasno korišćenje resursa
možemo primetiti da se u današnjim uslovima resursi koriste na sve načine osim
efikasno. Ukoliko bi se sav novac u svetu skupio kako bi se otplatio ukupan
svetski dug,ostala bi nam još kamata.
37
LITERATURA
1. Barać S., Hadžić M., Stakić B., Ivaniš M., Organizacija bankarstva,
Univerzitet Singidunum, Beograd, 2005.
2. Bjelica V., Bankarstvo, Budućnost, Novi Sad, 2001.
3. Ćirović M., Finansijska tržišta, Naučno društvo Srbije, Beograd, 2007.
4. Ćirović Zoran, Analiza finansijskih tržišta, Zavod za udžebike Beograd,
Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju, Beograd, 2009.
5. Čurčić N. Uroš, Finansijsko tržište, VPŠ, Beograd, 2002.
6. Dušanić B. J., Bankarsko poslovanje, BPŠ, Beograd, 2006.
7. Dušanić J. Poslovno bankarstvo, Consecco institut, Srpsko Sarajevo –
Beograd, 2003.
8. Đukić Đ., Centralna banka i finansijski sistem, Litopapir, Čačak, 2001.
9. Đukić Đ., Bjelica V., Ristić Ž., Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd,
2004.
10. Erić D., Finansijska tržišta i instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003.
11. Fabozzi F. J., Modigliani F., Jones F. J., Ferri M. G., Foundations of
financial markets and institutions, Pearson Education International, 2002.
12. Fabris N., Centralno bankarstvo u teoriji i praksi, CB Crne Gore,
Podgorica, 2006.
13. Hadžić M., Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, FFMO, Beograd, 2007.
14. Kidwell S. D., Peterson L. R, Blackwell W. D., Financial Institutions,
Markets and Money, 7th edition, Harcourt College Publishers, Orlando,
2000.
15. Kočović J., Šulejić P., Osiguranje, Centar za izdavačku delatnost,
Ekonomski fakultet Beograd, 2006.
16. Mankiw N. Gregory, Taylor P. Mark, Ekonomija, Data status, Beograd,
2008.
17. Mishkin F. S., Stanley G. E., Financial Markets and Institutions, Addison-
Wesley, 2003.
18. Ristić Žarko, Komazec Slobodan, Vučičević Slobodan, Finansijski
menadžment: menadžerske finansije, NIGP ABC GLAS, Beograd, 1994.
19. Rose S. Peter, Hudgins C. Sylvia, Bankarski menadžment i finansijske
38
usluge, Data status, Beograd, 2005.
20. Šoškić D., Živković B., Finansijska tržišta i institucije, Ekonomski
fakultet, Beograd, 2006.
21. Van Horne J. C., Wachowicz J. M., JR., Osnovi finansijskog
menadžmenta, Data status, Beograd, 2007.
22. Vasiljević B., Osnovi finansijskog tržišta, Diamond HARD, Beograd,
2002.
23. Vunjak M. Nanad, Kovačević D. Ljubomir, Finansijsko tržište, berze i
brokeri, Proleter, Bečej, 2003.
24. Zakon o bankama, Službeni glasnik RS, br. 107/2005.
39
