1

Гностицизам

Јереси хришћана из незнабоштва или гностицизам, била су мешавина хришћанског учења са

јудејским религијским веровањима, а највише са философским и религијским погледима

незнабожачким. Ово мешање хришћанства са елементима, потпуно туђим његовој природи,

догодило се на следећи начин: Још до појаве хришћанства грчко – римска религија није могла

задовољити образоване људе, и они је одбацише. Али због урођене тежње човечијег духа к

Божанству, образовани незнабошци тражили су савременију религију. Пошто их више није

задовољавала ни философија, која је већ преживела време свога пуног развитка и која је у

системи скептицизма свечано прогласила своју немоћ у остраживању истине, покушаше људи

жудни религијског знања да да нађу задовољење у другим изворима, који се нису појавили на

темељу грчке културе. Обраћена је била озбиљна пажња на религиозна веровања разних

народа, а особито на веровање истока, који се одликовао како својом оригиналношћу, тако и

својом тајанственошћу1.

У Александрији која је тада била центар незнабожачке учености, а касније и колевка

гностицизма сусретоше се разни правци философских и религијских мишљења. Под утицајем

упознавања са оваквим разноликим изворима религијског мишљења. Под утицајем упознавања

са оваквим разноликим изворима религијског знања, умови добише еклектичко расположење.

У свим су религијама налазили елементе божанственог, налазили су делиће истине, али нису

признавали у целом ни једну религију за истину. Јавио се покушај да се из различитих

религиозних философских учења створи таква религијско – философска система, која би била

скуп више народних религија и у којој би људи од мисли могли задовољити своје религијске

потребе. Ради стварања такве системе служили су се еклектичком методом у најширим

размерима: све што је било вредно пажње у разним философским и религијским учењима, у

чему су налазили израз религијске истине, уносили су у ову систему. Уз то се уносило много

личних измишљотина и субјективних тумачења. На овакву науку гледали су као на истинито

религијско знање, или гнисис знање (гнисис грчки – знање). У овој фази развића гносис је имао

чисто назнабожачки карактер. Када се појавило хришћанство, многи од ових незнабожаца као и

они Јевреји који се загреваху овим системама примише науку Христову, али су се према њој

односили не као људе од вере, него као људи од критике. С једне стране њима беше тешко да се

одрекну својих пређашњих убеђења, до којих су дошли путем напорног рада свог разума, те

покушаше да их уједине са новом хришћанском науком. С друге стране, њих, као људе од

науке није задовољавала ни хришћанска вера; она није давала исцрпне одговоре на разна

питања постојања и живота. Због тога они тако прерадише хришћанство, да га је тешко било

1 П. Малицки, Историја хришћанске Цркве 1, Београд 1933, стр. 89 – 93.

2

познати. Тако се јавио гносис већ на хришћанској подлози. Гностичке јереси се зову јереси

незнабожачких хришћана, јер им је садржина више незнабожачка него хришћанска.

Схема садржаја гностичких система

и покушај њихове класификације

Догматска конструкција свих гностичких система одавно се представља следећом схемом.

Апсолутном духовном начелу супротстављено је материјално начело, или као пасивна граница

битованја, као не –битовање или као негативна зла сила ( дуализам персијске религије). У оба

случаја непосредно порекло порекло материјалног света од Бога није могуће, па се ради

одбацивања додира између њих уводи посебно творачко начело, Демијург2. У умереном

дуализму Демијург се приказује као слабо духовно биће која упада у материју и постаје творац

по неопходности. У радикалном дуализму Демијург ствара свет или упркос Богу, као побуњени

анђео, или као несрећник, ухваћен у ропство материје приликом њеног насртаја на свет духова

и поробљен њоме. У умереном дуализму, како би одбацио додир између Бога и материје, Бог

еманацијом развија из себе читав духовни свет ,, еона“, чији збир представља ,,плирому“. У

радиканом дуализму супротност начела строжије се одржава и отпада појам еманације који га

слаби, директно и непосредно. Циљ светског процеса увек је ослобађање духа из окова

материје. Централна (повратна) тачка светске историје је Христос – Искупитељ, Који

просветљује духовне елементедуховне елементе света увек има чисто теоријски карактер и

састоји се у учењу. Међутим, у умереном дуализму Христос не дела против Демијурга, док у

радикалном Он то чини. У обе категорије реално јединство материје и духа је незамисливо.

Ипак, умерени дуализам ограничава се тиме што негира само ипостасно јединство: Христос

живи и дела у другом, стварном човека. Насупрот овоме, радикални дуализам одбацује и овакав

додир супротних начела: он прелази у докетизам и Христова човечанска природа.

Ако је тешко у прецизним тачкама одредити појединачни садржај гностичких учења, још их је

теже класификовати. С оветачке гледишта гностички системи представљају прави калеидоскоп.

Један исти систем, под различитим утицајима са стране у толикој мери се мења, да се понекад

мора сврстати у две различите класе. О стабилном и доследном развоју грана која излазе из

свог корена не може бити речи. Конститутивни делови чак једне исте доктрине одвлаче је на

две супротне стране ( на пример, у полазној тачки благи дуализам офита и мржња, као најјачи

2 В.В. Болотов, Историја Цркве у периоду до Константина Великог, Краљево 2009, стр. 164 – 165.

3

елеменат управљања светом; Јустинов умерени дуализам и победа над тела над духом у

периоду пре хришћанства; еони позних василидијанца и најважнији гностички системи.

Историјски прво место заузимају офити, братство змије. О њиховој древности говори већ

сама чињеница да не носе назив по неком оснивачу. Ови системи вероватно су постојали још

пре хришћанства и са његовом појавом само су у одређеној мери променили своју форму. Ова

секта се одржала дуже од осталих: још је цар Јустинијан 530. године донео закон против офита.

Да секту наасена треба сматрати најстаријом говори и једноставност њиховог система и сам

њихов назив. Њихов назив је јеврејског порекла и значи змија, што указује на њихово

источњачко порекло. На почетку свега што постоји налази се Адам. Духовни, душевни и

материјални елементи једноставно представљају атрибуте бића овог првочовека. Наасени тврде

да се Адамова душа оваплотила поново у Давиду и Месији, јер слова А Д М дају речи Адам

Давид Месија.

4

Најважнији гностички системи

Историјски прво место заузимају офити, братство змије. О њиховој древности говори већ

сама чињеница да не носе назив по неком оснивачу. Ови системи вероватно су постојали још

пре хришћанства и са његовом појавом само су у одређеној мери променили своју форму. Ова

секта се одржала дуже од осталих: још је цар Јустинијан 530. године донео закон против офита.

Да секту наасена треба сматрати најстаријом говори и једноставност њиховог система и сам

њихов назив. Њихов назив је јеврејског порекла и значи змија, што указује на њихово

источњачко порекло. На почетку свега што постоји налази се Адам. Духовни, душевни и

материјални елементи једноставно представљају атрибуте бића овог првочовека. Наасени тврде

да се Адамова душа оваплотила поново у Давиду и Месији, јер слова А Д М дају речи Адам

Давид Месија.

Василид

Василид је пореклом био из Сирије, али је живео и радио у Египту. Поучавао је у

Александрији у време Адријанове владавине, око 125 – 130. Године. Писао је веома много

( двадесет читири књиге Ексигитика)

Према излагању Иполитових Филисофумена ( 7, 20 – 27) Василидов гностицизам имао је

следећи облик.

Свет није сушти, није постојећи. Ипак у њему се налазе елементи читавог реалног постојања,

због тога се свет назива укупност семена. Ова семена треба да се развију, као што се сићушно

горушичино зрно развија у разгранато и олистало дрво. Свет је у овој панспернији био дат на

такав начин, као што је у безбојној маси пауновог јајета дата сва богата разноврсност боја

перја ове птице. Дакле свет почиње као панспернија ,, првобитно мешање“ елемената. Његова

даља историја састоји се у издвајању одређеног постојања из ове масе3.

У овој панспермоји садржано је и ,,троделно синовство“, које је исте суштине са самим не-

суштим. Покретано природним нагоном, прво синовство се брзо издваја из масе и брзином лета

мисли уздиже се ка непостојећем. За првим синовством и услед подражавања њему тамо жели

да се уздигне и друго синовство, ,, подражавајуће синовство“. Међутим,, она ниоје способна за

овакав лет. Због тога, од њему не сличних елемената из масе света оно ствара крилато биће ,,

Духа Светог“, и уз његову помоћ уздиже се ван граница света. Међутим, пошпто није исте

3 В.В. Болотов, Историја Цркве у периоду до Константина Великог, стр. 172.

5

суштине са несуштим, сам Дух не може да уђе у сферу несуштог где се уздиже синовство које

он износи, и он остаје као , ,тврђава“ као граница између света и онога што је изнад света ,

прожет миомирисом синовства.

Валентин

Валентин је био највећи представник александријског гностицизма. Пореклом је био из

Египта, док одређени називи у његовом систему. Ако се не сматра да су ту доспела од стране

неког другог, указују на његово семитско порекло. Образовао се у Александрији, зати је око

140. године прешао у Рим и овде је толико био запажен, да умало није постао епископ Рима.

Међутим, био је изабран Пиј. Можда је у риму, а можда и на Кипру дошло до његовог

разилажења са Црквом. Умро је око 161.године.

Његов дубокомисаони систем који је блистао раскошју поетске фантази је наишао је на многе

следбенике и оставио је такав утисак на савременике, да су се dii minorum gentium

гностицизма невољно гностицизам познат нам је више од било ког другог система због тога је

уобичајена представа о гностицизму. Своје дело под називом ,, Против јереси“ свети Иринеј

Лионски управо је писао против валентинијанства. Против Валентиновог система усмерне су и

примедбе чувеног Оригена, који је у тумачеу Јеванђеља по Јовану имао у виду коментар

Ираклиона, валентиновог ученика, на ово Јеванђеље.

Валентинов гностички систем не представља целину. Већ је Птоломеј делимичним исправкама

у његов систем унео завршни карактер. У општим цртама он представља религиозну поему,

која је изузетно добро састављена са тачке гледишта поезије, и философску поставку, која је

овде јасније изложена него у осталим гностичким учењима4. Ова религиозна поема по својој

композицији јасно се дели на два дела који су међусобно тесно повезани и на почетку и на

крају. То је историја ,, плироме“ и историја ,, кеноме“, историја најчистијег постојања и

историја безусловне пустоши, чистог непостојања. Са своје стране, оба ова дела се састоје од

два момента, од стварања и обнављања.

Иринејево виђење валентијанијанаца и њиховог гностицизма

Савремени скептицизам у погледу гностичког феномена нема потребу да нас приволи

Тертулијану и његовој ,,дужности извргавања руглу“ гностицизма. Много доброг је

проистекло из рада на новооткривеним документима у последњих педесет година. Шта је

4 Видети: наведено дело, стр. 173.

6

натерало Иринеја да се бори за уједначено излагање хришћанске мисли? Овде нема

непознанице5. У првој књизи Против Против јереси Иринеј је објаснио узрок свог ангажовања,

а у другој књизи је образложио свој негативан став према гностицизму, и оповргао њигове

тврдње. Остатак његовог дела показује да његови одговори превазилазе подстицај.

Иринеј излагање почиње са детаљним приказивањем мита валентинијанаца, који је дело

генерације након Валентина и Птоломеја. Приписивање Птоломеју је само белешка, глоса; јер

аутори су највероватније валентинијанци који, иако су себе називали Валентиновим

ученицима, јесу у ствари били Птоломејеви ученици. Дело показује четири покрета

( екстензију, дисперзију, концентрисање у спаситељу и повратак у јединство кроз Спаситеља) и

подељено је на шест епизода:

А) Први принцип и прве еманације;

Б) Страдање Софије и нове еманације;

В) Формирање Акамоте;

Г)Три супстанције;

Д) Стварање космоса;

Г) Христос и испуњење.

Аристотеловски гностик?

Најпре, треба истаћи да би било илузорно од Иполита ишчекивати било какав вид

развоја историјско – доктринарне аргументације на начи на који је то уобичајено

данас. У веку у ком он пише везе су се успостављале не (само) историјским

континуитетом (у случају Аристотела и Василида то, очигледно, не би било могуће),

него и показивањем и алудирањем на међусобне заједничке елементе, што је модус који

је очигледно близак Иполиту. Па, ако у Иполиту, и не тражимо простог историчара

философије, чак ни неутралног доксографа (што он, очигледно, није био), горе

постављено питање и даље остаје. Али, пре њега је потребно одговорити на питање

колико је приказ Аристотела који даје Иполит тачан?

Иполит даје два приказа Аристотелове философије: један, релативно кратак у првој

књизи Побијање свих јереси (Философумена), у једном кратком compendiumu хеленске

5 Д. Ђого, ,,Један аристотеловски гностик“, Отачник 2 (2009), стр. 133-134.

7

и хеленистичке философије: други приказ је својеврстан увод у Василида чија сврха

јесте показивање зависности гностика од перипатетика. Овај други приказ није лако

једнозначно одредити према целини Аристотелове философије онако како нам је данас

позната, и то не само због згуснутости и латентне двосмислености језика, него и због

врло промењивог квалитета компилацијске коју писац преузима6. Најпре, очигледно је

да је терминолошки Аристотел мање – више заступљен добро: појмови рода, врсте,

јединке, ентелехије, суштине, (да наведемо само најкарактеристичније) заиста јесу

битни за Аристотела, а Иполит се њима служи и покушава да их што боље објасни.

Сугестивним ( у смислу познавања оригиналне Аристотелове философије) се чини и

навођење неколико његових списа поименице: споменути су Физика, Метафизика и

спис О души, а премда нису наведене, очигледно је да су Аристотелове категорије биле

познате Иполиту: ипак, Иполитово казивање које поменутим расправама поменутим

расправама придаје неку врсту регионализације или топологизације онтолошког,

истовремено дискредитује већ поменуту сугестију и одаје утисак да су му ближе

познати списи О души ( мада и ту има посредних интерпретација) и Категорије.

Есхатологија и космологија гностика

Гностицизам заузима нарочито место у историји есхатолошких идеја. Представе о

крају света и смислу историје чине основну суштину гносиса, и управо су оне утицале

на формирање оних позноантичких и средњовековних струја религиозне мисли које се

одликују апокалиптичком тенденцијом, какви су манихеизам, павликијанство и

катаризам.

Што се тиче опште есхатолошке поставке, карактеристичне за гностичке школе,

илустрована је на примеру учења познатог гностика Валентина. Дела овог изузетног

мислиоца другог века нису сачувана. Све чиме располажемо јесу неколико фрагмената

из његових писама и проповеди које наводи Климент Александријски. Валентин је, као

што се види из сачуваних фрагмената из његових писама и проповеди које наводи

Климент Александријски. Валентин је, као што се види из сачуваних фрагмената, пре

био проповедник и песник, него теолог. У својим беседама и писмима он је учио о

пореклу света, присуству смрти и неправде као последици грешке која мора бити

6 Е. Афонасин, ,,Есхатологија и космологија гностика“, Отачник 2 (2009), стр. 188 – 190.

8

исправљена. Управо су гностици призвани да реше задатак. Они су дошли у овај свет

да би победили и уништили смрт. ,, Од почетка сте бесмртни, - говори Валентин у

једној беседи – деца вечног живота.

Мотив духовног или ,,двоструког“ васкрсења је, очигледно, универзалан за различите

гностичке школе. Душа не може да васкрсне након смрти физичког тела ако већ није

васкрсла и ако се није пробудила из сна благодарећи гностичком откровењу које једино

може да преобрази душу и да јој да поново рођење7.

Гностичка есхатологија се, међутим, не своди на небеско путовање душе и спасење

духовне ,, клице највише природе“. Гностици говоре о коначном циљу светског

светског процеса. У општим цртама овај циљ се састоји се у томе да ( када) се

васпостави изгубљена првобитна пуноћа (плирома), и када се све честице светлости

врате назад, честице које су погружене у таму, тада би дошло до коначне светлости и

таме, божанског и земаљског, ,,врха“ и ,,дна“. Историја, на тај начин, има крај и у

глобалном смислу развија се линеарно, иако су локално могући и становити циклуси и

понављања, као што су реинкарнација или светске катаклизме које се редовно

понављају. Не допушта се понављање глобалног светског циклуса.

Што се тиче космологије, суштина гностицизма је следећа: од вечности постоје два

начела – Бог и материја. Бог – биће бесконачно, које се не да изрећи, које је у вечном

миру затворено само у себе, јесте праизвор добра и духовног живота. Материја је

напротив, самостално начело и извор свега телесног и грубог светског учења. Гностици

материју представљају различито: један је сматрају за груби безживотни хаос, без

сваке саморадње. Други су у њој видели живу силу која је у свом раду искључиво

уперена на зло, и која је истоветна сатани. Прво гледиште владало је углавном у

Александрији, и гностици који су га признавали зову се александријски. Друго

гледиште развило се на истоку на Истоку у Сирији, где је био јак утицај дуалистичке

религије Зороастрове са њеним учењем о двема вечним начелима добром, Ормузду, и

злом, Ариману. Гностици са оваквим представама о материји добили су назив сиријски.

7 Наведено дело, стр. 191.

9

Гностицизам и Васкрсење

Хришћанство и гностицизам се срећу врло рано, непосредно после објављивања и

проповеди Јеванђеља јелинском свету. Апостол Павле упозорава свог ученика Тимотеја

на присуство гностичких схватања већ у крилу првих хришћанских заједница и на

опасности које оне могу донети онима који су неутврђени у вери. На удару гностика

била је управо сама срж хришћанске вере – учење о Васкрсењу, због чега апостол

народа саветује свом ученику: а поганих и празних разговора клони се; јер ће такви још

више напредовати у безбожности8. И реч њихова као жива рана разједаће око себе,

међу којима су Именеј и Филип, који застранише, говорећи да је Васкрсење већ било и

руше веру неких (2 Тим 2, 16 -18). Иако Апостол експлицитно не наводи да су Именеј

и Филип били гностици, о њиховом гностичком идентитету можемо закључити на

основу списа који су датовани на крајем другог века, у којима је на исти начин исказано

учење о свеопштем васкрсењу. Реч је и гностичким текстовима:,, Дело о Васкрсењу“, ,,

Филипово Јеванђеље“ и ,, Објашњење о души“.

1. У сачуваним деловима списа ,, Дело о Васкрсењу“ његов писац, свакако гностик,

говори да свеопште васкрсење мије догађај који има превасходно есхатолошко

назначење и који верни очекују на крају историје, приликом Другог доласка

Христовог, него да је то догађај који се већ десио. Писац нема на уму Васкрсење

Христово као историјски факт који се остварио у конкретном времену, него

говори о свеопштем васкрсењу у коме већ сада имају удела они који су

изабрани. Користећи речи апостола Павла из посланице Римљанима (8,17) и

Посланице Ефесцима (2, 5-6), писац ,,Дела о Васкрсењу“ каже: ,, Отрпели смо

заједно са њим и васкрсли смо са њим и узашло смо на небо заједно са њим“

Другим речима, после смрти тела сваког верника следује ,, духовно васкрсење“

које ,, гута душевно као и телесно“ васкрсење. Уверење да је васкрсење нешто

што се већ десило, овај гностички аутор образлаже наводећи пример двојице

пророка Мојсија и Илије, који су се појавили као васкрсни сведоци Христовог

Преображења на Тавору.

2. Писац ,,Филиповог јеванђеља“, који нема никакве веза са апостолом Филипом и

који само користи име и ауторитет великог Христовог ученика, говори да се

Христос није добровољно жртвовао само својим доласком на земљу, него да је

већ од првог дана стварања света издвојио као своје оне које је дао као јемство

8 З. Пено, ,, Гностицизам и Васкрсење“, Отачник 2 (2009), стр. 180 – 183.

10

за свој завет. Ово јемство је пало у руке крадљиваца, тако да су сви који су били

обухваћени били у заточеништву, све док христос није дошао и искупио их, али

не само у њих него и све људе, добре изле. Искупљење, по овом гностичком

писцу, поред невидљивих библијских поред наведених библијских и

митолошких елемената, има изразито и јуридички карактер. Васкрсење по овом

писму има предисторијски, а не историјски карактер, што је ван сваке сумње

супротно духу Јеванђеља, које говори о Христовом реалном Васкрсењу и

васкрсењу праведника оји су устали Његовом речју и у Његово име. По

сведочанству Писма и вери Цркве Христово Васкрсење јесте и један изразито

есхатолошки догађај, будући да се потврдити на крају историје, тако што ће у

Христу васкрснути сви људи и свеколика твар.

3. У спису ,, Објашњење о души“ је наглашена митолошка представа о души,

будући да она у свом постојању пролази промене које су стране и несхватљиве

за библијско поимање човека. Од андрогине (мушко женске) каква је на почетку

стварања, после пада, душа добија обележје женског. У овм делу је битан утицај

платонистичког наслеђа, јер душа изгнана из небеског станишта, где је као

девствена била у јединству са Оцем, пада у тело, у коме проводи време у блуду.

Њен циљ је да се, после покајања, поново врати Оцу, у небеско обиталиште9.

9 Видети: Наведено дело, стр. 184.